Француски Официр, Председник Света и Председник Странке

 

Француски Официр

Председник Политичког савета Демократске странке Драгољуб Мићуновић примио је вечерас у Београду орден Легије части у рангу официра који му је уручио амбасадор Француске у Србији Франсоа-Гзавије Денио.

Председник Света

Посланик Демократске странке Вук Јеремић и председник ГС УН:

“Лакше је заказати сусрет с америчким председником Бараком Обамом или кинеским лидером Сји Ђинпингом него с председником Демократске странке.“

Председник Странке

Председник Демократске странке Драган Ђилас за НИН:

“Мислим да је добро што имамо човека који председава Генералној скупштини УН, иако то није толико важна функција колико је правимо, али лепо звучи. И драго ми је што господин Јеремић може код Обаме лакше да дође него до мене. Пошто га ја видим малтене сваки пут када дође, вероватно се онда виђа са Обамом сваких 15 дана, што је за Србију добро.“

“Динкић предложио закон о информисању који је требало да угаси Курир, а онда се ипак направио неки договор. Родићи су у оквиру породице одлучили да оптуже оца да је он крив за све проневере, па је он завршио у затвору, а људи из врха ДС попут Душана Петровића и њему блиских сарадника добили су директно утицај на уређивачку политику и то сви знају само што нико неће јавно да каже, па ће рећи Ђилас и добиће нових десет насловних страна. У једном тренутку су дошли на генијалну идеју да Курир буде тај који ће да купи Политику и Новости. Тада сам отишао код Бориса Тадића и рекао да је то црвена линија коју не могу да прихватим, да један таблоид купи Политику. Није добро ни што је Политику купио Фармаком.“

Дневни лист PRESS

 

 

6 Responses to Француски Официр, Председник Света и Председник Странке

  1. Varagić Nikola каже:

    »Ja sam mali čovek po značaju i funkciji da se sretnem sa Angelom Merkel.«

    ALEKSANDAR VUČIĆ LIDER SNS-A, PRVI POTPREDSEDNIK VLADE I MINISTAR ODBRANE, SKROMNO O SVOM PUTU U BERLIN (B92)

  2. […] Француски Официр, Председник Света и Председник Стран… […]

  3. […] Француски Официр, Председник Света и Председник Стран… […]

  4. […] Француски Официр, Председник Света и Председник Стран… […]

  5. Varagić Nikola каже:

    Од Мердара до „жутог сердара“/ скица за портрет Драгољуба Мићуновића

    Владимир Димитријевић

    Некад за Стаљина, сад за НАТО – и никад није поцрвенео, никад осетио грижу савести, никад се није осврнуо да помирише своје трагове…

    Чачак/Београд, 18.02.2013

    Најстарији суперхерој Друге Србије

    После лумена какви су Иван Чоловић, Борка Павићевић & компанија, нови носилац француског ордена Легије части постао је он, „тхе инцредибле“ Суперхерој наше превируће транзиционе демократије, човек вечно младог духа, Драгољуб Мићуновић, јахач који је прејахао прави епски пут – од родног Мердара до вечитог„жутог“ (боја звездица на ЕУ застави и боја његове странке) сердара. Зато нисмо могли да одолимо срцу јуначкоме, а да се не подсетимо живота&рада нашег новог легионара части. Трудили смо се да његове трагове, који миришу САД-ЕУ хуманизмом, проследимо на основу сведочења људи који су га знали или га знају или, ако ништа друго, бар су га (про)читали. Дискурс овог текста је младалачки полетан, попут духа Мићуновића, нашег Сократа, нашег Декарта, нашег Хегела и нашег уопште Њега, је ли? Зато у њему има праскавих жабица, ситних петарди, веселих ватромета и осталих прскалица за забаву младог поколења.

    Мићуновић као возач мицубишија
    Ових дана смо из новина сазнали да се митска личност савремене Србије, извесни Шарићев пајтос, звани Миша Банана (сећате ли се дечјег суперхероја, Бананамена, из доба кад смо ми, из шездесет и неке, гледали цртаће?), сретао са другосрбијанским суперхеројем, Драгољубом Мићуновићем. Тако у једном од наших најпознатијих стрип магазина, максираном у новине(и занимљивијем за читање, бар у доба митског Шарића, од „Златне серије“ са Загором у СФ епизодама), дакле, погодили сте, у „Куриру“, читамо: „Родољуб Радуловић, Миша Банана, давао је паре Драгољубу Мићуновићу за његов Демократски центар – странку коју је оформио по изласку из ДС 1996. године, а коју је утопио поновним враћањем у Демократску странку 2004. године! Радуловић је био главни финансијер Мићуновићу, често су ишли на вечере, а све ово открио је Милорад Марјановић Сеља, Радуловићев близак пријатељ, синоћ у емисији „Голи живот“ на телевизији Хепи код Миломира Марића“. Мићуновић је, међутим, све порекао:видео је Банану само једном, пре петнаест година, и он му није давао паре. Онда се испоставило да су се упознали пре двадесет година, и да је Радуловић јео неку рибу (тако стрип магазин „Курир“, 8. фебруара 2О13. )

    Дакле, овај случај је сумњив. Суперхерој пориче такво познанство. Зато се, да бисмо почели од нечег поузданог, обраћамо академику Кости Чавошком, који је, у књизи „Расрбљивање“, описао улогу нашег суперхероја – легионара у раним данима Демократске странке (чији је један од оснивача, то не заборавимо, био и Чавошки). У тексту „Преображаји Демократске странке“ Чавошки каже: „У пролеће 1990. године после неког састанка Драгољуб Мићуновић ми је понудио да ме својим колима повезе кући. То ме је изненадило јер сам знао да до тада није имао кола, а да му је плата у Центру за филозофију и друштвену теорију Института друштвених наука релативно мала. Пошто нисам могао да препознам који је то тип кола, он ми је рекао да је то Мицубиши. На моје питање одакле му тако скупа кола, одговорио је да их није купио него узео на leasing, што је иначе много боље будући да власник сноси све трошкове каско осигурања. А када сам га питао колико то изнајмљивање месечно кошта, одговорио је да не зна, јер му паре још нису тражили. Био сам толико изненађен да сам занемео.

    Скоро у исто време Слободан Инић нас је обавестио да је Ђорђе Зечевић, угледни привредник, спреман да финансира даље излажење „Демократије“. Борислав Пекић и ја смо одмах похитали да с њим о томе разговарамо у предворју Југословенског драмског позоришта. На наше велико изненађење, он је упорно избегавао да да одређени одговор када ће и коме ће дати обећани новац. Тек касније сам схватио да је он очекивао и одговарајућу противуслугу, на коју је већ пристао Драгољуб Мићуновић. И заиста, чим се придружио странци, постао је кандидат у самом језгру Београда, у којем су бирачи били наклоњени опозицији, па је и постао народни посланик. Мање је наравно било зазорно што је практично купио посланички мандат већим прилогом за изборну кампању, колико је било апсолутно недопустиво што је при том и лично подмитио утицајног челника странке, а овај пристао да то мито прими. У ствари, већ тада је започела пракса која нас је током последњих двеју деценија уверила да је у нас руковођење политичком странком најбезбеднија, а можда и најпробитачнија лукративна делатност. Јер, за разлику од тајкуна који су ризиковали да буду ухваћени у неделу или да неком непромишљеном и опасном трансакцијом изгубе на споран начин стечено богатство, страначке вође су се обогатиле без икаквих неприлика, у чему су предњачили Вук Драшковић и Зоран Ђинђић“ (Коста Чавошки: „Расрбљивање“, Орфеус, Нови Сад, 2011, стр. 355-356).

    Мићуновић као „отац српске демократије“
    Академик Никола Милошевић, такође један од оснивача Демократске странке, у свом „Политичком споменару од Броза до ДОСа“ (Информатика, Београд, 2006) се, на више места, бави ликом и делом другосрбијанског жутог суперхероја, Драгољуба Мићуновића. У дому познатог режисера, Саше Петровића, чехословачки амбасадор Франтишек Липка испричао је Николи Милошевићу следеће: „Према Липкином казивању у време студентских протеста код Теразијске чесме једна делегација учесника тог протеста кренула је код Слободана Милошевића на преговоре, а са њима и Драгољуб Мићуновић. Успут им овај отац српске демократије каже да од шефа државе и председника владајуће странке траже шта год хоће само не да Вука Драшковића пусти из затвора. Међутим, кад студнети тамо стигну забораве они на тај мудри савет и затраже да се заточени Драшковић одмах пусти на слободу. На то се Милошевић окрене Мићуновићу и каже: „Мићуне, шта смо се договорили?“. Чудно ли је? Демократа и комуниста се договарају? Наравно да није чудно: јер, „отац српске демократије“ је Марксово духовно чедо. Покојни академик нас подсећа да је Мићуновић „први дошао на идеју да се београдски универзитет преименује у Црвени универзитет Карл Маркс“, јер су он и његови праксисовци „били одлучни противници демократских институција и њихов спор са владајућом идеологијом био је само једна врста породичне свађе око тога хоће ли идол пред којим ћемо метанисати бити млади или стари Маркс“. Овај исти Мићуновић је, сасвим у духу марксизма – лењинизма, подржао , 2004, вандалско прекидање представљања књиге Животе Ивановића „Зоран Ђинђић у мрежи мафије“, када је академик Никола Милошевић спречен да говори од стране младих тадићеваца, чедиста, следбеника Горана Свилановића, али и Мићуновића, који је похвалио овај чин „грађанске непослушности“ и оптужио Милошевића да је „човек који мртвацима преврће џепове“, иако је у књизи објављен и низ похвалних текстова о Ђинђићу, па и један Мићуновићев. После су млади јуришници писали увреде на зиду поред Милошевићевог стана, свакако охрабрени подршком лумена какав је наш Легионар Части.

    Мићуновић као потенцијални патријарх
    Велики Легионар Части је одавно показао своје потенцијале у свим областима наше демократије: он све зна, све може, све уме, све разуме, он је човек за све и човек који је свја. Тако је 2003. године напао СПЦ зато што није дозволила представницима Владе Македоније да у манастиру Свети Прохор Пчињски обележе неку своју револуционарну годишњицу. Синод СПЦ је рекао да тако нешто не може бити дозвољено док год тамошње власти понижавају свештена лица СПЦ, спречавајући им улаз у земљу или их приморавајући да при проласку кроз Македонију, скидају мантије. Драгољуб Мићуновић, који је у то време био на челу парламента, сад већ непостојеће, Државне заједнице Србије и Црне Горе, у „Вечерњим новостима“ је, 1. августа 2003, на страни 7, устврдио да се око дозволе за улазак у манастир Свети Прохор Пчињски, не пита Црква, него држава. Вишедеценијско бављење филозофијом му није било довољно, па се упустио у теологију, то јест у област канонског права. По њему, држава одређује где ће ко од страних делегација бити примљен, и на ком месту. Занимљиво је истаћи да Супрехерој Друге Србије није понудио свој стан незваним гостима, али је штедро понудио оно што припада Цркви онима који ту Цркву не признају. Очито, били су то трагови младости, оне бурне скојевске младости, кад је, с промајом у глави и парабелумом у руци, све било могуће!

    Тада је потписник ових редова коначно схватио: Мићуновић би, да му неко понуди, одмах могао бити србски патријарх. Рекао би: „Нема проблема! Само да пустим браду, и ствар је решена!“ Такав је то Универзални Геније.

    Мићуновић као борац за дијалог и толеранцију
    Марта 2011. са програма Радио Београда Два скинута је, класичним чином цензуре, сјајна емисија „Атлантис“, коју је годинама водила мр Биљана Ђоровић, једна од најстваралачкије делатних жена данашње Србије, спремна да се суочи са најтежим проблемима на начин достојан ума и слободе, жена која је у нас саздала својеврсно „философско новинарство“. У емисијама серије „Атлантис“ дотична госпођа бавила се техникама спина и манипулације, “менаџментом перцепције“, историјом смртних казни и канибализма, проблемом прећутаних геноцида, Шекспиром за 21. век, Бориславом Пекићем. Биле су обрађиване и друге теме, попут претварања медија у машине за прављење стварности, ГМО – геноцида и монсатанизма, падања Србије у канџе прохрватских лобија, кемтрејлса на нашем небу, еугенике и генетског инжењеринга. Ова емисија је, на окупираном „европском“ РТС –у, била права оаза слободе, у коју су се укључивали великани антиглобализма и слободне мисли:Едвард Херман, Ноам Чомски, Мајкл Паренти, Џудит Рисман, Џон Пилџер, Дијана Џонстнон, Рима Лејбоу, као и низ домаћих интелектуалаца првог реда. Наравно, емисија је засметала Драгољубу Мићуновићу који је, уз свог младог саучесника у пацификацији Србије, Жељка Ивањија, устао против исте на Програмском одбору РТС-а 24. марта 2011. Касније се правдао да није тражио забрану, али: „Замерке на ову емисију су кршење елементарних права, ставови о дискриминацији, питање професора Трифковића, оцене Сребренице и холокауста. Ја као слушалац имам право да кажем да ли ми се свиђа или не, посебно са становишта јавног сервиса“ (Биљана Ђоровић: Атлантис против Левијатана, Двери – Катена Мунди, Београд, 2012, стр. 10). У одбрану „Атлантиса“ устали су многи интелектуалци из земље и света. И Удружење новинара Србије је, у то доба, тражило да РТС објасни зашто је емисија укинута пошто је „председник Програмског одбора РТС-а Драгољуб Мићуновић критиковао њен садржај и начин уређивања“(исто, стр. 11). Ипак, није вредело. Победио је Суперхерој Толеранције и Дијалога, Мићуновић, Легионар ЕУропске части.

    Јахач Србије
    О томе је др Милан Брдар, у свом отвореном маниру, рекао (бавећи се „шареним јатом“ хајкача на „Атлантис“ и слободу јавне речи): „Десило се да је предводник тог шареног јата човек у толико позним годинама да је више непристојно што уопште фигурише у јавности, који је у младости био добар ученик стаљинизма и титоизма, против којих је наводно био у средњим годинама у име изворно-казанског комунизма, да би на крају девете деценије постао гаулајтер неолиберализма. Као професор, међу студентима је остао најпознатији по причању приглупих вицева, а не по држању озбиљних предавања; и нарочито као пропагатор Марксових идеја о слободи штампе. Књижицом његових текстова, коју је приредио (Вук Караџић, Београд, 1971), стално је махао на часовима, што је континуирано радио и две деценије касније, као да је у њој видео своје животно дело. („Ко о чему, баба о уштипцима.“) Није ни чудо, јер му је научно дело за 4О година рада остало прескромно да би било видљиво, а камоли значајно. У зло доба, на прагу девете деценије живота, тај бивши омладински функционер с Голог отока, под руководством учитеља му, Титовог џелата Јова Капичића, актуелног омладинца ЛДП-а, забрањује и шаље поруку a la Сен-Жист: „Нема слободе за непријатеље слободе.““.

    По Брдару, забрана „Атлантиса“ је уследила само „зато што је бивши млади џокеј с поповских леђа, у позним годинама прешав на грбачу целе Србије, изјавио да је „као слушалац незадовољан садржајем Атлантиса“. Па, зар да се због тога емисија забрани? Није му довољно што Србију већ јаше као најскупљи и најалавији народни посланик у њеној историји, него захтева да се радио програм прилагођава његовом укусу, па да му се „свиђа“. Ето, то је писоаризација! И никог нема да му каже: „Ма, дај, стари, је л ти то озбиљно?“ – него ћуте као у време Титове страховладе. Само што то ни Тито није радио. Јахач Србије и њене слободне речи губи из вида да је то могао да изјави у својој кући, а да је на Управном одбору представник свих грађана који плаћају претплату. Он до тога држи колико до лањског снега, јер је од Маркса одавно научио да је народ „најобичнија апстракција“, то јест – да не постоји. “ (Милан Брдар:Хроника разорене Троје, Књига прва, Центар слободарских делатности, Логос, Крагујевац, Бачка Паланка, 2012. стр. 21-23).

    Мићуновић као феминиста
    Слободан Антонић, вредни, упорни и науци посвећени копач по другосрбијанској интелектуалној шљаци, у којој се увек нађе понеки бисер достојан анализе, открио је многомудрог Другосрбијанског Гуруа и као, под старе дане, феминисту. Мићуновић је, 2005, у зборнику „Мапирање мизогиније у Србији – дискурси и праксе“(том други), објавио текст „Мушки злочин и извињење“, а затим се, на једном скупу о родној равноправности 2009. („Родна равноправност у Србији – шансе и препреке“), огласио поново. Испоставило се да је Велики Деда Демократије против наше епске народне поезије као чисте мизогиније. О њему Антонић, у свом аналитичко – хигијеничарском стилу (мисли се на хигијену ума) каже (у тексту): „Најзанимљивији је пример Драгољуба Мићуновића, председника Политичког савета ДС. Он не само да тврди да, од праисторије па све до наших дана, мушкарци, као колектив, владају над женама и експлоатишу их, већ да је „та огромна скупина која се зове мушки род“ колективно починила, а и даље чини, „злочин који је најстарији и најмасовнији и који се и даље врши свакодневно“ (Мићуновић, 2005: 576; 575). Реч је о „историјском континуитету мушког злочина према женама у свим друштвима и у свим епохама“ (Мићуновић, 2005: 580). Тај масовни мушки злочин, наиме, по Мићуновићу постоји не само у целокупној досадашњој историји, већ и у „савременим, развијеним и демократски уређеним земљама“ (Мићуновић, 2005: 587). Мушкарци врше злочин према женама чак и ако је укинута свака законска дискриминација према полу. „Правне норме и њихово доследно поштовање само су први корак у изградњи бране од настављања мушког злочина“, каже он (Мићуновић, 2005: 588). Јер, „злочин који траје неколико миленијума не може се зауставити ни брзо ни лако“ (Мићуновић, 2005: 588). Следећи корак, након укидање полне дискриминације, треба да буде јавно и колективно „извињење мушког рода“ свим женама (Мићуновић, 2005: 587-588). Коначно, трећи корак, по Мићуновићу, треба да буде дуготрајна „борба са антиженским културним наслеђем“ (Мићуновић, 2005: 588). Јер, „проблем мушко-женских односа, пре свега, видим у култури која је мушки злочиначки традиционална, од старих епова, преко грчких трагедија до наших дана“ (Мићуновић, 2009).

    Та дуготрајна „борба“, по Мићуновићу, подразумева управо коришћење школског система у циљу промене свести људи. „Свест о постојању тако великог злочина и његовог дугог историјског трајања“, каже Мићуновић, „мора бити развијана код мушког дела становништва кроз све форме образовања и васпитавања“ (Мићуновић, 2005: 588). Не само да деца по школама, по Мићуновићу, треба да уче о „најстаријем и најмасовнијем злочину, који се и даље врши свакодневно“, већ у школским програмима треба интерпретирати традиционалну културу као „мушки злочиначку“. Ево шта о томе дословце вели Драгољуб Мићуновић: „Ту је проблем едукације, проблем наше културе и проблем васпитања. То не иде за један дан. Морамо да му знамо правац. Морамо да једну антиженску, насилничку културу не хвалимо, него напротив, да је кудимо. Ево, `Зидање Скадра на Бојани` и како су они зазидали ону несретну жену са дететом. Када објашњавамо све те епове, не треба да се хвалимо, него да кажемо да је то страшно срамно, да та песма није лепа него ружна, одвратна“ (Мићуновић, 2009).

    У традиционалној култури заиста има много описа насиља и неправди. Међутим, традиционална култура управо то насиље и неправду осуђује. Кад би се Мићуновић потрудио да поново прочита „Зидања Скадра“, и сам би видео да је читава песма потпуно супротна од оног што јој он замера. Песник не само да ни једног тренутка није одобравао то што се младој жени дешавало, он читавом својом поетиком јасно ставља до знања на чијој страни су његове симпатије. Сви који слушају или читају ову прелепу песму не могу а да не осете снажно саосећање са женом-жртвом и њеним часним супругом, и, истовремено, најдубљи презир према њиховим душманима (оличеним у Мрњавчевићима и њиховим женама). „Зидање Скадра“, попут најбољих античких драма, пева о једној колективној трагедији, немесису који није само спољашни (оличен у надљудској сили), већ и унутрашњи (оличен у карактеру јунака). Сводити ту прелепу и потресну поему на питање „политичке коректности“, оцењивати ту дирљиву оду часности, супружанске и родитељске љубави као нешто „срамно“ и захтевати да се у српским школама деца уче како је „Зидање Скадра“ „ружна и одвратна песма“, не само да подсећа на типично идеолошко секташтво из неких прохујалих времена, већ је, само по себи, отворена промоција биготног, варварског понашања у култури, у име једне прилично опскурне идеологије.“ Тако Антонић.

    Мићуновићева (под старост) феминофилија је, наравно, у интелектуалном смислу само пројава сенилног варварства умируће западне културе и жеље Великог Деде Србијанске Демократије да и даље буде млад и свеж, као кад је тражио да се Београдски универзитет назове „црвеним“ и да носи име по Карлу Марксу. Док је Бранко Миљковић, генијални србски песник – неосимболиста, у овој песми видео метафизичку дубину која га је довела до стихова његове, Миљковићеве, “Гојковице“, наш Легионар Части је, у свом мутном сећању на динарске пределе из којих потиче, пронашао крхотине овог десетерачког ремек – дела и закукао, из једног грла, с домаћим нарикачама радикалног феминизма, да је велико дело народног генија ружно и одвратно.

    Ко је Мићуновић?
    Заиста, ко је овај човек?
    Он је парадигматични лик српске квазиелите рођене из комунизма, а на темељима свега што је у нашој патријархалној култури било лоше (о оном добром сада није реч): од бахатости и логорејичног егоманијаштва до крајње небриге за заједницу код оних који се дочепају власти.

    Драгољуб Мићуновић је, као такав, узор већини наших политичара, који би волели „доживјети стоту“, тако здрави, тако млади, тако осмехнути, као што је он, безбрижан, лак и нежан и на врховима Урала и на Суматри, и где год је крочила његова Демократска Нога, Нога Толеранције, Људских Права & Евроатлантских Интеграција. „То је нама наша борба дала – друга Мићу за ЕУ маршала!“ Шта је овом човеку фалило? Био је скојевац ревносни и пун Стаљина у грудима, био је голооточки ревидирац, био је марксисовац – праксисовац који је позивао да се Универзитет у Београду назове по Карлу Марксу, и да буде још и „црвени универзитет“. Био је челник ДСа који вози Мицубиши, и оснивач Демократског центра који упознаје Мишу Банану док Миша једе неку рибу. Био је шеф парламената, посланичких група, делегација, управних одбора, цензор и инквизитор. Некад за Стаљина, сад за НАТО – и никад није поцрвенео, никад осетио грижу савести, никад се није осврнуо да помирише своје трагове, за које је свакако уверен да су напарфемисани благоуханијем ЕУтопизма, и да је он, као и увек, у праву, због чега је сад Легионар Части. Комуниста, феминиста, парламентариста… „Пристао сам, бићу све што хоће“, певало је „Бијело дугме“ стихове Душка Трифуновића. И Велики Легионар Части је инкарнација тог стиха Трифуновићеве песме. . .

    Утеха за оне који не пристају
    Под теретом ишчадија Друге Србије, Права Србија, она једина, можда ће- заиста, сасвим је могуће! – нестати. Превише је другосрбијанских киборга, слугу Империје, изашло из шињела јефтиног „просветитељског“ рационализма и утилитаризма, да би се то, до века, могло издржавати и издржати. Али, ова могућност, могућност да, због грехова народа и његове „елите“, као заједница нестанемо са лица земље, не значи да се, лично, не мора бити усправан и исправан. Напротив! Усправни у тренуцима кад нам је најтеже и кад се све око нас руши морамо бити зато што је то једини начин да се остане човек, биће каквим га је Бог хтео, а околности му често нису дозволиле да се уобличи у пуној својој висини.

    И све је то сасвим у складу са подсећањем Мила Ломпара, из „Моралистичких фрагмената“(Народна књига, Алфа, Београд, 2007, стр. 81): „За разлику од трагичког јунака или човека који прима на себе општи пораз, чувајући тако црте људског лица, бубашваба ни у мислима не може пристати на околност да је не буде, јер је њеној простости – као извору њене снаге – неподношљив тренутак у којем све стаје, заувек, неповратно: зашто?“ Човек или бубашваба. Тertium non datur.

    Осим, наравно, у случају Драгољуба Мићуновића. Он је нешто треће – Легионар Части и Суперхерој Друге Србије.

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/od-merdara-do-zutog-serdara.php

  6. Varagić Nikola каже:

    Svetislav Basara

    Ustavno pitanje

    Šta je ovo, ljudi moji? Picopevac Jeremić opet napustio radno mesto, ostavio svet na milost i nemilost pomahnitalim meteorima i svakovrsnom neredu i pohitao u matušku Srbiju, koju predstavlja u onoj pustolini na Ist Riveru. U svetskoistorijskom stilu, da ne bude zabune. Što nam se to Vuko tako brzo vratio? Nepravda ga naterala! I to kakva: em protivustavna, em neetička, em pogubna po ugled naše zemlje.

    Moglo se i očekivati da se Picopevac, drčan kakvim ga je Bog dao, neće tako lako pomiriti sa snažnim volejom u dupe kojim ga je Đilas degažirao iz DS-a; moglo se pretpostaviti da će se kurobecati i mahnitati. Ali da će potegnuti na vrata Ustavnog kadiluka, to je malo ko mogao pomisliti. Isključenje iz stranke kao protivustavni akt – hm, što bi reko Teofil. Da nije mnogo mačku goveđa glava? Ko to zna? Pokazavši se veoma predusretljiv prema Našima, Ustavni kadiluk bi mogao imati razumevanja i za predsednika sveta. Jer ako je neko NAŠ, onda je to vaistinu Jeremiću Vuče.

    Samo što je sišao sa aviona, eto ti ga Vuk u nekoj emisiji na TV Prvoj. Tajming mu valjda nije dozvolio da utanači još jedan razgovor sa Nenadom Stefanovićem, pa je morao da se zadovolji „njihovim pravom da znamo sve“. Ali, istini za volju, i TV Prvin voditelj se pokazao kooperativnim i predusretljivim. Može biti da grešim, ali gledajući upicanjenog picopevca sa neizbežnom crvenom kravatom, nisam se mogao otrgnuti utisku da je Vuk voditelju dao spisak pitanja koja mu se imaju postaviti.

    Otkuda mi takva ideja? Iskustvo, cenjeni publikume, iskustvo. I sam sam vam često bivao gost u kojekakvim TV emisijama i mogu vam reći da su voditelji u najvećem broju slučajeva huncuti, da ne kažem baš pokvarenjaci. Ni na kraj pameti im ne pada da te pitaju nešto o čemu bi voleo (i umeo) da govoriš, nego nastoje da te navuku na tanak led i da – ako im pođe za rukom – iz tebe izvuku nešto stupidno, golicavo i tabloidno.

    To sa Vukom i njegovim domaćinom nije bio slučaj. Sve je teklo kao po loju. Tako smo – TV Prvoj hvala – između ostalog čuli da je isterivanje Jeremića Vuka izazvalo pravu konsternaciju u UN i u američkim diplomatskim krugovima. Isterivanje predsednika sveta iz DS-a usred mandata, klinkuo je Picopevac, jako je ružno odjeknulo u svetu, kao takvom, a naše diplomate dovelo u nezgodnu situaciju prilikom objašnjavanja Đilasovog vandalskog čina kolegama, ekselencijama.

    A to, smatra Picopevac, Đilasa diskvalifikuje kao predsednika DS-a ili jednog dana – pu, pu, pu, daleko bilo – možda i države ili vlade. Jer – miloglagoljio je Jeremić – ako Đilas ne preza od toga da iz stranke izbacuje one koji mu se ne sviđaju, dokopa li se izvršne vlasti, svakako neće prezati ni od oduzimanja državljanstva onima koji mu nisu po ćudi. Pa vi gledajte za koga ćete glasati.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/ustavno_pitanje.881.html?news_id=256047

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: