Скупштина без Срба

 

Хитно треба омогућити долазак 250 Руса у Србију, дати им држављанства, променити законе и омогућити им да постану посланици Народне скупштине Републике Србије.

После тога у Скупштину поново ставити на гласање резолуцију или платформу за Косово и Метохију.

Нико не треба да брине, 250 руских посланика у Скупштини Србије неће захтевати проглашење ратног стања и напад на ОВК и Нато војнике који се налазе на Космету нити хапшења страних агената у Србији. Само ће изгласати закон којим се забрањује државним функционерима да наставе вођење преговора са Бриселом везано за статус Косова и Метохије и чланство Србије у Европској унији. Када Србија прекине преговоре са ЕУ и званично одустане од евроунијатских интеграција, можда тих 250 Руса остану да живе у Србији, а можда се врате у Русију. Такође, можда ће остати у Србији и примати новац од пореских обвезника Србије, а можда ће их плаћати Русија кроз донације Србији.

Шта ви мислите?

Можда је добар предлог и да омогућимо да 25 000 војно способних Руса добије држављанство Србије? Можда тако настане српска војска? Пожељно би било да и тих 25 000 војно способних Руса добија плате из Русије кроз донације Србији.

>

Председник окупационе владе Србије данас је у Београду изјавио да “Србија може да разговара и о столици за Косово у Уједињеним нацијама“.

>

Да постоји српска војска, или покрет отпора, како би гласила сутрашња вест у вези председника окупационе владе Србије?

 

10 Responses to Скупштина без Срба

  1. Varagić Nikola каже:

    Можда треба да омогућимо долазак и 1000 руских свештеника.

    За судије би звао Јапанце и међународно признате правнике који нису корумпирани. Тако би добили нов УСС и тај како га зову Каса-циони.

    За људе који ће водити здравство, исто.

  2. Varagić Nikola каже:

    Ивицу Дачића за амбасадора „Косова“ у Уједињеним нацијама!

    Пошто је Ивица Дачић предложио да „Косово“ добије столицу у Уједињеним нацијама, зарад „добросуседских односа“ би било најбоље да он први седне у њу!

    Београд, 15.01.2013

    У нашем народу постоји старо правило да ако имаш идеју, онда је реализуј. Због тога, пошто се Ивица Дачић сетио да би Србија могла да дозволи Косову столицу у УН, зашто да он лично не буде први амбасадор? Како другачије протумачити најновију изјаву „премијера“ Дачића да би Србија „Косову“ могла да понуди столицу у Уједињеним нацијама!

    Ова изјава показује у чему је суштина плана режима СНС-СПС-УРС да „реши проблем Косова“: поклонити све што је могуће, да када на власт дођу патриотске снаге не могу ништа да промене! Логика је сасвим јасна: убрзо ће доћи дан када Запад не само да неће више моћи да финансира шиптарску парадржаву на Косову и Метохији, већ неће моћи ни да обезбеди плате сопственим грађанима. Тај тренутак Србија, по плановима светских моћника, мора да дочека везаних руку, да случајно не би покушала да поврати отето.

    Због тога поручујемо, као што смо и небројено пута пре: питање Косова и Метохије морамо вратити у Савет безбедности, где имамо савезнике и пријатеље, и да сваки други пут води у пропаст. Не треба очекивати чудо од Русије и Кине, ако сами себи не можемо да помогнемо!

    Редакција сајта Двери
    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2013/januar/ivicu-dacica-za-ambasadora-kosova-u-ujedinjenim-nacijama.php

  3. Varagić Nikola каже:

    Ево шта је донела посета Милановића Србији

    Један од најбољих српских новинара, човек који је деведесетих година био главни и одговорни уредник недељника „Аргумент“ (и до данас непревазиђеног по квалитету и објективности), пре шест година постао је главни и одговорни уредник франкфуртских „Вести“, које су се, у време његовог постављења на то место, налазиле у великој концепцијској, али и материјалној, кризи.

    За шест година рада у „Вестима“, Дмитровић је успео да их учини најчитанијом српском новином, која има преко сто запослених и која представља одличан извор информација и анализа нашег политичког, друштвеног и културног живота. Такви уредници се не мењају… Осим ако…

    Осим ако власник новине, франкфуртски Србин Душан Видаковић, од својих ЕУ савезника и пријатеља, неких Немаца и неких Хрвата, не добије налог да уклони Дмитровића зато што се превише бави „хрватским питањем“, од Јасеновца, преко МАСПОКа, до „Бљеска“ и „Олује“. А Ратко Дмитровић („Србин из Хрватске“,то јест Србин из крајева које је Хрватска отела Србима) није могао да ћути и да се претвара као да се између нас и „најхрабријег народа на свету“ (не зато што се ничег не боје, него зато што се ничег не стиде, рекао би Дучић), ништа није десило.

    Он је и као уредник „Вести“ и као сарадник „Печата“, у коме, од 2008, излази његова колумна о односима Срба и Хрвата, редовно извештавао читалаштво о неделима носилаца „тисућљетне културе“, који се и данас руководе идеологијом Анте Старчевића, „оца домовине“, о „пасмини славосербској, накоту за сјекиру“. Дмитровић је неформални доктор кроатологије, науке у настајању, која се бави ватиканском творевином званом „Хрвати“, што се састоји, бар данас, и бар у највећем броју, од покатоличених Срба и нешто досељеника са стране, што су постали Хрвати и интелектуалци у служби „великохрватске идеје“ (сетимо се „илирског покрета“: Људевит Гај је Чех, Станко Враз Словенац, Димитрије Деметар Грк, Петар Прерадовић Србин, итд. ) Аутентични Хрвати (чакавци и кајкавци) углавном нису били усташе (ево вица: „Иде Загорац путем и носи прозорски рам. Срећу га усташе, и викну, салутирајући нацистички: „Дудек, Дудек, за дом!“ „Ма кај за дом? Носим га за свињац!“)

    Владко Мачек јесте био србофоб, али није био усташа. Праве усташе су увек из крајева у којима је Ватикан, та зла коб човечанства, творац лажног хришћанства које је, по Достојевском, горе од атеизма, извршио преверавање оних Срба који нису могли да иду путем Матавуљевог Пилипенде. И усташе су, увек и свагда, бивши Срби који, мрзећи садашње Србе, желе да убију Србина у себи. Зато су били такви какви су били.

    Димитровић о томе зна скоро све. Зато је смењен. Једноставно, власник „Вести“ га је обавестио да се не може тако – Хрватска ће ипак у ЕУ, не? Закај ми бумо сада критиковали ЕУ Кроацију, земљу пуфнастих кроасана, меких као руке Жилета Фригановића испод грла старца Вукашина из Клепаца?

    Дакле, о Дмитровићу, бар за сада, толико. Истраживање о овом случају Србина из Београда смењеног по вољи ЕУ (нарочито ово У, и то латиницом) Загреба, се наставља, и ускоро ћемо, ако Бог да, из поузданих извора још понешто сазнати.

    (Владимир Димитријевић / Двери српске)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: