Савез антифашиста Србије и бораца НОБ инвестира 200 милиона долара у зграде ГШ које је Нато уништио

После успешног формирања Синдиката радника Србије и и још успешније реформе ПИО фонда Србије удружење грађана “Савез антифашиста Србије и бораца НОБ“  покренуло је нову приватну иницијативу.

Део новца од профита који остварује инвестициони фонд који су пре 23 године основали чланови  удружење грађана “Савез антифашиста Србије и бораца НОБ“ одвојиће се за куповину порушених и напуштених зграда Генералштаба ЈНА у Немањиној улици у Београду.  Зграде су уништене током агресије Нато алијансе 1999. године. Део српске јавности залаже се да се зграде сруше и саграде нове. Потпредседник српске владе нуди арапском шеику да ту сагради хотел.

Део јавности који се залаже да те зграде остану споменик културе и да се обнове, окупљен око удружења грађана “Савез антифашиста Србије и бораца НОБ“, успео је да натера владу Србије да распише тендер. На тендеру ће победити онај ко држави понуди највишу цену за зграде, а после тога је остављено инвеститору да одлучи ли ће обнављати постојеће или градити нове зграде на том месту.

Инвестициони фонд под контролом “Савеза антифашиста Србије и бораца НОБ“ одлучио је да за ту намену издвоји 200 милиона долара и учествује на тендеру за куповину зграда ГШ које је Нато уништио. У плану је да се после тога уложи још 200 милиона долара за реконструкцију и промену намене објеката. Очекују да на тендеру победе богатог арапског шеика јер ће имати бољу понуду и понудити више новца.

Подржавам ову иницијативу. Могу само да предложим да се узме у разматрање моја идеја са повезивањем два објекта изградњом “моста“ чија је симболика вишесмислена:

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

Зграде бившег ГШ ЈНА срушити и локације продати приватним инвеститорима. Нова два објекта могу да се повежу мостом (за људе који би прелазили из једне у другу зграду) изнад Немањине улице. Мост би изгледао као капија, а имао би и функцију сећања (споменика) на злочине НАТО алијансе и напад на Србију 1999.

Никола Варагић

ТРЕЋА СРБИЈА

Блог: KOSMET VIA KOSMOS

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

23 године после слома СФРЈ ово је резултат борбе српских ”националиста”

БОГата Србија

 

5 Responses to Савез антифашиста Србије и бораца НОБ инвестира 200 милиона долара у зграде ГШ које је Нато уништио

  1. Varagić Nikola каже:

    Класични либерализам – либертаријанизам
    FEBRUAR 25, 2013

    Др Најџел Ешфорд, са Института за Хумане Науке (ИХС) у Џорџ Мејсон Универзитету, објашњава 10 основних принципа класичнолибералног-либертаријанског виђења друштва и исправне улоге државе:

    1) Слобода као примарна политичка вредност
    2) Индивидуализам
    3) Скептицизам према власти
    4) Владавина закона
    5) Цивилно друштво
    6) Спонтани поредак
    7) Слободно тржиште
    8) Толеранција
    9) Мир
    10) Ограничена држава
    Шта је то класични либерализам?

    То је сет идеја чија централна одлика је индивидуална слобода. Класични либерали се не слажу једни са другима у многим стварима, али сматрам да се слажу око 10 основних принципа.
    Број један је да је слобода примарна политичка вредност. Ми сви имамо много различитих вредности, ми бринемо о нашим фамилијама, нашој цркви, али када је у питању шта чинити политички – шта би влада требала да чини – класични либерали имају један јасан стандард: Да ли она повећава или умањује слободу појединца.Влада треба да делује само у циљу спречавања наношења штете другима.

    Други принцип: Индивидуализам – са значењем да је појединац важнији од колектива. Ми не бисмо требали жртвовати интерес појединца за оно што неки људи тврде да је ‘опште добро,’ то је централна одлика комунизма и фашизма, да појединци нису важни. Сваки појединац је важан, сваки појединац је достојан поштовања.

    Трећи принцип: Скептицизам према власти. Моћ је способност да се другим људима наметне да раде оно што ви желите а што они у супротном сами не би чинили. Влада на примјер често тврди: “Ми вас приморавамо да урадите то и то јер је у вашем интересу да то учините.” Међутим врло често када људи на власти то чине, они то раде јер је то добро по њих саме. Класични либерали верују да је појединац најбољи просуђивач сопствених интереса. Ми можемо давати препоруке, али на крају сам појединац је најбољи судија о сопственим интересима. Не би требало приморавати људе да раде ствари које не желе да чине.

    Четврто: Владавина права. То је идеја да постоје неки виши принципи по којима би требало испитивати шта влада ради. На пример закони који се доносе, владине акције. Баш као што ће и Врховни суд САД понекад оборити делове закона који је прошао Конгрес и добио потпис председника, јер иде против одређених принципа садржаних у Уставу САД.Класични либерали верују да би се одређени принципи владавине права требали примењивати на све што свака влада ради било где у свету. Класичан пример тога је једнакост пред законом. Људи треба да буду третирани једнако, без обзира на расу, пол или сексуалну оријентацију. Због тога је класични либерализам увек био критичан према идеји да треба да постоје закони који третирају црнце и бијелце другачије.

    Пет: Цивилно друштво. Цивилна друштва су оне добровољне организације које постоје између појединца и државе. Класични либерали верују да већину друштвених проблема можемо ефикасније решити кроз ове добровољне организације, као што је породица, као што је црква, као што су добротворне организације, јер оне имају знање о појединцима којима се баве. Цивилно друштво је много ефикасније од владине бирократије и нефлексибилних правила, они се не могу промијенити у зависности од индивидуалних околности. Дакле, цивилно друштво може да уради многе ствари за које се сада уздамо у социјалну државу да нам обезбеди.

    Шест: Спонтани поредак. Ред односно поредак, значи постојање правилности и предвидљивости у свету. Када људи доносе одлуке о томе шта да раде, они треба да буду у стању да предвиде какви би требали бити резултати доношења те одлуке. Многи људи имају претпоставку да поредак захтева неке институције, неки орган, да манипулише и организује ствари. Класични либерали у то не верују. Они верују да се поредак може спонтано створити. Људи путем својих добровољних интеракција креирају правила на основу којих људи могу да живе. Класичан пример тога је језик.Нико је изумео енглески језик, он је настао комуникацијом међу људима, при чему су се одређена правила у том процесу мењала . Нису нам потребни други људи да планирају наше животе.

    Седам: Слободно тржиште. Да економску размену треба препустити добровољној активности између појединаца. Влада не би требала да говори људима гдје да раде, како да уштеде, шта да граде, шта да производе, то би требало оставити добровољној интеракцији између људи. Да би то могли да радите потребна вам је приватна својина, и треба да обезбедите када дође до спорова да исти могу бити решени мирним путем.Историја нам показује да препуштањем ствари слободном тржишту, а не државном планирању или организацији, повећава се просперитет, смањује се сиромаштво, повећава се број радних места, обезбеђују се производи које људи желе да купују.

    Осам: Толеранција. Толеранција је вјеровање да се не требамо мешати у ствари које не одобравамо. Толеранција не значи да ви дозвољавате људима да раде ствари зато што се слажете са њима, или зато што мислите да је то добра ствар. То је питање поседовања одређених моралних принципа, на пример: Мислим да ова акција није у реду, али нећу покушати да на силу намећем своје мишљење. Рецимо, нећу тражити од владе да забрани нешто само зато што ја то не одобравам. Класичан случај тога за класичне либерале је слобода говора, људима треба бити дозвољено да говоре ствари које ми снажно оспоравамо. Ми толеришемо ствари иако нам се не допадају и лично их не одобравамо.

    Девет: Мир. Мир је стање у којем можемо да се бавимо нашим свакодневним пословима без насиља или рата. По размишљањима класичних либерала, најбољи начин да се то постигне није мешање у проблеме других земља, другим речима они се залажу за неинтервенционистичку спољну политику. Њихово стајалиште у погледу наше (америчке) интеракције са другим народима је да она треба да се заснива на ономе што обично иде под називом четири слободе: Требало би да постоји слободно кретање капитала, радне снаге – односно људи, робе, и услуга. Ту бих додао још једну ствар, слободно кретање идеја. Ако имамо свет у коме је ово слободно кретање прихваћено, онда мислим да ћемо имати онакав свет каквим га класични либерали замишљају, имали би свет заснован на миру.

    И на крају: Ограничена држава. Да постоји врло мало ствари које држава треба да ради.Циљ државе је једноставно да заштити живот, слободу, и имовину. Све преко тога није оправдано. Строго ограничена власт.
    Дакле, то су десет принципа класичног либерализма… Да ли сте Ви класични либерал?

    http://prevrat.com

  2. Varagić Nikola каже:

    Novi čuvar srpske kulturne baštine ubuduće će biti Goran Perčević, bivši socijalista (SPS), a sada ugledni biznismen i generalni direktor „Interkomerca“.

    Njega je na čelo UO Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture izabrala Vlada Srbije.

  3. Varagić Nikola каже:

    Knjiga „Bauk liberalizma nad Vojvodinom“ dragoceno je svedočanstvo o tome kako u jednopartijskom društvu funkcioniše piramida vlasti, čime partijsko-policijski aparat od vrha do dna opravdava svoje postojanje i kako manipuliše javnim mnjenjem
    Gresi i odbrana liberala

    AUTOR: MIHAL RAMAČ

    Današnji političari objavljuju sećanja čim postanu bivši (Bora Jović, Dušan Mihajlović, Mirko Cvetković…). Mirko Čanadanović(1936) bio je predsednik Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine i član Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije (SKJ).

    Ostavku je podneo krajem 1972, kratko vreme pošto su to učinili čelnici Saveza komunista Srbije Marko Nikezići Latinka Perović. Pre dve godine objavio je knjigu „Odgovori – političke sukobice“, kojom reaguje na optužbe i neistine iznošene o njemu i ostalim liberalima od trenutka kad su uklonjeni iz politike. Sada je pred čitaocima svojevrsni nastavak, pod naslovom „Bauk liberalizma nad Vojvodinom“ (Službeni glasnik, Beograd 2012).

    Sećanja su „odležala“ gotovo četiri decenije – više nego dovoljno da se odmeri svaka reč, ali i da se stekne uvid u svedočenja koja su u međuvremenu objavljena. A o liberalima, njihovom slomu i posledicama tog sloma objavljena je čitava biblioteka iz koje bi sadašnji političari – da im je do toga – imali šta da nauče. Ova knjiga govori o zbivanjima uoči ostavke i onome što je sledilo posle nje. Pošto je Čanadanovićzauzimao visoko mesto u tadašnjoj partijskoj hijerarhiji, njegov izveštaj o vremenu obračuna izuzetno je značajan za istraživače. Knjiga objašnjava čemu su težili liberali u Srbiji i Vojvodini, čime su se razlikovali od dogmatske garniture koja ih je pobedila i zbog čega su pobednici godinama posle obračuna plašili javnost baukom liberalizma.

    Obračun s liberalima nije borba za vlast između dve grupe komunista, većborba protiv duha novog vremena, protiv modernizacije i evropeizacije Srbije. Pobedila je ona koja se zalagala za jačanje partijske kontrole nad državom, privredom i društvom. Liberali nisu bili protiv komunizma, još manje za višepartijski sistem. Autor piše: „Baš kao ni drugde u Srbiji i Jugoslaviji, ni u Vojvodini nije bilo političkog i ekonomskog liberalizma ni približno koliko je hajkano na nas koji smo označeni kao liberali. I koliko bi valjalo da ga je bilo. Obračun s liberalizmom bi, stoga, pre mogao da se uporedi sa satiranjem zametaka nego zrelih plodova.“ Zbog čega su ti zameci bili opasni po vladajuću partiju, može se objasniti sledećim stavovima Marka Nikezića iz 1969(!): „Vreme je za dolazak novih kadrova, radi brže obnove privrede. Mi većna vodećim mestima imamo više ljudi koji misle u proporcijama velike industrije, velikih poslova, u kategorijama evropskog tržišta. Čak i kad nemamo sva sredstva, ljudi koji tako gledaju su snaga promene. I ne treba se bojati reći da je to, u stvari, revolucija danas.“ Marko Peričin Kamenjar slikovito je objasnio u čemu su protivnici promena videli najveću opasnost: „Ne znam kako smo se mogli dotle izopačiti. Kod nas pokrajinski sekretar ili zamenik sekretara, i doktor nauka i sudija Vrhovnog suda, na odgovornom mestu, može da bude neko ko nije član Saveza komunista!“ (Uzgred: o tome koliko je obračun s liberalima bio temeljit svedoči i činjenica da ni danas nije moguće da nepartijac postane pokrajinski sekretar ili zamenik sekretara, a pogotovo ministar.)

    Čanadanovićne pokušava da objasni zbog čega su se pobednici godinama iživljavali nad poraženima, iako ih ovi ne samo da nisu ugrožavali većnisu imali pravo na javnu reč. Da li je posredi ljudska zloba, ideološka zadrtost ili potreba da se uvek ima neprijatelja i krivca za sve što ne valja? Sudeći po sadržaju napada, oni koji su se smatrali čuvarima poretka nisu imali graditeljskih i stvaralačkih ideja. Nisu imali ni mašte, pa su neumorno ponavljali iste optužbe i iste fraze. Vođena je „beskompromisna i odlučujuća bitka“, „za socijalističku idejnost, za jačanje klasno-revolucionarne suštine u društvenim procesima, i neposredne vlasti radničke klase“. Liberali su u očima čuvara samoupravnog socijalizma i „vodeće uloge radničke klase“ bili: frakcionaši, elitisti, tehnokrati, čvrstorukaši, grupaši, oportunisti, kolebljivci, karijeristi, demagozi, klikaši… Samo do marta 1973. je kažnjeno, smenjeno sa rukovodeće funkcije ili dalo ostavku ukupno 500 članova SKV i rukovodećih ljudi. Veći deo javnosti nije razumeo o čemu se radi, ali je iz iskustva znao da su pobednici u pravu i da im se treba prikloniti.

    U prva četiri poglavlja autor izlaže korene i suštinu sukoba. Taj deo knjige privući će pažnju istoričara, sociologa, ali i lingvista. Čanadanovićopširno navodi zapisnike sa sastanaka i izjave, uz neophodna objašnjenja, te povremeno kratke i britke komentare. Nema tu nikakvih pikanterija niti otkrića. Nema ni pokušaja da se (pre)uveliča sopstvena uloga, što čini većina memoarista. Nema, konačno, nijedne ružne reči o političkim protivnicima, ni mržnje prema progoniteljima.

    Dva zaključna poglavlja opisuju konačni obračun. Pobeđene je mogao da napada i blati svako ko je želeo da se dodvori i pridruži pobednicima. „Svašta se smelo reći, ništa se nije moralo dokazati“, piše Čanadanović. Većod januara 1973. pa sve do juna 1990. oni su pod nadzorom političke policije – Službe državne bezbednosti. Angažuju se doušnici, prisluškuju se telefonski razgovori, kontroliše se svaki njihov korak. Vlast u svakom trenutku zna gde se nalaze, s kim se viđaju, o čemu razgovaraju. Tad im se većpripisuje i neprijateljska delatnost, koja se sastoji u tome da osuđuju kult Josipa Broza Tita i približavanje Jugoslavije Sovjetskom Savezu. U strogo poverljivoj informaciji koju je čelnik vojvođanskih komunista Dušan Alimpićposlao Titu 1974. godine ističe se: „Čanadanovićstoji na stanovištu da Zapad nikad neće napasti Jugoslaviju i da je jedina prava i realna opasnost, od koje se treba braniti, opasnost sa Istoka. Ovu su tezu redovno isticali M. Tepavac i M. Nikezić. U tom svetlu razvijaju tezu da je jugoslovensko društvo zahvatio određeni talas staljinizacije. (…) Mirko Čanadanovićupadljivo nastoji da u kontaktima koje ostvaruje istakne da u Beogradu redovno kontaktiraju Tepavac, Tikvicki, Latinka Perović, Marko Nikezići Đurica Jojkić, i da je Tepavac u čestom kontaktu sa Kočom Popovićem. (…) Tepavac ocenjuje da su liberali značajna snaga o kojoj će se morati voditi računa u periodu posle Tita. To bi moglo da znači da se liberali za taj period posebno pripremaju i organizuju…“

    U smenjenim i potpuno potisnutim s javne scene liberalima opasnost je videlo ne samo jugoslovensko nego i bratsko sovjetsko rukovodstvo. Nije čudno da je opsežna informacija o „delovanju i ponašanju“ liberala sredinom sedamdesetih dostavljena Centralnom komitetu KPSS. Da li je to urađeno nekim od zvaničnih kanala ili su sovjetski obaveštajci došli do nje na drugi način – nije tema za ovu priliku.

    Čanadanovićje sve do penzije radio kao lektor u izdavačkom odeljenju novosadskog „Dnevnika“; lektorisao je uglavnom zabavne romane. Tek na nekoliko stranica on opisuje ličnu dramu, pritiske na poslu i na članove porodice, nemogućnost da dobije pasoš radi odlaska na operaciju…

    Knjiga „Bauk liberalizma nad Vojvodinom“ dragoceno je svedočanstvo o tome kako u jednopartijskom društvu funkcioniše piramida vlasti, čime partijsko-policijski aparat od vrha do dna opravdava svoje postojanje i kako manipuliše javnim mnjenjem. Liberali su verovali da Savez komunista može da postane partija pokreta, dinamika koja vuče napred. Njihovim slamanjem, ojačala je partija poretka.

    Gušenje slobodne misli, strah od modernizacije i evropeizacije mogli su da dovedu samo do onoga do čega su i doveli – usporavanja privrednog rasta, sveukupnog zaostajanja, na kraju i raspada države. Samozvani istinski revolucionari, zaključuje Čanadanović, „konzervativnošću, podvalama, terorom neistina i partijsko-političkom diskriminacijom doprineli su da se u našem podneblju produži vek ideološkom dogmatizmu, neofobiji, partijskom protekcionizmu, jeziku mržnje i bezobzirnoj borbi za vlast“. Iako se rečeno odnosi na davne godine, čitalac koji ne pamti ono vreme na prvi pogled može da u tom zaključku prepozna – vreme današnje.

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/gresi_i_odbrana_liberala.26.html?news_id=256612

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: