Актер – нови примери економске окупације

 

PREMIJER MILANOVIĆ U TAJKUNSKOJ MISIJI

Poslovni interesi Todorića, Tedeskija i Vlahovića pravi su motiv njegovog dolaska u Beograd.

Kako „Akter“ saznaje, pravi razlog posete ambicioznog Zorana Milanovića jesu poslovni interesi najvećih hrvatskih tajkuna i njihovi interesi u vezi sa Srbijom, pre svega reč je o poslovnim interesima Ivice Todorića, vlasnika „Agrokora“, Ante Vlahovića, većinskog vlasnika „Adris grupe“, i Emila Tedeskija, vlasnika „Atlantik grupe“.

Žurba je trenutno u Zagrebu.

Beograd nema potrebu da ovog časa žuri u pogledu intimiziranja i učvršćivanja političkih odnosa i relacija dva državna vrha pod izgovorom unapređenja neke virtuelne regionalne saradnje, na čiji oltar je Srbija u prethodnom periodu naivno žrtvovala mnoge državne i nacionalne interese, a posebno one koji se tiču ekonomskih interesa.

Otuda i greška Ivice Dačića da se uhvati u hrvatsko kolo u kojem ne može da igra, i očigledno ne ume da igra, jer da ume sačekao bi sa Zoranom Milanovićem neko vreme.

Dolasku hrvatskog premijera kod srpskog kolege Ivice Dačića prethodilo je svojevrsno sazrevanje, određivanje operatike, artikulisanje hrvatskih tajkunskih interesa posredstvom političkog vrha Hrvatske.

http://akter.co.rs/weekly/33-politika/28029-premijer-milanovi-u-tajkunskoj-misiji.html

—————–

ZLOUPOTREBLJAVA LI SE MONOPOL NAD SOJINOM SAČMOM

(…) U poslednjoj deceniji smanjio se stočni fond, nisu se uvećale obradive površine i primarna poljoprivredna proizvodnja, prerađivačka i prehrambena industrija naslonjene na agrar su se sunovratile, uspostavljeni su monopoli, i uzdigle su se agrarne kompanije čiji je munjevit rast i razvoj srazmeran propadanju i stagnaciji celokupnog agroindustrijskog sektora. Danas je „Viktorija grup“ lider u agroindustrijskom sektoru Srbije, i ostvaruje oko 560 miliona evra prihoda godišnje.

(…) Bečejska fabrika za preradu soje od 2002. do 2012. godine udvostručila je svoju proizvodnju, sa 126.522 tona proizvodnja je otišla u 2012. na 250.000 tona. Reč je o strateškoj fabrici koja je „Viktorija grupu“ učinila odmah po privatizaciji monopolistom u preradi soje, i posebno je važno istaći sojine sačme, strateškog proizvoda bez kojeg nema stočne hrane niti ishrane stoke.

(…)“Viktorija grup“ je monopolista u Srbiji u kapacitetima za preradu soje i proizvodnju sojine sačme. U protekloj deceniji uvoz sojine sačme dodatno je bio opterećen troškovima carine i prelevmanima, što je podupiralo i učvršćivalo njen uspostavljen monopol.

(…) Zašto niko iz mlekarske industrije ne „otvara“ problem stočarske proizvodnje i stočne hrane, skupih imputa u ishrani stoke, koji negativno deluju na poslovanje te industrije koja u Srbiji svakim danom postaje sve više i više tržišno nekonkurentna i poslovno neodrživa?

(…) Da li se neki monopolisti međusobno ne „otvaraju“, da li je posredi monopolska solidarnost, da li je neophodno sve monopoliste u agroindustrijskom sektoru „otvarati“ da bi se utvrdile i procesuirale zloupotrebe monopola i time oslobodilo tržište stega koje monopolistima donosi ekstra profit, ali Srbiji ekstra štetu koja se meri u milijardama evra na godišnjem nivou?

http://akter.co.rs/weekly/32-ekonomija/28021-zloupotrebljava-li-se-monopol-nad-sojinom-sa-mom.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Tihomir Trišić: Šta dajemo i šta dobijamo, šta se daje i ko dobija

РТВ тужи Печат због говора мржње, смењен уредник Вести после посете хрватског премијера

Коме нису потребни нови избори?

Državni revizor: Krade se i vara na sve strane

Izmene Zakona o planiranju i izgradnji – nastavak tajkunizacije Srbije

Монсанто и МК Комерц

Војско! Полицијо! Коме сте се ви заклели?

YUпараноја

 

13 Responses to Актер – нови примери економске окупације

  1. […] Актер – нови примери економске окупације […]

  2. […] Актер – нови примери економске окупације […]

  3. […] Актер – нови примери економске окупације […]

  4. Varagić Nikola каже:

    EKSKLUZIVNO: Goran Vesić, biznismen i bivši visoki funkcioner Demokratske stranke, govori za Danas

    Napustio sam DS jer nema politiku

    Razlozi su, dakle, politički i ideološki, a ne lični u smislu animoziteta s današnjim i bivšim predsednikom?

    – Bivši predsednik Boris Tadić i ja se nikada nismo razumeli, niti smo bili istomišljenici. To je poznato.

    Kako ocenjujete dosadašnje domete i slogu vladajuće koalicije?

    – Kao građanin sam zadovoljan. Ova Vlada je postigla značajne rezultate za prvih šest meseci. Najpre u vezi s Kosovom, gde su sprovedeni svi sporazumi koje je potpisala prošla Vlada. Sadašnja vlada je demonstrirala da ima kredibilitet da sprovede dogovoreno, kao i da pregovore vodi na višem političkom nivou. Mislim da je važno to što i Nikolić i Vučić i Dačić žele da reše kosovski problem, jer on je teg oko nogu zemlje decenijama. Bez njegovog rešavanja ne možemo napred.

    Šta mislite o Vučićevoj borbi protiv korupcije?

    – Vučićeva akcija je važna ne samo zato što je to zahtev EU nego i zato što su se tokom deset ili 12 godina stvorili moćni karteli koji su uticali na sve u društvu.

    Mnogo se spekulisalo o vašoj ulozi na Marakani za vreme mandata Vladana Lukića. Šta ste konkretno radili?

    – Bio sam deo ekipe Vladana Lukića od 2009. i ponosan sam na to. Radili smo na tome da spasemo Zvezdu od bankrota i privatizacije i uveli smo red u klub.

    http://www.danas.rs/danasrs/politika/napustio_sam_ds_jer_nema_politiku.56.html?news_id=254727

  5. […] Актер – нови примери економске окупације […]

  6. Varagić Nikola каже:

    Nedeljnik NIN

    Дачићев саветник за националну безбедност радио за црногорског криминалца

    7. фебруар 2013.

    Стеван Дојчиновић, Бојана Јовановић, Махир Шахиновић, Кристоф Зоттер

    Недељник НИН

    Саветник Ивице Дачића и менаџер Социјалистичке партије Србије, Ивица Тончев, био је пословни партнер са Браниславом Шарановићем, црногорским криминалцем осуђеним у Немачкој за изнуду, убијеним 2009. године у Београду. Након атентата, Тончев је наставио да буде директор представништва Шарановићевог аустријског предузећа које је финансирало казино у хотелу „Славија“, а то је остао и до данас.

    Када се пре отприлике пет година доселио из Аустрије, непознати бизнисмен Ивица Тончев се зачуђујућом брзином позиционирао као један од веома утицајних људи у Србији. Данас је саветник за националну безбедност премијера Ивице Дачића, који је истовремено и министар полиције и председник Социјалистичке партије Србије (СПС). Ивица Тончев је у политику ушао као менаџер СПС-а, затим је странку заступао у Скупштини, а потом је, пре положаја на којем је сада, постао саветник за европске интеграције Ивици Дачићу као заменику председника Владе.

    Тончев је у СПС-у, према сајту странке, члан Комисије за материјално финансијска питања која контролише партијске финансије.

    Тончев је у скупштини Србије био и члан два скупштинска одбора—за дијаспору и Србе у региону и Одбора за привреду, регионални развој, трговину, туризам и енергетику. Агенција за борбу против корупције је пре две недеље затражила од њега да или изађе из скупштине, или поднесе оставку на позицију саветника јер су функције неспојиве и представљају сукоб интереса. Изабрао је да напусти скупштину.

    Недавно је именован и на престижну функцију једног од три потпредседника фудбалског клуба Црвена Звезда. Клуб је у јавном власништву и након низа скандала и катастрофалних пословних одлука, нашао се на ивици банкрота.

    Саветник Ивица Тончев у друштву премијера

    Није јасно како је Тончеву пошло за руком да постане важна особа у јавној сфери Србије.

    Истраживање Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) и новинарске мреже Организед Цриме анд Цорруптион Репортинг Пројецт (ОЦЦРП) показује да је Тончев руководио компанијом чији је власник био Бранислав Шарановић, мистериозна, али утицајна личност у криминалном миљеу. Шарановић је пореклом из Црне Горе и након што је у Немачкој осуђен због изнуде на осам и по година затвора, из којег је спектакуларно побегао, у Србији је држао коцкарнице. Убијен је у Београду 2009. године. Тончев је, наиме, Шарановићу 2006. године продао своју фирму Тончев ГмбХ са седиштем у Бечу, али је остао на позицији директора. Чак и након атентата на Шарановића, Тончев је до данас наставио да управља београдским представништвом фирме.

    Бечка веза

    Појединости о пословима Ивице Тончева у Аустрији до сада су биле непознате широј јавности. Док Тончев воли да се у медијима приказује као успешан пословни човек, о томе како је зарадио новац, шта су заправо били његови послови или какво је његово образовање и где га је стекао, јавност није обавештена. На интернет презентацији Скупштине Србије у његовој биографији нема података о образовању. Све што је наведено је реч „менаџер“. Нерадо открива и остале основне информације које су обично познате када се ради о тако утицајним особама.

    ЦИНС и ОЦЦРП су открили да је у септембру 2003. године у Бечу Ивица Тончев потписао уговор о оснивању фирме „И.С.К. Иммобилиен-Бау-Ханделс ГмбХ“. Из документације аустријског регистра пословних субјеката види се да је његов ортак у фирми био албански бизнисмен Скендер Јанузи. Заједно су уплатили оснивачки капитал од 35.000 еура, а Јанузијева супруга Едит је наведена као лице овлашћено за заступање.

    Породица Јанузи је такође власник фирме Јанузи ГмбХ. На њиховој интернет страници се наводи да се ова фирма бави продајом некретнина и изградњом стамбено-пословних објеката.

    Скендер Јанузи је потврдио за ЦИНС и ОЦЦРП да је са Тончевим основао фирму и да су добри пријатељи: „Знам га сигурно преко двадесет година. Онда смо основали фирму“.

    Јанузи није желео да одговара на питања о заједничкој фирми, али је за Тончева имао само речи хвале: „Он је један врло коректан човек. Када нешто обећа, своју реч одржи. Радио сам са њим и показао се као коректан, добар бизнисмен. Ја сам Албанац, он је Србин, али то није правило проблем. Радује ме што сам с њим провео тако леп период“.

    Сарадња између Тончева и Јанузија, међутим, није дуго трајала. Јанузи је напустио фирму у јануару 2004. године, мање од четири месеца након оснивања. „Хтели смо да радимо један велики објекат, али тај посао нисмо добили и ми (Јанузи и његова супруга, прим. ред.) више нисмо хтели да будемо у тој фирми,“ каже Јанузи.

    Тончев је преузео руковођење и целокупно власништво, а назив фирме је променио у „Тонцев Иммобилиен-Бау-Ханделс ГмбХ“. Нејасно је чиме се фирма бавила.

    Две и по године касније међутим, Тончев је ушао у ортаклук са Браниславом Шарановићем, контроверзним Црногорцем који је у то време био власник ланца казина у Србији.

    Полицајци, криминалци и новинари који су Шарановића познавали, описују га као мафијашког боса. Документација о његовој криминалној активности сеже до осамдесетих година прошлог века и медији у Србији су га након његовог убиства повезивали са члановима различитих криминалних група. Његов брат Слободан је оспорио тврдње медија о овим криминалним везама.

    Према документима које смо добили из немачког затвора, Бранислав Шарановић је био ухапшен под оптужбом за изнуду и осуђен на осам и по година. Немачки магазин Шпигл (Дер Спиегел) је у то време објавио да је Шарановић, након што је послат на одслужење казне, успео да побегне тако што су његови сарадници разнели експлозивом челична врата затвора. Немачке власти су за ЦИНС и ОЦЦРП потврдиле његово бекство.

    Новинари ОЦЦРП и ЦИНС-а су пронашли Шарановићево име и у полицијској белешци о такозваној групи „Америка“, криминалној организацији која је деценијама била једна од карика у међународном шверцу дроге, повезаној са низом убистава. Полицијски документ из 2001. године који се позива на сведочење једног од чланова групе чији је идентитет полиција заштитила псеудонимом „Срећко“, помиње вођу банде Воју Рајичевића, познатог и као Воја Американац, као „пријатеља Бране Шарановића“. „Срећко“ је описао дан када су чланови групе посетили Шарановићев казино у београдском хотелу „Славија“ и“оставили оружје на пулту“. „Срећко“ је убијен две године након сведочења, а Воји Американцу се у међувремену изгубио сваки траг.

    Шарановић је био добро познат домаћој полицији, али изгледа да током последње деценије живота није био директно и организационо укључен у криминалне активности. Бавио се бизнисом, укључујући и казина и трудио се да не привлачи пажњу на себе. Извори из полиције и познаваоци подземља описивали су га као човека који ужива поштовање у криминалном миљеу. Представљао је неку врсту „кума“ коме су се криминалци и други обраћали за савет и везе.

    На крају су му неке од тих веза, изгледа и дошле главе. У октобру 2009. године, Шарановића су у гангстерском маниру непознати нападачи изрешетали испред његове зграде. Убиство је до данас остало нерасветљено. Брат Слободан, који се годинама труди да скине љагу са братовљевог имена, поставио је у излог своје мењачнице у Београду поруку која почиње овако: “Заклињем се својом чашћу и именом да ћу, директним извршиоцима убиства мога брата Бранислава не само опростити него, ево, овако јавно гарантовати својом главом и животима моје уже породице да их нећу пријавити полицији нити прогонити на било који други наћин, уколико се одлуче да ми повјере тачну и провјерљиву информацију: ко их је први контактирао, на који начин су ангажовани, ко их је исплатио, ко је прави налогодавац тог посла, односно у чије име и за чији рачун су то урадили? Гаранција се односи такође и на моје чврсто обећање да ће им за описану информацију бити усплаћена новчана награда у износу од 6 (шест) цифара у еврима“.

    Пословна мрежа

    Више од деценије након бега из Немачке, Шарановић је изградио мрежу фирми у Србији и Аустрији.

    У 2001. години откупио је власништво над београдском компанијом „Г.П. Стиб Холдинг“ од компаније „Кин Стиб“ са седиштем у Киншаси, престоници Демократске Републике Конго. Њен власник је био контраверзни бизнисмен црногорског порекла са француским држављанством Жорж Јаблан (званично променио име, звао се Ђорђе), а компанија је управљала казином „Плаyбоy“ у Киншаси и још једним у Београду, у Хотелу Интерконтинентал. Јаблан, за кога се сумњало да има криминалну прошлост, убијен је крајем 1998. године у Чешкој.

    У Србији, Шарановић је био власник фирме „Фил-Шар“ која је управљала радом коцкарница у Београду, Крушевцу и Александровцу. Вођење коцкарница у Србији је врло ризичан посао и њихови власници су у већини случајева велике међународне компаније, криминалци или бизнисмени са бескомпромисном репутацијом која им омогућава да држе организоване криминалне групе на одстојању.

    Почетак партнерства

    Шарановић је 2006. године од Тончева купио његову бечку компанију и назвао је по свом српском предузећу – „Фил-Шар“.

    Документација показује да и након тога на челу компаније остаје Тончев у својству директора, иако је свој оснивачки удео продао Шарановићу. Тончев је остао директор Шарановићеве компаније до 6. аугуста 2009. године, односно два месеца пре него што је власник убијен. У документацији компаније, Шарановићева породица је наследила власништво над компанијом, али Тончев још увек званично управља представништвом „Фил-Шара“ у Београду.

    Према оснивачким актима београдског представништва „Фил-Шара“, оно има три запослена, бави се испитивањем тржишта у Србији и наступа као посредник између српских фирми и бечке централе.

    Непостојеће канцеларије

    Нејасно је какав бизнис је Тончев уопште продао Шарановићу.

    Иако је била регистрована као грађевинска компанија, новинари ОЦЦРП и ЦИНС-а након претраге пословних регистара, интернета и личног увида у локације на којој је фирма била пријављена, нису пронашли никакав траг да се компанија икада бавила својом делатношћу.

    Према подацима из пословних регистара и земљишних књига, компанија је четири пута мењала седиште. ЦИНС и ОЦЦРП нису успели да пронађу никакав доказ да су канцеларије компаније стварно и постојале.

    Новинари су посетили првобитну адресу компаније коју су основали Тончев и Јанузи. Ако је икада ту радила, налазила се у запуштеној згради у власништву друге Јанузијеве компаније у улици Гудрунстрассе у Бечу, у делу града који је углавном настањен Турцима и становницима са подручја бивше Југославије. Када су ушли у бивше „канцеларије“ Тончевљеве фирме на првом спрату, обрели су се у мрачном простору са шупама станара зграде. У кавезима су се налазиле приватне ствари. Комшије су новинарима рекле да не знају да је и једна фирма икада била смештена у те просторије.

    Када је Јанузи напустио фирму, Тончев је преселио њено седиште у свој стан на другом крају града.

    Компанија је поново променила седиште након што је Тончев постао ортак са Шарановићем, па затим још једном. На обе локације су станови за изнајмљивање у власништву Аустријанаца, а комшије су говориле да су изнајмљени особама пореклом из „Југославије“. Према њиховим сазнањима, ни једна компанија никада није била на тој адреси.

    Све локације на којима се компанија налазила, можете видети у галерији испод:

    Новинари ОЦЦРП и ЦИНС-а су темељно претражили Интернет и аустријске пословне регистре, али нису пронашли било какав траг пословне активности ове фирме током периода од седам година.

    Скривени извор новца за српске коцкарнице

    Тек претрагом архива српских судова, новинари ЦИНС-а и ОЦЦРП-а су пронашли траг пословања бечког „Фил-Шара“, али не у Аустрији, већ са коцкарницом у хотелу „Славија“ у Београду.

    Тај казино, један од најчувенијих у Београду, био је у Шарановићевом власништву.

    Документација Привредног суда у Београду показује да је бечки „Фил-Шар“ тужио Србију и хотел 2008. године зашто што „Славија“ није прикупила све потребне дозволе како би казино могао да настави са радом.

    Судски документи објашњавају како је „Фил-Шар“ ушао у партнерски однос са хотелом у државном власништву. „Славија“ је нудила простор, а „Фил-Шар“ је набавио коцкарске апарате, инвестирао још 300.000 долара као обезбеђење за фонд за исплате добитака и управљао казином. Без обзира на све, „Фил-Шару“ је ускраћена „дозвола за приређивање игара на срећу“, након чега је фирма тужила државу тражећи девет милиона евра одштете. Суд је пресудио у корист државе. На ову одлуку се компанија жалила.

    Уочи објављивања текста , новинари ОЦЦРП/ЦИНС-а су упорно покушавали да добију коментар од Дачићевог саветника Тончева. Јављали су се секретарица и возач, који је рекао да је Тончев у Америци, где је и премијер Дачић, и да ће му пренети питања, на која одговор није стигао.

    Ова веза намеће озбиљна питања о утицају организованог криминала на политичку сцену у Србији. Осим наведеног у уводу у овај текст, ранији текстови ЦИНС/ОЦЦРП су открили да је у централи СПС-а постојао ноћни клуб међу чијим власницима су се налазила и браћа Шарић.

  7. […] Актер – нови примери економске окупације […]

  8. […] Актер – нови примери економске окупације […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: