Турска ће као „стратешки партнер Србије“ увек подржавати “Косово“

 

04. феб 2013

Председник Томислав Николић борави у дводневној посети Турској. Саветник председника за спољну политику Марко Ђурић рекао је Танјугу да посетом Турској Николић наставља интензивне спољнополитичке активности, а да ће фокус посете бити економска сарадња.

Делегација Србије, како је додао, управо на том пољу очекује конкретне резултате, али ће посета бити прилика и да се истакне да „политички односи морају да прате економске и да ми од Турске очекујемо да она уважи наше интересе када је реч о Косову и Метохији„.

08. феб 2013

Турска ће увек подржавати Косово, рекао је министар одбране Турске Исмет Јилмаз у Приштини где је разговарао са министром снага безбедности Косова Агимом Чекуом који је изјавио да је Турска до сада много помогла Косову на војном плану.

Чеку је, после разговора са Јилмазом, изразио велико задовољство улогом и подршком Турске Косову.

„Велика скупштина Турске усвојила је и један фонд из буџета за подршку Косову. Из овог пакета ће бити финансиран развој и опрема војним снагама Косова”, рекао је Чеку, преноси Анадолија.

Напоменуо је да је Турска до сада много помогла Косову на војном плану.

„До данас се 150 младих са Косова школовало у војним школама у Турској. Тренутно 20 наших ученика треба да заврши школовање за пилота”, истакао је Чеку.

Јилмаз је истакао да ће Турска увек подржавати Косово.

„Турска подржава дијалог између Србије и Косова и верујемо да сви проблеми између ове две земље могу бити решени дијалогом”, рекао је Јилмаз.

2 Responses to Турска ће као „стратешки партнер Србије“ увек подржавати “Косово“

  1. Varagić Nikola каже:

    ALEKSANDAR DUGIN: TURSKA NA DRAMATIČNOJ RASKRSNICI IZMEĐU ATLANTIZMA I EVROAZIJE

    četvrtak, 07 februar 2013

    SAD su podmetnule Ankari „osmansku geopolitiku“, u kojoj je čekaju krv, neredi i raspad

    Nakon Drugog svetskog rata Turska, koja se do njegovog kraja orijentisala na Nemačku i zemlje Osovine, našla se pred izborom: ili da se priključi istočnom bloku ili zapadnom.

    Pod pretnjom (realnom i izmišljenom) staljinske invazije – Turci su izabrali Zapad, postali su deo NATO i od tada, od 50-tih godina 20. veka Turska se nalazila u taboru NATO, u taboru atlantizma, u taboru Zapada. Otuda je stigao i projekat Velike Turske.

    Mnogi smatraju da su Turci etnički rasisti-nacionalisti i da su oni smislili taj projekat. A, ustvari, to je bio projekat CIA, koji je predlagao Turcima i turskim obaveštajnim službama da pojačaju uticaj na turanske narode Centralne Azije, koja je tada bila u sastavu Sovjetskog Saveza. Kasnije – nakon raspada Sovjetskog Saveza – da Ankara proširi uticaj na bivše sovjetske republike, otad samostalne države Centralne Azije i na turanske narode oko Volge i na Kavkazu, sve do Jakutije.

    Drugim rečima, panturkizam je bio ideja sledbenika atlantizma, zapadnjaka, predstavnika američkog strateškog geopolitičkog planiranja za Tursku. Samim Turcima to i nije bilo potrebno.

    U međuvremenu su doživeli fijasko svi pokušaji Ankare da taj politički projekat ostvari preko širenja turanskog obrazovanja i preorijentacije na Tursku tih novonastalih država. Turci se i nisu realno preterano uneli u to. Oni su podržavali te tendencije, ali dosta pasivno.

    Zašto? Zato što je realni interes Turske očuvanje njenih državnih granica, koje su same po sebi problematične zbog moćnog kurdskog faktora. A tu su i veliki problemi povezani sa Severnim Kiprom, kao i mnoštvo drugih.

    Evroazijski zaokret Turske počeo je kad se u Ankari shvatilo da suprotstavljanje Sovjetskom Savezu i Rusiji nije više efikasno, naročito nakon 1991. godine. Baš tada se ponovo, kao u epohu Lenjina i Ataturka, iskristalisala ideja revizije odnosa prema Rusiji, koja više ne preti turskim interesima.

    TURSKI ZAOKRET U isto vreme je Amerika nastavila sa svojom ekspanzijom na Bliski Istok, krojeći nove granice.

    Poebno posle invazije na Irak, Amerika „odmrzava“ kurdski faktor, pa politika SAD i Izraela na Bliskom Istoku počinje da predstavlja pretnju interesima Turske. Dojučerašnji neprijatelj u liku Rusije i delimično Irana i saveznici u liku SAD – jednostavno su zamenili mesta.

    Tursko vođstvo počelo je od tada da razmišlja o evroazijskom projektu. To se najbolje videlo po turskom vojnom vrhu, koji je preosmislio interese Turske u „Ataturkovom ključu“ i počeo da se kreće u pravcu evroazijskih integracija, odnosno da uzima kurs na zbližavanje sa Rusijom, pa i sa Iranom, i da se udaljava od SAD. Sve do pojave prvih ideja o izlasku Turske iz NATO.

    Ovi su se procesi odvijali 2000-ih godina. Tada je i došlo do burnog zbližavnja Rusije i Turske, uključujući i ekonomsko. Nekoliko puta je porasla trgovinska razmena. Ruski turisti su postali neodvojivi deo turske ekonomije, i sve se to ispoljavalo u nekom političkom evroazijstvu.

    Amerikanci su shvatili da stvari kreću rđavo, da gube Tursku posle puštanja iz boce kurdskog faktora i postavljanja u Kongresu SAD i u Evropi pitanja priznavanja genocida nad Jermenima. Ankara je sve to prihvatala veoma bolno.

    A njeni „prijatelji“ su izmislili slučaj „Ergenekon“ i optužili vojno rukovodstvo Turske za nekakvu evroazijsku zaveru tobože sračunatu na pokušaj državnog prevrata.

    Istina, turski vojni vrh je više puta u istoriji izvodio državne prevrate i uspostavljao vojnu kontrolu nad zemljom – kada je politika izlazila iz okvira koji su odgovarali zavetima kemalista.

    To je deo realne turske istorije. A „Ergenekon“ je antievroazijski slučaj koji su montirali Amerikanci. Rezultat je bio: sklanjanje vojnog vrha Turske i slanje u zatvor pod izmišljenim izgovorima. To je slučaj „Ergenekon“.

    Na taj način su Amerikanci povratili uticaj na Tursku i na Erdogana. S tim je povezan još jedan prevrat, koji je malo podsećao na politiku Velike Turske, ali je dobio naziv „politika panturkizma“ ili „neoosmanska politika“.

    OPASNA FIKCIJA Neoosmanska politika Turske ogleda se u ovom trenutku u zbližavanju sa proameričkim arapskim režimima u Saudijskoj Arabiji i Kataru. Pozicija Turske je neoosmanizmom čvrsto usmerena protiv Asada i na naglo zahlađenje odnosa sa Iranom i Rusijom.

    U stvari, ova „osmanska geopolitika“ je – fikcija, kao i ideja o Velikoj Turskoj. Turska u savremenom stanju uopšte, ni pod kakvim uslovima, nikako i nikad ne može da uspostavi ništa nalik Osmanskoj imperiji.

    Realno insistirajući na jačanju svog uticaja na Bliskom Istoku, naročito u savezu sa Saudijskom Arabijom, Katarom i sličnim ultrasalafističkim radikalnim islamskim državama, Turska može samo da stigne do kraha, do građanskog rata između svetovnih nacionalista, kemalista i republikanaca, koji čine negde polovinu stanovništva, i religioznih fanatika, koji su manjina. Samim tim: i do raspada Turske na etničkoj osnovi.

    Evroazijski kurs je jedini način da se Turska sačuva u okvirima kemalističkih granica. Ali taj kurs je za današnje rukovodstvo Turske blokiran baš slučajem „Ergenekona“. Čak i ako bi pohapšeni turski oficiri-evroazijci bili pušteni iz zatvora – oni teško da bi tek tako oprostili svojm dželatima.

    Tursko vođstvo se nalazi u ćorsokaku jer je još jednom krenulo po atlantskom scenariju. Približilo se Americi, a udaljilo od Rusije i Teherana, od evroazijskog bloka. Još se uplelo, faktički aktivno u antisirijski sukob, podržavajući, zajedno sa Saudijcima, radikalne ekstremiste.

    Naravno, arapski islam danas nije u poziciji da preuzme bilo kakve liderske pozicije u Turskoj. To je apsolutno nerealno. Turska sa takvom politikom ne može da postigne ništa. A odnose sa Rusijom realno može da pokvari uprkos nedavnoj poseti Vladimira Putina. Zapravo, umesto realnog zbližavanja sa Rusijom, u toku je zahlađenje odnosa.

    Turska se ustvari sve više uvlači u destruktivne projekte. Geopolitika Turske danas prolazi kritičnu fazu.

    Neoosmanizm je fikcija, iluzija. Neće Turcima doneti ništa pozitivno, a negativno hoće – najverovatnije u najskorijoj budućnosti. Turska je krenula pogrešnim putem. Kreće se pravcem koji slabi tursku državu i doneće Turcima neprijatnosti.

    Ataturkovo nasleđe biće faktički likvidirano. Radikalno islamsko društvo u Turskoj, naviknutoj na svetovne norme, ništa pozitivno neće uspeti da stvori.

    Sve u svemu, neizbežni su raspad, rasulo, konflikt, krv, neredi i haos. Sve to preti Turskoj ako se ne odrekne lažnog neoosmanskog fiktivnog projekta koji je vodi u ćorsokak.

    Prevela Marija Petrova

    Fakti

    http://www.standard.rs/aleksandar-dugin-turska-na-dramaticnoj-raskrsnici-izmedju-atlantizma-i-evroazije.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Након УАЕ и Турске, сада и Азербејџан стратешки партнер

    8. фебруар 2013. | Танјуг

    Баку – Председници Србије и Азербејџана, Томислав Николић и Илхам Алијев, потписали су данас Декларацију о стратешком партнерству, уз очекивање да ће тај документ дати снажан подстицај интензивирању сарадње две земље у свим кључним областима, а пре свега на економском плану.

    Председник Алијев је изразио наду да ће прва званична посета српског председника и разговори са азербејџанским званичницима бити одлична основа за унапређење сарадње у свим областима и да ће дати снажан подстицај економској сарадњи, укључујући енергетику и инвестиције.

    Николић је узвратио оценом да је Србија у Азербејџану пронашла правог партнера у исламском свету и додао да је време да се пријатељство које постоји преточи у конкретну сарадњу и пројекте.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: