Валериј Коровин: ИЗ ОТРЕЖЊЕЊА У ЗАБЛУДУ

(…) Али Рус као културно-цивилизацијски тип укључује у себе Великорусе, који су у већини, који преовлађују, али и друге народе – Малорусе или Белорусе. Међу њима су и асимиловани Таџици, Узбеци, који су се улили у културно-цивилизацијско пространство великог Руског народа, примили његове друштвене и културне моделе и који сматрају себе делом тог великог руског пространства. И сви они и јесу велики Руски народ који живи зарад своје сталне експанзије – културне и цивилизацијске – и сталног укључивања у себе нових пространства, народа, држава, територија, етноса, општина, итд.

Тај раст путем нових народа и јесте основа постојања живота великог Руског народа. Без тог прираста Руски народ стагнира, замире, почиње да се расипа и опада. Само таквим сталним прирастом он расте, живи и развија се. А оном који не жели да прими руске културно-цивилизацијске нормативе, нити да се интегрише, асимилује а на крају и русификује, боље је да остане у својој природној етничкој средини и традиционалном окружењу, јер је само тако могуће сачувати свој идентитет.

Валериј Коровин, рођен 1977. у Владивостоку, директор је Центра за геополитичку експертизу у Москви, саветодавног тела Државне Думе Руске Федерације за питања националне безбедности. Сарадник је Центра евроазијских геополитичких иницијатива Александра Дугина, а радио је уИнституту специјалних метастратешких истраживања аналитичке групе АРИЕС.

КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА

(…) Невоље са теоријама младих људи, попут Дугина и Коровина институцијски и безбедносно одгајаних да буду идејне, па можда једнога дана и политичке вође некакве Евроазијске империје (или, у нашем случају Србије у „Југосфери“ или у ЕУ), јесу, изгледа, у протезању прошлости на будућност, која већ као да нам наговештава да ће бити друкчија од ичега досада забележеног и виђеног.

(…) Русији – жели ли да остане и царство слободе а не само „безбедности“ – остаје стога да своје, иначе огромно пространство, брани пре свега насељем и правдом, а не установљавањем стално нових „крајина“. Таква политика уништила је Римско царство, развукавши га мимо моћи одбране и одржања. „Знати стати“ одлика је јединог, нешто мање империјалног царства на Земљи, кинеског. Јер, Кинези су се ширили само до граница „жуте“ расе, не покушавајући да асимилију белце или јужноазијске дравиде.

Руску способност асимилације Срби нажалост добро познају, будући да су сви који у њу из било кога разлога беху отишли веома брзо постали Руси. Од октобра 1944. до разлаза са Стаљином 1948, културна и језичка русификација Срба била је већа од сличног губитка самосвојности током векова додира са Романима, Грцима, Турцима и Немцима.

На Русима је да од својих суседа захтевају, по потреби и војно обезбеђују, добросуседство, али не да их због тога и окупирају. Украјинци, очито, себе не сматрају „Малорусима“, мада је прва Русија успостављена у Кијеву. Да није тако, тешко да би Пољаци и Немци имали толико успеха, историјски, у натеривању њих на „Великорусе“. Крајње је време, изгледа, да се узму у обзир етничке посебности које империје увек пренебрегују и које, неизоставно, доводе до њиховога пада – уз пропратни зулум, културцид и геноцид.

Подсетимо се, такође, да су и ирански Скити и Сармати, хиљадугодишњи владаоци над „словенским“ Русима, нестали јер нису својим живљем успели да населе своју огромну империју. (Данас је у Русији само око пола милиона Осета, на обронцима Кавказа). „Руски“ Турани показали су се често гујом у недрима (Лењин је био син Чуваша и Хазарке). Асимилација јесте природан процес али, наметнута империјом, она то није нити може бити. „Асимилација“ државном политиком и културним насиљем никада није донела ништа добро, што можемо видети на примеру „лонца за топљење“ у САД и Западној Европи, где се заиста страни етнички елементи не „претапају“, већ угрожавају дух и тело домаћина.

Све наведено у односу на теорије Коровина, Дугина и сличних важи, нажалост, и за Србе. Етничке државе постаће, по свему судећи, правило многољудне и зараћене будућности, макар из просте потребе за особљењем, „идентитетом“ или сопством. Карактерологија није наука али јесте дисциплина са више увида у људску природу од социологије, антропологије и политикологије. „Бабе“ и „жабе“ на ваља терати да се једначе и сабирају. Свет „беле кафе“ у кога, изгледа, верују и евроазијсти, није до још једна верзија Орвеловог, или Хакслијевог.

Да то и сами Руси схватају очито је и из све већег броја њихових уметничких дела – књига и филмова – којима се повест и учинак империјализма све истинитије, снажније и надахнутије приказују.

И, на крају – Руси јесу моћна река, али смо ми, Срби, један од њених извора. Можда, са аспекта „словенства“, и најбитнији.

ИзворСРПСКИ ЛИСТ – Руска Империја

>

>>

>>>

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

FJODOR LUKJANOV: ŠTA RUSIJA SRBIJI NIKADA NEĆE BITI

Скупштина без Срба

Руски савезници

YUпараноја

2 Responses to Валериј Коровин: ИЗ ОТРЕЖЊЕЊА У ЗАБЛУДУ

  1. […] Валериј Коровин: ИЗ ОТРЕЖЊЕЊА У ЗАБЛУДУ […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: