ПОРОДИЦА

 

Бошко Обрадовић: Посебно Косово чију пропаст такође треба зауставити

Зашто нам хитно треба патриотски политички блок

(…) Процес успостављања границе и царинског система са КиМ је много одмакао, а следи гашење српских институција на КиМ и давање сагласности тзв. Косову на чланство у УН. Овај захуктали процес не може зауставити ниједна од наших парламентарних или ванпарламентарних политичких или невладиних организација самостално, док једино заједничким снагама можемо постићи да се овај процес успори, а можда и заустави. Што се тиче урушавања наших породица: беле куге, дужничког ропства и одузимања имовине најсиромашнијих, даљег упропаштавања домаће привреде, пољопривреде и села, кажњавања трудница узимањем 35% од плате у време трудничког боловања, отпуштања жена које остану у другом стању, медијске идиотизације, пандемије незапослености – то је посебно Косово које имамо и чију пропаст такође треба зауставити.

ProjekatSrbija2

………………………………………                     ***

 

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: POLITIČKI SMISAO VUČIĆEVE AKCIJE

(…) U funkcionisanju prethodne vlade kriminal je bio toliko važan elemenat da Cvetkovićev kabinet, osim što se može oceniti kriminalnim, bez tog vezivnog materijala ne bi funkcionisao ni tri nedelje, dok je s njim gurao pun mandat. Smisao te vlade, gledano iz ugla njenih stranih arhitekata, sastojao se u samo dve tačke. Prva je bila slamanje otpora puzajućoj predaji Kosova, koji je po odlasku Koštunice još uvek koliko-toliko postojao i u srpskim institucijama i u javnom prostoru. Druga je bila držanje Rusije što dalje od Srbije, naravno, pre svega u funkiciji realizacije prve tačke.

Za to vreme, u Srbiji je eksplodorala kriza, koja je smanjila i političku i finansijsku moć prezaduženih oligarha. Gro novca koji je stizao u zemlju nije više bio proizvod bio kakvog rada, proizvodnje i stvaranja vrednosti, već enormnih stranih zaduživanja, koja su se slivala u državni budžet. Pošto je bezmalo jedini novac, dakle, prolazio kroz državu, ko je iz tadašnje vlasti mogao da odoli ambiciji da obriše petooktobarski dualizam između političke i finansijske moći – dakle političara i oligarha. Pare i politička moć su, više nego ikad, bile na jednom mestu.

Tako smo dobili novu generaciju oligarha, koji nisu bili ni poslovni ljudi ni finansijski špekulanti, već redom političari – od Tadića i Rakića, preko Đilasa, Šapera i Krstića, zatim preko bezveznjaka poput Dulića ili Bajatovića, pa još do Pajtića i njegovog ravničarsko-crnogorskog ganga, zatim Dušana Pet Odsto Petrovića, Šutanovca i ostatka lokalne ekipe, sve do direktora velikih državnih kompanija i privatnika koji su, povlačeći kredite iz banaka koje nisu morali da vraćaju, bili na usluzi vlastima. (Naravno, ne radi se o intelektualnim uslugama, već o kešu.)

Tako je stvorena nova generacija posednika keša u Srbiji. Svi oni kupovali su kod stranaca svoje ulaznice tako što je svaki u svom resoru pomagao ili bar nije smetao puzajućoj predaji Kosova. U toj razmeri mogao je da zagrabi iz budžeta, i, sve dok su isporučivali prvo, mogli su da se naplaćuju koliko su hteli. Na taj način dogodila se nesaglediva pljačka države: sa jedne strane, bila je to politička pljačka, koja se ogledala ne samo u prepuštanju kosovske tapije nego i svakog državnog i nacionalnog interesa. Zuzvrat sticali su pravo na drugu pljačku – budžeta Srbije, koji se izlivao preko državnih banaka, javnih nabavki i privatnih kompanija povezanih sa državnim računom i žutim baronima.

(…) E sad, jedni Srbin koji je bio i na K-ulazu tog sistema (Kosovo) i na njegovom K-izlazu (Keš) bio je Miki Rakić, tip koji se sve uredno beležio, slagao u fioku i uz pomoć toga vladao. Naravno, sve o tome su znali i stranci, koje danas svakako valja pohvaliti zbog toga što zahtevaju istrage, ali zbog toga što ih ne zahtevaju protiv najvećih, već samo nekih lopova i prodavaca državnog interesa i što ih to nije interesovalo dok su od žutih ubirali politčke i ekonomske dobitke u Srbiji, treba biti veoma skeptičan i prema njihovoj motivaciji, i dobrim namerama, a najviše prema njihovom cilju.

Taj sistem, logično, bio je i skup i neodrživ, posebno kad među tadićevcima nije više bilo snage da isporučuju kosovske zahteve strancima. Tada su na scenu stupili naprednjaci, sa kojima je napravljen praktičniji dil. Oni, naravno, treba da nastave sa isporučivanjem Kosova, a zauzvrat ne dobijaju pravo da nastave pljačku – istini za volju nije ni ostalo mnogo šta za pljačku, mada uvek se ponešto nađe – nego da hapse svoje prethodnike. Ne sve, naravno. Onaj ko je primetio da se tadićevci ne hapse, treba da zna da to neće biti stvar zahvalnosti Brisela i Vašingtona, već stvar suštinskog nepoverenja u naprednjake, koji u saradnji sa strancima još nisu prešli tačku sa koje nema povratka.

(…) Udarajući na Dačića, dakle ne baš na sam centar Tadićevog nakaznog sistema, Vučić je udario, možda i ne nameravajući, na sam sistem. Naime, kad se pokazalo kako se Dačić viđao sa Šarićevim čovekom, i to da bi ga obaveštavao da li se protiv klana vode istrage, nije trebalo mnogo, a da se pokaže da vest i nije tako nova. Rakić ju je odavno imao u svojoj fioci – možda je čak i sam dao Vučiću – a sve o tome znao je i sam Boris Tadić. n1110576160_30172536_7739709Nije tu reč ni o kakvoj slučajnosti, već o samim osnovama sistema, koji, kako nam Tadić i Rakić pokazuju, pokušava da izruči svoje niže delove (Dačića) da bi spasao sebe. Ali to nije moguće: Dačić neće biti poslednji koji se video sa Bananom, kao što neće biti ni poslednji za koga su Rakić i Tadić to znali. Pitanje je samo koliko još puta će Rakić da kaže kako je znao i šta je znao, pa da se vidi kako je zapravo Tadić vladao.

Dakle, gde god da je Vučić da pipnuo, konac je počeo da se para. Možda sada od toga najviše vrište Dačić ili neko njegov, ali taj izvučeni konac koji se para će da vodi do Rakića, koji je srce mraka koji je vladao Srbijom od 2008. godine. Iako radi ono je moguće i što mu je na neki način dozvoljeno, Vučić, zahvaljujući činjenici da je taj sistem imao svoju jasnu kriminalnu piramidu, automatski razvaljuje sistem. Otuda, on danas može i da štedi i da hvali Rakića, ali svaki korak, svaki uhapšeni i diskreditovani Tončev vodi prema Rakiću, tako da će u finalu te priče Vučić natrčati na Mikija. Ili će ovaj na Vučića, tek tu, po definiciji, koegzistencije na srednji rok neće biti. (…) Rat među njima dvojicom se neće moći zaobići, pre ili kasnije. (…) Stranci od Vučića žele kontinuitet sa prethodnom vladom i u to investiraju otvarajući u širok prostor. (…) Rečju, njegov rezultat mogao bi da u zbiru više bude diskontinuitet nego kontinuitet, jer se njima otvara jedan ogroman i sve veći prostor evropskeptične i kosovske Srbije. Taj prostor je toliko bitan da bi pitanje svih pitanja za Srbiju moglo da bude to ko će u taj prostor ući. Jer, ako on na izborima bude usitnjen kao na prošlim, Vučićeva akcija mogla bi da ima toliko razorno dejstvo da Srbija neće moći da je preživi. Ako se taj prostor ukrupni, u njega će ući snaga sa kojom će, bila ona u vlasti ili ne, naprednjaci morati da se dogovaraju i o Kosovu i o svemu ostalom. Ako neće, tada će morati protiv te snage da se ujedinjuju sa Đilasom i Rakićem, a pitanje je zašto bi Vučić rušio slabog Dačića, koji bi mu dao sve za malo vazduha, da bi pravio vlast sa jakim Rakićem, svojim prirodnim protivnikom.

(…) Ako Koštunica ostane na sedam odsto, opet neće biti najvažnije hoće li sa Vučićem ili protiv njega. Ako bude išao s njim, Vučić će ga pojesti tako sitnog; ako ne bude, nestaće sam od sebe. Jer, ako se to usitnjavanje dogodi, ako ne bude okupljanja na patriotskom polu, nacionalna opozicija moraće da odgovori na najneprijatnije od svih pitanja koja može da zamisli: da li su oni na tom mestu, slabi, podeljeni i nedelatni, zato da bi spasili Srbiju ili da bi zatvorili mesto onome ko zaista hoće da je spase.

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-sansa-i-pretnja-ili-politicki-smisao-vuciceve-akcije.html

………………………..                           ***

 

Svetislav Basara: ONO i DSZ

Pročitah danas (četvrtak 07. 02.) tekst Vesne Pešćić na Peščanikovom sajtu i duboko se zamislih nad dubinama svoje političke naivnosti. O čemu govori Vesnin tekst? O aferi Dačić, o čemu drugom. Vesna je, naime, prva otkrila šta se iza brda valja i zašto se plete svilen gajtan za Dačića. Dačić je, naime, otišao predaleko u pregovorima sa Tačijem, što je zapretilo da normalizacija odnosa i pomirenje dvaju naroda – noćna mora beogradskih, slavskih tutumraka i govnara – konačno postane java. Zato su se govnari i tutumraci sastali u nekom mutlaku i tu, u mutlaku, sastavili katil ferman za premijera.

Eto, cenjeni publikume, šta biva kada popusti borbena gotovost. Ja, inače – poučen gorkim iskustvima iz prošlosti – pažljivo pratim svako dviženije u vlaškomagijskoj sekti koja se predstavlja kao DSS, jer dobro znam da je – čim se tamo uzmuvaju – na pomolu neka nesreća iz koje DSS namerava da izvuče korist.

A ovih je dana, pa i meseci, DSS-ov Šturmštafel bio baš aktivan. Cela stvar je dostigla vrhunac u trenutku kada je eks-Rajhskancelar lično blagoizvoleo dići guzicu i doći u emisiju hiperkooperativnog Nenada Stefanovića. Odmah da vam kažem, emisiju nisam gledao, eks-Rajhskancelara mi je zasenio Rajhspicopevac, a za gledanje i jednog i drugog vaistinu više nemam stomak. Nađite to na internetu, ako vas interesuje, ja se vraćam na temu.

Na večno vraćanje istog. Ovako, dakle! Kao što sam napred pomenuo, turbonacionalni govnari iz famozne slavske čaršije, čija se moć neprestano potcenjuje (ali i precenjuje) zaključili su da je stabilnost srpske truleži opasno uzdrmana, da je samo pitanje meseca kada će se dobiti i datum za pregovore,

pa je pala odluka da se tome blagovremeno stane na put. Ionako dobrano deranžirani SPS-ovskim i SNS-ovskim preterivanjem u evroentuzijazmu, slavski govnari su zaključili da to tako više ne može i da se tome mora stati na put.

Nisu se baš, kao u Đinđićevom slučaju, odvažili na ekstremne mere (policijska akcija „Sablja“ bila je poučna), pa su se umesto egzekucije odlučili za neobrijanu mindžu. To, naravno, nije bilo dovoljno, pa su Ivici pripisali kontakte sa kriminalcima i tako mu zapretili maricom. Što će, po svemu sudeći, biti dovoljno. Sve me nešto, cenjeni publikume, kopka da li je lideru u kooperatvnom voditeljstvu, Stefanoviću, palo na pamet da Rajhskancelara upita s kim se sve on sastajao i s kim je sve imao kontakte.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/ono_i_dsz.881.html?news_id=255630

…………..                        ***

 

Zoran Panović: Državni udar

Aktuelna vlast Srbije ući će u istoriju i iz razloga što je za šest meseci preživela na nogama dva pokušaja državnog udara. Bar su nosioci vlasti to tako okarakterisali. Prvi pokušaj bila je „afera prisluškivanja, a drugi „afera Šarić“. U prvom pokušaju udara, pored Vučića, išlo se i na predsednika Nikolića. U drugom pokušaju meta je premijer Dačić. Ako postoji olakšavajuća okolnost u odnosu na neka druga vremena, ovoga puta kao da nema elemenata puča. Još niko nije pomenuo aktivne i uticajne generale da su šurovali sa Šarićevim klanom.

(…) Zbog sivih zona SPS, kao u noćnoj mori otvorila se na momenat sablasna ideja rekonstrukcije Vlade. Po tom apokaliptičnom scenariju, Dačićeva koalicija morala bi da odstupi iz Vlade, a da u nju uđe Demokratska stranka. To je pomalo pakosno primetio i lider LDP Čedomir Jovanović. Ali, iz ove perspektive sasvim je nejasno koja bi to DS ušla u Vladu? Da li ona DS koja sve više podseća na pesmu Divljih jagoda „Krivo je more“, ili ona DS koja je sa svojom dokumentacijom i metodologijom u stanju da izvede „pokušaj državnog udara“? Šta je bitnije, pitao bi se običan čovek; da li to što se Vučić i Miodrag (Miki) Rakić „gotive“ (ili su bar to radili) ili to što su Miki i Ivica iz istog sela – Žitorađe? I Đilas i Tadić energično demantuju pokušaje destabilizacije Dačićevog kabineta putem (zlo)upotrebe kontraobaveštajnih podataka ili putem drugih nemoralnih radnji. Mada, zdrava logika govori (makar u mašti) da ako se DS na prečicu, blickrigom, ne vrati delimično na republičku vlast, onda će morati da se načeka. Miodrag Rakić još zrači „misterijom vlasti“, ali šta je Rakić ako posle raznih mission impossible mora da obilazi lokalne odbore. Ima tu neke sličnosti sa Vladimirom Bebom Popovićem. Da li biste njega mogli da zamislite bez „misterije“ da se bahće sa nekim lokalnim odborima?

(….) Samo što u našim raskolima ima nešto perverzno: Raziđu se da bi se sutra ponovo našli. Sećam se kako je bilo bizarno kad su se Vuk Drašković i Velimir Ilić nakon mučnog raskola ponovo udružili, sad kao „dve partije istog korena“, ili kad su Boris i Čedomir počeli da očijukaju. Da ne pominjemo mučne postraskolne koalicije DS i DSS. Goran Ješić je čvrstog stava da DS mora da raščisti sa Vukom Jeremićem (da ga se ratosilja). Vuk se sigurno ne sekira mnogo, jer on već sada valjda ima „tim“ i bar „nacrt“ programa. Plus što na transfer listama odlično stoji. Mada, Jeremić pokazuje još nešto, a to je da se desno krilo DS maltene prirodno regeneriše.

(…) U Srbiji i dalje nije malo onih koji ruše komunizam i zgražavaju se nad njim. Ili, kako to da nakon bar dve i kusur decenije „duhovne obnove“ društva imamo tako nekulturnu (estradizovanu) političku elitu, i opštu primitivizaciju javnog mnjenja?

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/drzavni_udar.1083.html?news_id=255626

…………..

Miodrag Rakić je čovek koji je predvodio tim za pronalaženje bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske. Miodrag Rakić (1975, Žitorađa) bio je predsednik državnog Biroa za koordinaciju tajnih službi i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost za vreme Tadića (DS). Aleksandar Vučić (SNS) i Miodrag Rakić s ponosom ističu svoje dugogodišnje drugarstvo. Svoju otvorenost za privatno druženje s neistomišljenicima Vučić je potvrdio i prijateljskim kontaktima koje neguje s Borislavom Stefanovićem (DS), bivšim šefom srpskog pregovaračkom tima za KiM.

download (1) download (2) download (3)

…………..                                       ***

 

ДСС руши СПС, можда и СНС. ”Грађанска Србија” није на страни председника СПС и владе СПС-СНС. Двери и даље под цензуром.

Vesna Pešić: Karantin i duboka ćutnja

(…) Kad se razgrne ta udbaško-mantijaška pleva, reč je o samo jednom događaju: potapanje premijera Ivice Dačića. Razlog je više nego jasan: Kosovo ponovo ide u karantin. Ko hoće da vidi, lako je čitljivo. Na B92 gostovao je Leon Kojen, koji jasno reče dobro organizovano j ispitivačici kako se nada da je sada došao kraj Dačićeve politike prema Kosovu. Pa da, uzgred još i to, ne može kriminalac i mafijaš da vodi vladu, slažu se Kojen i ispitivačica. Iste večeri, na RTS-u, da sve bude potpuno zvanično i bez ikakve dileme – glavom i bradom Vojislav Koštunica. Negde, na onom tajanstvenom mestu, napravljen je opet isti dogovor, da ekspresno mora doći kraj ovoj vladi, pre svega Dačiću, i otuda ta nerazumljiva priča o izborima.

Nataša B. Odalović: Diktatura prolet-šibicarijata

Vratimo se dr Koštunici. On trenutno dobija dosta medijskog prostora jer prosto „razume“ Vučića, Evropu (protiv koje je celim svojim bićem, ali ne i kada Evropa gura Vučića u prvi plan), a potom, poštuje i Tomu zbog Deklaracije, koja nije usvojena, ali zna se da je bila vrlo patriotska za razliku od Rezolucije i ostalih vučadija, omiljenog mu Vučića. Nedavno, slušam emisiju Most Radija Slobodna Evropa i Omera Karabega koji još tada (pre par meseci) znalački pita, na moje čuđenje: Zašto Vučić ne dira Koštunicu?

Dejan Ilić: U „našem taboru“

Sva je prilika da su svi iz državnog vrha Srbije, nekada kao i danas, na neki način u vezi sa nekim oblikom kriminala. Sva je prilika da čitavom privredom Srbije u dobroj meri kolaju nezakonito stečeni novci. Dačić svakako nije sam u tome. (…) Pošto je to tako, svako pozivanje nekog domaćeg političara na odgovornost zbog njegovih veza sa kriminalom mora sa sobom da nosi pozivanje na odgovornost, a vrlo verovatno i povlačenje, gotovo svih viših partijskih i državnih funkcionera na političkoj sceni. Druga, podjednako teško ostvariva, i u mnogome sporna opcija bilo bi podvlačenje crte u vidu opšte amnestije (nije nezanimljivo razmišljati o jednoj komisiji za istinu pred kojom bi političari svedočili o svojoj umešanosti u kriminalne poslove u zamenu za oslobađanje od kazne); neka vrsta nulte tačke posle koje bi svi morali da poštuju zakon. Tu nultu tačku, razume se, može definisati samo država koja je bitno drugačija od ove u kojoj živimo. Ako se, pak, utvrđivanje odgovornosti sprovodi selektivno, onda nije reč ni o kakvom principu, nego o pukom obračunu na vrhu, u želji da se poluge prerogativne države prigrabe samo za sebe.

ЗА КОЈЕ СТВАРИ ЈЕ КРИВ ДР ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА И ШТА ЈЕ ПОГРЕШНО РАДИО

Вођење унутрашње политике, привреде, културе, спорта, и много тога другог, док је био на власти, није зависило од окупатора и сарадника окупатора. Зависило је, једним заиста великим делом, од Коштунице као председника Владе, од ДСС као владајуће странке, и наравно, од интелектуалне и привредне елите која није део ДСС али јесте део владајуће елите у Србији и била је део власти у тадашњој Србији коју је предводио ДСС. Резултати рада те Владе и те елите су јако лоши. Примери: 1. они су у великој мери одговорни за малверзације у предузећу Колубара, 2. они су за председника Србије довели Бориса Тадића. То су чињенице – велика корупција која није зависила од странаца или домаћих издајника, већ и од патриота и великих православаца, као и то да су блиски сарадници Коштунице академици Ћосић, Тадић, Бећковић, професор Мићуновић, итд., људи поред којих је одрастао Борис Тадића. Они су га најбоље познавали. Дакле, одговоран је (одговорни су) за слаб учинак у борби против корупције и непотизма, за наставак негативне селекције у друштву.

Како се стварају наследници

Вук Јеремић је ученик Бориса Тадића. Борис Тадић је ученик  академика  и комуниста који су дошли на власт 1945. уз подршку Запада и комуниста. Вук Јеремић се савршено уклапа у профил потребан окупатору: потомак угледне муслиманске и комунистичке породице из БиХ, политички растао унутар Социјалистичке партије Србије и Демократске странке, министар постао за време владе Демократске странке Србије, а све ове странке настају из круга комуниста и оних који су њих довели на власт 1945. године, школован на Западу, супруга позната тв водитељка на РТС-у, деловање за одбрану КиМ и као министар и сада у УН своди само на државе Трећег света… Брани Космет а сва врата свих српских медија који раде за стране окупаторе су му увек отворена, Запад му не замера много, чак је и неким западним политичарима симпатичан…

>

 ”Србијом влада сто породица”

 

 

8 Responses to ПОРОДИЦА

  1. Varagić Nikola каже:

    Ako je Dačić za ministra, ja sam za nerede…
    Beogradski Sindikat – Istina Srbije

    SRBIJA JE DANAS BEZBEDNA DRŽAVA. NEMA NIKAKVIH SLIČNOSTI SA SRBIJOM IZ 1991.

  2. Varagić Nikola каже:

    Бивши начелник ресора Државне безбедности, (ДБ) Горан Петровић именован је на место заменика директора Генералне дирекције за билатералу Министарства спољних послова Србије.

    Петровић није желео да обелодани на којем се месту тачно налази, али је потврдио да је запослен у Министарству спољних послова.

    Генерална дирекција за билатералу у оквиру Министарства спољних послова обухвата Дирекцију за суседне земље и југоисточну Европу, Дирекцију за Европу, Дирекцију за Русију и Евроазију, Дирекцију за Америку, Дирекцију за Африку и Блиски исток, Дирекцију за Азију, Аустралију и Пацифик, Дирекцију за економску билатералну сарадњу и Службу за границе.

    Петровић је био на челу ДБ-а од краја јануара 2001. године до побуне Јединице за специјалне операције (ЈСО) у новембру исте године. Пре тога је радио као шеф у Служби за истраживање и документацију (СИД) у Министарству спољних послова, а медији су након његовог именовања спекулисали да је као контраобавештајац био задужен за амерички сектор.

  3. Varagić Nikola каже:

    Шарић финансирао ДСС са 220.000 евра месечно!

    11. фебруар 2013. | Танјуг

    Београд – Дарко Шарић био је финансијер Демократске странке Србије и тој партији је пљеваљски нарко-бос сваког месеца давао 220.000 евра, рекао је Бранко Ружић, шеф посланичке групе СПС, у емисији „Утисак недеље“.

    „Како је клан Шарића настао? Од 2004. Ко је тада био директор полиције, директор СБПОК, гувернер, министар за приватизацију? Неко из СПС? Па није. Како је могуће да је Шарићевих милијарду евра убризгано у привреду Србије, што се то не истражује“, питао је Ружић.

    Он је рекао да премијер Ивица Дачић није изгубио кредибилитет дебатом о његовим сусретима с Родољубом Радуловићем и данас је јачи него што је био у тренутку кад је влада на чијем је челу формирана.

    „Покушај дискредитовања Дачића био је не напад на њега већ на Владу Србије и државу, односно покушај државног удара, који је, међутим, доживео фијаско“, рекао је он.

  4. Varagić Nikola каже:

    Anđeli na vrhu igle

    Vladimir Milutinović

    Kada je u nekom od prošlih Peščanika Vladimir Arsenijević opisao raspravu „na levici“, kao sholastičko prepiranje oko broja anđela na vrhu igle, po svoj prilici je hteo da izrazi nezadovoljstvo tonom i žestinom razmimoilaženja među bivšim saborcima i pripadnicima istog „tabora“. Arsenijević se nije svrstao ni na jednu stranu, verovatno svestan mana obeju strana u našoj politici. Poređenje, pak, sa sholastikom, po meni, nije odgovarajuće u smislu praktične beznačajnosti rasprave, ali je Arsenijević pogodio epohu koja je relevantna za ovu raspravu. Ovde se zaista radi o razlici između srednjovekovnog i modernog načina mišljenja.

    Kasni srednji vek je bio vek ugledanja na Aristotela i njegovu deduktivnu metodu. Tu se polazilo od jedne predstave ili ideje, onda su se iz nje logički izvodile posledice i tako se dobijala istina. Ovlašćeni da odrede početnu ideju bili su redom: Bog, Crkva, Car ili Kralj itd. Na dnu su stajali kmetovi kao pasivni primaoci ove istine. E sad, moderno vreme nastalo je onda kada je neko doveo u pitanje ovu šemu. U Engleskoj, Bekon se zapitao: “A šta ako je početna ideja pogrešna? Naš duh nije po prirodi pun istinitih ideja, nego je radije pun zabluda (idola)”. Zato treba krenuti obrnutim putem, poći od iskustva i polako na osnovu njega graditi opšte pojmove i otklanjati zablude. A ljude ne treba tretirati kao kmetove, nego im se – svima – obraćati kao da imaju sve instrumente ovoga sveta i sva prava da procenjuju istinu.

    Program koji je ovih dana prezentovao Dejan Ilić u stvari imitira ovaj raniji srednjovekovni način mišljenja. Ilić se zalaže da se, pošto ustanovimo da ništa ne valja, postavimo na početak, na “nultu tačku” i da najpre donesemo novi ustav. Ustav će tako zauzeti poziciju aksiome u nekom deduktivnom sistemu. U skladu sa srednjovekovnim načinom mišljenja, ni Ilić se ne pita da li su početne ideje možda pogrešne. Nema šanse da budu pogrešne, a do tog uverenja se dolazi na jedan specifičan način.

    S jedne strane, neoliberalno-lustracijske ideje smatraju se nespornim iz kvazilogičkih ili moralističkih razloga. Ali, ta argumentacija je presholastička i neupotrebljiva u popularne svrhe. Drugi, popularniji, način da se obezbedi nepogrešivost je da se situacija predstavi tako kao da nema nikoga ko bi mogao da kaže da su početne ideje pogrešne. Pošto je predstava o po prirodi kmetovima neupotrebljiva zbog zastarelosti, lustracijski um je izmislio nove načine za oduzimanje legitimiteta. Sada je gubitak legitimiteta posledica kolektivne krivice ili učešća u „zločinačkoj zajednici“. U nju spadaju svi, osim “lustratora”, koji su nekim čudom izbegli tu sudbinu. Uz lustracijski um kao metod delegitimisanja drugih ide i neoliberalni način razmišljanja koji suspenduje demokratiju u ime „stručnosti“. Većina građana nestručna je da odlučuje o komplikovanim ekonomskim pitanjima.

    Tako dobijamo društvo segmentirano na način analogan srednjovekovnom. Tu su vlast (kapital i agenti kapitala), kler (koji ideološki odrađuje poredak) i masa “kmetova”, obespravljenih građana. Zbog ove segmentacije, Ilić se nimalo ne čudi pred činjenicom da bi njegov program ustavne rekonstrukcije podrazumevao „pozivanje na odgovornost, a vrlo verovatno i povlačenje gotovo svih viših partijskih i državnih funkcionera na političkoj sceni“, niti mu je teško da ignoriše činjenicu da trenutno praktično niko od građana ne podržava ovaj program. Uz malo ideološke intervencije svi oni se mogu delegitimisati, bilo tvrdnjom da su zločini činjeni „u njihovo ime“, bilo ukazivanjem da nisu „eksperti“. Umesto da bude izraz konsenzusa, ustav bi bio posledica samoovlašćenosti manjine i diskvalifikovanosti većine.

    Zanimljivo je da se na ovoj poslednjoj obaveštajno-manipulantskoj ujdurmi sa Dačićem vidi da „državotvorni“ um, da ga tako nazovemo, preferira istu strukturu diskvalifikacije kao i lustracijski. I ovde je jedna jedina činjenica – da se Dačić pre 4 i po godine sretao sa ovdašnjim biznismenom, a kasnije optuženim kriminalcem – uzeta kao dovoljna za potpunu delegitimaciju. U svetlu podataka o tim susretima prestaje da bude važno bilo šta što Dačić govori ili radi. Bledi kosovska politika ili datum za otpočinjanje pregovora sa EU, bledi činjenica da vlada radi tek 6 meseci, a da su podaci o Dačićevim susretima poznati od samog početka, bledi i podatak da su verovatno veoma retki političari koji nisu sedeli sa nekim sličnog profila. Ono što se traži je zapravo promena gledanja na stvari, ali u jednom zakucanom pravcu.

    Ilić aktuelni spor oko tumačenja ove afere pokušava da smesti u kontekst moderne dileme oko „cilja koji opravdava sredstvo“, pa postavlja pitanje „da li je govoriti istinu o stvari koja se proglašava presudno bitnom i ispravno se zalagati za nju /Dačićeva kosovska politika/ dovoljno da se opravda kršenje zakona?”. A u stvari je kontekst ovde tipično srednjovekovni. Pitanje je zapravo: „Da li, ako znamo ko je Dačić, treba uopšte da se bavimo onim što on govori ili radi?“ Zar ga njegova prošlost, a i ova afera, dovoljno ne diskvalifikuju, da se time uopšte ne moramo baviti? Zar nije bolje da, umesto da razmišljamo o realnosti, izmislimo šemu koja bi delegitimisala sve druge, pa da tako sasvim lako možemo biti uvek u pravu? Problem tu, dakle, nije problem “prljavih ruku” koji je opterećivao marksizam u prošlom veku, nego je problem dosta stariji: da li o svakom treba razmišljati na osnovu onoga što on radi ili na osnovu onoga što on jeste u nekoj proizvoljnoj podeli?

    Ilićev način mišljenja, dakle, nije primer insistiranja na doslednoj čistoti, kako ga on verovatno shvata. On je radije proizvoljna manipulacija sa čistotom, tipična za srednji vek. U njoj su na jednoj strani nepopravljivo uprljani, delegitimisani, i na drugoj proizvoljno čisti, ovlašćeni. Taj način razmišljanja je autoritaran (jer se ne brine o tome što treba da bude nametnuto skoro celokupnom društvu), naivan (jer zamišlja da su LDP i Č. Jovanović sigurno, a i DS, ako „Đilas podrži E-novine i paradu ponosa“, neka oaza čistote u moru korupcije) i nepragmatičan (jer je očigledno da društvo sada nema volje da se, 7 godina posle donošenja ustava, bavi ispočetka tom temom kao najvažnijom).

    Sve to ne znači da nama nisu potrebne promene, čak i sveobuhvatne promene, ali logika kojom ćemo se pri tom služiti mora biti moderna, a ne ovako anahrona. Zbog toga linija podele u javnosti ne treba da bude između „ustavoboraca“ i „ustavobranitelja“, napravljena prema modelu podele na „ikonoborce“ i „ikonobranitelje“ iz 8. veka n.e.

    Bolje je da biramo između srednjeg veka i modernosti, imaginarnog i realnog, anđela na vrhu igle i filozofske pragmatičnosti.

    Između gledanja u sopstveni potiljak i gledanja oko sebe.

    Peščanik.net, 11.02.2013.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: