KONGRES INTELEKTUALACA SRBIJE

 

Od predstojećeg skupa intelektualaca Srbije, najavljenog za sredu 27. februar (sa početkom od 10 časova u beogradskom Domu sindikata), verovatno ne treba odmah očekivati previše, ali je ohrabrujuće da će do ovakvog skupa uopšte doći.

Skup intelektualaca je sazvao Organizacioni odbor, na čijem je čelu inicijator čitavog poduhvata univerzitetski profesor dr Slobodan Komazec. Komazec je tokom svoje naučne i profesorske karijere kao ekonomista predavao na svim najvažnijim univerzitetskim centrima eks-Jugoslavije, uključujući i obavljanje funkcije dekana na ekonomskim i pravnim fakultetima u Splitu, Zagrebu, Beogradu (predavao je i na Univerzitetu u Ljubljani, Sarajevu, Banjaluci, Novom Sadu, Podgorici i Skoplju, kao i na fakultetima u Rijeci, Zadru, Dubrovniku i Kragujevcu). Autor je više od 60 knjiga – naučnih monografija i više od 40 univerzitetskih udžbenika.

Zajedno sa drugim najuticajnijim ekonomistima na postjugoslovenskom prostoru (Jože Mecinger, Slavko Kulić, Mlađen Kovačević, Jovan Dušanić, Časlav Ocić i dr.), sve vreme tranzicije se oštro protivio provođenju neoliberalnog koncepta ekonomije, koji je naročito u poslednjoj deceniji postigao katastrofalne rezultate u praksi ne samo na južnoslovenskom prostoru već i svuda u svetu gde se primenjivao.

U tom pravcu predstojeći skup intelektualaca Srbije imaće kao svoju inicijalnu oblast analize, pre svega ekonomska i socijalna pitanja, ali i druge važne oblasti organizovane u okviru pet tematskih sesija. To su:

— Ekonomska i socijalna kriza i mogući izlazi;

— Socijalna pitanja u okviru društva Srbije;

— Pitanje Kosova i Metohije;

— Međunarodno okruženje i interes Srbije i srpskog naroda u celini;

— Kultura i mediji.

Pozvano je oko tri stotine mahom naučnih radnika, ali i drugih stručnjaka u oblasti diplomatije, finansija, kulture. Iako se organizator trudio da u prvom redu kriterijum pozivanih bude stručnost i rezultati rada u nauci, usudio bih se da konstatujem da su najviše pozivani stvaraoci društvenih nauka, a po političkom spektru mahom oni koji pripadaju patriotskoj i središnjoj opciji.

Tome treba dodati i pragmatske razloge organizatora jer je bilo neophodno stupiti u kontakt sa pozvanima, a to se moglo ostvariti samo preko direktnih poznanstava i od ranije uspostavljenih kontakata. Sledeći slični skupovi tako bi imali više šanse da obezbede učešće i za one pojedince stručnjake i stvaraoce, koji sada iz različitih tehničkih i drugih razloga nisu pozvani ili pak ne budu mogli doći na skup.

DRAGAN PETROVIĆ, član Organizacionog odbora Kongresa intelektualaca

http://www.standard.rs/dragan-petrovic-kongres-intelektualaca-srbije.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

 

БОГата Србија

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

Глупаци и преваранти

Oкупљање империјалиста унутар eвро-атлантске цивилизације и окупљање међу патриотским странкама у Србији

Србија улази у сукоб са Ираном по налогу Империје?

Коме одговарају и коме служе запослени у ВОА и БИА?

Увоз за ФИАТ Србија око 1.7 милијарди евра – посао века

Немачка од туризма зарадила више него од производње аутомобила

 

7 Responses to KONGRES INTELEKTUALACA SRBIJE

  1. Varagić Nikola каже:

    Тито и ми: велики округли сто о Јосипу Брозу и наслеђу титоизма

    Издавачка кућа Catena mundi организује велики округли сто о последицама титоизма и владавине Јосипа Броза Тита по Србе.

    Београд, 25.02.2013

    „Време у коме живимо најтачније се може назвати новим титоизмом. Титоистички модел растакања српског националног бића и даље је актуелан и делатан у свим областима друштвеног живота. Стога је неизбежан предуслов преображаја српске нације и државе разградња титоистичких матрица друштвеног живота. Од расклапања механизма титоистичких утицаја на српско друштво зависи опстанак аутентичног погледа на свет српског народа и његова свеукупна егзистенција”, одломак је из „Демонтаже” – савинданског манифеста поводом 14 година Двери. У заједничком ауторском тексту „Како коначно сахранити Тита” мр Владимир Димитријевић и Бошко Обрадовић затражили су да се у Србији коначно раскрсти са тито-комунизмом и југоносталгијом као изворима константног антисрпства, и позвали да се од Куће цвеће направи Музеј жртава титоизма, а Јосип Броз Тито коначно достојно сахрани у Хрватској као отац нације.

    Као наставак ове иницијативе, у организацији издавачке куће „Catena mundi” у суботу, 2. марта 2013. године у Удружењу књижевника Србије у Београду од 12-18 часова одржаће се округли сто на тему: „ТИТО И МИ – ПОСЛЕДИЦЕ ТИТОИЗМА”.

    Округли сто ће бити подељен у више сесија, а да изложе своје реферате позвани су следећи учесници:

    проф. др Мило Ломпар,
    др Миша Ђурковић,
    Жељко Цвијановић,
    Александар Павић,
    проф. др Зоран Аврамовић,
    проф. др Милан Брдар, др Вељко Ђурић,
    Игор Ивановић,
    Владан Вукосављевић,
    Ратко Дмитровић,
    проф. др Жарко Видовић,
    Ђорђе Јанић,
    проф. др Срђа Трифковић,
    Милош Кнежевић,
    Милосав Самарџић,
    Момчило Селић,
    др Бојан Димитријевић,
    др Коста Николић,
    др Срђан Цветковић,
    др Никола Жутић,
    Радован Калабић,
    Драган Хамовић,
    Драган Крсмановић,
    Милош Тимотијевић,
    др Драган Петровић,
    Маринко Арсић Ивков,
    Коста Димитријевић,
    Антоније Ђурић,
    Перо Симић.

    Сви реферати биће у току ове године објављени у посебном тематском зборнику у издању „Catena mundi”. Распоред наступа свих учесника скупа биће познат и објављен до краја недеље. У име Организационо-уређивачког одбора издавачке куће „Catena mundi” радом округлог стола ће координирати мр Владимир Димитријевић, Бранимир Нешић и Бошко Обрадовић.

    Добро дошли!

    Субота, 2. март, Удружење књижевника Србије (Француска 7, Београд), од 12 до 18 часова

  2. Varagić Nikola каже:

    Kako Moskva gleda na „konstruktivnost“ predsednika Vlade Srbije prema Prištini i Briselu

    Dačić izneverio Ruse?

    AUTOR: MARIJA STOJANOVIĆ

    Moskva, Rim Beograd – Srpski premijer Ivica Dačić je nesumnjivo bio miljenik ruskih vlasti kada je u julu 2012. formirao Vladu, ali situacija se u međuvremenu izmenila, pre svega zbog njegove spremnosti na ustupke u pregovaračkom procesu s kosovskim premijerom Hašimom Tačijem, ocenjuju za Danas stručnjaci za odnose Beograda i Moskve.

    Prema njihovom mišljenju, jasno je da je Rusija očekivala od Dačića da zauzme čvrst stav u briselskim razgovorima, „a ne da se ponaša po meri Zapada“.

    Aleksandra Godfroa, dopisnica TV B92 iz Moskve, kaže za Danas da ruski zvaničnici i mediji trenutno javno ne komentarišu poteze predsednika Vlade Srbije, pa je teško precizno oceniti kakav je njegov rejting u toj državi.

    – Ruski mediji ne pominju ni Dačića ni Vladu Srbije. Poslednje pominjanje, i to samo u izveštajima novinskih agencija, bilo je prošlog meseca, kada je objavljena vest o potpisivanju ruskog kredita za modernizaciju srpskih železnica – navodi Godfroa.

    Luka Zanoni, glavni i odgovorni urednik italijanskog portala Opservatorijum Balkana i Kavkaza, ocenjuje za Danas da je na početku premijerskog mandata „Dačić bio alergičan na izjave zvaničnika iz EU“, što više nije slučaj.

    – Danas se stiče utisak da je srpski premijer naklonjeniji Zapadu nego pre formiranja aktuelne vlade, valjda zato što mu je cilj da Srbija dobije datum početka pregovora sa EU. Što se tiče Rusije, ona je potrebna Srbiji zbog investicija, ali polako uviđamo da nije usamljena u tom domenu, jer se sada kao investitori pojavljuju i Arapi i povećava se uloga Azerbejdžana – smatra Zanoni.

    Prema mišljenju ovog sagovornika Danasa, Rusija može da ima korist od evropske perspektive Srbije, jer tako i ona „stavlja nogu u EU“.

    Seška Stanojlović, spoljnopolitička novinarka iz Beograda, ocenjuje za Danas da ponašanje srpskog premijera „izaziva određeni stepen nepoverenja u Moskvi, iako to, za sada, nije javno ispoljeno na ruskoj političkoj sceni“.

    – Poznato je da su SPS i njen lider Dačić uvek bili u bliskim odnosima s Rusijom, a vlada čiji je premijer s blagonaklonošću je dočekana u toj državi. Međutim, nastojanja premijera da reši otvorena pitanja s Kosovom, uglavnom obazirući se na želje Zapada, nisu po volji Moskvi. Mada ono što Dačić radi deluje kao veliki otklon od Rusije, ne treba isključiti ni mogućnost da su njegovi potezi u koordinaciji s Rusima – ukazuje Stanojlovićeva.

    Dragomir Anđelković, istoričar i analitičar, kaže za Danas da Dačićeva spremnost da ubrza pregovarački proces s Prištinom Rusija tumači kao popuštanje Srbije zahtevima zapadnih sila.

    – Moskva je od srpskog premijera očekivala znatno čvršću politiku, ali njegova spremnost na ustupke u dijalogu s Tačijem dovodi Ruse u nelagodan položaj, budući da popustljivost nije u skladu s njihovim opredeljenjem da se blokira nezavisnost Kosova. Ubrzavanje briselskog procesa i Dačićeve izjave, kao što je ona o mogućnosti da Kosovo dobije stolicu u UN, svakako izazivaju negativna osećanja kod ruskih zvaničnika – smatra Anđelković.

    Prema njegovom mišljenju, uprkos takvom razmimoilaženju u političkim stavovima, ekonomska saradnja s Rusijom nije dovedena u pitanje, odnosno „nema klipova u točkovima“.

    – Rusima je trenutno prioritet završetak Južnog toka, zbog čega će privredne veze sa Srbijom biti očuvane, ali značajno je reći i da ekonomska saradnja dve države nije intenzivirana u proteklih sedam meseci – komentariše Anđelković.

    „Iznenađenje za Kremlj“
    Londonski Ekonomist nedavno je ocenio da ponašanje Ivica Dačića predstavlja iznenađenje za svet, uključujući ruske lidere, „koji su likovali kada je on postao premijer“. „Dačić, nekadašnji portparol Slobodana Miloševića, srpskog ratnog vođe, ponaša se pomiriteljski, što je neočekivano i što izaziva gnev nacionalista i Srpske pravoslavne crkve. Dačić, zapravo, prilično hrabro govori Srbima da je Kosovo izgubljeno i da je potrebno postići dogovor koji osigurava najbolju moguću budućnost za kosovske Srbe“, objavio je Ekonomist.

    http://www.danas.rs/danasrs/politika/dacic_izneverio_ruse.56.html?news_id=256357

  3. Varagić Nikola каже:

    Класични либерализам – либертаријанизам
    FEBRUAR 25, 2013

    Др Најџел Ешфорд, са Института за Хумане Науке (ИХС) у Џорџ Мејсон Универзитету, објашњава 10 основних принципа класичнолибералног-либертаријанског виђења друштва и исправне улоге државе:

    1) Слобода као примарна политичка вредност
    2) Индивидуализам
    3) Скептицизам према власти
    4) Владавина закона
    5) Цивилно друштво
    6) Спонтани поредак
    7) Слободно тржиште
    8) Толеранција
    9) Мир
    10) Ограничена држава

    Шта је то класични либерализам?

    То је сет идеја чија централна одлика је индивидуална слобода. Класични либерали се не слажу једни са другима у многим стварима, али сматрам да се слажу око 10 основних принципа.
    Број један је да је слобода примарна политичка вредност. Ми сви имамо много различитих вредности, ми бринемо о нашим фамилијама, нашој цркви, али када је у питању шта чинити политички – шта би влада требала да чини – класични либерали имају један јасан стандард: Да ли она повећава или умањује слободу појединца.Влада треба да делује само у циљу спречавања наношења штете другима.

    Други принцип: Индивидуализам – са значењем да је појединац важнији од колектива. Ми не бисмо требали жртвовати интерес појединца за оно што неки људи тврде да је ‘опште добро,’ то је централна одлика комунизма и фашизма, да појединци нису важни. Сваки појединац је важан, сваки појединац је достојан поштовања.

    Трећи принцип: Скептицизам према власти. Моћ је способност да се другим људима наметне да раде оно што ви желите а што они у супротном сами не би чинили. Влада на примјер често тврди: “Ми вас приморавамо да урадите то и то јер је у вашем интересу да то учините.” Међутим врло често када људи на власти то чине, они то раде јер је то добро по њих саме. Класични либерали верују да је појединац најбољи просуђивач сопствених интереса. Ми можемо давати препоруке, али на крају сам појединац је најбољи судија о сопственим интересима. Не би требало приморавати људе да раде ствари које не желе да чине.

    Четврто: Владавина права. То је идеја да постоје неки виши принципи по којима би требало испитивати шта влада ради. На пример закони који се доносе, владине акције. Баш као што ће и Врховни суд САД понекад оборити делове закона који је прошао Конгрес и добио потпис председника, јер иде против одређених принципа садржаних у Уставу САД.Класични либерали верују да би се одређени принципи владавине права требали примењивати на све што свака влада ради било где у свету. Класичан пример тога је једнакост пред законом. Људи треба да буду третирани једнако, без обзира на расу, пол или сексуалну оријентацију. Због тога је класични либерализам увек био критичан према идеји да треба да постоје закони који третирају црнце и бијелце другачије.

    Пет: Цивилно друштво. Цивилна друштва су оне добровољне организације које постоје између појединца и државе. Класични либерали верују да већину друштвених проблема можемо ефикасније решити кроз ове добровољне организације, као што је породица, као што је црква, као што су добротворне организације, јер оне имају знање о појединцима којима се баве. Цивилно друштво је много ефикасније од владине бирократије и нефлексибилних правила, они се не могу промијенити у зависности од индивидуалних околности. Дакле, цивилно друштво може да уради многе ствари за које се сада уздамо у социјалну државу да нам обезбеди.

    Шест: Спонтани поредак. Ред односно поредак, значи постојање правилности и предвидљивости у свету. Када људи доносе одлуке о томе шта да раде, они треба да буду у стању да предвиде какви би требали бити резултати доношења те одлуке. Многи људи имају претпоставку да поредак захтева неке институције, неки орган, да манипулише и организује ствари. Класични либерали у то не верују. Они верују да се поредак може спонтано створити. Људи путем својих добровољних интеракција креирају правила на основу којих људи могу да живе. Класичан пример тога је језик.Нико је изумео енглески језик, он је настао комуникацијом међу људима, при чему су се одређена правила у том процесу мењала . Нису нам потребни други људи да планирају наше животе.

    Седам: Слободно тржиште. Да економску размену треба препустити добровољној активности између појединаца. Влада не би требала да говори људима гдје да раде, како да уштеде, шта да граде, шта да производе, то би требало оставити добровољној интеракцији између људи. Да би то могли да радите потребна вам је приватна својина, и треба да обезбедите када дође до спорова да исти могу бити решени мирним путем.Историја нам показује да препуштањем ствари слободном тржишту, а не државном планирању или организацији, повећава се просперитет, смањује се сиромаштво, повећава се број радних места, обезбеђују се производи које људи желе да купују.

    Осам: Толеранција. Толеранција је вјеровање да се не требамо мешати у ствари које не одобравамо. Толеранција не значи да ви дозвољавате људима да раде ствари зато што се слажете са њима, или зато што мислите да је то добра ствар. То је питање поседовања одређених моралних принципа, на пример: Мислим да ова акција није у реду, али нећу покушати да на силу намећем своје мишљење. Рецимо, нећу тражити од владе да забрани нешто само зато што ја то не одобравам. Класичан случај тога за класичне либерале је слобода говора, људима треба бити дозвољено да говоре ствари које ми снажно оспоравамо. Ми толеришемо ствари иако нам се не допадају и лично их не одобравамо.

    Девет: Мир. Мир је стање у којем можемо да се бавимо нашим свакодневним пословима без насиља или рата. По размишљањима класичних либерала, најбољи начин да се то постигне није мешање у проблеме других земља, другим речима они се залажу за неинтервенционистичку спољну политику. Њихово стајалиште у погледу наше (америчке) интеракције са другим народима је да она треба да се заснива на ономе што обично иде под називом четири слободе: Требало би да постоји слободно кретање капитала, радне снаге – односно људи, робе, и услуга. Ту бих додао још једну ствар, слободно кретање идеја. Ако имамо свет у коме је ово слободно кретање прихваћено, онда мислим да ћемо имати онакав свет каквим га класични либерали замишљају, имали би свет заснован на миру.

    И на крају: Ограничена држава. Да постоји врло мало ствари које држава треба да ради.Циљ државе је једноставно да заштити живот, слободу, и имовину. Све преко тога није оправдано. Строго ограничена власт.
    Дакле, то су десет принципа класичног либерализма… Да ли сте Ви класични либерал?

    http://prevrat.com

  4. Varagić Nikola каже:

    Kultura je u opasnosti!

    Saša Ilić

    Neko bi mogao pomisliti da se radi o parafrazi jednog dadaističkog upozorenja iz dvadesetih godina. Zaista, kakve bi to veze moglo da ima sa kulturom u Srbiji danas. Evo kako su stanje u društvu i umetnosti opisali Georg Gros i Viland Hercfeld 1925. godine: “Sve se svodi na isto, bilo da neko brblja gluposti ili veliča sonete Petrarke, Šekspira, Rilkea, bilo da delje đonove ili rezbari bogorodice: ubijanje se nastavlja, profitiranje se nastavlja, glad se nastavlja, laž se nastavlja: čemu onda umetnost?” Čemu onda kultura u Srbiji danas kada se sve ove stvari takođe nastavljaju? Međutim, upozorenje koje je ovih dana izrečeno na Skupštini Srpskog PEN centra, poslato je iz sasvim drugih razloga nego što su to činili dadaisti pre devedesetak godina. Oni su razlikovali tendencioznu umetnost koja se mora suprotstaviti “čistoj umetnosti”. Predsednica Srpskog PEN centra Vida Ognjenović uputila je svoj vapaj braneći upravo “čistu kulturu” koja je danas, kako je rekla, “napadnuta od estrade i površne elektronske informacije”. Takođe, dodala je tom prilikom predsednica Srpskog a potpredsednica Internacionalnog PEN-a, “kultura je danas ostavljena izvan javnosti i bez državne podrške, dok se obnavlja politički intervencionizam”. Kako razumeti ovaj tribinski poklič osim kao upozorenje iskreno zabrinute borkinje za slobodu umetnika i umetnosti, koja podrazumeva neprestanu (novčanu) pažnju države i privrženost medija. Potom su nastupili i ostali ugledni članovi Srpskog PEN-a, ponavljajući i elaborirajući ključne parole iz govora Vide Ognjenović. Naposletku se ispostavilo da je Sprski PEN centar u opasnosti jer sve je manje sredstava za izvođenje programskih aktivnosti (ne može se na konferencije u Seulu, Ohridu, Bledu, Rejkjaviku). A proleće 2012. je delovalo obećavajuće. Srpski PEN centar je tada, nakon uspešne odbrane ljudskih prava jednog svog člana, proglašen za reprezentativno umetničko udruženje, što znači zalog za sigurnu nacionalu penziju svih uvaženih članova. Međutim, varljiva 2012. donela je nešto sasvim drugo.

    Politički intervencionizam

    Urednica Politikinog Kulturnog dodatka predano je izveštavala o svakom koraku koji su predstavnici Srpskog PEN centra napravili u svetu. Uredno je objavljivala feljtone iz novoobjavljenih knjiga izdavačke kuće Arhipelag, koja se samo tako zove, ali stanuje na adresi Srpskog PEN-a, objavljuje dela njegovih članova i ponaša se kao glavni nosilac svih međunarodnih projekata ove organizacije. Sasvim slučajno, urednica Vesna Roganović je na poslednjoj Skupštini PEN-a postala njegova članica, kao jedna od troje ljudi verziranih za medijsku borbu protiv “površne elektronske informacije” koja danas više nego bilo šta drugo ugrožava “čistu kulturu” u Srbiji. Tzv. kultura Srbije je u opasnosti! Da u novembru 2012. nije objavljen jedan dokument možda bismo zauvek bili zakinuti za realne dimenzije opasnosti o kojoj ovde jedino može biti reči. Radi se o “Izveštaju o reviziji godišnjeg finansijskog izveštaja Ministarstva kulture za 2011. godinu” – br. 400-240/2012-01, koju je obavila Državna revizorska institucija (u daljem tekstu DRI). Zahvaljujući ovom dokumentu, moguće je razumeti šta znači termin “politički intervencionizam” u raspodeli državnog budžeta. Naime, Vida Ognjenović koja je za ambasadora Srbije u Kraljevini Danskoj imenovana 2008, nikada nije prestala da radi poslove na domaćem terenu i to u svim sferama svog delokruga: od organizacije konferencija, državnog nastupa na međunarodnim sajmovima, režije i promocije sve do partijskog rada u GO Demokratske stranke. Tako je za jedan kvartal svojih aktivnosti u jesen 2011, prema nalazu DRI, Ognjenović iz državnog budžeta dobila skoro 40 miliona dinara, od čega je 10 otišlo na aktivnosti Srpskog PEN-a dok je ostatak usmeren na obeležavanje 150 godina Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, što je podrazumevalo sledeće: premijeru Seoba Miloša Crnjanskog (režija i dramatizacija V. O.), premijeru opere Mileva Ajnštajn (libreto V. O.) kao i baleta Mileva Ajnštajn (takođe prema motivima dela V. O.). Na ime svih ovih poslova, autorski honorari same Vide Ognjenović, prema nalazu DRI, iznosili su preko tri miliona dinara. Zaista se retko događa da jedan čovek, za svoje kvartalne aktivnosti, pored svog redovnog i odgovornog posla kakav je posao ambasadora, dobije 40 miliona iz državnog budžeta. Primera radi, ta suma predstavlja sedminu godišnjeg budžeta institucije kakva je Narodna biblioteka Srbije u kojoj radi preko 250 zaposlenih. Tako nešto je moguće samo uz pomoć partijskog intervencionizma. Zauzvrat, mi od ovakvih umetnika i profesionalaca možemo dobiti samo površnu kulturnu informaciju ili takozvanu kulturu visokih vrednosti za koju se zalaže Srpski PEN centar.

    Mileva i Konstantin

    Šest dana nakon Skupštine PEN-a, predsednik Tomislav Nikolić je opozvao troje ambasadora, među njima i Vidu Ognjenović, koja je jedina, zahvaljujući poslednjoj poluzi koja će još neko vreme ostati u njenim rukama (PEN), upozorila javnost da se sprema nešto loše u kulturi, tj. njena smena. Međutim, ono što je realno loše, zapravo nas vraća na citat iz Grosovog i Hercfeldovog teksta, a to je uporno nastavljanje devastacije, krađe, laži i besomučne partijske propagande, koju su ovih dana sproveli predsednik Nikolić i njegovi savetnici, promovišući projekat Milanski edikt 313-2013. Srbija za koji je iz budžeta Srbije izdvojeno oko četiri miliona eura. Možda bi pisac Dejan Stojiljković, koji je za predsednika Nikolića napisao komad Konstantin, mogao da se pripremi za novu dužnost ambasadora u Kraljevini Danskoj. Modeli poslovanja se ovde nikada ne menjaju, samo tzv. kultura ostaje uporno površna, banalna i partijska. Sa povećajem stepena njene partijnosti, raste joj i cena ali ne i vrednost. Za sve ostale koji bi da nešto rade u kulturi, ostaje Grosov nauk da najpre moraju osvestiti “svoje mesto u armiji potlačenih koji se bore za svoj deo sveta, za smislenu društvenu organizaciju života”. Možda objavljeni revizorski dokument ponudi neku pomoć u tom mukotrpnom procesu.

    Peščanik.net, 28.02.2013.

  5. Varagić Nikola каже:

    Knjiga „Bauk liberalizma nad Vojvodinom“ dragoceno je svedočanstvo o tome kako u jednopartijskom društvu funkcioniše piramida vlasti, čime partijsko-policijski aparat od vrha do dna opravdava svoje postojanje i kako manipuliše javnim mnjenjem
    Gresi i odbrana liberala

    AUTOR: MIHAL RAMAČ

    Današnji političari objavljuju sećanja čim postanu bivši (Bora Jović, Dušan Mihajlović, Mirko Cvetković…). Mirko Čanadanović(1936) bio je predsednik Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine i član Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije (SKJ).

    Ostavku je podneo krajem 1972, kratko vreme pošto su to učinili čelnici Saveza komunista Srbije Marko Nikezići Latinka Perović. Pre dve godine objavio je knjigu „Odgovori – političke sukobice“, kojom reaguje na optužbe i neistine iznošene o njemu i ostalim liberalima od trenutka kad su uklonjeni iz politike. Sada je pred čitaocima svojevrsni nastavak, pod naslovom „Bauk liberalizma nad Vojvodinom“ (Službeni glasnik, Beograd 2012).

    Sećanja su „odležala“ gotovo četiri decenije – više nego dovoljno da se odmeri svaka reč, ali i da se stekne uvid u svedočenja koja su u međuvremenu objavljena. A o liberalima, njihovom slomu i posledicama tog sloma objavljena je čitava biblioteka iz koje bi sadašnji političari – da im je do toga – imali šta da nauče. Ova knjiga govori o zbivanjima uoči ostavke i onome što je sledilo posle nje. Pošto je Čanadanovićzauzimao visoko mesto u tadašnjoj partijskoj hijerarhiji, njegov izveštaj o vremenu obračuna izuzetno je značajan za istraživače. Knjiga objašnjava čemu su težili liberali u Srbiji i Vojvodini, čime su se razlikovali od dogmatske garniture koja ih je pobedila i zbog čega su pobednici godinama posle obračuna plašili javnost baukom liberalizma.

    Obračun s liberalima nije borba za vlast između dve grupe komunista, većborba protiv duha novog vremena, protiv modernizacije i evropeizacije Srbije. Pobedila je ona koja se zalagala za jačanje partijske kontrole nad državom, privredom i društvom. Liberali nisu bili protiv komunizma, još manje za višepartijski sistem. Autor piše: „Baš kao ni drugde u Srbiji i Jugoslaviji, ni u Vojvodini nije bilo političkog i ekonomskog liberalizma ni približno koliko je hajkano na nas koji smo označeni kao liberali. I koliko bi valjalo da ga je bilo. Obračun s liberalizmom bi, stoga, pre mogao da se uporedi sa satiranjem zametaka nego zrelih plodova.“ Zbog čega su ti zameci bili opasni po vladajuću partiju, može se objasniti sledećim stavovima Marka Nikezića iz 1969(!): „Vreme je za dolazak novih kadrova, radi brže obnove privrede. Mi većna vodećim mestima imamo više ljudi koji misle u proporcijama velike industrije, velikih poslova, u kategorijama evropskog tržišta. Čak i kad nemamo sva sredstva, ljudi koji tako gledaju su snaga promene. I ne treba se bojati reći da je to, u stvari, revolucija danas.“ Marko Peričin Kamenjar slikovito je objasnio u čemu su protivnici promena videli najveću opasnost: „Ne znam kako smo se mogli dotle izopačiti. Kod nas pokrajinski sekretar ili zamenik sekretara, i doktor nauka i sudija Vrhovnog suda, na odgovornom mestu, može da bude neko ko nije član Saveza komunista!“ (Uzgred: o tome koliko je obračun s liberalima bio temeljit svedoči i činjenica da ni danas nije moguće da nepartijac postane pokrajinski sekretar ili zamenik sekretara, a pogotovo ministar.)

    Čanadanovićne pokušava da objasni zbog čega su se pobednici godinama iživljavali nad poraženima, iako ih ovi ne samo da nisu ugrožavali većnisu imali pravo na javnu reč. Da li je posredi ljudska zloba, ideološka zadrtost ili potreba da se uvek ima neprijatelja i krivca za sve što ne valja? Sudeći po sadržaju napada, oni koji su se smatrali čuvarima poretka nisu imali graditeljskih i stvaralačkih ideja. Nisu imali ni mašte, pa su neumorno ponavljali iste optužbe i iste fraze. Vođena je „beskompromisna i odlučujuća bitka“, „za socijalističku idejnost, za jačanje klasno-revolucionarne suštine u društvenim procesima, i neposredne vlasti radničke klase“. Liberali su u očima čuvara samoupravnog socijalizma i „vodeće uloge radničke klase“ bili: frakcionaši, elitisti, tehnokrati, čvrstorukaši, grupaši, oportunisti, kolebljivci, karijeristi, demagozi, klikaši… Samo do marta 1973. je kažnjeno, smenjeno sa rukovodeće funkcije ili dalo ostavku ukupno 500 članova SKV i rukovodećih ljudi. Veći deo javnosti nije razumeo o čemu se radi, ali je iz iskustva znao da su pobednici u pravu i da im se treba prikloniti.

    U prva četiri poglavlja autor izlaže korene i suštinu sukoba. Taj deo knjige privući će pažnju istoričara, sociologa, ali i lingvista. Čanadanovićopširno navodi zapisnike sa sastanaka i izjave, uz neophodna objašnjenja, te povremeno kratke i britke komentare. Nema tu nikakvih pikanterija niti otkrića. Nema ni pokušaja da se (pre)uveliča sopstvena uloga, što čini većina memoarista. Nema, konačno, nijedne ružne reči o političkim protivnicima, ni mržnje prema progoniteljima.

    Dva zaključna poglavlja opisuju konačni obračun. Pobeđene je mogao da napada i blati svako ko je želeo da se dodvori i pridruži pobednicima. „Svašta se smelo reći, ništa se nije moralo dokazati“, piše Čanadanović. Većod januara 1973. pa sve do juna 1990. oni su pod nadzorom političke policije – Službe državne bezbednosti. Angažuju se doušnici, prisluškuju se telefonski razgovori, kontroliše se svaki njihov korak. Vlast u svakom trenutku zna gde se nalaze, s kim se viđaju, o čemu razgovaraju. Tad im se većpripisuje i neprijateljska delatnost, koja se sastoji u tome da osuđuju kult Josipa Broza Tita i približavanje Jugoslavije Sovjetskom Savezu. U strogo poverljivoj informaciji koju je čelnik vojvođanskih komunista Dušan Alimpićposlao Titu 1974. godine ističe se: „Čanadanovićstoji na stanovištu da Zapad nikad neće napasti Jugoslaviju i da je jedina prava i realna opasnost, od koje se treba braniti, opasnost sa Istoka. Ovu su tezu redovno isticali M. Tepavac i M. Nikezić. U tom svetlu razvijaju tezu da je jugoslovensko društvo zahvatio određeni talas staljinizacije. (…) Mirko Čanadanovićupadljivo nastoji da u kontaktima koje ostvaruje istakne da u Beogradu redovno kontaktiraju Tepavac, Tikvicki, Latinka Perović, Marko Nikezići Đurica Jojkić, i da je Tepavac u čestom kontaktu sa Kočom Popovićem. (…) Tepavac ocenjuje da su liberali značajna snaga o kojoj će se morati voditi računa u periodu posle Tita. To bi moglo da znači da se liberali za taj period posebno pripremaju i organizuju…“

    U smenjenim i potpuno potisnutim s javne scene liberalima opasnost je videlo ne samo jugoslovensko nego i bratsko sovjetsko rukovodstvo. Nije čudno da je opsežna informacija o „delovanju i ponašanju“ liberala sredinom sedamdesetih dostavljena Centralnom komitetu KPSS. Da li je to urađeno nekim od zvaničnih kanala ili su sovjetski obaveštajci došli do nje na drugi način – nije tema za ovu priliku.

    Čanadanovićje sve do penzije radio kao lektor u izdavačkom odeljenju novosadskog „Dnevnika“; lektorisao je uglavnom zabavne romane. Tek na nekoliko stranica on opisuje ličnu dramu, pritiske na poslu i na članove porodice, nemogućnost da dobije pasoš radi odlaska na operaciju…

    Knjiga „Bauk liberalizma nad Vojvodinom“ dragoceno je svedočanstvo o tome kako u jednopartijskom društvu funkcioniše piramida vlasti, čime partijsko-policijski aparat od vrha do dna opravdava svoje postojanje i kako manipuliše javnim mnjenjem. Liberali su verovali da Savez komunista može da postane partija pokreta, dinamika koja vuče napred. Njihovim slamanjem, ojačala je partija poretka.

    Gušenje slobodne misli, strah od modernizacije i evropeizacije mogli su da dovedu samo do onoga do čega su i doveli – usporavanja privrednog rasta, sveukupnog zaostajanja, na kraju i raspada države. Samozvani istinski revolucionari, zaključuje Čanadanović, „konzervativnošću, podvalama, terorom neistina i partijsko-političkom diskriminacijom doprineli su da se u našem podneblju produži vek ideološkom dogmatizmu, neofobiji, partijskom protekcionizmu, jeziku mržnje i bezobzirnoj borbi za vlast“. Iako se rečeno odnosi na davne godine, čitalac koji ne pamti ono vreme na prvi pogled može da u tom zaključku prepozna – vreme današnje.

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/gresi_i_odbrana_liberala.26.html?news_id=256612

  6. Varagić Nikola каже:

    Конгрес интелектуалаца Србије: Први корак у бољу будућност?

    1. март 2013. | Срби на окуп / Биљана Диковић

    Друштвени, државни, социјални и политички догађаји у Србији у последњим годинама, а посебно у 2012. и 2013. довели су до потребе сазивања оваквог конгреса образованих и остварених стручних Срба, у разним областима живота и деловања у земљи и иностранству. Постављамо само једно једино питање свим образованим Србима ма где били у свету, част појединцима: ЗАШТО СТЕ ЋУТАЛИ ДО САДА?

    Знамо, научили смо, да сваки велики пут почиње првим кораком…Остаје да видимо да ли ће од овог Конгреса и окупљања по једном општем државном и друштвеном питању ОПСТАНКА Срба, за саме Србе бити од конкретне помоћи у смислу очувања Србије, дефинисања државног и сваког другог интереса и напретка у неком будућем времену.

    Ово је дан који ће бити уписан као веома важан у историји државе Србије. Конгрес (позваних 320) присутних 260 интелектуалаца одржан у Београду, у сали Дома синдиката, показао је још једном да Србија има мудре, образоване и пре свега свесне Србе који су се окупили да разговарају о кризи и будућности Србије, договоре наредне кораке деловања, и донесу резолуцију о националним и државним циљевима у будућности.

    На скупу интелектуалаца су се разматрали најактуелнији проблеми привреде, државе и друштва и могућности изласка из дугорочне врло комплексне кризе. Сложили су се да не могу и не смеју незаинтересовано да посматрају пропадање Србије јер “неутралне” науке и интелектуалаца не може бити по овако тешким и судбоносним питањима.

    Око 320 интелектуалаца верују да својом професионалном, научном и стручном оријентацијом, са истински изграђеном родољубивом свешћу и моралним дигнитетом могу допринети опоравку Србије у суштини и целини.

    Ово је био први корак на коме се створила интелектуална влада у сенци са стручним “министарствима” и радним групама које ће деловати свуда и на сваком месту по потреби.

    На крају је усвојена декларација за окупљање патриотских интелектуалних снага у друштву.

    http://www.vaseljenska.com/drustvo/kongres-intelektualaca-srbije-prvi-korak-u-bolju-buducnost/

    ………….

    Оживљавање мртваца – Конгрес 300 најпаметнијих Срба

    1. март 2013. | Драгољуб Татомировић / Златни билтен

    Изненада сам јуче, посредством познаника-масона високог ранга, добио позивницу од такође једног таквог масона, да присуствујем 27.2.2013.г. у 10.00 ч. у београдском Дому синдиката, Конгресу 300 «најпаметнијих» Срба, вољних да своје знање ставе у службу спасавања Србије.

    Имајући у виду да ја никако не припадам тој малој ексклузивној групи паметних, тражио сам допуну информације и потом дознао да ће скупу присуствовати односно да је један од организатора, Дејан Лучић, Жељко Цвијановић, Горан Петронијевић, Исидора Бјелица, Слободан Комазец, Владимир Кршљанин и други из времена Слободана Милошевића, из Србије и они који су у то време долазили за стално у Србију.
    Када сам добио додатне информације захвалио сам се следећим писмом:

    „Примио сам обе поруке.

    Опет људи из УДБЕ! Ух, да ли се може било шта у Србији без њих?! Опет би да оживе Тита и Милошевића-не знају како да то изведу, Енглези иза њих, а сви се крију иза КГБ-а. Ово је невероватно, али им зато то и не успева. Видећу, можда одем да уживо гледам како се покушава оживљавање мртваца – мислим на систем и заспалу Србију.
    Захваљујем, свако добро од Д. Татомировића

    (Ова назнака да су у питању људи из УДБЕ, Енглеза и КГБ-а не
    односи се на г. Лучића и остала наведена лица.)“

    Ево нам већ спремних 150 најпаметнијих Срба из Београда, остатак ће се ваљда наћи у другим градовима и селима Србије, па да се крене.

    Наравно, не знам ко је закупио или добио (вероватније) салу Дома синдиката за ову сврху, на списку најпаметнијих су многи који су у последњих неколико година са својим пријатељима основали сопствене странке, које немају ама баш никаквог утицаја на живот у Србији, осим што су произвеле безбројне опозиционе функционере, који чекају прилику да постану и државни функционери, Лучић, Цвијановић Бјелица…. биће гужве око појединих министарстава када освоје власт.

    Прочитао сам Програме странака оних који се сврставају у «300 најпаметнијих» – дивни спискови лепих жеља, и сутра бих стао иза таквог неког програма, али ни један-баш ни један, не садржи конкретне мере, кораке, начине, како до тога доћи.

    Сви би да зидају! Од крова!

    Прво се скупи њих 5-6 и поделе функције у странци, а онда се на најразличитије начине пецају појединци из унутрашњости који би да им оснивају општинске и градске одборе….. све по шаблону Савеза комуниста, како су основане и све друге странке које је оснивао Слободан Милошевић преко надлежних служби, како би имитирао постојање вишестраначја и демократије…. исти онда, исти сада, исти тада у СПС и СПО исти би сада да оживе оно што није могло да опстане управо због зидања од крова.

    Исто сарадници наше тајне службе, сада ојачани и онима који су сарадници и наше и многих страних обавештајних служби, исто који су и масони и верници и хришћани – а то не пије воду – њихова, масонска, заклетва је заклетва једном другом, њиховом, Богу, никако оном којем се заклињу и моле Срби.

    Не може тако више!

    Мртав је тај систем, искомпромитован преварама од Милошевића до Николића – више се никада неће моћи створити покрет или странка на причи о православљу, србству, патриотизму, идеологији, комунизму, четништву….. једино је могуће стварање покрета ЕКОНОМСКИ ПОВЕЗАНИХ ЉУДИ! Да знају шта дају а шта добијају – сви и свако ко уђе у странку.

    За дивљење је настојање наших Срба из Босне и Хрватске да стварају странке у Србији, да буду директори, команданти, начелници, министри, државни секретари, али бих ја свима поручио: Прво се Србија мора упознати! То се не може кроз живот једне генерације! Као што су наши Срби попримили у целости хрватски менталитет живећи више од 300 година међу Хрватима, тако толико треба и сада да проведу међу Србима из Србије како би и по менталитету постали Срби!

    Жао ми је, човека не чини само крв и вода, човека чини и душа, и тело је ради душе! Душа мора да поново постане србска душа!

    Ево нам потврде: За амбасадора Косова у Србији долази Србин!

    http://www.vaseljenska.com/misljenja/ozivljavanje-mrtvaca-kongres-300-najpametnijih-srba/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: