ДСС руши СПС, можда и СНС. “Грађанска Србија“ није на страни председника СПС и владе СПС-СНС. Двери и даље под цензуром.

7 фебруара, 2013

 

Karantin i duboka ćutnja

Vesna Pešić

(…) Kad se razgrne ta udbaško-mantijaška pleva, reč je o samo jednom događaju: potapanje premijera Ivice Dačića. Razlog je više nego jasan: Kosovo ponovo ide u karantin. Ko hoće da vidi, lako je čitljivo. Na B92 gostovao je Leon Kojen, koji jasno reče dobro organizovanoj ispitivačici kako se nada da je sada došao kraj Dačićeve politike prema Kosovu. Pa da, uzgred još i to, ne može kriminalac i mafijaš da vodi vladu, slažu se Kojen i ispitivačica. Iste večeri, na RTS-u, da sve bude potpuno zvanično i bez ikakve dileme – glavom i bradom Vojislav Koštunica. Objasnio je kakva je odluka pala tamo gde se takve odluke uvek donose: odmah obustaviti pregovore sa Prištinom, jer ne može jedna po jedna stavka, predsednik vlade Dačić je uspostavio granicu sa Kosovom a to nije dozvoljeno, i toliko je daleko otišao da mora odmah da podnese ostavku. Pa da, tu je i Šarič, pa ispada em Kosovo na doboš, em mafijaš. Koštunica je državotvorno potvrdio već obelodanjeno da su Dačić i saradnici vukli korist od svojih veza sa narko-klanom Darka Šarića. Koštunica je govorio tako kao da svaku stvar stavlja na svoje mesto, tamo gde je oduvek i bila. Kao nebeski čovek koji vraća mir u naše domove, i u naša srca, jer nema razloga za paniku – sve ostaje po starom. Naravno, državotvornost zahteva da neko plati ceh za izdaju Kosova, odnosno ceh mora da plati premijer Dačić a u vezi sa Šarićem.

(…) Dačić ne samo što je seo da razgovara sa Tačijem ciljajući na rešenja, već je i Patrijarhu poručio da nam Kosovo neće biti vraćeno ako ne uđemo u EU, a „braniocima Ustava” da uzmu Ustav pod mišku pa da se prošetaju Kosovom ako mogu. Kap koja je prelila čašu i reč koja je premijeru Dačiću potpisala smrtnu presudu, bila je Stolica u UN. Negde, na onom tajanstvenom mestu, napravljen je opet isti dogovor, da ekspresno mora doći kraj ovoj vladi, pre svega Dačiću, i otuda ta nerazumljiva priča o izborima. (…) Koštunica je prvi video koliko je sati i prvi je zatražio ostavku Dačića, još preko svojih u Skupštini, kada se Dačić ceo celcati dan divovski borio oko Rezolucije, sa napadima svih vrsta. (…) Ako su Koštunica i njegova sekta prvi tražili ostavku, a razlog nisu krili, nije im smetalo da sada i oni pevaju u horu „Miša Banana”, zajedno sa DS, LDP, B92, Blic, Alo, Informer, Politika, Danas i ko sve ne. Najagresivniji je bio DS koji je oko „medijske bombe” napravio čitav niz akcija, nebrojenih gostovanja po televizijama, intervjua svim mogućim novinama, do priznanja Tadića i Miodraga Rakića da su sve to znali odavno, veoma davno, ali su ćutali i tajnu čuvali, zlu ne trebalo, da se osvete neverniku. Sada se čak govori da je taj Miodrag Rakić nekakav vrhunski profesionalac. Ali, koja je to profesija? I kakvo je to znanje? Koje je škole završio, gde se obučavao? On je sada potpredsednik DS-a, a školovan u udbinim učionicama. Da ne zaboravim zaboravljene – i radikali su demonstrirali pre neki dan, ali od njih teško da preti neka velika opasnost. Pa ipak, ako ih ispustim, može mi se zameriti da zaostajem u borbi protiv desničarskih ekstremista.

(…) Ključni posao je rešavanje Kosova, što je izgleda već dovedeno u pitanje. (…) Najveći realist i pragmatik tu je premijer Dačić, a čini se da je već potopljen.

Tako stižemo i dograđanske Srbijekoja jeviše nego očigledno zagledana samo u svojeogledalce. Ponižavajuće je kako ona ne uspeva da prepozna svoj interes, i još mnogo gore – interes društva, samozaljubljeno se gušeći u nekim lažnim emocijama i hinjenim zgražavanjima nad svakim retardom koji im se podmetne. Da li je ona stvarno spremna da prećuti i „bez ispaljenog metka” pusti da na đubrište istorije ode neko ko je iskreno seo da razgovara sa Albancima s namerom da realne mogućnosti stavi na sto, kako bi do dogovora stvarno i došlo?

Moj je utisak da je ova Srbija objavila svoj bankrot. Već danima gledamo kako se iz svih topova puca na Dačića i svi znamo da je to zbog Kosova, ali naši ćute kao zaliveni, nigde nijedne suvisle reči. Kao da se tamo, napolju, ništa ne događa. (…) Govoriti da neko hoće nešto korisno da uradi, a nije iz našeg tabora, i nije objasnio kako se promenio, nije dozvoljeno. Dačić je označen, kako kaže Ištvan Kaić, pa kako se to neko usuđuje da bilo šta vidi svojim očima i razmišlja kao da stvari nisu unapred poznate.

Peščanik.net, 07.02.2013.

 

http://pescanik.net/2013/02/karantin-i-duboka-cutnja/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Међу левичарима, либералима и анархистима – поглед са (десне) стране

Коме нису потребни нови избори?

Двери на удару цензуре (Вучића, Динкића, Дачића и Ђиласа)

Откривена тајна: Формирана Влада у “Звездама гранда”

Dragoljub Petrović: Kivi republika

Svetislav Basara: Vladine vlade vlada

VUK MUJOVIĆ: Osnova srpske tranzicije

Oko 50.000 radnika u Srbiji ima posao, ali ne prima platu. Svaki peti radnik radi na crno. Nezaposlenih oko 25%

Актер – нови примери економске окупације

Ljubav između banaka i države ne poznaje granice

Izmene Zakona o planiranju i izgradnji – nastavak tajkunizacije Srbije

Даница Поповић: Демо(н)кратски програм Драгана Ђиласа

Министар масон продаје оранице странцима

Како се стварају наследници

 

IMG_5902-2


Даница Поповић: Демо(н)кратски програм Драгана Ђиласа

6 фебруара, 2013

Од пре неки дан, Србија је богатија за још један реформски програм: нови председник Демократске странке упутио је отворено писмо у коме набраја „15 конкретних мера и 5 кључних реформи” које ће ДС уврстити у свој политички програм.

И као што је био случај и са свим осталим економским програмима у Србији, најбоље би било да и овај одмах падне у заборав. Ево зашто.

(…) И како онда озбиљно схватити програм у коме се каже: „Неопходно је да креирамо простор за отварање нових државних предузећа у областима у којима постоји јасан државни интерес, пре свега у пољопривреди”? Тај „јасан државни интерес” може се објаснити једино овако: држава, то сам ја, а наш интерес је пољопривреда – је л’ јасно?

Ништа мање споран није ни овај став: „Потребно је да пропишемо мере и развијемо институције које ће укинути монополе у привреди”, као да у овој земљи не постоји ни Закон о заштити конкуренције (то јест, антимонополски закон), ни Комисија за заштиту конкуренције, ни ништа! Што је још горе, као да ми једини на свету не знамо да је конкуренција једини лек против монопола!

Да не помињем меру број осам: „Потребно је да пређемо на фиксни курс динара, јер он одговара произвођачима и грађанима, за разлику од тренутног који пре свега одговара увозницима, банкарима и држави”. А тачно је, углавном, све супротно: увозницима више одговара фиксни, док курс који би одговарао свим произвођачима – једноставно не постоји. Претежним увозницима одговара фиксни, а извозницима флексибилни, то јест „тренутни”, како га зове председник ДС-а. Значи, девизни курс који он предлаже одговараће управо увозницима, тајкунима, и грађанима без уштеђевине, само да разјаснимо – барем да човек зна шта заступа.

Наравно, у самопослузи има и бонуса за послодавце: „Потребно је да укупан ниво издвајања послодаваца за лична примања запослених не прелази 50 одсто нето зараде”. Дивна идеја! А дефицит ће да покрију… рузмарин, сњегови и шаш, размишљам.

Вероватно да је најтужније то што смо скоро све ове мере и идеје могли да прочитамо у економским програмима Душана Чкребића, Драгутина Зеленовића или Мирка Марјановића. Као да су се демони прошлости пробудили и некако ушли у компјутер Драгана Ђиласа, па смо добили – то што смо добили. Хоћемо ли стварно тим путем?

професорка Економског факултета, чланица ЦЛДС-а

http://www.politika.rs

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Откривена тајна: Формирана Влада у “Звездама гранда”

Dragoljub Petrović: Kivi republika

Oko 50.000 radnika u Srbiji ima posao, ali ne prima platu. Svaki peti radnik radi na crno. Nezaposlenih oko 25%

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

 


Dragoljub Petrović: Kivi republika

6 фебруара, 2013

Srbija nije banana republika – rekao je premijer Ivica pet dana pre nego što je otkriven njegov molitveni doručak sa jednim istinskim rodoljubom, Radulović Rodoljubom, zvanim Miša Banana. Kada je provaljen za Bananu – Dačić je pozeleneo ko kivi. I tako postao prvi mali zeleni na čelu Vlade Srbije. Srpski premijer, zapravo, u poslednje dve nedelje izgleda ko da je upravo pao s Marsa. Života u kosmosu nesumnjivo – ima. Ali ga u Srbiji sve više – nema.

Taman što se iskobeljao iz afere „Gaće“, gde ga je zdušno branio njegov savetnik Ivica Tončev – ličnost koja sve drži pod kontrolom, sem kratkosilaznih i dugouzlaznih akcenata – premijer je upao grlom u banane.

Ja nisam znao da je Miša Banana zabranjeno voće – izjavio je Dačić u svoju odbranu i mahao „Belom knjigom“, štivom obima Biblije koju stalno nosi sa sobom i temeljno je pročita pre svakog sastanka. Premijer je, naime, još kad je postao ministar policije, uveo književno pravilo da se sastaje samo sa osobama kojih nema u „Beloj knjizi“. Međutim, ako utvrdi da je ta osoba upisana u knjigu, zamoli sekretaricu da javi kako neće moći da dođe, jerbo ga boli glava.

– Zašto ste se sastali sa Tačijem – pitali su ga, najpre, novinari.

– Evo gospodo – mahao je „Belom knjigom“ u Briselu – gospodina Tačija nema u „Beloj knjizi“…

Tako su ga namagarčili i u skrivenoj kameri. Njemu, naime, nije bitno da l’ voditeljka nosi gaće, bitno je da je nema u „Beloj knjizi“. Na Arkanovu svadbu je išao, istina, kad još nije postojala „Bela knjiga“… I to je sasvim u redu.

Na molitvenom doručku u ribljem restoranu „Gušti mora“, gde se susreo sa Mišom, premijeru ništa nije delovalo sumnjivo – ni to što se Banana, za koga je mislio da je neki propali beogradski taksista, stalno raspituje o Šariću, jerbo se beogradski taksisti stalno raspituju o Šariću. Nije mu bilo sumnjivo ni što je Banana za glavno jelo naručio salatu od hobotnice. A svaka hobotnica, jelte, što bi reko Vučić, ima mnogo pipaka. Nije mu bilo sumnjivo ni što je Tadić kasnije na svakom sastanku tamanio banane u velikim količinama. Mislio je da Tadić voli banane, nikad mu nije padalo napamet da je u pitanju neverbalna komunikacija. Na jeziku neverbalne komunikacije, ljuštenje & konzumiranje banana u abnormalnim količinama znači: „Znamo za Mišu, ali nećemo nikom da kažemo“.

Dačiću je, ipak, trenutno najvažnije da mu Vučić ništa ne zamera po pitanju bilateralnih susreta sa Mišom Bananom. Kada su pravili Vladu, pravdoljubivi Vučić o tome ništa nije znao. Pre nego je napravio koaliciju sa Ivicom, istina, Vučić je tvrdio, jedino, da se Dačić sastajao sa izvesnim Lukom Bojovićem, glavnim junakom „Bele knjige“. Ali mu se Ivica, izgleda, zakleo na Bibliji, pardon, na „Beloj knjizi“, da to nije tačno. Kakvi likovi!

Banane, ananas i pomorandže su ozbiljno južno voće za srpske prilike. Tako da Srbija nije banana republika, nije ni ananas republika, a nije ni pomorandža republika. Srbija je više – kivi republika. Od premijera pa naniže svi su sve zeleniji. Valjda stiže proleće?

http://www.danas.rs

>

Питања Двери за банана Владу Србије!

Српске Двери захтевају оставку и одговорност банана Владе и њеног председника, и јавно поставља следећа питања која не смеју остати без одговора.

>

Откривена тајна: Формирана Влада у “Звездама гранда”

Протести у Београду

>

Dragoljub Petrović: Od EU do UAE

Dragoljub Petrović: Krcun na Marakani

Dragoljub Petrović: Džak generacije

Dragoljub Petrović: Od Arkana do Tonija

Pokisli četnici čekali Čedu


DUŠAN KOVAČEV: OBELEŽAVANJE RACIJE 2013.

6 фебруара, 2013

(…) Ove godine, Jevrejska verska organizacija i Srpska pravoslavna crkva, uz prisustvo patrijarha, održale su pomene svojim upokojenima u okviru komemoracije 23. januara. Direktor jerusalimskog Memorijalnog centra „Simon Vizental“ Efraim Zurof [12], koji je uzaludno gonio Šandora Kepira pred mađarskim pravosuđem, ove godine nije prisustvovao novosadskoj komemoraciji. Valja podsetiti da je u vezi sa „oslobađanjem“ Kepira od odgovornosti Zurof izjavio:

„Sudija (Imre) Varga priznao je da Kepiro nije bio nevin, ali pošto je na zapanjujući način odbacio svu dokumentaciju i svedočenja, presudio je da optužba nije uspela da dokaže krivicu“.

U Budimpešti je otkrivena spomen ploča žrtvama Novosadske racije. Savesni Mađari? Na žalost, ne. Spomen ploča žrtvama Racije je otkrivena u dvorištu budimpeštanskog Muzeja holokausta [13].

(…) Nažalost, mora se komentarisati ono što je bilo neumesno na komemoracijama. Radi se o elementu inostranosti u njima, odnosno pomenutom prisustvu zamenika predsednika mađarske Vlade i njenog ambasadora koji su po protokolu, uz predstavnike države Srbije, u Novom Sadu učestvovali u odavanju pošte. Takođe, mora se komentarisati učešće i govor mađarskog ambasadora u Čurugu. Nadam se da ga potpredsednik Vlade Srbije nije pozvao na komemoraciju pošto savremena Mađarska nije načinila nikakav otklon od ovog događaja. Naprotiv! Predstavnicima države Mađarske, koja rehabilituje i oslobađa ratne zločince Drugog svetskog rata, ne priliči ni da se pojave na komemoraciji povodom Novosadske racije niti to može biti bilo kakav doprinos „procesu pomirenja” u Vojvodini [17]. Ambasador ovakve Mađarske se na komemoraciji u Čurugu 4. januara 2013. godine, međutim, čak usudio da govori [18] – „moleći za oproštaj zbog zločina“ [19]. Otkud to?

Memorijalno društvo „Racija“ [20] ga je prošle godine, uprkos presudi mađarskog Suda kojom je Kepiro oslobođen kao nevin, pozvalo da prisustvuje pomenu [21]. Tom prilikom je predsednik Skupštine APV Šandor Egereši (SVM) održao govor proturajući tezu o „kolektivnoj krivici“ [22]. Učesnici Memorijalnog društva ni tada ni sada nisu reagovali iako su morali znati da je Egereši godinu dana ranije generala Damjaniča nazvao „primerom suživota“ (prilikom otkrivanja spomenika ovom neprijatelju Vojvodine u Adi [23]). Ako su članovi „Memorijalnog društva Racija 1942.“ neuki ili im ponuđeni „primeri suživota“ odgovaraju, predsednik Društva za očuvanje sećanja na Holokaust morao je da reaguje. Međutim, nije.

Ambasador Mađarske je besedu počeo rečima:

„Zločin se ne može naknadno izbrisati, odnosno poništiti“ (sic!) [24].

Istup ambasadora Nikovica održan u Čurugu 4. januara 2013. godine može biti razlog da se ambasadoru vrati akreditacija.

Šta je sledeće? Da se mirimo sa onima koji su našeg krvnika proglasili „nevinim“?

Ili da se svečano „mirimo“ na salašu Janka Pusta, pošto mediji u službi „evropske regije“ u periodu pre i posle komemoracija podržavaju harangu protiv upotrebe službenog pisma Srbije u Novom Sadu jer se time tobož krše„manjinska prava“ i „dostignuti nivo autonomije“?

Kako to rade drugi? Kakva je praksa, recimo, u Češkoj, kojoj takođe hoće da nametnu tezu o „kolektivnoj krivici” i obavežu je na plaćanje odštetnog zahteva manjini koja se kolektivno stavila u službu Hitlera? Za razliku od Novog Sada i Čuruga, na komemoraciji u logoru Terezin u Češkoj se toleriše prisustvo predstavnika Nemačke, ali nikako na počasnom mestu. Na svečanu binu smeju da stupe svi zvanični predstavnici država, ali ne i Nemačke, a kamo li da drže govor. Takva praksa se održala do danas.

Mislite li da je na novosadskoj komemoraciji u Srbiji mesto predstaviku države koja je oslobodila Šandora Kepira uz predstavnike Srbije i Izraela? Zato i ne čudi ovogodišnji izostanak Efraima Zurofa, koji je krivično gonio Kepira dokle god je mogao.

Ili je umesno da predstavnik takve države drži banku i posle se pred novinarima hvali osnivačkim donacijama za „muzej racije“, kao što se upravo dogodilo u Čurugu?

Извор: Fond Slobodan Jovanović

>

GORAN BABIĆ: Zašto sam protiv podizanja spomen-obeležja Nemcima u Vršcu


Протести у Београду

6 фебруара, 2013


Откривена тајна: Формирана Влада у „Звездама гранда“

6 фебруара, 2013

На слици: Веља, Вучић и Дачић –  жири Гранд параде

 

Видоје Чкиљић

Упркос тврдњама да су актуелну Владу направиле амбасаде Немачке, САД и Русије, истина је да је она формирана још 2007. у „Звездама гранда“.

Давне 2007. године, када је ретко ко помислио да ће Војислав Коштуница сићи са власти, да ће наредни премијер постати фигура која у себи обједињава елементе Деда Мраза и капетана Титаника,одлучено је, после једне веселе ноћи у „Звездама гранда“, да ће за пет година окосницу Владе Србије чинити Александар Вучић и Ивица Дачић. Када је актуелна Влада положила заклетву, спекулисало се да је састављена у Москви, Вашингтону, у амбасадама ових земаља, а сви су заборавили колика је моћ турбо-фолка у креирању политике у Србији.

Још увек није откривено који пророк је делегирао поменути двојац и Велимира Илића у жири „Звезда гранда“, али тај је сигурно знао зашто. Јер, Велимир Илић, тадашњи коалициони партнер Војислава Коштунице, седео је са десне стране садашњег министра одбране и хапшења тајкуна, док је Вучић, сасвим пророчански, скинуо беџ са Шешељевим ликом, упозоравајући оне који „имају уши да чују“ шта ће се десити.

Сва тројица председника жирија, тада стручних да буду арбитар укуса за извођење турбо-фолк музике, сада су постали арбитри политичког и друштвеног живота Србије, из чега би требало да буде јасно која је културна политика, у најмању руку, основ дневне политике. Сем тога, ако се сетимо веза које су између естраде и криминалаца постојале деведесетих, зашто би нас везе између естради блиских политичара и криминалаца чудиле двадесет година касније? 

Пријатељски благо се препирући са Велимиром Илићем и Ивицом Дачићем око гласа, талента и будућности Раде Манојловић (сада угледне естрадне уметнице), Александар Вучић је изговорио антологијске реченице о Ивици Дачићу:
– Ивица је весељак на политичкој сцени
. – што се његовим најновијим телевизијским наступима јасно показало и;
– Он зна ко добро пева… – што јасно показује да је већ тада каријера некадашњег председника омладине СПС-а битно везана за службе пред којима већина грађана Србије пре или касније пропева.

Пошто је на овако невероватан начин откривена тајна порекла актуелне Владе, потребно је из корена променити мишљење о њој. Надам се да ће овај текст макар мало помоћи да се боље разумеју неки потези владе СНС-СПС, јер је њихова позиција, из дана у дан, све неразумљивија и апсурнија, са које год тачке да погледате.

www.dverisrpske.com

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

Прави социјалиста, комуниста, титоиста и слобиста – друг Мрка Петокрака

Конзервативци

(о Мрки, Вељи, Воји, Томи…)

> Веља ни да “писне“ поред Цеце

>

Широооко

Мила Николић Алечковић: Мега крај – Амин, Боже дај!

Министар масон продаје оранице странцима

Иван Нинић: Јагодински „волонтер“ зарадио милионе!

Oko 50.000 radnika u Srbiji ima posao, ali ne prima platu. Svaki peti radnik radi na crno. Nezaposlenih oko 25%

Монсанто и МК Комерц

Извоз воћа мањи за 30 одсто

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ


Министар масон продаје оранице странцима

5 фебруара, 2013

 

ИНТЕРВЈУ: Горан Кнежевић, министар пољопривреде

Да ли је предуговор са УАЕ у супротности са важећим законом о пољопривредном земљишту који предвиђа да газдинства имају право првенства закупа државног земљишта?

Уговор са „Ал Дахром” биће потписан на основу Закона о потврђивању међудржавног споразума између Србије и УАЕ и због тога је ирелевантно говорити о његовој наводној незаконитости. Купац пропалих пољопривредних комбината бићеновоформирано предузеће у којем ће арапска страна имати 80 одсто, а српска 20 одсто власништва. Све одлуке владе да се преговара са представницима УАЕ и сви детаљи предуговора су доступни јавности од првог дана, и као што је познато, води се жива расправа о тој теми.

Каква треба да буде земљишна политика Србије? Ко треба да обрађује државну земљу?

Државно земљиште треба да обрађује онај који ће највише уложити у опремање тог земљишта и који ће га користити на начин који доноси највеће пољопривредне приносе.

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Da-procedure-ne-oteraju-investitore.sr.html

 

inicijacijaknezevica

Goran Knežević među braćom

Skup masonske lože „Dunav" u Novom Sadu

Skup masonske lože „Dunav“ u Novom Sadu

 

 

 


Праг: Протест подршке Србији

5 фебруара, 2013

demo kosovo 17 02 2011 1 Праг: Протест подршке Србији 17. фебруара

(Фото: forum.krstarica.com)

Праг – На петогодишњицу проглашења тзв. Независности Косова и Метохија у Прагу ће 17. Фебруара у 15 сати код споменика на Вацлавском тргу бити одржан протест подршке Србији.

Организатор скупа је чешко удружење „Пријатељи Срба на Косову“ чији је члан и чешки редитељ Вацлав Дворжак, као и посланик у чешком парламенту Јарослав Фолдина.

http://www.vaseljenska.com/vesti/prag-protest-podrske-srbiji-17-februara/

Савез српских удружења у Норвешкој успео је да спречи приказивање изложбе „Хвала норвешком народу“ у којој је фалсификована истина о страдању Срба у норвешким логорима у Другом светском рату. Након огромног притиска јавности и стотине писама којима је скоро затрпано руководство Универзитета у Ослу, спорна изложба је отказана и померена за новембар. У међувремену, Универзитет припрема стручну дебту где ће учествовати и наши историчари, тако да ће се аргументовано успротивити овом покушају ревизије историје.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/vesti/2013/februar/norveska-organizovani-srbi-pobedili-hrvatski-lobi.php


Валериј Коровин: ИЗ ОТРЕЖЊЕЊА У ЗАБЛУДУ

5 фебруара, 2013

(…) Али Рус као културно-цивилизацијски тип укључује у себе Великорусе, који су у већини, који преовлађују, али и друге народе – Малорусе или Белорусе. Међу њима су и асимиловани Таџици, Узбеци, који су се улили у културно-цивилизацијско пространство великог Руског народа, примили његове друштвене и културне моделе и који сматрају себе делом тог великог руског пространства. И сви они и јесу велики Руски народ који живи зарад своје сталне експанзије – културне и цивилизацијске – и сталног укључивања у себе нових пространства, народа, држава, територија, етноса, општина, итд.

Тај раст путем нових народа и јесте основа постојања живота великог Руског народа. Без тог прираста Руски народ стагнира, замире, почиње да се расипа и опада. Само таквим сталним прирастом он расте, живи и развија се. А оном који не жели да прими руске културно-цивилизацијске нормативе, нити да се интегрише, асимилује а на крају и русификује, боље је да остане у својој природној етничкој средини и традиционалном окружењу, јер је само тако могуће сачувати свој идентитет.

Валериј Коровин, рођен 1977. у Владивостоку, директор је Центра за геополитичку експертизу у Москви, саветодавног тела Државне Думе Руске Федерације за питања националне безбедности. Сарадник је Центра евроазијских геополитичких иницијатива Александра Дугина, а радио је уИнституту специјалних метастратешких истраживања аналитичке групе АРИЕС.

КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА

(…) Невоље са теоријама младих људи, попут Дугина и Коровина институцијски и безбедносно одгајаних да буду идејне, па можда једнога дана и политичке вође некакве Евроазијске империје (или, у нашем случају Србије у „Југосфери“ или у ЕУ), јесу, изгледа, у протезању прошлости на будућност, која већ као да нам наговештава да ће бити друкчија од ичега досада забележеног и виђеног.

(…) Русији – жели ли да остане и царство слободе а не само „безбедности“ – остаје стога да своје, иначе огромно пространство, брани пре свега насељем и правдом, а не установљавањем стално нових „крајина“. Таква политика уништила је Римско царство, развукавши га мимо моћи одбране и одржања. „Знати стати“ одлика је јединог, нешто мање империјалног царства на Земљи, кинеског. Јер, Кинези су се ширили само до граница „жуте“ расе, не покушавајући да асимилију белце или јужноазијске дравиде.

Руску способност асимилације Срби нажалост добро познају, будући да су сви који у њу из било кога разлога беху отишли веома брзо постали Руси. Од октобра 1944. до разлаза са Стаљином 1948, културна и језичка русификација Срба била је већа од сличног губитка самосвојности током векова додира са Романима, Грцима, Турцима и Немцима.

На Русима је да од својих суседа захтевају, по потреби и војно обезбеђују, добросуседство, али не да их због тога и окупирају. Украјинци, очито, себе не сматрају „Малорусима“, мада је прва Русија успостављена у Кијеву. Да није тако, тешко да би Пољаци и Немци имали толико успеха, историјски, у натеривању њих на „Великорусе“. Крајње је време, изгледа, да се узму у обзир етничке посебности које империје увек пренебрегују и које, неизоставно, доводе до њиховога пада – уз пропратни зулум, културцид и геноцид.

Подсетимо се, такође, да су и ирански Скити и Сармати, хиљадугодишњи владаоци над „словенским“ Русима, нестали јер нису својим живљем успели да населе своју огромну империју. (Данас је у Русији само око пола милиона Осета, на обронцима Кавказа). „Руски“ Турани показали су се често гујом у недрима (Лењин је био син Чуваша и Хазарке). Асимилација јесте природан процес али, наметнута империјом, она то није нити може бити. „Асимилација“ државном политиком и културним насиљем никада није донела ништа добро, што можемо видети на примеру „лонца за топљење“ у САД и Западној Европи, где се заиста страни етнички елементи не „претапају“, већ угрожавају дух и тело домаћина.

Све наведено у односу на теорије Коровина, Дугина и сличних важи, нажалост, и за Србе. Етничке државе постаће, по свему судећи, правило многољудне и зараћене будућности, макар из просте потребе за особљењем, „идентитетом“ или сопством. Карактерологија није наука али јесте дисциплина са више увида у људску природу од социологије, антропологије и политикологије. „Бабе“ и „жабе“ на ваља терати да се једначе и сабирају. Свет „беле кафе“ у кога, изгледа, верују и евроазијсти, није до још једна верзија Орвеловог, или Хакслијевог.

Да то и сами Руси схватају очито је и из све већег броја њихових уметничких дела – књига и филмова – којима се повест и учинак империјализма све истинитије, снажније и надахнутије приказују.

И, на крају – Руси јесу моћна река, али смо ми, Срби, један од њених извора. Можда, са аспекта „словенства“, и најбитнији.

ИзворСРПСКИ ЛИСТ – Руска Империја

>

>>

>>>

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА:

FJODOR LUKJANOV: ŠTA RUSIJA SRBIJI NIKADA NEĆE BITI

Скупштина без Срба

Руски савезници

YUпараноја


ПРЕВРАТ – други део

5 фебруара, 2013

Драган Томић: Јахачи магле – 4

(…) Караџић тада, усваја учење немачког лингвисте Аделунга, присталице пропале струје реформе Немачког језика која је бифлала гесло “Пиши као што говориш, читај како је написано”. У Немачкој, на време је схваћено да није могуће ујединити нацију на тој бази, јер Немачка у то време је имала више дијалеката, тако да ће покушај наметања једног за званични неумитно довести до конфликта. Уместо тога, Немци су за званични Немачки језик узели књижевни Немачки језик. На овај начин, учињене су две ствари које ће од Немачке направити оно што је данас. Прво, књижевни немачки језик, знали су сви у Немачкој који су били довољно учени да га читају, стога учени људи су постали интегративни фактор у процесу уједињења. И то без конфликта. На овај начин, значај ОБРАЗОВАЊА добија карактер националне агенде, јер што више људи иде у школе, што је више људи просвећено, лакше ће се Немачка ујединити. И би тако. Бити образован у исто време значило је бити и национално опредељен, то јест бити учен значило је бити немац. На овај начин, квалитет постаје основа уједињења нације, јесте да је спорије, јесте да кошта али даје резултат који је чврст као стена.

Но у Србији, Вук Стефановић Караџић креће обратно. Он раскида са старословенским, црквеним језиком, врши посељачење језика али што је још горе, он ОБЕСМИШЉАВА процес образовања, окрећући га наопачке. Уместо да идеш у школу како би научио језик, ти га већ говориш и нема потребе за школом, све што треба да знаш јесте да пишеш. На овај начин образовање задржава рудиментарни карактер и не тежи даљем усавршавању. Али још горе, избацио је цркву као извор знања и учинио да све што је писано и што је остало у црквеним архивама, постане непознато увођењем новоговора. После Вукове језичке реформе, настала је прва пукотина у тој херметичкој капсули у којој су се Срби чували.

Илија Гарашанин долази касније али и он припада истом контексту. (…) Српски историчари га глорификују и стављају раме уз раме са Николом Пашићем а кад се помене Пашић све је одма јасно. По мени, Илија Гарашанин је једноставно будала.

Ради се о политичару, дубоко истраумираном личном трагедијом (убиство оца и брата на језив начин од стране Михаила Обреновића), провинцијалних погледа на свет и задојеног епском мистиком. Сама чињеница да је избегао из Србије после краха првог Српског устанка, јасно говори да није присуствовао најсуровијем суочавању са реалношћу коју је Србија икада доживела. Школујући се у иностранству, он постаје оно што ја зовем, балон политичар, који језди у облацима своје маште и сања своје место у историји. Ти балон политичари су грандиозни политичари, они никада не узимају Србију као своју полазну тачку, већ увек посматрају Србију као простор између блокова па како који блок се удаљи толико се Србија прошири или скупи. (…) Идући дубље у лик и дело Гарашанина одмах се уочавају неке нелогичне ствари. Да почнемо са датумима. Илија је рођен 1812 године. Управник царине постаје 1834 године. Одузмимо 1834 од 1812 и добијамо да је овај човек постао управник царине са 22 године. Јел зна неко неког управника царине од 22 године? Какво искуство тај човек може да има са 22 године, какво школовање са 22 године? Идемо даље. Опа сине 27 година а већ пуковник. Лепо братац, како изгледа пуковник са 27 година? Какво школовање има са 27 година и да ли ико може постати пуковник са 27 година или то подразумева некакво искуство а да није скидање тоге Зевсу, лично? Ако је радио у царини до 22 године до 27 године када је постао пуковник то је пет година. И опа, не само што је пуковник него је и начелник задужен за реформу војске и њено устројавање. Али д бест оф Илија Гарашанин је “Начертаније” које се васпоставља 1844 године. Са 32 године, овај вундеркинд пише национални програм на ЧАК 200 страна.

Бранимир Марковић TRIСKУ DIc(N)K(O)

Утисак одавно не гледам јер ми је жао сироте жене, на сличан начин на који ми је жао Трнинићке, само „супротан“.  Док је Трнинићка пример истурања (тј. свесног и бездушног жртвовања) сасвим необученог војника на прву линију фронта, Бећковићка је пример жали Боже трошења неоспорног талента, рабљења „персоналити“ и заната узалуд, за ситне паре и из срамних побуда, уместо „на ползу народа“. Егзистенцијалну упетљаност у прљаве работе откривају седативно  мутни поглед и успорени покрети. Јер проблем спин мајстора и осталих лажова  са телевизијом као медијем је што камера не може да лаже. Она крупним плановима бележи оно што се иначе „у стварности“ не види. Но, људи нису дресирани да гледају.

(…) Ту се крије генијалност Бећковићке, зашто је спин квин. У Утиску обично гостују два зликовца и један нормалан, који служи као мета за иживљавање које поспешује „невина“ и „неутрална“ водитељица својом збуњеношћу француске собарице. Емоција мржње и задртости већинског дела гостију увек потисне сталоженост или људске реакције попут згрожености, збуњености и сл. које природно испољава нормална трећина Ољиних тројки, ма колико њихови ставови били неупоредиво разложнији.

(….) Међутим, концепцијска дебилност тих емисија очигледно све више буди потиснуту људскост и пробија границе толеранције чак и у Ољи, па почиње да „фула“ нормалним људским емоцијама право у крупни план, „ко право“ људско биће, и „кад не треба“. И тако се цела конструкција лажи све више руши јер гледаоци преко кадрова њеног израза лица знају, додуше не на свесном нивоу, да лаже а све више се види да је чак и њој непријатно. Налогодавцима постаје јасно да њене емисије нису „учинковите“ ко некада, нервоза је све већа и обострана, а издајник камера то бележи ли бележи. Контраст између недопустиво и непрофесионално (са становишта ПиАр, професије супротне од новинарства) људске и све крхкије Оље и гостију (од зликовачке две трећине) прекаљених, извежбаних и углавном ботоксираних (за сваки случај да би видљиво испољавање емоција и физиолошки, због презатегнутости коже, било онемогућено) робота постаје све израженији и непријатнији, највише по Ољу.  Терет супротности између сопственог разума и дебилног мнења које по задатку мора да шири постаје претежак. На сасвим супротан начин – због искреног веровања у исправност глупости и простачки ватреног залагања за исту, „попуцала“ је и друга, и иначе непрофесионалнија и рашчупанија Оља, Тијанићевскаја – Ковачевић.

А ђе неста наш Владимир (filozofija.info) у овом текстићу. Е па управо он је пре неки дан написао феноменалан текст где је све ово о Сабахудинку лепше, стручније и начелније описао. А у Утиску „ни мукајет“, што би реко његов идол Басара.

Драгослав Павков: Филозофија деструкције – део први

Када бих морао да се изјасним о томе ко је већи непријатељ мира на северу Србије – сепаратисти или „патриоте“ које доказано не умеју ништа да саграде (али мисле да умеју да сруше) – признајем да бих тешко одлучио између два екстрема. Да не буде недоумице – мислим да је аутономија онога што се данас назива „Војводина“ непотребна; ако је та регија као део некадашње тамнице народа имала потребу да гради сопствени субјективитет и конфронтира се са бечким двором, данас ти разлози не постоје. Како већину становништва Војводине чине Срби, аутономија у односу на већински народ у Србији (такође Србе) је беспредметна и дегутантна. Али ипак, од самог установљења САП Војводине, тј. скоро седамдесет година – у том делу Србије одвијају се и развијају сепаратистички процеси; једноставно, појединци, немају никакав проблем с тим да за ко зна чији рачун сопствену земљу држе у некој врсти ванредног стања, или барем предизборне кампање.

Неки „ауторитети“ воле да се позивају на далеку прошлост, па посебност Војводине и „војвођанера“ траже у „ћесарским“ привилегијама; једна од њих је тзв. „Војводство Србија и тамишки Банат“. Да подсетимо, ова шарена лажа је по ко зна који пут послужила Хапсбурзима да превеслају наивне Србе; административно, то „војводство“ је било устројено тако да је званични језик био немачки, да Срби нигде нису имали већину, па чак и да је било прилике да се о нечему одлучује – лако би били прегласани од Немаца, Румуна и осталих који би Двору „легли на руду“.  Конкретно, бечки двор је краткотрајним „војводством“ исплатио српску лојалност монархији и хиљаде живота датих за туђе бабе здравље – током „мађарске револуције 1848“. Чим је дошло до слома револуције и аустроугарске нагодбе – од „српског војводства“ је остала једино титула војводе коју је цар доделио – самом себи. Значи – мрка капа… Мораћемо се потрудити да доказе посебности потражимо у нешто ближој прошлости.  Оно што је интересантно, то је да се преци данашњих „војводијанаца“ никад до сад нису осећали никако друкчије него као Срби; додуше, мало „културнији“ од остале Србадије, али ником нормалном није падало на памет да се представља као било шта друго. Може бити да је разлог томе тај, што је оновремена Србија за (скоро) све Словене представљала узор и идеал. Многи „пречанин“ када је напокон упознао лоше особине браће с југа је „потегао ручну и смањио доживљај“, али му свеједно није пало на памет да помисли како му ти људи више нису најрођенији, како му је ближи неки Шваба или Хун који га гледају као смрдљив сир. Оно што не знају данашњи војводијанци, и те како је знао одсек за људске ресурсе К&К министарства рата; за разлику од својих поданика из Босне, Лике, Баније које су одмах по објави рата 1914. послали на Србију, претке данашњих „војвођана“, Србе, слали су (махом) према Русима. Већу свест о српском идентитету становника данашње Војводине имао је дакле – бечки двор него што је данас имају премудри Берисављевићи, Суботићи, Чанци…

http://prevrat.wordpress.com/

некадашњи блог (Р)еволуција

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

ПРЕВРАТ

.

Југословенство

ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део

ТРЕЋА СРБИЈА


Пантић: Прекинути контакт са Кфором и Еулексом!

5 фебруара, 2013

Окупиране територије – Председник општине Косовска Митровица Крстимир Пантић оценио је вечерас да је најновији терористички напад у Косовској Митровици у коме су мета била српска деца, показује сву бруталност, подмуклост и нељудскост шиптарских терориста, који не бирају начин и средства да, тамо одакле не могу да протерају Србе, то чине терористичким нападима и етничким чишћењем.

„Овај терористички напад открива и да иза њега стоји међународна заједница, тачније КФОР и ЕУЛЕКС, а највећу одговорност сносе командант Кфора и шеф мисије Еулекса, без чијег знања и сагласности се овај терористички напад не би ни догодио“, оцењује Пантић, и наглашава да“први људи ове две мисије, имају имало официрске части и људског образа, они би већ током вечери поднели оставке и напустили простор Косова и Метохије”.

Позивам све грађане Косовске Митровице да од вечерас прекину сваку комуникацију са припадницима окупаторских снага и захтевам, у име општине Косовска Митровица, да окупаторске снаге одмах напусте север покрајине. Показује се, да смо били у праву, када смо најавили да ћемо се убудуће, за заштиту српског становништва у складу са Женевском конвенцијом, ослањати искључиво на припаднике Цивилне заштите, који морају бити наоружани и бранити свој народ од шиптарских терориста и окупатора „, истиче се на крају саопштења које је потписао председник општине Косовска Митровица Крстимир Пантић.


Широооко

5 фебруара, 2013

Чуо сам, недавно, преко конобара једног београдског ресторана, у који је потпредседник српске владе извео арапског шеика на ручак, да је господин Александар Вучић платио рачун из “свог џепа“, односно, од своје плате, а не преко “потписа“ и на рачун владе. Рекао је шеику да је његов гост.

Тај гест је одушевио конобаре, јер рачун нису платили порески обвезници већ потпредседник владе својим новцем. “Галантан човек“.

Рачун је износио око 80 000 динара (скоро 800 евра). Шеик је свим конобарима (њих 4-5) оставио по 100 евра за бакшиш (укупно 400-500 евра).

Међутим, остају питања без одговора.

Прво, како арапски шеик може да буде лични гост потпредседника владе Србије када је дошао у званичну посету Србији? Да ли је господин Вучић од своје плате дао новац и за државно обезбеђење, гориво за службене аутомобиле? Да ли су комбинати  које продаје шеику његова приватна имовина? Да ли очекује провизију од шеика после продаје тих комбината?

Друго, одакле новац политичару који цео живот ради за посланичку плату, или сада министарску, а која је мало више од 80 000 динара, да плати у ресторану рачун  од 80 000 динара? Колико често то ради? Од чега ће да живи до краја месеца? Колику је пријавио уштеђевину? Да ли је од шеика после добио новац да плати рачуне за струју, новац за ужину и књиге деци? Да ли је објаснио шеику да је то скоро цела његова плата, и да ли се шеик зачудио  што г. Вучић целу плату даје за један ручак, један дан у месецу? Да ли је објаснио шеику да су то 3-4 месечне плате радника који раде у комбинатима које ће купити? За шеика је, наравно, ово био један од скромнијих и јефтинијих одлазака у ресторан. Међутим, за потпредседника владе се то не може рећи, или може? Ако је позајмио 80 000 динара да би извео шеика на ручак, зашто је то урадио? Да ли је хтео да испадне шеик пред шеиком? Да ли је и г. Вучић шеик?

На крају, да ли је нека државна институција обавештена да је г. Вучић извео арапског шеика на ручак и да је од својих пара платио рачун од 80 000 динара? Да ли ће негде приложити тај рачун?


Друштво пријатеља Двери у Африци

4 фебруара, 2013

 

Savindan-u-Juznoj-Africi-2013.-godine---19

После посета у више од 50 српских заједница у Европи, Америци, Канади и Аустралији у последњих неколико година, ово је био први пут да је један представник Двери боравио на афричком континенту. Овим поводом, у суботу, 26. јануара Бошко Обрадовић одржао је предавање у цркви Светог апостола Томе у Јоханесбургу, на тему: Српско национално питање данас – како очувати духовни и национални идентитет у 21. веку. Сутрадан је био гост-беседник и на Савинданској академији, уприличеној поводом празничне прославе првог српског архиепископа и просветитеља – Светог Саве.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/dveri-na-delu/2013/februar/dveri-po-prvi-put-u-juznoj-africi.php


Двери на удару цензуре (Вучића, Динкића, Дачића и Ђиласа)

4 фебруара, 2013

 

Тренутно су на власти најпознатији “борци“ за слободне медије

Тренутна цензура у медијима, чији највећи удар трпе Двери, већа је него у време када су Србијом владали Милошевић или Тадић.

У последњих месец дана Двери су доживеле врхунац цензуре и медијског мрака који није забележен ни у Милошевићево и Тадићево доба, када су медији у Србији били на врло ниском ступњу слободе. Од почетка 2013. огласили смо се са 10 следећих иницијатива и саопштења који су више него битни и тичу се најкрупнијих друштвено-политичких тема, а потпуно су прећутани у водећим медијима:

1. Од Томине платформе остали само дугмићи – поводом одустајања председника Николића од сопственог предлога Резолуције о КиМ

2. Скупштина Србије усвојила добросуседске односе са Косовом и Метохијом – став Двери поводом срамне резолуције Скупштине Србије о КиМ

3. Двери затражиле пуштање Шешеља на слободу до изрицања пресуде – поводом кршења људских права др Војислава Шешеља после 10 година затвора у Хашком трибуналу

4. Двери траже да се Јосип Броз Тито сахрани у Хрватској, а Кућа цвећа преименује у Музеј жртава комунистичког терора – Савиндански манифест поводом 14 година Двери

5. Министарка и Јужни ток – критички осврт на Зорану Михаиловић и антируско спречавање почетака радова на Јужном току у Србији

6. Како би Двери регулисале проблем страних агената у Србији – предлог решења за контролу рада НВО финансираних из иностранства

7. Зауставимо Динкића у распродаји Србије – поводом почетка продаје пољопривредног земљишта странцима

8. Захтев за оставку комплетне Владе Србије – поводом увођења царина и прављења границе са КиМ

9. За Србију: земљу без ГМО – На предлог одборника Двери Чачак постао први град у Србији нетолерантан на ГМО

10. Добијена и друга битка против ГМО – Монсанто без кредита у Србији

Да ли су ово биле битне и најактуелније политичке теме – процените сами!

Да ли Покрет који је добио преко 200.000 гласова на последњим изборима треба да добије свој глас на српским медијима? Да ли су ти медији српски?

Постоји ли опозиција уопште данас у Србији?

Како функционише медијски мрак најбоље се видело у недавној емисији ДА, МОЖДА, НЕ на РТС 1 у којој се расправљало о укидању аутономије Војводине, а да притом у емисију нису позване Двери које су једина политичка организација у Србији која се уопште залаже за укидање аутономије Војводине и пуних шест месеци води ту кампању широм северне Србије. Овоме свакако треба додати да велика изборна крађа од Ђурђевдана прошле године и даље остаје неистражена, упркос обећањима председника Николића и иако водеће функције у држави, укључујући и Министарство правде, држе они који су добили изборе на дверјанском открићу изборне крађе.

www.dverisrpske.com


Oko 50.000 radnika u Srbiji ima posao, ali ne prima platu. Svaki peti radnik radi na crno. Nezaposlenih oko 25%

4 фебруара, 2013

Svaki dan idem na posao, a od firme nisam primio ni dinar poslednjih 11 meseci. Ukupno mi duguju 49 plata, a kad saberem koliko je to para od 2008. godine, nije mi isplaćeno skoro milion dinara – kaže za “Blic” Zlatko Vidanović, koji je u “Građevinaru” iz Niša 37 godina radio kao vozač, a sada je prešao u službu održavanja.

Vidanović, nažalost, u svom problemu nije usamljen. Oko 50.000 radnika u Srbiji ima posao, ali ne prima platu, procenjuje Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata. Dva puta više ljudi, oko 100.000, primaju platu sa zakašnjenjem od pola godine.

...

U Srbiji, prema zvaničnoj statistici, svaki peti radnik radi na crno. Nezvanične procene ukazuju na to da takvih ima oko 700.000, trećina ukupnog broja zaposlenih. Većina njih za 20 godina neće imati penziju i biće socijalni slučajevi.

Stopa nezaposlenosti u Srbiji u 2012. iznosila je oko 25,5 odsto. U oktobru 2010. stopa nezaposlenosti iznosila je 19,2 odsto, zaposlenosti 37,7 odsto, a neformalne zaposlenosti 19,6 odsto.

>

Извоз воћа мањи за 30 одсто

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

 


Извоз воћа мањи за 30 одсто

3 фебруара, 2013

Род воћа у Србији у 2012. године био је у просеку мањи за 30 одсто због раног мраза, града и суше, што је утицало и на извоз који је количински био мањи, али вредносно није због подбачаја рода у целој Европи, изјавила је Танјугу Евица Михаљевић из асоцијације Плодови Србије.

Из Србије је у 2012. години извезено 160.000 тона свежег воћа и поврћа, а уколико се рачуна и замрзнуто воће и поврће, укупне количине износе око 350.000 тона, рекла је Михаљевић. “Водећа култура у извозу свежег воћа биле су јабуке којих је прошле године на страна тржишта пласирано око 65.000 тона, и то углавном конзумне“, навела је Михаљевић, додајући да у нашем извозу и даље доминира руско тржиште.

„Претходне године је у иностранство извезено око 130.000 тона јабуке, али у тој количини је било доста индустријске јабуке, тако да је све у свему, у 2012. дошло до малог смањења извезених количина“, указала је Михаљевић.

Шљиве је извезено је око 24.000 тона, што је иста количина као претходне године, док је пласирано 13.000 тона брескве, што је за 4.000 тона мање него у 2011″, навела је Михаљевић.

Што се тиче поврћа, највише смо извозили паприку, купус и шаргарепу и ту можемо много више да дамо, нарочито је интересантна та рана производња поврћа, која се код нас доста увози и која гледано тако и ценовно, она највише и пара односи“, поновила је Михаљевић.

Лане се први пут увоз свежег поврћа приближио нашем извозу – увоз је износио 47.000 тона, а извоз 42.000 тона“, указала је Михаљевић, напоменувши да је разлика пре пар година била 50 одсто, па чак и 100 одсто. Према њеним речима, држава би морала нешто да учини да та производња, ако ништа друго, супституише увоз, односно да ширимо нашу производњу и „бар поједемо нешто наше“.

Наш главни адут је органолептика поврћа произведеног у Србији – специфичан укус, боја, арома, мирис, и то треба да искористимо, а не да увозимо „паприку која је стакласта, без укуса, парадајз, овакав или онакав“, поручила је Михаљевић.

„У сваком случају, држава треба да субвенционише додатно рану производњу под пластеницима и стакленицима, а с обзиром да се ради о поврћу које је једногодишња култура, ту би се резултат одмах после прве године, морао и видети“, подвукла је Михаљевић.

Танјуг/ВасељенскаТВ

>

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

 


Svetislav Basara: Vladine vlade vlada

3 фебруара, 2013

U petak uveče čaršijom je odjeknula „pouzdana“ vest da vlada samo što nije pala, a ja sam to saznao među poslednjima, negde pred ponoć, kada su na moj mobilni počeli da pristižu SMS-ovi radoznalih dilbera koji žive u zabludi da je moja malenkost „dobro obavešteni izvor“. Blagoizvoleo sam ne odgovoriti ni na jedan od tih SMS-ova. Imao sam pametnija posla. A pošiljaocima nisam imao da kažem ništa osim ovoga što ću sada reći svima vama: Puca mi Crven Ban da li će vlada pasti ili će vladati, kako to Vučić predviđa, još celih deset godina. Vreme je, dame i gospodo, da se opasuljimo i da se suočimo sa pustinjom realnosti. Usponi i padovi ovdašnjih vlada imaju isto onoliko uticaja na stvarni život nas sirotinje raje koliko i gama zraci na sablasne nevene. Mi se, to jest sirotinja raja, nalazimo u limbu, u kome se ništa neće poboljšavati niti se, pak, šta pogoršavati jer gore jednostavno ne može biti. Šta, dakle, nama, sirotinji raji znači da li Nemanjinom predsedava Kurta ili pak Murta? Meni lično – ništa. Vi kako hoćete.

(…) Iako je samouvereno izjavio da od pada vlade nema ništa, premijer mi nije delovao naročito ubedljivo. Vučić bi možda ubedljivije zvučao, ali je – tvrde novindžije – bio (i ostao) nedostupan za komentare. To je već, da kažemo, indikativno. Poznato je da Vučićev rejting vrtoglavo raste, a takođe je poznato da po prirodi stvari svaka vlast teži da se apsolutizuje. Zašto bi Vučić – pitaju se već izvesno vreme analitičari ovdašnji – delio vlast sa Dačićem, ako bi možda mogao da vlada sam ili, eventualno, u društvu manje alavih partnera. To sam se i ja u nekoliko navrata pitao. Ali rekoh već, baš me više briga. A sad ću da vi kažem i zašto. Zato što država Srbija postoji samo za srpske državnike, državničke porodice, državničke porodične prijatelje i državničku poslugu. Ili da postavim drugačije: kao što meni puca Crven Ban za srpsku vladu tako i srpskim vladama puca Crven Ban za sve nas. Ako mislite da nisam u pravu, dajte mi keca, ako mislite da mi je ova bila ka vladičina, popijte kafu, pa na posao.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/vladine_vlade_vlada.881.html?news_id=255320


900 година од рођења Стефана Немање

2 фебруара, 2013

Нови Пазар – Удружење „Рас“ у Новом Пазару затражило је од надлежних у граду и републици да на достојан начин обележе 900 година од рођења Стефана Немање, оснивача прве српске државе, градитеља првих српских манастира, творца српске вере и националне свести и зачетника српске културе и националног идентитета. Стефан Немања рођен је 1113. Године, династија Немањића створила је, за 200 година владавине, и 31 годину столовања у Старом Расу (данашњи Нови Пазар и околина) моћну државу, прву епархију, митрополију…

„Огромна је глупост, апсурд и национална срамота, а и национални и државни грех, што нам већ десет година власти забрањују да у центру Новог Пазара, где је Немања устоличио прву власт, поставимо његову бисту, дело познатог вајара Николе Коље Милуновића“, каже Никодиновић. “ Покушаћемо поново ове године када „славимо“ девет векова од Немањиног рођења.

Иначе, у Дежевској долини, код Новог Пазара рођени су Свети Сава, седам српских краљева и два цара. И Стефан Немања замонашио се у Петровој цркви у Старом Расу, живот га је потом одвео у Студеницу и Хиландар, почива у Цркви Свете Богородице у Студеници.

Прошлог лета у Дежеви су, недалеко од остатака Немањине саборне цркве, освештани темељи Храма Светог Саве који ће се градити уз благослов владике рашко – призренског Теодосија, средствима Цркве, прилозима верника, а мештани се надају, и уз помоћ државе. Прве донације пристижу, озбиљнији радови могли би почети већ на пролеће.

Светска баштина

Из доба Немањића у Расу су остали: Петрова црква, Ђурђеви ступови, Сопоћани и Стари град Рас, који су као светска културна добра под заштитом Унеска.

http://www.vaseljenska.com/drustvo/novi-pazar-traze-bistu-za-osnivaca-drzave/


Pupovac: Tako se ne ide u Evropu

2 фебруара, 2013

Protesti kakav je bio onaj današnji u Vukovaru protiv uvođenja dvojezičnosti sasvim sigurno ne idu uz državu koja za nekoliko meseci treba da postane članica Evropske unije, rekao je potpredsednik Samostalne demokratske srpske stranke Milorad Pupovac.  Jedan od lidera Srba u Hrvatskoj kaže da ga posebno brine to što se, zbog izbora, često organizuju skupovi kojim se produžava ratno stanje. Oni koji šalju poruke da je i u Vukovaru trebalo organizovati Oluju, na Hrvatsku navlače dodatnu odgovornost etničkoga čišćenja i još jednom podsećaju na tu vrstu optužbi i na tu vrstu iskustva, rekao je Pupovac. 

Posle protesta u Vukovaru protiv najavljenog uvođenja srpskog jezika i ćiriličnog pisma u zvaničnu upotrebu, ispred jednog lokala u Borovu došlo je do incidenta u kojem je povređen sin pravoslavnog sveštenika. Prema pisanju hrvatskih medija, reč je o sinu pravoslavnog sveštenika iz Borova, što je on i potvrdio. Policija je, navodi se, potvrdila da je povređen 21-godišnjak iz Borova, a ostale okolnosti se utvrđuju u saradnji sa osječko-baranjskom policijom, jer se pretpostavlja da su izgrednici s tog područja. Posle fizičkog sukoba, lokal u Borovu navodno je i kamenovan.

 


Бранимир Марковић: Дунав-Морава-Вардар-Егеј

1 фебруара, 2013

(…) У целој вишемиленијумској историји данашња територија Србије само укупно 40-ак година није била у држави која излази бар на једно море.

(…) Идеја о каналу Д-М-В-Е је редак пример долажења из д… у главу.

(…) Антички писци су простор данашњег Балкана или, како су га учени стратези 19. века звали „Илирско тропоље (троугао)“, перципирали као острво оивичено са запада, југа и истока са четири постојећа мора а са севера мочварним обалама бившег, Панонског, тј. Савом и Дунавом. Широка корита, а нарочито мочваре леве и брда „наше“, десне обале оба Истера, погодна за фортификације, биле су брана (заиста) копненим освајачким културама из степа Евроазије. 

Унутар тог благородног природно заштићеног појаса настала је прва „херметичка заједница“ – по теоретичарима „Прве Европе“ (за разлику од тумачења официјелне историје која још увек Винчанско не сматра за писмо већ за ознаке и украсе, па тако тај период сврстава у праисторију) чак прва цивилизација у историји. За ту херметичку заједницу такође важе свих 10 Томићевих заповести, само што у толико великом простору „острва Пеласта“ (прво забележено име становништва наших простора) и тако нецивилизованом окружењу оне нису ни мало бесмислене као што су данас, примењене на све заосталије, патуљастије и фрагментираније срБске „заједнице“ и (нажалост, у односу на нас) све развијеније окружење. Као и сва архетипска понашања и ово је изворно дубоко рационало утемељено.

То „острво“ наши преци су лако опловљавали својим карактеристичним моноксилима, издубљеним балванима, првим чамцима у историји. Управо по археолошким налазима тих моноксила може да се реконструише простирање тог становништва, па су тако допловили обалом Анадолије и до Палестине и дали јој име (по Пеластима), а пречицом, теснацем од Сицилије, и до Феникије. Не из задовољства, како би данашњи наутичари, већ због трговине. Наиме „острво“ је и место прве индустријске револуције – открића рударства и металургије, неки од најстаријих рудника откривени су на нашем тлу. А најлакше је било путовати и са-обраћати водотоковима, кад их је већ Бог дао, а Мркоњић, и без фах(или само)идиотских опструкција Рашета-Илић-Борис-Беговићевског типа, са путевима каснио миленијумима. Узводно малим Истером (Савом) до извора, затим моноксиле и товаре на рамена преко брда, па низ обале Истре, користећи куренат (струју) на југоисток – Јадранским па Јонским, Егејским, па Црним морем. Или обрнуто, низводно великим Истером до Црног мора… Описано у Аргонаутима и Златном руну.

(…) Нафта је сада на Каваказу, а пут робе од и до Европе од све платежнијих Азербејџана и сличних новобогатих држава води преко Црног мора па Дунавом поред ДорЧола. Да ли ћемо гледати стране бродове са кеја или ћемо се коначно организовати?

У питању је препознавање генима пренесених позитивних искустава и информација из прошлости.Толико је разлога да се бацимо на  Д-М-В-Е.

http://prevrat.com  


%d bloggers like this: