ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део

Никола Варагић

ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ

Реаговање на текст: Драгослав Павков: Реаговање на текст Николе Варагића “Југословенство”

Поштовани господине Павков,

мој текст “Југословенство“, као и претходни “YUпараноја“ који смо коментарисали на блогу Преврат, управо су написани због овога што и ви у одговору на мој текст пишете:

Срби једноставно не схватају да „превише љубави – обично удави…“. Ми се као мала деца одушевљено бацамо у загрљај сваком странцу који онако, ноншалантно и као узгред покаже слаткиш, а када се испостави да су већина тих странаца настрани педофили који према нама имају сасвим конкретне болесне намере – кривимо њих уместо да кривимо себе.“

Нигде не кривим друге, моје поруке су у оба текста упућене Србима.

Не бих рекао да сам толико начитан, јесам доста читао, али о српству и југословенству више пишем на основу познавања људи око мене, а до сада сам у животу упознао доста људи. Оно што знам јесте да Србију од 1990. године не води моја генерација, већ генерација људи која је учила школу по вашем систему. Искрено, не видим разлику између школског истема из вашег доба, мог доба и доба данашње деце. Мислим да је у питању један исти систем, настао 1945. а са коренима од пре рата. Не знам како можете да хвалите тај (школски) систем, када се види какве су последице тог система. Пре неколико дана сте на блогу поставили интервју са академиком Михајловићем у коме он описује да је као ђак отеран на Голи оток само зато што је бранио два ђака, два друга из разреда, која су испричала неки виц и због тога ухапшени (у НИНу пре пар дана драмски писац Душан Ковачевић помиње 10 000 убијенх Срба – интелектуалаца – у Београду за пар месеци, на крају рата). Један удбаш, кога помиње и академик Михајловић, хвалио се како је ишао тајним путем до Њујорка са 300 000 долара да купи неки део на црном тржишту а нашао га је у продавници за 30 долара. Школство које је настало током СФРЈ је наслеђе школског система који је у Србији почео да настаје још у време Доситеја Обрадовића, а посебно од почетка 20. века. Комунисти су преузели неке добре ствари али су суштински, као и све друго, деградирали. Ја сам због тога остао ван тог (школског) система, постао сам самоук, дакле, читао сам и оно што није мејнстрим, као што сте и ви радили у ваше време. Верујем да је тако у свим временима. Толико о читању и школи.

Не тврдим да је “Велика Србија  могла да настане као резултат победе Антанте над силама Осовине“. Није суштина мог текста у некаквој геополитици. То није био циљ ни текста Глупаци и преваранти. Посебно не у смисли мењања прошлости, и разматрања шта би било кад би било.

Ми имамо прошлост која је стварна а то није настанак Велике Србије већ настанак Југославије. Не знам какве би биле последице да је настала Велике Србија, видимо последице настанка Југославије. Очигледно је и Бранислав Нушић погрешио, нико није безгрешан. Оно шта сам хтео да укажем, на првом месту, када сам поменуо могућност стварања Велике Србије, а не Југославије, те 1918. године, није геополитика, није то да ли би нас савезници подржали или не, већ да ли су Срби имали план, зашто нису имали план, да ли су имали вере, воље и знања, да ли су знали ко су и шта су, колико су били искрени, храбри, колико су били спремни за борбу, колико су били сигурни ко су прави пријатељи и савезници, па тек онда ко су непријатељи и какве су их препреке чекале. Ово, пак, указујем да не би правили исте грешке у будућности. Данас нас исте препреке чекају, ни после 100 година није затворен западни фронт. Чињеница је да, иако су Срби створили Југославију а не Велику Србију, и више од тога, кренули да стварају југословенску нацију, то ништа суштински није променило код Хрвата, Словенаца, муслимана, Албанаца, Бугара, Мађара, Аустријанаца, Немаца, Италијана, Ватикана, Париза, Лондона, Вашингтона и тајних организација – убрзо је убијен југословенски краљ а после тога је дошло до напада на Србе, или тачније до још једног покушаја истребљења православних Срба, током Другог светског рата. А после Другог светског рата, Срби се масовно одричу српства и православља, прогоне православне свештенике, спроводе латинизацију, прихватају за “вођу“ југословенске нације Хрвата и коминтерновца, па су опет исти непријатељи спремили нове нападе, који су дошли са разбијањем СФРЈ. Ти напади нису престали, и ове 2013. и наредних година, чекају нас исти напади и исти нападачи. Дакле, хтео сам да укажем, са примером стварања Велике Србије те 1918. да би се са тим нападачима лакше изборили ако би смо били сложни, ако би смо знали ко смо и шта смо. Могла је да се створи Краљевина Србија, која је постојала и пре Првог светског рата, можда то не би била Велика Србија, и не би имала пуно савезника, али би била Србија, а не Југославија. Није ни Југославија имала више савезника. Таква Србија би боље штитила и Србе који су остали ван граница Србије. Можда би данас на тим територијама живело више Срба, то не знамо. Знамо да их данас тамо нема. Не би их било ни да је опстала Југославија. Због тога је настала Југославија. Тада је српска елита била подељена на оне који су за српство и оне који су за југословенство. Српска елита је таква била и 1995. и зато је издана (остала неодбрањена) Република Српска Крајина. Таква је и данас српска елита. Нису православни Срби отворили фронтове, нити православни Срби могу да затворе фронтове према Ватикану, коминтерновцима и масонима, није то свађање са целим светом, нити ту може бити компромиса, јер друга страна то не жели. Другим речима: наши нападачи су они који (су изнедрили теорију еволуције и) прихватају само “закон јачег“, за њих је смисао живота “воља за моћ“, и желе да папа или велики архитекта постане Кнез овога света. Православни Срби не уклапају се у њихове планове. Ако некоме није довољно да то схвати после свега што се дешавало на Балкану, погледајмо Немачку, данас најмоћнију државу Европске уније, непријатеља из претходна три рата: зашто данас у Немачкој не живи сто или хиљаду пута више Лужичких Срба? Колико ће Лужичких Срба живети у Немачкој на крају 21. века ако Срби ускоро не крену да помажу Лужичке Србе?

Наравно да 1918. године Хрват католик не би изјавио да је (поново) Србин. Међутим, Хрват католик није изјавио ни да је Југословен. Није ни 1945. Хрват комуниста изјавио да је Југословен. Тужно је што су се многи Срби 1945. изјаснили као Југословени, чим су партизани дошли. Прво што су урадили јесте да су намерно почели да потискују ћирилицу. Хрвати ни за време монархије ни за време комунизма нису латиницу мењали ћирилицом. Хрвати су се борили против српског краља који је стварао Југославију. Срби се нису борили против хрватског комунисте и католика који је стварао Југославију. Понављам, не треба да кривимо друге, треба да кривимо себе: зашто су српски краљ и српска елита стварали Југославију, зашто Срби нису отерали са власти комунисте и комунистичког диктатора? Да ли је 1918. године Југославија створена само зато што није било паметно отварати западни фронт и улазити у сукоб са Великом Британијом, Француском и Италијом, или су постојали и неки други разлози? Уколико прихватимо да је стварање Јуославије била неминовност, да ли је неминовност била и стварање југословенске нације? Зашто се убрзо након тога највећи број Срба одрекао и Бога и Цркве и православне традиције? Ко се данас изјашњава као Србин и ко нема проблем да поносно каже да је Србин?

Слажем се са вама и вашим описом оних који су побегли од комунизма и живели по свету. На свом блогу указујем на те мане расејања и Цркве, равногораца и антикомуниста, у одговору Бранимиру Марковићу, као и сада вама, подсећам да је комунистички диктатор владао до краја живота, да (нео)комунисти и данас имају превласт у Србији. Колико су комунизам и југословенество укорењени међу Србима видело се и из  недавне полемике господина Бранка Павловића и Бошка Обрадовића. Међутим, истина је да од времена Тесле и Пупина најбољи део српског народа живи у расејању, а посебно после 1945. и 1990. године, када су најбољи одлазили у највећем броју. Грешите када све људе из расејања критикујете. У расејању је опстала и Српска Православна Црква, и ћирилица, и традиција, и народна кола и народне ношње, из расејања сваке године стижу милијарде долара које одржавају у животу окупирану Србију, из расејања и дан данас, без обзира на разне злоупотребе и подметања удбаша, стиже хуманитарна помоћ угроженим Србима на окупираним територијама, стиже и подршка политичким организацијама, попут покрета Двери српске. Срби се нису почели ослобађати комунизма и враћати вери и традицији захваљујући комунистичким “дисидентима“, већ највише захваљујући утицају који је долазио од стране људи и организација из расејања, и Цркве. Такође, пошто сте поменули Милана Стојадиновића, он се заиста видео са усташким поглавником у Аргентини, али су на тог усташког поглавника пуцали Срби равногорци у Аргентини и смртно га ранили. Међутим, остаје чињеница да је православна Србија и 1918. и посебно 1945. потпуно разбијена, поражена, скоро потпуно уништена. Због тога православна Србија после 1990. или после 2000. није могла да уради више. Сада се поставља питање хомогенизације Срба у Северној Србији (Војводини), потребно је да се Срби који живе у Војводини уједине и окупе, али око чега? Око српства или југословенства? Око крста или пирамиде? Око одбране Косова и Метохије или уласка у Европску унију?

Долазим до главне ствари коју сам хтео да истакнем а због чега сам добио највише негативних коментара – до онога, што они који не верују у теорије завере, називају тајна “ватиканско-коминтерновско-масонска завера која хоће да уништи васколико СрБство“. Прво, све су то посебне организације, са различитим циљевима, на различите начине су настале. Нису сви клирици Католичке цркве слуге антихриста, напротив, верујем да ће у Рај отићи и неко ко је био католик, или протестант. На неким нижим нивоима масонских организација сигурно можемо наћи искрене вернике, који верују у Христа. Међу коминтерновцима можемо наћи и оне који не мрзе Србе. Не мислим да је цео свет под контролом једне тајне организације или једне породице, не мислим да је све што се догађа последица одређених намера малог броја људи који владају светом. Нисам срБски патриЈота, нити српски радикал, већ православни Србин. Зато нисам наиван и неупућен. Зато сам свестан да постоје малобројне групе људи (на врховима пирамида унутар својих организација) које се међусобоно боре за превласт у свету али и међусобно сарађују. Па се тако у неким сегментима између Ватикана, Коминтерне и неке масонске организације интереси могу поклопити када су у питању православни Срби и тада они неће међусобно ратовати али ако су у питању неки закони унутар ЕУ или САД, ако је у питању одређени новац међународних банака и корпорација, онда могу бити у сукобу. Запад је у многим стварима разједињен, али у борби против Православне Цркве и Словена је прилично уједињен. Када би Запад успео да потпуно сломи православну Русију и православну Србију тек тада би Хрвати, Словенци, Пољаци, Чеси, Словаци и Украјинци видели са ким имају посла и не би им много помогло ни то што су католици ни ако су атеисти. Ако за сто година Германа буде 50 или 100 милиона више, неће се ширити ка Западу, већ ка Истоку, ка словенским земљама. Исто важи и за Британце, Холанђане, Французе… који годинама уназад купују читава села у скоро свим словенским државама. Ако се тако настави и наредних сто година колико земље у Пољској ће бити у поседу Пољака, колико ће од обале Јадрана бити у власништву Хрвата? Да ли ће ти Европљани имати неке везе за Ватиканом и да ли ће бити хришћани? Да ли ће бити искрени социјалисти и градити друштво “социјалне правде“? Да ли ће за сто година, ако се сломе православне словенске државе а настави куповина имовине и земље од стране Европљана, већина Хрвата или Пољака говорити немачки или енглески или ће говорити језиком којим сада говоре? Да ли ће делови Пољске временом постати делови Немачке, а делови НД Хрватске и Словеније постати делови Италије и Аустрије? Или неке цетрализоване ЕУ којом не владају Словени и хришћани? Са друге (југоисточне) стране, створена је зелена транзвезала, управо је објављена вест да либански “Хезболах“ купује “Пошту“ и “Телеком Косова“, пошто се из посла повукао државни секретар САД из времена бомбардовања Србије 1999. године. “Хезболах“ је терористичка организација која не води само одбрамбени рат против западних империјалиста и циониста, они воде и рат за ширење ислама и покоравање других народа. Таква организација је “Муслиманска браћа“ а све њих подржава већина арапских шеика и исламских мула и улема. Познато је да и либерали и конзервативци са Запада и талибани и салафисти са Истока сарађују – тренутно на рушењу власти у Сирији, пошто су то урадили у Либији и Египту. Са НД Хрватском су сарађивали пре 20 година и Иран и Турска и Саудијска Арабија и Либија, заједно са САД, Немачком и Великом Британијом, а против православне Србије. Либерали и талибани нису искрени савезници, али то могу да буду у Босни и Херцеговини током одређеног периода, као што католици и билдербеговци или масони нису искрени савезници, али то могу да буду у НД Хрватској током одређеног периода. Нико од њих не може да буде искрен савезник и прави пријатељ православне Србије. Да би се све ово знало и разумело довољно је мало здравог разума, добро познавање историје и општа информисаност о свету у коме живимо. Међутим, Срби су слуђени, као да им је сврака попила мозак, као да им је душу запосео неки демон.

Није тачно да су сви Гали заборавили своје порекло, нити Французи негирају галско порекло, сигуран сам да више Срба зна историју Гала (зхваљујући Французима који се поносе том историјом) него историју свог народа. Данашњи холандски језик више личи на некадашњи франачки, данашња Француска постоји на територији коју су некада Гали поседовали, модерна Француска не признаје националне мањине већ спроводи асимилацију, за већину Француза Дидије Дрогба никада неће бити Француз као што је то Жерар Депардје (познатији као Обеликс). Да је то могуће верује много Француза, многи Французи верују да се муслимани и Арапи могу асимиловати, и зато Француска за пар деценија неће бити тако лепо место за живот – више ће да личи на Југославију током распада и грађанског рата. Тако је и настајала модерна Француска, тако је настала и француска нација и француски језик – на присили, на асимилацији. Све је јако компликовано око Француске, за коју верујете да је све веома једноставно. Многи ће се изненадити када много тога што је било сакривено буде откривено у Француској. Сада Каталонци траже независност од Шпаније, Аустријанци се буне у Италији, поново немири у Ирској, Шкоти траже независност, Белгија се вештачки одржава, итд. Но, то је друга тема.

Пре сто година, у време када је српска елита веровала у идеју југословенства, Срби су се делили на Србе православце, Србе католике и Србе муслимане. Могуће је да је међу Србима тада било оних који су веровали да преко југословенства могу да уједине све Јужне Словене, односно да заштите све православне Србе и врате у своју нацију све Србе који нису били православни хришћани. Могуће је да је због тога Краљ Александар постао масон. До тада се у јужнословенским крајевима где претежно живе католици или муслимани још могло чути да је неко од њих српског порекла. У то време се у већем броју појављују и Срби који нису били верници, већ атеисти, агностици и прогресивци. До краја 20. века сви католици и муслимани који су се некада изјашњавали као Срби – нестали су – потпуно су асимиловани међу Хрвате и Бошњаке. Од почетка 20. века велики број Срба атеиста и прогресиваца такође је заборавио на своје корене, или их се одрекао, многи су постали Југословени, па су тако у Црној Гори настали данашњи Црногорци, у Македонији већина данашњих Македонаца, а Срби атеисти и прогресивци који сада живе у Северној Србији све се мање зову Србима а све више Војвођанима. Данас ће многи Срби из круга двојке за себе пре да кажу да су Европљани (пошто су нестали Југословени), него Срби. Схватам да је међу православним Србима одувек било лоших људи, схватам да је православна Србија учинила бројне грешке, Црква није савршена, јасно ми је да се хришћанство међу Србима није ширило само милом, да православље није опстало само захваљујући лепим речима, али се не сме заборавити и друга страна, и зато ја не покушавам да “забетонирам“ своју “истину“, већ да укажем вама који имате другачија мишљења на другу страну, на друге истине, и то указивање може бити “вриштећа једностраност која избија из сваке конклузије“.

Шта је та једностраност?

Међу Србима сада, ове 2013. године, када више нема Срба католика и Срба муслимана, када су настали данашњи Црногорци и Македонци и имају своје независне државе, постоје поделе са једне стране на Србе који су православни хришћани или само поштују православну традицију и СПЦ и са друге стране на Србе који не желе да имају скоро никакав контакт са православном Србијом, са религијом, са хришћанством, са народном традицијом, са људима са којима деле много више од простора на коме живе и имају много више заједничког од језика којим говоре. То је та подела на прву и другу Србију. Међу онима који припадају првој Србији нису сви православни хришћани, има оних који на Југославију и комунизам гледају са симпатијама. Међу онима који припадају другој Србији све је мање православних хришћана, све је више југоносталгичара, евроутописта. Без обзира на све мане, грешке и грехе православне Србије, постоје и други разлози због чега тако много Срба већ вековима прелази у друге нације и религије, ствара нове нације, не жели да има било какве везе са православним Србима. Ви мислите да ће можда доћи до нестанка православних Срба, односно Срба, а ја мислим да ће православни Срби опстати до краја, до Другог доласка Христовог. Данас је све мање Срба који верују у Други долазак Христов.

Овде долазимо до масона (илумината, темплара, окултиста, малтешких витезова, билдерберговаца…) и зашто је та прича важна да би се разумело све што се догађало око српског народа од Првог српског устанка, преко настанка Југославије до данас. “New age“ покрет а са њим на одређене начине и одређеним нивоима (касније) повезан екуменизам прате српски народ од ослободилачких ратова са почетка 19. века до ослободилачких ратова у првој половини 20. века. Зато сам напоменуо у одговору Бранимиру Марковићу да је важно знати да је Краљ Алескандар био масон, да је добар део припадника српске елите који су залагали за стварање Југославије припадао масонским организацијама и да су остале грађевине у Београду као сведоци тог времена. Међутим, какве је користи српски народ имао што је тако велики број српских интелектуалаца, политичара, аристократа, генерала, писаца… припадао некој масонској организацији, имао добре контакте са неком страном службом или државом, да ли су због тога Срби мање страдали у светским ратовима? После сто година и на Западу се сваким даном показује да је концепт “new age“ покрета доживео неуспех, нема ништа од “mealting pot“ политике, од неолибералне идеологије, од стварања једне светске религије, светске владе (а да није тоталитарна) и слично. Југославија је била експеримент, део експеримента, оних који су предводили “new age“ покрет, који су веровали у те идеје. Екуменизам није могућ јер нема компромиса око догмата вере. Католичка црква учи да је из Сина потекао Свети Дух, изједначила је папу са Христом, схоластички теолози или философи који су постали католички светитељи усмерили су западно хришћанство ка човекобоштву тако што су уклонили апсолут и рекли да се човек може ослонити на самога себе, те отворили пут појави лажних пророка, који су на таласу хуманизма и прогреса стигли и до Србије. Томе је допринео и јудаизам, односно ширење јеврејских “тајних учења“ (старозаветна свест није признавала искуства душевних доживљаја, Христово учење о греху разликује се од учења талмудиста). Отворен је пут ка човекобоштву. Данас имамо са друге стране силу која прихвата само “закон јачег“, људе за које је смисао живота “воља за моћ“, и желе да папа или велики архитекта постане Кнез овога света.

О свему овоме ускоро у тексту који сам почео да пишем, пре ових одговора вама, на тему мистике и православља. Овде ћу још додати (а остало разјаснити у тексту који следи): наш центар је измештен ван српства, ван Христа. За лаике и оне који не верују у Христа, да објасним овим речима: (још увек) ништа не може да замени Христа – није се појавила већа Љубав, није се појавила већа Вера, није се родила већа Нада, неће бити више слободе, свет неће постати боље место за живот, Срби неће боље живети ако уклонимо Христа, ако Христа заменимо Будом, Мухамедом, великим архитектом или ако створимо бога по мери палог анђела. Постоје православни Срби који нису срБске патриЈоте већ православни хришћани и они не бране своју веру и своју Православну Цркву само зато што су Срби и родољуби, већ зато што су Христови војници. Такви Срби нису прелазили у католичку веру, нису постајали муслимани, нису постали комунисти, нису данас евроутописти или југоносталгичари. Нису то радили само зато што су српски родољуби, већ и зато што су искрени верници, хришћани. Само Православна Црква потиче са извора хришћанства, чува догмате вере, има корене својих учења у Светом Писму и Предању. Од свих Срба данас се за Косово и Метохију искрено и до краја боре само такви Срби, православни хришћани, који се боре не само зато што је Косово и Метохија света српска земља већ и зато што, ако се не боримо за Космет, ми се одричемо Христа, својих православних хришћанских корена, догмата хришћанске вере, хришћанског начина живота. Због тога се Срби, који су у већини православни хришћани, разликују од својих непријатеља, због тога су Срби много мање нападали своје непријатеље и чешће се бранили од њихових напада, због тога су Срби далеко мање злочина починили над непријатељима, који су над Србима спровели неколико геноцида и етничких чишћења током 20. века.

Да закључим, основни српски проблем је несналажење у времену и простору. Само као Срби можемо да стварамо државу Србију, само као Срби можемо да одбранимо (Северну) Србију и Косово и Метохију, само као Срби можемо да развијамо нашу Србију. Лично немам никакав проблем да нашу Србију стварам и са онима који нису православни хришћани, који не верују у Бога. Довољно је да нико од вас мене не приморава да не будем верник и да ме не прогони зато што сам хришћанин, да ме нико не приморава да верујем у нешто друго, да ми нико не брани да пишем ћирилицом, да ме нико не тера да се изјашњавам као Југословен. Тешко је сарађивати са онима који се исмевају твојој вери. Постоје Срби који су такви хришћани да им веру не може уздрмати ни “ерупција вулкана“ ни “глад“, нити се питају зашто Бог дозвољава такве ствари. Ја никог нећу терати да постане православни хришћанин, нити да се назива Србином ако неће а жели да живи у Србији, нити да пише ћирилицом, осим тамо где је то прописано Уставом и законима.

Данас је већина Срба део Српске Православне Цркве, тачно је да се могу наћи свакакви православци, али то јесте већина данашњих Срба – православни хришћани. Они који јесу Срби, који не желе да се одрекну свог српског идентитета, који желе да остану Срби, да говоре српски језик, да пишу латиницом и понекад ћирилицом, они који желе да се врате српству, а нису православни верници, нису верници уопште, морају да прихате ту чињеницу и са оним бољим делом православне Србије изграде нашу Србију, велику Србију. Важно је да сви, и православци и они који то нису, на свој начин, следе речи Патријарха Павла током сукоба 1991. године, које су универзалне и важе за све људе, са којим завршавам и овај одговор: “Наша нас је вера учила да увек будемо људи, никад нељуди… Не само да преживимо, биолошки да надживимо, него да преживимо као људи Божији… То није само витештво, То није само отменост. То је нешто несравњиво дубље. То је оно чиме смо, кажем, остали до данас живи пред Богом живим, али као људи Божији. Е о томе се ради. Нисмо ми, кажем и понављам, овце за клање, па кољи и бацај нас у јаме. Кад је пушка, пушка ти је, пушка ми је, па коме Бог и срећа. Али да ми голоруке људе, зато што су били рођени и нико их није пит’о, ‘оће се родити као Срби или као Хрвати, или као Турци, или као Немци… Нити имамо кривице што смо рођени у овом народу нити заслуге. Али да ли ћемо поступати као људи или као нељуди, то зависи од нас и то Бог од нас очекује. Е да увек будемо људи, никада нељуди“.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА ПРЕВРАТ:

Драгослав Павков: Реаговање на текст Николе Варагића “Југословенство”

Бранимир Марковић: југоС(п)ЛАВ МЕДУЗА (ПРИЛОГ РАСПРАВИ О НАШЕМ ДУГУ ЈУГОСЛАВИЈИ)

Драган Томић: Јахачи магле – први део

Драган Томић: Јахачи магле – други део

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Југословенство

YUпараноја

ПРЕВРАТ

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК

Добрица Ћосић: Нисам више ”отац нације”

ТРЕЋА СРБИЈА

Marko Simonović: Pismo bratu iz (prve) Srbije

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ

ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

Драгослав Павков: Реаговање на текст Николе Варагића “Југословенство”

 

25 Responses to ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део

  1. Varagić Nikola каже:

    Србија као колонија кривице

    Професор Мило Ломпар

    Београд – Давно је било када је Слободан Јовановић написао да не постоји српски културни образац. То је, дакле, феномен дугог трајања. Он одсликава столетни неуспех да утврдимо српску језичку норму, да означимо место ћирилице у нашој јавној свести, да без предрасуда и поуздано сагледамо облике српске културне прошлости, да све то учинимо у складу са савременим осећањем националне припадности. Тако бисмо интересе српске националне егзистенције разложно довели у везу са непорецивим чињеницама и европским наслеђем. Све то изостаје услед владајућег распореда историјских и културних сила.

    Ово је мишљење Мила Ломпара, професора на Филолошком факултету у Београду, где предаје Српску књижевност 18. и 19. века и Културну историју Срба.

    Тврдите да смо лишени сваке свести о српској културној политици. Какве последице трпимо?

    Последице? Непрестано се одвија процес у којем се све што је српско временом претвара у србијанско, с циљем да оно што није србијанско временом престане да се поима као српско.

    Дајте карактеристичан пример.

    Нема бољег примера од Његоша. Навршава се 200 година од Његошевог рођења. Такве годишњице су изузетно ретке. Зашто немамо државни програм о њеном обележавању? Зашто он није настао с обзиром на Републику Српску и Црну Гору? Зашто он нема свој удео и у српској заграничној заједници? Зар то није репрезентативна фигура српског културног обрасца?

    У грађанској епохи, Његош је поиман као репрезентативни песник српства; у комунистичком времену, када је на делу „стратегија десрбизације Његоша“ (Вахтел), превасходно је идеолошки стилизован као песник слободе. Ако у јавној свести затомљујемо и кривотворимо и појам српства и појам слободе, онда је на делу колонијална политика која искључује српску културну политику.

    Како се догодило да, као што кажете, наша јавна свест постане плод укрштања различитих културних политика од којих ниједна није српска?

    Услед дејстава различитих чинилаца. Постоје константни интереси који налажу онемогућавање сваке свести о српској културној политици. Премда постоје знања о културној политици као најделотворнијем постаменту свих политика које за њом могу уследити, наша јавна свест их самоуверено игнорише. Постоји продужено и оснажено дејство титоистичког наслеђа у нашем времену: то наслеђе је пресудан институционални облик једног дуготрајног историјског кретања.

    Резултати су веома уочљиви…

    Управо ових дана History Channel приказује серију „Хрватски краљеви“. Ми тако нешто не можемо понудити овом телевизијском каналу. Зашто? Јер, нисмо ни направили – за такву сврху – документарну и играну серију о нашем средњем веку, у којем има међународно препознатљивих фигура, попут краља Милутина, цара Душана и деспота Стефана, нити о нашој нововековној историји, са међународно препознатљивим догађајима, попут Карађорђевог устанка, Брегалничке или Колубарске битке, са међународним фигурама, попут Вука Караџића или Иве Андрића.

    Зашто? Зар немамо довољно документарног и играног материјала? Због новца? Колико је државног новца потрошено за снимање политички ангажованих филмова? Какви су то филмови? Ми чак нисмо у стању – упркос постојећем закону – да обезбедимо годишњу државну помоћ за 18 књига Српске књижевне задруге него једну стару тековину од 120 година, која је увек била симбол и српства, и науке, и слободе, која има минимум запослених и у којој многи раде без икакве надокнаде, посматрамо као сваку другу издавачку кућу.

    Како тумачите вести да су Хрвати почели да својатају ћирилицу: недавно су академици ХАЗУ говорили о хрватској ћириличкој баштини и истакли да је Мирослављево јеванђеље писано „хрватском ћирилицом“, подиже се споменик „хрватској ћирилици“ у Широком Бријегу…?

    Постоји континуитет хрватске културне политике: као што је Гај 1843. године могао да напише како су илирци пригрлили српски језик, као што је потом подлога Маретићеве граматике (1899) била Вукова традиција, али сада смештена у оквир српскохрватског језика, тако је Матица хрватска могла 1971. године да огласи превазиђеност и Бечког и Новосадског договора у име хрватског књижевног језика, да би Устав Хрватске 1974. године законски наметнуо Србима у Хрватској да говоре хрватским језиком. То је постепено кретање ка жељеном циљу. Оно се – на исти начин – понавља у садашњем наметању црногорског језика.

    Када је реч о ћирилици, ваља уочити да је на делу понашање које је у складу са општом схемом дејства хрватске политике: било да је реч о језику, било да је реч о Бановини Хрватској, хрватска политика подразумева да се оно што је једном одређено као хрватско заувек сматра таквим, да не подлеже никаквом накнадном разматрању, док је све што је именовано као српско или заједничко остало заувек проблематично, осенчено сумњом и вазда подложно преиспитивању.

    Како би требало да се поставимо према таквом понашању?

    Томе се – сем из научних и моралних разлога – не треба чудити, јер је на делу кретање по утрвеном путу. Томе се, међутим, треба противити са научног и институционалног становишта. Кључно питање гласи: зашто не долази до противљења? Зато што нема српске културне политике. Зашто, међутим, нема воље да је буде? Зато што она смета у наметању и усвајању колонијално-окупационог положаја нашег народа.

    Упозорили сте да се српска нација кроз читав 20. век непрестано дезинтегрише, док се хрватска непрестано конституише. Да ли су то резултати спровођења културних политика?

    Ту је кључно различито схватање југословенства. За хрватску културну политику, југословенство је превасходно било средство за остваривање националне еманципације, средство које води до самоостварења као троструког циља: државног, дискриминаторског и доминацијског. За српску културну политику, југословенство је увек било циљ којем су подређени сви елементи самоостварења. Отуд је настала српска тежња за поистовећивањем са Југославијом: и када су тежили доминацији, Срби су настојали да нестану у југословенству. Тако су Срби били подложни нестајању у Југославији, док су Хрвати припадали супротном процесу: настајању кроз Југославију. Нестанком Југославије, Срби бивају затечени у нестајању. Из те ситуације неопходно је осмислити српско становиште.

    Како видите садашњу позицију Србије? Ствара ли се од Европске уније нови мит, као замена југословенском?

    Као митска представа, оличена у слогану да Европа нема алтернативу, који је сасвим на снази, било који облик подређивања српских интереса, у форми „југосфере“ или балканских регионалних прожимања, увек ће стварати привилеговано подручје за политичко и културно распростирање појма српске кривице.

    Није то психолошка него искуствена и историјска истина. Још је Стојан Новаковић, као цариградски посланик, опазио – како каже – да нам Руси не дају у Македонију због Бугара, док нам Аустрија не да у Босну, па је закључио: „испада да је српски народ за нешто крив“. Зар данашње противречности у западном понашању према Косову и Метохији и Републици Српској, зар последње пресуде Хашког трибунала, зар неосвртање на основна права српског народа у Црној Гори, не откривају исто настојање? Спољни интереси, дакле, диктирају историјско настајање представе о српској кривици.

    Српско становиште, међутим, представља поуздану основу да се то препозна. Читав деветнаести век показује како је тешка политика и како је могућа културна политика са позивањем на српско становиште. Ако се узме у обзир наслеђе ХХ века, само нам српско становиште обезбеђује неидеологизоване и разнородне – не нужно успешне нити лишене одрицања – односе са окружењем.

    Шта нас чека ако се ствари не промене?

    Ако се пак настави садашње историјско кретање, у општем привредном амбијенту очврснуће колонијални поредак, док ће у друштвеном подручју добити своје засаде – идеологизована кривица. Можда је то последње исходиште владајућих стремљења: Србија као колонија кривице.

    Речник САНУ

    Зашто име Речника српскохрватског језика САНУ још није промењено у српски?

    Зато што је на делу један од наших југословенских континуитета: постоје средине у којима се Југославенска академија – после преко сто година трајања – у хипу преименује у Хрватску, као што нама недостаје снаге да један речник именујемо у складу са бројним језичким чињеницама и политичким разлозима. Када знамо какав јој је терет с предумишљајем стављен на плећа, ризично је критиковати САНУ, јер човек ризикује да добије аплауз с погрешне стране. Оно што је ризично некада је, међутим, спасоносно и неопходно. Као да на наше очи чили научни и морални ауторитет ове институције.

    Повратак српском становишту

    Шта би био повратак српском становишту?

    Ова синтагма Црњанског из 1934. године, која је била разлог због ког су га комунистички јуришници огласили фашистом, представља траг свести о нашој политици у ХIХ веку. Тада је Стојан Новаковић писао како не треба да се делимо на аустрофиле и на русофиле него треба да водимо политику с обзиром на српске интересе. Да није Стојан Новаковић био претеча фашизма? Политика вођена са српског становишта довела је до разнородних, претежно позитивних исхода. Политика вођена са становишта југословенства, посебно титоистичког југословенства, којом је испуњен наш ХХ век, довела је до претежно или искључиво негативних исхода. Била је то политика у којој је непрестано био делатан појам српске кривице. Повратак српском становишту је природна реакција на промењене историјске околности и на очевидне негативне историјске резултате.

    (Бане Ђорђевић / Новости)

  2. Varagić Nikola каже:

    Париз – Неколико стотина хиљада људи који се противе хомосексуалном браку, који француске власти желе да легализују, окупљају се данас у Паризу на великом скупу на позив католичке цркве и опозиционе деснице.

    Марш демонстраната треба да крене са три различите локације у Пазиру. Париска полиција је навела да очекује око 300.000 људи који ће из различитих места доћи до Ајфелове куле и додала да је метро затворен и да ће то бити један од највећих скупова у последњих десет година.

    Француски парламент треба 29. јануара да размотри нацрт закона о геј браку и усвајању деце у тим браковима.

    Тај закон представља део обаћања председника Франсоа Оланда у предизборној кампањи. Ти бракови су већ легализовани у више европских држава, Великој Британији, Шпанији, Португалу и Холандији.

    Међутим, тај нацрт закона је постао све мање популаран. Према последњим анкетама, 56 одсто Француза је за геј брак, док је 50 одсто за усвајање деце. За тај брак пре неколико месеци било је више од 65 одсто испитаних Француза.

    На скупу се очекују верски званичници. Скуп ће бити подељен. У једном ће бити представници и симпатизери католика, а у другом представници и симпатизери деснице Уније за народни покрет (УМП), партије бившег председника Николе Саркозија.

    Саркози, међутим, неће присуствовати скупу, као ни председница екстремно десничарског Националног фронта Марин ле Пен.

    (Бета)

  3. Varagić Nikola каже:

    Italijanska banka suspendovala plaćanje karticama u Vatikanu

    AUTOR: BETA

    U Vatikanu se od 1. januara koristi samo gotovina pošto je Bank Italia tražila od Deutsche Bank Italia da prestane da pruža usluge elektronskog plachanja.

    Bankitalia je saopštila da nije imala izbora pošto Vatikan nema pravni okvir ili neke druge mere koje priznaje EU za spreccavanje pranja novca. Direktor vatikanske Finansijske informativne uprave Rene Brilhart rekao je za list Koriere dela sera (Corriere della Sera) da je Vatikan prošle godine prošao test Evropske unije za finansijsku transparetnost.

    ————

    Београд / Рим – 14. јануара 1953. године, пре тачно 60 година, маршал Тито је постао председник Југославије. Ипак, многи историчари још увек говоре о томе да је социјализам у Југославији градио ослањајући се на злато краљевске династије Карађорђевића.

    Угледни прегалац Комунистичке Интернационале Морис Торез и лидер СССР Јосиф Стаљин предали су маршалу огромно благо старе Југославије. А кад је овај новац потрошен – Југославија се распала на делове.

    Дучеови саборци су преварили и самог Хитлера

    Тајанствена прича о златним резервама Краљевине Југославије почела је у пролеће 1941. године кад су авиони „Луфтвафеа“ свакодневно бацали на хиљаде бомби на Београд.

    Било је јасно да ће Хитлер врло брзо окупирати земљу. 18-годишњи југословенски краљ Петар Карађорђевић је заједно са својом владом одлучио да однесе из главног града све државне златне резерве – прво у Црну Гору, а затим у Египат.

    60 тона драгоценог метала је било упаковано у 1300 дрвених кофера. Специјални воз од 57 вагона је придржавајући се свих мера предострожности кренуо на пут

    Тачно месец дана је било потребно „златном ешалону“ да стигне до Которске луке на Јадрану. Заједно с државним резервама Петар Карађорђевић и његова свита су донели много личних драгоцености и валуте.

    Нису успели да укрцају злато на брод – италијански фашисти су већ окупирали Црну Гору. У брдима, где су хајдуци некад крили плен пронађена је пећина у коју је похрањено 60 тона злата Краљевине Југославије. Краљ Петар је поневши само ситнину за личне трошкове побегао у Лондон.

    Италијани су до 1943. године били уверени у то да је злато однето у Египат док неко није рекао фашистима за пећину. Мусолини је одмах дао команду да се злато пребаци у Рим, разуме се, не обавестивши о томе свог саборца Адолфа Хитлера.

    Операцију „злато“ предводио је млади фашиста Личо Ђели. Он је стигао до Трста заобишавши хитлеровске кордоне специјалним санитарним возом у којем су се налазила наводно 73 војника заражена богињама.

    Званично је предао 8 тона драгоценог метала управнику италијанске државне банке, а преостале 52 тоне је храбро сакрио. Ђели се спремао за живот под новом влашћу.

    Како су комунисти и масони делили злато

    Крајем 1944. године Личо Ђели се срео с вођом италијанских комуниста, Стаљиновим другом, Палмиром Тољатијем, тадашњим чланом коалиционе владе Италије. Друг Тољати се залагао за рехабилитацију бившег фашисте.

    За то је Ђели Тољатију дао 27 тони злата, не обавестивши га о томе да је у Југославији украо 60 тона и да је задржао остатак – 25 тона блага.

    По завршетку Другог светског рата Палмиро Тољати је предао «поклон» Лича Ђелија новом владару Југославије Јосипу Брозу Титу. Тако да је био постављен чврст темељ за скок у комунистичко сутра.

    Стаљин и Тољати су помогли Титу да учврсти власт у својим рукама. А после свађе с Москвом 1948. године Тито је и од САД неповратно добио 30 милијарди долара. Маршал Тито је до краја свог живота обожавао злато уживајући у драгуљима и раскоши.

    http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/italijanski-masoni-i-jugoslovensko-zlato/

  4. Varagić Nikola каже:

    DMITRIJ SEDOV: MASONERIJA, DOLAR I SISTEM FEDERALNIH REZERVI SAD

    ponedeljak, 14 januar 2013

    Autori kriza su uvek iz sistema Federalnih rezervi, visokih činovnika, administracije i najuticajnijih banaka

    Verujte mi, poštovani čitaoci, vaš autor ne pripada pristalicama teorije zavere, koji se u velikoj meri sastoje od entuzijasta prevrtljivog uma. Autor je takođe daleko od teorije svetske zavere, u koju su, prema teoriji istih entuzijasta, neizbežno uvučeni ne samo svi poznati političari nego i susedi iz vikendica. Uprkos svemu, autor se odlučio na obradu teme tajnih društava, koje je označio nazivom “Lobanja i kost” (tako se zove masonska loža univerziteta u Jelu, koja je dala Americi najviše političare i predsednike).

    Cilj je jednostavan – hteo bih da razjasnim šta je realno, a šta izmišljeno, u delatnosti anglosaksonskih masona. To je ogromna tema. Ako pokušate da saberete materijale o delatnosti masona tokom nekoliko vekova na jednu gomilu, ta gomila će dostići visinu dvospratnog “Doma mrtvih”, u kome se okupljaju članovi lože “Lobanja i kost”.

    Istina, veliki deo tog pisanija otpada na žvrljanje teoretičara zavere i maštovitih pisaca poput Dena Brauna, koji su na masonskoj temi zaradili svojih “pet šoldi”. [1] Veoma malo je istinskih, pouzdanih dokumenata o delatnosti “braće”. A, ako mi ne želimo puštati mašti na volju i svoj mozak dovoditi do tačke usijanja, onda ćemo se obratiti samo onim stvarima koje predstavljaju neoborive činjenice.

    Najverovatnije bi trebalo početi sa razmatranjem zelenog papirića sa nazivom “jedan dolar”, koji, složićete se sa mnom, leži u osnovi čitave konstrukcije, ne samo američke nego i svetske ekonomije. Simbolika prikazana na papiriću ima konkretan smisao i nosi u sebi informaciju o odnosu njenog autora prema svetu. Zbog toga nije loše da svako ko koristi dolar zna kakva se poruka krije u njegovom novčaniku.

    Dakle, šta se skriva iza novčanice 1$ USA, koji je napravio ruski umetnik Nikolaj Rjerih 1928. godine po narudžbini budućeg potpredsednika Velsa. Za početak hajde da se zapitamo zašto su ljudi koji su stajali iza Rjeriha izabrali upravo monetu od jednog dolara? Zar nije bolje da su ciljali na sto puta veću vrednost papirića? Ili na deseticama ili hiljadicama (štampali su i takve!)? Ovde se mora priznati da su naručioci bili masoni jer je sva simbolika monete nesporno obeležena masonskim obeležjima.

    SIMBOLIKA JEDNOG DOLARA Mnoga tajna društva su od davnina pridavala jedinici neki sakralni značaj, uzdižući je iznad svih drugih brojeva. U prvom redu – legendarni templari, osnivači savremene masonerije. Za templare jedinica je predstavljala “jedinstvo u različitosti”. Za javnost ti možeš preuzeti svakojaki lik, istupati u ime bilo koje, čak i neprijateljske partije. No unutra, među “svojima”, mora da se sačuva jedinstvo. Prema učenju templara, jedinica takođe znači da nema nikakve razlike između zla i dobra. To je i bilo zabeleženo na zastavi tajnih vitezova: četiri naizmenično crna i bela kvadrata. Beli je simbol dobra, crni simbol zla. Ili po latinski: “epluribus unum”.

    Ovaj napis od 13 slova vidimo na traci u kljunu orla na desnoj strani monete od jednog dolara. Na orla treba pažljivije obratiti pažnju. Njegove grudi pokriva štit sa 13 traka. U jednoj kandži je stegnuto 13 strela a u drugoj maslinova grančica sa 13 listova i 13 plodova. Na jednom orlovom krilu nalaze se 32 pera – to je stepen inicijacije u običnim masonskim ložama. A 33 pera na drugom krilu, simbol su višeg i pogotovo tajnijeg stepena. A nad samim orlom, verovatno nad Sjedinjenim Državama, uzdiže se šestokraka Davidova zvezda (simbol izabranog naroda), koja se sastoji od 13 belih zvezda petokraka.

    S leva na moneti od jednog dolara Rjerih je smestio piramidu, jedan od glavnih simbola slobodnih zidara. Tako sebe nazivaju braća-masoni, kao da im rodoslov seže iz vremena žrečeva i tajnih društava drevnog Egipta. No ova piramida je nekako čudna. Usečena, složena iz 13 stupnjeva. Istraživači je zovu “Piramidom Iluminata“ (prosvećenih). To je čitava grupa starinskih masonskih loža. Struktura Iluminata sastoji se od 13 stepeni inicijacije, što je očigledno odraženo i na 13 stupnjeva piramide na dolaru.

    Vrh obezglavljene piramide kao da se uzdiže na zrakama, iznad osnove. U trouglu (još jedan masonski simbol!) vidi se oko. Njega različito nazivaju, no čini se da je najispravniji naziv “svevideće oko”. Iznad oka je napis, koji se ponovo sastoji od 13 slova: „Annuit Coeptis“. “Ono nas podržava (blagoslovi)”. Misli se na tajanstveno oko u trouglu. Donja traka okružuje piramidu i na njoj je latinicom napisano moto: „Novus ordo seclorum“ (Novi svetski poredak).

    Šta smo mi dobili na kraju? “Blagosloven novi svetski poredak”. Onaj u kome vladaju masoni. Svevideće oko, Lucifer, caruje nad piramidom – nad svim narodima sveta. Za one koji prihvataju novi poredak – maslinova grančica u orlovoj kandži. Za nepokorne – strele! Vi se ne slažete? Probajte ponuditi drugo objašnjenje ove simbolike.

    Glavnu tajnu Rjerih je zašifrovao u centru monete. Iznad se vidi svetli natpis: “Sjedinjene Američke Države”. Malo niže je naizgled blagočestiva fraza „In God We Trust“ (Mi verujemo u Boga). U kakvog? Amerika je zvanično hrišćanska zemlja. Međutim, na dolarskoj moneti ne možete naći ni jedan uobičajeni hrišćanski simbol. Na primer, odsustvuje i sam krst. Zato svuda caruje “vražiji broj”, za obične ljude nesrećan broj 13. Na nevelikom papiriću pojavljuje se minimalno osam puta. U kakvog onda “Boga” predlažu da veruju Amerikancima i celome svetu? Odgovor je dat u samom centru monete. Orla i piramidu sa okom ujedinjuje reč “one”. Jedan, jedno. Reklo bi se da je to oznaka nominalne monete. No već niže imamo takav natpis. I u svakom od četiri ugla nacrtana je jedinica (brojem i slovima). A ta krupna reč od tri slova stoji posebno, bez ikakvih dopuna. Ta reč ima sasvim drugu ulogu, predstavljajući centralni deo kompozicije:

    Mi verujemo u Boga

    On je jedan

    Jedan dolar

    Zar nije Konfučije rekao: “Znaci i simboli vladaju svetom, a ne reč i zakon”. A ako izmerimo širinu monete? Ispada 66,6 mm. Slučajna podudarnost?

    No vratimo se “nesrećnom broju”. Poznato je koliko se SAD i Evropa boje tog nesrećnog broja. U nekim hotelima čak nema trinaestog sprata. Postoji čak i naučni termin koji definiše bojazan od broja 13 – triskaidekafobija. Još veći strah donosi petak trinaesti! Tog nesrećnog dana razapet je Hristos, Kain je ubio Avelja, Adam i Eva su probali zabranjeni plod.

    MASONI I DEMOKRATIJA I tako, uverili smo se da osnovna jedinica svetskog finansijskog sistema nosi u sebi masonsku genealogiju, koja predviđa tajne načine upravljanja politikom, tuđe hrišćanskom pogledu na svet. Veoma važna je i ta okolnost, što se ova “jednodolarska deklaracija” masona iz 1928. godine pojavila posle stvaranja i stupanja na snagu sistema Federalnih rezervi SAD, koji je postao moćan instrument u dostizanju njihovih ciljeva.

    Ovde se treba prisetiti da od masona izabrani demokratski sistem vlasti ne predviđa nikakvo narodno vršenje vlasti. Razlog je jednostavan – od naroda izabrani političari odvojeni su od kanala sa novčanim tokovima. Te kanale kontrolišu krupna finansijska društva. Političari mogu do mile volje govoriti o svom služenju društvu, no realne poslove stvaraju realni novci, pod kojima su ovi angažovani kao izvođači. U tački u kojoj se presecaju politika i novac, upravo i rastu masonske lože. O tome iskustvo SAD očigledno svedoči. Svi ugledni finansijeri i političari u toj zemlji povezani su međusobno masonskim ložama.

    Ipak, postavlja se pitanje kakav je smisao te pojave? Zar Rotšildi ne mogu da se sretnu sa Rokfelerima i Morganima i prilikom igre golfa i da u neiznuđenim okolnostima donesu potrebna im rešenja? Zbog čega ta sva masonska besovština? Rotšildima i Rokfelerima zaista nije nužna crna konspirologija i oni mogu mirno da vode dijalog sa predsednikom države. To su stanovnici Olimpa, na koji teško mogu da se popenju špijuni iz protivničkog tabora. No odluke koje oni donose ponekad su apsolutno tajne, i od velikog broja izvršilaca tih odluka zahteva se da drže jezik za zubima. Većina članova anglosaksonskih loža visokog nivoa inicijacije jesu izvršioci ideje glavnih ljudi Amerike i ovde tajnovitost predstavlja zakon.

    Primećujemo da pored tih ljudi u Americi ima još oko pet miliona članova masonskih loža nižih nivoa inicijacije, koji nemaju pojma šta se “gore” radi. Hajde da pogledamo rad masona na primeru finansijske krize, koja je prvo potresla Ameriku a sada i ceo svet.

    Krize se izazivaju veštački i njihovi autori su uvek iz sistema Federalnih rezervi SAD (ranije Banka federalnih rezervi), zajedno sa visokim činovnicima i administracijom i grupom najuticajnijih banaka. Cilj krize uvek je jedan te isti – munjevito bogaćenje i preraspodela imovine u njihovu korist. Shema je suštinski standardna i modeliše se samo prilikom novih finansijskih instrumenata, dotad nepoznatih svetu.

    – U početku Federalne rezerve provode neobuzdanu emisiju dolara, koja nije podržana nikakvim ekvivalentom. To je prazna “ambalaža”.

    – Banke koje sarađuju sa Federalnim rezervama izdaju tu “ambalažu” u vidu jeftinih kredita pod minimalnim kamatama.

    BERZA KAO RUSKI RULET Na finansijskom tržištu nastaje bum – svi se hvataju za jeftine kredite i ugrađuju ih u realnu privredu. Za takvu praznu “ambalažu” stvaraju se i kupuju realne ekonomske vrednosti. Paralelno na berzama cvetaju spekulacije. Danas je glavna finansijska berza u stvari virtuelna. To je elektronski svet, u kome struje neverovatne reke virtuelnog novca i često nema nikakve veze sa stvarnom proizvodnjom. Ako kontrolišete ključne momente tog tržišta, sami sebi štampate novac u potrebnim količinama, sami sebi dajete kredite bilo kakvih razmera, sami organizujete novosti na koje tržište reaguje, sami određujete vreme za puštanje tih novosti, onda ćete zarađivati fantastičan novac. Vi ćete iz godine u godinu skupljati kontrolne pakete akcija od istinski profitabilnih preduzeća kako bi, kad sve propadne, veoma veliki deo realnih aktiva ostao u vašim rukama.

    Za neupućene (neinicirane) igrače berzansko tržište predstavlja žešću varijantu igranja ruskog ruleta, kada je u dobošu revolvera od šet mesta pet popunjeno mecima. To je takođe igra i u njoj takođe bude i pobeda, no njih biva veoma malo.

    Ali igra sa virtuelnim procentima ne može se beskonačno produžavati jer temeljni zakon da novčana masa treba da odgovara odgovarajućoj robnoj masi, niko ne može ukinuti. Ova podudarnost čudovišno se narušava. “Ambalaža” ide u najvećem stepenu na kupovine i špekulacije, a ne na stvaranje robe. Oni koji su ih naručili nisu u stanju da ih vrate bankama. Ne smemo zaboraviti da su to bili krediti. Nastupa dan “x”, kada će kreditori organizovano obznaniti svoje bankrotstvo. Počinje ekonomski kolaps i pir grabljivaca. Inicirani učesnici kombinacija jeftino kupuju a potom u magnovenju obescenjuju akcije bankrotom. Ide burna preraspodela imovine.

    Kada se apetiti zadovolje, nužni činovnici u vladama uključuju “kontrolisani izlaz” iz krize ili, jednostavno rečeno, redu bankrotiranih pomažu državnim novcem, kako bi oni preživeli. Time se likvidira opasnost socijalne eksplozije. Privreda kao da ozdravljuje i sistem Federalnih rezervi priprema novu krizu.

    Kakva je ovde uloga masonskih loža? Niko osim masona danas ne može da provede takvu dugoročnu kombinaciju, ne dopuštajući curenje informacija ili njen slom. To su najpouzdanije strukture. Samo ovde se sprovodi razrada strogo čuvanog plana i, što je najvažnije, red bratstva iz viših inicijacija odlučuje kada će nastupiti dan “x”. Tu se sačinjava spisak žrtava i pravi se raspodela opljačkanog.

    Zbog toga svi diplomci elitnih američkih i britanskih univerziteta postaju članovi loža, gde se uključuju u vođenje zakulisne politike. Potom, među njima najprihvatljiviji, po odluci i uz pomoć lože, mogu izrasti do viših državnih funkcija, sve do mesta predsednika SAD. To se dogodilo praktično sa svim američkim predsednicima dvadesetog veka sa izuzetkom Džona Kenedija, koji je i platio zbog toga što je došao u raskorak sa politikom Federalnih rezervi. Taj predsednik je odlučio da ograniči njihovu moć i da uvede srebrni standard dolara, tojest, da vrati tržišno kontrolisanu emisiju. On je ubijen već sutradan po potpisivanju odgovarajućeg ukaza, a sam ukaz nikad nije stupio na snagu. Kako je pokazala neuspešna istraga tog atentata, njegovi koreni idu do tajnih društava, o čemu uopšte ne voli (ili se plaši) da piše američka štampa.

    OSNIVAČI FEDERALNIH REZERVI O pojavi sistema Federalnih rezervi kao glavnog organa veštačkih kriza pisano je mnogo. To je unikalan instrument koji omogućava privatnim licima da regulišu obim novčane mase najmoćnije države na planeti. Bilo bi čudno ako privatno lice koje je dobilo takva prava ne bi iskoristilo taj instrument za svoje interese. Evo spiska očeva osnivača Federalnih rezervi iz 1913. godine, koji su se za sto godina malo izmenili.

    1. Banka Rotšilda u Londonu i Parizu;

    2. Banka braće Lazar u Parizu;

    3. Sejf Banka Izraela Mozesa u Italiji;

    4. Banka Varburga u Amsterdamu i Hamburgu;

    5. Banka Lemana u Njujorku;

    6. Banka Kun Leb u Njujorku;

    7. Čejz Menhetn Banka Rokfelera u Njujorku;

    8. Banka Goldman Saksa u Njujorku.

    Svaka od ovih banaka imala je određene veze sa masonskim organizacijama a često ih i sačinjavala. Naravno, vreme teče i masonske lože ne rešavaju sve probleme koji stoje pred autorima „Novog svetskog poretka”. Sada postoje i takve misteriozne organizacije kao Bilderberg klub, Trilateralna komisija, Savet za ekonomske odnose SAD.

    No o njima u našim daljim publikacijama.

    _________

    Napomena:

    [1] Od “soldo” – stara italijanska srebrna moneta (prim. prev.)

    Fond strateške kulture

    http://www.standard.rs/dmitrij-sedov-masonerija-dolar-i-sistem-federalnih-rezervi-sad.html

  5. Varagić Nikola каже:

    Борба за очување светоотачког „старог“ календара

    Славиша Лекић

    На почетку Нове године, коју спомињемо и славимо по освештаном светоотачком календару, не можемо а да се не осврнемо на оне који би овај календар некако уклонили и избрисали његово реално постојање. Зато читамо ових дана и овакве вести:
    „Слављење Нове године и Божића треба спојити и оба празника славити 1. јануара“, сматра блиски сарадник московског патријарха Кирила протођакон Андреј Курајев. „То не значи прелазак цркве на нови календар“, изјављује овај ђакон. Не очекује се црквена реакција, а ово се сматра „тестирањем јавности“ [1].
    Међутим, нама Православним Србима ово није ништа ново, јер се на наш освештани светоотачки календар и раније вршио напад, како би он био замењен неким другим и Православљу страним календаром. За време Стратимировићеве управе црквом, покренуто је и питање увођења новог календара код православних Срба у Монархији. Стратимировић је, 4.октобра 1814, примио од Мађарског Конзилиjума интимат, којим се од њега тражи да се и код православних Срба уведе нови календар.
    Ово је Стратимировића било много забринуло. Он је, 9. новембра 1814, одговорио на интимат једним опсежним списом на латинском језику. У овоме одговору Стратимировић је, и храбро и темељито, доказао немогућност увођења новог календара код православних Срба [2]. Седмога децембра он је свима епископима послао своје мишљење о новом календару, које је било послато цару [3].
    У своме опсежноме одговору Сратимировић излаже историју постанка обадва календара. Нарочито се окомио на оне који на календар гледају као на “обшчују, маловажнују, глубочајшаго уваженија недостојнују вешч“, због чега и ово, у ствари врло замршено, календарско питање покрећу и желе да га натуре православнима. Он, напротив, мисли да је то питање врло тешко и сложено. Наводи зато неке примере из мађарске историје и из историје увођења новог календара у западним државама у којима то увођење није било ни брзо ни лако: тек 1750. уведен је нови календар у Немачкој, 1751. у Енглеској, 1753. у Шведској [4].
    Све успешне реформаторе, готово по правилу, много више одликује храброст него ученост. За разлику од њих, неуспешни реформатори црквеног календара код нас, мање – више тврде, да се уздржавају увођења у праксу новог календара једино из разлога што их прости, приглупи и ускогруди традиционалисти, етнофилетисти и њима слични, не могу разумети ни схватити. Тако себе приказују просвећенијима, толерантнијима и умнијима од остатка, којег ваљда, једино сажаљевају [5].
    Међутим, код православних народа у двадесетом веку, све је почело од насилног увођења „папског календара“ у Грчкој. И то тада, када је Свети Синод Грчке Православне цркве 1924. године донео одлуку о преласку на ткз. „новојулијански календар“, хибрид између Црквеног и папског календара, по коме се задржава пасхалија по Црквеном календару, а усваја папски месецослов за све непокретне празнике. То је урађено упркос чињеници да су, било какво мењање календара па макар и делимично, анатемисали Православни Сабори из 1582, 1583, 1587, 1593, 1848. године [6].
    По Истинито Православне Хришћане, који су желели очувати „стари“ светоотачки и освештани календар, наступили су страшни дани прогона. Сам Господ је проказивао тих дана, који је календар „прави“ и „исправан“. Уследила појава Часног и Животворног Краста, као потврда томе, који је календар светоотачки и Богу угодан.
    Божија промисао није напуштала верни народ, и Бог се побринуо да свима јасно стави на знање каква је Његова воља по питању календара. На сам дан Воздвижења Часног Крста Господњег 14. септембра 1925. године, десило се велико чудо, које је навело многе Грке да почну здушно да подржавају покрет за повратак на Црквени календар.
    Вест о овоме чуду, које се догодило изнад тада оронулог и напуштеног манастира Св. Јована Богослова крај Имита (сада Папага), дошло је до грчког народа следећег дана, 15. септембра 1925. (28-ог по новом календару), посредством атинског дневног листа „Скрип“ који тај догађај објавио на насловној страни.
    Више од две хиљаде верних који следе отачки календар дошло је, прогоњено од новатораца, са својим свештенослужитељем о. Јоанисом Флором и ту пробдело, славећи празник Воздвижења часног Крста у запуштеном манастиру Св. Јована Богослова.
    Дневни лист „Скрип“ је, између осталог, писао:
    „Од девет сати синоћ, више од две хиљаде људи почело је да се сабира у храму Св. Јована Богослова ван града, где се савршавало бденије. Разуме се да ово окупљање верних није измакло пажњи локалних органа власти, који су око 11 сати посетили службу из, како рекоше, разлога одржавања реда.
    Но, каква год била њихова дужност, неки тренутак након што су пристигли, хтели – не хтели, билу су приморани да се придруже мноштву верних, које чак ни спољашње двориште храма није могло да прими из разлога претежнијих од ма какве људске наредбе или силе.
    Било је око пола сата по поноћи када се тачно изнад храма и у правцу од истока до запада указао сјајни крст, чије је блистање, ограничено на окупљени верни народ, потпуно сакрило сијање звезда и обасјало храм и двориште као да је неко на њих уперио велики рефлектор.
    Јасно ограничен знак Крста на небу наклонио се надесно, па се од доњег краја вертикалног знака обликовао мањи крст, тиме што му је додата још једна положена линија. Овај знак био је непрекидно видљив још пола сата, а потом је почео полако да гасне.
    Оно што је уследило појави овога знака немогуће је описати људским језиком. Сви сабрани, павши на колена и потресно ридајући, почели су да поју и славослове Господа једним устима и једним срцем. Припадници органа безбедности, заборавили су на свој задатак и у дубини срца поново пронашли веру детињих година. Цело то место претворило се у кутак са неког другог, надземаљког света, сви су били обузети неизрецивим свештеним трепетом, сви су грцали. Настављено бденије окончано је у четири сата ујутру, када се читава река људи упутила ка граду, причајући на сваком кораку о ноћном чуду које их је све потресло.
    Можда ће бити неверних који ће овај догађај оспоравати, можда ће се наћи самоуверени, који ће гледати да овај феномен протумаче аутосугестијом или каквим другим усиљеним разлогом, али аргументи и једних и других у сваком случају падају као неосновани, ако се има у виду да се не ради о тренутном феномену који је блеснуо попут звезде падалице, већ о појави видљивој више од пола сата, коју је гледало и дивило јој се више од две хиљаде људи.“
    Ево шта је 1974. године писцу испричао Јоанис Глимис (сада покојни), један од људи из полиције који је био међу снагама посланим да растерају Истинито Православне Хришћане, који су желели очувати „стари“ светоотачки и освештани календар и да ухапсе јереја:
    „Био сам један од људи из Полицијске школе, које су те вечери пре педесет година послати у црквицу Св. Јована Богослова да спрече бденије.
    Тамо је требало да старокалендарци служе бденије, будући да је свитао празник Воздвижења Часног Крста. Пошто се сабрало много народа, отприлике две хиљаде људи, нисмо покушали да ухапсимо јереја, како нам је наређено, већ смо се мирно повукли на једну косину и чекали да се бденије заврши.
    Око пола сата пред поноћ зачули смо велики и необичан жагор који је долазио од масе људи. Не губећи време, похитали смо да видимо шта се збива…и видесмо… цела маса верних налазила се у усхићењу. На коленима, једни плачући, а други вапијући „Господе, помилуј“, усмерили су погледе ка небу, док су неки од велике тронутости обамрли. Тада смо и ми погледали и угледали чудо, један огроман свесјајни Крст, како веома високо над храмом обасјава читаву околину. У почетку нас је обузео страх, али сместа приђосмо, падосмо на колена и, заборавивши зашто смо ту, заплакасмо као мала деца.
    Заиста је излишно да вам кажем да смо свето бденије, ганути, пратили до краја, али не више као прогонитељи, већ као верни хришћани. Ујутро, када смо дошли у Школу, свима смо испричали о великом чуду које смо имали среће да видимо. После су почела испитивања, а ми смо сви под заклетвом говорили да смо јасно видели Часни Крст високо на небу.“
    (Јоанис Д. Глимис, 78 година)
    Ево још једног од сто сведока чуда, Атанасија Прималиса, који није био на бденију, већ је са места возача трамваја Божанско јављање пратио са стотинама ноћобдија са Омоније (трг – строги центар Атине). Ово нам је он сам, који је данас уснуо у Господу, испричао 1974. године:
    „Те вечери 1925. године, када се јавио Часни Крст, возио сам последњи круг као возач трамваја. Стигао сам на Омонију и окренуо круг, када сам видео људе како гледају ка небу и вичу: „Погледајте… Крст…Крст!“ Сместа сам притиснуо кочницу и зауставио возило. Истурио сам главу кроз врата трамваја и, недостојан, видео Часни Крст Господа нашега, нека је благословено Име Његово, како блиста изнад Имита. Не сећам се колико се задржао. Знам само једно – да ме је Часни Крст који сам видео те вечери начинио другим човеком. Од тада сви у мојој породици постали смо верна чеда Цркве Истинитих Православних Хришћана.“
    (Анастасиос Прималис, 80 година)
    И на крају, ево шта је један од очевидаца, иначе ветеран свете борбе за отачко предање, Илија Ангелопоулос, веома потресно испричао писцу 1974. године:
    „Било ми је 18 година. Са својом покојном мајком отишао сам да бдим те вечери у црквицу Св. Јована Богослова, која се налази у подножју Имита. Спремили смо се за причешће. Око 11:30, док се појало, ако се добро сећам, велико вечерње празника Воздвижења, на небу се појавио Часни Крст. Његова светлост била је толико јака да је цела област била осветљена. Сви смо, молећи се, пали на колена и нисмо могли да се наситимо гледања овог Божанског дара. Сећам се тачно једног слепца, који је био крај мене и затворених очију, руку подигнутих ка небу, викао гласом очајника – Господе помилуј!“
    (Илија Ангелопулос,68 година)
    Глас о Божијем знаку обишао је Грчку и прешао њене границе. Узнемирени синод епископа обновљенске цркве покушао је након једне године да у једном „саопштењу“, детињасто расуђујући, омаловажи чудо:
    „То што се јавило старокалендарцима, ако се заиста јавило, било је Божије сведочење да се налазе у великој прелести. Знак им је говорио (!): „О, безумнни, зар вам није познато да је празник Крста прошао? Толике стотине хиљада људи сагласне су са тим да је данас 26. септембар, а ви и даља мислите да је 13-ти и навечерје празника Крста. Зашто, неверни, празнујете празник Крста 27-ог, какда то треба чинити 14-ог септембра?“ То би, дакле, ово могло да значи, ако је виђење, уистину било.“
    Старокалендарци су им дали такав поражавајући одговор, који је дословно, како народ каже, учинио да ови прогутају језик, предлажући им да се организује испитивање тада присутних компетентних личности, као и самих органа власти. Зашто не би пристали на то? Зато што би се у истрази показало ко је лицемерни лажљивац.
    (Елиники, 15. 7. 1926.)

    Међутим како нам је открио Јоанис Глимис, један од полицајаца, постојала је истрага под заклетвом, но тадашњи министар унутрашњих послова, г. Кондилис, сакрио је од јавности њене резултате [7].
    На Светој гори Атосу је на Велики Четвртак исте године, 450 јеромонаха и монаха потписало документ о образовању „Свете лиге монаха-ревнитеља“ са циљем заштите Православља од календарске јереси.
    Међу потписницима су били и велики подвижници и духовници, попут Архимандрита Евгенија Лемониса, старца Јеронима и духовника три манастира, јеромонаха Метеја Карпафакиса.
    Када је 1927. године грчка власт донела нови закон о Светој Гори, Лиги је забрањен рад, и 19 монаха је тада прогнано са Атоса. Део је под стражом спроведен на острво Лезбос, а део је пуштен да се премести по својој вољи [8].
    Но, вратимо се историји. Цариград је био практично у британским рукама oд: 16.03.1920 – 06.10.1923. Цариградски патријархат је, вероватно, да би придобио Енглезе, и да би они “поклонили” Цариград Грцима написао једну срамну посланицу у којој по први пут место спасења у Православној Цркви исповеда да спасења има у свим јересима.
    Ова посланица је била у складу са енглеском вером, тј. англиканизмом који је од 1897. почео са успостављањем идеологије (јереси) екуменизма и тада је у том циљу, на Ламбетској конференцији 194 англиканска бискупа створен јеретички “догмат”, уствари „Теорија Грана“, по којој су хришћанске јереси и Црква уствари гране једног дрвета које англиканци називају “црквом”.
    Дакле, логиком англиканизма – Православље, римокатолицизам, англиканизам, суботарство, Јеховини сведоци и остали “шути и рогати” су гране једне “цркве”. По Православном учењу, Црква је тело Христово, и они који се држе Христовог учења, тј. право славе и исповедају Јеванђеље, су у Цркви.
    Чим неко уведе ново учење – римокатолици, англиканци, суботари, Јеховини сведоци итд. престају да буду део Цркве, већ постају отпадници, тј. одсечене гране. Али, да би се “угодило војводи” 1920. “неко” из Цариградске патријаршије пише енциклику у којој, место православног учења, исповеда Теорију грана: “…међусобно приближавање разних хришћанских цркава и њихово општење не може бити одбачено због догматских разлика које постоје међу њима…”.
    Енциклика апелује да треба радити на “…припреми и омогоћавању потпуног јединства”, разне јеретичке групе назива “Црквама које нам нису стране и туђе, већ сродне и блиске у Христу” и које су нам “санаследници и сателесници обећања Божијих у Христу” (Еф. 3,5).
    Као први практичан корак у изградњи међусобног поверења и љубави сматра се потреба да Православне Цркве усвоје нови (Григоријански) календар “ради истовременог прослављања великих хришћанских празника од стране СВИХ цркава.”
    Идеолошке поставке ове енциклике покушава од 1921. да уведе у живот Цркве нови Патријарх цариградски Мелетије Метаксакис. Британци су у Цариграду. Патријаршија прекида односе са Турском владом. Турци не признају Мелетија, али Грци то признање и не траже, односе се према Британцима као према ослободитељима. О тадашњем понашању Мелетија и Грка говорио је посланик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Живковић у своме извештају Министарству спољних послова:
    “Положај који је у Васељенској патријаршији створен политичким догађајима у току последњих година, веома је озбиљан, да не кажем, критичан и посве прекоран. Турци би најрадије да могу учинити, да од Фанара просто не остане ни трага ни гласа.
    Било би погрешно и неправилно приписивати такво турско расположење једино и искључиво турској нетрпељивости или турском фанатизму. За такво турско држање прему центру Православља много су криви и сами фанариотски кругови који се у функцији представника Васељенске Православне Цркве никад нису могли ослободити свога грчкога шовинизма већ су, напротив, готово увек старали да Васељенску Цркву упрегну у кола грчких националистичких тежњи и идеала.
    Али, та слабост и политичка неувиђавност Фанариота испољиле су се особито несмотрено од времена када је Цариград дошао под окупацију Савезника. Цариградски Грци, уопште, а Васељенска Патријаршија напосе, тако су се понашали од склапања примирја па до доласка кемалистичких власти у Цариград, да је изгледало да је стара престоница Византије поново враћена у посед грчког народа.
    И други народи, а не само Турци, имали би рашта да не гаје боље и племенитије осећаје према Грцима и Васељенској патријаршији него ли што то сад чине носиоци новога режима у Турској. Са тога су Турци на првој лозанској конференцији, онако енергично захтевали удаљење из Цариграда свега грчкога живља са Патријаршијом на челу.
    Доцније, под притиском прилика и околности, они су мало попустили и пристали су, да цариградске Грке не дирају, као ни Патријаршију, али је више него сигурно да су решени да после закључења мира, тј. пошто буду били повраћени у пуна права господарства над Цариградом, разним мерама онемогуће опстанак на обалама Босфора и Златног Рога нити грчком живљу нити његовим установама…”

    Конгрес у Цариграду (на овом Конгресу учествовао је будући патријарх Гаврило Дожић као представник СПЦ и Милутин Миланковић)
    Мада наш посланик у Цариграду описује Васељенску патријаршију у заиста мрачним бојама, по другим подацима у Цариграду је за време савезничке окупације кључала љубав, и то она екуменистичка.
    Цариградски патријарх Мелетије је сазвао конгрес на коме се тражило уједињење најпре са англиканцима, а онда и са римокатолицима и свима осталима. У циљу заједничког слављења празника са јеретичким групама је донешен и нови календар.
    На овом конгресу је учествовао и наш будући патријарх Гаврило (Дожић), који је у извештају Синоду СПЦ, Мелетија описивао као шовинисту и мегаломана.
    Били су присутни и Румуни и још понека личност из православног света и наврат-нанос се инсистирало да се уведу либералне новине у Цркву које ће учинити Православље сличним протестантизму. Александријски, Јерусалимски и Антиохијски патријарси су имали изричито негативан став према конгресу и нису слали своје представнике [9].
    Нови календар, који је на његово инсистирање изгласан на несрећном конгресу у Цариграду 1923. године, убрзо су спровеле само три помесне православне цркве: Цариградска, Грчка и Румунска. У осталима се то није догодило због бојазни од даљих немира и раскола, као и захваљујући снажној реакцији која је била веома негативна.
    Јерусалимски патријарх је истакао да је нови календар неприхватљив за његову Цркву због опасности од прозелитизма и унијаћења у Светој Земљи. Вероватно највећа опозиција новом календару испољена је од стране Александријске патријаршије, чији је патријарх Фотије, након договора са Антиохијским патријархом Григоријем, Јерусалимским Дамјаносом и Кипарским архиепископом Кирилом, сазвао помесни сабор, на коме је одлучено да апсолутно не постоји потреба за променом календара.
    Сабор је изразио велики бол и жаљење што се такав предмет уопште нашао на дневном реду, констатујући да промена календара представља опасност за јединство Православља не само у Грчкој већ свуда у свету.
    Међутим, убрзо је Александријска патријаршија и сама доживела велику промену. Пре тога, на Грчкој војној и политичкој сцени је дошло до великих промена услед пораза које им је 1924. године, Кемал Ататурк нанео у Малој Азији. Дошло је и до велике размене становништва у којој је око 1,400,000 Грка из Мале Азије морало да пређе у Грчку, из које је такође изашло око 300,000 Турака.
    Након своје оставке на престо Цариграда и ових бурних и судбоносних догађаја, патријарх Мелетије се нашао у Александрији, где је уз политичку подршку наименован за другог кандидата за трон Александријске патријаршије.
    У то време, Египат је био под британским мандатом, а Египатска влада је имала право да од два наименована кандидата потврди једног за александријског патријарха.
    Влада у Каиру је годину дана одуговлачила са својом одлуком, да би најзад, под утицајем англиканских веза и под притиском Енглеске владе, 20. маја 1926. потврдила Мелетија за папу и патријарха александријског.
    Нимало обесхрабрен помесним сабором свога претходника, и под изговором бриге за јединство грчке дијаспоре са матицом (у Грчкој је под притиском револуционарне владе нови календар био већ уведен), Мелетије је убрзо и у Александрији увео нови календар.
    Тако је наводна брига за грчку етничку дијаспору однела превагу над бригом о јединству Цркве и одлукама ранијих сабора. Као вођа црквене делегације, Мелетије Метаксакис је узео учешћа и на конференцији у Ламбету 1930. године, где је водио разговоре о јединству (унији) између Англиканаца и Православних.
    Пред крај свога живота, овај избеглица из Свете Земље, са Китиона, из Атине и Константинопоља, Мелетије Метаксакис, нестабилни, неуморни и амбициозни дух, иако озбиљно болестан, покушао је да се кандидује још и за патријарха јерусалимског.
    Међутим, он умире 28. јула 1935. године и бива сахрањен у Каиру. За њим остаје један бурни период, нестабилно време политичких притисака и дипломатских ексхибиција непримерених у Цркви Христовој, чије последице ће се осећати још дуго…
    ____________________________________________________________________
    Извори:
    [1] http://borbazaveru.info/content/view/5378/1/
    [2] Димитрије Руварац, Покушај да Срби источно-православне вере усвоје нов Григоријев календар (Српски сион, 1905, ст. 197).
    [3] Митрополитски архив, број 197 из 1814. године.
    [4] Стратимировићев одговор на совенском језику објављен је у Летопису мат. српске, књ.88, 1853, ст. 87-115, а опширан извод из њега штампан је у “Зимзелену“, календару за 1848. годину на српском језику.
    [5] На истом месту
    [6] На истом месту
    [7] из књиге „Страдања ИПХ
    У периоду 1925-1929, први том, Пиреј,1991. митрополит Калиопије
    [8] http://www.pravoslavlje.net/index.php?
    [9] http://pravoslavljepzv.wordpress.com
    [10] http://www.bogotrazitelj.com/?p=2874

    (о. Славиша Лекић)

    http://www.vaseljenska.com/misljenja/borba-za-ocuvanje-svetootackog-starog-kalendara/

  6. Varagić Nikola каже:

    Милан Јовановић

    СРЕЋНА НОВА 1804.

    Свако има неки свој календар по коме рачуна године и векове. Мајама се, тако, историјски циклус завршио 21. децембра, а трајао је нешто јаче од пет миленијума. Нама је права историја почела тек 1804. године и гле чуда – трајала нам је мало више од два века.

    Јер опет смо тамо где смо били пре него што је Карађорђевом народу дојадило водање опанака и право прве брачне ноћи сваког аге или кабадахије у напаћеној и поробљеној Србији, која је постојала само у географији. Као и данас.

    Завртели смо круг победа и пораза, искрварили као нико, клаше наш туђи, али се богами класмо и сами међу собом. Из пораза ништа не научисмо, а победе у рату претворисмо у поразе у миру. И нема места љутњи на Добрицу Ћосића, који је давно констатовао да нама Србима мир баш и не лежи.

    Тако је и готово. Као што се матор коњ не учи да вуче, тако и у нацијама постоји нешто фаталистичко, непроменљиво, јаче и од ината, погубније и од самоубиства. Јер, како другачије објаснити да на жртвеник приложиш сваку другу мушку главу, а онда галантно својим крвницима у руке даш и нож и погачу?

    Којим лудилом објаснити срљање у антисрпски комунистички поредак, кога без Срба не би ни било, а који је десетковао крем нације? И каква психолошка теорија треба да би се схватио српски јаук за Маршалом, упркос чињеницама и траговима његовог нечовештва?

    У земљи чуда је могуће да се пада у колективни транс на песме Шабана Шаулића, који тврди да су Срби 1812. (!) године дигли Први српски устанак – против Немаца (!!). Да лидер Палма уживо слуша Бетовена, а Томин саветник објави слику новорођеног сина покривеног Хитлеровом књигом и побесни зашто му се новинари мешају у приватни живот.

    Да је Карађорђе знао у шта ће се потомци његових војвода, четобаша и војника претворити, одседео би у миру поред огњишта, проводао повремено Турчинове опанке, давао би Богу божје и цару царево. Да је у лудим сновима видео јањичаре како жаре и пале Србијом, од културе до политике, сам би себи одсекао главу, не би чекао кума Вујицу да за Милошев рачун сврши тај посао.

    Те 1804. године Србин је почео да скида окове, храбар и полетан. Да чисти своју земљу од петовековног мрака. Да оживљава замрлу веру, готово усахлу у сенци зеленог полумесеца.

    Данас, мало јаче од два века касније, као да је све било узалуд: српским земљама ходе Давутоглу и дивљи Арнаути, а крст је презрен. Слободу, наду и понос појели су домаћи скакавци, верне окупаторске слуге за тепсију бурека.
    Да се ми, што би рекао слепи старац Милутин, не огрешисмо о Турке?

    Као што је Андрићев кмет Симан, окуражен доласком хришћанске браће Аустроугара, одбио да даље плаћа харач своме аги, мислећи да је турско прошло. А онда га је сустигла сурова стварност да се времена мењају, али да је ропство вечно, па је Симан прво заглавио у апсану, потом остао и без то мало јада од имања, а онда су га оставили и жена и деца. Пропио се и скончао у беди.

    Кмет, као ни Срби и њихове главешине кроз историју, нису схватили да пријатељи не постоје, а да постоји само мудрост – у се и у своје кљусе. И сурова, свакодневна борба, која тражи храбре, истрајне и поштене, али су такви у Срба вазда гурани у запећак, а говна пливала по површини.
    Због тог и таквог олоша, незналица или самоубица чије смо лудило скупо платили, наш календарски циклус се завршио – на почетку. Зато опет живимо у 1804. години, потлачени, понижени, попишани. Робље бегова и јањичара.

    А, Карађорђа ниоткуда. Ни Милоша.
    Ако се икада на кугли земаљској појави неки овако луд народ, нека му је у аманет наш злосрећни календар, за опомену и наук.
    За нас је, бојим се, већ доцкан.

    Милан Јовановић је колумниста независног франкфуртског дневног листа у штампаном и електронском облику, на српском језику, Вести.

    Извор: Vesti, 29. 12. 2012.

    КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА

    Овај смо напис пренели пре свега због наслова.
    Сви наводи аутора су тачни, али нисмо сигурни у веродостојност његовог закључка.

    ‘‘Карађорђа’‘ има, а нажалост и ‘‘Милоша’‘. Карађорђе, подсетимо се, у почетку беше одбио да предводи устанике, правдајући се својом преком нарави, док се Милош, изгледа без нећкања, прихватио да изгради Србију готово по турској мери, али са собом као султаном.

    Одговор на зулум – и ‘‘међународни’‘ и домаћи – шифрован ‘‘1804-ом’‘ остаје, зато, добро уочена константа нашега усуда, ако не и календара.

    Није залуд ‘‘хајдук’‘ титула наше повести, ма колико се повремено изопачивала спрам свих осталих опачина разних ‘‘нових’‘ поредака око нас, и у нама.

    Наиме, када се наврши Време, доћи ће Срби до неког ‘‘Карађорђа’‘, и потражити његову снагу, срце, памет и главу. Јер, као што је приметио један режисер, краља на сцени не чини главни глумац, већ епизодисти и статисти око њега. Ко ће, стога, бити истински наш вођа вероватно ће изненадити и Другове из Служби који нам, од ‘‘Осме седнице’‘, потурају сурогате.

    Али, тада ће и ‘‘службе’‘ постати небитне, пошто ће страх којим се хране устукнути пред још већим страхом Људи и нације од коначног губитка сопства, и од смрти ипак избежније од телесне.

    Српска револуција изненадиће зато и странце који већ стотинак година не могу да изађу на крај с народом коме нису у стању да, као Арапима Ирака, Либије, Египта или Сирије, упуте ‘‘братску помоћ’‘ од десетина хиљада истоверних и истородних кољача из иностранства. Комунисти, наиме, беху углавном домородни, као и данашњи српски глобалисти, либерали и ‘‘демократе’‘.

    Следећи обрачун са странцима биће, стога, понављање Горског вијенца.

    И мада ће робља спремног да се поклони и приклони свакој премоћи увек бити и међу нама, после ‘‘непревидљивих’‘ али и неурачунљивих испада ‘‘Владике Данила’‘, те ‘‘Карађорђа’‘ па и ‘‘Милоша’‘, и ‘‘Турци’‘ и ‘‘потурице’‘ проћи ће како прошлост сведочи.

    Што, опет, не значи да се ‘‘календар’‘ неће наново обрнути до свог – и нашег – ‘‘почетка’‘.

    Али, зар се и Ви не будите свако јутро, и после најцрње ноћи?

    http://www.srpskilist.net/gledista/srecna-nova-1804

  7. Varagić Nikola каже:

    Ево шта је донела посета Милановића Србији

    Један од најбољих српских новинара, човек који је деведесетих година био главни и одговорни уредник недељника „Аргумент“ (и до данас непревазиђеног по квалитету и објективности), пре шест година постао је главни и одговорни уредник франкфуртских „Вести“, које су се, у време његовог постављења на то место, налазиле у великој концепцијској, али и материјалној, кризи.

    За шест година рада у „Вестима“, Дмитровић је успео да их учини најчитанијом српском новином, која има преко сто запослених и која представља одличан извор информација и анализа нашег политичког, друштвеног и културног живота. Такви уредници се не мењају… Осим ако…

    Осим ако власник новине, франкфуртски Србин Душан Видаковић, од својих ЕУ савезника и пријатеља, неких Немаца и неких Хрвата, не добије налог да уклони Дмитровића зато што се превише бави „хрватским питањем“, од Јасеновца, преко МАСПОКа, до „Бљеска“ и „Олује“. А Ратко Дмитровић („Србин из Хрватске“,то јест Србин из крајева које је Хрватска отела Србима) није могао да ћути и да се претвара као да се између нас и „најхрабријег народа на свету“ (не зато што се ничег не боје, него зато што се ничег не стиде, рекао би Дучић), ништа није десило.

    Он је и као уредник „Вести“ и као сарадник „Печата“, у коме, од 2008, излази његова колумна о односима Срба и Хрвата, редовно извештавао читалаштво о неделима носилаца „тисућљетне културе“, који се и данас руководе идеологијом Анте Старчевића, „оца домовине“, о „пасмини славосербској, накоту за сјекиру“. Дмитровић је неформални доктор кроатологије, науке у настајању, која се бави ватиканском творевином званом „Хрвати“, што се састоји, бар данас, и бар у највећем броју, од покатоличених Срба и нешто досељеника са стране, што су постали Хрвати и интелектуалци у служби „великохрватске идеје“ (сетимо се „илирског покрета“: Људевит Гај је Чех, Станко Враз Словенац, Димитрије Деметар Грк, Петар Прерадовић Србин, итд. ) Аутентични Хрвати (чакавци и кајкавци) углавном нису били усташе (ево вица: „Иде Загорац путем и носи прозорски рам. Срећу га усташе, и викну, салутирајући нацистички: „Дудек, Дудек, за дом!“ „Ма кај за дом? Носим га за свињац!“)

    Владко Мачек јесте био србофоб, али није био усташа. Праве усташе су увек из крајева у којима је Ватикан, та зла коб човечанства, творац лажног хришћанства које је, по Достојевском, горе од атеизма, извршио преверавање оних Срба који нису могли да иду путем Матавуљевог Пилипенде. И усташе су, увек и свагда, бивши Срби који, мрзећи садашње Србе, желе да убију Србина у себи. Зато су били такви какви су били.

    Димитровић о томе зна скоро све. Зато је смењен. Једноставно, власник „Вести“ га је обавестио да се не може тако – Хрватска ће ипак у ЕУ, не? Закај ми бумо сада критиковали ЕУ Кроацију, земљу пуфнастих кроасана, меких као руке Жилета Фригановића испод грла старца Вукашина из Клепаца?

    Дакле, о Дмитровићу, бар за сада, толико. Истраживање о овом случају Србина из Београда смењеног по вољи ЕУ (нарочито ово У, и то латиницом) Загреба, се наставља, и ускоро ћемо, ако Бог да, из поузданих извора још понешто сазнати.

    (Владимир Димитријевић / Двери српске)

  8. […] ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део […]

  9. Varagić Nikola каже:

    Владислав Ђорђевић: MИЛОСАВЉЕВИЋЕВИ ЕПИГОНИ

    Српски културни клуб

    1. Увод

    Тезу да је Вук Стеф. Караџић творац „српске латинице” први је лансирао др Петар Милосављевић у књизи „Српска писма” (2006). Теза је постала поприлично популарна у круговима извесних надрифилолога. Различити су разлози зашто ту очигледно погрешну тезу понављају Милосављевићеви епигони. Неки је заступају напросто из незнања, други из намере да неком сензацијом скрену пажњу на себе, а трећи напросто да би имали алиби за коришћење латинице. Ево неких примера те некритичности.

    2. Др Драгољуб Петровић

    Др Драгољуб Петровић, наш истакнути дијалектолог и ономастичар, лаковерно је поверовао Милосављевићу. У својој књизи „Фонологија српскога језика” (2010) др Петровић, позивајући се на Милосављевића, тврди да је Вук реформисао не само ћирилицу него „и латиницу као писмо Срба-католика. Реформу латинице Вук је спровео 1827. у свом Првом српском буквару дајући ’илирски алфабет’, који се од данашње ’хрватске латинице’ разликује једино словом đ место Вуковог (дво)слова dj (слово đ у ’хрватску латиницу’ касније је увео Даничић)” (стр. 43).

    Жалосна је чињеница да је др Петровић, не проверавајући изворе, поверовао Милосављевићу. То чуди тим више што је тврдња да је Вук творац латинице већ на први поглед сумњива, а на други поглед очигледно погрешна.

    3. „Проглас Jезичке трибине” УКС

    Meђу онe који су насели на Милосављевићеву тезу о Вуку Ст. Караџићу као творцу „савремене латинице” спадају и писци „Прогласа Језичке трибине” Удружења књижевника Србије, a то су, поред др Петра Милосављевића, и: Миле Медић, др Милош Ковачевић и др Михаило Шћепановић. У том „Прогласу”, објављеном на сајту Видовдана 4. августа 2011. под називом „Похвала српском језику”, они тврде: „Тачно се зна ко, где, како и кад је створио савремену латиницу и извршио прилагођавање латинице гласовним особинама српског језика. То је био Вук Стефановић Караџић, у Бечу, у своме ’Првом српском буквару’, године 1827.”

    У том наводу ништа није тачно. Прво, нетачно је то да се тачно „зна ко, где, како и кад је створио савремену латиницу и извршио прилагођавање латинице особинама српског језика”. Благо оном ко то „тачно” зна! То заправо нико тачно не зна, јер је употреба латинице међу католичким штокавцима бар пет векова. Католички штокавци, првенствено Дубровчани, користе неки вид латинице за писање свог штокавског језика од ренесансе, и није им био потребан Вук Ст. Караџић да им је ствара. Осим тога, они који су извршили уједначавање и нормативизацију латинице у складу са Вуковом језичком реформом били су Илирци, тј. Хрвати, предвођени Људевитом Гајом, а не Вук како то небулозно писци „Прогласа” тврде. Небулозна је тврдња да је то Вук учинио у свом „Првом српском буквару” из 1827. У том „Буквару” не налази се никаква латиница.

    Вук је четрдесетих година XIX века заиста сачинио неку латиницу, али је никада није обелоданио, па према томе он нема никавог удела у њеној нормативизацији. Ђуро Даничић је предложио замену четири диграма (dj, lj, nj, dž) са монограмима, а Хрвати су прихватили само један монограм (đ). Дакле, његова улога је узгредна и минимална.

    Али нису се само писци „Прогласа” преварили.

    4. Зоран Ђурић

    У чланку „Без компромиса око латинице” (2011) Зоран Ђурић с правом критикује „Проглас Језичке трибине Удружења књижевника Србије”, али и он преузима неке његове произвољне тврдње. Тако он пише: „Знамо да је Вук Стефановић Караџић створио савремену латиницу и извршио прилагођавање латинице гласовним особинама српског језика и то у своме ’Првом српском буквару’ године 1827. Знамо и да су Хрвати одмах прихватили овакво Вуково решење не би ли се одвојили од ћирилице, јер у то време није постојало писмо на коме би се народни језик на балканским просторима могао да чита и пише осим ћирилице” (стр. 184).

    Зоран Ђурић се повео за ауторитетом писаца „Прогласа” па је преузео – дословно преписујући – неке њихове нетачности. Прво, није Вук Ст. Караџић „створио савремену латиницу”, нити је он „извршио прилагођавање латинице гласовним особинама српског језика”. Нигде у његовим делима тога нема, па ни у „Првом српском буквару” из 1827. на ког се писци „Прогласа” небулозно позивају. У том маленом делу налази се нешто потпуно дуго: прилагођавање „славенске” ћирилице гласовним особинама српског народног језика – оно по чему је Вук иначе познат. Друго, Хрвати нису „одмах прихватили овакво Вуково решење” него су прихватили модификовану латиницу католичких штокаваца коју је извршио Људевит Гај. То је такође општепозната чињеница. Заправо, то и сâм Вук признаје у „Писма Високопреосвештеноме господину Платону Атанацковићу” (1845), где тврди да би нешто модификовани „Илирски или Загребачки правопис” умножио „Гајеву славу” (фуснота на стр. 23; заправо: 21). Треће, Хрвати (кајкавци у Загорју) то Гајево писмо (аутор погрешно тврди да је Вуково) нису прихватили „не би ли се одвојили од ћирилице”, јер они ни до тада нису писали ћирилицом, него једним типом латинице (мађарским типом). А ни католички штокавци нису писали ћирилицом него разним типовима латинице (углавном италијанског типа). Тачно је да је било штокавских католика који су писали ћирилицом (босански фрањевци), али они су били мањина. Стога је потпуно произвољна оцена аутора (коју преписује из „Прогласа”) да се „народни језик” (штокавски) није могао „да чита и пише осим ћирилице”. Напросто, аутор некритички преузма погрешне Милосављевићеве тезе, које су се, захваљујући лаковерности његових састављача, нашле и у „Прогласу Језичке трибине” УКС.

    5. Др Момчило Суботић

    Др Момчило Суботић је отворени Милосављевићев апологет, па заједно са њим понавља и његове нетачне тврдње. Тако нпр. он у чланку „Обнова србистике” (2011) тврди да је „хрватски језикословац Гај одбацио своју и преузео Вукову латиницу за хрватско писмо” (стр. 107). Тачно је да је Гај најпре дао предлог за реформу дотадашње хрватске латинице (мађарског типа), али убрзо су Хрвати одлучили да напусте свој кајкавски („хорватски”) језик и прихвате штокавски, па је Гај морао да преузме и писмо католичких штокаваца. Уз ситније модификације то писмо Хрвати и данас користе. Али у тим изменама Вук практично није играо никаву улогу. Вук је само у једном писму Вјекославу Бабукићу (23. децембра 1846) најавио да је сачинио реформисану латиницу, али је никада није објавио, па Гај од њега није ни могао да је „преузме” како то бесмислено др Момчило Суботић тврди. Напросто, аутор некритички преноси Милосављевићеву погрешну тезу.

    6. Бојан Радић

    Бојан Радић је такође отворени Милосављевићев апологет. Свој текст „Чињенице о латиници” (2011) започиње речима: „Латиничко писмо којим се данас користимо, у основи је дело Вука Стефановића Караџића настало на основи латинице дубровачких писаца и других српских писаца католика” (стр. 125). Тачно је да је савремено латиничко писмо „настало на основи латинице дубровачких писаца и других српских писаца католика”, али није тачно да је оно „у основи дело Вука Стефановића Караџића”. Његова идеја о Вуку као творцу латинице је последица некритичког слеђења Милосављевића.

    Бојан Радић тврди да је латиничко писмо „Вук реформисао” (стр. 125), а затим појашњава: „Латиница којом се данас служе Срби, Хрвати, Словенци, Бошњаци, Црногорци, налазила се већ у ’Првом српском буквару’ Вука Караџића из 1827. и она није производ Гајевих реформи које су дошле касније” (стр. 125). Аутор ускоро самоуверено додаје да је Гај „углавном преузео Вукову латиницу из 1827” (стр. 125). Своју шарлатанску тезу, аутор поткрепљује псеудо-доказом: „У књигама професора Милосављевића, а нарочито у оној под насловом Српска писма (Бања Лука, 2006) то је и посведочено помоћу оригиналних докумената” (стр. 125). Да се надобудни епигон потрудио да заиста погледа оригинална документа уверио би се да у „Првом српском буквару” (1827) нема никакве латинице, а у онима у којима је има – првом издању „Српског рјечника” (1818), превoду „Новог завјета” (1847) и другом издању „Српског рјечника” (1852) – није реч о Вуковој реформи латинице, а камоли њеном састављању, већ обичној каталогизацији већ постојећих писма.

    Да би себе и друге уверио у оно што пише, аутор емфатично тврди: „Данас је свима јасно, да латиница није гајевица, како су мислили, већ вуковица!” (стр. 126). Чест је случај да аутори који износе дубиозне тезе себе и друге храбре тврдећи да износе нешто саморазумљиво („Данас је свима јасно”). Заправо, истина је потпуно супротна: свима је (чак и Вуку) јасно да он (Вук) није у реформи латинице играо никакву улогу, већ да сва „слава” – како је већ сâм Вук истакао – може да припадне Гају. Стога је ауторова емфатична и самоохрабрујућа тврдња пука психолошка самообмана.

    Да би своју тезу учинио привлачнијом аутор драматично додаје: „Прича о нашој латиници као ’гајици’ чиста је хрватска обмана са злим намерама у позадини” (стр. 127). Заправо, теза да је латиница по пореклу и основној намени писмо католичких штокаваца (а тиме и данашњих Хрвата) није „хрватска обмана са злим намерама у позадини” него елементарна историјска чињеница. Збрка коју аутор уноси последица је његовог погрешног веровања да су сви штокавци Срби и да су то увек били. Заправо, међу штокавцима српски национални идентитет био је јак само међу православнима. Било је и католичких и муслиманских штокаваца који су се осећали Србима. Њихова књижевна дела – стварана и на латиници – такође припадају српској културној баштини. Међутим, већина неправославних штокаваца имала је несрпску националну свест. Католички штокавци су имали понекад и српску националну свест, али обично несрпску (Илири, Дубровчани, Далматинци, Славонци, Буњевци, Шокци, Хрвати итд.). И муслимански штокавци су понекад имали српску националну свест, али обично несрпску (Турци, Муслимани, Бошњаци, Босанци, Горанци итд.). Данас готово не постоје штокавци католичке и муслиманске вероисповести са српском националном свешћу. Изузетака има, али они су управо то: изузеци.

    7. Закључак

    Темељну одредницу савременог српског идентитета не чини само српски језик, него и православна вера, па тиме и ћириличко писмо као писмо православних Словена. Латиница не може данас бити „српско писмо”, јер данас нема (бар не у знатном броју) штокавских католика који се осећају Србима. Католички штокавци се данас готово без изузетка осећају Хрватима (и Буњевцима), па и писмо католичких штокаваца – латиница – може бити само писмо Хрвата (и Буњеваца), а не и православних штокаваца, тј. Срба. Дакле, писмо Срба данас може бити само ћирилица.

    Библиографија

    Ђурић, Зоран, „Без компромиса око латинице: одговор на проглас Језичке трибине Удружења књижевника Србије”, у часопису: „Људи говоре”, година 4, лето-јесен, књига 8, свеске 13-14, стр. 184-187.
    Kaраџић, Вук и Сава Текелија, „Писма Високопреосвештеноме господину Платону Атанацковићу”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1845.
    Петровић, Драгољуб и Снежана Гудурић, „Фонологија српског језика”, Институт за српски језик САНУ, Београдска књига, Матица српска, Београд, 2010.
    Милосављевић, Петар, „Српска писма”, Бесједа, Бања Лука, 2006; друго издање Мирослав, Београд, 2009.
    „Проглас Језичке трибине” Удружења књижевника Србије, 13. јул 2011. Објављен је као „Похвала српском језику” на сајту „Видовдан”, 4. август 2011.
    Радић, Бојан, „Чињенице о латиници”, у часопису: „Српска слободарска мисао”, година XII, број 2, Београд, март-април 2011, стр. 125-127. Текст се налази и на сајту „Нови српски социјализам”, 14. јануар 2012.
    Суботић, Момчило, „Обнова србистике”, у часопису: „Српска слободарска мисао”, година XII, број 2, Београд, март-април 2011, стр. 101-124. Текст се налази и на сајту „Нови српски социјализам”, 31. децембар 2011 (I део) и 3. јануар 2012 (II део).

    http://www.srpskikulturniklub.com/milosavljev-epigon

  10. […] ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део […]

  11. Varagić Nikola каже:

    Protest protiv ćirilice: „Vukovar nikada neće biti Вуковар“

    Tanjug, Srna

    Danas je u Vukovaru održan protest pod nazivom „Vukovar nikada neće biti Вуковар“, u organizaciji Udruženja ratnika hrvatskog odbrambenog rata.
    Bivši borci poslednjeg rata su tokom protesta zatražili od hrvatskog Sabora da izglasa moratorijum od 20 godina na uvođenje u službenu upotrebu srpskog jezika i ćirilice, dok je u Zagrebu Hrvatska stranka prava počela da prikuplja potpise za uvođenje desetogodišnje zabrane.

  12. […] ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део […]

  13. […] ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део […]

  14. Varagić Nikola каже:

    Драган Томић: Јахачи магле – 5

    FEBRUAR 5, 2013

    by prevrat

    Ако би се узело као тачно, да је Вукова језичка реформа, извршила “посељачење” језика а са њим и културе, умањила значај образовања, сводећи га на пуку нужду, шта је још она урадила. Урадила је стравичне ствари.

    До тада, поред епског сећања и обреда и обичаја, СПЦ је у својим архивама чувала и праве историјске документе, чињенице које су неоспорне и научно доказиве. Сво то знање, писано је на старословенском или црквено словенском језику. Увођењем новоговора, целокупна историја Срба која је успела да буде сачувана по манастирима, постала је или неразумљива или тешко разумљива, јер је захтевала преводиоца. А како у тадашњој Србији, писмених и образованих је било мало, превођење тих текстова дошло је у опасност да буде искривљено или погрешно протумачено. За разлику од Католика, код којих је латински универзални језик и кога може разумети сваки свештеник на планети и на тај начин без проблема брзо и лако комуницириати, православље а поготово инсистирање на аутокефалности и обаваљању службе на домицијалном језику, створило је баријеру. Дотатно, увођењем реформације језика, утицај цркве и црквеног учења био је скрајнут до те мере да она више није могла вршити образовну улогу у пуној мери и као таква играти важну улогу у друштву.

    Да би био образован, довољно ти је било да завршиш четири разреда основне школе, да научиш да читаш и пишеш а после тога, сналази се братац, образован си сад!. Ал до мојега. Унижавање образовања на овај начин, имаће трајне последице по народ и државу, јер у исто време, Европа доживљава бум на основу људског рада и памети, индустријска револуција даје замах аутоматизму, време од сељачког, цикличног од сетве до жетве, прелази на сате у дану, у линеаран ток, јер у индустрији, успех више није зависио од додла и мраза, већ од умешности и знања да се направи нова вредност, у фабрикама које су радиле и дању и ноћу. Бити независан од природе, бити слободан на овај начин, ставило је економије Европе на стероиде. Тај јаз између цикличног и линеарног тока времена, биће главни разлог зашто ће Србија од тог момента стално каскати за светом у научном и технолошком погледу. Вукова језичка реформа, је једноставно уништила образовање као појам а са њим и жељу за стицањем нових знања и убила идеју прогреса на основу личног залагања.

    Борба СПЦ-а са новоговором била је жестока. Везати језик за СПЦ значило би нераскидиво везати идентитет Србина за православље као религију и преко православља везати га за Русију.

    На овај начин би Срби били јасно дефинисани и одређени, не само на општем нивоу него и на просветитељском нивоу. Да је победила, СПЦ је могла да временом, настави да развија православље, да изнесе на светло све те старе списе и чињенице из којих би се виделе ствари које су круцијалне за народ и државу.

    Видело би се рецимо да су Крсташи играли виталну улулгу у слому Византије. Видело би се да су Немањићи постали то што јесу тек када су успели да потисну Бугаре. Касније би се видело да су Французи подржавали Османлије одувек. Видело би се да је велика сеоба под Арсенијем Чарнојевићем и напуштање Косова, била резултат напада Француске на Аустрију и активно помагање Османлија у њиховом контра удару. Онда би се видело да су католици изразито непријатељски настројени спрам идеје обнове Византије коју сматрају шизмом и да је не вреднују у опште. Да је сматрају као главног конкурента и да ће се увек против ње борити. Да су народи који су прихватили Ислам постали већи турци од турака и да са њима нема мира.

    Све ово нестало је са Вуковом језичком реформом, јер је она цркву одбацила као реликт прошлости, као кочничара величанственом прогресу. Са друге стране, Црква, у немогућности да свој утицај прошири на народ путем образовања, остала је на нивоу средњег века, не зато што је то желела, већ зато што јој је развој спречен. Она увек прича исто не зато што нема ново шта да каже, већ зато што је увек прекидана у пола реченице и зато што јој никада није било дозвољено да заврши то што је хтела да каже. Временом, овај деструктивни процес ће у потпности свести СПЦ на мантрање и она ће рапидно после реформе изгубити потенцијал који је могла имати за народ и државу.

    Практично из деловања Вука Стефановића Караџића, се види да је он био искоришћен за темељно брисање мозга и приперму терена на коју би се посејала идеја о браћи и слободи. Из идеје о братству јавила се жеља за уједињењем и да би уједињење било могуће била је потребна слобода. Вук Стефановић Караџић је приперимо терен на коме је било могуће да неко као Илија Гарашанин постане то што је постао. Управо из разлога брисања прошлости и довођења исте у погрешан контекст, на том избрисаном и чистом простору, Илија Гарашанин је велики политичар и државник, али само из разлога јер га није могуће упоредити са било чиме, јер око њега не постоји ништа. Зато Илија Гарашанин узима мит као основу за своје надахнуће и њега мит инспирише. Али мит није историја, већ је мешавина историје и односа према историји, мешавина је чињенице и емоције.

    Тако мотивисаног Илију под своје узма човек кога историја Србије мало помиње јавно, док је у безбедоносним круговима и те како познат. Његово име је Франтишек Александар Зах.

    Франтишек Александар Зах, рођен је у Оломоуцу 1807 године. Гимназију завршава 1824 године у Брну, потом права у Бечу. Након што је завршио права, запошљава се у државној управи као чиновник, где добро упознаје начни функционисања локалних власти. Године 1830, тајно одлази у Пољску, где учествује у устанку противу царске Русије. Поразом устаника, он бежи заједно са вођама устанка у Француску. Од 1830 до 1836 почиње да се занима за војна питања, изучава теорију и постаје доста познат у француским војним круговима, који му нуде држављанство и службу. У 1848 ој учесник је пансловенског сукпа у Прагу, као члан делегације Чеха и Словака. Године 1849 оснива Београдску Војну Академију и у њој ради као управитељ артиљеријске школе. Био је тајни саветник Александра Карађорђевића и Михаила Обреновића. Учествовао је у Српско-Турском рату 1876 године, као командант Ибарске војскеса задатком заузимања Рашке. На Сјеничком пољу, његова група доживљава пораз и то тако што безглаво, без подршке артиљерије и у по бела дана, јуриша на турска утврђења. У току битке, да би подигао морал, Зах улази у прве редове на коњу и креће да храбри војнике, при чему му Османлије убијају коња али он наставља да храбри војнике. Као последица овог рањавања Франтишек Зах губи ногу.

    Франтишек Зах се враћа у Чешку, 1882 године, где се посвећује локалним питањима и предавању. Умире 16 јануара 1892 године и бива сахрањен уз највише почасти Аустро-Угарске армије, два дана након смрти. Чудно зар не?

    Како је могуће да оснивач војне академије Србије и један од главних теоретичара буде сахрањен уз почасти Царства које није било наклоњено младој Српској Држави? Поготово ако се зна да је Франтишек Зах био анти-Аустријски и анти-Хабзбуршки настројен?

    Да би се разумео контекст Франтишека Заха и улоге коју је он има у устројавању Србије мора се вратити назан у доба његовог тајног војевања противу Царске Русије, у Пољској.

    “Новембарска Ноћ” 1830 године, како је још познатија Варшавска побуна кадета, десио се у ноћи 29 Новембра, нападом на палату “Белведер”, седишту великог војводе Константина, који је сматран за Руску марионету. Иницијално, устанак је започет јер су се Пољаци успротивили намери Руског Цара Николаја да употреби Пољске трупе у гушењу устанка у Француској (јулски устанак) и Белгији. Устанак је водила тајна организација Пољске аристократије, под комадном Грофа Адама Чарторијског. Генерално Пољаци су Русе и руски утицај сматрали за непријатељски спрам Пољске и пољака и били су спремни да се за своје интересе боре, тако да је одлука о слању Пољака на Белгијанце и Французе била само формални повод за побуну. Прави узрок, наравно јесте, одбијање католика да ратују једни против других у име православља баш као што ће и скоро век касније иста католичка црква дебело подржавати Пољску опозицију противу СССР-а са све “Солидарности” и Лехом Валенсом. Но тада Пољски револуционари су имали ограничен успех. Њхивоа жеља да успале Литванце није се остварила, те они бивају потиснути и на крају сломљени. Врхушка бежи прво у Лондон, где гроф Адам Чарторијски оснива “Друштво пријатеља Пољских песника”, како би анимирао јавност у Енглеској да помогне Пољацима у борби за слободу. Како ту није успео, ова група се сели у Француску, где у хотелу “Ламбер” одседа и одатле покушава да анимира Французе како би им помогли да се ослободе. Како ни овде није успело, гроф Адам Чарторијски се одлучује за трећу опцију. Пошто је било јасно да ни једна Европска сила му неће притећи у помоћ, он прави план о све словенској револуцији на тлу целе Европе. Главни циљ ове револуције јесте ослобођење свих словена од Империјалног утицаја. Он шаље своје агенте у земље где живе Словени и почиње да их индоктринира идејом пан-славенизма и подстиче на борбу противу поретка.

    Франтишек Зах јесте агент грофа Адама Чарторијског задужен за Србију и Хрватску. Како у Хрватској његов план је наишао на велики отпор, он тежиште пребацује у Србију и постаје то што постаје.

    Овај програм, побуђује национализам код свих словена али га ставља у пан национални колосек када су у питању православни словени, логично по диктату Ватикана. Тако, у православној Србији пан славенизам добија карактеристике а национализма тачније анти национализма и оригинална Српска елита, усвајајући тај план, чији је превод, заправо “Начертаније” а не неки оригиналан Гарашанинов текст, аутоматски постаје пан национална а не национална. Она Српски национални идентитет пројектује на остале, прихватајући да је то све један народ и у заносу и нарцисоидној егоманиј а пре свега не знању, их идентификује са “другим народима Сербским”. Идентификује га путем језика, то јест на основу дефиниције коју је дао Вук Стефановић Караџић.

    Бујање Српског национализма апсолутно иде на руку Ватикану и масонима. Срби масовно штампају дела за Хрвате, покушавају да код њих пробуде словенски дух и створе братску атмосферу, чиме директно почињу да угрожавају Аустријске интересе. Тај Српски национализам је заправо пан национализам, он себе види као предводика кола слободе.

    Проблем је у томе што, тај српски национализма зна да игра коло које нико други не уме, и не само да не уме, него га се гади. Покушајте да замислите Србина и Хрвата. Србин, раздрљен, крвав од боја са Турцима, једва да уме да чита и пише, срећан је што је слободан, прилази Хрвату и у делиријуму среће га зове да му се придружи у колце. Хрват, стегнут, не уме да игра коло, али воли да плеше валцер, јер себе сматра делом Европе па ма каква да је она. Србин попије мало, ђипа неконтролисано, Србује и стално џара Хрвата да му се придружи. Хрвату је гадан али му се свиђа игра, јер воли да игра. Србин наваљује, ајде пичко ајде шта се плашиш, па ти си ми брат ајде дођи да играмо. И коначно Хрват устане, док му иза леђа, фратр добацује и каже, ајде кад будете играли, гледај да га довучеш на нашу страну. И плес почиње. Србин ђипа, Хрват не уме да игра, вуче се, саплиће се, Србин га нагази опанком, не мари братац, све је то природно, док се не научиш и креће да га води ка Истоку, које Србин види као зору и светло а Хрват као мрак и таму. Хрвата хвата страх, вади брицу и коље Србина и трчи назад код фратра, уплакано плачући што га је овај повукао. Фратар му опрости грехе и каже добро је што си се вратио, добро је што си шизматика заклао ко животињу јер он друго није. То није грех, то је твоја дужност, да браниш веру.

    И зато је Франтишек Зах тако “лоше” водио Српску војску у нападу на Сјеницу, и зато се само жртвовао како би спрао сваку сумњу у свој план, да их води да сви до једног изгину. И зато је одликован од Аустор Угарске, јер је начинио ШТЕТУ. Наравно, помпезне главешине у Српској Војсци никада нису дозволиле да се Зах критикује, јер он је основао Српску Војну академију. Не само што је основао Српску Војну Академију, већ је њу устројио тако да она буде главни расадник панславенизма. И то је тако ингениозно урађено да је панславенизам постао велико српски национализам, јер док се год Србин бори за слободу своје “браће” он је панславениста, кад крене да се бори за своју слободу он је “националиста”. Ово ће бескрајно разљутити обожаваоце златног 19 века и славних битака за ослобођење отаџбине, али дух ЈНА-штине је усађен много пре него што је ЈНА званично формирана. Питам се само, да ли су огромне жртве које је Србија дала у својој борби за слободу, заправо последица лошег школовања, што у овој консталацији има и те како смисла. Научити Србе да ратују и то тако што им је свака победа-Пирова победа. Од Сјеничких поља, преко Кајмакчалана, Сремског Фронта и ЈНА дебакла као и НАТО бомбардовања, све те славне битке и жртва која је дата, апсолутно анатемишу било какво анализирање. Ја се само питам, да ли смо могли ипак, мало мање да гинемо приликом наших војевања. Ја у опште не доводим у питање циљ, то јест слобду али сада и те како сумњам у начин на који је то изведено.

    Историјски, овакво гледање делује сасвим исправно у контексту када ти је онај који ти прави одбрану тако што ти направи академију-панслависта католик.

    Мишљења сам да је у 19 веку дошло до својеврсног усклађивања интереса Ватикана, Империјалних протестаната и тајних ложа, када је Србија у питању.

    Прво пан-славенизмом, Српска нација је конституисана на пан националној основи. Дата јој је мисија, немогућа мисија и она је подржавана у њеном остваривању пажљивом манипулацијом. Обећавано јој је царство, велике територије, обнова само да би се иста навукла на бајонет прво Османлија па потом Аустро угара. Пан славенизам, пошто је општи а не конкретан, никада није могао да уједини Србе, јер уједињење Срба их неумитно води у конфликт са осталим словенима. То јест са “браћом”. Знајући колико је род битан у српском херметизму, греота је пуцати на брата. “Браћа” немају тај проблем, и то су демонстрирали одувек. Тако, срби никако не могу бити национални јер тиме угрожавају пан национализам и браћу. Стога они стално морају да се извињавају за то што их “браћа” убијају. Они стално преиспитују себе, стално сумњају, стално су у дефанзиви, док “браћа” оштре каме. Сврха пан славенизма стога јесте, да искористи православне словене као топовско месо како би ови ослободили словене католике, само зато да би их словени католици онда покрстили или поклали.

    Друга ствар коју пан-славенизам ради, јесте да прекида везу са Русијом, чиме се директно иде на руку Протестантима који су заинтересовани за материјално увећање богатства и просперитет. Јер просто елиминише конкуренцију на тржишту. И историјски, ово је сасвим тачно, јер је Русија у дефанзиви баш негде од друге половине 19 века.

    Трећа ствар коју пан славенизам ради, јесте да он руши и царства и религију, ослобађа човека, што је тотално у складу са учењима масонских ложа.

    Заиста ингениозна промисао и велики 19 вековни експеримент који је дао своје плодове век касније.

    http://prevrat.com/2013/02/05/%d0%b4%d1%80%d0%b0%d0%b3%d0%b0%d0%bd-%d1%82%d0%be%d0%bc%d0%b8%d1%9b-%d1%98%d0%b0%d1%85%d0%b0%d1%87%d0%b8-%d0%bc%d0%b0%d0%b3%d0%bb%d0%b5-5/

  15. […] ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део […]

  16. […] ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део […]

  17. […] ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део […]

  18. […] ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део […]

  19. […] ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део […]

  20. […] ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део […]

  21. […] ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део […]

  22. […] ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део […]

  23. Viktor Koss каже:

    Кључни узроци стварања и распада Југославије леже у геополитичким интерсима споља, у инстерсима и политици великих сила 19 и 20 века и њиховим, веома сложеним односима. Хистори-ченел, колико повремено и све ређе укључим ТВ, редовно даје пропагандну историјску перспективу британске истине и тиме је и одабир тема и пропаганда овог канала одређена. Ништа се не разликују ни остали, само се мање чују или не чују уопште, тако да не постоји сазнање о њиховим перспективама и гледањима на историјске процесе. Југославија, шире Балкан је у том склопу политичких односа и њиховог развоја била место изношења интереса и манипуалција све време, делимично је у време Броза, али опет из услова хладнога рата, створен утицај о могућности независне политике – илузија, која је циљно и систематски разбијена, опет из неких много сложенијих последица као узрока и начина вођења хладноратовске доктрине. Без анализе ових сложених односа није могуће разумети шта се и како догађало у историји 20 века и тиме функционалне употребе кроз стварање и разарање југословенског пројекта. Без ове позадине је и ограничење на унутрашње односе ускраћено за потпунију и објективнију анализу. Таквих анализа из два разлога на жалост нема, једном се ради о снисходљивом политикантском историјском удварању интересима и тиме реинтерпретацијама употребне вредности делимичних искиданих истина као са хистори чанела, други пут се ради о губитку сваке објективности у критичком односу према истој тој политици у последњој фази разбијања Југославије и преласка на черечење српског националног и државног интереса, које је ускраћено давањем предности новоствореним, од НАТО- западног савеза ослобођеним угњетеним народима од старне Србије односно великосрпске Југославије.

    Ма колико све ове различите перспективе имале објективна и реална упоришта, још су далеко од реалније и свеобухватније анализе ослобођене било какве пристрасности и парцијалних интереса и стајалишта различитих аутора. Исто важи, шта више да се читати у много јачим и искривљеним контурама код „ослобођених народа“ од угњетавачке српске политике, најновији пример је шизорфено манипулсиање режима у Подгорици, да не говоримо о албанско-косовској хистерији идеологије настале из голог тероризма и криминала прикривених стартегија унутар доктрине хладнога рата на Косову у приштинској албанској ратно-профитерској криминалној номенклатуру, и све, не сме се заборавити под патронатом и дугом дирегентском палицом управо из доктринарних интереса сложеног система НАТОа.

    Сасвим конкретно – противтеза, не ради полемике, већ озбиљније анлаизе:

    Драгослав Павков пише:

    „Шта је највећи неуспех Југославије, прве и друге, уцело? Иако се прича о неком статистичком податку о наводних 5 милиона Југословена, Југославију није имао ко да брани, ни први, ни други пут! Јебеш државу коју њени грађани неће да бране….“…

    Тачно, али делимично, јер је напад на Југославију дошао из правца који нико од оних који су хтели да је бране, односно бар успоставе односе за миран процес одлучивања о њеној будућности није оечкивао. Иницијална ударна песница и процес распадања Југославије је дошао из политичког уз своју метафизику виско-академског и партијско – медијалног Београда 80их, а ударна песница тог система разбијача Југославије је постала државна безбедност некада заједничке земље, као продужене песнице новонастлих режима, прво у Словенији систематски од 60их година, тихо и неприметно, а онда друге половине 80их сасвим отворено из Београда … опет ове нове политике, које су реално одбациле и негирале сваку опцију заједничких вредности и очувања југословенске идеје у демократским условима промена, креирала је и усмеравала сложена машинерија и институционални системи халдноратовске стратегије и у њој посебног односа према Југославији деценијама од завршетка 2 св. рата, тај део односа, примењних метода и начина узимања утицаја и управљања процесима у погледу функционалне употребе СФРЈ током хладнога рата је остао без икакве анализе и присуства у свеобухватнијој анализи узрока познате судбине земље и народа текуће нове историје.

    Лично сам доживео то време кроз реални прогон режима, брзо је постало јасно да нити Милошевић и његова тајна служба са Јовицом Станишићем и новокомпонаваном ударном песницом између мрежа криминала и полтронских медија из оног затвореног круга самопроглашене новонационалне елите не жели и неће Југославију, а последица је била домино ефекат и у само две три године догађа се формирања истих пандана противтежа у осталим срединама. Свако ко је на било који начин устао против оваквог развоја доживаљавао је или осећао неку врсту прогона, са хаосем се до перфекције управљало у смеру конфликата и распада уз абсолутну помоћ и подршку из управо безбедонсног система некада или тада још увек заједничке државе… сценарио завршног чина уз коришћенје свих дезинтегративних потенцијала, политички вољно је крунауспеха деценија припрема из лабораторија западног асвеза у хладноратовском сукобу, Југославија је поред осталог морала да се разбије да би била извдена „контрареволуција“, показаће се ништа боља од сбаке претходне револцује и страдања…

    Са мање више подршке до 50% су ове нове политичке националне елите уз обилату подршку споља довеле до абсурда, сваку другу опцију су изнудама, прогонима, организованим терором угушили, ништа мање бројну вољу обичног народа за једним другим путем разрешења кризе, која је опет сложена и једним делом, најзначајнијим унутрашња недоговорнсот и кривица елита, са друге имплементирани систем изнуда који је кроз распад зеље и рат требао да доврши планове хладноратовске доктрине у идеолошком рату. Сви који су били за другчије решење су са свих страна маргинализовани…

    Настао је изнудом један рекло би се природни политички процес формирања нових националних иделогија у новоствореним државама, па је по том следу Југославија постала историјско реално ђубриште истресања терета прошлости и једини кривац за неизмерне губитке које је донео рат и начин његовог развоја …

    Огромна већина која је осетила и желела неко друго решење је не само маргинализована, већ угушена управо од стране оних који су требали бити основа безбедности и заштите грађана, народа некадашње државе у целини.

    Тада почетком 90их и отварањем оружаних сукоба, које су узгред припремали системи некадашње заједничке државне и политичке безбедности, нашли су се на усијаним линијама сукоба они, који су у већини били и остали пуки објекти хистерије и малоумности, историјске кратковидости новокомпонованих националних елита и њиховог рата из удобних фотеља и привилегија које је рат и подршка ратним режимима доносила, и даље све до данас затворени у свом свету који је исписао и створио нове реалности дубоких подела и потенцијала сукоба за сутра.

    Чињеница да је Југославија ситемски и организовано разбијена, не мења сва остала питања у погледу евентуалног тражења основа за формирање односа, који би реалне грешке и последице прошлости одстраниле, без обзира на то да ли је потребан неки облик институционалне сарадње, да ли као абсолутно независних држава или унутар неке уније… Указујем на онај део веома битних узрока споља, који остају без икакве анализе и објективног узимања утицаја кроз последице које трају применом ораганизованиг система и метода изнуда на штету свих као продуката независних патроната некадашње заједничке државе.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: