Војско, сад можеш да издаш земљу шеику!

 

Ministarstvo odbrane

Šeik dao automobile

Beograd – Šeik Muhamed bin Zajed donirao je Ministarstvu odbrane Srbije tri blindirana automobila marke Mercedes GL 500.

Automobili će biti dati na raspolaganje državnim organima za prevoz stranih delegacija koje borave u Srbiji, a kojima je potreban visok nivo zaštite, saopšteno je iz Ministarstva odbrane, na čijem su sajtu objavljene fotografije tih vozila. Šeik Muhamed bin Zajed je nedavno boravio u trodnevnoj poseti Srbiji kada se sastao sa najvišim srpskim zvaničnicima sa kojima je razgovarao o unapređenju saradnje dve zemlje. Izvesno je da će kompanija „Al Dahra“, koja je u vlasništvu šeika Al Nahjana, za oko 100 miliona evra, postati sa 80 odsto većinski vlasnik osam srpskih poljoprivrednih kombinata, koji poseduju oko 9.000 hektara zemlje. Planirano je i da ova firma u zakup uzme i 14.000 hektara obradivih površina, po ceni od 250 evra po hektaru godišnje.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Војско! Полицијо! Коме сте се ви заклели?

Скупштина без Срба

Dragoljub Petrović: Od EU do UAE

Монсанто и МК Комерц

Tihomir Trišić: Šta dajemo i šta dobijamo, šta se daje i ko dobija

Актер – нови примери економске окупације

Екопатриоте: Саопштење поводом ванредне седнице Скупштине Србије

Кампања против ГМО се наставља – језиво ћутање медија

Весна Цветковић: Jош један пример поклањања државне имовине

Ljubav između banaka i države ne poznaje granice

БРИКС: Преговори о оснивању заједничке развојне банке

Да ли постоји трећи пут?

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

 

15 Responses to Војско, сад можеш да издаш земљу шеику!

  1. Varagić Nikola каже:

    EKSKLUZIVNO: Goran Vesić, biznismen i bivši visoki funkcioner Demokratske stranke, govori za Danas

    Napustio sam DS jer nema politiku

    Razlozi su, dakle, politički i ideološki, a ne lični u smislu animoziteta s današnjim i bivšim predsednikom?

    – Bivši predsednik Boris Tadić i ja se nikada nismo razumeli, niti smo bili istomišljenici. To je poznato.

    Kako ocenjujete dosadašnje domete i slogu vladajuće koalicije?

    – Kao građanin sam zadovoljan. Ova Vlada je postigla značajne rezultate za prvih šest meseci. Najpre u vezi s Kosovom, gde su sprovedeni svi sporazumi koje je potpisala prošla Vlada. Sadašnja vlada je demonstrirala da ima kredibilitet da sprovede dogovoreno, kao i da pregovore vodi na višem političkom nivou. Mislim da je važno to što i Nikolić i Vučić i Dačić žele da reše kosovski problem, jer on je teg oko nogu zemlje decenijama. Bez njegovog rešavanja ne možemo napred.

    Šta mislite o Vučićevoj borbi protiv korupcije?

    – Vučićeva akcija je važna ne samo zato što je to zahtev EU nego i zato što su se tokom deset ili 12 godina stvorili moćni karteli koji su uticali na sve u društvu.

    Mnogo se spekulisalo o vašoj ulozi na Marakani za vreme mandata Vladana Lukića. Šta ste konkretno radili?

    – Bio sam deo ekipe Vladana Lukića od 2009. i ponosan sam na to. Radili smo na tome da spasemo Zvezdu od bankrota i privatizacije i uveli smo red u klub.

    http://www.danas.rs/danasrs/politika/napustio_sam_ds_jer_nema_politiku.56.html?news_id=254727

  2. […] Војско, сад можеш да издаш земљу шеику! […]

  3. Varagić Nikola каже:

    VITOMIR PUŠONJIĆ: SLUČAJ LUKE BEOGRAD ILI KAKO JE DRŽAVA POSTALA NARODNI NEPRIJATELJ BR. 1

    četvrtak, 24 januar 2013

    Država se odavno ne ponaša kao deo naroda iz koga je organski izrasla i kome treba da obezbedi uslove za normalan rast i razvoj

    Nedavno je na RTS povodom afere oko Luke Beograd aktuelizovana vest iz februara 2011. godine o tome da je Privredni sud države Srbije u celosti odbacio tužbu 818 bivših akcionara Luke Beograd kao “neosnovanu“, uz obrazloženje da su oni “svojevoljno prodali svoje akcije“. Sud je inače, u vreme donošenja presude, odredio naplatu od 25.000 do 40.000 dinara za sudske troškove po akcionaru, što, kada se pomnoži sa njihovim brojem, iznosi oko 25 do 30 miliona dinara iako se radi o sporu koji je procesno vođen kao da se radi o jednom tužiocu.

    Vest je kako onda tako i sada prošla gotovo neprimećeno, kao uostalom i tolike druge kojima nam zvanični državni organi, bilo domaći bilo “međunarodni“, demonstriraju neverovatan nivo drskosti i bezočnosti. Kao što su institucije “međunarodnog prava“ takoreći legalizovale izmišljotinu hrvatskih šovinista prema kojoj su Srbi iz Republike Srpske Krajine “sami napustili svoja ognjišta“ (iz čega proizilazi da su to učinili onako iz čiste obesti, a ne pred naletom naoružanih i ubilački raspoloženih hrvatskih trupa), tako su i prema ovdašnjem državnom pravu hiljade malih akcionara Luke Beograd “dobrovoljno“ prodali svoju imovinu po više nego duplo nižoj ceni od njene knjigovodstvene vrednosti. Ali, kao što ne treba biti naročito mudar da bi se shvatilo kako se pred naletom neprijateljskih vojnika ne beži iz dokolice i avanturizma, već radi spasavanja golog života, tako ne treba biti ni visokoobrazovani pravnik, pa čak ni elementarno školovan da bi se razumelo kako svoju vredniju imovinu čovek daje u bescenje samo u tri slučaja: ako je u teškoj materijalnoj nevolji, ako to čini pod nečijim pritiskom ili ako je obična budala. Prema tome, 4.500 lučkih akcionara morali su biti samo jedno od ovo troje. Ne znam kakvim činjenicama je raspolagao Privredni sud kad je zaključio da “akcije nisu prodali pod pritiskom“, već “dobrovoljno“, ali kao direktni učesnik čitave drame oko lučke privatizacije, znam da ti ljudi nisu bili ni nevoljnici ni budale, već su se našli pod vrlo podlim pritiskom vidljivih i nevidljivih društvenih sila.

    MIRNA LUKA Luka Beograd je uvek važila za jedno od jačih i uspešnijih beogradskih preduzeća, koje je ostvarivalo velike prihode od pružanja usluga u pretovaru i skladištenju roba na površini od 220 hektara između Francuske ulice i Pančevačkog mosta. Čak i u vreme hiperinflacije početkom devedesetih godina prošlog veka, svi zaposleni su uvek imali redovna i, za našu situaciju, solidna primanja. Za trideset godina službovanja doživeo sam puno i prijatnih i neprijatnih situacija, promenio nekoliko direktora, bio svedok sitnijih i krupnijih muvačina, ali uprkos svemu mogu reći da je u Luci vladao prilično stabilan poredak i kolegijalna atmosfera. Sve do početka takozvanih “tranzicionih promena“ u Srbiji, koje uveliko behu rezultirale rasprodajom mnogih dobrostojećih firmi i uništenjem stotina hiljada radnih mesta. Ovaj “napredak“ nije mogao zaobići ni Luku Beograd, ali je bar u početku izgledalo da će ona izbeći neveselu sudbinu drugih preduzeća koje je privatizacija ili uništila ili pretvorila u ljudska mučilišta, gde se radni čovek izrabljuje za bedu od zarade. Naime, Luka je bila jedno od retkih “društvenih preduzeća“ čija je imovina nakon petooktobarskih promena pretvorena u vlasništvo akcionarskog društva, tako što je četrdeset posto akcija pripalo Državi, a šezdeset posto je besplatno podeljeno zaposlenima i ostalim punoletnim građanima Srbije koji su ispunjavali važeće kriterijume. I to je bilo i pravno i pravedno, jer srpska preduzeća, kao uostalom i svu društvenu imovinu Srbije, nije stvaralo neko apstraktno društvo, već radni narod svojim radnim i novčanim doprinosom.

    I kao akcionarsko društvo Luka je nastavila sa uspešnim funkcionisanjem kao kada je bila društveno preduzeće, pa su se i u narednih nekoliko godina primale solidne i redovne plate, a svi akcionari su u par navrata dobijali čak i dividende. Izgledalo je da će tako biti i ubuduće i da će se Luka nekako provući kroz scile i haribde pobesnele privatizacije, čije je lakomo ždrelo gutalo uspešne državne firme. Pogotovo što je na redovnoj skupštini akcionara održanoj 9. septembra 2005. godine generalni direktor obavestio akcionare da je procena lučke imovine u toku, da će se završiti do Nove godine i da trgovine akcijama neće biti pre okončanja procene, a da se prema dosadašnjem stanju knjigovodstvena cena akcija kreće oko 22-23 evra, ali da ona sasvim sigurno neće biti manja od 20 evra. Štaviše, ta cena u budućnosti može samo rasti zbog strateškog položaja Luke i velike imovine kojom raspolaže.

    Međutim, već sutradan, kao grom iz vedra neba, firmom odjeknu informacija da se pojavio “strani“ kupac, odnosno firma “Vorldfin“ iz Luksemburga, sa ponudom od svega deset evra po akciji. Nikome od akcionara ne da nije padalo na pamet da proda akcije po tako niskoj ceni nego su se toj ponudi nasmejali kao glupoj šali ili nečijoj drskoj provokaciji. Štaviše, niko nije bio spreman da proda akcije ni po utvrđenoj knjigovodstvenoj vrednosti, a kamoli upola manjoj. Za četrdeset godina poslovanja, Luka se pokazala kao veoma vredno i stabilno uslužno preduzeće kome nisu mogli nauditi ni sankcije, ni krize, ni političko-ekonomski potresi, te zaposleni nisu imali ni najmanjeg razloga da se odriču suvlasništva nad firmom i umesto u svom preduzeću rade kod privatnika “kao jeftina radna snaga“ (kako iskustvo drugih beše već pokazalo). Osim toga, zašto tako vrednu imovinu davati u bescenje, kad se može sačekati pošten kupac koji će ponuditi sumu s kojom možeš da rešiš stambeno pitanje, započneš samostalnu delatnost ili ratosiljaš neki trajniji egzistencijalni problem (kao što su prodajom svojih akcija učinili, recimo, akcionari Apatinske pivare). Niko, dakle, nije bio tolika “budala“ pa da nije umeo da sabere dva i dva, kako proističe iz obrazloženja pomenute sudske presude.

    UPRAVA PROTIV RADNIKA Zato su zaposleni momentalno digli glas protiv ponižavajuće ponude “Vorldfina“ i od Uprave zatražili da preduzme sve protiv ovog takoreći prinudnog stečaja, kako uspešno preduzeće poput Luke ne bi pošlo putem drugih nesrećnih firmi koje su dovedene do bankrota i predate tajkunima za siću. No Uprava je smatrala da bilo kakvo odupiranje “zakonitoj ponudi“, predstavlja “nezakonit čin“, te sve koji su javno uznegodovali protiv prodaje kažnjava zbog bukadžijstva tako što im smanjuje plate ili ih raspoređuje na niža i slabije plaćena radna mesta, pravdajući to navodnim “smanjenjem obima posla“. U do tada relativno mirnom i stabilnom preduzeću odjednom nastaje opšti haos, u kome se svašta govori i svašta čini. Svima postade jasno da lučka Uprava ne štiti interese akcionara, već ko zna koga i ko zna zašto, pa je malim akcionarima jedino preostalo da se nadaju u Državu. Ukoliko Država proda svoj deo od četrdeset procenata, kupcu je dovoljno da otkupi još jedanaest i postane većinski vlasnik, nakon čega neprodate akcije možda ne bi imale ni onu bezobrazno nisku cenu koju je kupac ponudio, a možda se više ne bi mogle ni prodati. Međutim, ukoliko se Država ne odazove “Vorldfinovoj“ ponudi, onda će kupac ostati kratkih rukava, a Luka nastaviti da posluje kao i do tada.

    Zato je Udruženje malih akcionara poslalo svog izaslanika kod ministra privrede, ali ih ministar “saosećajno“ obaveštava da su zakasnili sa zahtevom jer je Država svojih četrdeset procenata već prodala stranom ponuđaču. To je predstavljalo smrtni udarac, ne samo ekonomske nego psihološke i moralne prirode. Država je znači stala na stranu kupca i, sa onih petnaestak procenata malih akcionara izvan Luke spremnih da prodaju akcije po bilo kojoj ceni, on će postati većinski vlasnik i glavni gazda. Svako je, doduše, mogao da čuva akcije do neke bolje ponude, ali zar se u načisto korumpiranoj Državi zna šta nosi dan, a šta noć, te razmišljati i planirati na duže staze. I to nakon svih poganih iskustava sa nekadašnjim Zajmom za Srbiju, Jezdom, Dafinom i drugim legalnim prevarama na državnom nivou. Osim toga, ako je Država svoju imovinu priložila svetskom bogatašu po ponuđenoj niskoj ceni, postavljalo se logično pitanje kako ti kao običan čovek možeš očekivati da ćeš sa svojom šakom akcija dobiti više nego što je mogla Država. Izdani od Države i prepušteni samima sebi, mali akcionari su krenuli putem “bolje išta nego ništa“, pa su svoje akcije prodali za bagatelu. Ispostavilo se, ne nekoj “stranoj firmi“, već Miloradu Miškoviću i Milanu Beku, koji su “Vorldfin“ naprečac registrovali u Luksemburgu samo da bi se preko te polufantomske firme dokopali Luke. Tako je lučka imovina, čija je početna vrednost procenjena na milijardu evra, njima dvojici pala u šake za manje od pedeset miliona evra.

    Nadajući se da državni sudovi još uvek poseduju i autoritet i integritet nezavisan od bilo koje uticajne grupe, deo malih akcionara je podneo tužbu protiv firme “Vorldfin“, zahtevajući da se akcionarima isplati razlika između utvrđene i ponuđene cene po akciji. No oni očigledno nisu razumeli pravi smisao tranzicionih promena i nove državne ideologije. Ono što su posleratni komunisti činili takozvanom “nacionalizacijom“, kada su vrednim zanatlijama i seoskim domaćinima oduzimali imovinu, demokratski evro-reformisti su produžili “privatizacijom“, koju Država očigledno nije sprovodila radi dobra običnog radnog čoveka, već njegovog daljeg obespravljivanja i srozavanja. Iako je sva imovina Republike Srbije stvarana višedecenijskim radom miliona zaposlenih Srba i drugih građana, a ne Miškovića, Beka, Đilasa, Miodraga Kostića i sličnih, Država je donela zakone po kojima se ona oduzima od naroda bez ikakve nadoknade, da bi u celosti pripala šaci prefriganih muljatora. A pošto sud, kao bitan državni organ, nije mogao suditi mimo zvanične državne ideologije i proklamovanih tranzicionih zahteva, lučki akcionari su, umesto očekivane pravde, dobili indirektnu kvalifikaciju da su “obične budale“ jer su akcije “sami dali u bescenje“. Otprilike istu kakvom je i Haški tribunal nedavno ozakonio progon krajiških Srba, oslobađajući generale Gotovinu i Markača, i pravno verifikovao izmišljotine hrvatske ratne propagande prema kojima su Srbi “sami napustili svoja ognjišta“.

    BEĆARSKA DRŽAVA A, da je domaće sudstvo zaista narodno, javni tužilac ne bi znao šta će od posla jer bi morao podići tužbe ne samo protiv kupaca-prevaranata nego i mnogih državnih institucija. Kada su u pitanju Luka Beograd i druga svesno upropaštavana preduzeća, pored Beka i Miškovića, na optuženičkoj klupi bi se morali naći i Ministarstvo odbrane, Agencija za privatizaciju, inspekcijske službe, policija, pa i sudstvo samo. Jer, umesto da čuva i unapređuje privredni objekat od koga živi i ona i znatan deo njenog naroda, Država je i svoj deo lučkih akcija onako bećarski prodala budzašto, a njene pobrojane institucije ne da nisu sprečile čudovišnu manipulaciju, nego su se zdušno pobrinule da se ona što lakše izvede. Osim toga, u vreme natezanja oko kupoprodaje na snazi je još uvek bilo Rešenje Sekretarijata narodne odbrane kojim je Luka proglašena privrednim objektom od strateškog značaja za odbranu zemlje, pa je lučki referent za ONO postavio pitanje Načelniku vojnog odseka Palilule: “Kako se uopšte može izneti na tržište privredni objekat sa takvim statusom, kad postoji mogućnost da ga otkupi čak i neprijatelj“, na šta je dobio odgovor: “I mi smo to pitanje postavili Generalštabu, ali do danas nismo dobili odgovor“.

    Da se ne pominje koliki materijal za Javnog Tužioca predstavlja sve što su novi vlasnici činili po preuzimanju preduzeća. Njihov menadžerski kadar je upao u Luku poput SS-divizije i sproveo tako ponižavajuću i zastrašujuću “radnu disciplinu“ da se u njoj više nije moglo raditi bez pomoći bensendina. Među do juče bliskim kolegama, koji su se družili i van firme, jedni drugima pomagali oko dizanja temelja ili ploče, dolazili na slave, svadbe, krštenja, useli se nepoverenje, distanca i pritajena mržnja. Tako stvorena psihoza dobrodošla je vlasniku da vrlo lako sprovede surovu reorganizaciju, odnosno da trista zaposlenih, osim što im je uzeo akcije po ponižavajućoj ceni, otpremi na ulicu kao “tehnološki višak“ i time ih liši najosnovnijeg ljudskog prava, a to je pravo na rad. Malobrojni srećnici su spas našli u penziji, u koju smo otišli s apetitom pošto smo je se jedva dokopali, jer nam je po novim zakonima stalno bežala za po šest meseci. A oni koji su imali (ne)sreću da nastave u Luci kao zaposleni stalno se preračunavaju koliko im je ostalo do penzije i iz dana u dan su sve utučeniji i depresivniji (jedan od njih je nedavno napustio radno mesto pošto je usled neizdržive radne presije doživeo moždani udar).

    Kao društveno preduzeće Luka Beograd je imala devetsto radnih mesta, radila u tri smene i nikad nije dugovala ni zaposlenima ni Državi, dok je “zakonitim“ kriminalom zvanim “privatizacija“ svedena na dvesta radnih mesta, uz dovođenje gotovo svih objekata pod hipoteku. Tako se, dakle, Država borila sa problemom nezaposlenosti i tako izgleda pravda koju obezbeđuju njeni sudovi. Pustiš domaće i strane bogataše da izmanipulišu zaposlene, isteraju ih na ulicu, a onda tvoji sudovi odbiju tužbe oštećenih, presude u korist bogataša, pa žrtve još oderu visokim sudskim troškovima (valjda da se u budućnosti niko ne bi usudio da tuži koga ne treba). Kao što nam je spoljni neprijatelj otimao teritoriju i proterivao sa nje, tako se i naša sopstvena Država, otimajući imovinu radnih ljudi i proterujući ih sa radnih mesta, pokazala kao još opasniji unutrašnji neprijatelj. Ona se očigledno do kraja poistovetila sa našim vekovnim i postojanim zapadnim neprijateljima, koji su napravili Haški sud da bi pod firmom “međunarodnog prava“ sprovodili pravo jačeg, te u nama dokrajčili sve što nisu mogli vojnom silom. U ime naroda, za dobro naroda, a sve protiv naroda.

    DRŽAVA PROIZVOĐAČ ZLA Zato bi aktuelnu borbu protiv kriminala i korupcije trebalo početi od Narodne skupštine koja je izglasavala razne destruktivne zakone, a, ako nije moguće sankcionisati Skupštinu, onda ona više ne treba da se zove “narodna“, nego stranačka, tajkunska, briselska ili čija god da je, pa da narod ne živi u zabludi i da se njegovim imenom ne krsti institucija koja očigledno dela ne samo protiv njegovih nacionalnih nego i elementarnih bioloških interesa. U nekadašnjem komunističkom zakonu postojala je kvalifikacija “neprijatelj naroda i države“, koja je i onda zvučala izveštačeno jer je mnoge “nepodobne“ oterala u zatvor ili smrt. Ali je ona, i pored toga, imala nekog prividnog smisla jer je i komunistička država ispunjavala makar minimum uslova u korist sopstvenog naroda, pa ju je makar utoliko narod mogao doživljavati kao “svoju“. No danas bi takva kvalifikacija zvučala potpuno lažno, jer po svemu što je “evro-demokratska država“ do sada činila očigledno je da Ona i Narod više nisu isto. Umesto da služi narodu i donosi zakone i uredbe u skladu sa njegovim realnim i konkretnim životom, Država se služi narodom kao pukim sredstvom realizovanja čak i najpogubnijih projekata globalističkih ideologija. Kako nekadašnjim komunističkim jednoumnicima, tako i današnjim višepartijskim raznoumnicima nisu bitni čovekovi radni i moralni kvaliteti, već njegova partijska podobnost kojoj je u osnovi neka imaginarna “lepša budućnost“ na nekom samoubilačkom “putu bez alternative“.

    Svi evro-standardi, zakoni i “paketi mera“ koji su do sada “implementirani“ u naš svakodnevi život išli su na ruku isključivo stranim bankarima i megakapitalistama, domaćim i regionalnim tajkunima, uvoznim lobijima, “ugroženim“ manjinama, evrofanatičnim NVO-aktivistima, kemtreil-zaprašivačima i drugim “naprednim snagama“, dakle svakoj mogućoj štetočini, samo ne običnom radnom čoveku. Sve što su državne institucije ostvarivale kroz višestranačku demokratiju pokazalo se ne kao izraz volje naroda, nego volje neke destruktivne svetske sile. Iako nas je potpuno urnisala privatizacijom, denacifikacijom, decentralizacijom, evrointegracija se i dalje nameće kao cilj od koga se ne može i ne sme odstupiti, čak i ako nas to vodi u očiglednu katastrofu. Država se odavno ne ponaša kao deo sopstvenog naroda, iz koga je organski izrasla i kome treba da obezbedi uslove za normalan rast i razvoj, već kao narodni neprijatelj broj jedan. Jer svemu dobrom, lepom i korisnom, što bi se moglo ostvariti u oblasti privrede, kulture, nauke, umetnosti, prosvete stoje na putu upravo državne institucije ovakve kakvima ih znamo. Lenja, ohola i korumpirana birokratija, spram kojih je ona iz Gogoljevih dela oličenje dobrote i pravednosti, uvek nađe “zakonski“ izgovor da se ogluši o vapaj poniženih i obespravljenih, pa čak i da ih dodatno oglobi što su se uopšte usudili da dignu glas (kao što je Privredni sud učinio povodom tužbe lučkih akcionara). Ona ne samo što ne stvara uslove da do izražaja dođu moralni, vredni, rodoljubivi i kreativni ljudi, već vrlo agilno iznalazi načine da takve sabotira, demotiviše i marginalizuje, prepuštajući sav društveni, medijski, kulturni i ekonomski prostor orgijanju pohlepnih, podlih, gordih, izopačenih i bezbožnih.

    I onda se psiholozi, sociolozi i drugi pametnjakovići čude zašto su ljudi postali toliko depresivni i apatični. A kakvi mogu biti oni koje je rođena Država učinila razoružanim i bespomoćnim pred tolikim stihijama nepravde, pljačke, laži i zla?

    http://www.standard.rs/vitomir-pusonjic-slucaj-luke-beograd-ili-kako-je-drzava-postala-narodni-neprijatelj-br.-1.html

  4. Varagić Nikola каже:

    Генералштаб постаје шеиков хотел

    Овај пут не само на ТВ-у: Сулејман величанствени

    Београд – Инвеститори из Уједињених Арапских Емирата заинтересовани су за изградњу луксузног хотела на месту где се налази урушена зграда Генералштаба у Београду. Како пише Нови магазин, Арапи желе да на тој локацији саграде најлуксузнији хотел у Европи.

    Идеју о изградњи хотела поменуо је шеик Абу Дабија Мухамед бин Зајед приликом недавне посете Београду,.

    Инвеститори иначе до сада нису били заинтересовани за куповину зграде Генералштаба јер тај објекат има статус споменика културе и не сме му се мењати првобитни изглед.

    Ово здање у самом центру Београда, бомбардовано у пролеће 1999. године, својевремено је било процењено на око 45 милиона евра јер заузима укупну површину нешто већу од 30.000 квадратних метара. Статус споменика културе могуће је променити. Дирекција за имовину би требало да поднесе званичан захтев Заводу за заштиту споменика.

    После шеикове посете Београду речено је да је он заинтересован за улагања у пољопривреду, али и у друге области.

    http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/generalstab-postaje-seikov-hotel/

  5. […] Војско, сад можеш да издаш земљу шеику! […]

  6. Varagić Nikola каже:

    Како је повучена оптужница против Миодрага Костића

    26. фебруар 2013. | Иван Нинић / Пиштаљка

    Судски поступак који је у Општинском суду у Новом Саду од јануара 2006. године до октобра 2008. године вођен против власника МК Комерца Миодрага Костића и директора у том предузећу Срдана Илића због сумње да су извршили кривична дела злоупотребе овлашћења у привреди окончан је без пресуде. Уз сагласност и потпис јавног тужиоца у Општинском јавном тужилаштву у Новом Саду његова заменица је одлучила да усред поступка, крајем октобра 2008, одустане од кривичног гоњења чиме је онемогућено да суд утврди Костићеву и Илићеву одговорност, показује истраживање Пиштаљке.

    Докази прикупљени током истраге и налаз вештака потврђују да је фирма Миодрага Костића Максвел Атлантик (Maxwell Atlantic LLC) из Вашингтона од хрватске фирме Беље 2003. године купила по цени од 480.000 евра половну опрему за шећерану у Врбасу, а да је потом Максвел Атлантик исту опрему продао Костићевом МК Комерцу по цени од 4.048.935,99 евра. С обзиром на енормну разлику у набавној и продајној цени опреме тужилац је сматрао да је прекршен Закон о девизном пословању и Кривични закон, чиме је „створен недозвољени неновчани фонд у иностранству“. Општинско јавно тужилаштво у Новом Саду је 13.1.2006. године подигло оптужницу против, којег је тужилац означио као подстрекача на извршење кривичног дела и Срдана Илића, означеног као извршиоца кривичног дела злоупотребе овлашћења у привреди.

    Према наводима из изјаве оптуженог Илића, који је тада био директор МК Комерца, компанија је на тендеру дала понуду за куповину половне опрему за шећерану од фирме Беље ДД из Хрватске, али је донета одлука да се трансакција обави преко вашингтонске фирме Максвел Атлантик. Илић је истовремено био директор МК Комерца и генерални менаџер фирме Максвел Атлантик из Вашингтона, која је такође, као и МК Комерц, била у власништву Миодрага Костића и његове мајке Роксанде Костић.

    „Приликом преговора са директором Беље ДД речено је да не би било згодно да се опрема продаје српској фирми, да би то лоше одјекнуло међу радницима Беља и у хрватској јавности, теко да су истакнути политички разлози због којих хрватска фирма не би била вољна да опрему директно прода фирми из Србије, каква је МК Комерц. Том приликом је договорена и последња цена за саму опрему у висини од 480.000 евра. Да би се пренебрегли истакнути проблеми одлучено је да се у цели посао укључи америчка фирма Максвел Атлантик“, изјавио је Илић пред истражним судијом.

    Наводно је због тога између фирми Беље ДД и Максвел Атлантик 7.6.2003. године закључен уговор о купопродаји половне опреме у вредности од 480.000 евра. Непуних месец дана касније, 1.7.2003. године, Максвел Атлантик из Вашингтона и МК Комерц из Новог Сада закључују уговор о продаји исте опреме, али овог пута по цени од 1.500.000 евра уз назнаку да „купопродајна цена није коначна“. Ове две фирме потом закључују четири анекса уговора (30.9.2003-04.06.2004) којима је утврђена коначна цена опреме у износу од 4.048.935,99 евра, што је МК Комерц уредно исплатио на рачун продавца, односно посредника.

    Економско-финансијским вештачењем које је извршено током судског поступка веома су прецизно утврђени сви трошкови који су пратили набавку опреме из Хрватске, као што су трошкови транспорта, трошкови царине, трошкови демонтаже и монтаже. У налазу вештака се наводи да су сви збирни трошкови набавке опреме износили 1.552.004 евра, што је за 2.910.463 евра мање од цене по којој је Максвел Атлантик опрему продао МК Комерцу.

    Налаз вештака није ишао у прилог тези из изјаве, односно одбране оптуженог директора, који је у судском поступку изјавио да је цена у уговору опредељена „јер та опрема на тржишту толико кошта, независно од тога за који износ ју је купио Максвел Атлантик“. Илић је признао да је он лично формирао такву цену у складу са подацима и информацијама које је добијао од техничког стручњака из МК Комерца и да се наводно „Миодраг Костић у то није мешао, јер он није ни био овлашћен да располаже средствима са рачуна фрими Максвел Атлантик и МК Комерц“. Према наводима из изјаве оптуженог Илића, постојало је упозорење шпедитера „да нижа цена опреме неће проћи на царини, јер постоје начини да царински органи утврде реалну вредност такве робе као основ за утврђивање царинских дажбина“.

    Некадашњи директор МК Комерца изјавио је у току судског поступка да је план фирме био да опрема буде инвестиција у шећерану у Врбасу, те би се тако „извршила докапитализација шећеране и повећао проценат власништва МК Комерца, али да опрема још увек није монтирана и стављена у функцију“. „У том циљу ангажовани се експерти са Машинског факултета који су сачинили елаборат о вредности опреме и проценили да иста вреди око 4,6 милиона евра, те би ово била инвестиција у неведену шећерану“, изјавио је пред судом Срдан Илић. Иначе, у полемици коју су током суђења водили вештак и одбрана окрвљених Костића и Илића око исказане стварне тржишне вредности опреме, вештак је истакла да „стварна продајна цена од 480.000 евра уједно представља тржишну вредност предметне опреме“.

    У току суђења Миодрагу Костићу и Срдану Илићу суд је затражио и асистенцију Управе за спречавање прања новца Министарства финансија, која је 13.12.2007. године доставила непотпун одговор. У допису овог органа наводи се да је МК Комерц део купопродајне цене (3.468.320,08 евра) уплатио на рачун Максвел Атлантика у Сегендину. Упркос томе, Управа за спречавање новца није одговорила на захтев суда да се утврди ко је и на који начин располагао средствима која је МК Комерц уплатио Максвел Атлантику.

    У току судског поступка оптужени Миодраг Костић је такође негирао све наводе оптужнице и своју умешаност у сумњиву набавку опреме из Хрватске. Он је признао да се сагласио са куповином опреме, али је навео да није у томе директно учествовао, да није знао било какве детаље, нити је учестовао у доношењу одлуке о формирању цене. Костић је на суду рекао да сматра да је „реална вредност купљене половне опреме на тржишту око 5 до 6 милиона евра“ и да га није занимало колико је ту опрему платио Максвел Атлантик. „По нижој цени не би могли увести овакву опрему, јер ни један цариник не би поверовао да та опрема вреди 480.000 евра“, изјавио је Костић.

    Уместо да тадашњи Општински суд у Новом Саду, на начин предвиђен Законом о кривичном поступку, оконча овај кривични поступак и донесе осуђујућу или ослобађајућу пресуду, тужилац је напрасно ставио тачку на кривични поступак. Наиме, поступајућа заменица јавног тужиоца је одустала од кривичног гоњења против Костића и Илића, о чему је сачинила службену белешку 29.10.2008. године. Садашње Основно јавно тужилаштво у Новом Саду је скоро две године одбијало да сараднику Пиштаљке достави ову белешку, а онда је то учињено тек по налогу Повереника за информације од јавног значаја.

    У службеној белешци се анализира ток поступка, изјаве оптужених, изјаве сведока, налаз вештака и на крају се наводи да заменик јавног тужиоца „налази да нема доказа да су окривљени извршили кривично дело за које су оптужени“. Белешку су потписали поступајући заменик јавног тужиоца Драгана Тадић али и тадашњи јавни тужилац Обрад Протић, изнад чијег потписа пише да је „сагласан“

  7. […] Војско, сад можеш да издаш земљу шеику! […]

  8. […] Војско, сад можеш да издаш земљу шеику! […]

  9. Varagić Nikola каже:

    Вучић тужио преко 100 паора у Бачкој Паланци којима отима земљу да би је дао шеику

    19. јун 2013. | Данас

    Бачка Паланка — Зашто је Министарство одбране поднело тужбе против више од 100 земљорадника из Бачке Паланке, пише Данас.

    Ми нисмо криминалци, нисмо узурпатори, већ људи који поштено обрађују земљу. Упозоравали смо многе државне институције на кршење Устава и закона, али ситуација у земљи је таква да нико не сме ништа да каже. По селу су нам се шетали Жандармерија и војна полиција као да смо ми државни непријатељи број један, а тај шеик из Емирата велики пријатељ ове наше државе.

    Ово за Данас кажу земљорадници Миле Бјелић, Душан Манојловић и Боле Докић, у чије суседство ускоро стиже Ал Дахра, компанија из Уједињених Арапских Емирата. Од прошле јесени, наиме, траје спор паора из Обровца, Младенова и још неких села бачкопаланачке општине с Министарством одбране, односно с Војном установом „Моровић“, у чијем саставу од пре неколико година послује бивша ВУ „Карађорђево“. Епилог је – Министарство одбране пресавило је табак и поднело 26 тужби (парница) против више од 100 земљорадника који су прошле јесени, како наводе, узурпирали војно земљиште у атарима катастарских општина Обровац, Карађорђево и Младеново.

    Зато су донедавно на више од 4.000 хектара њива, колико припада бившој ВУ „Карађорђево“, свакодневно били присутни припадници Војне полиције, а у околним селима полиција и Жандармерија. Прошле јесени више од 100 паора ушло је у њиве Војне установе „Моровић“, забранили су радницима Министарства да ору и сеју, а самовољно су узорали и посејали више од 2.000 хектара ораница, наводе у Министарству одбране.

    Овог пролећа Војна полиција, међутим, није дозвољавала никоме из Обровца и Младенова, а њих је највише међу туженима, да уђу у њиве које су јесенас узорали и да прихране око 500 хектара пшенице коју су јесенас посејали. Правници Министарства одбране поднели су у парници 26 тужби за више од 100 лица, а то још није коначан број. Одштетни захтев је, за сада, већи од 100 милиона динара.

    Паори, организовани у две задруге из Обровца и Младенова, међутим, кажу да је цела ствар мало другачија и да су они жртве државног уговора са Ал Дахром, која од идуће године треба да користи те површине.

    „Општина Бачка Паланка полаже пуно право на то земљиште које користи Војна установа Моровић, погон „Карађорђево“. Зато што је законом регулисано да на територији општине – општина располаже државним пољопривредним земљиштем. Некада давно, 1953, то земљиште је дато на коришћење војсци и Ловно-шумском предузећу „Карађорђево“. Општина је уступила неке површине земље, да би се касније то Ловно шумско предузеће, шездесетих година, трансформисало у војну установу и од тада они користе око 4.000 хектара земље бесплатно, у атару Обровац, Младеново, Товаришево, Бачка Паланка, Гајдобра. Јесенас, кад је дошла ова нова власт, општина је хтеле да прекине то право коришћења војсци, да им то укине, јер у целој држави општине располажу са државним пољопривредним земљиштем. И да то врате на ниво локалне самоуправе, те да путем лицитација дају на коришћење нама пољопривредницима. Онда имају корист и држава и локална самоуправа и ми“, каже Миле Бјелић.

    У сарадњи са општином, како објашњава Боле Докић, паори су јесенас ушли на то земљиште и почели да га обрађују у октобру.

    „Под претпоставком да ће то ући у програм и да ћемо се нагодити. Иницијална каписла је била што војска не обрађује то земљиште и даје га у подзакуп, што је, иначе, криминално дело. Јер они су га добили на коришћење без накнаде, ако не могу да га обрађују, морају да га врате. Војска је опет била у октобру дрска и безобразна и објавила да то земљиште даје у подзакуп. Кад смо ми то видели, имајући у виду шта се претходних година дешавало, коме је та земља давана у закуп, одакле су тајкуни односили богатство, ушли смо у њиве. Тадашњи председник општине је излазио у атар са нама, јер је ту требало да буде укинуто право коришћења војсци, још 2009. године. Ми смо то земљиште поорали, на појединим парцелама смо засејали пшеницу, уљану репицу и јечам“, каже Докић.

    Паори су ушли у негде 2.000 хектара њива.

    „Да је правна држава, и ми и војска бисмо морали да платимо општини аренду. Међутим, у међувремену долази уговор са Ал Дахром, да ће се продати седам пољопривредних предузећа и споразум о пословно-техничкој сарадњи. Проблем је што држава нема право да даје ту земљу у закуп, па су смислили уговор о пословно-техничкој сарадњи. Од тада крећу наши проблеми, покрећу тужбе против нас, напредњаци у СО Бачка Паланка долазе на власт уместо СПС, ми остајемо без подршке локалне самоуправе, препуштени сами себи. Покренуте су тужбе против нас, нису нам дозволили да покосимо то што смо уложили“, кажи Бјелић и Докић.

    Почетком априла били су код министра одбране Александра Вучића.

    „Речено нам је: он лично нама пољопривредницима гарантује да ће бити дозвољено да радимо један део ораница или да се плати оно што смо уложили. На све то, пак, послата нам је војна полиција. Ја не знам ко кога лаже овде – али нек се запита министар: народ му то неће заборавити. Нашом заслугом је ту где јесте, јер нама лично она власт није одговарала, хтели смо нешто да променимо, а он нам овако враћа“, прича Душан Манојловић.

    Паори кажу да су жандармерија и војна полиција под ротацијом ишли кроз села, по 10 аутомобила и плашили народ.

    „Они су отишли, али чујемо да ће опет доћи пред жетву. Не знам колико нас кошта то обезбеђивање, дневнице су велике, а било је 150 до двеста униформисаних. Патролирали су 24 сата дневно парцелама. Били су ту два месеца. Велика је тензија била. Они су нам тренирали живце. Пар момака су привели кад су пришли“, тврде земљорадници.

    У међувремену су имали три рочишта са државом.

    „Све је одложено за септембар, кад покосе оно што смо ми засејали“, објашњавају паори.

    Плаши их и што не знају како ће радити Ал Дахра.

    „Ми не видимо ту никакву шансу. Они су обећали да ће направити систем за наводњавање, а то све већ постоји. То јесте тужно, што се медијима представља једна прича која није тачна. Агробачка из Бача, ВУ Карађорђево и задруга из Нове Гајдобре, која је најјача задруга у Војводини, предати су шеику, а они су у медијима рекли да су продали само предузећа која су пропала. Што би Арапи купили оно што је лоше. Ништа нису платили мимо тржишне цене. А они су добили и системе за наводњавање, разрађене фирме, инфраструктуру… Сви негодују због тог уговора, људи се питају: да ли то ми нисмо способни да радимо, него довлаче људе чак из Абу Дабија“, кажу паори.

    На све жалбе разним институцијама – говорено им је да је уговор са Ал Дахром – виши интерес.

    „Њима је драго што долазе Арапи. У нашем атару од 9.000 хектара они су дали непуне 4.000 Арапима. У моме месту, где има 3.500 становника, где има 50 хектара државног земљишта, има 3.000 хектара које ће обрађивати Ал Дахра. Ми, по томе, не знамо да радимо. Рекли су нам да ће за Арапе да раде Арапи. Свуда је државно земљиште враћено општинама, само је код нас остало недефинисано. Овде је нечији интерес да ту државну земљу да. Они се само држе Ал Дахре и кажу нам да је то виши интерес. То што ми нећемо имати шта да радимо, што можемо иселити наша села, то је ником ништа. Имамо ми своје земље, али проблем је што се све више људи бави пољопривредом, јер остају без посла. Да фабрике раде не би било проблема. Самим тим, простор нам се смањује. А од овога би могло да живи најмање 150 породица. Од те површине земље. Пољопривреда је једино од чега ми можемо да живимо. Код нас нема фабрика…“, кажу паори.

  10. […] Војско, сад можеш да издаш земљу шеику! […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: