Од комунистичких Шојића до досовских “стручњака“

DRAGAN PETROVIĆ: ZAŠTO JE PORAZ OD HRVATSKE POKAZAO SUNOVRAT POSTOKTOBARSKE SRBIJE

http://www.standard.rs/poraz-od-hrvatske-pokazao-sunovrat-postoktobarske-srbije.html

коментар испод текста на сајту НС:

Никола В. •

Све је тачно осим да су разни Томислави Караџићи који су настали деведесетих па и пре деведесетих, у време Шојића, мање одговорни од неких Весића и Анђелковића који су настали после 2000. године. Србија је још пре 30 година почела да заостаје у развоју… Пре 40 година ауто из Заставе није био много гори чак ни од Фијата а не од Шкоде, а то се променило већ крајем 80-тих.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Режимски репрограм репрограма репрограма

Пораз

Partizani

Спартак

Како ради човек који се каје, који је на путу покајања?

Dragoljub Petrović: Krcun na Marakani

Mile Milošević: Mrežne veze

Јелена Јанковић и Ана Ивановић

БОГата Србија

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

ТРЕЋА СРБИЈА

6 Responses to Од комунистичких Шојића до досовских “стручњака“

  1. Varagić Nikola каже:

    Остоја СИМЕТИЋ: Само нек’ су момци живи и здрави

    24.03. 2013 Српски културни клуб

    Кад је наша фудбалска репрезентација, пре десетак година, доживела један од многих неуспеха, приличо сам се изнервирао, изрекао бујицу увреда и псовки на рачун њених чланова, а мој кум, Мирослав Барошевић је, као одговор на моју провалу срџбе, рекао “Само нек’ су они живи и здрави.”

    Испрва нисам могао да верујем шта чујем. Мало се нисмо озбиљно посвађали, јер ја никако нисам схватао његову помирљивост и склоност да опрости виновницима националног понижења. Његов став да је то само њихов посао, око кога ми, обичан свет, не треба да се једимо, те да није у питању никакав национални интерес, већ обично лоптање, нисам могао да прихватим. Мислио сам да је Мика полудео. Сада знам да је био зрелији од мене.

    У петак је наш тим изгубио од Хрватске 2:0. (Мо’ш мислити!) Данас Срби нису расположени. Потонули су. Намргођени. Тужни. Неки кукају. Други псују тренера, трећи играче, а већина све комплет. Tous ensemble. Пишу се чланци о поразу фудбалера као метафори националног слома, галами се о недостатку родољубља код играча, плаче се због пропуштања светског првенства у Бразилу, неки псевдоовинари вређају голмана на националној фреквенцији…

    Стичем утисак да овај пораз људе боли далеко више од Вучићеве косовске политике. Многима је важнији прецизан волеј него комшијино радно место. Немалом броју Срба је срце прескочило и дах застао док је Ђоковић тукао Мареја, али им ни влас на глави није затитрала док је “наша” жандармерија шибала косовскометохијске Србе на барикадама.

    Људи, освестите се. Џаба вам (нам) све златне медаље овог света у свим спортовима, ако нам фабрике не раде. Шта вреди Миљковићев смеч, кад наша влада укида српске судове, школе и болнице у Косовској Митровици? Како то да се узбуђујете, једите и урлате ако Јелена неће да игра у ФЕД купу, а равнодушно прихватате отпуштања, поскупљења, медијску цензуру и евродиктатуру?!

    Тргните се! То је само игра. Није битно. Људи намлате милионе лоптајући се, а ви немате за кифлу. Они су већ заборавили на пораз и спремају се за оно важније, клупску сезону и нови, маснији уговор. Не треба им ни замерити. То је њихов посао. Што рече онај што га не волим: “И нема дриблај, и нема додај, већ само има – добро се продај!” Нису они криви што руља лудује за Теом и Декијем, а нема појма ко су Теодор фон Бург или Никола Боровчанин. Пало им у део да за спрдњу и зајебанцију буду милионски плаћени док раја глође коске и качамак, а пуши најгору крџу. Ја их уопште не кривим, чак их подржавам. Док има оваца, биће и шишања. Лично, игноришем профи спорт и баш ме брига ко побеђује, а ко губи. То је само забава за доконе и посао за спортисте и менаџере.

    Професионални спорт није судбинско питање. Он чак уопште није важан за ваш живот. Неће вам бити ни боље ни горе од спортских успеха/неуспеха наших клубова и репрезентација. Хоћете ли имати већу плату ако кошаркаши постану олимпијски шампиони? Хоће ли Косово остати наше ако Партизан освоји лигу шампиона? Хоће ли Америка престати да нас муштра ако Ђоковић још деценију буде најбољи?

    Зато, пустите момке нека живе свој живот, а ви, драги моји, живите свој. Све је у животу важније од спорта и естраде. Победите ви Хрвате у привреди, родољубљу, памети, науци, уметности… Бијте своје битке, а не очекујте од дечкића и цурица у шареним гаћицама да вам бране национално достојанство.

    Еј, браћо, земља нам се буквално распада! Фабрика нема. У школи ништа не уче. У Бетанији свако мало настрада беба. Месо кошта као суво злато, а плата касни пола године. Дачек певуши Миљацку и нутка Змију столицом у УН, док се нација гуши у сузама због два комада са Максимира. Па то је патологија. Брука и срамота.

    Док није касно, пресаберимо се, и одредимо себи приоритете. Предлажем:

    Оцрквљење
    Јачање породице
    Очување територије
    Дизање привреде

    Кад то успемо, лако ћемо надлоптати коцкасте.

    http://www.srpskikulturniklub.com/fudbaleri

  2. Varagić Nikola каже:

    Ђорђе Ивковић: ИГРА У ЗАЛЕЂУ

    26.03. 2013

    Српски културни клуб

    Наша фудбалска репрезентација се вратила из Загреба у истом распожењу у којем је на тај више мучни него неизвесни пут и кренула. Никад није лако кренути у бој, макар и спортски, без штита и спакованом белом заставом заједно са спортском опремом. Вештина је тихо се вратити кући. Што неприметније. Српски јавни телевизијски сервиси су учинили највише што су могли – дали су свог прескупог медијског простора најмање што су могли. Тек да се каже да су „известили“. Имамо ми, болан, важнијих проблема. Остало је да се одигра још неколико такмичарских утакмица без такмичарског значаја па да се импотентна дружина разиђе до следећег циклуса који ће се без каквог разумног разлога у медијима назвати „такмичарским“. Из фубалског штаба у Старој Пазови тај нови циклус ће се и даље звати „подмлађивачки“, а стари циници би га назвали „трговачким“, да би се избегла страна реч недовољно јасног значења „трафикинг“.

    Шта смо ми, у ствари, видели у Загребу?

    Најпре, бљутаво стилизован ријалити-шоу са темом „Хрватска толерана, демократска и културна држава“. Српска страна: одличан 5. Или пет штапића. Шта се пре шоу-програма догађало диљем „лијепе њихове“, више се не рачуна. Послата је позитивна слика у свет. Моћ фудбала.

    Затим смо видели убледеле играче Србије како певају српску химну и аплаудирају хрватској химни, што има сличну вредност као да су је и сами певали.

    После неколико туц-муц акција, видело се да хрватског реванша за мангупски потез Бате Мирковића из оне, заиста историјске утакмице које се сви сећемо, не може бити због недостатности Батиних наследника.

    Остало беше рутина.

    Зашто је овако?

    Има разних покушаја да се ситуација објасни. Углавном су у питњу идеолошке метастазе*. Укратко, „крив је пети октобар“. Што се репрезентативног фудбала тиче, међутим, ништа не фали. Чак је и селектор одлично плаћен – три пута више од хрватског изборника који га је понизио. Наши фудбалери играју у клубовима где се добро или врхунски ради, услови за тренинг „по европским стандардима“. Па шта то нашој репрезентацији недостаје што други имају?

    Истина је: Ми живимо у свету у коме је Интерпол објавио да је ухватио најмање 350 намештених утакмица широм Европе, рачунајући и утакмице репрезентација. Изашао је нижи званичник УЕФА и скрушено изјавио да је „ово тужан дан за фудбал“. Након тога је обелодањено да је широм света засигурно намештено (кладионичарска посла) још хиљаду утакмица. Ако је толико идентификовано, можете ставити још неки број за степеновање да се дође до релевантног броја намештених утакмица. Пошто утакмицу не може да намести један човек, доћи ћемо до тога да се светском и европском фудбалском мафијом диригује из саме утробе фудбала. И гле, нико у ФИФА и УЕФА не изврши хари-кири, или барем да поднесе оставку као морални чин. Нису та господа ни десет „Здраво-Марија“ очитали. Не, дошли нама да објасне шта је фер-плеј, па да премеримо шта нам је чинити.

    Али, то је екстерни проблем. Шта је са нама? Ми смо мала и сиромашна земља, себи не можемо да дозволило много тога што велики и моћни смеју, ако желимо успех.

    Сви политички аналитичари који су се за прилику преметнули у (једнако успешне) фудбалске аналитичаре губе из вида да је млада репрезентација Србије 2007 године освојила друго место у Европи. Чак четири српска фудбалера – Кахриман, Ивановић, Коларов, Јанковић, су уврштени у идеалну младост Европе. Већина тадашњих младих репрезентативаца Србије је у А репрезентацији. Хрвата на том првенству није било ни од корова. Па шта би у међувремену? Ми „подмлађујемо“ репрезентацију играчима од 27-28 година, па ето, забога, губимо од парњака који су нам пре шест година били инфериорни?

    Са екс-Ју простором се нећемо бавити. Сем пар узлета нису бољи од нас. Прошли пут ми смо отишли на светско првенство а Хрвати су остали кући, на пример.

    Немају наши играчи изграђен карактер. Карактер се у породици васпитава а у клубу надограђује. Не улази се у репрезентацију да се дигне цена. Паре се потроше, а играч остане резерва. Без зрелог карактера спортиста је такмичарски лимитиран и каријера му брзо крене стрмином. Наша фудбалска репрезентација је екипа недоврша коју води Миха нејаки. Не треба јаснији приказ шта је стварност његовог „подмлађивања“ од објашљења понижења које смо доживели на утакмици са Белгијом:

    „ Белгија је велика екипа, из прве наше грешке су нас казнили, а други гол дали су из контре. Пали смо у другом полувремену. Мало наших играча стандардно наступа у својим клубовима. Док су имали ‘бензина’ било је добро, али нису били довољно припремљени као Белгијанци који су физички били спремнији.“

    Подмлађује репрезентацију са неспремним играчима!!!???

    Колико је систематичан у свом основном задатку – селекцији, показује његова јавно изнета намера да под државни стег позове и два дерана из кадета Партизана. „Да Михајловић рачуна на нас сазнали смо преко фејсбука“ – изјавиле су усхићене пубертетлије.

    Најјачи разлог зашто Михајловић треба да остане селектор изнео је Ћиро Блажевић: „Не мењајте Михаловића, доћи ће још гори!“

    Не сме се одобрити ни разумети кад играч у пуној снази одбије да игра за репрезентацију. И то мора бити принцип. Мислимо на Видића првенствено. Али, ако исто поступе и Луковић, Дишљенковић, па ево и Матић… онда се морамо позабавити и узроцима, а не само брисањем за вечита времена.

    Наравно, и у неповољној општој ситуацији може се направити честит тим. Антић је у томе успео пре четири године. Можда је још изразитији пример Илије Петковића. Са њим као селектором на путу ка Немачкој 2006. „плави“ су победили на шест од 10 утакмица, док су преостале четири завршене нерешеним рзултатом, са само једним примљеним голом.

    Међутим, оба пута на завршним турнирима доживели смо фијаско. Фудбалска котрерија се показује као прејака и немилосрдна у својој разорној алавости.

    Михајовићу се приговара да у тим позива углавном играче који су под директном контролом извесног менаџера Фали Рамаданија. И то је можда једина неправедна замерка. Јер, сви играчи су још од малих ногу под директном контролом неког менаџера из фудбалског полумрака.

    У том спортском полумраку изворишта су наших невоља.

    Зато може да се догоди да БАСК препусти своје такмичарски освојено место у првој лиги Новом Пазару (уз мало политичке подршке), и да истовремено председник БАСКА пређе на место председника Новог Пазара, мало пре него што је ухапшен.

    Зато Војводина може демонстративно да напусти финалну утакмицу купа, без конкретне казне. Напротив, да би се одобровољили Новосађани дата им је организација следећег финала. Али, пошто су испали пре времена, они су без пардона одустали од већ прихваћеног домаћинства, опет без последица. Бато Буторовић и Толе Караџић су и даље добри другари.

    Зато је код нас могуће што нигде у свету није – да вођа једне групе навијача Звезде пређе у супротне навијачке редове и постане вођа партизанових навијача. Када је у једном навијачко-дилерском обрачуну пропуцан, у близини се нашао оперативац БИА да му прискочи у помоћ.

    Могућ је и скандал у Италији изазван од групе хулигана који су чак упадали и аутобус са нашим играчима. Као да поменута БИА и МУП нису имали оперативних сазнања па их Иван Богданов заскочио неспремне?

    Могуће је и да играчи буду више Рамаданијеви него клупски.

    Све је то могуће, али то никако није амбијент у коме се могу стварати добри играчи и такмичарски успеси.

    И све то јесте тако ружно, али није од данас ни од петог октобра, већ корени задиру много даље. Да би разумели о чему се ради, морамо се вратити више деценија у назад, у доба „самоуправног социјализма“. Тада су наши друштвено-политичко-спортски радници, на темељима Кардељеве теоријске мисли, конструисали јединствен у светским размерама спортски модел зван НЕАМАТЕРИЗАМ. Шта је то, нико није успео да дефинише. Највише што се успело је да „термин неаматеризам означава шта тај спорт није, а не и оно шта тај спорт јесте“. **

    Осим константе да су спортски неписмени „политички радници“ без икакве стварне одговорности, у клубовима који су претстављали „општедруштвено добро“ (народски, али политички некоректно „Алајбегову сламу“) преко спопрта стицали неопходни друштвени престиж, главни генератор рада спортских колектива су били „ЦРНИ ФОНДОВИ“. Наравно, као један нефункционалан и непоштен, у фундаменту труо систем, неаматеризам је могао да опстане само уз све веће упумпавање општедруштвених пара које су завршавале у приватним џеповима ( прескачемо друге бенефите у виду угодних радних места, снабдевање у „дипломатским магацинима“, станове, до кулинарске потпоре из синдикалног репертоара).

    Заборавили смо ми како су наше неаматерске фудбалске звезде знали да се понашају. Сећа ли се неко брисање ципела петохиљадарком? Сећа ли се неко анегдоте из Норвешке када је конобар у хотелу служио наше размажене неаматере до подне, а увече им забио гол у победи Норвешке над Југославијом 3 :0. Нашима нису одговарали услови за игру.

    Заборавили смо када су једног „Недељног поподнева“ на РТЗ стaјали исписани сви резултати последњег кола пре почетка утакмица. Заборавили смо Шајберове очајничке мере да се спасе шта се спасти може, али без пострадања друштвено-политичких радника?

    Последично деклартивну вербалну разметљивост о „приоритету рада са младима“ и „масовној физичкој култури“ у стварности је пратила све већа небрига.

    Распад СФРЈ скоро да је дошао као растерећење за српски спорт (Звезда, КЕШ). Али, дошле су ратне године и време ембарга, изолације. Све социјалне бране су попуцале, систем се, какав год био, распао. Поред увек пожељних опробаних „руководилаца“, господара буџета и тада постојећих самодоприноса, у клубове су нахрупили пиљари, кафеџије, шверцери девизма различитог калибра, власници салона за забаву и опуштање, почесто још из СФРЈ повезани са ДБ, са нешто пара и одлучном жељом да партиципирају у заслугама за туђе спортске успехе и деоби плена. Аркана сви знају. Ево кратког профила још једног трагично страдалог спортског радника:

    Јусуф „Јуса“ Булић (1952 — 1998) је био познати српски криминалац, члан клана Љубомира Магаша, и власник фудбалског клуба Железник.

    Када је 10. новембра 1986. године Горан Вуковић звани Мајмун убио Магаша, Булић се вратио у Југославију. По доласку у земљу Јуса откупио је најпре кафану „Зона Замфирова“, затим коцкарницу „Руски цар“ и још неколико казина у Београду и унутрашњости. Након извесног времена настанио се са породицом у Железнику, где такође откупљује спортску кладионицу. Поред кафића „Пирана“ Јуса откупљује и кафић “22″ на новом Беогаду од власника хотела „Мажестик“ Миодрага Батричевића познатијег под надимком Мија Гавран. Ипак домаћој јавности постао је познатији када је откупио ФК Железник Београд, којег је за кратко време довео у прву савезну лигу омогућивши клубу да игра утакмице против великана као што су Црвена звездаи Партизан.

    Цео наш спорт је запао у неразмрсивим колоплет са корупцијом, организованим криминалом, свим облицима примитивизма. Да у питању није никакво претеривање нека послужи неколико цитата из оновремене штампе: „Притворен Жарко Павловић, `крушевачки шеик`, власник ФК `Напредак`“, „Убијен Миодраг Никшић, `кум` Звездаре, власник ФК `Звездара`“, „Убијен Радојица Никчевић, члан управе ФК `Партизан`, председник КК `Партизан` у време његових највећих успеха 1990-92. године, један од пет најбогатијих београђана“, „Притворен Момо Рајић, власник ФК `Спартак`“… Или: „Тренер Подгоричана се насред терена хватао за место `где се састављају ногавице панталона`, али су га превазишли чланови управе који су се из почасне ложе служили таквим `вокабуларом` да је публика морала да позове милицију да интервенише“… и тако у недоглед. Поменусмо нешто касније страдали су Јуса Булић и Аркан.

    У таквој атмосфери о одгоју фудбалера скоро да није било места. „Бригу“ о овој популацији све више су преузимале мамипаре зване приватне школе фудбала. Зар је онда чудно да је наша омладинска репрезентација врћена (протерана) из Аустрије поткрај деведесетих, јер су играчи учествовали у масовним крађама по шопинг-центрима?

    Ако је спорт огледало друштва, куд ћете бољи доказ да се такав систем морао демонтирати?

    Последње убиство се догодило 2004, када је страдао генсек ФСС Бранко Булатовић. Не значи да насилних обрачуна више нема или их неће бити, већ се тренутно догађају на нижем хијерархијском нивоу.

    Фудбал је почео да сече грану на којој седи, да уништава базични фудбал. Најбољи пример за то је Прва београдска лига. Некада је то била оаза најлепшег аматерског (или полунеаматерског фудбала) и расадник одлчних фудбалера. Није било необично да на уткмицу дође хиљаду и више гледалаца. Данас је то најтрофејнија лига после Јелен супер лиге, коју више нико не гледа. У њој играју Обилић, Железник, Полицајац (некад Милиционар), Булбурдерац (наследник бившег прволигаша Звездаре). Сваки на неки посебан начин ови клубови су прошли пут вртоглавог и олаког успона до суноврата. После свега остала је апатија и пуста игралишта.

    Мали су копирали велике, тако су однеговани читави нараштаји нових спортских посленика у базичном („аматерском“) спорту, којих се нећемо лако решити. Изврнути систем вредности код нас је доведен до савршенства. У нас је свуда архаично ЛУПЕЖ или ХУЉА замењено атрибутом СПОСОБАН! Изродила се архетипска (епска) комбинација муљатора и мудросера. Сви седе и причају, а нико ништа не ради. Односно „рад“ се своди на менаџерисање опште праксе. Читав њихов мисаоно-функционални систем гледе фудбала покрива двадесетак појмова типа одрадили, затворили, договорили се,штела, отворили се, ушли, купили-продали, тражио, дошли им/нам-отишли им/нам, покрили, наместили, виђени су, под контролом је… Да им се каквом адекватном електро-шок терапијом спржи ова конструкција у мозгу, не би знали о чему се ту ради. Вијали би лептирове по игралишту.

    Да закључимо – шта се променило од времена самоуправног неаматеризма? Суштински ништа. Једна од поенти јесте да пети октобар није ништа променио.Фудбалски клубови су и даље недефинисана општа својина, са недодирљивним политичким посленицима у управама и сивим менаџерима у позадини. Црни фондови су даље у највећој оперативној употреби. Мала разлика је што се трговина играчима спустила на млађа годишта.

    Спирала пропадања се наставља.

    Шта би донеле персоналне промене. Зар неко заиста мисли да има разлике у низу Миљанић-Терзић –Караџић…?

    Спорт је ипак огледало друштва. Фудбал нарочито. Треба нам и масован и квалитетан спорт. Требају нам победе. Нема здравог друштва без свега тога.

    Не сме се опраштати јавашлук, фушерај, хокштаплерај, непатриотизам нигде. У спорту се свешто је лоше најбоље види.

    Питање је, дакле, колико дубока и опсежна мора бити хируршка интервенција.

    * DRAGAN PETROVIĆ: ZAŠTO JE PORAZ OD HRVATSKE POKAZAO SUNOVRAT POSTOKTOBARSKE SRBIJE

    http://www.standard.rs/dragan-petrovic-zasto-je-poraz-od-hrvatske-pokazao-sunovrat-postoktobarske-srbije.html

    **В. Параносић – Љ. Лазаревић „Психодинамика спортске групе“, 1975.

    http://www.srpskikulturniklub.com/zaledje#more-3427

    Ко је најкривљи за бедно стање наше репрезентације?

    Толе Караџић (43%)
    Политичари (43%)

  3. […] Од комунистичких Шојића до досовских ”стручњака” […]

  4. […] Од комунистичких Шојића до досовских ”стручњака” […]

  5. […] Од комунистичких Шојића до досовских ”стручњака” […]

  6. […] Од комунистичких Шојића до досовских ”стручњака” […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: