Владимир Вујић: НАШ НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ И ЕВРОПА

 

Напомена: Објављено у часопису Идеје, бр. 13, 6. априла 1935, стр. 3.

(…) Некада је, у стара блажена времена која се данас чине сном, национализам наш ишао упоредо са просвећеношћу, општечовечанским идеалима и уопште романтичношћу времена када се од науке, технике, либералистичке мисли полетног грађанства Запада очекивало ништа мање до рај на земљи. Национализам наш тада је значио жудњу да се ослободимо туђинског политичког власништва, да бисмо, „своји у своме“, могли што пре, ми закаснели и заостали, стићи срећнике Запада међу којима тек што није заблистао земаљски Еден.

(…) Напори интернационале – кроз делања својих ложа – ишли су напоредо са напорима наше нације за ослобођењем. Национализам нам је био карбонарски, либералистички, масонеријски обојен, пун буржоаских полета и нада. Знања, знања и књига – викало се све од Доситеја па до апостола, последњих, европских цивилизација. Патетика Змајева – „Знање је светлост, знање је моћ“ – патетика типично малог грађанина била је израз те тежње за „светлошћу“. А ту су светлост истицале пред нас, замамну и пуну обећања, све радионице интернационала.

(…) Тај стари либералистички, просветитељски, национализам ишао је руку под руку са стварним најогорченијим непријатељем национализма. Тај стари патриотизам, натучен фразама о ослобођењу ради „уздизања луче просвете великих народа“, ишао је интимно напоредо са организацијама којима ни најмање није стало до тога да се ослобођени Јужни Словени здруже у велику националну државу. А најмање хришћанску.

(…) Наши савремени националисти морају имати пред очима чињенице. Они не смеју имати сентименталност њихових старих, нити врела и извора домаћих нити обавештености. Ми не можемо више бити наивна балканска деца.

КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА

Владимир Вујић умро је 1951. у Бразилу, као политички емигрант. Заборављен, будући забрањен до објављивања његове књиге Спутана и ослобођена мисао (Алгоритам, Београд 2006, нешто касније исте године и у Задужбини манастира Хиландара у Београду), Вујића ни данас не познају они који се, наводно, брину о судбини Срба.

И мада сам написао поговор Алгоритмовом издању, за горњи чланак нисам знао док нисам на увид добио рукопис зборника Вујићевих радова, који Владимир Димитријевић припрема за штампу. Тако сам открио да понављам неке Вујићеве закључке од пре готово 80 година, једног светског и неколико антисрпских ратова.

Да није Далибора Муратовића, нашег уредника који је и пронашао и уредио књигу Спутана и ослобођена мисао, и неуморног боготражитеља Владимира Димитријевића, Вујић и његово упозорење остали би нам и даље непознати.

Надам се да ће његове речи имати одзива већег него 1941–1945.

ЦЕО ТЕКСТ: http://www.srpskilist.net

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Изложба и трибина – о српским поделама, слободи говора, критичком мишљењу, граници укуса…

Отпадници од Христа и границe слободе и вређања

Међу левичарима, либералима и анархистима – поглед са (десне) стране

Ištvan Kaić: Naša mala građanistička crkva

YUпараноја

IVAN STOILKOVIĆ: ZA SRBE U REGIONU NE VAŽE ISTI STANDARDI

Југословенство

ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део

ТРЕЋА СРБИЈА

Поново о Трећој Србији

RATKO DMITROVIĆ: JA SAM PO RUSKOM PITANJU AGNOSTIK

Валериј Коровин: ИЗ ОТРЕЖЊЕЊА У ЗАБЛУДУ

Француски Официр, Председник Света и Председник Странке

Мила Николић Алечковић: Мега крај – Амин, Боже дај!

Бошко Обрадовић: Посебно Косово чију пропаст такође треба зауставити

Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje

Истрага

>

Piramida postavljena ispred zgrade SANU devedesetih 20. veka

download

 

 

8 Responses to Владимир Вујић: НАШ НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ И ЕВРОПА

  1. Varagić Nikola каже:

    Zoran Panović

    Samokritika

    (…) Problem je što je u Srbiji, i pre ovog „pokušaja državnog udara“ (nova etapa afere Šarić), bila dugogodišnja praksa da se političke afere rešavaju nadrilekarstvom pokušajem „salivanja strave“. Uostalom, zamislite koliki je civilizacijski (ne samo metaforički) skok od salivanja strave do livenja silicijuma. „Vicepremijer“ (ako nije malo cinično tako oslovljavati Vučića s obzirom na poziciju Dačića), u prošlu nedelju je naglasio da nam trebaju mladi i stručni kadrovi za sofisticirane tehnologije koje će biti okosnica nekih novih investicija – i iz bogatih arapskih država.

    Koliko se sećam, i 1990. kad je nastala SPS-fuzijom Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda-„samokritika“ više nije imala snagu kao u neka druga-asketska-komunistička vremena. „Samokritika“ je pojmovno šetala od revolucionarnog morala do staljinističke manipulacije. I kako je komunizam istorijski postajao besmisleniji i ona je postajala sve više okoštala birokratska fraza za odlaganje političke egzekucije, za lažno izbavljenje ili oportunističko pokajanje. I ko bi još pre koju sedmicu očekivao da će Dačić posle povratka iz Amerike (iz posete koja ga je amortizovala), da bude prinuđen da se prihvati stare-dobre „samokritike“ kao izbora taktike na malom manevarskom prostoru. Premijer je malo izokola priznao da je grešio, da će sada obratiti pažnju, ali i da službe moraju da obrate pažnju s kim se sreće, a onda je u „samokritiku“ uvukao i celu SPS izvinjavajući se DSS što ih je njegov partijski drug Branko Ružić optužio da su finansirani mafijaškim parama. Da li je sa reafirmacijom „samokritike“ Dačić postao „tehnički“ premijer i pre raspisivanja izbora? Čekajući rešavanje dileme koju je Vučić sažeo u lakonskom odgovoru da on ne misli da je premijer počinio krivično delo ali šta njegovo mišljenje znači dok se ne izjasne nadležne institucije. Dačićev „hedonistički“ stil sad mora da se adaptira na Vučićev „asketski“.

    Kad smo već kod samokritike, da se podsetimo jednog čudnog susreta – nikog drugog do slavnog SF pisca Herberta Džordža Velsa i Staljina. Iako je Vels imao mnogo rezervi prema sovjetskom sistemu, on je razumeo opšte ciljeve boljševičke revolucije i 1920. godine imao je prilično prijateljski sastanak sa Lenjinom. Velsa (inače laburistu) je tek sastanak sa Staljinom 1934. konačno lišio svih iluzija u vezi sa sovjetskim sistemom. Tom prilikom je napravio i veliki intervju sa vođom koji je objavljen pod naslovom „Razgovor između Staljina i Velsa“ u nedeljnom izdanju časopisa The Statesman and Nation, 27. oktobra 1934. Pisac je imao ideju da Staljina i Ruzvelta (s njim se sreo pred dolazak u Moskvu) ubedi u neke od svojih ideja o miroljubivoj budućnosti čovečanstva. Za jedan dan koliko je bio u Moskvi do intervjua, Vels kaže Staljinu da je primetio „sretna lica zdravih muškaraca i žena i svestan sam da se ovde dešava nešto značajno“. Razlika od lenjinske 1920. za Velsa je ogromna. „Mogli smo uraditi mnogo više da smo mi, boljševici, bili pametniji“, kaže mu Staljin. „Ne, da su ljudska bića bila pametnija“, odgovara Vels u ovom, sa ove istorijske distance, retko bizarnom razgovoru. Pisac čak, istina šaljivo, predlaže petogodišnji plan za rekonstrukciju ljudskog mozga. Od 1934. godine pa do svoje smrti, 1946. Vels je bio predsednik svetskog PEN kluba. Već prve godine svog mandata predsedavao je izbacivanjem nemačkog PEN-a iz svetske organizacije, zbog pokoravanja rasističkim zakonima. Vels sad kaže Staljinu da mu je namera da razgovara sa sovjetskim piscima kako bi našao mogućnost njihovog priključenja PEN klubu. Ovo udruženje koje je u Londonu 1921. osnovao engleski književnik Golsvorti (dobitnik Nobelove nagrade 1932), još uvek je brojčano slabo, ali je uticajno širom sveta – kaže pisac vođi svetskih proletera.

    Vels: „PEN insistira na slobodnom izražavanju mišljenja – čak opozicionog mišljenja. Nadam se da ću ovo pitanje razmotriti sa Gorkim! Ne znam da li ste već spremni za takvu slobodu…?“

    Staljin: „Mi, boljševici, to nazivamo ’samokritika’. Ona se naširoko upražnjava u SSSR-u…“

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/samokritika.1083.html?news_id=255920

  2. Varagić Nikola каже:

    Владислав Ђорђевић: ХРВАТСКИ ЈЕЗИЧКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

    Српски културни клуб

    Јасну индикацију хрватског национализма представља владавина хрватског језичког национализма

    1. Увод

    На Западу је уобичајено да се за распад СФРЈ оптужује српски национализам. Потребно да прође неки двољно дуг временски период (нпр. један век) да би неки непристрасан западни историчар могао да устврди оно што је од почетка заправо било очигледно, али што је због пропаганде заташкивано: за распад СФРЈ одговорне су католичке нације – Хрвати и Словенци.

    Доказа за гореизречену тврдњу је безброј. Један од њих је владавина хрватског језичког национализма. У Хрватској готово да нема установе која нема етничку ознаку („Хрватски”). У Србији готово да нема оне која га има („Српски”).

    2. Између два светска рата (1918-1941)

    Између два светска рата све водеће политичке странке Хрвата емфатично су носиле национални предзнак: Хрватска сељачка странка, Хрватска тежачка странка, Хрватска заједница и Хрватска странка права. Најважнија странка Хрвата, Хрватска сељачка странка два пута је мењала име. Основана је 1904. под називом Хрватска пучка сељачка странка, али се 1920. у инат монархистичком Београду преименовала у Хрватску републиканску сељачку странку. Нагодивши се привремено са двором, напустила је придев „републиканска” и постала Хрватска сељачка станка (1925). При свим тим променама назива она није напуштала свој национални предзак.

    И Словенци су поседовали јаку националну свест. Ни они се нису одрицали свог националног имена. Њихова водећа странка тог периода била је Словенска људска странка. И муслимани су имали своју национално-верску станку: Југословенску муслиманску организацију. Чак су и Турци имали националну странку: Националну турску организацију.

    Само Срби тада нису имали странку са националним предзнаком. Истина, на изборима 1920. учествовала је Српска народна организација, али она је била толико минорна да није добила ниједан мандат. Срби су у том периоду (а и касније) били веома анационални. Странке које су окупљале већину Срба (Демократска странка, Народна радикална странка, Земљораднички савез) нису носиле национални предзнак. После завођења диктатуре (1929), Срби су приступали формирању разних станака, али такође без националног предзнака. Те странке су: Југословенска радикално-сељачка демократија (1931), односно Југословенска национална странка (1933), Југословенска народна странка (1934) и Југословенска радикална заједница (1935).

    Не само да су Срби склони одсуству националног именовања, него и поделама. Хрвати нису. Док су Хрвати између два светска рата били чврсто окупљени око својих националних странака, првенствено око ХПСС/ХРСС/ХСС, Срби су били подељени и завађени. Првенствено су били подељени на демократе и радикале. Лоше стање међу Србима постало је још горе када се један део демократа одвојио у Самосталну демократску странку (1924) и прешао на страну Хрвата оформивши са ХСС-ом Сељачко-демократску коалицију (1927). Ова српска разједињеност посебно се штетном показала 1939. приликом националног разграничавања. Док су Хрвати, предвођени Влатком Мачеком, били јединствени у погледу својих захтева, Срби су били разједињени и расцепкани, па је и резултат тих преговора био доста поразан по Србе. Створна Бановина Хрватска (26. августа 1936) готово у свему је удовољавала хрватским захтевима, а Срби су остали разједињени у много бановина и са нејединственим политичким програмима.

    3. После обнове вишестраначја (1990)

    После обнове вишестраначја у последњој деценији XX века ситуација се поновила: Срби су се делили и занемаривали свој национални идентитет, а Хрвати били јединствени и национално искључиви. То се види и по називима њихових политичких странка.

    Током распада СФРЈ у Хрватској је на власти била Хрватска демократска заједница (HDZ) – странка са емфатично националним предзнаком. У Србији је на власти била Социјалистичка партија Србије (СПС) – странка чији назив не сугерише националну искључивост. Осим тога, идеолошке ознаке су различите. Назив „демократска”, који се налазио у називу владајуће странке у Хрватској, сугерисао је модерност и промене. Насупрот томе, назив „социјалистичка”, који се налазио у називу владајуће странке у Србији, сугерисао је конзервативност и традиционалност. Са аспекта пропаганде, назив хрватске странке био је много бољи: више је одговарао укусу Запада који још увек патио од антикомунистичких предрасуда. У стварности, ХДЗ није била нимало демократичнија од СПС. Заправо, била је национално искључивија.

    Осим тога, назив „заједница”, који се налазио у називу водеће хрватске странке, сугерисао је да то није само једна странка, већ општехрватски покрет. Назив „партија”, који се налазио у називу водеће српске странке, сугерисао је комунистичку и класну ексклузувност. У сваком случају, избор назива странке код Хрвата био је много политички мудрији и опортунији.

    У Србији је после СПС (2000) на власт дошла политичка групација такође без националног назива: Демократска опозиција Србије (ДОС). Назив ове коалиције сугерисао је да је то опозиција свих грађана Србије, а не само Срба. У језгру ове коалиције била је Демократска странка (ДС) – странка без икакве националне ознаке. Она је и данас једна од најважнијих политичких станака.

    Срби имају веома слабу националну свест, а Хрвати веома јаку. О томе сведоче и називи парламентарних странака у Србији и Хрватској. Међу парламентарним станкама у Хрватској доминирају оне које емфатично носе национални предзнак: Хрватска демократска заједница (HDZ), Хрватска народна странка (HNS), Хрватска сељачка странка (HSS) Хрватска социјално либерална странка (HSLS), Хрватска странка права (HSP), Хрватска странка умировљеника (HSU) и Хрватска демократска странка Славоније и Барање (HDSSB).

    У Србији су ретке странке које носе национални предзнак. Међу те изузетке спадају: Српски покрет обнове (СПО), Српска радикална странка (СРС) и од ње (од септембра 2008) одвојена Српска напредна странка (СНС). Главна карактеристика ових странака јесте та да су увек биле у опозицији или мањински партнер у влади. Ниједна од њих није била владајућа све до најновијих избора (мај 2012). Заправо и данас у Скупштини Србије доминирају странке анационалне оријентације и назива (ДС, СПС, ЛДП, УРС, ПУПС). Ове чињенице, као и друге, јасно указују да је у Хрватској национализам владајући дискурс, а да то у Србији није.

    4. Суд др Радмила Маројевића

    Хрвати су – како је приметио др Радмило Маројевић у „Ћирилици на раскршћу векова” (1991) – „народ са снажном етничком самосвешћу” (стр. 59). Исти аутор је с правом додао да се Срби одликују „веома слабом етничком самосвешћу” (стр. 60). Разлози за ту појаву су сложени, али се углавном своде на изразито негативне последице које је по српску националу свест имао период комунистичке диктатуре. Док је за све друге југословенске народе титоизам представљао период јачања националне свести, за Србе је он представљао период гушења националне свести. Од негативних последица титоизма Срби се још нису опоравили.

    5. „Југо-махнитање”

    Мало институција је у Хрватској за време титоизма носило југословенско име. Међу те изузетке спада „Југославенска академија знаности и умјетности” (JAZU). Али чим је ХДЗ дошао на власт (1990), одмах је назив промењен у „Хрватску академију знаности и умјетности” (HAZU) (1991).

    У Србији аналогних промена није било. Иако се СФРЈ распала у Србији је и даље постојала „Југословенска народна армија” (ЈНА), касније „Војска Југославије” (ВЈ), „Народна банка Југославије” (НБЈ), „Југословенске железнице” (ЈЖ) итд. Чак се и држава до 2003. звала Југославија.

    Чак и данас, више од две деценије после распада СФРЈ, неке институције у Србији имају југословенски назив. Срби још лете „Југословенским аеротранспортом” (ЈАТ Аirwais), још гледају представе у „Југословенском драмском позоришту” и још се обавештавају од „Телеграфске агенције нове Југославије” (ТАНЈУГ). Такви реликти југословенства у Хрватској су незамисливи.

    У Србији и многе привредне организације носe префикс „југо”: „Југоалат” (Нови Сад), „Jугодент” (Нови Сад), „Jугоинвест” (Крагујевац), „Југолаб” (Нови Сад), „Југо-Монт” (Нови Сад), „Југоремедија” (Зрењанин), „Југохемија” (Београд) итд. Taквo „југо-махнитање” незамисливo је у Хрватској.

    6. Хрватски језички пуризам

    Док у Србији царује национална апатија, чак „југо-махнитање”, у Хрватској неприкосновено царује језички национализам. Он је уочљив и у јаком језичком пуризму.

    Док су Срби по питању језика веома толерантни, до границе самопорицања, Хрвати су ватрени језички пуританци. Срби сасвим нормално користе интернационализме (нпр. авион, директор, машина, фабрика, фронт, фудбал, школа итд.), Хрвати их по правилу замењују „славенизмима” (нпр. зракоплов, равнатељ, строј, бојиште, творница, ногомет, училиште итд.). Чистећи „хрватски” језик од интернационализама, Хрвати фактички чисте српски језик од интернационализама. Хрвати су највећи чистачи српској језика у повести.

    7. „Хрватски ја волим”

    О хрватском језичком национализму сведочи и чињеница да у Хрватској деца уче свој језик из уџбеника „Хрватски ја волим”. На страну чињеница да је тај језик само једна варијанта српског језика. Оно што је битно јесте то да се деца од малих ногу уче да свој језик називају хрватским именом. А код нас излази језикословни часопис „Наш језик”. И сада ви погађајте који је то језик? Разлика у приступима је очигледна.

    8. Земљописно називље

    Хрватски јазички национализам је видљив и у наглашеном националном именовању географских појмова. Тако нпр. Хрвати говоре о „Хрватском подунављу” (источна Славонија) и о „Хрватском приморју” (Далмација). У Србији влада толики језички анационализам да ретко ко Војводину назива Северном Србијом. Име је битно. Није свеједно.

    9. Све је „Хрватски”

    Готово да нема појаве коју Хрвати не ките националним предзанком. Тако они радо говоре о „хрватским бранитељима”, „хрватским драговољцима”, „хрватским мученицима” итд. Не само да је новинарски речник у Хрватској запљуснут придевом „хрватски”, већ је то и научни и друштвено-политички.

    У Хрватској готово свака институција носи придев „хрватски”. У Србији је нaционално именовање институција права реткост. Док у Србији постоји „Национална служба за запошљавање” (НСЗ), у Хрватској постоји „Хрватски завод за запошљавање” (HZZ). Национална одредница у Србији није споменута, а у Хрватској је наглашена. Док у Србији постоји „Републички завод за статистику” (РЗС), у Хрватској постоји „Хрватски завод за статистику” (HZS). Ни у овом случају национална одредница у Србији није споменута, а у Хрватској је јасно изражена.

    Хрвати своје институције по правилу именују тако што на прво место стављају поименичени придев „Хрватски”. Срби своје институције по правилу именују тако да се у њима не појављује национално име. А када се и појављује то је обично тако што се на крају назива институције ставља назив државе у генитиву („Србије”).

    Срби имају „Ватерполо савез Србије” (ВСС), а Хрвати „Хрватски ватерполо савез” (HVS). Срби имају „Електропривреду Србије” (ЕПС), а Хрвати „Хрватску електропривреду” (HEP). Срби имају „Железницу Србије” (ЖС), а Хрвати „Хрватску жељезницу” (HŽ). Срби имају „Народну банку Србије” (НБС), а Хрвати „Хрватску народну банку” (NHB). Срби имају „Фудбалски савез Србије” (ФСС), а Хрвати „Хрватски ногометни савез” (HNS). Срби имају „Олимпијски комитет Србије” (ОКС), а Хрвати „Хрватски олимпијски одбор” (HOO). Срби имају „Историјски музеј Србије” (ИМС), а Хрвати „Хрватски повијесни музеј” (HPM). Срби имају „Радио-телевизију Србије” (РТС), а Хрвати „Хрватску радиотелевизију” (HRT). Срби имају „Телеком Србија” (ТС), а Хрвати „Хрватски телеком” (HT). Срби имају „Удружење књижевника Србије” (УКС), а Хрвати „Удружење хрватских књижевника” (UHK). Срби имају „Црвени крст Србије” (ЦКС), а Хрвати „Хрватски црвени криж” (HCK).

    Хрвати су свесни да је назив битан. Стога у Хрватској постоји: „Хрватска академија знаности и умјетности”, „Хрватски ауто клуб”, „Хрватске аутоцесте”, „Хрватско биоетичко друштво”, „Хрватска бискупска конференција”, „Хрватске воде”, „Хрватско војно училиште”, „Хрватска господарска комора”, „Хрватско друштво ликовних умјетности”, „Хрватски завод за заштиту здравља”, „Хрватски завод за здравствено осигурање”, „Хрватски завод за јавно здравство”, „Хрватски завод за мировинско осигурање”, „Хрватски завод за пољопривредну савјетодавну службу”, „Хрватски завод за токсикологију и антидопинг”, „Хрватски завод за трансфузијску медицину”, „Хрватска извјештајна новинска агенција”, „Хрватски католички радио”, „Хрватска копнена војска”, „Хрватски кинолошки савез”, „Хрватска лутрија”, „Хрватска ногометна лига”, „Хрватска обртничка комора”, „Хрватски олимпијски центар”, „Хрватско планинарско друштво”, „Хрватски планинарски савез”, „Хрватски популацијски покрет”, „Хрватска пошта и телекомуникације”, „Хрватска поштанска банка”, „Хрватско пчеларско друштво”, „Хрватска ратна морнарица”, „Хрватски ронилачки савез”, „Хрватска свеучилишна наклада”, „Хрватска стамбена штедионица”, „Хрватско сточарско селекцијски центар”, „Хрватске студије”, „Хрватске телекомуникације”, „Хрватска туристичка заједница”, „Хрватско филателистичко друштво”, „Хрватско филолошко друштво”, „Хрватски фонд за приватизацију”, „Хрватске шуме” итд. Помамно стављање хрватског имена испред готово сваке институције јасно сведочи о владавини хрватског језичког национализма.

    Језички национализам није одлика Срба. То се види и по томе што у Србији готово не постоји установа која носи национални предзнак. У мали број изузетака спадају: „Српска академија наука и уметности” (САНУ), „Српска књижевна задруга” (СКЗ), „Српско народно позориште” (СНП) и „Српска православна црква” (СПЦ). У свим тим случајевима реч је о институцијама које су настале пре Другог светског рата и које су неким чудом преживеле комунистичку „сечу кнезова”.

    10. Српски језички анационализам

    Мали број установа се усуђује да истакне српско национално име. Недавно је „Социолошко друштво Србије” (СДС) преименовано у „Српско социолошко друштво” (ССД). Та промена је добродошла, али је нажалост ретка.

    Комунистичка борба против српства, под кринком борбе против „српског национализма”, учинила је своје: мало институција данас у Србији носи српско име. Сличан је случај и са странкама. Од првих вишестраначких избора у Србији (1990) до најновијих (маја 2012), на власти никада није била странка са српским предзнаком. Тек после најновијих избора (маја 2012) на власт je дошла странка са националним предзнаком (СНС), али и она дели власт са странком без националног предзнака (СПС).

    11. Резиме

    Већ више од једног века у Хрватској влада језички национализам. У Србији он не постоји. Хрватски језички национализам је видљив на више нивоа. Најзначајнији је на нивоу лексике: инсистирању на употреби „исправних” речи. У Србији пуризам на постоји: дозвољена је употреба многих дублета. Хрватски национализам је уочљив и на социокултурном нивоу: скоро свака институција и странка емфатично носи национално име („Хрватски”). У Србији постоји мало аналогних примера (нпр. СПЦ).

    Хрватски језички национализам доприноси друштвеној и државној кохезији и интеграцији Хрвата. Одсуство српског језичког национализма доприноси друштвеној и државној дезоријентацији и дезинтеграцији Срба. Тим процесима иду на руку и хрватско једноазбучје (латиница) и српско двоазбучје (ћирилица и латиница). Писмо је битно. Није свеједно.

    12. Закључак

    Период југословенства, посебно титоистичког, за Хрвате је представљао период јачања националне свести. Хрватска национална свест подгревала је хрватски језички национализам и обрнуто: хрватски језички национализам подгревао је хрватску националну свест.

    Период југословенства, посебно титоистичког, за Србе је представљао период умањења националне свести. О том паду сведочи и одсуство језичког национализма код Срба.

    Југословенство, посебно титоистичко, Србе је потпуно смутило. Од те идеолошке омаме још се нисмо отрезнили. Jугословенство је пало пре више од 20 година, али та антисрпска идеологија и даље Србијом фактички влада. Ми још нисмо доживели наше „пролеће”. Ми још чекамo на наш препород. Учинимо све да он дође што пре! Један од начина на који можемо томе допринети јесте и тај да се не стидимо српске национaлне припадности, и као појединци и као институције!

    Библиографија

    Мaројевић, Радмило, „Ћирилица на раскршћу векова: огледи о српској етничкој и културној самосвести”, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991.

    http://www.srpskikulturniklub.com/hrvatski-jezicki-nacionalizam

  3. […] Владимир Вујић: НАШ НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ И ЕВРОПА […]

  4. […] Владимир Вујић: НАШ НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ И ЕВРОПА […]

  5. […] Владимир Вујић: НАШ НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ И ЕВРОПА […]

  6. […] Владимир Вујић: НАШ НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ И ЕВРОПА […]

  7. […] Владимир Вујић: НАШ НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ И ЕВРОПА […]

  8. […] Владимир Вујић: НАШ НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ И ЕВРОПА […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: