Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje

Periferizacija Srbije započeta u vreme prethodne vlade nastavlja se i u novom-starom sastavu. To znači da se unutar vladajućih birokratskih struktura izvesni „aksiomi“ prenose poput usmene narodne književnosti, s kolena na koleno. U tu kategoriju spada i verovanje da periferizacija Srbije predstavlja garant njenog društvenog napretka.

Razlika je u tome što se tamo „gore“ umesto termina periferizacija koriste dosta blaži pojmovi, recimo, „kapitalne investicije“ iliti „strana ulaganja“. Po tome se predstavnici ovdašnjih vlasti ne razlikuju previše od „kolega“ u drugim belosvetskim periferijama.

Suština je u sledećem. Akcija mobilnog kapitala koji neprestano traga za mestima koja mu garantuju efikasnu oplodnju izaziva reakciju „periferista“ koji se međusobno utrkuju u njegovom privlačenju. Jedni to čine jeftinom radnom snagom i labavim radnim propisima; drugi, eliminacijom radničkih sindikata; treći, prigodnom (ljubi je kapital) poreskom politikom; četvrti, degradacijom socijalne politike; peti, reciklažom štetnog materijala; šesti, skladištenjem đubreta iz razvijenog „centra“; sedmi, eksploatisanjem prirodnog bogatstva sa propratnim uništenjem vlastitog ekosistema i zdravstvenog stanja stanovništva.

S aspekta mobilnog kapitala, idealno je kada periferija iskombinuje najveći broj navedenih taktika što joj definitivno obezbeđuje titulu „banana republike“ ali, što je važnije, i pobedu nad rivalima u trci za kreiranje što povoljnijeg ambijenta za investiranje. U tom smislu, kada državna birokratija kaže da je nezaposlenim švaljama u Srbiji bolje da za 200 evra mesečno šiju gaće za „Dolče&Gabanu“, mesto da se kod kuće kljukaju reprizama turskih serija, ona nam time poručuje da danonoćno bdije nad sudbinom radničke klase.

U najboljem slučaju, poručuje nam da situacija u Srbiji jeste katastrofalna, ali da je daleko katastrofalnija situacija u Bangladešu. Tamo švalje rintaju u aluminijumskim hangarima s manjkom kiseonika za cirka 10 dolara mesečno (a to je cifra koja se nije promenila od 1994. godine). Na kraju krajeva, bitna prednost ovdašnjeg pecanja stranih investitora pomoću mamca jeftine radne snage, jeste smanjenje nezaposlenosti uz minimalni rizik od zagađenja životne sredine. Na stranu što s jeftinim radom izgleda svi dobijaju – radnici, strani kapital i, naravno, država. Istina, u daleko neproporcionalnim razmerama.

Nije, međutim, sve tako divno i krasno. Pored eksploatacijskog dejstva na ljude, pojedini taktički manevri kojima se vlasti siromašnih periferija služe pri izgradnji „investicionog ambijenta“, sadrže u sebi i destruktivne elemente. Biznis sa eksploatacijom nikla spada u red upravo takvih taktičkih zamisli ovdašnje vlasti. U tom smislu volja ministra Bačevića da „iznikluje“ stvari do kraja, uprkos upozorenjima (stručne) javnosti na štetnost nikla po zdravlje ljudi, u izvesnom smislu potvrđuje jedno Marksovo zapažanje u vezi s državnom birokratijom.

(…)  Srećom, Nikolić je pre neki mesec izjavio kako nije voljan da pravi marsovsku deponiju „od Topole preko Jelove gore“. Ako je, pak, Bačević voljan da to čini, onda je njihov uzajamni odnos čist dijalektički voluntarizam.

Izvor: http://www.danas.rs/periferizacija_i_niklovanje

vesti sa estrade:

Da se otvore partijske kase

Шарић финансирао ДСС са 220.000 евра месечно!

Дачић: Извињавам се ДСС-у због Ружићеве изјаве

Trvenja i pritisci u vrhu MUP

Šarić finansirao i partije

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

Подршка влади окупиране Србије у борби против корупције

Državni revizor: Krade se i vara na sve strane

Ljubav između banaka i države ne poznaje granice

Akter: TAJNE SLUŽBE U FUNKCIJI EKONOMSKE BEZBEDNOSTI

Актер – нови примери економске окупације

Монсанто и МК Комерц

Министар масон продаје оранице странцима

Екопатриоте: Саопштење поводом ванредне седнице Скупштине Србије

ЕПС-у недостаје 50 милијарди динара

Oko 50.000 radnika u Srbiji ima posao, ali ne prima platu. Svaki peti radnik radi na crno. Nezaposlenih oko 25%

Да ли постоји трећи пут?

Otpor deindustrijalizaciji i otimanju zemlje

ЕУ против ванредних избора у Србији. ”Влада” Србије започела ”преговоре” са ЕУ око датума за чланство. Космет остаје под војном окупацијом. Србија остаје под економском окупацијом.

 

25 Responses to Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje

  1. Varagić Nikola каже:

    Блато као вредност

    Љубомир Костић

    Биће нам ускоро и ово наше блато скупо кад почну да нам га продају. Зато, држ`те браћо и не дај`те!

    Ниш, 13.02.2013

    У Вијетнаму просечни радник у фабрици “Пума“ ради за плату која вреди као патике које управо он произведе. У Србији, у фабрици “Бенетон“, запослени углавном раде за плату која вреди као џемпер који им се касније прода. Брат – брату 50 евра.

    У Вијетнаму запослени у поменутој фабрици имају “топли оброк“, тачније – загрејани пиринач у здели и нешто зелениша. У Србији тога нема, већ сиротиња раја сама плаћа вруће мекике “од преко пута“ пржене у уљу, 46-и пут загрејаном.

    У Вијетнаму поносни баја Немац каже за камере како они апсолутно поштују све законске прописе земље у којој су инвестирали свој капитал и да њихови радници уживају апсолутно сва права која им је матична држава дала (да живе, раде за 50 долара, размножавају се и тако то…) У Србији би братезе Талијано вероватно нешто слично изјавио само да постоји неки медиј који би му слична питања озбиљно и поставио.

    Када кажем “озбиљно“, мислим на она питања до којих би се дошло након заиста озбиљног и темељног истраживачког новинарског рада који је заштићен прећутном али јасном подршком надлежних институција, над којима опет постоји видљива контрола тихе већине грађана кроз тзв. невладин сектор који би радио у интересу државе и народа на чијем је језику управо исписана ова дугачка и за наше прилике, превише сложена реченица.

    Тога у Србији нема.

    Али зато имамо случајеве попут нишког “Бенетона“ где велики број људи ради и за 5.000 динара месечно а на основу којих имају изузетну привилегију да буду израбљени до крајњих граница издржљивости, да би потом бивали лишени ове благодети од запослења они незахвалници који евентуално пробају да користе боловање дуже од 3 дана.

    Ова “веома успешна“ при-вати-зација (у питању је игра речи која довољно сликовито описује деликатну радну етику коју италијански менаџерчићи често исказују према радницама) доводи запослене до нервног слома, растура им бракове, нарушава здравље и лишава и оног минимума достојанства.

    Посебна је тема колико су заиста испоштовани еколошки стандарди и да ли ће Нишава низводно и дефинитивно постати мртва река?

    Све је то непознаница јер још нико није поставио неколико простих али заиста озбиљних питања. Ни медији, ни надлежни органи, па чак ни сами запослени. Нема синдиката, нема радних спорова, нема питања у јавности. Тајац. Само цврчи зејтин из све бројнијих мекикарница у којима народ за мале паре начас насити празнину која све нас полако изједа.

    И да се разумемо – нису нам криви ни Италијани ни Корејанци. Ни тамо неки Мишковићи и Тачићи.

    Сами смо криви.

    Сами смо криви што смо у овој богатој земљи дошли дотле да за странце радимо по цео дан за готово ону исту зделу пиринча и плату која вреди као пар патика. Са или без Косова, како би јасно, чврсто и одлучно нагласио прагматични Ивица. Сами смо криви и што нас такви по ивицама воде а ми им помажемо да буду без Марице.

    Али за разлику од оних који по Азији раде у таквим условима јер им је у супротном перспектива неко село у џунгли, отровне бубе, гмизавци и тигрови, ми још увек имамо питома села и долове, плодне њиве и богате пашњаке. Само нема људи за њих.

    Нема их јер већина још увек слепо пристаје на понуђене услове фабрика азијских тигрова неби ли још макар мало досањала прекинути YU-EU ропски сан из кога нас је сурово пренула госпођа Глобализација. Овде се и даље упорно понавља погубна мантра да је погрдно бити сељак и радије се корача по испуцалом бетону, једе туђа пластика и ради за 5.000 или 15.000 динара – свеједно, него што би Србин повукао у страну па да буде бар свој на своме. Па макар и био сиромашан. Па макар и био блатњав до лаката. Јер сиромах још увек има понос. То му нико не може одузети. А бедник нема ни то. Он га се одрекао и појео га уз олако добијени пластични лебац.

    А ми смо изгледа баш упорни у томе да глумимо бедне. Беднике који господски асфалт газе и једу пластику. И све се смеју јер су слободни од корења које их је везивало за предачко блато. А то блато, да га у крајњој немаштини и поједеш – опет би здравије било од ове пластике коју једемо, коју пластиком плаћамо у пластичним хипер бакалницама.

    И ако неко помисли на идоле у праву је. Јер ово и јесте време пластичних богова и пластичних људи. Оних који мењају себе за исту. Купљене за ђинђуве и огледалца, одвојене од предачког злата.

    Биће нам ускоро и ово наше блато скупо кад почну да нам га продају. Зато, држ`те браћо и не дај`те!

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/dverjani/ljubomir-kostic/tekstovi/blato-kao-vrednost.php

  2. Varagić Nikola каже:

    Трстеник / Врањачка Бања / Топола – Председници општина Трстеник, Врњачка Бања и Топола изјаснили су се данас против експлоатације никла у својим општинама, као и против тога да се о том питању одлучује на државном, а не нивоу локалних самоуправа.

  3. Varagić Nikola каже:

    Komentar Danas

    Namenski

    Srbija je između dva svetska rata i posle onog drugog proizvodila avione, klipne i mlazne, solidna drumska vozila, čak i kompjutere, da bi na kraju 20. veka „doživljaj“ splasnuo na „jugiće“ koji su bili razdrndani još u fabričkom krugu.

    Industrijsko-tehnološki sunovrat najbolje ilustruje podatak da je 1991. „Zastava“ pravila više od 200.000 automobila, a „Škoda“ svega par hiljada, da bi se desetak godina kasnije situacija potpuno preokrenula u korist Čeha. Najsvežiji primer razmera tog ambisa je odluka da se za potrebe gradskog prevoza u Beogradu nabave autobusi iz Poljske, u koju su pre tri decenije masovno izvožena vozila beogradskog „Ikarbusa“.

    Takva sudbina zadesila je i domaću namensku industriju, koja je u drugoj Jugoslaviji bila jedan od stubova izvoza, ali i motor tehnološko-tehničkog razvoja. Zbog raspada zajedničke domovine, ratova, ekonomskih sankcija, respektabilni projekti poput razvoja potpuno domaćeg tenka „vihor“ ili supersoničnog aviona četvrte generacije (projekat „Novi avion“) ostali su samo nedosanjani snovi. I onome što je realizovano, recimo projekat velikodometne haubice NORA ili tenk M84, resursi su produžavani uz pomoć tuđe pameti (samohodna NORA je, umesto na Fapove kamione, montirana na ruske Kamaze, domaći tenk je modernizovan primenom rešenja sa ruskog T-90).

    Stoga je hvale vredan napor, možda u poslednji čas s obzirom na odliv kadrova, pre svega onaj biološki pošto je nekadašnjih stručnjaka sve više među penzionerima, da se revitalizuje domaća namenska industrija. U tom smislu ministar odbrane Aleksandar Vučić drži kontinuitet sa svojim prethodnikom Draganom Šutanovcem, koji je pre nekoliko godina oživeo proizvodnju školskog klipnog aviona „lasta“. Vučić je sada sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima ugovorio 220 miliona dolara vredan razvoj sofisticiranog raketnog sistema ALAS koji bi uz stranu finansijsku „injekciju“ mogao da postane važan izvozni adut Srbije.

    I tu bi moglo da se jadikuje: nekada smo Arapima izvozili svakojako naoružanje (Kuvajtu tenkove M-84 koji su se u Pustinjskoj oluji 1991. pokazali boljim od američkih „abramsa“, libijcima borbene avione „jastreb“ i školsko-borbene „galeb“…), a sada nam arapski kapital treba da bismo realizovali projekte iz oblasti namenske. Ali, situaciju u ovom slučaju treba gledati iz drugog ugla: isto kao što je dovođenje Fijata u Kragujevac strateški prvorazredna odluka za oživljavanje domaće proizvodnje automobila, tako je i traženje partnera po svetu za revitalizaciju namenske industrije razvoj u dobrom smeru.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/namenski.46.html?news_id=256067

  4. Varagić Nikola каже:

    Потрошачка корпа: Од зараде ни за тањир

    19. фебруар 2013.
    | Д. Маринковић / Новости

    Београд – За куповину намирница и плаћање рачуна месечно је у Србији, према последњим подацима статистике, потребно око 64.000 динара, односно 1,3 просечне зараде! То значи да трочланој породици са једном платом недостаје 20.000 динара како би прегурала месец. Потрошачи, међутим, процењују да би једно домаћинство преживело 30 дана потребно му је бар још 50.000 динара више.

    Статистичари су израчунали да за храну месечно иде око 26.000 динара, за становање, струју, гас још 12.000, транспорт 5.500, а 4.600 динара за дуван и пиће… Удружења потрошача тврде да је то далеко од пристојног живота. Према садашњим ценама хране, пића, комуналних и свих других рачуна, месечни издатак, наиме, је скоро дупло већи.

    „Корпа је очигледно све сиромашнија“, каже Петар Богосављевић, председник Покрета за заштиту потрошача Београда. “ То није последица само сталног раста цена свих производа и услуга, већ и смањења расположивих примања у домаћинствима. С друге стране, корпа је сиромашнија и по квалитету. У протеклих двадесет година квалитет намирница је у сталном паду.“

    Купујемо само оно што је неопходно за опстанак – хлеб, млеко, а понекад и свеже месо на граме. Управо је такав садржај дневне корпе већине потрошача у Србији, јер за више нема пара. Алармантно је што је чак и званична статистичка корпа (не)достижна за домаће потрошаче. Ни у једном граду у Србији плата не покрива трошкове просечне потрошачке корпе. То значи да нема места нити општине у којој је једна зарада довољна како би породица подмирила месечне издатке за храну, пиће, рачуне…

    У извештају Министарства трговине, просечна потрошачка корпа за децембар вредела је 63.761 динар, док је тадашња око 10 одсто увећана зарада, износила 46.923 динара. Чак и грађанима са традиционално примањима изнад просека, попут оних у Новом Саду, Београду и Панчеву недостаје од 5.000 до 10.000 динара да подмире статистичку корпу. Када се ова статистика разбије по градовима Србије, резултати су још гори. Већина запослених зарадом покрива само минималну потрошачку корпу, која износи око 33.000 динара.

  5. […] Зато не смемо да останемо периферија (видети: Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje) За почетак – у својим главама. Није решење ни да се […]

  6. Varagić Nikola каже:

    Kultura je u opasnosti!

    Saša Ilić

    Neko bi mogao pomisliti da se radi o parafrazi jednog dadaističkog upozorenja iz dvadesetih godina. Zaista, kakve bi to veze moglo da ima sa kulturom u Srbiji danas. Evo kako su stanje u društvu i umetnosti opisali Georg Gros i Viland Hercfeld 1925. godine: “Sve se svodi na isto, bilo da neko brblja gluposti ili veliča sonete Petrarke, Šekspira, Rilkea, bilo da delje đonove ili rezbari bogorodice: ubijanje se nastavlja, profitiranje se nastavlja, glad se nastavlja, laž se nastavlja: čemu onda umetnost?” Čemu onda kultura u Srbiji danas kada se sve ove stvari takođe nastavljaju? Međutim, upozorenje koje je ovih dana izrečeno na Skupštini Srpskog PEN centra, poslato je iz sasvim drugih razloga nego što su to činili dadaisti pre devedesetak godina. Oni su razlikovali tendencioznu umetnost koja se mora suprotstaviti “čistoj umetnosti”. Predsednica Srpskog PEN centra Vida Ognjenović uputila je svoj vapaj braneći upravo “čistu kulturu” koja je danas, kako je rekla, “napadnuta od estrade i površne elektronske informacije”. Takođe, dodala je tom prilikom predsednica Srpskog a potpredsednica Internacionalnog PEN-a, “kultura je danas ostavljena izvan javnosti i bez državne podrške, dok se obnavlja politički intervencionizam”. Kako razumeti ovaj tribinski poklič osim kao upozorenje iskreno zabrinute borkinje za slobodu umetnika i umetnosti, koja podrazumeva neprestanu (novčanu) pažnju države i privrženost medija. Potom su nastupili i ostali ugledni članovi Srpskog PEN-a, ponavljajući i elaborirajući ključne parole iz govora Vide Ognjenović. Naposletku se ispostavilo da je Sprski PEN centar u opasnosti jer sve je manje sredstava za izvođenje programskih aktivnosti (ne može se na konferencije u Seulu, Ohridu, Bledu, Rejkjaviku). A proleće 2012. je delovalo obećavajuće. Srpski PEN centar je tada, nakon uspešne odbrane ljudskih prava jednog svog člana, proglašen za reprezentativno umetničko udruženje, što znači zalog za sigurnu nacionalu penziju svih uvaženih članova. Međutim, varljiva 2012. donela je nešto sasvim drugo.

    Politički intervencionizam

    Urednica Politikinog Kulturnog dodatka predano je izveštavala o svakom koraku koji su predstavnici Srpskog PEN centra napravili u svetu. Uredno je objavljivala feljtone iz novoobjavljenih knjiga izdavačke kuće Arhipelag, koja se samo tako zove, ali stanuje na adresi Srpskog PEN-a, objavljuje dela njegovih članova i ponaša se kao glavni nosilac svih međunarodnih projekata ove organizacije. Sasvim slučajno, urednica Vesna Roganović je na poslednjoj Skupštini PEN-a postala njegova članica, kao jedna od troje ljudi verziranih za medijsku borbu protiv “površne elektronske informacije” koja danas više nego bilo šta drugo ugrožava “čistu kulturu” u Srbiji. Tzv. kultura Srbije je u opasnosti! Da u novembru 2012. nije objavljen jedan dokument možda bismo zauvek bili zakinuti za realne dimenzije opasnosti o kojoj ovde jedino može biti reči. Radi se o “Izveštaju o reviziji godišnjeg finansijskog izveštaja Ministarstva kulture za 2011. godinu” – br. 400-240/2012-01, koju je obavila Državna revizorska institucija (u daljem tekstu DRI). Zahvaljujući ovom dokumentu, moguće je razumeti šta znači termin “politički intervencionizam” u raspodeli državnog budžeta. Naime, Vida Ognjenović koja je za ambasadora Srbije u Kraljevini Danskoj imenovana 2008, nikada nije prestala da radi poslove na domaćem terenu i to u svim sferama svog delokruga: od organizacije konferencija, državnog nastupa na međunarodnim sajmovima, režije i promocije sve do partijskog rada u GO Demokratske stranke. Tako je za jedan kvartal svojih aktivnosti u jesen 2011, prema nalazu DRI, Ognjenović iz državnog budžeta dobila skoro 40 miliona dinara, od čega je 10 otišlo na aktivnosti Srpskog PEN-a dok je ostatak usmeren na obeležavanje 150 godina Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, što je podrazumevalo sledeće: premijeru Seoba Miloša Crnjanskog (režija i dramatizacija V. O.), premijeru opere Mileva Ajnštajn (libreto V. O.) kao i baleta Mileva Ajnštajn (takođe prema motivima dela V. O.). Na ime svih ovih poslova, autorski honorari same Vide Ognjenović, prema nalazu DRI, iznosili su preko tri miliona dinara. Zaista se retko događa da jedan čovek, za svoje kvartalne aktivnosti, pored svog redovnog i odgovornog posla kakav je posao ambasadora, dobije 40 miliona iz državnog budžeta. Primera radi, ta suma predstavlja sedminu godišnjeg budžeta institucije kakva je Narodna biblioteka Srbije u kojoj radi preko 250 zaposlenih. Tako nešto je moguće samo uz pomoć partijskog intervencionizma. Zauzvrat, mi od ovakvih umetnika i profesionalaca možemo dobiti samo površnu kulturnu informaciju ili takozvanu kulturu visokih vrednosti za koju se zalaže Srpski PEN centar.

    Mileva i Konstantin

    Šest dana nakon Skupštine PEN-a, predsednik Tomislav Nikolić je opozvao troje ambasadora, među njima i Vidu Ognjenović, koja je jedina, zahvaljujući poslednjoj poluzi koja će još neko vreme ostati u njenim rukama (PEN), upozorila javnost da se sprema nešto loše u kulturi, tj. njena smena. Međutim, ono što je realno loše, zapravo nas vraća na citat iz Grosovog i Hercfeldovog teksta, a to je uporno nastavljanje devastacije, krađe, laži i besomučne partijske propagande, koju su ovih dana sproveli predsednik Nikolić i njegovi savetnici, promovišući projekat Milanski edikt 313-2013. Srbija za koji je iz budžeta Srbije izdvojeno oko četiri miliona eura. Možda bi pisac Dejan Stojiljković, koji je za predsednika Nikolića napisao komad Konstantin, mogao da se pripremi za novu dužnost ambasadora u Kraljevini Danskoj. Modeli poslovanja se ovde nikada ne menjaju, samo tzv. kultura ostaje uporno površna, banalna i partijska. Sa povećajem stepena njene partijnosti, raste joj i cena ali ne i vrednost. Za sve ostale koji bi da nešto rade u kulturi, ostaje Grosov nauk da najpre moraju osvestiti “svoje mesto u armiji potlačenih koji se bore za svoj deo sveta, za smislenu društvenu organizaciju života”. Možda objavljeni revizorski dokument ponudi neku pomoć u tom mukotrpnom procesu.

    Peščanik.net, 28.02.2013.

  7. […] Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje […]

  8. […] Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje […]

  9. […] Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: