ПРЕВРАТ – други део

Драган Томић: Јахачи магле – 4

(…) Караџић тада, усваја учење немачког лингвисте Аделунга, присталице пропале струје реформе Немачког језика која је бифлала гесло “Пиши као што говориш, читај како је написано”. У Немачкој, на време је схваћено да није могуће ујединити нацију на тој бази, јер Немачка у то време је имала више дијалеката, тако да ће покушај наметања једног за званични неумитно довести до конфликта. Уместо тога, Немци су за званични Немачки језик узели књижевни Немачки језик. На овај начин, учињене су две ствари које ће од Немачке направити оно што је данас. Прво, књижевни немачки језик, знали су сви у Немачкој који су били довољно учени да га читају, стога учени људи су постали интегративни фактор у процесу уједињења. И то без конфликта. На овај начин, значај ОБРАЗОВАЊА добија карактер националне агенде, јер што више људи иде у школе, што је више људи просвећено, лакше ће се Немачка ујединити. И би тако. Бити образован у исто време значило је бити и национално опредељен, то јест бити учен значило је бити немац. На овај начин, квалитет постаје основа уједињења нације, јесте да је спорије, јесте да кошта али даје резултат који је чврст као стена.

Но у Србији, Вук Стефановић Караџић креће обратно. Он раскида са старословенским, црквеним језиком, врши посељачење језика али што је још горе, он ОБЕСМИШЉАВА процес образовања, окрећући га наопачке. Уместо да идеш у школу како би научио језик, ти га већ говориш и нема потребе за школом, све што треба да знаш јесте да пишеш. На овај начин образовање задржава рудиментарни карактер и не тежи даљем усавршавању. Али још горе, избацио је цркву као извор знања и учинио да све што је писано и што је остало у црквеним архивама, постане непознато увођењем новоговора. После Вукове језичке реформе, настала је прва пукотина у тој херметичкој капсули у којој су се Срби чували.

Илија Гарашанин долази касније али и он припада истом контексту. (…) Српски историчари га глорификују и стављају раме уз раме са Николом Пашићем а кад се помене Пашић све је одма јасно. По мени, Илија Гарашанин је једноставно будала.

Ради се о политичару, дубоко истраумираном личном трагедијом (убиство оца и брата на језив начин од стране Михаила Обреновића), провинцијалних погледа на свет и задојеног епском мистиком. Сама чињеница да је избегао из Србије после краха првог Српског устанка, јасно говори да није присуствовао најсуровијем суочавању са реалношћу коју је Србија икада доживела. Школујући се у иностранству, он постаје оно што ја зовем, балон политичар, који језди у облацима своје маште и сања своје место у историји. Ти балон политичари су грандиозни политичари, они никада не узимају Србију као своју полазну тачку, већ увек посматрају Србију као простор између блокова па како који блок се удаљи толико се Србија прошири или скупи. (…) Идући дубље у лик и дело Гарашанина одмах се уочавају неке нелогичне ствари. Да почнемо са датумима. Илија је рођен 1812 године. Управник царине постаје 1834 године. Одузмимо 1834 од 1812 и добијамо да је овај човек постао управник царине са 22 године. Јел зна неко неког управника царине од 22 године? Какво искуство тај човек може да има са 22 године, какво школовање са 22 године? Идемо даље. Опа сине 27 година а већ пуковник. Лепо братац, како изгледа пуковник са 27 година? Какво школовање има са 27 година и да ли ико може постати пуковник са 27 година или то подразумева некакво искуство а да није скидање тоге Зевсу, лично? Ако је радио у царини до 22 године до 27 године када је постао пуковник то је пет година. И опа, не само што је пуковник него је и начелник задужен за реформу војске и њено устројавање. Али д бест оф Илија Гарашанин је “Начертаније” које се васпоставља 1844 године. Са 32 године, овај вундеркинд пише национални програм на ЧАК 200 страна.

Бранимир Марковић TRIСKУ DIc(N)K(O)

Утисак одавно не гледам јер ми је жао сироте жене, на сличан начин на који ми је жао Трнинићке, само „супротан“.  Док је Трнинићка пример истурања (тј. свесног и бездушног жртвовања) сасвим необученог војника на прву линију фронта, Бећковићка је пример жали Боже трошења неоспорног талента, рабљења „персоналити“ и заната узалуд, за ситне паре и из срамних побуда, уместо „на ползу народа“. Егзистенцијалну упетљаност у прљаве работе откривају седативно  мутни поглед и успорени покрети. Јер проблем спин мајстора и осталих лажова  са телевизијом као медијем је што камера не може да лаже. Она крупним плановима бележи оно што се иначе „у стварности“ не види. Но, људи нису дресирани да гледају.

(…) Ту се крије генијалност Бећковићке, зашто је спин квин. У Утиску обично гостују два зликовца и један нормалан, који служи као мета за иживљавање које поспешује „невина“ и „неутрална“ водитељица својом збуњеношћу француске собарице. Емоција мржње и задртости већинског дела гостију увек потисне сталоженост или људске реакције попут згрожености, збуњености и сл. које природно испољава нормална трећина Ољиних тројки, ма колико њихови ставови били неупоредиво разложнији.

(….) Међутим, концепцијска дебилност тих емисија очигледно све више буди потиснуту људскост и пробија границе толеранције чак и у Ољи, па почиње да „фула“ нормалним људским емоцијама право у крупни план, „ко право“ људско биће, и „кад не треба“. И тако се цела конструкција лажи све више руши јер гледаоци преко кадрова њеног израза лица знају, додуше не на свесном нивоу, да лаже а све више се види да је чак и њој непријатно. Налогодавцима постаје јасно да њене емисије нису „учинковите“ ко некада, нервоза је све већа и обострана, а издајник камера то бележи ли бележи. Контраст између недопустиво и непрофесионално (са становишта ПиАр, професије супротне од новинарства) људске и све крхкије Оље и гостију (од зликовачке две трећине) прекаљених, извежбаних и углавном ботоксираних (за сваки случај да би видљиво испољавање емоција и физиолошки, због презатегнутости коже, било онемогућено) робота постаје све израженији и непријатнији, највише по Ољу.  Терет супротности између сопственог разума и дебилног мнења које по задатку мора да шири постаје претежак. На сасвим супротан начин – због искреног веровања у исправност глупости и простачки ватреног залагања за исту, „попуцала“ је и друга, и иначе непрофесионалнија и рашчупанија Оља, Тијанићевскаја – Ковачевић.

А ђе неста наш Владимир (filozofija.info) у овом текстићу. Е па управо он је пре неки дан написао феноменалан текст где је све ово о Сабахудинку лепше, стручније и начелније описао. А у Утиску „ни мукајет“, што би реко његов идол Басара.

Драгослав Павков: Филозофија деструкције – део први

Када бих морао да се изјасним о томе ко је већи непријатељ мира на северу Србије – сепаратисти или „патриоте“ које доказано не умеју ништа да саграде (али мисле да умеју да сруше) – признајем да бих тешко одлучио између два екстрема. Да не буде недоумице – мислим да је аутономија онога што се данас назива „Војводина“ непотребна; ако је та регија као део некадашње тамнице народа имала потребу да гради сопствени субјективитет и конфронтира се са бечким двором, данас ти разлози не постоје. Како већину становништва Војводине чине Срби, аутономија у односу на већински народ у Србији (такође Србе) је беспредметна и дегутантна. Али ипак, од самог установљења САП Војводине, тј. скоро седамдесет година – у том делу Србије одвијају се и развијају сепаратистички процеси; једноставно, појединци, немају никакав проблем с тим да за ко зна чији рачун сопствену земљу држе у некој врсти ванредног стања, или барем предизборне кампање.

Неки „ауторитети“ воле да се позивају на далеку прошлост, па посебност Војводине и „војвођанера“ траже у „ћесарским“ привилегијама; једна од њих је тзв. „Војводство Србија и тамишки Банат“. Да подсетимо, ова шарена лажа је по ко зна који пут послужила Хапсбурзима да превеслају наивне Србе; административно, то „војводство“ је било устројено тако да је званични језик био немачки, да Срби нигде нису имали већину, па чак и да је било прилике да се о нечему одлучује – лако би били прегласани од Немаца, Румуна и осталих који би Двору „легли на руду“.  Конкретно, бечки двор је краткотрајним „војводством“ исплатио српску лојалност монархији и хиљаде живота датих за туђе бабе здравље – током „мађарске револуције 1848“. Чим је дошло до слома револуције и аустроугарске нагодбе – од „српског војводства“ је остала једино титула војводе коју је цар доделио – самом себи. Значи – мрка капа… Мораћемо се потрудити да доказе посебности потражимо у нешто ближој прошлости.  Оно што је интересантно, то је да се преци данашњих „војводијанаца“ никад до сад нису осећали никако друкчије него као Срби; додуше, мало „културнији“ од остале Србадије, али ником нормалном није падало на памет да се представља као било шта друго. Може бити да је разлог томе тај, што је оновремена Србија за (скоро) све Словене представљала узор и идеал. Многи „пречанин“ када је напокон упознао лоше особине браће с југа је „потегао ручну и смањио доживљај“, али му свеједно није пало на памет да помисли како му ти људи више нису најрођенији, како му је ближи неки Шваба или Хун који га гледају као смрдљив сир. Оно што не знају данашњи војводијанци, и те како је знао одсек за људске ресурсе К&К министарства рата; за разлику од својих поданика из Босне, Лике, Баније које су одмах по објави рата 1914. послали на Србију, претке данашњих „војвођана“, Србе, слали су (махом) према Русима. Већу свест о српском идентитету становника данашње Војводине имао је дакле – бечки двор него што је данас имају премудри Берисављевићи, Суботићи, Чанци…

http://prevrat.wordpress.com/

некадашњи блог (Р)еволуција

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

ПРЕВРАТ

.

Југословенство

ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део

ТРЕЋА СРБИЈА

One Response to ПРЕВРАТ – други део

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: