Teofil Pančić: O Biljani i sajber hajkama

(…) U ovom nimalo tviteraški opširnom tekstu samo su dve žive i „domaće“ osobe spomenute imenom i prezimenom. Jedna je Vuk Jeremić a druga sam, gle, baš ja (pardon, spomenuta je i Brankica Stanković, ali uzgred i „pozitivno“). (…) Mene, međutim, oprostićete mi, nekako više zanima otkud baš ja u baš takvom društvu, baš ovim povodom?! Ipak, hajde da najpre vidimo – kroz tri tačke – šta je to što se Biljani Srbljanović desilo nakon njenih famoznih antijeremićevskih „tvitova“, i šta je ona iz toga izvukla, u delu teksta u kojem iz nekog razloga nalazi za shodno da se obruši na moju malenkost.

Tačka jedan. Orgija uvreda, pretnji, iživljavanja i sajber-cipelarenja u izvedbi anonimne voajerske gomile sručila se na Biljanu Srbljanović zato što se usudila naprosto da izrekne svoje mišljenje o javnom delovanju (i to o našem zajedničkom trošku) jednog javnog delatnika (…)  Što se mene tiče uvek sam, u skladu sa svojim skromnim mogućnostima, principijelno „branio“ Biljanu Srbljanović od kojekakvih huškača i hajkača, u rasponu od davnih Kalajića i JUL-ovskih marodera, pa do nedavnog, pomalo specifičnog „slučaja Šone“. Ne mislim da mi zbog toga „autorka s interneta“ duguje nekakvu „zahvalnost“ jer nisam to radio iz tzv. prijateljske usluge nego zato što sam smatrao da tako činim ispravnu stvar. Ali ipak, i ja sam nekakav insan i ništa ljudsko nije mi strano, pa mi se nekako, priznajem, činilo da makar neku elementarnu korektnost možda zaslužujem; uostalom, svako je zaslužuje, ne?

Tačka dva. Rizikovaću da neko zlurado zaključi kako koristim prigodu da se „ističem“, ali moram napomenuti, jer nije nimalo nebitno za ovu priču, da prokleto odlično znam šta se dešava Biljani Srbljanović zato što sam bezbroj puta provlačen kroz tu istu mašinu već godinama unazad, manje-više u kontinuitetu. Rodno mesto svih tih divota najčešće su kojekakve „diskusione grupe“ i forumi – or whatever it’s called – te desničarski, ultradesničarski i gigadesničarski sajtovi, ali bogme ni sajtovi stanovitih „mejnstrim“ medija nisu baš mnogo zaostajali. To ide dotle da je čak i kada su me napali metalnom šipkom u gradskom autobusu, na internetu usledila masovna orgija zluradog zadovoljstva u stilu „tako mu i treba“ ili „trebalo ga je još jače“. (…) Dok je sve to dolazilo s „desnice“, stvar je bila makar predvidiva, i čovek se mogao tešiti time da to ionako „ide u rok službe“, i da je to svojim radom „zaslužio“ pa će to i nositi kao svoj krst, i da se uostalom od te mentalne strukture ništa bolje nije ni moglo očekivati. Dovoljno je, međutim, bilo da izrazim svoje revizionističko inokosno mišljenje oko jedne u „istorijskom“ smislu relativno trivijalne stvari („beli listići“ & co.), pa da na E-novinama prođem kroz gotovo isti tretman, i to u nekoliko navrata: najprostačkije moguće uvrede, petljanje u stvarni i imaginarni privatni život, bizarne klevete i konfabulacije, pretpubertetski pokušaji duhovitosti, i sve, apsolutno sve što možete zamisliti iz repertoara sociopatskog iživljavanja anonimne sajber gomile. A sve pod visokim pokroviteljstvom neobično uglednog uredništva tog slobodarskog medija. Jedino su, doduše, pretnje fizičkim nasiljem u ovom slučaju čini mi se izostale, to naprosto nije stil „leve“ frakcije sajber-gomile. Sve drugo je bilo isto, već viđeno, nešto s čime sam odavno primoran da naučim da živim. Avaj, jedino nije nigde bilo Biljane Srbljanović da se – možda, eventualno, slučajno, ukoliko, ako baš – javno pomalo zgrozi nad time (pa makar i na Tviteru). Doduše, nije bilo praktično ni bilo koga drugog od hrabrih drugosrbijanskih legendi da to učini: idi bre, gde da se zameraš nervoznim Lukovićevim snajperistima, pa i sam da prođeš kroz isto?!

Tu dolazimo do tačke tri. Praksa mahom anonimnog (jeste, ima i onih koji bi vam to uradili pod svojim pravim imenom, ali takvih je ipak mnogo manje, jer su sajber sadisti gotovo uvek kukavelji i drhturavi bednici) iživljavanja nad poznatim i markiraim metama na internetu duboko je neetička i duboko mi je odvratna.

(…)  Uvek je bilo budala, denucijanata i psiho i sociopata i ostalih devijanata, ali tek su sa internetom dobili pravu mogućnost da sa govnjivim i toksičnim sadržajem svojih glava lako, besplatno i sigurno tj. anonimno izađu u javnost. (…) Meni ta tema ne da mira jer mislim da je važna i da taj problem neće nestati sam od sebe, nego će samo rasti. Avaj, jedino što je o tome proslovila Biljana Srbljanović – ispravite me ako sam štagod popustio! – bilo je nadmoćno ironisanje kako se, eto, „Teofil opet nešto ljuti na internet“. Ne znam kako to izgleda kad se neko „ljuti na internet“, ali znam da se ja ljutim na nešto drugo, a to je ono isto što je sada zadesilo Biljanu Srbljanović, i zbog čega je ona sada s pravom silno ljuta. Naravno da je medijum po sebi neutralan, i naravno da se ne treba „ljutiti“ na pušku nego na ubicu, ali jasno je i to da treba videti šta ćemo s tom prokletom puškom, kako da se spreči njena, jelte, „zloupotreba“. (…) Jel’da je sve to nekako mnogo simpatičnije kad se dešava nekom drugom, možda nekom tamo Teofilu P. (to jest, da sasvim površno zahvatim iz E-novinskog repertoara, masnoj debeloj svinji, govnetu, spodobi, đubretu etc.), ili Ljilji Bez Sisa Smajlović, „šarmantno“ nobelovanom „zlom starcu“ Dobrici Ćosiću, ili već bilo kome ko nisam Ja, a pogotovo je neodoljivo ako to fljuskanje iz mraka govnima u lice markirane mete dolazi od nekoga s „moje“ strane, što je onda baš strašno dražesno i vickasto i uopšte urnebesno herzlich? A ako neko misli da je tu nešto fundamentalno trulo i da to ipak treba nekako menjati za dobrobit svih, da se ne bismo kolektivno podavili u govnima, onda je taj sigurno nekakav bezvezni kromanjonac koji se, eto, „ljuti na internet“.

http://pescanik.net/2013/01/o-fati-i-skodi-biljani-i-sajber-hajkama/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Пут у тоталитаризам

Biljana Srbljanović: Откључај профил гадуро

Другачија Србија

Teofil Pančić: Siledžije na trežnjenju

E-novine i Peščanik: Kad Blic brani Đokovića

Blic: „Kurir“ – reketaš svakog režima

 

11 Responses to Teofil Pančić: O Biljani i sajber hajkama

  1. Varagić Nikola каже:

    Листу Време и другим УСАИД колегама

    18. јануар 2013.

    Пише: Вјекослав Церовина

    Поштовани уредниче, редакцијо и дописници листа Време,

    обраћам Вам се у име СНП НАШИ, као члан Управног одбора, кроз овај блог текст са захтевом да објавите деманти поводом пласирања лажних информација о СНП НАШИ од стране вашег новинара, Теофила Панчића.
    Теофил Панчић је, за Дојче Веле, како пише у њиховом тексту „Атмосфера линча у Србији“, изрекао потпуну лаж, а обзиром да Панчић наступа у јавности као представник листа Време коментаришући при томе текст листа Време, сматрамо да сте, у најмању руку на нивоу новинарске етике и уопште морала, али свакако и по закону, одговорни да демантујете исту у следећем броју листа Време.
    Теофил Панчић, 16.01.2013. / Дојче Веле / Атмосфера линча у Србији:
    „У прошлом броју ‘Времена’ смо објавили писмо које су потписали ‘Наши’, где су заправо упућене и директне претње физичким насиљем и слично. Дакле, ако то није атмосфера линча је не знам шта је. Значи, људи директно прете, и сматрају да сви они који су из њиховог угла непоћудни немају нормална људска права него да су тако са оне стране закона“. – Теофил Панчић
    http://www.dw.de/atmosfera-lin%C4%8Da-u-srbiji/a-16524286
    Једина атмосфера линча у Србији је очигледно она коју стварају „новинари“ попут Теофила Панчића, па смо у ових месец дана од дана објављивања списка антисрпских медија, имали низ потврда да је тачно све што говоримо и морали смо да захтевамо цео низ демантија управо код оних медија за које тврдимо да „лажу за паре“.
    Имали смо лист Данас који објављује да смо ни мање ни више него „на Дан државности запалили заставу Србије“, што је додуше демантовано, али без извињења и на арогантан начин. После тога је објављен и чланак „Батина“ у којем се извлаче наше речи из контекста и у којем се оптужујемо да претимо батинама, што је исто лаж, али Данас је то!
    Пешчаник је, одмах по објављивању списка антисрпских невладиних организација и медија, исто тешког срца ухваћен у лажи пастеовао на свој сајт деманти на лажне информације о деловању СНП НАШИ, те су нас тако спречили да с њима поделимо радост у вези тог демантија.
    А имали смо наравно и Б92 који је, у складу са дугогодишњом праксом објављивања лажи о СНП НАШИ, објавио да су СНП НАШИ у марту 2011. године истакли нацистичка обележја на протесту испред зграде Б92. Нису објавили деманти!
    Истина је да су СНП НАШИ истакли транспарент који је имао стилизован „лого Б92 са кукастим крстом“, како би указали јавности на гебелсовске методе пропаганде ове медијске куће, јер су нас на Б92 претходно назвали – „клерофашистичком организацијом која је позната по „мржњи према Јеврејима““ – што је поптуна измишљотина и безочна лаж.
    Такво деловање Б92 је уједно и антијеврејско, јер се таквом пропагандом и намерним дезинформацијама ствара лажна и непријатељска слика о више него пријатељским односима Срба и Јевреја, два народа који су поделили заједничку страдалничку судбину током Другог светског рата. Тада смо обавестили о оваквој антијеврејској пропаганди медијске куће Б92 и Светски јеврејски конгрес и јеврејске организације по Србији.
    Б92 је најлакше описати изразом „лаж на лаж“! Више пута смо позвали надлежне органе и доставили материјалне доказе о свему са захтевом да Б92 буде одузета национална фреквенција и забрањен рад због континуитета у ширењу говора мржње према српском народу, српској култури, српској историји, српској Цркви, вери и практично свему што је српско. Велики број ствари о противуставном деловању Б92 је архивиран у документу „Боже правде“ који смо објавили још 2010. године, што је згодно посебно поменути за оне малоумнике који тврде да смо се ми „осилили“ после одлуке Уставног суда и доласка нове власти, те да постоје наводно неке „нове околности“ за понављање циркуса званог забрана СНП НАШИ.
    Веселин Симоновић, уредник Блица, можда је још и најгори пример екстремне пропаганде. Симоновић је не тако давно о СНП НАШИ објавио сајенс-фикшн чланак о томе да је масовни убица из Норвешке, Андреас Брејвик, студирао у иностранству заједно са председником СНП НАШИ, Иваном Ивановићем, те да Брејвик одржава контакте са нашом организацијом. Деманти није уследио ни после јавног паљења неколико примерака Блица.
    Човек је касније на Б92, у изјави поводом црних спискова, назвао чланове СНП НАШИ „полусветом“, а себе и своје УСАИД колеге „људима који професионално обављају свој посао“.
    А дрим-тим из НУНС-а су реаговали на спискове тако што су објавили текст о СНП НАШИ и илустровали га призором из филма „Парада“, где су приказани скинхедси са нацистичком симболиком. Зар може већи пример новинарске етике!
    И на крају, морам да Вам скренем пажњу да текстови листа Време, бар они о СНП НАШИ, обилују пијачно-кафанском терминологијом, вређају интелигенцију сваког нормалног човека и ван су свих критеријума било каквог озбиљног дијалога на тему, па тако упорно тврдите да ја у тексту претим батинама и физичким насиљем, иако су моје реченице недвосмислено јасне и образложене баш са циљем да саопште да СНП НАШИ не прете никоме батинама, него да су одређени појединци из НВО сектора под претњом батина због антисрпске пропаганде и подривања уставног поретка о чему имамо доказе. Ако нпр. Наташа Кандић није свесно ставила себе под претњу батина због саучествовања у проглашењу независног Косова са шиптарским нарко босовима у Приштини, онда је лист Време у праву.
    А највећа небулоза у једном од текстова листа Време је када аутор пита „Уосталом, господо из СНП Наши, где сте ви били 90-их година у оном хаосу да нас браните? Или вам је Слобин режим био по мери?“.
    Видех одговор на исто на Фејсбуку: „Имали смо 12 година и ишли смо у основну школу. “
    Е сад… да ли реално треба ми Наши да бијемо неког из редакције Време, Данас и слично… због вишегодишњег пласирања најогавнијих лажи о нама, па кад нисмо све ове године, нећемо ни сада кад сте на корак од забране и законских санкција.

    http://nasisrbija.org/index.php/2013/01/18/listu-vreme-i-drugim-usaid-kolegama/

  2. […] Teofil Pančić: O Biljani i sajber hajkama […]

  3. Varagić Nikola каже:

    Наше време долази или „По шумама и горама“

    1. фебруар 2013.

    Саша Пјевовић

    Мали осврт на коментаре анонимних (евидентно хрватских) комуниста („Srbijanska klerofašistička UDRUGA Dveri“) на дверјанску адаптацију „Химна Слободе“ објављен на интернет порталу „e-novine“ (1)

    У тако мало редова се и те како нашло места за седамдесетогодишњу титоистичку, сромрзачку реторику, етикетирање на све оно што има везе са Истином, Слободом и Правдом.

    Да видимо како изгледа говор мржње (на који се редовно позивају србождерачи, аутошовинистички добошари Великог Брата) из њиховог пера…

    Спомените славне претке, веру у Бога Живога, дигните глас противу тоталитарне идеологије хомосексуализма, продаје наших извора пијаће воде и плодних, незатрованих ораница, ГМО-а, феминистичких покрета – „родне равноправности“, реците јасно и гласно да се не стидите да сте Србин – чак шта више, да сте поносни припадник овог народа, ви аутоматски постајете жртва титоиста.

    Синови и унуци тих истих Капичићеваца данас завршавају посао својих дедова и очева!

    Комунисти ала „живела интернационала“ данас клањају Мамону и империјализму, док у исто време, све вас који не желите да будете део те приче, подводе под „клерофашисте“, „УЛТРАнационалисте“, „УЛТРА десничаре“, „нацисте“, „нетолерантне неписмене нељуде“, „хомофобе“, „атланофобе“, „навијаче“, „хулигане“…

    Вратимо се на коментар храброг (али анонимног) титоисту (под демократско-либералном маском).

    Поред тога што по сатанистичком принципу изврћу и обесмишљавају све оно што је уистину лепо, часно, нормално и здраво, воле да превиђају одређене ствари а не тако ретко и да се ките туђим перјем!

    Наиме, акценат стављају на то да је мелодија „њихова“ ( алудирајући ваљда на партизане – комунисте) пренебрегавајући и само објашњење на почетку „ХИМНЕ СЛОБОДЕ“ (2) које гласи :

    „Мелодију песме коју ћете чути почетком Првог светског рата компоновао је Рус Тимофеј Атуров који је касније био ЖРТВА КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА!

    Прву верзију текста „Марш сибирских стрелаца“ 1914. године написао је Владимир А. Гаљаровски, писац, новинар, глумац и одликовани добровољац из Српско-руско-турског рата из 1878.

    Касније је песма доживела неколико верзија.

    Иако је првобитно настала у миљеу царске Руске империје, и као војна корачница белогардејаца, на нашим просторима била је позната као „По шумама и горама“, коју су певали комунисти.

    Српском, Руском и другим народима евроазијског простора посвећујемо нову верзију ове песме, у знак захвалности за слободу за коју су се борили и који су нама, њиховим потомцима, оставили у наслеђе.“

    Титоисти, ваш бог је мртав (барем онај којем се клањате и с’чијег „пута не скрећете“), али изгледа да је ВАШ клер под окриљем неолиберализма, новог светског поретка, словеномрзачке Империје јачи него икад!

    Клерофашизам?

    ВАШ одраз у огледалу!

    _____________________

    (1) (Линк: http://www.e-novine.com/srbija/78298-Nae-doba-dolazi.html)

    (2) ( Линк за ХИМНА СЛОБОДЕ : http://tinyurl.com/bxa6kry )

    http://www.vaseljenska.com/misljenja/nase-vreme-dolazi-ili-po-sumama-i-gorama/

  4. […] Teofil Pančić: O Biljani i sajber hajkama […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: