Коме нису потребни нови избори?

Весна Пешић:

Šta se zapravo dogodilo?

(…) kada se jasno krene ka članstvu u EU, postoji samo jedna dobitna kombinacija, da se pomno izvršava politika jednog puta – puta ka EU, čemu se sve drugo podređuje i sa time usklađuje. Glavna politička linija koja se nazire danas u Srbiji mogla bi se uporediti sa takvim stiuacijama – nalaženjem konsenzusa o EUDanašnja vlada Srbije, pod vođstvom Dačića i Vučića, shvatila je da postoji samo politika jednog puta, za koju se tačno zna šta je, i koja je nezavisna od ove ili one ideologije, leve ili desne. Uostalom, u čemu se taj put sastoji svi znamo napamet. To nije samo neki uopšteni evropski pravac, to je politika koja sadrži jasno napisan spisak šta sve Srbija mora da uradi da bi se izvukla iz katastrofe, možda i najdublje u svojoj istoriji. Taj spisak ne može da se menja, sem u detaljima, jer je on ispostavljen poraženoj Srbiji kao uslov za izvlačenje iz poraza. Srbiji je jasno predočeno šta mora da preduzme u vezi sa Kosovom, koje je postalo uslov svih uslova za njeno napredovanje ka EU.

(…) Svako pominjanje izbora u ovoj godini značilo bi da to nije bio ni trend, nego još jedno varanje u borbi za moć i podelu plena. Jer kakvog smisla bi imala nova realnost Kosova, ako se ona ne bi uspostavila kao takva i omogućila Srbiji da napreduje ka EU?

Peščanik.net, 18.01.2013.
http://pescanik.net/2013/01/sta-se-zapravo-dogodilo/

>

Арсеније Станковић: Коме су потребни нови избори

Završio vojno tehničku akademiju i Visoku vojnopolitičku školu JNA.

Radio u kontraobaveštajnim i obaveštajnim organima Generalštaba JNA i VJ.

http://arsenijes.blogspot.com/2013/01/blog-post_17.html

(…) У постојећој ситуацији ограничену корист би могле да имају преживеле странке Либерална демократска партија, Српски покрет обнове, Демохришћанска странка Србије и странке у успону као што су „Двери“ и оне  које тек настају флуидно назване – трећи пут. Чини се да се управо ради о томе. Мале, преживеле и финансијски осиромашене странке и оне у успону покушавају јавности да наметну идеју о новим изборима као спасоносну формулу за Србију.

Могло би се рећи да постоје два процеса – тенденција мајоризације Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије и хватање за сламку финансијског спаса малих странака кроз изборе, које се надају и плену дела чланства Демократске странке.

Нови избори би били као мелем на рану и нови круг самообмана српског народа би се наставио!

http://www.srpskikulturniklub.com/novi-izbori

>> 

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА

Србија без опозиције

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК

Југословенство

ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део

YUпараноја

Добрица Ћосић: Нисам више ”отац нације”

ТРЕЋА СРБИЈА

Вук, још један Тројански коњ

Скупштина без Срба

12 Responses to Коме нису потребни нови избори?

  1. Varagić Nikola каже:

    VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: ZAŠTO JE SMENJEN RATKO DMITROVIĆ

    „Vesti“ su dnevni list na srpskom jeziku koji se već dve decenije pojavljuje u čitavoj Evropi, delu Amerike i Kanade i celoj Australiji. Sedište novina je u Frankfurtu. „Vesti“ su pokrenute u vreme sankcija prema SR Jugoslaviji, kada se na Zapadu nisu mogli prodavati listovi štampani u Srbiji. Njihov vlasnik Dušan Vidaković skoro četiri decenije živi u Nemačkoj, mada se novine prave u Beogradu, a u redakciji je zaposleno više od sto ljudi.

    Ugledni naš novinar Ratko Dmitrović, koji se u poslednjoj deceniji 20. veka istakao uređivanjem odličnog nedeljnika „Argument“, pozvan je da bude glavni i odgovorni urednik „Vesti“ pre šest godina, kada su novine bile u krizi, suočene sa velikim padom tiraža i nedostatkom koncepcijskih pomaka. Dmitrović je, kao majstor svog zanata, počeo posao nanovo, rubricirao list, promenio mu grafički izgled i spasao ga od propadanja. Ulažući velike napore u doba opšte krize štampe, uvodeći nove teme, serijale, feljtone, svakodnevno smišljajući nešto novo, a i pišući sjajne kolumne, Dmitrović je održavao novinu u neravnopravnoj borbi sa raznim televizijama i Internetom.

    Umesto zahvalnosti, dobio je otkaz.

    ŠTA SE DESILO? Na samom početku 2013. vlasnik „Vesti“ Vidaković je, kako kažu naši izvori, pozvao Dmitrovića i saopštio mu da više ne može biti glavni i odgovorni urednik zato što na pogrešan način tretira Hrvatsku i Hrvate. Upućeni tvrde da mu je vlasnik lista saopštio da je on taj koji određuje uređivačku politiku i da su teme kakve su Jasenovac, „Bljesak“, „Oluja“, hrvatski ratni zločini, nešto čime treba da se bave istoričari, a ne novinari, pošto takav materijal nije za novine, nego za knjige. Oni koji dobro poznaju Vidakovića kažu da je on to uradio po savetu svojih frankfurtskih sugrađana, izvesnih Hrvata i Nemaca. Prema tome, ispada da su Hrvati su smenili Dmitrovića, i to ne na teritoriji Dalmatinske Zagore, odakle je njegov uzorni zemljak Matavuljev Pilipenda, nego usred Beograda. Dotle se sada prostire moć EU Hrvatske (naročito ovo latinično U sa crnih kapa nošenih od 1941. do 1945. na teritoriji „lijepe njihove“). Nije Hrvatska do Zemuna. Ona je do Beograda. I to daje naročito značenje rečima EU Milanovića, Dačićevog dragog gosta, da je vreme da se sruše zidovi i granice – Zagreb stiže u Beograd i ureduje u Beogradu…

    GDE ZEKA PIJE VODU? Takođe, izvesni Srbi (ti paranoični stvorovi, „pasmina slavoserbska, nakot za sjekiru“, kako reče Ante Starčević) setiše se da je vlasnik „Vesti“ gospodin Vidaković ustvari „drug Vidaković“, tojest član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije i da je smena Dmitrovića obavljena nekoliko dana uoči dolaska Zorana Milanovića u posetu Ivici Dačiću. Kažu da su EU Hrvati naročiti kivni na Dmitrovićeve tekstove u „Pečatu“, koje smatraju opasnim za hrvatsku kleptomansku istoriografiju i položaj EU Hrvatske (naročito ovo U, latinicom). Otkaz treba da Dmitrovića dovede u položaj Pilipende: razni srbski naslednici Kljaka, koji se pounijatio, šalju mu poruku – Dmitroviću, pridruži nam se i neće biti problema. Iako smo (E)unijati, ostajemo Srbi, dok ne prezimimo. Ali, Dmitrović je, bar koliko ga po njegovim člancima znamo, čovek koji je spreman da proda poslednju koku, Pirgu, samo da ne da svoju srbsku dušu. To jest, neće da ćuti…

    ZAISTA, KRIV JE! Iz perspektive EU Hrvatske (naročito ovo U latinicom) i domaćih evrounijata, sve je jasno da jasnije ne može biti: Dmitrović je kriv. Kriv je zato što, iz broja u broj „Pečata“ otvara hrvatski ormar pun kostura i na svetlost dana iznosi činjenice kakve običan Srbin ili ne zna ili ih je zaboravio. On kao da sve zna: od Ante Starčevića, preko Stjepana Radića, Vladka Mačeka, Ante Pavelića, Savke Dabčević-Kučar, do Franje Tuđmana, Stipeta Mesića i Ive Josipovića, Dmitrović ukazuje na konstantu hrvatske politike – srbofobiju. Razlog za srbofobiju je krajnje jednostavan: današnju hrvatsku naciju (tu, naravno, ne računamo čakavce, kajkavce i gradišćanske Hrvate) stvorio je Vatikan, želeći da Srbe potisne što dalje na Istok da bi Balkan prigrabio za sebe. I stvorio je uglavnom od vatikanizovanih Srba. Srbi su prvo unijaćeni, pa katoličeni, i na kraju su im rekli da su oni u stvari Hrvati. A Dmitrović, ponavljamo, zna sve o tome, i još je kova od koga je već pominjani Matavuljev Pilipenda, jedini tip čoveka koji je bio kadar da ostane svoj na svome i da ne preveri pod pritiskom pape i papista.

    ČOVEK PODSETNIK Dmitrovićevi tekstovi su uvek novi i neočekivani jer nam obnavljaju mutna sećanja na „idilično doba“ titoizma: recimo, vi ste zaboravili hrvatskog pevača Vica Vukova, jednog od glasnika „hrvatskog proljeća“ – ali, Dmitrović nije. Vi ste zaboravili da je pater Krunoslav Draganović, desna ruka Alojzija Stepinca, čovek koji je putem papskih „pacovskih kanala“ na Zapad prebacio više od hiljadu ustaških zločinaca, svoj život mirno okončao u Titovom Sarajevu, gradu „bratstva i jedinstva“, vrativši se šezdesetih godina prošlog veka sa Zapada u SFRJ, a na osnovu dogovora Vatikana i Broza – naravno, Dmitrović ni to nije zaboravio. A jeste li zaboravili da su hrvatski komunisti na mestu crkve u Glini, u kojoj su ustaše poklale onoliko Srba, a zatim je srušile do temelja, podigli dom kulture i stavili klozete tamo gde je pre rušenja bio oltar srbskog hrama? Vi jeste, ali Ratko Dmitrović nije. I zato je morao biti smenjen sa mesta glavnog i odgovornog urednika frankfurtskih „Vesti“.

    Kriv je, u to se kunu i E i U Hrvati, kao i E i U pounijaćeni Srbi u Beogradu i drugde. Ako krivca već ne možemo maljem, hajde bar da mu damo otkaz! „Non licet vos esse!“, govorila je pre cara Konstantina Rimska imperija hrišćanima. Tojest: „Ne dozvoljava vam se da postojite!“ Onima koji hoće da budu i ostanu Srbi s pamćenjem to danas govori EU, čija je miljenica na Balkanu, pored šiptarske radionice za vađenje organa, nastale na paroli „Kosovo republjik“, upravo Hrvatska – pufnasta, nježna, sentimentalna kao pjesmuljci njenih šlager-pjevača, a istovremeno, kad zatreba, naoružana srbosjekom…

    SMISAO SRBOFOBIJE Ratko Dmitrović vrlo dobro zna ono što je u svojoj knjizi „Romani Đorđa Ocića – Poetofilosofija i komantari“, zapisao naš najveći živi istoriosof dr Žarko Vidović:

    „Ono što se zove zaverom Sveta protiv Srba ustvari je zavera Hrvata protiv Srba. Srbofobija je hrvatska nacionalna ideja, preneta u Svet kao stav Sveta i Evrope prema srbima (…) Kako objasniti (pre svega nama samima, sebi, pa tek onda, eventualno, i svetu) da su za Hrvate zlo Srbi (pa nas zato satanizuju na isti način kao što svoju metafizičku državno-imperijalnu ideju obogotvoruju, tj. idolizuju), a mi smo Srbi beslovesni jer svest o Zlu (neophodnu istorijskoj svesti kao duhovnoj) nemamo. (Ne verujemo u postojanje Satane, sem kad tražimo savez s njim). Hrvati imaju svest o Zlu, ali bolesnu, neophodnu njihovoj bolesnoj ideji nacije – države. (Kao što je za Satanu Zlo – sam Bog, Hristos.) Naša svest o Hrvatima izaziva u nama (ako tu svest imamo) potrebu da se peremo, kupamo (‘ljigavi su’), a Hrvate njihova svest o nama – da nas ubijaju! (…) A hrvatsko-evropska (vatikanska) varijanta srpskog pitanja je – srbofobija. Ona, kao sadizam, traži od Srba odgovarajući mehanizam saomooptuživanja, ‘saradnje sa tužiteljem’,’konstruktivnu kooperativnost’ (…)“

    I zato se u Srbiji pokreće istraga protiv „Naših“, a ustaške predstave, poput one kakva je „Dr Zoran Đinđić“, u kojoj je izrugivanje svemu srbskom, od zastave do Crkve, bilo izvor „umjetničkog dojma“, prolažahu bez ikakvih problema. O tome je Ratko Dmitrović svedočio i prošao kako je prošao. (Mada, naravno, nije prošao; tek počinje. Uskoro će napraviti knjigu svojih ogleda o „najhrabrijem narodu na svetu“, koji je, po Dučiću, takav ne zato što se ničeg ne boji, nego zato što se ničeg ne stidi – pri čemu, naravno, pre svega mislimo na Hrvate nastale od pokatoličenih Srba, a ne na čakavce, kajkavce i gradišćanske Hrvate.)

    MALI KVIZ POVODOM OTKAZA

    1. Ko je autor ovih reči punih ljubavi i tolerancije: „Narod je hervatski poznao nečistu kerv koja mu je onu sramotu i nesreću zadala; narod hervatski smatra tu kerv za tuđu, slavoserbsku; narod hervatski neće terpiti, da ta služanjska pasmina oskvernjuje svetu zemlju Hervatah (…) Nečistu pasminu valja trebiti i istrebiti po rasnim zakonima i iz preventivnih razloga obrane čovječanstva od rastućih pasmina“?

    2. A ko je napisao ovo: „Svako štampanje ma kakvih knjiga ćirilicom je zabranjeno. Svi javni napisi pisani ćirilicom imaju se neodvlačno, a najkasnije u roku od tri dana skinuti. Nakon osnivanja NDH naziv ‘srpsko-pravoslavna vjera’ nije više u skladu sa novim državnim uređenjem. Stoga određujem, da se u buduće ima upotrebljavati „grčko-istočna vjera“?

    3. A ko je izrekao ovakvu misao: „Sretan sam što mi supruga nije ni Židovka ni Srpkinja“?

    tačni odgovori: 1. Ante Starčević; 2. Ante Pavelić; 3. Franjo Tuđman.

    Pavelića su, iako ga štuju u srcu, EU Hrvati ipak zbog nestašluka zvanog ustašluk sklonili iz svog panteona (privremeno?) Ali dr Antu Starčevića i dr Franju Tuđmana štuju javno, kao „oce domovine“. Pogledajte gde je sedište „Podravke“, čije supice kupujete – u ulici dr Ante Starčevića broj 32 u Koprivnici. A Tuđmanov spomenik, kao čoveka bez koga ne bi bilo (naravno, uz malu pomoć SAD–EU prijatelja) „Bljeska“ i „Oluje“, i dalje stoji dignut u hrvatske plavonebne visine. Dok „Prljavo kazalište“ i ostali pufnasti šlager kroasani pevaju po Titovom Beogradu. I sad dođe neki Dmitrović da sve to kvari. Pu, sram ga bilo!

    Tako se ispunila (makar simbolično!) prognoza hrvatskog akademskog slikara Antuna B. Švaljeka, data u „Vjesniku“ 26. novembra 1991: „Ako nastave činiti zločine, onda ćemo i mi i Bugari ući u Beograd“. Bugari nisu ušli, ali Hrvati jesu: Todorić drži pola Srbije, a Ratka Dmitrovića izbacuju iz „Vesti“ (franfurtskih, doduše, ali redakcija je u Beogradu, a tu je i Ivica Dačić, naš bucmasti i pufnasti ljubitelj Kroacije, zemlje kroasana i, štaviše, kravata – zar bi bilo kravata oko srbskog vrata da ih nisu smislili Hrvati?)

    ISTORIJA SE PONAVLJA Ako je za utehu (a nije), NDH je već bila u Beogradu i intervenisala protiv srbskih „ispada“ na hrvatski račun. O tome je pisao Aleksandar Vojinović u knjizi „NDH u Beogradu“ (Zagreb, 1995), gde je objavio „izviješća“ ustaških diplomata koji su imali jazbinu u Beogradu, okupiranom od Nemaca. Oni su se žalili svojim nemačkim gospodarima čak i na pesme rugalice na račun poglavnika im Ante. Tako dr Ante Nikšić svojoj centrali 18. svibnja 1942. dostavlja kako se po Beogradu peva: „Ciganka je porodila bika, / glava mu je ko u Poglavnika!“ Pa onda taj isti Nikšić javlja kako je na Đurđevdan „prilikom dolaska beogradskog vlaka sa izletnicima u Smedervo jedan slijepac u prisustvu predstavnika srbskih vlasti pjevao slijedeću pjesmu: ‘Paveliću, žalosna ti mati, /nećeš dugo Poglavnik se zvati. /Sve zbog tvoga krvavog terora, /Što ga Srbin pretrpeti mora’“. A hrvatski predstavnik Franjo Dušek šalje ovakvo „izviješće“ iz okupiranog Beograda (sve po ustaškom, „korienskom“ pravopisu: „17. ov. mj. je činovnik našeg predstavničtva naišao u jednom dvorištu u središtu grada na dva dječaka petnajstih godina (učenici gimnazije), koji su uz nagradu pjevali navedenu pogrdnu pjesmu: ‘Nasred gore Romanije – četnički se barjak vije, /na njem srbski piše – da ustaša nema više. /Paveliću, ti si pseto – platićeš nam ovo leto, /Ti izbjeći nemaš kuda – planine su srbske svuda, /Paveliću, al si lep – na kuću Ti pao crep, /sa lica ti pala maska – mrcino hrvatska!’ Pjesma je bila propraćena sa burnim odobravanjem, pa su dječaci pjesmu i ponovili. Činovnik je pozvao prolazećeg nemačkog častnika i upozorio ga, da dječaci pjevaju pjesmu punu pogrdnih riječi po Poglavnika i Hrvatsku. Častnik je dječake uhitio“.

    Tako je bilo u Beogradu 1942: ustaški činovnik prijavljuje, nemački oficir hapsi dečake koji pevaju rugalicu Paveliću. A 2013. EU Nemci i EU Hrvati usred Beograda isteruju s posla Ratka Dmitrovića, analitičara odnosa Srba i Hrvata koji im ne da da mirno sanjaju zajedničke EU snove, nego ih onako analitički podseća na zajednički nemačko-hrvatski posao zvani Jasenovac

    IPAK, IPAK! U našoj istoriji, prema Njegošu, preveravali su plahi i lakomi. Pravi ljudi, poput Pilipende, su ostajali pravoslavni Srbi. Današnja politika, koja se vodi svuda, i među pojedincima u Crkvi, i među vlastodršcima državnim, i u kulturi, jeste neka vrsta evrounijaćenja kao „pohrvaćenja“ Srba („Ko jači, oni uz njega“, govorili su Srbi za narode kakvi su „Danke, Dojčland“ Hrvati.) Ustaški predstavnici iz okupiranog Beograda stalno su u Zagreb javljali o Srbima kao avanturistima i ludacima, koji se ne smiruju pred nadmoćnom silom. Tako je ustaša „srpnja 1942“. javljao da „nakon depresije koja je nastala među Srbima uslijed pada Rostova počela nemirna i avanturistička srbska duša da se opet sprema na ekcese i da zato stvara duševnu preddispoziciju“. A Ante Nikšić “kolovoza“ te iste godine opet opisuje našu dušu: „Na jednoj strani ogromni uspjesi Njemačke i njenih saveznika, a na drugoj srbska nepovjerljiva duša odana beskompromisnoj istočnjačkoj mržnji na sve ono što odiše zapadnim duhom. (…) Srbinu manjka smisao za opće dobro, pa prema tomu on kao takav nije ni kadar shvatiti idealistički duh nove Europe“…

    Ni danas ga ne shvatamo, pa, bez obzira na napore Dačića&komp., i dalje nismo u najnovijoj „novoj EUropi“

    Šta god da urade, i makar stotinu puta da uđu u EU i NATO, takvi kakvi jesu, vatikanski srbofobi iz Zagreba mogu biti samo sluge Zapada, za sebe misleći da su mu cvet. A, kako reče Dučić, Srbi su spremni da budu „pre svačiji sužnji no ičije sluge“. Zato se ne treba smućivati njihovom srbomrzačkom i srbosekačkom verzijom naše istorije, nego istoriju treba tumačiti iz sopstvene perspektive (kao kad je Milovan Vitezović jednom purgeru, koji je, EUropski zgađen nad našom balkanštinom, uzviknuo: „Vi ste sa prozora bacali svoje kraljeve!“, odbrusio: „Imali, pa bacali!“).

    Eatko Dmitrović, neformalni doktor kroatologije, već godinama nam pomaže da pojmimo svoju istoriju, i to što su ga uklonili iz novina koje je preporodio samo je još jedan podstrek ovom vrednom čoveku da nastavi svoj rad „na opštu polzu roda serbskago“.

    U doba kad, kako zapisa bivši ambasador Radivoj Cvjetićanin u svojoj knjizi „Zagreb indoors“( Beograd, 2012) jedan uticajni delatnik SPC više voli da, kad dođe u prestonicu EU Kroacije, noći kod svojih kolega hrvatskih teologa nego u zgradi pravoslavne Mitropolije, a drugi delatnik, koji bi trebalo da mu bude domaćin, hvali Antu Gotovinu, ljudi nesvijeni i nepropuzali, poput Dmitrovića, više su nego dragoceni.

    (Nego stvarno: ako je Dmitrović, kako kažu, optušten zbog dolaska Milanovića u Beograd, ko li je na spisku za otpuštanje pre nego dođe papa?)

    http://www.standard.rs/vladimir-dimitrijevic-zasto-je-smenjen-ratko-dmitrovic.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Двери траже оставку Владе Србије и ванредне парламентарне изборе

    Владајућа коалиција на ванредне парламентарне изборе треба да изађе у предизборној коалицији са Хашимом Тачијем и објасни грађанима Србије зашто је признала тзв. „Косово“.

    Београд, 18.01.2013

    После новог договора Владе Републике Србије са Хашимом Тачијем и Кетрин Ештон у Бриселу о наплати царина на административним прелазима ка северном делу Косова и Метохије од којих је Влада Србије – сада је то свакоме јасно – направила границу, Покрет Српске Двери тражи оставку комплетне Владе Србије и предлаже да своју нову косовску политику кандидују на ванредним парламентарним изборима. Владајућа коалиција на ванредне парламентарне изборе треба да изађе у предизборној коалицији са Хашимом Тачијем и објасни грађанима Србије зашто је признала тзв. независно Косово.

    Ако признајете царину – то значи да признајете нову државу. Последњи договор из Брисела је посебно проблематичан за Двери и због тога што се суверенитет Србије додатно урушава и предаје Европској Унији која ће да убира и расподељује приходе од царине на територији Србије. Тако ЕУ на велика врата постаје отворени колонијални господар у Србији.

    Покрет Српске Двери у потпуности подржава Србе са севера Косова и Метохије који одбијају ове нове бриселске договоре. Родољубива јавност широм Србије, региона и расејања огорчена је последњим дешавањима у Скупштини Србије и политиком Владе, а катастрофални потези видљиви су и на другим пољима: продаја пољопривредног земљишта странцима, укидање царина на индустријску робу из ЕУ и даље уништавање домаће привреде, наметање ГМО, најава продаје Телекома, астрономско кредитно задуживање, дозвољавање постављања фашистичких спомен-табли и терористичких споменика на територији Србије…

    Овај захтев данас исказују Двери и ДСС, а ускоро ће га понављати и појачавати бројне патриотске организације и грађани широм Србије. Право је време да нова Влада Србије провери своје поверење код грађана које су преварили разним предизборним обећањима, а испоставило се да је нова владајућа коалиција у свему настављач Тадићеве политике. Сада је многима јасније и зашто су Двери морале бити покрадене на прошлим изборима, како би Скупштина и Влада Србије лакше спроводиле све ове диктате из Европске Уније.

    Информативна служба Покрета Српске Двери
    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/nasa-politika/saopstenja/2013/januar/dveri-traze-ostavku-vlade-srbije-i-vanredne-parlamentarne-izbore.php

  3. Varagić Nikola каже:

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ: MARŠ NA DRINU ILI SVET PORED KOGA I DAČIĆ IZGLEDA KAO PLANINA

    subota, 19 januar 2013 01:02

    Koliko god me ostavljao hladnim njujorški pi-ar Vuka Jeremića, nikad se ne predajem jer kod njega uzbuđenja uvek dolaze kasnije, kad se svetla pogase. Ovaj put za afterparty bila je zadužena sabornost bezmalo svih srpskih medija, koji su, kao hor iz antičke drame, u globalnu osudu Srba uvukli i poslovično i formacijski uzdržanog Ban Ki-Muna, tako da je po tom pitanju nevin ostao još samo Dalaj Lama.

    Naime, dok si rekao govor mržnje, svi su preneli da se portparol prvog čoveka UN „izvinio“ zbog najnovije svinjarije Vuka Jeremića, onog što su ga uoči srpske Nove godine isti ti mediji – istinabog delom i njegovom zaslugom – vijali po Central parku da ga slikaju kako natiče praznično prase na ražanj. „Ban Ki-Mun se izvinio zbog aplauza ‘Maršu na Drinu’“, pisale su redom srpske novine i izveštavale televizije pozivajući se na reči portparola generalnog sekretara UN. Reč je bila o Jeremićevoj proslavi julijanske Nove godine u UN, na kojoj je pevao beogradski hor Viva Vox, izvodeći i poznatu kompoziciju Stanislava Biničkog.

    U nastavku priče sledi jedna od onih olinjalih propagandnih akcija. Jezikom koji pristojan svet niti govori niti ga sluša bosanski predstavnici u UN protestovali su kod Ban Ki-Muna što je uopšte izvedena ta „ozloglašena i napadačka srpska nacionalistička pesma“. Valjda da bi ojačali svoje moralne gabarite, u celu priču bosanski diplomate uvukli su i organizaciju Majke Srebrenice da bi svi skupa zavapili kako se radi o „posebno fašističkoj pesmi“, koja je „korišćena da inspiriše širenje mržnje protiv svega nesrpskog“ i „kao instrument podsticanja inspiracije ubistva hiljade nesrpskih civila“. Na kraju, Bosanci su od generalnog sekretara zahtevali „izvinjenje svim ratnim žrtvama u Bosni i Hercegovini, stradalim od strane srpskih nacionalista“.

    ŠTA JE REKAO GENERALNI Uveren, prepostavljam, da bi mu polemika o „Maršu na Drinu“ trebala koliko i koksaki, Ban Ki-Mun je delovao kao da će celu stvar prećutati ne pridajući joj važnost. Ali ne može. Na brifingu za novinare njegovog portparola zaskočio je bosanski dopisnik iz UN Erol Avdović – inače poseban tip žurnalističkog kanibala koji je za poslednje dve decenije o Srbima ispisao takve grozomorne stvari da na ovoj strani jednostavno nema pandana, osim među onima koji su takođe pisali o Srbima. Avdović je, naravno, ponovio navode iz pisma bosanskih diplomata i Majki Srebrenice, konstatovao da je Ban Ki-Mun aplaudirao izvođenju „Marša na Drinu“ i pitao da li bi se generalni sekretar možda izvinio zbog toga („…would like probably to apologize or to expect anything else?“)

    A onda se portparol u ime generalnog sekretara izvinio. E pa nije, i u tome je cela priča. U tri puta kraćem odgovoru nego što je bilo Avdovićevo pitanje portparol se nije izjašnjavao o samoj pesmi niti se izvinjavao u bilo čije ime. Umesto toga, kurtoazno je rekao da je Ban Ki-Mun svestan da su tom pesmom neki ljudi bili uvređeni i da mu je žao zbog toga. („…we are aware that some people were offended by the encore song […] we sincerely regret that people were offended by this song…“). Ali to, naravno, nije bilo izvinjenje, još manje potvrda glupavih navoda.

    A onda su na scenu stupili, pazite ko, srpski mediji, tvrdeći kako se portparol izvinio u ime generalnog sekretara. Kako je moguće da, u trenutku dok su predstavljali „još jednu srpsku blamažu u UN“, niko od njih nije proverio original, koji je odmah posle brifinga okačen na sajt UN, najpre kao video klip a potom i kao transkript, nego su svi krenuli da čereče Jeremića, sa identičnim prevodom i gotovo istim naslovima, u kojima je stajalo izvinjenje. Potom su krenuli komentari o novom Jeremićevom gafu, kojima je jagodu na vrh stavila Leni Rifenštal srpske tviter-elite – o Biljani Srbljanović je reč – koja se upitala „može li iko zamisliti novogodišnji prijem u nemačkoj ambasadi na kojem svira Lili Marlen“.

    Naravno, Srbljanović je – dovodeći Lili Marlen u istu ravan sa Maršom na Drinu, koji je Binički, kapelnik kraljeve garde, komponovao 1914. godine, odmah posle Cerske bitke u čast Milovoja Stojanovića, komandanta Gvozdenog puka, poginulog u toj bici – ilustrovala tu verovatno najslavniju muzičku metaforu srpske istorije kao stvar nedostojnu, iritantnu i u krajnjoj liniji zločinačku.

    SRCE TAME Pokazalo se da ni u jednom srpskom mediju nije prevladala nelagoda zbog toga što je bio uvučen kao akter jednog ponižavajućeg događaja, kojim je sopstveni narod diskreditovao kao scet moralnih patuljaka koji jednu muzičku kulisu zločina prihvata kao deo svog identiteta. Nikoga nije interesovala ni originalna izjava portparola, ni to što „Marš na Drinu“, pesmu iz najslavnijeg i najuzvišenijeg trenutka srpske istorije, tretiraju kao smrdljivo jaje u sedištu UN.

    I šta se desilo posle, kad je stvar prenoćila? Kad su shvatili da su bili deo jedne odvratne igre , mediji su se izvinili? Ne, nisu čak ni kurtoazno, čak ni koliko portparol generalnog sekretara da im je žao što se nekome nisu dopali njihovi lažni izveštaji. Umesto toga, nastavili su da insistiraju na izvinjenju generalnog dekretara, tek nekoliko njih diskretno je u tišini promenilo svoje bombastične naslove, i to je bilo sve.

    Da li su na lažne izveštaje reagovala novinarska udruženja, saveti za štampu, etički komiteti i ostali zaduženi za širenje moralne panike po Srbiji? Nisu ćutali su, naravno, svi osim NUNS-a, koji nikad ne ćuti, još od onomad kad je podržao Tadić-Dinkićev inkvizitorski zakon o medijima. A NUNS je reagovao vrlo energično, ali ne protiv medija koji su pisali i prenosili lažne izveštaje, već protiv „Pečata“ i njegovog autora Miodraga Zarkovića, koji je u tekstu, prema NUNS-u, napisao da su „novopridošli rukovodioci“ Informativnog programa RT Vojvodina opisani kao „sve sami antisrpski jurišnici“ i da je vojvođanski javni servis „od jula 2011. potpuno u rukama protivsrpskih kadrova, čija je ostrašćena mržnja prema naciji u čijoj državi žive i deluju bespogovorno dokazana“.

    Možda bih i sam imao prigovor na ponešto iz Zarkovićeve argumentacije i formulacija, ali šta tu nije tačno? Zar mu nije dao za pravo sam opisani slučaj iz UN, zar se nije dovoljno puta pokazalo koliko je srpske medije lako mobilisati u svaku antisrpsku svinjariju, koliko je teško uvući ih u nešto suprotno od toga i koliko je ta moralna i profesionalna erozija eskalirala. Nije li se Zarkovićevo pisanje potvrdilo već u ovom događaju iz Njujorka?

    Naravno, ti mediji danas su najbolje ogledalo srpskih elita, najjačeg i najefikasnijeg oružja protiv Srbije, čak i u danu kad je notorni Ivica Dačić i šakom i kapom delio po Briselu ono što je ostalo od Kosova. Ali za ovo što smo videli sa Maršom na Drinu čak i Dačić deluje pošteno, makar utoliko što će on svoje politički da plati pre ili kasnije. Ali, sa druge strane, pokušajmo da odmerimo njihove uloge pošteno, odgovarajući na sledeće pitanje. Ako bi Dačić pao sa vlasti, a srpski mediji i elite ostali ovakvi kakvi su bili juče i danas, da li bi Srbiji od toga bilo bolje? Sumnjam, uostalom da li joj je danas bolje pošto je Dačić došao umesto Cvetkovića? A, ako bi promenili medije i elite, makar utoliko što to ne bi bili zabrani petokolonaškog ološa, možete li Dačića da zamislite kao boljeg od ovog danas? Iako ne mnogo boljeg, ali mogu.

    Šta to znači? Jednostavno, Srbiji, čak više i od promene vlasti, treba promena elita, posebno u medijima kao srcu tame tih elita. Zato je, više nego ikad do sad, promena vlasti u Srbiji nedovoljna, jer će mediji i elite, zajedno sa strancima, od svakog slabog momka napraviti Ivicu Dačića. Zahvat promena zato će morati da bude širi jer nisu ovde mediji i elite produžena ruka vlasti, kako smo navikli, već je upravo obratno. Što pre shvatimo da nam je borba za slobodne medije potrebna koliko i slobodno Kosovo, i što pre to glasno kažemo, to ćemo pre razumeti prirodu sveta u kome, ima tome, više umiremo nego što živimo.

    http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-mars-na-drinu-ili-svet-pored-koga-i-dacic-izgleda-kao-planina.html

  4. Varagić Nikola каже:

    MILAN PROSTRAN: JEDINO SRBIJA PRODAJE ZEMLJU STRANCIMA

    Srbija je najlošije ispregovarala SSP po pitanju prodaje zemljišta strancima od svih zemalja koje bile kandidati za ulazak u EU

    Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju EU (SSP), koji je Srbija potpisla 29. aprila 2008. godine, regulišu se prava i obaveze zemlje budućeg kandidata za članstvo u EU, prvenstveno u pogledu donošenja određenih zakona i njihove implementacije. Najširoj javnosti verovatno je malo poznato da je potpisivanjem ovog sporazuma Srbija prihvatila da izmeni svoj Zakon o zemljištu, kako bi se stranim državljanima omogućilo da kupuju i postanu vlasnici zemlje i drugih nepokretnosti u Srbiji. O posledicama koje bi ovakvo usklađivanje zakona sa evropskim donelo Srbiji i njenim građanima, razgovarali smo sa Milanom Prostranom, savetnikom u Privrednoj komori Srbije.

    — Ovo je sigurno jedno od najosetljivijih pitanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU, ništa manje pogubno po Srbiju od potpune liberalizacije, na koju smo se takođe obavezali tim sporazumom, i koja samo što nije nastupila, rekao je na početku razgovora Milan Prostran i poručio nadležnima da još imaju vremena da od Brisela zatraže odlaganje donošenja zakona kojim bi se pravnim i fizičkim licima iz EU omogućilo da postanu vlasnici srpske zemlje.

    Na čemu to tačno insisitira Brisel po ovom pitanju u odnosu na zemlje kandidate za članstvo u EU?

    — Pitanje prava sticanja i uživanja svojinskih prava na nepokretnostima stranih pravnih i fizičkih lica uređeno je članovima 53 i 63 Sporazuma. U članu 63, tačka 2, definisano je da će Srbija u roku od četiri godine od trenutka stupanja na snagu ovog sporazuma s njim morati da uskladi odredbe postojećeg Zakona o poljoprivrednom zemljištu, odnosno osigurati isti tretman pravnim i fizičkim licima EU kakav imaju građani Srbije po pitanju vlasništva nad zemljom i nepokretnostima.

    Kako važeći Zakon o poljoprivrednom zemljištu reguliše ovu materiju?

    — U važećem Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, objavljenom u Službenom glasniku broj 62/2006. i 41/2009, član 1, stav 3, stranim pravnim i fizičkim licima zabranjuje se pravo sticanja svojine nad poljoprivrednim zemljištem. To znači da će u periodu od četiri godine od stupanja na snagu ovog sporazuma postojeća zakonska odredba morati da se uskladi sa sporazumom u korist fizičkih i pravnih lica iz EU. Taj period od četiri godine još nije počeo da teče. On podrazumeva da period od četiri godine za Srbiju počinje da teče od datuma kada poslednja zemlja članica EU, a to je Litvanija, u svom parlamentu ratifikuje ovaj sporazum.

    Da li to znači da ćemo i pre ulaska u EU ovaj zakon morati da uskladimo sa zahtevima iz sporazuma?

    — Upravo tako, pre stupanja u EU, odnosno dobijanja punopravnog članstva svoje prirodne resurse kao dobra od opšteg interesa moraćemo izložiti prodaji građanima, pravnim i fizičkim licima iz EU. Srbija je najlošije ispregovarala sporazum po pitanju prodaje poljoprivrednog zemljišta od svih zemalja koje su u poslednjih 10 godina ušle ili ulazile u EU.

    Objasnite nam to, recite kako su to uradile zemlje iz našeg okruženja?

    — Podsetio bih, na primer, da je Poljska dogovorila da u periodu od 12 godina od njenog ulaska u EU stranci neće moći da kupuju njihovu zemlju. U Mađarskoj je taj period sedam plus tri godine, koje upravo ističu sledeće godine. Dakle, naglašavam, od ulaska u EU, a ne pre ulaska! I kao što javnost već zna, mađarski premijer Viktor Orban je promovisao nacrt zakona o zabrani kupovine poljoprivrednog zemljišta od strane pravih i fizičkih lica iz EU u Mađarskoj.

    Hoćete da kažete kako se Orban suprotstavio Briselu i sporazumu koji je Mađarska, takođe, potpisala?

    — Da, Orbanov nacrt je sada u sporu sa Briselom pošto mađarski premijer uporno pokušava da se argumentima izbori protiv toga da stranci već sada mogu da kupuju mađarsku zemlju kao najveći privredni resurs. Hrvatska kao naš sused, koja će za pola godine, ili koliko već, ući u EU, takođe je startovala po ugledu na Poljsku (12 godina od ulaska), ali su oni dobili nešto kraći period. To je veoma bitno i mnogo će značiti Hrvatskoj.

    Ko su bili naši pregovarači i zar oni nisu bili upućeni u štetnost ovakvog sporazuma?

    — Sada je sve to irelevantno u odnosu na činjenicu da su rezultati njihovih pregovora loši po Srbiju. A sa pregovorima se započelo još 2004. i 2005. godine. Mislim da su pregovarači bili tadašnja ministarka poljoprivrede Ivana Dulić Marković i Goran Živkov, dakle predstavnici tadašnje vlade Srbije. Njihov šef u briselskim pregovorima bio je Božidar Đelić, tada potpredsednik iste te vlade, a do danas glavni čovek za pitanje ulaska Srbije u EU. Pre nešto manje od mesec dana, on je na jednom skupu u „Metropolu“, gde se razgovaralo o razvoju prehrambene industrije, ali sada kao funkcioner Evropske banke za obnovu i razvoj i verovatno kandidat za njenog potpredsednika, sam konstatovao da Srbija u ovoj dekadi sigurno neće postati članica EU, i Dežeru je postavio pitanje mogućnosti revizije SSP u delu u kome se govori o daljoj liberalizaciji i zemljišnoj politici.

    Šta je šef Delegacije EU u Srbiji Vensan Dežer odgovorio na Đelićevo pitanje?

    — A šta bi drugo nego da je Srbija u pregovorima prihvatila rešenja koja stoje u sporazumu, vezano i za liberalizaciju i za zemljišnu politiku, i da se, kada su počeli razgovori, verovalo da ćemo mi 2016. godine biti članica EU, pa je s tog stanovišta rok od četiri godine tada bio prihvatljiv. I još je objasnio da ta pitanja moraju da se rešavaju u Briselu i da prema samom sporazumu tu praktično nema velike mogućnosti za bilo kakve revizije, već da ćemo mi domaće zakonodavstvo prilagođavati sadržaju potpisanog sporazuma.

    Ako se mađarski premijer ne miri sa rešenjem koje je mnogo povoljnije od našeg, zar ne možemo bar da pokušamo da dođemo do nekog boljeg rešenja?

    — Mi, de facto, imamo jedno stanje koje nije prijatno. Ali moram da kažem da je aktuelni ministar poljoprivrede Goran Knežević odmah po svojoj inauguraciji rekao da će među prvim inicijativama koje se budu kretale u pravcu Brisela biti upravo izmena sporazuma u delu koji govori o zemljištu. Zasad je to samo naša želja, a da li će postati stvarnost koja će „proći“ u Briselu, videćemo. U svakom slučaju, mi bismo takav zahtev u sedište EU morali da uputimo najkasnije u četiri naredne godine ukoliko ne želimo da nam se ovaj privredni resurs ne rasproda po veoma niskim cenama.

    Koja, odnosno, čija zemlja bi bila izložena toj nepovoljnoj prodaji?

    — Sigurno je da slobodnoj prodaji ne bi bilo izloženo državno obradivo zemljište, već ono koje pripada našim seljacima, kompanijama i zadrugama. Zemlje iz našeg okruženja, Poljska, Hrvatska i Mađarska, sigurno su imale debele razloge kada su tražile da taj period bude što duži od datuma ulaska u EU, a jedan od najvažnijih je relativno niska cena zemlje u novoprimljenim državama EU.

    Imate li informacije o tome kako se kreću cene obradivog zemljišta u pojedinim državama članicama EU?

    — Prema našim informacijama, cena jednog hektara obradivog zemljišta u Italiji, koje je po kvalitetu jednako vojvođanskoj zemlji iznosi na primer 50.000 evra. U Danskoj je ona od 50.000 do 70.000 evra, s tim što tamo postoji ograničenje koliko zemlje može da kupi jedan stranac. Kod nas je, srećom, cena zemlje počela da raste u odnosu na onu iz vremena privatizacije, kada je hektar društvenog zemljišta mogao da se kupi za 200 do 500 evra. U nekim delovima Vojvodine cena je otišla na čak 20.000 evra po hektaru najkvalitetnije zemlje, a pretpostavka je da će ovaj resurs u budućnosti imati sve veću cenu. Zato bi bilo jako dobro da svojom zemljom upravljamo i koristimo je sami, po principu dobrog domaćina, jer hrana će biti sve traženija roba, i to po stalno rastućim cenama.

    Postoji li inicijativa strukovnih organizacija protiv ovog zakona, suprotnog Ustavu Srbije?

    — Mi iz struke smo reagovali čim smo saznali za rezultate pregovora, a na moje upozorenje o mogućim štetnim posledicama argumentacija je bila da smo dovedeni pred svršen čin po principu „uzmi ili ostavi“. Dakle, ili ćete postupiti kako smo mi u Briselu odlučili ili nema sporazuma. Struka je bila na vreme upozorena da će to biti veoma opasno sa stanovišta vrednovanja i korišćenja naših poljoprivrednih resursa, ali to upozorenje tada nije bilo ozbiljno shvaćeno. Sada se situacija još više komplikuje, jer se rokovi približavaju, a mi, kao ozbiljna zemlja, moramo da poštujemo ono na šta smo pristali potpisivanjem sporazuma.

    Kojim argumentima bi eventualno ministar Knežević mogao da opravda zahtev za reviziju sporazuma?

    — Mislim da bi to trebalo da budu argumenti kojima su se služile i druge zemlje. Ali jako je važno da najpre naši političari, pre svega oni koji su zaduženi za ekonomiju, a onda i pregovarači, shvate koliko liberalizacija i moguće otuđivanje zemlje mogu da ugroze našu ekonomiju. Jer, mi nismo svoju privredu doveli do tog nivoa da bude konkurentna privredi zemalja EU, pa ćemo, ukoliko pitanje liberalizacije, koje dolazi na red najdalje do kraja januara 2014. godine, ne odložimo za neki period, sigurno svoju privredu dovesti u prilično težak položaj. Pogotovo zato što zbog finansijske krize, koja je zahvatila sve segmente privrede, nećemo biti u situaciji da je rehabilitujemo.

    Ali, ako Brisel ne bi dao zeleno svetlo za reviziju sporazuma, pre promene sadašnjeg Zakona o zemljištu morao bi da se menja i Ustav Srbije.

    — Svakako, jer se i postojeći zakon oslanja na Ustav, koji ne dozvoljava prodaju obradivog zemljišta stranim državljanima. A svedoci smo da pojedini političari sve češće pominju potrebu da se promeni Ustav Srbije.

    Ima li to veze i sa zahtevima za promenu nekih drugih zakona, između ostalog i zbog toga da bi Srbija postala zemlja koja će slobodno uvoziti i trgovati GMO organizmima?

    — Do sada smo se uspešno opirali toj novoj tehnologiji GMO, a kako će biti u budućnosti teško je predvideti. Nažalost, neki naši susedi, kao na primer Rumuni, nisu odoleli pritisku. Ja se ne bavim genetskim inženjeringom, ali sam 90-ih godina boravio u američkoj kompaniji „Monsanto“ i smatram da naši stručnjaci, koji su takođe bili tamo, imaju profesionalnu i moralnu obavezu da građane Srbije obaveste šta uvođenje GMO semena i proizvoda znači za zdravstvenu bezbednost i za agroekonomiju naše zemlje. Vidim da se javlja sve veći broj pokreta koji se argumentovano suprotstavljaju dolasku novih tehnologija i pratim šta se s tim u vezi dešava u Francuskoj, kao vodećoj poljoprivrednoj zemlji EU, zatim u Danskoj, Holandiji ili Austriji, koja se u Briselu izborila za status zemlje bez GMO.

    Koliko usklađivanje zakona iz oblasti poljoprivrede s evropskim doprinosi poboljšanju ili, pak, ugrožava našu poljoprivrednu proizvodnju, posebno na seoskim gazdinstvima?

    — Nesporno je da će u svemu tome biti i pozitivnih i negativnih efekata, i zato je dobro da ove koji su za nas nepovoljni pokušamo da odložimo dok još imamo mogućnosti. Srbija do 2020. sigurno neće postati članica EU, i to vreme treba iskoristiti da uradimo nešto za sebe. Država mora da se ponaša kao najbolji domaćin i jako je važno da zna čime raspolaže. Popis poljoprivrednog zemljišta je svakako veoma korisna stvar, jer je poslednji urađen pre 52 godine. To je nacionalni projekat i ja se zalažem da bude kvalitetno i sveobuhvatno urađen, makar ga produžili za godinu dana. On je posebno značajan sa stanovišta poljoprivredne politike, jer treba da znamo koliko imamo poljoprivrednog zemljišta, koliko obradivog, a koliko zaparloženog i neobrađenog.

    Da li Zapadna Evropa poznaje kategoriju zaparloženog, neobrađenog zemljišta?

    — Ne, takav pojam tamo ne postoji, jer je u Zapadnoj Evropi sva zemlja obrađena. Pre svega mislim na Austriju, Nemačku i Francusku. A kod nas ima između 200.000 i 300.000 hektara parloga. Ovim popisom dobićemo realnu sliku stanja, što može da pomogne kreatorima agrarne politike. Imaćemo i dalje četiri kategorije vlasništva nad zemljištem – privatno, državno, zadružno i ponovo društveno. Jer, od svih onih kompanija i preduzeća u kojima nije uspela privatizacija, gde su raskinuti ugovori, status na desetine i desetine hiljada hektara državnog zemljišta biće promenjen i vraćen u pređašnje stanje. Dakle, imaćemo i tu vlasničku strukturu, što je jako važno državi zbog njenih obaveza prema zadružnoj imovini, prema restituciji i nekim drugim otvorenim pitanjima.

    Postoji li neka mogućnost da država interveniše u otkupu zemlje kako bi ona ostala u vlasništvu Srbije?

    — To je odlično pitanje jer će princip slobodnog prometa ljudi i kapitala sigurno morati da se poštuje, pa će prodaji strancima biti izložene i nepokretnosti i prirodna dobra kao što su rudnici, šume i poljoprivredno zemljište. Međutim, postavlja se pitanje hoće li se država finansijski oporaviti da bi mogla davati povoljne kredite svima koji hoće da kupe zemlju. Mada, moram da kažem da postoji interes naših bogatih veleposednika, koji su veoma zainteresovani za to da kupuju zemlju. Pitanje je jedino da li će se oni kasnije odlučiti na dalje transakcije i jeftino kupljenu srpsku zemlju skupo prodati strancima.

    Šta biste, kao stručnjak za agroekonomiju, posle svega predložili kreatorima poljoprivredne politike?

    — Moj stav je da država sve o čemu smo razgovarali mora ozbiljno da uzme u razmatranje i da najpre učini sve što može da se odloži primena SSP u Briselu. A zatim da stvori uslove domaćim paorima da kroz povoljnije kredite uvećaju svoje posede na 15 do 20 hektara i omoguće svojim porodicama da pristojno žive od poljoprivrede, jedinog realnog sektora srpske privrede koji ima šansu i na domaćem i svetskom tržištu, gde hrana postaje sve traženija roba i ima sve veću cenu.

    Antrfilei

    Pitanje koje traži odgovor

    – Danas smo u velikoj zabludi da su samo velika preduzeća rentabilna. Jednog dana baviću se izučavanjem kako su naši preci mogli sasvim dobro da žive od 10 hektara zemlje, da pritom školuju svoju decu, obnavljaju svoje gazdinstvo, nabavljaju novu opremu… Pre ulaska poslednjih 12 zemalja, EU farme su imale prosečno 18,6 hektara, a sada imaju 21 hektar. Zašto, onda, ne omogućiti našim malim poljoprivrednicima da i oni, uz pomoć povoljnih kredita, uvećaju svoja imanja na 15 do 20 hektara? – pita Prostran.

    Odgovornost je na Vladi

    — Moj savet i predlog je da Vlada Srbije što pre krene s inicijativom za izmenu sporazuma u delu koji se odnosi na liberalizaciju i na zemljišnu politiku. Dolaskom visokokonkurentnih država na naše tržište Srbija će se praktično pretvoriti u proizvođača sirovina. Ako ne sačuva sopstvenu prehrambenu industriju, ući će u zonu nerazvijenih zemalja, koje svoju sirovinu rasprodaju drugima. Zato se hitno moramo suočiti s ovim problemima i u dogovoru sa Briselom pokušati da izmenimo sporne odredbe sporazuma – poručuje naš sagovornik.

    Stranci traže određene lokacije

    — Naše zemljište je sačuvano, nije zagađeno ni devastirano. Jeste da smo zbog manje upotrebe stajskog đubriva i mineralnih đubriva zemljište malo osiromašili, ali ono je još u jako dobroj kondiciji i ima visoku vrednost i potencijal. I ne treba ništa što je od opšteg društvenog značaja da se rasprodaje samo zato da bismo poštovali principe slobodne trgovine, koje Brisel zagovara zato da bi došao do nekog kapitala. Kada sam držao predavanje u Veroni, pitali su me kada će moći da se kupi zemlja u Srbiji, a neki su se čak interesovali za sasvim određenu lokaciju, između Starog Bečeja i Tise, što znači da su precizno upoznati sa kvalitetom našeg zemljišta – kaže Prostran.

    Geopolitika

  5. Varagić Nikola каже:

    Protest protiv ćirilice: „Vukovar nikada neće biti Вуковар“

    Tanjug, Srna

    Danas je u Vukovaru održan protest pod nazivom „Vukovar nikada neće biti Вуковар“, u organizaciji Udruženja ratnika hrvatskog odbrambenog rata.
    Bivši borci poslednjeg rata su tokom protesta zatražili od hrvatskog Sabora da izglasa moratorijum od 20 godina na uvođenje u službenu upotrebu srpskog jezika i ćirilice, dok je u Zagrebu Hrvatska stranka prava počela da prikuplja potpise za uvođenje desetogodišnje zabrane.

  6. […] Коме нису потребни нови избори? […]

  7. Varagić Nikola каже:

    Nedeljnik NIN

    Дачићев саветник за националну безбедност радио за црногорског криминалца

    7. фебруар 2013.

    Стеван Дојчиновић, Бојана Јовановић, Махир Шахиновић, Кристоф Зоттер

    Недељник НИН

    Саветник Ивице Дачића и менаџер Социјалистичке партије Србије, Ивица Тончев, био је пословни партнер са Браниславом Шарановићем, црногорским криминалцем осуђеним у Немачкој за изнуду, убијеним 2009. године у Београду. Након атентата, Тончев је наставио да буде директор представништва Шарановићевог аустријског предузећа које је финансирало казино у хотелу „Славија“, а то је остао и до данас.

    Када се пре отприлике пет година доселио из Аустрије, непознати бизнисмен Ивица Тончев се зачуђујућом брзином позиционирао као један од веома утицајних људи у Србији. Данас је саветник за националну безбедност премијера Ивице Дачића, који је истовремено и министар полиције и председник Социјалистичке партије Србије (СПС). Ивица Тончев је у политику ушао као менаџер СПС-а, затим је странку заступао у Скупштини, а потом је, пре положаја на којем је сада, постао саветник за европске интеграције Ивици Дачићу као заменику председника Владе.

    Тончев је у СПС-у, према сајту странке, члан Комисије за материјално финансијска питања која контролише партијске финансије.

    Тончев је у скупштини Србије био и члан два скупштинска одбора—за дијаспору и Србе у региону и Одбора за привреду, регионални развој, трговину, туризам и енергетику. Агенција за борбу против корупције је пре две недеље затражила од њега да или изађе из скупштине, или поднесе оставку на позицију саветника јер су функције неспојиве и представљају сукоб интереса. Изабрао је да напусти скупштину.

    Недавно је именован и на престижну функцију једног од три потпредседника фудбалског клуба Црвена Звезда. Клуб је у јавном власништву и након низа скандала и катастрофалних пословних одлука, нашао се на ивици банкрота.

    Саветник Ивица Тончев у друштву премијера

    Није јасно како је Тончеву пошло за руком да постане важна особа у јавној сфери Србије.

    Истраживање Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) и новинарске мреже Организед Цриме анд Цорруптион Репортинг Пројецт (ОЦЦРП) показује да је Тончев руководио компанијом чији је власник био Бранислав Шарановић, мистериозна, али утицајна личност у криминалном миљеу. Шарановић је пореклом из Црне Горе и након што је у Немачкој осуђен због изнуде на осам и по година затвора, из којег је спектакуларно побегао, у Србији је држао коцкарнице. Убијен је у Београду 2009. године. Тончев је, наиме, Шарановићу 2006. године продао своју фирму Тончев ГмбХ са седиштем у Бечу, али је остао на позицији директора. Чак и након атентата на Шарановића, Тончев је до данас наставио да управља београдским представништвом фирме.

    Бечка веза

    Појединости о пословима Ивице Тончева у Аустрији до сада су биле непознате широј јавности. Док Тончев воли да се у медијима приказује као успешан пословни човек, о томе како је зарадио новац, шта су заправо били његови послови или какво је његово образовање и где га је стекао, јавност није обавештена. На интернет презентацији Скупштине Србије у његовој биографији нема података о образовању. Све што је наведено је реч „менаџер“. Нерадо открива и остале основне информације које су обично познате када се ради о тако утицајним особама.

    ЦИНС и ОЦЦРП су открили да је у септембру 2003. године у Бечу Ивица Тончев потписао уговор о оснивању фирме „И.С.К. Иммобилиен-Бау-Ханделс ГмбХ“. Из документације аустријског регистра пословних субјеката види се да је његов ортак у фирми био албански бизнисмен Скендер Јанузи. Заједно су уплатили оснивачки капитал од 35.000 еура, а Јанузијева супруга Едит је наведена као лице овлашћено за заступање.

    Породица Јанузи је такође власник фирме Јанузи ГмбХ. На њиховој интернет страници се наводи да се ова фирма бави продајом некретнина и изградњом стамбено-пословних објеката.

    Скендер Јанузи је потврдио за ЦИНС и ОЦЦРП да је са Тончевим основао фирму и да су добри пријатељи: „Знам га сигурно преко двадесет година. Онда смо основали фирму“.

    Јанузи није желео да одговара на питања о заједничкој фирми, али је за Тончева имао само речи хвале: „Он је један врло коректан човек. Када нешто обећа, своју реч одржи. Радио сам са њим и показао се као коректан, добар бизнисмен. Ја сам Албанац, он је Србин, али то није правило проблем. Радује ме што сам с њим провео тако леп период“.

    Сарадња између Тончева и Јанузија, међутим, није дуго трајала. Јанузи је напустио фирму у јануару 2004. године, мање од четири месеца након оснивања. „Хтели смо да радимо један велики објекат, али тај посао нисмо добили и ми (Јанузи и његова супруга, прим. ред.) више нисмо хтели да будемо у тој фирми,“ каже Јанузи.

    Тончев је преузео руковођење и целокупно власништво, а назив фирме је променио у „Тонцев Иммобилиен-Бау-Ханделс ГмбХ“. Нејасно је чиме се фирма бавила.

    Две и по године касније међутим, Тончев је ушао у ортаклук са Браниславом Шарановићем, контроверзним Црногорцем који је у то време био власник ланца казина у Србији.

    Полицајци, криминалци и новинари који су Шарановића познавали, описују га као мафијашког боса. Документација о његовој криминалној активности сеже до осамдесетих година прошлог века и медији у Србији су га након његовог убиства повезивали са члановима различитих криминалних група. Његов брат Слободан је оспорио тврдње медија о овим криминалним везама.

    Према документима које смо добили из немачког затвора, Бранислав Шарановић је био ухапшен под оптужбом за изнуду и осуђен на осам и по година. Немачки магазин Шпигл (Дер Спиегел) је у то време објавио да је Шарановић, након што је послат на одслужење казне, успео да побегне тако што су његови сарадници разнели експлозивом челична врата затвора. Немачке власти су за ЦИНС и ОЦЦРП потврдиле његово бекство.

    Новинари ОЦЦРП и ЦИНС-а су пронашли Шарановићево име и у полицијској белешци о такозваној групи „Америка“, криминалној организацији која је деценијама била једна од карика у међународном шверцу дроге, повезаној са низом убистава. Полицијски документ из 2001. године који се позива на сведочење једног од чланова групе чији је идентитет полиција заштитила псеудонимом „Срећко“, помиње вођу банде Воју Рајичевића, познатог и као Воја Американац, као „пријатеља Бране Шарановића“. „Срећко“ је описао дан када су чланови групе посетили Шарановићев казино у београдском хотелу „Славија“ и“оставили оружје на пулту“. „Срећко“ је убијен две године након сведочења, а Воји Американцу се у међувремену изгубио сваки траг.

    Шарановић је био добро познат домаћој полицији, али изгледа да током последње деценије живота није био директно и организационо укључен у криминалне активности. Бавио се бизнисом, укључујући и казина и трудио се да не привлачи пажњу на себе. Извори из полиције и познаваоци подземља описивали су га као човека који ужива поштовање у криминалном миљеу. Представљао је неку врсту „кума“ коме су се криминалци и други обраћали за савет и везе.

    На крају су му неке од тих веза, изгледа и дошле главе. У октобру 2009. године, Шарановића су у гангстерском маниру непознати нападачи изрешетали испред његове зграде. Убиство је до данас остало нерасветљено. Брат Слободан, који се годинама труди да скине љагу са братовљевог имена, поставио је у излог своје мењачнице у Београду поруку која почиње овако: “Заклињем се својом чашћу и именом да ћу, директним извршиоцима убиства мога брата Бранислава не само опростити него, ево, овако јавно гарантовати својом главом и животима моје уже породице да их нећу пријавити полицији нити прогонити на било који други наћин, уколико се одлуче да ми повјере тачну и провјерљиву информацију: ко их је први контактирао, на који начин су ангажовани, ко их је исплатио, ко је прави налогодавац тог посла, односно у чије име и за чији рачун су то урадили? Гаранција се односи такође и на моје чврсто обећање да ће им за описану информацију бити усплаћена новчана награда у износу од 6 (шест) цифара у еврима“.

    Пословна мрежа

    Више од деценије након бега из Немачке, Шарановић је изградио мрежу фирми у Србији и Аустрији.

    У 2001. години откупио је власништво над београдском компанијом „Г.П. Стиб Холдинг“ од компаније „Кин Стиб“ са седиштем у Киншаси, престоници Демократске Републике Конго. Њен власник је био контраверзни бизнисмен црногорског порекла са француским држављанством Жорж Јаблан (званично променио име, звао се Ђорђе), а компанија је управљала казином „Плаyбоy“ у Киншаси и још једним у Београду, у Хотелу Интерконтинентал. Јаблан, за кога се сумњало да има криминалну прошлост, убијен је крајем 1998. године у Чешкој.

    У Србији, Шарановић је био власник фирме „Фил-Шар“ која је управљала радом коцкарница у Београду, Крушевцу и Александровцу. Вођење коцкарница у Србији је врло ризичан посао и њихови власници су у већини случајева велике међународне компаније, криминалци или бизнисмени са бескомпромисном репутацијом која им омогућава да држе организоване криминалне групе на одстојању.

    Почетак партнерства

    Шарановић је 2006. године од Тончева купио његову бечку компанију и назвао је по свом српском предузећу – „Фил-Шар“.

    Документација показује да и након тога на челу компаније остаје Тончев у својству директора, иако је свој оснивачки удео продао Шарановићу. Тончев је остао директор Шарановићеве компаније до 6. аугуста 2009. године, односно два месеца пре него што је власник убијен. У документацији компаније, Шарановићева породица је наследила власништво над компанијом, али Тончев још увек званично управља представништвом „Фил-Шара“ у Београду.

    Према оснивачким актима београдског представништва „Фил-Шара“, оно има три запослена, бави се испитивањем тржишта у Србији и наступа као посредник између српских фирми и бечке централе.

    Непостојеће канцеларије

    Нејасно је какав бизнис је Тончев уопште продао Шарановићу.

    Иако је била регистрована као грађевинска компанија, новинари ОЦЦРП и ЦИНС-а након претраге пословних регистара, интернета и личног увида у локације на којој је фирма била пријављена, нису пронашли никакав траг да се компанија икада бавила својом делатношћу.

    Према подацима из пословних регистара и земљишних књига, компанија је четири пута мењала седиште. ЦИНС и ОЦЦРП нису успели да пронађу никакав доказ да су канцеларије компаније стварно и постојале.

    Новинари су посетили првобитну адресу компаније коју су основали Тончев и Јанузи. Ако је икада ту радила, налазила се у запуштеној згради у власништву друге Јанузијеве компаније у улици Гудрунстрассе у Бечу, у делу града који је углавном настањен Турцима и становницима са подручја бивше Југославије. Када су ушли у бивше „канцеларије“ Тончевљеве фирме на првом спрату, обрели су се у мрачном простору са шупама станара зграде. У кавезима су се налазиле приватне ствари. Комшије су новинарима рекле да не знају да је и једна фирма икада била смештена у те просторије.

    Када је Јанузи напустио фирму, Тончев је преселио њено седиште у свој стан на другом крају града.

    Компанија је поново променила седиште након што је Тончев постао ортак са Шарановићем, па затим још једном. На обе локације су станови за изнајмљивање у власништву Аустријанаца, а комшије су говориле да су изнајмљени особама пореклом из „Југославије“. Према њиховим сазнањима, ни једна компанија никада није била на тој адреси.

    Све локације на којима се компанија налазила, можете видети у галерији испод:

    Новинари ОЦЦРП и ЦИНС-а су темељно претражили Интернет и аустријске пословне регистре, али нису пронашли било какав траг пословне активности ове фирме током периода од седам година.

    Скривени извор новца за српске коцкарнице

    Тек претрагом архива српских судова, новинари ЦИНС-а и ОЦЦРП-а су пронашли траг пословања бечког „Фил-Шара“, али не у Аустрији, већ са коцкарницом у хотелу „Славија“ у Београду.

    Тај казино, један од најчувенијих у Београду, био је у Шарановићевом власништву.

    Документација Привредног суда у Београду показује да је бечки „Фил-Шар“ тужио Србију и хотел 2008. године зашто што „Славија“ није прикупила све потребне дозволе како би казино могао да настави са радом.

    Судски документи објашњавају како је „Фил-Шар“ ушао у партнерски однос са хотелом у државном власништву. „Славија“ је нудила простор, а „Фил-Шар“ је набавио коцкарске апарате, инвестирао још 300.000 долара као обезбеђење за фонд за исплате добитака и управљао казином. Без обзира на све, „Фил-Шару“ је ускраћена „дозвола за приређивање игара на срећу“, након чега је фирма тужила државу тражећи девет милиона евра одштете. Суд је пресудио у корист државе. На ову одлуку се компанија жалила.

    Уочи објављивања текста , новинари ОЦЦРП/ЦИНС-а су упорно покушавали да добију коментар од Дачићевог саветника Тончева. Јављали су се секретарица и возач, који је рекао да је Тончев у Америци, где је и премијер Дачић, и да ће му пренети питања, на која одговор није стигао.

    Ова веза намеће озбиљна питања о утицају организованог криминала на политичку сцену у Србији. Осим наведеног у уводу у овај текст, ранији текстови ЦИНС/ОЦЦРП су открили да је у централи СПС-а постојао ноћни клуб међу чијим власницима су се налазила и браћа Шарић.

  8. […] Коме нису потребни нови избори? […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: