Драгослав Павков: Реаговање на текст Николе Варагића “Југословенство”

(…) Друго, није спорно да је престолонаследник Александар био масон; спорно је што сте подлегли маниру да чисто да би била гушћа чорба, у исту удробите и Ватикан и Коминтерну. Мада нека мистика и езотерија нису стране масонским ритуалима, нисам спреман да масонерију посматрам искључиво као Антихристову антицрквену ујдурму. Сумњам да је Доситеј постао масон јер му је досадило да се моли Богу па је опасао кецељак и кренуо да млатара виском; пре ће бити да одговоре на тешка питања није могао да пронађе у оквирима хришћанске догме, па се размонашио и отиснуо путевима просветитељства. Не мислим ништа добро о удруживању у конспирације било какве врсте, па тако ни у масонске ложеОпус деи или Трећу интернационалу – али мислим да бисмо ми Срби много боље пролазили када бисмо били мало обазривији приликом отварања фронтова на све стране, где треба и где не треба, где имамо шансе и где их немамо уопште.

(…) Скоро четрдесет година је трајала комунистичка диктатура ЈБ Тита. За то време као што је познато, они који су се школовали у југословенским школама и универзитетима учили су по програму који је одобравала комисија формирана од ЦК СКЈ. Шта су за то време радили емигранти, ратни и послератни тзв. српска дијаспора? Ко је њима бранио да раде на очувању вере православне, очувању традиције и тековина косовског боја, чојства и јунаштва… Уместо тога, прво што им је пало на памет, било је да се препусте кукању о англосаксонској издаји и то гле чуда – у сред среде највеће англосаксонске државе – САД! И то кога су нашли за партнера у кукању? Хрватске усташе који не могу да прежале што Јасеновац није радио у три смене. (На Скрибду постоји преписка Стојадиновић – Павелић, ко нема паметнијег посла – има се шта научити.)

ЦЕО ТЕКСТ:

Драгослав Павков: Реаговање на текст Николе Варагића “Југословенство”

(Преврат)

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Југословенство

YUпараноја

ПРЕВРАТ

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК

Добрица Ћосић: Нисам више ”отац нације”

ТРЕЋА СРБИЈА

Marko Simonović: Pismo bratu iz (prve) Srbije

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ

 

Advertisements

2 Responses to Драгослав Павков: Реаговање на текст Николе Варагића “Југословенство”

  1. Varagić Nikola каже:

    Драгослав Павков: Реаговање на текст Николе Варагића “Југословенство”

    JANUAR 12, 2013

    by prevrat

    “Imali smo nedavno prikazivanje serije bezveznih promidžbenih filmova iz bivše Jugoslavije s ovim partizanskim zločincima. U jednom od tih filmova je završna scena vlak koji pada, i to vlak s oznakom Crvenog križa, zamislite kakva je to poruka, koji pada u provaliju. Ne bih se uopće iznenadio da je to nekome bio okidač. Kad je društvo izloženo krizi, onda treba paziti što se pušta i paziti na poruke” – Зоран Гргић, хрватски “стручњак за борбу против тероризма на ХРТ, поводом експлозије две бомбе у Загребу.

    Моја генерација је о прошлости учила у време Југославије – истока на западу и запада на истоку; Нисмо били толики “запад” да би професори могли да предају користећи изворе које сами одаберу, нити смо били толико “исток” да би се за погрешно представљену чињеницу ишло у гулаг. Једноставно, “другови од горе” су се стално трудили да направе баланс између победничких “истина” и “истина” губитника социјалистичке револуције. То је моју генерацију јако нервирало, па смо читали све чега смо се дочепали а да није комунистички мејнстрим.
    Хендикеп генерација које су дошле касније, састоји се у томе што нису имале прилику да о прошлости уче на “наш” начин. Њихови родитељи, људи из моје генерације, љути због преваре познате по називу “социјалистичко самопуправљање”, резигнирани због лошег општег стања у које су доведени, својим потомцима још и данас препоручују да се не замајавају литературом социјалистичких аутора пошто је то све “лаж и превара”, јер једнакост не постоји нигде у природи и неће никад ни постојати. Да запну и докопају се било какве дипломе која ће им помоћи да оду “напоље” и постану људи. Ако већ нису талентовани за неки спорт, немају манекенски стас или макар нешто слично таленту за неко певање… На страну то што на тај начин већина мојих исписника у сред’ боја баца копље у трње, предаје се уместо да се бори, то није тема овог писанија; тема су њихова деца која “науке” којима се баве немају с чим да упореде.
    Не сумњам да је Никола Варагић о Српству и Југословенству прочитао доста… Рекао бих да је прочитао толико да је можда и “преучио”; што би могла да остане његова лична ствар, да својим текстовима не покушава да забетонира једну “истину”, истину која то није – ако ни због чега другог, а оно због вриштеће једностраности која избија из сваке конклузије. Пошто као што рекох, вршњаци г. Варагића научено немају с чим да упореде како би га проверили, њему и осталим ауторима “те школе” предлажем да се организују на “мој”, а заправо на начин како су одлуке доносиле судије у доба античког Рима: “Живи поштено, не повреди другога и сваком дај што му припада”.
    Дакле, шта је спорно у Николином тексту?
    Никола Варагић тврди да је Велика Србија могла да настане као резултат победеАнтанте над силама Осовине и чињенице да се Србија у том рату нашла на страни победника. Не бих да смарам геополитиком тог доба, довољно је рећи да сама идеја о Великој Србији није била довољна да би се територија Краљевине проширила до “Шешељеве границе“; о томе су своју реч морале дати и велике силе од којих је свака ту имала сопствени интерес. Да не помињемо како су нас у то време и сами савезници гледали као дружину која убија своје “божјом милошћу и вољом народном” постављене владаре, о страним престолонаследницима да не говоримо… Оно, јес’ да су Англи, Французи и остали улетели у рат, али то нису учинили из љубави према Србима већ да би се обрачунали са Германима не пропуштајући прилику да искористе чињеницу да се Русија стицајем околности нашла на њиховој страни. А причу о Великој Србији је компликовао и договор са Италијом којој су Савезници обећали источну обалу Јадрана као компензацију за учешће у рату против поменутих Германа… Значи, мада Никола Варагић тврди да су „„ Срби (…) сами могли да створе такву увећану државу – то је било једно од решења за уређење државе/монархије када се заврши рат.“ – његовој тврдњи тежину одузима чињеница да је пропустио да објасни на који начин су то Срби могли да остваре, ако се зна да за такву идеју нису имали ни једног савезника, чак ни царску Русију која се у то време забављала о свом јаду.Имајући то у виду, краљ Петар и престолонаследник су одабрали да преговарају са Југославенским одбором и покушају да под круну Карађорђевића окупе што је могуће више јужних Словена. Одатле израз Југославија, као компромисно решење које би могли да прихвате сви тадашњи етницитети који су већ у то време почели да реже и оштре зубе једни на друге.
    Ако мислите да би и један Хрват 1918. без тешке принуде прихватио да се назове Србином, само зато што га је Српска војска “ослободила” од К&К монархије – покушајте да се ставите у његов положај па се запитајте по којим околностима би сте ви пристали да се изјасните као Хрват само зато јер су вас партизани (под командом Хрвата Тита) ослободили од немачке окупације 1944. Могући аргумент да ви нисте од њих тражили да вас ослобађају, аутоматски може да се примени и на замишљеног Хрвата, поготово ако се зна да су многи од њих распад Аустро-Угарске доживели као сопствени пораз.
    Друго, није спорно да је престолонаследник Александар био масон; спорно је што сте подлегли маниру да чисто да би била гушћа чорба, у исту удробите и Ватикан и Коминтерну. Мада нека мистика и езотерија нису стране масонским ритуалима, нисам спреман да масонерију посматрам искључиво као Антихристову антицрквену ујдурму. Сумњам да је Доситеј постао масон јер му је досадило да се моли Богу па је опасао кецељак и кренуо да млатара виском; пре ће бити да одговоре на тешка питања није могао да пронађе у оквирима хришћанске догме, па се размонашио и отиснуо путевима просветитељства. Не мислим ништа добро о удруживању у конспирације било какве врсте, па тако ни у масонске ложе, Опус деи или Трећу интернационалу – али мислим да бисмо ми Срби много боље пролазили када бисмо били мало обазривији приликом отварања фронтова на све стране, где треба и где не треба, где имамо шансе и где их немамо уопште. Стављање у исту конспирацију светске масонерије, римског епископа и врховне команде светске револуције може да делује ефектно у полемици, али није кохерентно. Бабе и жабе се не мешају.
    Треће, престолонаследник, касније краљ Александар је био монарх једне уважене али мале балканске државице; шта није разумљиво у његовим тежњама да му држава буде велика, онолико колико то његови државнички капацитети могу да омогуће? И ја верујем да би Срби боље пролазили када би били ограђени високим зидом, преко кога не би могли да гледају комшијама у шерпу и преко кога им не би стизали гласови о прогресу, новим идејама, итд. Али, ја у то верујем јер мислим да смо као народ простодушни, да нас остатак света једноставно не схвата; ми смо попут оних Руса са Јутјуба, који од пусте љубави и у знак пријатељства присиљавају странца да попије литар водке и охрабрују га да слободно пије јер њима није битна количина и цена – битно је да он схвати колико га они воле и уважавају… А ако му случајно од толике ракијештине позли – нису они криви него он, што је свилен и метиљав. Они су своју љубав исказали начин који се ЊИМА учинио најпримеренијим.
    Срби једноставно не схватају да „превише љубави – обично удави…“. Ми се као мала деца одушевљено бацамо у загрљај сваком странцу који онако, ноншалантно и као узгред покаже слаткиш, а када се испостави да су већина тих странаца настрани педофили који према нама имају сасвим конкретне болесне намере – кривимо њих уместо да кривимо себе. Тако се десило када смо за рачун Русије ишли да припалимо шамар најјачем фрајеру на игранци, тако се десило када смо за рачун Британаца викали „Боље рат него пакт“, тако се десило када смо кренули за Хрватом Титом јер смо чули да је прави командант у Москви… Тако се дешава и данас, када половина Србаља уместо да тера децу да учи, да се образује и бори за себе, ту децу шаље на којекакве курсеве по европским паланкама са којих доносе китњасте али бескорисне дипломе о инстант знањима која су свугде осим у тим паланкама неприменљива и бескорисна, друга половина своју децу тера у цркву, да се моле Богу и чекају Русију која ће једног дана доћи, потаманити све србске непријатеље и успоставити рај на земљи. И увек су криви други, намазани преваранти који сваки пут на исту клизавицу насанкају наивну сеоску снашу – Србију.
    Краљ Александар није веровао својим очима, тачније – веровао је да све није црно као што изгледа и оно што није ишло милом, покушао је да наметне силом, заводећиШестојануарску диктатуру. Бранимир Марковић мисли да је то било визионарски и оправдано, ја мислим друкчије; када је видео да су супротности у држави толике да ће довести до конфликта у коме ће се његова нација коначно поделити по етничким шавовима, краљ је био дужан да поступи одговорно и државнички и да изврши ампутацију Хрватске – онолике колику одреди српски национални интерес. Он то није учинио и то га је коштало главе. Треба ли му то замерати? Нисам сигуран… Из простог разлога јер мислим да је са својом идејом о југословенству био прилично усамљен, а ипак је што рече брм – успео да Југославију одржи здравијом и јачом него што је била и једна модерна српска држава. Ђаво би га знао…
    Други светски рат и последња српско – српска подела
    Ипак, када говоримо о Другом светском рату, равногорцима и комунистима, изгледа да држава коју је Хитлер препишао за дванаест дана и није била нешто нарочито. Конкретно – била је веома слична данашњој Србији. Половина становништва ју је доживљавала као непријатељску, а оној другој је била потребна од прилике колико и хемороиди. То је била држава пребогатих појединаца и пресиромашне већине. Оно што је стварало утисак солидне државе је то да углавном није било глади, будући да је реч о претежно пољопривредној економији где се већина становништва бавила производњом хране у неком облику па су се уз произвођаче у тешким временима „шлепали“ и рођаци из редова пролетеријата. Чак и кад је најгора година, на селу увек има комад проје од прекјуче – довољно за преживљавање. И то је константа до данашњег дана; пар хиљада Срба у Србији живи – остали преживљавају, од плате до плате, од рате до рате, а рођаци са села су нам некако најдражи (под условом да долазе рано ујутро или у време поподневног одмора, кад поштен свет гледа репризу „Сулејмана“).
    Војска те државе је била тигар од папира; на броју је било свега, али у строју – мрка капа. Половина мобилисаних резервиста је једва дочекала капитулацију, а она друга половина није имала старешине, јер се испоставило да је „југословенска идеологија“ испланирала да Хрватским резервистима командују старешине Срби и обрнуто. Па су Хрвати чим су се докопали оружја разоружали или побили старешине које нису довољно брзо бежале, док су се хрватски официри у српским јединицама правили „Тоше“ и бесмисленим покретима јединица стварали конфузију која је довела до деморалисања и онако слабо мотивисаних састава и капитулације. Неке од старешина Југословенске војске су одбили да се предају и оду у заробљеништво, па су се окупили на Равној гори и покушали да организују отпор окупатору. Међутим, одзив добровољаца је био јадан; толико, да су пуковник Михаиловић и његов штаб одлучили да не нападају Немце јер немају апсолутно никакве шансе да им нанесу озбиљније ударе. Одзив у четнике је био лош јер су Срби из три протекла рата имали веома лоше искуство. Резултат сва три рата је војничка победа, а све гори стандард грађана. Радно способно мушко становништво је десетковано у протеклим ратовима, породице погинулих и инвалида су биле препуштене милостињи рођака и локалних заједница… Прослављени генерали и војводе су отерани у пензију, а на њихова места доведени су дојучерашњи непријатељи – све у циљу учвршћења југословенства… Они исти који су се првом приликом ставили на располагање новим окупационим властима. Такође, важан разлог лошег одзива је била и четничка снисходљивост према Немцима, отворена сарадња са Италијанима а крвожедност према Србима – комунистима. Додуше, четници комунисте нису сматрали Србима баш као што данашњи богомољци не сматрају Србима оне који не иду у цркву сваке недеље, али за већину грађана Србије ти људи су ипак били Срби. Са својим породицама, кумовима, школским друговима, девојкама… Не неки нарочити Срби – али Срби. А какви смо да смо – ипак нисмо толико изопачени да поред непријатеља свих фела у сред светског рата ми почињемо српско-српски сукоб на тему: Стара држава која није ваљала или нова за коју ни сами заговорници не знају каква би требало да буде.
    Али, ма колико народ у Србији имао намеру да остане по страни од великих тема, Хрвати су се постарали да се то не деси. Политиком погрома Срба – грађана НДХ та „држава“ је успела да против себе окрене комплетно српско становништво и отера га у партизане – војску која је у окупираној Србији постојала само у траговима. Када је та војска, после три године ломатања „по шумама и горама“ ушла у Србију, са истока подржана совјетским тенковима – Србија више није имала шта да бира. Постало је јасно ко је победник великог рата, а победнику можеш да се склониш или поклониш. Они који су одлучили да се склоне, завршили су у емиграцији код дојучерашњих непријатеља или у јамама у околини Кочевја. Ови други, који су одлучили да се поклоне – добили су задатак да у што већем броју изгину на новоотвореној кланици званој Сремски фронт – чисто да се не би осећали инфериорни пред јунаштвом победника из седам офанзива.
    Кад се ово постави на овај начин, поставља се питање шта би са стварима о којима непрестано прича тзв. „прва Србија“; где је нестала српска слободарска традиција? Шта би са Светосављем? Католички свећеници од попа до бискупа су цело време рата били уз своје стадо, неки су клали „шизматике“ натјечући се у учинковитости са професионалцима попут г. Љубе Милоша, док су други били заузети издавањем крштеница и потврда о преласку у католичку веру несрећним Србима који су покушавали да на тај начин спасу главу. Многи од њих су учествовали у борбама и изгинули од партизанских снага… Где су у то време били наши свештеници и владике? За Владику Николаја и патријарха Гаврила знам – били су у Дахау, а други, који су у то време освештавали четничке ражњеве и мањерке – шта је с њима? Јел’ на ту традицију треба да се угледамо и да живимо по њиховим начелима? Па ћемо једног дана сви возити црни ауди серије А…
    Идемо даље…
    Скоро четрдесет година је трајала комунистичка диктатура ЈБ Тита. За то време као што је познато, они који су се школовали у југословенским школама и универзитетима учили су по програму који је одобравала комисија формирана од ЦК СКЈ. Шта су за то време радили емигранти, ратни и послератни тзв. српска дијаспора? Ко је њима бранио да раде на очувању вере православне, очувању традиције и тековина косовског боја, чојства и јунаштва… Уместо тога, прво што им је пало на памет, било је да се препусте кукању о англосаксонској издаји и то гле чуда – у сред среде највеће англосаксонске државе – САД! И то кога су нашли за партнера у кукању? Хрватске усташе који не могу да прежале што Јасеновац није радио у три смене. (На Скрибду постоји преписка Стојадиновић – Павелић, ко нема паметнијег посла – има се шта научити.)
    Друго што им је пало на памет, било је да направе своју, „праву“ цркву… Неће њима комуњаре бирати владике и попове… А онда су кренули да притискају краља, несрећног Петра без земље, своју икону и врховног команданта да се опредељује је ли за Германа или за Дионисија… А ако се исправно определи – они ће да му дају мало пара онако, за кирију и цугу. Једино што су први герилци Европе успели да смисле противу Титине диктатуре била је ступидна самоубилачка Кавајина акција (кад Тито дође у ЦК на посао, он ће да се попут АлКаиде „боингом“ закуца у зграду на Ушћу) и демонстрације пар стотина Срба испред њујоршког Валдорфа које Броз није ни регистровао. А цело време су попут Ементалера били избушени од стране југословенских тајних служби.
    Онда је у СФРЈ избило вишестраначје па су им у походе почели долазити хохштаплери који се ко санћим боре против комунизма… Опет, сви до једног агенти југословенских Служби. Након пар таквих посета и почетне еуфорије, дијаспора је видевши с ким има посла престала да скупља паре као помоћ новим странкама. Што Србима из дијаспоре истини за вољу и није тешко пало; док су Хрвати на „хрватским вечерима“ широм САД, Канаде и Аустралије у џакове које су носиле младе усташе обучене у народне ношње убацивали свежњеве долара, са руку скидали ролексе а са жена огрлице и минђуше – све за Хрватску, не тражећи ни признаницу ни споменицу – Срби су умели да у целом Торонту за српског писца који је дошао да им представи своју родољубиву књигу сакупе једва 500 канадских долара.
    Да закључим, основни српски проблем је несналажење у времену и простору. То што је на нашој страни истина и правда је лепо, али прилично бескорисно. Нама не требају талентовани попови и филозофи у мери у којој нам требају поштени политичари – родољуби. На нама је да одлучимо шта желимо са собом: Желимо ли да се затворимо попут оних Гала у стрипу „Астерикс“, да пијемо шљивовицу и пркосимо целом свету а нарочито Риму, и прихватимо неминовност да ћемо као етнос нестати већ за стотинак година? Да се суочимо са реалношћу да већ многи наши унуци неће бити Срби… Јер и Гали више нису Гали него Французи; утопили су се у француску нацију у којој је Дидије ДрогбаФранцуз таман колико и Жерар Депардје – (познатији као Обеликс) и ником ни на крај памети не пада да каже да Дрогба није Француз, него су на ту чињеницу сви поносни.
    Или да се пресаберемо (пошто смо се довољно одузимали разним поводима), сагледамо своје потенцијале (нарочито коалиционе), видимо с ким и под којим условима можемо да сарађујемо, према пријатељима будемо поштени и лојални попут златног ретривера, а према непријатељима лукави попут лисице и бескомпромисни попут теријера.
    Традицији је место у свести Срба, у уџбеницима и музејима, Светосављу је место у Цркви и домовима православних верника. Политика и народни послови се не воде са олтара већ из државних институција од демократски изабраних народних представника. То што је неко исчитао сабрана дела неког духовника не чини га ни нарочито поштеним ни нарочито паметним; чини га искључиво начитаним, а он са својом начитаношћу може да ради све што пожели – осим да се сународницима намеће као ауторитет за давање атеста шта је „српско“ а шта не, ко је колики „Србин“, итд. Он, као и сваки други грађанин са правом гласа има право да се кад год нађе за потребно изјашњава о свим питањима од значаја за функционисање друштва, али да би добио право да учествује у доношењу одлука, мора да се кандидује, убеди бираче да гласају за њега и победи на изборима. Само толико. Све друго је замајавање које већина грађана толерише по начелу „паметнији попушта“ али време је да се свирала коначно задене за појас.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: