BORBA ZA SLOBODNE MEDIJE – BITKA NAŠEG VREMENA

 

ROBERT MEKČESNI: BORBA ZA SLOBODNE MEDIJE JE GLAVNA BITKA NAŠEG VREMENA

Robert Mekčesni, profesor teorije, istorije i ekonomije medija na Univerzitetu „Ilinois“, jedan od najboljih poznavalaca medija, njihove sturkture, funkcionisanja i uloge koju mediji imaju u demokratskim i kapitalističkim društvima, jasno sagledava da bez slobodnih i kritičkih medija ne može biti demokratije, te da svet u kojem nestaje istinito informisanje neopozivo tone u totalitarizam. Mekčesni je autor velikog broja knjiga, a uskoro će se u SAD-u pojaviti njegova najnovija studija: „Digitalna diskonekcija: Kako kapitalizam okreće Internet protiv demokratije“. Mekčesni je i koosnivač nacionalne organizacije „Slobodna štampa“ za reformu medijskog sistema i domaćin nedeljnog radijskog programa „Media Matters“, koja razmatra najvažnija pitanja iz oblasti medija.

Koje su korporacije danas vlasnice globalnog medijskog carstva?

— Spajanja i preuzimanja odvijala su se po istoj šemi opisanoj u knjizi „Globalni mediji“. Proces počinje sa firmama koje poseduju velike holivudske filmske studije koji, pak, predstavljaju osnovu konglomerata. Na to se nadovezuje posedovanje kablovskih sistema i televizijskih mreža koji igraju ključnu ulogu u novinarstvu. Među ovim korporacijama izdvajaju se Korporacija „Vesti“, Ruperta Mrdoka (Rupert Murdoch’s News Corp.); Comcast koji sada poseduje NBC Cable i Universal, Walt Disney, Sony, Viacom, CBS Corporation. To su kuće koje poseduju globalne imperije. Digitalna revolucija, kojom se bavim tokom poslednje dve godine, omogućila je da Internet bude zaposednut monopolističkim gigantima koji su po tržišnoj vrednosti veći od bilo koje od ovih kompanija koje sam spomenuo: Gugl, Epl, Majkrosoft i Amazon, mogu se smatrati velikom četvorkom. Uporedo sa njima tu je i Verizon i AT&T, američka multinacionalna korporacija koja poseduje telekomunikacije, bežične telefone, digitalne televizore, internet frekvencije… Reč je o gigantskim kompanijama koje imaju globalne firme širom sveta i veoma veliku globalnu moć i uticaj.

Autor Biljana Đorović

Izvor Pečat

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Српска демократија и Империја(лизам)

Savage and the fall of the U.K.

 Dr Michael Savage

”Liberalism is a Mental Disorder” (2oo5)

summary:

http://www.tburg.k12.ny.us/hsking/Apgov/Liberalism%20is%20a%20Mental%20Disorder.pdf

”Abuse of Power” (2011)

summary:

http://www.michaelsavage.wnd.com/2011/07/savage-to-make-his-fiction-debut/ 

Michael Savage – Historic Cambridge Speech

Први део:

http://www.youtube.com/watch?v=gfZiV57O7uw&feature=related

Други део:

http://www.youtube.com/watch?v=RG1eaanVFHM&feature=related

>

Michael Savage on Hollywood idiots

>

Open Society & al-Qaeda & Kosovo i Metohija

Kosovo’s Mafia: How the US and allies ignore allegations of organized crime at the highest levels of a new democracy

Search & Destroy: Why You Can’t Trust Google Inc

The Fall of the House of Murdoch

CNN in audience crisis

Srebrenica – ”A town betrayed”, Ola Flyum, Oslo, Norway

>

Blic: „Kurir“ – reketaš svakog režima

Двери на удару цензуре (Вучића, Динкића, Дачића и Ђиласа)

РТВ тужи Печат због говора мржње, смењен уредник Вести после посете хрватског премијера

Radivoj Cvetićanin o Komisiji za istinu o ubistvima novinara

Пут у тоталитаризам

Biljana Srbljanović: Откључај профил гадуро

Teofil Pančić: O Biljani i sajber hajkama

Француски Официр, Председник Света и Председник Странке

Antitalibani

 

One Response to BORBA ZA SLOBODNE MEDIJE – BITKA NAŠEG VREMENA

  1. Varagić Nikola каже:

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ: RUSKA TELEVIZIJA I NOVINE U SRBIJI ILI ZAŠTO JE VAŽNO?

    utorak, 12 februar 2013

    „Izvadi nas iz Egipta neznanja“, vapio je srpski mitropolit Mojsej Petrović 1721. godine u pismu Petru Prvom, imperatoru jednoverne i, tada se verovalo, jednojezične Rusije. Između dve velike seobe Srba u Ugarsku pred turskim zulumom, ispunjene najdubljom tragikom naroda zbega, mitropolit od cara nije tražio ni ruski barut ni ruske dukate. „Ne prosim telesnoj, no duševnoj pomoći“, pisao je, za „protivljenija vragom našim“. Preslabi za kulturni rat u novoj neprijateljski nastrojenoj sredini, bez škola i učitelja, bez knjiga i štamparija, Srbi su tražili bratsku pomoć u odbrani jezika i vere. U biblijskoj jednojezičnosti višeg reda Petar Veliki je razumeo vapaj – u kome je Egipat bio drugo ime za tamu, a vrag za neprijatelja – i krajem decenije ruski učitelji Maksim Suvorov i Emanuel Kozačinski osnivali su prve srpske škole severno od Dunava.

    Tri veka kasnije, Srbija je ponovo pala u „Egipat neznanja“, i ni ovaj put nema kome da se obrati do svojoj jednovernoj i jednorodnoj braći. Kao i onda, Srbija je okupirana, doduše tehnološki sofistikovanije, ali ne manje. Za razliku od vremena mitropolita Mojseja, Srbija je danas još i duboko podeljena na svoje pretežno prozapadne elite i patriotski narod. Ali, još više nego onda, neodvojivi deo narodnog sna o Otadžbini danas su ljubav i vera u Rusiju.

    Sa našom ruskom braćom vezivalo nas je dobro, ali i, još više, zlo. Čak i ono koje ne prestaje – agresija NATO iz 1999. godine – bilo je, kako je svedočio Solženjicin, poslednji ekser u sanduku ruskih iluzija prema Zapadu i okidač za preporod ruske države. Rusija danas ne liči na Rusiju iz 90-tih, ali Srbija liči, mnogo više nego što to sama može da podnese. Agresija na Srbiju nastavljena je u miru komadanjem državne i narodne supstance – od teritorije, preko privrede, zdravstva i školstva, sve do jezika, kulture i medijskog prostora. Iako su se zapadne sile pokazale nepomirljivim prema vitalnim srpskim interesima, u najvećem delu srpskih elita i na političkoj sceni danas gotovo da nema nikog ko bi te interese branio. Još manje je onih koji su spremni javno da bar posumnjaju u zapadna postupanja u Srbiji kao nezakonita, nemoralna, nasilna i ponižavajuća.

    TEMELJNA SRPSKA DIHOTOMIJA Više je od slučaja da su za to vreme svi domaći protivnici srpskih interesa za račun zapadnih istovremeno i vatreni rusofobi. Otuda u većim srpskim medijima – od kojih se nijedan ne usuđuje da ospori zapadne interese – često čitamo i slušamo o tome kako „Rusija nikad u istoriji nije bila na srpskoj strani“, sve do otvorene rusofobije rasističkog karaktera.

    Pred pitanjem srpskog nacionalnog i državnog interesa i naklonosti Rusiji, sa jedne strane, i odanosti zapadnim interesima, čak i kad su oni otvoreno antisrpski, sa druge, danas se lomi temeljna podela srpskog društva – na patriotski narod i prozapadne elite. Vredno je istaći da te elite nisu birane po stvaralačkim potencijalima. One ne žive u svojim delima, u nauci, kulturi ili napisanim knjigama. One žive isključivo u masovnim medijima kao izvršioci naloga meke okupacije.

    Koliko ta podela nije autohtoni proizvod društva, najbolje govori činjenica da je danas većina građana protiv ulaska Srbije u Evropsku uniju, dok ih je više od tri četvrtine za stratešku saradnju s Rusijom. Nasuprot tome, vlada, uprkos poraznim rezultatima zemlje na putu ka EU, i dalje kao strateški prioritet vidi ulazak u Uniju. Taj stav deli više od 90 odsto poslanika u parlamentu i gotovo sva elita.

    Oni političari koji su za čvršće veze sa Rusijom često su žrtve napada u medijima i kritika, podsmeha, čak i medijskog linča srpske elite. Tako bivaju obeshrabreni i neskloni saradnji s Rusijom, čak i kad misle da je to dobro i korisno. Sa druge strane, dirljivi doček i klicanje predsedniku Putinu više od 20.000 Srba 23. marta 2011. godine na beogradskom stadionu Marakana, gde su svi došli zbog njega, pokazao je šta srpski narod misli o Rusiji i njenom lideru. Većina srpskih medija, za to vreme, podsmevala se ponudi ruskog predsednika za saradnju.

    Ta dihotomija između građana i elite, uz raširene zapadne agenturne mreže u srpskom državnom aparatu i javnosti, jeste najveća pretnja i sadašnjoj i budućoj saradnji Srbije i Rusije. Tome bi možda valjalo pridodati i odsustvo svakog senzibiliteta za to unutar ruske poslovne elite u Srbiji, koja, za razliku od one pristigle sa Zapada, deluje kao da nacionalne interese svoje zemlje ne drži visoko na listi prioriteta.

    Godina u koju smo ušli mogla bi da bude ključna za srpsko-ruske odnose. Deo srpske vlasti i narod iskreno žele da se započne gradnja Južnog toka, koji će biti temeljac saradnje u budućnosti. Ali preovlađujući deo elite neće prestati da se protivi tome i miniraće svaki pokušaj pozicioniranja ruskog uticaja u Srbiji. A koliko su političari podređeni prozapadnim elitama i medijima najbolje govori to što predsednik Tomislav Nikolić po dolasku na vlast nije smenio nijednog urednika iako su tokom izbora svi vodili prljavu kampanju protiv njega. Umesto toga, on se danas veoma trudi da javni deo svoje politike vodi u saglasnosti sa tim medijima. Otuda opasnost da oni među političarima koji su rešeni da izgrade Južni tok ne budu uspešni i da, uprkos svojim željama, iznevere ruske partnere.

    PREKO POTREBAN BALANS Zato držim da je neophodno i veoma urgentno rusko prisustvo u vlasništvu velikih srpskih medija – već postojećih ili novoformiranih, svejedno – u bar jednim dnevnim novinama i jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Naravno, neće biti dobro ako takvo delovanje bude tek izraz dobre volje. Samo ako bude energično, ambiciozno i hitno, ono će danas moći da bude imperativna zaštita ruskih interesa u Srbiji i njima komplementarnih srpskih. Jer to što bi ruska kompanija ili pojedinac bili vlasnik tih medija uticalo bi neposredno na Rusiji veoma sklone građane, tako da se taj uticaj ne bi širio kroz filter Rusiji nesklonih srpskih elita. Ruski interesi u Srbiji efikasno bi se branili jačajući glas srpskih građana, snažeći manjinu proruske elite i ohrabrujući političare koji su za saradnju dve zemlje.

    U poslednjoj deceniji Rusija je u Srbiji najviše kucala na zatvorena vrata, i zato njeno uspostavljanje uticaja, iako je uspeha bilo, nikad nije bilo nesporno, nikad definitivno. Deset godina kasnije, moglo bi se reći da je Rusija pokucala na sva srpska vrata, osim onih koja su za nju bila najotvorenija – vrata srpskog naroda. Ako to ne namerava da učini sada, kad taj narod budućnost vidi u tami, onda bi bilo dobro i da ga nekako obavesti, kako bi Srbi u odsudnu bitku za opstanak države ušli rasterećeni i svoje poslednje velike iluzije.

    Što se Srbije tiče, rusko prisustvo u masovnom medijima stvorilo bi preko potreban balans u ekstremno prozapadnom javnom prostoru. Osim toga, građani Srbije toliko su zasićeni zapadnom propagandom da bi ruski mediji, sigurno je, imali dobar odaziv, izazivajući duboke promene u srpskom društvu. Konačno, taj glas kojim bi Rusija ušla u Srbiju pomogao bi bujanje srpskog virusa slobode iako će konačno oslobađanje od kolonijalne EU bolesti biti samo naša, srpska, stvar.

    Komplementarnost interesa dva naroda koja bi se tako realizovala bila bi početak još dublje saradnje i najbolji dokaz prijateljstva. Na kraju, Srbija koja bi se izvukla iz „Egipta neznanja“ bila bi i bolji i pouzdaniji prijatelj i sebi i Rusiji.

    Napomena: Pod naslovom „Сербия в эпицентре информационных боёв“, verzija teksta prilagođena ruskim čitaocima u prevodu Save Rosić objavljena je 3. februara na Fondu strateške kulture, Ruskoj narodnoj liniji i većem broju sajtova na ruskom jeziku. O istoj temi autor je izlagao na Akademiji u Ruskom domu u Beogradu 1. februara 2013. godine.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: