Dejan Ilić: U „našem taboru“

 

Iz teksta Vesne Pešić „Karantin i duboka ćutnja“ saznajemo da je autorka ozbiljno zabrinuta za političku sudbinu Ivice Dačića. Ali, nije samo Dačić ugrožen: iz istog teksta takođe saznajemo da je neko pretio i samoj Vesni Pešić. Bilo bi dobro da nam je autorka rekla ko joj je pretio „građanskim mrakom“, kako bismo mogli na te pretnje da reagujemo i stanemo uz nju. Ne delim sa Vesnom Pešić brigu za Ivicu Dačića, i ovde ću reći zašto. No, ova druga pretnja me pogađa i zato odmah hoću da kažem da Vesna Pešić može računati na moju podršku u svakom smislu ako neko nasilno pokuša da je spreči da i ubuduće iznosi svoje stavove. Razlog za to je jednostavan: meni su njene stručne i političke analize, njeni predlozi, kao i njeno javno delovanje bili i ostali dragoceni, i onda kada su mi neki njeni stavovi neprihvatljivi.

Međutim, kada to kažem, ne želim da se svrstam u nešto što Pešić naziva „našim taborom“. Iako ona o tome piše kao da podrazumeva da svi znamo šta je to „naš tabor“, moram reći da ne znam na šta ona pod tim misli.

(…) Zašto Pešić brani Dačića, i usput strogo opominje ostale da bi bilo pametno da joj se u tome pridruže? Odgovor je jednostavan, i pomalo neočekivan – zbog Kosova. Time Pešić staje u dugačak red ovdašnjih političara koji smatraju da je kosovsko pitanje za Srbiju pitanje nad svim pitanjima. Međutim, za ove političare među manje bitnim pitanjima nalazi se i ustavno definisanje srpske države kao pravne države, čime bi se ukinulo ono što se naziva prerogativnom državom (koja, navodno vođena državnim rezonom, ostavlja sebi širok prostor odlučivanja mimo bilo kakvog prava). (…) Tako i Vesna Pešić, kada kaže da nas nerešavanje kosovskog pitanja „onemogućava da konačno dobijemo normalnu državu u granicama koje možemo da kontrolišemo“, snažno podupire tu logiku, iako je svesna da ona „služi autokratima da kao nekom toljagom mlate po društvu i sprečavaju svaku racionalnu raspravu“.

(…) Zašto je ova logika opasna? Ima više razloga za to, a ovde ću kratko izložiti neke od njih. I Vesna Pešić, kao i svi drugi protiv kojih ona naizgled ustaje, slažu se da se onaj ko prihvatljivo odgovora na najvažnije pitanje suvereno izdiže iznad prava koje mora važiti za ostale. Za Vesnu Pešić je nebitno da li je istina ono što se upravo govori o premijeru, jer premijer po njenom sudu daje ispravan odgovor na kosovsko pitanje što ga oslobađa svake druge krivice. Sličnu logiku videli smo na delu tokom devedesetih: nema veze što je neko kriminalac ako se bori za „pravu“, dakle „srpsku“ stvar. (…) Pitanje je jednostavno: da li je govoriti istinu o stvari koja se proglašava presudno bitnom i ispravno se zalagati za nju dovoljno da se opravda kršenje zakona? Na to pitanje Pešić ne odgovara. Pri tom, ovde uopšte ne moramo misliti na prošle događaje. Naime, Pešić treba da kaže šta je sve spremna da zarad „Kosova“ oprosti Dačiću u vremenu koje je pred nama.

(…) Konačno, autoritativna logika državnog rezona – skraćeno: toljaga – ne kaže nam šta je sledeći korak, kada se jedno središnje pitanje konačno reši. Zabluda je verovati da postoji samo jedno takvo pitanje, čije se rešavanje odlaže u nedogled da bi se zaštitila prerogativna država. (…) Nema mesta sumnji u to da za kosovskim pitanjem, kada shvatimo da je ono već rešeno, neće uslediti nova presudno važna pitanja (recimo, Republika Srpska, ili – što da ne – Evropska unija), zbog kojih će biti sasvim opravdano odlagati konstituisanje države.

(…) Sva je prilika da su svi iz državnog vrha Srbije, nekada kao i danas, na neki način u vezi sa nekim oblikom kriminala. Sva je prilika da čitavom privredom Srbije u dobroj meri kolaju nezakonito stečeni novci. Dačić svakako nije sam u tome. (…) Pošto je to tako, svako pozivanje nekog domaćeg političara na odgovornost zbog njegovih veza sa kriminalom mora sa sobom da nosi pozivanje na odgovornost, a vrlo verovatno i povlačenje, gotovo svih viših partijskih i državnih funkcionera na političkoj sceni. Druga, podjednako teško ostvariva, i u mnogome sporna opcija bilo bi podvlačenje crte u vidu opšte amnestije (nije nezanimljivo razmišljati o jednoj komisiji za istinu pred kojom bi političari svedočili o svojoj umešanosti u kriminalne poslove u zamenu za oslobađanje od kazne); neka vrsta nulte tačke posle koje bi svi morali da poštuju zakon. Tu nultu tačku, razume se, može definisati samo država koja je bitno drugačija od ove u kojoj živimo. Ako se, pak, utvrđivanje odgovornosti sprovodi selektivno, onda nije reč ni o kakvom principu, nego o pukom obračunu na vrhu, u želji da se poluge prerogativne države prigrabe samo za sebe.

(…) Vesna Pešić zaista deli Srbiju na tabore. U njenom „manihejskom“ tumačenju sadašnjih prilika, Srbija može da se podeli samo na one koji su za Dačića i one koji su protiv njega. (…) Ako već treba praviti tabore, onda linija podele ne bi smela da ide duž osa borbe protiv korupcije, sporenja oko kosovskog pitanja ili zalaganja za Evropsku uniju. Podela bi trebalo da prati linuju koja razdvaja ustavoborce i ustavobranitelje. Da stvari budu tek malo komplikovanije, ustavoborci bi u toj podeli bili oni koji se zalažu za pravnu državu, dok bi se na drugoj strani našli oni koji štite prerogativnu državu. Ako se stvari tako postave, onda nema suštinske razlike između današnjih navodno principijelnih branitelja preambule kao što je Leon Kojen i pragmatičnih kršitelja prava i ustava kao što je Ivica Dačić. Ni jedni ni drugi ni na koji način ne rade na uklanjanju prerogativne države, to jest na ukidanju mogućnosti da se onaj ko stane na mesto suverena izdigne iznad prava.

(…) Da zaista veruje da je Vučić na ispravnom putu, s obzirom na trenutan odnos snaga, Pešić bi mogla mirno da spava sve i da Dačić bude sklonjen s mesta predsednika vlade. Ali, slutim, ona Vučiću ne veruje, baš kao ni Dačiću. Međutim, potonjem se sticajem okolnosti nametnulo da izgovori neke pametne stvari, pa Vesna Pešić to vidi kao malu naprslinu kroz koju bismo možda mogli da provučemo čitavo društvo. Meni se čini da je to pogrešna „slamka“.

http://pescanik.net  

>

NIN

VREME

POLITIČKA SUDBINA IVICE DAČIĆA >

Ostavka koju treba odraditi

filip švarm

1096909_01-vreme-naslovna-homepage

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

ДСС руши СПС, можда и СНС. ”Грађанска Србија” није на страни председника СПС и владе СПС-СНС. Двери и даље под цензуром.

Бошко Обрадовић: Посебно Косово чију пропаст такође треба зауставити

Двери на удару цензуре (Вучића, Динкића, Дачића и Ђиласа)

Међу левичарима, либералима и анархистима – поглед са (десне) стране

Коме нису потребни нови избори?

Како се стварају наследници

Nataša B. Odalović: Diktatura prolet-šibicarijata

Широооко

Откривена тајна: Формирана Влада у “Звездама гранда”

Конзервативци

Мила Николић Алечковић: Мега крај – Амин, Боже дај!

Француски Официр, Председник Света и Председник Странке

ЕПС-у недостаје 50 милијарди динара

Oko 50.000 radnika u Srbiji ima posao, ali ne prima platu. Svaki peti radnik radi na crno. Nezaposlenih oko 25%

10 Responses to Dejan Ilić: U „našem taboru“

  1. Varagić Nikola каже:

    Svetislav Basara

    ONO i DSZ

    U pravu su bili svi dobronamernici koji su me svojevremeno odvraćali od bilo kakvog pačanja u politiku. Fakat, nije to za umetnike. Pročitah, recimo, danas (četvrtak 07. 02.) tekst Vesne Pešćić na Peščanikovom sajtu i duboko se zamislih nad dubinama svoje političke naivnosti. O čemu govori Vesnin tekst?

    O aferi Dačić, o čemu drugom. Ali ne govori na način na koji se ovih dana govori i na koji sam – u izvesnom, mada pretežno zajebantskom smislu – i ja govorio. Vesna je, naime, prva otkrila šta se iza brda valja i zašto se plete svilen gajtan za Dačića.

    Dačić je, naime, otišao predaleko u pregovorima sa Tačijem, što je zapretilo da normalizacija odnosa i pomirenje dvaju naroda – noćna mora beogradskih, slavskih tutumraka i govnara – konačno postane java. Zato su se govnari i tutumraci sastali u nekom mutlaku i tu, u mutlaku, sastavili katil ferman za premijera.

    Eto, cenjeni publikume, šta biva kada popusti borbena gotovost. Ja, inače – poučen gorkim iskustvima iz prošlosti – pažljivo pratim svako dviženije u vlaškomagijskoj sekti koja se predstavlja kao DSS, jer dobro znam da je – čim se tamo uzmuvaju – na pomolu neka nesreća iz koje DSS namerava da izvuče korist.

    A ovih je dana, pa i meseci, DSS-ov Šturmštafel bio baš aktivan. Cela stvar je dostigla vrhunac u trenutku kada je eks-Rajhskancelar lično blagoizvoleo dići guzicu i doći u emisiju hiperkooperativnog Nenada Stefanovića. Odmah da vam kažem, emisiju nisam gledao, eks-

    -Rajhskancelara mi je zasenio Rajhspicopevac, a za gledanje i jednog i drugog vaistinu više nemam stomak. Nađite to na internetu, ako vas interesuje, ja se vraćam na temu.

    Na večno vraćanje istog. Ovako, dakle! Kao što sam napred pomenuo, turbonacionalni govnari iz famozne slavske čaršije, čija se moć neprestano potcenjuje (ali i precenjuje) zaključili su da je stabilnost srpske truleži opasno uzdrmana, da je samo pitanje meseca kada će se dobiti i datum za pregovore, pa je pala odluka da se tome blagovremeno stane na put. Ionako dobrano deranžirani SPS-ovskim i

    SNS-ovskim preterivanjem u evroentuzijazmu, slavski govnari su zaključili da to tako više ne može i da se tome mora stati na put.

    Nisu se baš, kao u Đinđićevom slučaju, odvažili na ekstremne mere (policijska akcija „Sablja“ bila je poučna), pa su se umesto egzekucije odlučili za neobrijanu mindžu. To, naravno, nije bilo dovoljno, pa su Ivici pripisali kontakte sa kriminalcima i tako mu zapretili maricom. Što će, po svemu sudeći, biti dovoljno. Sve me nešto, cenjeni publikume, kopka da li je lideru u kooperatvnom voditeljstvu, Stefanoviću, palo na pamet da Rajhskancelara upita s kim se sve on sastajao i s kim je sve imao kontakte.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/ono_i_dsz.881.html?news_id=255630

  2. […] Dejan Ilić: U „našem taboru“ […]

  3. Varagić Nikola каже:

    Građanska mantija

    Slobodan Vladuša

    Ne, gospođo Pešić, nije teško razumeti najnovije događaje. I Vi sami kažete da službe rade profesionalno po uvek istom scenariju. Svestan sam da te službe imaju svoje novine, ljude u medijima, ljude u politici, u državnim institucijama i na mnogim drugim mestima koja komuniciraju sa javnošću i imaju moć da na nju utiču. Razumem šta se događa i u velikoj meri zahvaljujući Vašim govorima i tekstovima tokom svih ovih godina u kojima ste pričali i pisali o istom problemu. Dakle, ništa novo i nerazumljivo se ne događa. Opet je u pitanju Kosovo. Tu se slažemo, ali to je i tačka na kojoj se razdvajamo.

    Ne, gospođo Pešić, službe i tzv. građanska Srbija se nisu ujedinile u zajedničkom poduhvatu da potope premijera Ivicu Dačića i mislim da je besmisleno o tome raspravljati, kao što je besmisleno raspravljati o politici Vojislava Koštunice i ljudi oko njega. Znam da će V. Koštunica napasti sve zbog Kosova i da neće birati sredstva. Da mu je stalo do borbe sa kriminalom, morao bi da prvo krene od svoje partije. Ono što mi nije jasno je zašto u isti koš bacate tzv. građansku Srbiju koja traži da se istraže susreti premijera Srbije sa kriminalcima? Zašto bi Dačić bio privilegovan?

    Ne, gospođo Pešić, viši cilj nije ispravan odgovor na prethodno pitanje. Viši cilj ne može biti opravdanje za svakakve budalaštine i kriminal, a to je ono što sam naučio od Vas tokom svih ovih godina. Viši ciljevi su uvek bili ono što nas je vodilo u grešku. Viši cilj je zanemarivanje osnovnih potreba građana zarad mitoloških predstava iza kojih, bar u Srbiji, stoje gramzivi pojedinci. Zbog viših ciljeva smo zaratili sa Hrvatskom i Bosnom i na kraju sa Kosovom a nakon toga smo, opet zbog viših ciljeva, glasali za Koštunicu kao i kasnije za Tadića, a rezultate tih ratova i vladavina ćemo još dugo osećati. Razgovora sa predstavnicima Kosova treba da bude iz potrebe građana sa obe strane da žive bolje.

    Ne, gospođo Pešić, Ivica Dačić nije jedini političar ni čovek koji je seo da ravnopravno razgovara sa Albancima. Znam neke medije, političare, javne ljude koji su odavno uspostavili odnose sa Albancima i uvek ih tretirali kao ljude. Znamo kako je Albance tretirao Ivica Dačić, a ni sada ih ne tretira mnogo bolje ukoliko ne mislite da to što sedi sa njima, za istim stolom, treba da bude dokaz da ih premijer smatra ljudima. Ivica Dačić nije svojevoljno seo da razgovara sa predstavnicima Kosova i Metohije, već je prosto ostao bez opcija, i hvaliti ga zbog tih razgovora je isto kao kada bi čoveka koji se spotakao na vrhu brda i otkotrljao se do dole, pohvalili zbog brzine kojom je stigao do podnožja. Dačić je jasno rekao da bi on najradije pohapsio svu tu pregovaračku bandu i da o ovim razgovorima odlučuje Amerika, uz dodatak da se američka politička volje može lako promeniti. Dobio je jasan signal iz sveta da je Kosovo nezavisno, da ih ne zanima kako će Srbija gledati na to i da što se njih tiče možemo biti izolovani koliko god hoćemo. Zbog ovoga je i Jeremić suzu pustio. Uostalom, Dačić se još uvek zanosi otvaranjem priča o statusu Kosova koje je odavno završeno. Za njega država Kosovo ne postoji. I gde je tu njegova volja i dobra namera? Gde je tu realni i pragmatični političar? Gde je tu De Gol? Gde je tu Čerčil? Inercija, ništa više.

    Ne, gospođo Pešić, tzv. građanska Srbija je, naprotiv, prepoznala interes Srbije i dobro definisala stanje. Kosovski proces više ne zavisi od jednog čoveka. Sutra bilo ko da dođe na mesto pregovarača, pregovarao bi na isti način kao i Mali Sloba. Ekstremni desničari nemaju tu podršku birača kako bi imali uticaj na bilo kakvu buduću vladu. Odavno je portparol zločina trebalo da ode na đubrište istorije, ali ni sada nije kasno. Naravno, posle istražnog postupka u vezi sa susretom sa kriminalcima. Ako je zlo u tzv. građanskoj Srbiji koja traži da se istraži zašto se sastajao sa kriminalcima, onda je Srbija srećna zemlja sa beznačajno malo zla.

    Ne, gospođo Pešić, nije me briga sa koje strane se nalazi onaj ko radi „korisnu“ stvar po nuždi, ali mi je veoma važno da li iza njega stoje interesi kriminalne grupe. I to baš zato da ovu šansu i ulogu koju nije stvorio ni želeo iskoristi na ispravan način. Dakle, stvarno je u pitanju Kosovo, kao što i sami tvrdite, samo se ipak razlikujemo u pogledu motiva.

    Kada vidim Ivicu Dačića na nekom od medija, znam da još uvek ima nečega u čije ime se vredi boriti i glasno se sećati. Ne pripadam nikakvoj Srbiji, ni građanskoj niti bilo kojoj drugoj. Pripadam samo sebi, mislim i rasuđujem. I nemam mantiju.

    Bob Lebowski Blog, 08.02.2013.

    Peščanik.net, 09.02.2013

  4. Varagić Nikola каже:

    Anđeli na vrhu igle

    Vladimir Milutinović

    Kada je u nekom od prošlih Peščanika Vladimir Arsenijević opisao raspravu „na levici“, kao sholastičko prepiranje oko broja anđela na vrhu igle, po svoj prilici je hteo da izrazi nezadovoljstvo tonom i žestinom razmimoilaženja među bivšim saborcima i pripadnicima istog „tabora“. Arsenijević se nije svrstao ni na jednu stranu, verovatno svestan mana obeju strana u našoj politici. Poređenje, pak, sa sholastikom, po meni, nije odgovarajuće u smislu praktične beznačajnosti rasprave, ali je Arsenijević pogodio epohu koja je relevantna za ovu raspravu. Ovde se zaista radi o razlici između srednjovekovnog i modernog načina mišljenja.

    Kasni srednji vek je bio vek ugledanja na Aristotela i njegovu deduktivnu metodu. Tu se polazilo od jedne predstave ili ideje, onda su se iz nje logički izvodile posledice i tako se dobijala istina. Ovlašćeni da odrede početnu ideju bili su redom: Bog, Crkva, Car ili Kralj itd. Na dnu su stajali kmetovi kao pasivni primaoci ove istine. E sad, moderno vreme nastalo je onda kada je neko doveo u pitanje ovu šemu. U Engleskoj, Bekon se zapitao: “A šta ako je početna ideja pogrešna? Naš duh nije po prirodi pun istinitih ideja, nego je radije pun zabluda (idola)”. Zato treba krenuti obrnutim putem, poći od iskustva i polako na osnovu njega graditi opšte pojmove i otklanjati zablude. A ljude ne treba tretirati kao kmetove, nego im se – svima – obraćati kao da imaju sve instrumente ovoga sveta i sva prava da procenjuju istinu.

    Program koji je ovih dana prezentovao Dejan Ilić u stvari imitira ovaj raniji srednjovekovni način mišljenja. Ilić se zalaže da se, pošto ustanovimo da ništa ne valja, postavimo na početak, na “nultu tačku” i da najpre donesemo novi ustav. Ustav će tako zauzeti poziciju aksiome u nekom deduktivnom sistemu. U skladu sa srednjovekovnim načinom mišljenja, ni Ilić se ne pita da li su početne ideje možda pogrešne. Nema šanse da budu pogrešne, a do tog uverenja se dolazi na jedan specifičan način.

    S jedne strane, neoliberalno-lustracijske ideje smatraju se nespornim iz kvazilogičkih ili moralističkih razloga. Ali, ta argumentacija je presholastička i neupotrebljiva u popularne svrhe. Drugi, popularniji, način da se obezbedi nepogrešivost je da se situacija predstavi tako kao da nema nikoga ko bi mogao da kaže da su početne ideje pogrešne. Pošto je predstava o po prirodi kmetovima neupotrebljiva zbog zastarelosti, lustracijski um je izmislio nove načine za oduzimanje legitimiteta. Sada je gubitak legitimiteta posledica kolektivne krivice ili učešća u „zločinačkoj zajednici“. U nju spadaju svi, osim “lustratora”, koji su nekim čudom izbegli tu sudbinu. Uz lustracijski um kao metod delegitimisanja drugih ide i neoliberalni način razmišljanja koji suspenduje demokratiju u ime „stručnosti“. Većina građana nestručna je da odlučuje o komplikovanim ekonomskim pitanjima.

    Tako dobijamo društvo segmentirano na način analogan srednjovekovnom. Tu su vlast (kapital i agenti kapitala), kler (koji ideološki odrađuje poredak) i masa “kmetova”, obespravljenih građana. Zbog ove segmentacije, Ilić se nimalo ne čudi pred činjenicom da bi njegov program ustavne rekonstrukcije podrazumevao „pozivanje na odgovornost, a vrlo verovatno i povlačenje gotovo svih viših partijskih i državnih funkcionera na političkoj sceni“, niti mu je teško da ignoriše činjenicu da trenutno praktično niko od građana ne podržava ovaj program. Uz malo ideološke intervencije svi oni se mogu delegitimisati, bilo tvrdnjom da su zločini činjeni „u njihovo ime“, bilo ukazivanjem da nisu „eksperti“. Umesto da bude izraz konsenzusa, ustav bi bio posledica samoovlašćenosti manjine i diskvalifikovanosti većine.

    Zanimljivo je da se na ovoj poslednjoj obaveštajno-manipulantskoj ujdurmi sa Dačićem vidi da „državotvorni“ um, da ga tako nazovemo, preferira istu strukturu diskvalifikacije kao i lustracijski. I ovde je jedna jedina činjenica – da se Dačić pre 4 i po godine sretao sa ovdašnjim biznismenom, a kasnije optuženim kriminalcem – uzeta kao dovoljna za potpunu delegitimaciju. U svetlu podataka o tim susretima prestaje da bude važno bilo šta što Dačić govori ili radi. Bledi kosovska politika ili datum za otpočinjanje pregovora sa EU, bledi činjenica da vlada radi tek 6 meseci, a da su podaci o Dačićevim susretima poznati od samog početka, bledi i podatak da su verovatno veoma retki političari koji nisu sedeli sa nekim sličnog profila. Ono što se traži je zapravo promena gledanja na stvari, ali u jednom zakucanom pravcu.

    Ilić aktuelni spor oko tumačenja ove afere pokušava da smesti u kontekst moderne dileme oko „cilja koji opravdava sredstvo“, pa postavlja pitanje „da li je govoriti istinu o stvari koja se proglašava presudno bitnom i ispravno se zalagati za nju /Dačićeva kosovska politika/ dovoljno da se opravda kršenje zakona?”. A u stvari je kontekst ovde tipično srednjovekovni. Pitanje je zapravo: „Da li, ako znamo ko je Dačić, treba uopšte da se bavimo onim što on govori ili radi?“ Zar ga njegova prošlost, a i ova afera, dovoljno ne diskvalifikuju, da se time uopšte ne moramo baviti? Zar nije bolje da, umesto da razmišljamo o realnosti, izmislimo šemu koja bi delegitimisala sve druge, pa da tako sasvim lako možemo biti uvek u pravu? Problem tu, dakle, nije problem “prljavih ruku” koji je opterećivao marksizam u prošlom veku, nego je problem dosta stariji: da li o svakom treba razmišljati na osnovu onoga što on radi ili na osnovu onoga što on jeste u nekoj proizvoljnoj podeli?

    Ilićev način mišljenja, dakle, nije primer insistiranja na doslednoj čistoti, kako ga on verovatno shvata. On je radije proizvoljna manipulacija sa čistotom, tipična za srednji vek. U njoj su na jednoj strani nepopravljivo uprljani, delegitimisani, i na drugoj proizvoljno čisti, ovlašćeni. Taj način razmišljanja je autoritaran (jer se ne brine o tome što treba da bude nametnuto skoro celokupnom društvu), naivan (jer zamišlja da su LDP i Č. Jovanović sigurno, a i DS, ako „Đilas podrži E-novine i paradu ponosa“, neka oaza čistote u moru korupcije) i nepragmatičan (jer je očigledno da društvo sada nema volje da se, 7 godina posle donošenja ustava, bavi ispočetka tom temom kao najvažnijom).

    Sve to ne znači da nama nisu potrebne promene, čak i sveobuhvatne promene, ali logika kojom ćemo se pri tom služiti mora biti moderna, a ne ovako anahrona. Zbog toga linija podele u javnosti ne treba da bude između „ustavoboraca“ i „ustavobranitelja“, napravljena prema modelu podele na „ikonoborce“ i „ikonobranitelje“ iz 8. veka n.e.

    Bolje je da biramo između srednjeg veka i modernosti, imaginarnog i realnog, anđela na vrhu igle i filozofske pragmatičnosti.

    Između gledanja u sopstveni potiljak i gledanja oko sebe.

    Peščanik.net, 11.02.2013.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: