Изложба и трибина – о српским поделама, слободи говора, критичком мишљењу, граници укуса…

 

“Грађанска Србија“ против одржавања изложбе у галерији Прометеј.

“Патриотски блок“ против одржавања трибине у Дому омладине.

На први поглед, када прочитате два текста која су пред вама, помислили би да се ради о истој врсти екстремизма, тоталитаризма и искључивости. У првом случају комунисти и атеисти бране десничарима право да изнесу своје мишљење, у другом случају православци то исто бране комунистима и атеистима. Међутим, постоји разлика.

Постоје десничарске организације које то раде, али овде поменуте организације Двери српске и Српски културни клуб не омаловажавају и не изврћу руглу партизане, левичаре, атеисте, друге и другачије. Они их жестоко критикују, али у позиву за изложбу партизани нису представљени као монструми, и, ретко се друга страна до те мере демонизује, како то раде они који припадају “грађанској Србији“ када су у питању равногорци, свештеници… Најбољи пример је нова химна покрета Двери српске, која подсећа и на антифашистичку борбу партизана. У тексту Остоје Симетића видећете да он не велича противнике партизана нити партизане представља као не-људе. Са друге стране, када погледамо плакат Атеиста Србије видимо да је иза Св. Саве застава у дугиним бојама (застава геј покрета). Парада поноса је забрањена прошле године највише због изложбе слика на којима је Христ приказан као трансвестит. И тада сам питао (Отпадници од Христа и границe слободе и вређања) и сада питам, какав је смисао таквих провокација, да ли је то стварно уметнички израз или и нешто друго? Пре пар месеци појавио се спот нове београдске групе за песму ”Милион миља далеко”. У споту су сви актери, осим тројице музичара из тог бенда, са маскама мајмуна. Тако видимо љубитеље турбо-фолка, свештеника, људе који носе златне крстеве, људе који су разапети на крстеве – са лицима мајмуна. ”Милиона миља далеко” од православне и турно-фолк Србије. Само, колико православље и турбо-фолк имају везе и колико прави верници слушају турбо-фолк? Та музика, као и тај систем вредности, производ је комуниста и неокомуниста, па тако данас сви комунсти на највишим положајима у СПСу и ДСу редовно певају са турбо-фолк певачицама, некима имају девојке које су ”естрадне звезде”. Истина, има и таквих квазидесничара. Зашто у споту нема мајмуна са партизанском петокраком на челу или око врата коме у крилу седи курва или народна певачица док броји девизе које је украо током приватизације или национализације? Да напоменем – нисам за забрану спота. Међутим, са естрадом и ријалитијима највише су повезани политичари из СПСа, странке наследнице КПЈ, чак и из ЛСВа и ЛДПа, а не православци из покрета Двери српске Откривена тајна: Формирана Влада у “Звездама гранда” 

 

>

 

Остоја СИМЕТИЋ: Изложба у Прометеју или Фашисти vs. антифашисти?

Српски културни клуб

Пре неких две недеље, добио сам електронском поштом замолницу да на сајт Клуба уврстим вест о постављању изложбе “Ни колеџ, ни тамница” о Заводу за принудно васпитавање младих у Смедеревској Паланци, коју је у новосадској галерији Прометеј, поставио директор смедеревскопаланачког историјског архива. Удовољивши овом захтеву, потпуно сам заборавио на изложбу, да бих данима касније у свим медијима читао о њој као о рехабилитацији фашизма.

Испрва, тврдњу сам уочио на радију 021, али због познате дневнополитичке опредељености те редакције, нисам придавао пажњу истој. Ипак, касније се електронским медијима муњевито проширила паника око величања нацизма и фашизма у мом граду.

Јавили ли су о овоме и Б92, Телеграфска агенција нове Југославије, Вечерње новости, као и многи интернет портали, најављују се прилози на Првој и РТС-у. Дакле, прича је ушла у жижу јавности. Тако реших да ишчитам све чланке и проверим, нисам ли можда и ја, поствљањем речене најаве трибине, прешао на страну Хитлера и Павелића, а да тога нисам био свестан.

Веру да ипак нисам ми је побудио списак оних који протестују. Са изузетком Јеврејске општине у Новом Саду, сви остали, а то ће рећи, ЛДП, ЛСВ, АФАНС, Удружење за истину о НОБ и други левичари, већ деценијама кукају над недостатком толеранције у Србији и њеном склизавању у антиевропско мрачњаштво.

Насупрот томе, својим захтевом за забрану изложбе о Заводу, они управо позивају на цензуру, нетолеранцију, диктатуру и насиље. Основа њиховог напада, није жеља да аргументима сруше мотив и идеју постављача ове изложбе, већ да му се ускрати право на говор. Они уопште не желе расправу. Хоће да буду апсолутни и једини тумачи истине. Прижељкују жезло оних, који, по сопственом нахођењу, дају и одузимају реч. У најбољем маниру бољшевика, етикетирањем и стигматизацијом, се боре против другачијег мишљења.

Лично, један сам од ретких Срба који немају страну у Другом светском рату. Сигурно је да нисам ни комуниста или симпатизер титоизма, али нисам ни равногорац, недићевац или љотићевац. Не знам превише о поменутим групацијама, тај период историје никада није изазивао моје интересовање. У неколиким књигама које сам прочитао, закључио сам да ствари свакако нису једноставне и једнозначне.

(…) Ако је с Недићеве и Љотићеве стране било икаквих идеолошких симпатија према Хитлеру, то је злочин и за сваку осуду. Али чак и тада, ако су у току рата учинили нешто добро, то треба да се каже. Чини се да су аутори изложбе у Прометеју, управо имали за циљ да покажу да све ствари из Другог светског рата на нашем тлу нису црне и беле како је то одувек приказивала комунистичка пропаганда. Организатор мисли да је Недићев режим омладину принудно слао у овај Завод да је окупатор не би затварао у логоре и пред стрељачки вод. Нека критичари ово оповргну доказима, али нека не запушавају уста излагачима.

Српски режисер, иначе потписник Чединог Преокрета, Пуриша Ђорђевић, био је питомац овог завода. Његов утисак је далеко мање агресиван од лигашког и елдепеовског. Ево шта каже: “Завод није био логор попут Маутхаузена, али је био ограђен жицом и са чуварима из “Збора”.” Ђорђевић се сећа да су методе преваспитавања углавном биле ненасилне, мада је било и ноћних претреса агената специјалне полиције. После једног од таквих претреса, неколико “питомаца” из Ужица код којих је пронађен партизански материјал, послато је у логор на Бањици. Најтрагичнија је, ипак, била судбина оних који су променили предратне идеје.

“Тридесетак људи који су, приставши да промене идеје, постали логорски водници, партизани су побили одмах по ослобођењу – објашњава Ђорђевић. – Једна од најдраматичнијих је и судбина Слободанке Стефановић из Пожаревца. После преваспитања, пуштена је кући, да би, по ослобођењу, њен предратни момак, високи партизански функционер, наредио да је стрељају. Та трагична судбина ми је, својевремено, била инспирација за филм “Јутро”.”

Чуди да толератори не допуштају прегледање документације, већ инсистирају да се суди наслепо. Зато и власник Прометеја, господин Колунџија добро примећује: “Као што су, својевремено, представу “Голубњача” осуђивали они који је нису гледали, тако се сада о овој изложби оглашавају они који је или нису видели или су на њој бирали само поједина документа.” Дакле, они су за толеранцију оних који се с њима слажу, чим је неко с друге стране, они су за ућуткивање. Није ли управо то тоталитаризам?

Треба ли рећи да је Кнут Хамсун био лош писац зато што је био симпатизер нациста? Мислим да не. Тако, чак и да су Недић и Љотић били сами Хитлерови доглавници, ако су ишта позитивно урадили, икога помогли и спасли од нациста, то се мора знати и не сме скривати. Историја мора почивати на изворима. Архивска грађа управо јесте прворазредни историјски извор и треба је приказати народу. Нека те изворе касније све стране тумаче, али нека их не забрањују.

Као неко, ко повремено иступа у јавности, баштиним мишљење да је једино допустиво, када се са неким не слажемо, оспорити његове ставове својим, његове аргументе и вредности, супротним, а никако није прихватљиво, чак је нечасно, прижељкивати победу у философској или друштвеној расправа, ускраћивањем права другоме да проговори. Зар није још Волтер казао нешто попут “Не слажем се са Вашим мишљењем, господине, али бих положио и свој живот, да бисте Ви могли да га, слободно изнесете.”

У том смислу, желим да искажем лични став, у прилог јавној дебати о свим темама које занимају друштво, јер само изношењем и слободним приказивањем свих врста аргументације, народ може доћи у позицију да формира свој став лишен идеолошких окова и унапред спремљених калупа. Нама је, као друштву, и потребан појединац који је у стању да мисли и расуђује, а не сенка која само уме да слуша и служи.

http://www.srpskikulturniklub.com/fasisti-vs-antifasisti

 

………………………………………………………..

 

Zlatko Paković: Početi od kritike neba

Danas

Pođimo od pojma Gospoda Boga, koji ga predstavlja kao vlasnika neba! Jer, ukoliko postoji, Bog nije nikakav Gospod niti gospodin, na toplim prostirkama rajskog salona, nego puki proleter koji bivstvuje u patnji drugih i ne predstavlja moć i nasilje, nego sapatnju i pobunu. Kako je to uvideo Marks, kritiku društva i politike treba započeti od kritike neba, gde građani postavljaju idole ideologije na koju su lukavo nagovoreni od onih koji ih onda lako pljačkaju, gone da gube živote na ratištima i potom ostavajalju da gladuju. Elem, Ateisti Srbije najavili su tribinu „Rastko Nemanjić – prosvetitelj? Istorija jednog mita“, koja je trebalo da se u Domu omladine održi preksinoć. Tribina, međutim, nije održana, a na sajtu Ateista Srbije stoji sledeće obaveštenje u vezi s njenim odgađanjem: „Obaveštavamo sve zainteresovane da je tribina (nećemo ovde ponavljati njeno ime koje tek što smo naveli u prethodnoj rečenici, prim. aut.) odložena za proleće usled nepredviđenih okolnosti.“ Ko ovo pročita i tu zastane, prvo što pomisli jeste da Ateisti Srbije čekaju pogodnije meteorološke prilike, da se sneg otopi na ulicama velegrada, da grane sunce, poteku prolećne vode, olistaju platani i procvrkuću ptice pevačice. No, u saopštenju sledi dodatno objašnjenje, koje je i samo od slabe vajde: „Nameravali smo da ovoj temi, kao i svim ostalim temama, pristupimo objektivno, kritički i argumentovano, ali smo procenili da za to nema uslova zbog upadljive namere jednog dela javnosti da tribinu iskoristi u neprimerene svrhe i nametne drugu, za društvo u celini sporednu temu.“

Kakve su to upadljive namere i kojem su to delu javnosti one svojstvene, o tome Ateisti Srbije ne obaveštavaju, za njihovu najavljenu pa otkazanu tribinu, zainteresovani deo javnosti, i ta neimenovana sila koja dolazi iznenada i prekida stvar u samom začetku, njihovom zakukuljenom saopštenju daje jednu metafizičku nijansu koja, svakako, ne bi trebalo da bude odlika ateističkog uverenja i delanja.

Ta anonimna sila iz smušenog saopštenja, otkriva se slavodobitno sama, i to kao čuvena i od države lepo opskrbljena, nevladina i patriotska, državotvorna organizacija Dveri Srpske, koja je najavila da će podneti krivičnu prijavu protiv „ekstremističkog udruženja ‘Ateisti Srbije’ i Doma omladine Beograd zbog uvredljivih poruka na plakatu kojim pozivaju na tribinu“. Starešinstvo Dveri Srpskih, zgroženo temom tribine i plakatom sa zastavom u bojama šarenog znamena gejeva i lezbejki, koja veselo vijori iza lika Svetoga Save, veli još i ovo: „Svim zakonskim silama trudićemo se da zabranimo vređanje vernika, a njih je 80 odsto u Srbiji.“ Oni će se, dakle, truditi, pa će oni i zabraniti.

(…) Kad je nedavno predsednik Republike Srbije, Tomislav Nikolić, izjavio da su svi vernici dobri ljudi, poslao je jasnu poruku starešinstvu Dveri Srpskih da žive u sistemu u kojem se, danas ili sutra, od sudske vlasti može očekivati da zabrani ateizam, jer ateisti nisu dobri i moralni ljudi.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/poceti_od_kritike_neba.1079.html?news_id=255624

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Пут у тоталитаризам

Antitalibani

Biljana Srbljanović: Откључај профил гадуро

Teofil Pančić: O Biljani i sajber hajkama

Dejan Ilić: U „našem taboru“

Marko Simonović: Pismo bratu iz (prve) Srbije

Међу левичарима, либералима и анархистима – поглед са (десне) стране

Ево зашто је комунистички диктатор владао до краја живота

РТВ тужи Печат због говора мржње, смењен уредник Вести после посете хрватског премијера

SLOBODAN VLADUŠIĆ: Dogodine u Polisu

Двери на удару цензуре (Вучића, Динкића, Дачића и Ђиласа)

Radivoj Cvetićanin o Komisiji za istinu o ubistvima novinara

VUK MUJOVIĆ: Osnova srpske tranzicije

DR VELIBOR DŽOMIĆ: SRPSKA CRKVA I ”NOVA POLITIKA”

Дестаљинизација и рехристијанизација

DUŠAN KOVAČEV: OBELEŽAVANJE RACIJE 2013.

GORAN BABIĆ: Zašto sam protiv podizanja spomen-obeležja Nemcima u Vršcu

Југословенство

ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део

ТРЕЋА СРБИЈА

 

9 Responses to Изложба и трибина – о српским поделама, слободи говора, критичком мишљењу, граници укуса…

  1. Varagić Nikola каже:

    Београд – Све оно што Динко Грухоњић, врло лично, предузима против грађанске иницијативе НИКАД ГРАНИЦА, тешко би се могло описати икако другачије него као идеолошко и медијско насиље. Застрашујуће је што у том насиљу он ужива прећутну подршку многих, наводно неутралних друштвених актера, и што га нико не позива на одговорност.

    У уторак, 5. фебруара, припадницима наше иницијативе волшебно је било забрањено да у Новом Саду одрже сасвим ненасилан перформанс, али су они ипак извели сличну акцију, истина на другој локацији, при чему никоме и ни на који начин нису угрозили безбедност, нити нарушили јавни ред и мир. Исто дана је вест о томе објавила агенција “Бета”, а од ње су је преузели бројни медији. У тој вести се, међутим, за нашу иницијативу крајње злонамерно тврди да је чини “више ултрадесничарских организација”, што је не само нетачно, већ и отворено хушкачки, па и увредљиво. Сајт “Аутономија” отишао је још даље, пошто је “Бетину” вест пренео под насловом “Забрањена акција клерофашиста у Новом Саду”.

    Најочигледнија веза између “Бете” и “Аутономије” јесте управо Динко Грухоњић – као шеф новосадског дописништва “Бете” и председник Независног друштва новинара Војводини, чије је “Аутономија” гласило. Ако је неко у стању да понуди некога другог или нешто друго као објашњење оваквих, увезаних клевета изнетих против наше иницијативе, горимо од жеље да то објашњење чујемо. У међувремену, милили бисмо надлежне да нам укажу на то где почиње одговорност Динка Грухоњића према чињеницама, јавној пристојности и грађанима Србије уопште.

    Инфо-служба иницијативе НИКАД ГРАНИЦА

  2. […] Изложба и трибина – о српским поделама, слободи говора… […]

  3. Varagić Nikola каже:

    Anđeli na vrhu igle

    Vladimir Milutinović

    Kada je u nekom od prošlih Peščanika Vladimir Arsenijević opisao raspravu „na levici“, kao sholastičko prepiranje oko broja anđela na vrhu igle, po svoj prilici je hteo da izrazi nezadovoljstvo tonom i žestinom razmimoilaženja među bivšim saborcima i pripadnicima istog „tabora“. Arsenijević se nije svrstao ni na jednu stranu, verovatno svestan mana obeju strana u našoj politici. Poređenje, pak, sa sholastikom, po meni, nije odgovarajuće u smislu praktične beznačajnosti rasprave, ali je Arsenijević pogodio epohu koja je relevantna za ovu raspravu. Ovde se zaista radi o razlici između srednjovekovnog i modernog načina mišljenja.

    Kasni srednji vek je bio vek ugledanja na Aristotela i njegovu deduktivnu metodu. Tu se polazilo od jedne predstave ili ideje, onda su se iz nje logički izvodile posledice i tako se dobijala istina. Ovlašćeni da odrede početnu ideju bili su redom: Bog, Crkva, Car ili Kralj itd. Na dnu su stajali kmetovi kao pasivni primaoci ove istine. E sad, moderno vreme nastalo je onda kada je neko doveo u pitanje ovu šemu. U Engleskoj, Bekon se zapitao: “A šta ako je početna ideja pogrešna? Naš duh nije po prirodi pun istinitih ideja, nego je radije pun zabluda (idola)”. Zato treba krenuti obrnutim putem, poći od iskustva i polako na osnovu njega graditi opšte pojmove i otklanjati zablude. A ljude ne treba tretirati kao kmetove, nego im se – svima – obraćati kao da imaju sve instrumente ovoga sveta i sva prava da procenjuju istinu.

    Program koji je ovih dana prezentovao Dejan Ilić u stvari imitira ovaj raniji srednjovekovni način mišljenja. Ilić se zalaže da se, pošto ustanovimo da ništa ne valja, postavimo na početak, na “nultu tačku” i da najpre donesemo novi ustav. Ustav će tako zauzeti poziciju aksiome u nekom deduktivnom sistemu. U skladu sa srednjovekovnim načinom mišljenja, ni Ilić se ne pita da li su početne ideje možda pogrešne. Nema šanse da budu pogrešne, a do tog uverenja se dolazi na jedan specifičan način.

    S jedne strane, neoliberalno-lustracijske ideje smatraju se nespornim iz kvazilogičkih ili moralističkih razloga. Ali, ta argumentacija je presholastička i neupotrebljiva u popularne svrhe. Drugi, popularniji, način da se obezbedi nepogrešivost je da se situacija predstavi tako kao da nema nikoga ko bi mogao da kaže da su početne ideje pogrešne. Pošto je predstava o po prirodi kmetovima neupotrebljiva zbog zastarelosti, lustracijski um je izmislio nove načine za oduzimanje legitimiteta. Sada je gubitak legitimiteta posledica kolektivne krivice ili učešća u „zločinačkoj zajednici“. U nju spadaju svi, osim “lustratora”, koji su nekim čudom izbegli tu sudbinu. Uz lustracijski um kao metod delegitimisanja drugih ide i neoliberalni način razmišljanja koji suspenduje demokratiju u ime „stručnosti“. Većina građana nestručna je da odlučuje o komplikovanim ekonomskim pitanjima.

    Tako dobijamo društvo segmentirano na način analogan srednjovekovnom. Tu su vlast (kapital i agenti kapitala), kler (koji ideološki odrađuje poredak) i masa “kmetova”, obespravljenih građana. Zbog ove segmentacije, Ilić se nimalo ne čudi pred činjenicom da bi njegov program ustavne rekonstrukcije podrazumevao „pozivanje na odgovornost, a vrlo verovatno i povlačenje gotovo svih viših partijskih i državnih funkcionera na političkoj sceni“, niti mu je teško da ignoriše činjenicu da trenutno praktično niko od građana ne podržava ovaj program. Uz malo ideološke intervencije svi oni se mogu delegitimisati, bilo tvrdnjom da su zločini činjeni „u njihovo ime“, bilo ukazivanjem da nisu „eksperti“. Umesto da bude izraz konsenzusa, ustav bi bio posledica samoovlašćenosti manjine i diskvalifikovanosti većine.

    Zanimljivo je da se na ovoj poslednjoj obaveštajno-manipulantskoj ujdurmi sa Dačićem vidi da „državotvorni“ um, da ga tako nazovemo, preferira istu strukturu diskvalifikacije kao i lustracijski. I ovde je jedna jedina činjenica – da se Dačić pre 4 i po godine sretao sa ovdašnjim biznismenom, a kasnije optuženim kriminalcem – uzeta kao dovoljna za potpunu delegitimaciju. U svetlu podataka o tim susretima prestaje da bude važno bilo šta što Dačić govori ili radi. Bledi kosovska politika ili datum za otpočinjanje pregovora sa EU, bledi činjenica da vlada radi tek 6 meseci, a da su podaci o Dačićevim susretima poznati od samog početka, bledi i podatak da su verovatno veoma retki političari koji nisu sedeli sa nekim sličnog profila. Ono što se traži je zapravo promena gledanja na stvari, ali u jednom zakucanom pravcu.

    Ilić aktuelni spor oko tumačenja ove afere pokušava da smesti u kontekst moderne dileme oko „cilja koji opravdava sredstvo“, pa postavlja pitanje „da li je govoriti istinu o stvari koja se proglašava presudno bitnom i ispravno se zalagati za nju /Dačićeva kosovska politika/ dovoljno da se opravda kršenje zakona?”. A u stvari je kontekst ovde tipično srednjovekovni. Pitanje je zapravo: „Da li, ako znamo ko je Dačić, treba uopšte da se bavimo onim što on govori ili radi?“ Zar ga njegova prošlost, a i ova afera, dovoljno ne diskvalifikuju, da se time uopšte ne moramo baviti? Zar nije bolje da, umesto da razmišljamo o realnosti, izmislimo šemu koja bi delegitimisala sve druge, pa da tako sasvim lako možemo biti uvek u pravu? Problem tu, dakle, nije problem “prljavih ruku” koji je opterećivao marksizam u prošlom veku, nego je problem dosta stariji: da li o svakom treba razmišljati na osnovu onoga što on radi ili na osnovu onoga što on jeste u nekoj proizvoljnoj podeli?

    Ilićev način mišljenja, dakle, nije primer insistiranja na doslednoj čistoti, kako ga on verovatno shvata. On je radije proizvoljna manipulacija sa čistotom, tipična za srednji vek. U njoj su na jednoj strani nepopravljivo uprljani, delegitimisani, i na drugoj proizvoljno čisti, ovlašćeni. Taj način razmišljanja je autoritaran (jer se ne brine o tome što treba da bude nametnuto skoro celokupnom društvu), naivan (jer zamišlja da su LDP i Č. Jovanović sigurno, a i DS, ako „Đilas podrži E-novine i paradu ponosa“, neka oaza čistote u moru korupcije) i nepragmatičan (jer je očigledno da društvo sada nema volje da se, 7 godina posle donošenja ustava, bavi ispočetka tom temom kao najvažnijom).

    Sve to ne znači da nama nisu potrebne promene, čak i sveobuhvatne promene, ali logika kojom ćemo se pri tom služiti mora biti moderna, a ne ovako anahrona. Zbog toga linija podele u javnosti ne treba da bude između „ustavoboraca“ i „ustavobranitelja“, napravljena prema modelu podele na „ikonoborce“ i „ikonobranitelje“ iz 8. veka n.e.

    Bolje je da biramo između srednjeg veka i modernosti, imaginarnog i realnog, anđela na vrhu igle i filozofske pragmatičnosti.

    Između gledanja u sopstveni potiljak i gledanja oko sebe.

    Peščanik.net, 11.02.2013.

  4. […] Изложба и трибина – о српским поделама, слободи говора… […]

  5. […] Изложба и трибина – о српским поделама, слободи говора… […]

  6. […] Изложба и трибина – о српским поделама, слободи говора… […]

  7. […] Изложба и трибина – о српским поделама, слободи говора… […]

  8. Varagić Nikola каже:

    Sećanje Puriše Đorđevića, za Danas

    Među 1.270 mladih komunista koji su neko vreme proveli u Zavodu bio je i filmski reditelj Puriša Đorđević. On kaže za Danas da to nije bio „zavod“, već logor u pravom smislu te reči.
    – Godine 1943. jedna grupa Užičana pokušala je da pobegne. Otkriveni su. Upravnik Milovan Popović poslao je ovu decu u Beograd, u logor Banjica. Tamo su streljani. Pored Popovića, logor su vodili vaspitači, članovi Ljotićevog Zbora. Mi u logoru imali smo naziv „pitomci“. Svakog dana smo morali da radimo, a uveče su nam predavanja držali razni, od upravnika do Ljotića. Trebalo je da nas prevaspitaju zbog naših sovjetskih i partizanskih ideja. Upravnik Popović imao je uspeha. Tridesetak pitomaca proglašeni su za vodnike, što je značilo da više neće morati da rade, da im je dozvoljeno da jedu sa vaspitačima, da imaju pravo da kažnjavaju pitomce. Tih tridesetak vodnika upravnik je poveo sa sobom u povlačenju pred Rusima i partizanima. Zajedno sa Nemcima, u tom povlačenju svi su nestali – seća se Đorđević.
    On ističe da je upravnica ženskog logora bila Popovićeva supruga, koja je, za razliku od svog muža, koji je bio nacionalista – bila zagrižena ljotićevka.
    – Ona bi nekoliko devojaka pustila iz logora da bi tako dokazala da je prevaspitavanje bilo uspešno. Međutim, te devojke bi u svojim mestima, među sugrađanima, nailazile na veliko nepoverenje, da li su nešto izdale ako su pre vremena puštene? Milena Aćimović je tako došla u svoje rodno mesto Ljig. Doživela je bojkot varošice. Upravnica Popović je uspela. Milena Aćimović se obesila. Iz logora je upravnica pustila i Slobodanku Stefanović. Slobodanka se vratila u svoj Požarevac. Odatle je brzo dobila vezu i otišla u partizane sa kojima će se kasnije pobedonosno vratiti u Požarevac. Slobodanka je dobila značajno mesto u Partiji. Ali Slobodan Penezić Krcun nije mogao da joj oprosti što je ranije puštena iz logora. Uz to, uoči rata, Penezić i Slobodanka su bili u ljubavi. Poslao je čoveka da je likvidira. Ovaj je video da narod voli Slobodanku i odustao je. Penezić je zatim poslao drugu dvojicu koji nisu odustali – kaže Đorđević, kome je ova priča bila inspiracija za film „Jutro“.
    Sećajući se da su se u leto 1944, kada su Rusi i partizani napredovali, Steva Drndarević i on spremali za bekstvo iz logora, Đorđević priča zašto svog „cimera“ Predraga Dragačevca nije mogao da ubedi da krene sa njima i zašto je za njega Zavod bio logor.
    – Predrag Dragačevac bio je i jabuka i cveće – stidljiv, pametan, skroman. Rekoh mu, kidamo noćas iz logora. On me pogleda, skoro plačući. „Joj, ja sam obećao upravniku da neću bežati“. Otišao je sa upravnikom u povlačenju i nestao – priča slavni reditelj.
    Puriša Đorđević objašnjava na koji način je upravnik logora Popović umeo čoveka da osudi na smrt.
    – Godine 1942. u logor je doveden Milutin Doroslovac iz Beograda, uhvaćen od specijalne policije kao sekretar Mesnog komiteta Skoja Beograda. Skoro ubijen na saslušanjima, bačen je kod upravnika Popovića. Popović ljubazno prima Doroslovca, leči ga, Doroslovac ne spava sa nama u baraci nego u odeljenju gde je bila takozvana srpska straža. Hranio se sa vaspitačima. Naravno, to su čuli ilegalci i u listu „Proleter“ 1943. izašla je vest da je izdajnik Milutin Doroslovac osuđen na smrt. Upravnik je uspeo. Zahvaljujući svom bogatom ocu, Milutin Doroslovac je pre dolaska Rusa i partizana poslednjim vozom pobegao u Beč. Kasnije je svojim znanjem i talentom postao jedan od najboljih književnih kritičara Austrije. Posle mnogo godina došao je u Beograd sa sinom. Mnogi su ga znali ne kao Milutina Doroslovca, nego kao Mila Dora – seća se Đorđević poteza, kako kaže, „kralja logora“, koji se zvanično zvao Zavod za prinudno vaspitavanje omladine.

    ……..

    Prema rečima Ljubinke Škodrić, autorke knjige „Ministarstvo prosvete i vera u Srbiji od 1941. do 1944. – sudbina institucija pod okupacijom“, izložba suviše blago tretira probleme, jer se samo izlažu dokumenti bez objašnjenja u kakvim su okolnostima oni nastali.

    – To je bila tamnica. Pitomci su bili zatvoreni, lišeni slobode, izloženi torturi prinudnog vaspitanja. Inače se može govoriti o nekoliko vrsta logora na osnovu tretmana logoraša – izolacijskim, istrebljivačkim i logorima za prinudno vaspitanje. Zavod se svakako može svrstati u ovu poslednju kategoriju – kaže Škodrićeva.

    O mučenju pitomaca svedoči i žalba jednog od nastavnika Josifa Marušića, koji je otišao iz ustanove jer nije bio za to da vaspitači batinaju pitomce. Najčešća je bila tortura pisanja. Pitomcima je ispiran mozak pisanjem izjava, referata, sastava na teme: „Moji utisci o predavanju ministra prosvete“; „Šta mislim o razvoju događaja u svetu i o polažaju Srbije“; „Moje političko ubeđenje“; „Šta sam mislio o Zavodu pre nego što sam došao“; „Šta mislim o Zavodu posle šest meseci boravka“; „Zašto nisam nacionalista“; „Šta mislim o svom prevaspitavanju“ i sl. Takođe, bili su ismevani i ponižavani. Tako je bratanac vladike Nikolaja Velimirovića Tiosav Velimirović, koji se u početku pokolebao, a zatim se odupreo pritisku, nacrtan sa epitrahiljom, krstom i Kapitalom, ispod čega je pisalo „Veliki stric mali sinovac, svetosavski ja sam Marksovac“. Devojka koja nije htela da prizna da je nešto ukrala nosila je natpis „Ja sam lažov“. Nakon pokušaja bekstva iz Zavoda, 17 pitomaca je odvedeno u logor na Banjici gde su streljani.

    Autor izložbe Aleksandar Nikolić, direktor Istorijskog Arhiva „Veroslav Veljašević“ iz Smederevske Palanke, rekao je na otvaranju izložbe da se na fotografijama može videti da pitomci nisu bili tužni, kao i da su mnogi roditelji slali svoju decu kako bi bila spašena od iskušenja koja je nosio rat sa sobom. On je kazao i da je „potpuno pogrešna predstava koja vlada danas u Srbiji da je to bio jedan logor, tvrdeći da je to „jedna drugačija ustanova pod ingerencijom Ministarstva prosvete“. Po njegovom mišljenju, Zavod je odigrao pozitivnu ulogu u srpskoj istoriji, te da niko nije osetio nikakvu torturu od strane uprave i da nije bio streljan.

    Vlasnik izdavačke kuće „Prometej“ Zoran Kolundžija, u čijoj Galeriji je postavljena izložba, kaže za Danas da je postavka zanatski i naučno utemeljena, budući da iza nje stoji jedna državna institucija i autor koji je diplomirao na temu Zavoda za prinudno vaspitanje na Beogradskom univerzitetu.

    – Brojni političari, viđeniji ljudi, ali i profesori sa Beogradskog univerziteta, držali su predavanja u Zavodu. Oni su govorili pitomcima da se umesto Marksa, Engelsa i Lenjina, treba držati svetosavlja – naglašava Kolundžija.

    On napominje da je naslov izložbe trebalo da zainteresuje publiku, jer prikazuje novo viđenje Zavoda u odnosu na ono koje nam je do sada bilo poznato. Kako kaže, sam naziv aludira na to da su skojevci Zavod zvali omladinskom tamnicom, dok je za četnike to bio koledž za komuniste.

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/ljoticev_san_u_novom_sadu.26.html?news_id=256222

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: