II део текста: UDBA – ознака (не)квалитета
Никола Варагић
ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА
+
Крајем децембра 2012. у листу Данас и на блогу Преврат појавила су се два текста чија је тема свет мистике, а долазе после еуфорије око ”смака света” поводом чега сам написао текст ”ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА”.
На почетку овог текста дајем краћи приказ из Данас-а и са Преврат-а, уз линкове да прочитате до краја текстове, и мој коментар испод:
Ахтун Рео, биће из духовне димензије
У листу Данас појавио се необичан текст (сами уредници су тако представили овај текст) – специјални додатак ”Нема смака, има промена” – који садржи мишљења господина Милована Миће Јовановића (исцелитеља који се бави биоенергијом и регресотерапијом, који тврди да је у прошлом животу био лекар у Француској и да се звао Франсоа Робер Трудо) о човеку, Богу, природи, духовним бићима, религији и недавној фами поводом наводног смака света…
Милован Мића Јовановић у овом тексту преноси:
”Да, Бог разговара са свима нама, само ми не чујемо – рекао ми је Патријарх Павле поводом благослова да отац Радован Биговић буде рецензент и промотер моје књиге.”
Мића Јовановић тврди да је ”разговарао са Ахтуном Реом” који је био ”духовни водич Исуса Христа”. Објавио је књигу разговора са Ахтуном Реом, бићем из духовне димензије.
Затим додаје да ”не постоји ђаво”, ”не постоје демони”.
ЦЕО ТЕКСТ:
http://www.danas.rs
>
Ко је био Димитрије Митриновић
Димитрије Митриновић, готово непознат у нашој јавности, заправо је био један од најзначајнијих европских мислилаца и визионара прве половине XX века. Након “политичке” фазе свог дејства, када је био спиритус мовенс “Младе Босне” и визионар тада још непостојећег југословенства, прешао је у “спиритуалну” фазу, прешао у Енглеску, где је живео све до до своје смрти, био у интеракцији са водећим духовима Европе свога доба, док је интензивно радио на духовном развоју појединца и читавог човечанства.
Његова основна идеја је била стварање уједињеног човечанства базираног на принципима науке, прогреса, хуманости и равноправности свих појединачних народа. Визија је била ре-креирање “првобитног Адама”, спиритуалног бића, архетипа илуминираног човека, који би резонирао са читавим човечанством, које би истовремено било и “универзални човек”, попут холограма у колективној свести.
Раних 20-тих година, Митриновић је приложио серију чланака названу “Светски послови” за “New age”, прогресивни часопис, издаван од стране А.Р. Орагеа. Овде је подцртао своје погледе на свет као развијајући организам са психолошке тачке гледишта у којој су исток, запад, север и југ представљали разлишите аспекте људске психе, а свака различита нација је играла функционалну улогу. Са ове тачке гледишта Митриновић је сматрао да Европа, као континент где се индивидуална самосвест прва развила треба да преузме иницијативу вођству остатка света у правцу интеграције.
Митриновић је предлагао да целокупно знање треба сакупити и превредновати у односу на човека, репрезентативно људско биће, које је Митриновић означио као Антхропос.
ЦЕО ТЕКСТ:
http://prevrat.wordpress.com
—————————-
НАПОМЕНА
Да је Димитрије Митриновић имао прилику да разговара са Светим Оцем (уместо са теозофима, окултистима и прогресивцима из Лондона и Европе са почетка 20. века), и да је кренуо да му прича о својој ”мисији” и ”стварању царства небеског на Земљи”, добио би одговор од Светог Оца:
Димитрије, видиш ону башту. Морамо да је окопамо. Сутра нас чека брање воћа. Прекосутра нас чека столарија…
Другим речима, Димитрије би после 5 месеци, или 5 година, или 25 година, проведених уз Свете Оце Православне Цркве, да је имао прилику, схватио да је насео на лажи лукавога (ђавола), да је био под његовим утицајем, јер би се суочио, уз вођство Светог Оца, са грехом и ”палим Адамом”, у себи, прво.
Исто важи и за Милована Мићу Јовановића и његове разговоре са бићима из духовних димензија, попут Ахтуна Реа. Ђаво најлакше превари људе који су толико сигурни у ”себе” и своје ”знање” а нису победили ”сујету света”.
Мића Јовановић тврди да постоје ”сродне душе” – ”двојници”, да је његова душа формирала још једну личност, и да се ради о редитељу из Мађарске, који сада тамо живи и ради. Ко зна, можда постоје и три душе као једна душа (или још више, па су део Друштва како је учио Емануел Сведенборг) – три човека која живе истовремено, и можда је овај исцелитељ Мића Јовановић душа која је, поред душе тог редитеља из Мађарске, формирала и душу Миће Јовановића, власника универзитета Мегатренд, члана Социјалистичке партије Србије и домаћина масонске ложе Велики оријент Француске у Србији.
Сваки човек је непоновљива и јединствена личност, каже хришћанска наука. Личност не настаје у космичком стварању и не подлеже космичком распадању (законима еволуције). Личност остаје ван граница било којег психо-соматског и социјалног контекста. Хришћани верују у Васкрс (мртвих и живих, и васкрсење тела) а не у ”сеобу душе” (реинкарнацију). Мноштво људских личности (ипостаси) има заједничку природу исто онако као што заједничку природу имају три личности (ипостаси) Свете Тројице. За православну аскетику је важан садржај искуства из садашњости, садржај искуства човека ”овде и сада”, а прошло искуство се појављује као навика. У Православљу морал и етика не постоје ван аскетике, јер се хришћански живот схвата као духовни и телесни напор (вежбање), као подвиг који се постиже кроз аскетску борбу (аскете су подвижници). Унутрашњи живот подвижника је у сталном покрету, динамичан, увек ”овде и сада”.
Сва ова искушења је прошао Свети Отац. Ту је разлика, Свети Отац је прошао ова искушења, и зато је Свети Отац.
О мистицима (исцелитељима, маговима, теозофима, пророцима, гностичарима… и са њима повезаним масонима, илуминатима, темпларима…) као што је Милован Мића Јовановић имам следеће мишљење:
Са једне стране прихватам да свако може бити грешник који је то био зато што је искрено тражио и доста лутао и грешио да би се на крају покајао. Тако каже и Христ: на небу ће бити већа радост због једног грешника који је имао разлога да се покаје него због сто праведника који нису имали разлог да се покају. Дакле, неко може да током трагања за Богом и упознавања себе (тражећи одговор на питање ”Ко сам ја?”) сусретне и духовна бића која ће га убедити да демони не постоје. Међутим, то и даље не значи да духовна бића која среће нису демони. Можда неко искрено тежи Богу, али све док је у њему јача ”љубав према свету” у односу на ”љубав према Богу” тај не може спознати Бога, није упознао себе, није се суочио са демонским у себи. Њега су демони завели. Њега не воде анђели. Воља (”снага жеље”) и осећање, као природне енергије личности, формирају позитивни или негативни садржај искуства. Несвесно није објективна реалност. Савлађивање греха може бити само свесно.
Ту долазимо до другог погледа, исто тако заснованог на Светом Писму: речено је да ће у доба пред долазак антихриста на Земљи бити пуно лажних пророка, месија, видовњака, исцелитеља и слично. Људи који попут Миће Јовановића тврде да демони не постоје а знају ко је био духовни водич Исуса Христа и кажу да је ”име за Бога живот”; људи који самоуверено тврде да су спознали све ”истине” о души, Богу, природи, животу после смрти, духовним бићима, еонима, о човеку, и који олако кажу да ће хришћанство нестати, да је Црква политичка организација, али да је ”Христово учење нешто друго” – јесу, по свим описима који су дати у Светом Писму – слуге антихриста. Свети Оци би рекли за људе који ”све знају” и самоуверено износе ”теорију свега” – у име Бога, да је расејаност почетак свих зала. То не значи да мистици ништа не знају, и да нема и неке истине у свему што говоре. Са друге стране, не значи да је сваки свештеник или монах Православне Цркве достигао ”меру раста висине Христове”. Са треће стране, атеиста може бити ближи Богу од неких свештеника и мистика (магова).
Моја порука је: покажите хришћанску љубав и према мистицима али не следите њихова ”учења”. Избегните замке ”господара лажи”, не верујте лажним пророцима. Грешника има и унутар Цркве, међу верницима.
Зато је Патријарх Павле дао благослов (ако је то истина) да отац Биговић буде рецензент књиге Миће Јовановића.
”Да, Бог разговара са свима нама, само ми не чујемо” рекао је Патријарх Павле том приликом Мићи Јовановићу.
***
Имао сам прилике да пар пута разговарам са оцем Радованом Биговићем и знајући да он припада оном (од споља названом) ”либералном” делу Цркве, могуће је да је Патријарх Павле дао благослов. Сумњам да би то урадио без благослова Патријарха. Ако је то тачно, зашто је Патријарх дао благослов аутору који је против хришћанске религије и Цркве (али није против Христове науке и духовности)? Зашто је Мића Јовановић тражио благослов од Патријарха? Шта је значио одговор Патријарха Павла?
Поред ”либералног” дела Српске Православне Цркве, медији често помињу да постоји и ”конзервативни део”, из кога су отпали зилоти. Таквих расколника нема толико унутар Српске Православне Цркве колико их има у неким другим православним црквама. Међутим, има их и унутар СПЦ – мањи део тих расколника ствара нове српске православне цркве у Србији, већи број таквих је у расејању. Зилоти оптужују Патријарха и Синод СПЦ за јерес, екуменизам и издају српског народа. Зилоти су на оца Биговића гледали као на јеретика и екуменисту, а на људе као Мића Јовановић гледају као на личне изасланике сатане. Зилоти због своје искључивости и ”слепе вере” прелазе у расколнике.
У књизи коју је написао један Француз, ради се заправо о интервјуу са далај ламом – објављен као књига – далај лама је негирао постојање Бога јер га нигде није срео, али је оставио могућност да Бог постоји, да је Бог повезао Француза и њега и омогућио да се та књига објави.
Игуман Евменије: ”Религиозна зависност нема ништа заједничко са истинском вером у Христа. Њу одликује потреба да се одговорност за свој узајамни однос са Богом пренесе на јаког учитеља… да би избегао ту одговорност. При таквој уцерковљености човек је мотивисан ‘од’ а не ‘ка’, он тражи бекство од ђавола а не кретање ка Христу… У религиозном животу такав човек тражи могућност да сатера себе у тесне оквире формалне религиозности, то јест, оне која се ослања на форму, уместо да, по Апостолу Павлу, задобије слободу у Христу.”
Не следите, наивно, ”лажне пророке” као што је Мића Јовановић и зилоте којих има унутар Православља и Цркве, јер и једни и други немају ”ништа заједничко са истинском вером у Христа”. Узмимо пример оца Серафима Роуза, рођеног Јуџин, Американца из методистичке породице који је примио православну веру и постао свештеник Руске Православне Цркве. Отац Серафим Роуз је био прави припадник new age покрета, био је прави припадник (претеча) хипи генерације. Студирао је философију у Калифорнији, тражио је Истину у будизму, спиритуализму, у источњачким религијама. Научио је кинески језик. Затим упознаје једног Србина и једног Руса, који га упознају са православним хришћанством. Оно што није нашао у протестантизму, у философији и Ничеу, у будизму и осталим источњачким религијама, Јуџин је нашао у Православљу. Зато је зилотизам погрешан, јер зилоти немају разумевање и правилан приступ према људима као што је био млади Јуџин, док је спознавао себе и тражио Бога у спиритуализму и будизму. Oни који немају ”ништа заједничко са истинском вером у Христа” никада не би могли од младог Јуџина да створе оца Серафима Роуза. Да је млади Јуџин упознао неке православне зилоте никада не би постао православни хришћанин.
Међутим, шта спречава људе који ”знају”, чија ”вера” није ”слепа”, као што су Мића Јовановић или Димитрије Митриновић да буду прави православни хришћани и како не виде шта је суштина и смисао постојања Православне Цркве у свету? Они Србима проповедају ”знања” која је Јуџин из Калифорније одбацио. Да ли су за то одговорни ”демони који не постоје” па не могу лагати своје ученике (или слуге) те они верују тим духовним бићима из духовног света са којима разговарају? Отац Серафим Роуз је први амерички православни свештеник повезан са патристичком традицијом Цркве. Он се, као Американац, у добу када су владала деца цвећа и једини излаз био кроз врата перцепције, повезао са патристичком традицијом и Православном Црквом. Занимљив је и пример Владимира Соловјева који се пред крај живота вратио Цркви и на основу светоотачких знања написао је своје чувено дело о антихристу. Чуо сам за неке Србе који су живели у Индији и били ученици разних гуруа да су после доброг упознавања са источњачким религијама схватили да се кроз православну веру долази до Извора Живота. Бог је Извор Живота, није Бог ”природа”. Бог постоји изван и независно од Своје творевине. Бог у Свом бићу има Три Личности и Њима заједничку божанску природу.
Зато, још једном, не следите учења људи попут Миће Јовановића али их не прогоните као што би их зилоти прогонили. Можда је неко од тих ”лажних пророка” онај ”грешник” због којег ће бити ”већа радост на небу” када се покаје него због сто ”праведника” или ”религиозних зависника” који нису имали разлога за кајање. Према свакоме се понашајте како доликује једном Христовом војнику. Нико не може да зна шта се дешава у људском срцу, посебно у тренутку смрти, када је човек сам пред Богом.
Поштујте догмате хришћанске вере који се налазе у Светом Писму и Предању. Следите учења Светих Отаца Православне Цркве. Ове речи су упућене пре свега оним православним Србима који због ”комплекса ниже вредности” и не познавања своје вере мисле да је Православље нешто назадно и гаје бројне сумње према Православљу и СПЦ (због неких свештеника и владика који су на њих оставили лош утисак). Порука је упућена и неофитима, који не смеју да се одваже и сами себе потцењују али верно следе светоотачка учења. Затим зилотима који мисле да су они једини исправни тумачи Светог Писма и Предања. На крају, ове поруке су упућене и онима који ће се сложити са ставовима Миће Јовановића и њему сличних. Такође, и атеистима и свима другима који нису православни – износим своје мишљење.
Екуменизам није могућ јер нема компромиса око догмата вере. Католичка црква учи да је из Сина потекао Свети Дух, изједначила је папу са Христом, схоластички теолози или философи који су постали католички светитељи усмерили су западно хришћанство ка човекобоштву тако што су уклонили апсолут и рекли да се човек може ослонити на самога себе, те отворили пут појави лажних пророка, који су на таласу хуманизма и прогреса стигли и до Србије, у личностима какве су Димитрије Митриновић (почетак 20. века) или Милован Мића Јовановић (крај 20. и почетак 21. века). Томе је допринео и јудаизам, односно ширење јеврејских ”тајних учења” (старозаветна свест није признавала искуства душевних доживљаја, Христово учење о греху разликује се од учења талмудиста). Отворен је пут ка човекобоштву. Окултисти су верници који не верују у Бога. Окултисти су атеисти који верују у Бога. Окултисти нису спознали Бога али знају ко је и шта је Бог и обраћају вам се као Његови заступници. Окултисти следе свог бога, или богове. После извесног времена Европљани више нису могли да разликују праву веру од лажне вере, нису знали ко је прави хришћанин а ко није, и којој хришћанској цркви да се приклоне. Европљани су се окренули ка источњачким религијама, или материјализму.
У тајну људске личности најдубље су проникли Свети Оци. Они су најбоље схватили духовну страну личности, која се разликује од душевно-телесне стране а са којој је дубоко повезана. Они су (сви прави подвижници) најбоље спознали цену борбе са ђаволом. Духовни живот не припада закону смрти. Учења Светих Отаца најверније преноси Православна Црква.
***
”Бог разговара са свима нама, само ми не чујемо” рекао је Патријарх Павле пре извесног времена Миловану Мићи Јовановићу, приликом давања благослова да отац Биговић може да буде рецензент његове књиге. Видимо, из специјалног додатка у Данас-у, да Мића Јовановић, који је тексту истакао ове речи и благослов добијен од Патријарха као нешто што је њему јако важно, још увек ”не чује” Бога и да слуша Ахтуна Реа. Наравно, Ахтун Реа није био духовни водич Исуса Христа. Не знам да ли ће икада ”чути” Бога. Можда хоће. Зато му је Патријарх (опет, ако је то тачно) дао благослов. Зато је Патријарх био благ и према зилотима, што су му замерали и многи верници и многи атеисти у Србији. Зато је Патријарх Павле пружао подршку и ”либералима” и ”екуменистима” какав је био отац Биговић или како данас зилоти називају Владику Иринеја (Добријевића). Када сам упознао Владику Иринеја он није знао ни за једног великог европског мистика нити је познавао езотерна учења. Поклонио сам му једну књигу Рудолфа Штајнера и мислим да је друга била од Рене Генона, да се упозна са европским мистицима и гностичарима, окултистима, јер је око нас много оних који то читају и следе таква учења те утицај таквих учења на животе људи, политичка дешавања и друге ствари, није занемарљив. Прочитао сам доста књига од гностичара, мистика, теозофа, читао сам књиге о будизму и зену, о исламској мистици, итд. Истовремено сам изнова и изнова читао књиге Светих Отаца, Свето Писмо, философе као што су Серен Кјеркегор и Лав Шестов. Са друге стране, упознао сам ”конзервативце” и неке зилоте којима је свака друга реч ”тако је говорио владика Николај”, или, ”тако је говорио Аве Јустин”, али нису упознали ни разумели учења њих двојице, а далеко су од познавања учења која су оставили Свети Оци из доба патристике. Водио сам полемику са једним православним Србином који је тврдио да би се Владика Николај (Велимировић) скаменио када би знао да је садашњи Патријарх српски Иринеј ушао у синагогу. Замера му и сусрете са католицима. Позива се на Владику Николаја, а Владика Николај (Велимировић) је послат од стране Цркве и државе у САД да се бори за ”југословенску ствар” заједно са католицима и протестантима и сањао је уједињење свих хришћанских цркава. Против тога није био ни Отац Јустин, али, као и Владика Николај, после покајања јеретика. После неколико сусрета и разговора са Владиком Иринејем (Добријевићем) нисам видео ништа код њега и у његовим ставовима да одступа од учења Православне Цркве. Њега оптужују да је издајник зато што је од стране СПЦ изабран за представника СПЦ у Европском савету цркава (где су у већини протестантске црквене организације). Ради се о човеку који је рођен у САД и који је одлучио да свој живот посвети Богу и Српској Православној Цркви и српском народу. Сетимо се, и Владика Николај (Велимировић) је по задатку Цркве и државе обављао сличан посао који сада обавља Владика Иринеј (Добријевић). У вези са њим постоји још једна оптужба, везана за депеше амбасаде САД у Београду које су објављене преко Викиликса. У њима се Владика Иринеј (Добријевић) описује као припадник ”умерене струје” унутар СПЦ коју треба подржати, али једну депешу у којој помиње Владику Иринеја амбасадор САД у Београду завршава речима: ”Ми упозоравамо да не треба међу владикама правити искључиво лево-десне разлике. Заправо је реч о конфузној византијској организацији с великим бројем испреплетаних интереса”. Заиста, тада је у јавности означен припадник ”умерене струје” унутар СПЦ и ”склоњен” у Аустралију (не знам праве разлоге, моје мишљење је да је то била Божија Промисао јер је Србима у Аустралији био потребан добар Владика), а ”тврду струју” унутар СПЦ тада су чиниле Владике Амфилохије, Артемије и Атанасије (Јефтић).
Пар година после тога, Владике Амфилохије и Атанасије (Јефтић) приморавају Владику Артемија да се повуче са положаја. Недавно је СПЦ, коју воде они који су рашчинили Владику Артемија, позвала Владу Србије и председника Републике да не продају Космет и да одустану од уласка у Европску унију ако је то услов. Пре тога Владика Артемије оптужио је Синод и Патријарха за издају. Сада ствара своју цркву, у катакомбама широм Србије. Има доста следбеника, и политичку подршку од стране неколико (националистичких) странака и невладиних организација. Када сам упознао Владику Иринеја (Добријевића) он је блиско сарађивао са саветницима претходног председника Републике, као и са самим председником, а онда је следеће године позвао у посету представнике покрета Двери српске, који су били политички противници тадашњег председника, као и ја, да обиђу српску заједницу у Аустралији. Недавно је Владика бачки Иринеј (Буловић), кога су у живот Цркве увели сада Свети Јустин Ћелијски и верујем једног дана Свети (Патријарх) Павле, у интервјуу за (патриотски) недељник, у коме је ставио до знања да је против ЕУ и за одбрану Космета, против доласка папе, похвално поменуо оца Биговића. Заиста је ”конфузна византијска организација” ”те СПЦ”. Недавно је у једном тексту угледни православни публициста Владимир Димитријевић, који припада ”конзервативном делу” СПЦ, политички је близак са покретом Двери српске, сарађује и са Владиком Артемијем и верницим који су око њега окупљени, описао један од својих сусрета са Патријархом Павлом: ”Сећам се, кад је Сабор СПЦ одлучио да изађе из Светског савета цркава, један духовник са својим монасима и ја ишли смо код њега у Благовештење да причамо о спровођењу одлуке, пошто се оклевало. Примио нас је, и причали смо, али се испоставило да то неће ићи тако лако, јер је патријарх тврдио да су неопходне свеправославне консултације.”
Српска Православна Цркве је део овог света, тај свет је данас у процесу глобализације, СПЦ још увек тражи одговоре и решења за све што глобализација доноси и мења у свету. Док се ти одговори не пронађу, не верујте у оне који преносе знања Ахтуна Реа или граде грађевину великог архитекте, и не верујте у оне који верују у Ништа (пре и после смрти) и ”вољу за моћ” (током живота). Уколико сте православни верник и имате доброг пријатеља или члана породице који је Јеврејин, ако некада уђете са њим у синагогу, као гост или туриста, због венчања или неког другог разлога, неће вас Бог проклети, нисте издали Православље, како мисле зилоти. Немојте се превише мешату у унутрашњи живот и устројство Цркве ако сте само верник или лаик. Увек можете имати, ако то заиста желите, саговорника из Цркве коме можете изнети мишљење на одређену тему. Српска Православна Црква у овом тренутку нема моћ да промени стање на Косову и Метохији и сарадња са онима који сада владају на КиМ не значи издају. Нико не тврди да су сви свештеници и епископи СПЦ савршена бића, СПЦ је организација коју чини доста различитих појединаца, са бројним проблемима и под великим притисцима.
У многим стварима зилоти су у праву, пре свега када кажу да не сме бити трулог компромиса са Католичком црквом и када одбацују екуменизам и светске и европске савете цркава. Против таквих процеса боре се свим снагама, и нико нема право да им оспорава право на борбу (за веру) и изношење свог мишљења. Јединство свих хришћана је циљ, али могућ само ако се Католичка црква (папа) покаје и врати коренима, а то је Православна Црква (то није исто што и екуменизам). Папа није споран као пастир католичких верника, спорно је да папа буде поглавар православним верницима и на челу Православне Цркве. Ту је и низ других спорних тема, попут поменутих разлика као што је проповедање Католичка цркве да је из Сина потекао Свети Дух, или када се папа изједначи са Христом… Зилоти греше јер нису исправно разумели све догмате хришћанске вере, јер се превише баве формом. Из таквог личног односа са Богом, којег код њих у ствари нема и самим тим није се добила ”слобода у Христу”, због превише значаја који дају спољашњој форми (и нацији јер у Христу нема ни Србина ни Хрвата), немају прави приступ према људима који другачије мисле. Христ није дошао због праведника, већ због грешника, да их позове на покајање. Верујем да постоје клирици унутар СПЦ који су спремни да прихвате екуменизам и по цену удаљавања од догмата и верујем да су они мањина. Да не постоје такви, претпостављам да би зилота било далеко мање, а јединства унутар Цркве далеко више. Кајање односно покајање, и праштање, одликује хришћане. Постоје ”хришћани” који од других увек траже покајање, а да никада нису спремни да опросте том истом од кога траже покајање. Међутим, најважније је лично покајање, за сваког човека, због одвојености од Бога сваког од нас и нејединства међу људима, у свету, у коме сви живимо после пада у грех првог човека. Православне аскете су после целог живота проведеног у кајању, када пред крај живота нису имали због чега да се покају, и даље говорили да немају времена ни за шта друго осим за (по)кајање. Треба бити чврст у одбрани вере, народа, и државе, али увек поштујући догмате вере, знати да страсти осуђивања, злурадости, суровости представљају породе гнева, мржње и злопамћења, а та осећања нису хришћанска и не доприносе одбрани вере, народа, и државе – ”будите лукави као змије и безазлени као голубови”.
Осим зилота, Свето Писмо и Предање не схватају и гностичари или мистици. Тачније, они потцењују та знања и мисле да знају више од Светих Отаца и да своје знање заснивају на искуству богатијем од Предања. Из мог искуства могу рећи да су они који су тражили Бога кроз Православље (кроз православну мистику а не путем формалне религиозности) много стабилније личности (скромније, здравије, боље познају себе, нису горди и немају осећај да су месије) од оних који су до Бога или Природе или Суштине, или како већ то свако од њих зове, долазили на основу свог разума, свог знања, уз помоћ разних духовних (астралних) бића, астрологије и нумерологије, тарота и слично. Не мислим да су сви мистици, астролози и нумеролози, магови и шамани, који не познају догмате хришћанске вере и који нису православни верници – слуге сатане, у служби антихриста, да нема паметних и зрелих људи. Упознао сам неке мистике (гностичаре, магове, исцелитеље…), познајем неке зилоте, са свима имам нормалан људски однос, они мене поштују, ја њих поштујем, иако се не слажемо и стално водимо полемике. Познајем особу која је одлазила код Миће Јовановића да би излечио њену болест и није јој помогао. Упознао сам исцелитеље који су помогли људима уз помоћ неких алтернативних метода лечења. Упознао сам добре људе који причају са духовним бићима и верују ”у неку вишу силу”, упознао сам атеисте који су добри људи. Упознао сам и исцелитеље и атеисте и свештенике који су лоши људи.
Моја порука је увек иста и за зилоте и за мистике (и за атеисте): ми се не можемо сложити, јер ја не напуштам догмате хришћанске вере, верујем у Бога и Христа. Око свега другог можемо да тражимо компромисе и нормално сарађујемо. На крају, вера је приватна ствар. Нико није присиљен да чита ове редове. Ја никога не убеђујем да верује у Бога и следи догмате хришћанске вере. Свакоме ћу објаснити како ја гледам на та питања, саслушаћу другог човека у вези његове вере или невере, саслушаћу његово виђење Бога, живота и човека, и нико ме не може убедити у супротно. Не мислим да је лош човек или будала или антихрист онај ко верује да је човек настао онако како се описује у теоријама које се баве (биолошком) еволуцијом. Тај став, и вера у Дарвинову теорију, сам по себи, не значи да је човек такав. Односно, лош човек или будала или антихрист може бити и онај ко (каже да) верује да је Бог створио свет.
Јерес је реч која означава погрешно или једнострано схватање било које хришћанске догматске истине. Зилоти погрешно или једнострано схватају догмате. Мистици често одбацују догмате или их погрешно схватају. Зилоти не воле СПЦ зато што мисле да је СПЦ под превеликим утицајем мистика (гностичара, окултиста…), делом и атеиста (комуниста), и верују да унутар СПЦ превласт има ”либерални део” клирика, односно екуменисти (еврофили). Мистици (и атеисти и агностици) не воле СПЦ зато што мисле да је под превеликим утицајем зилота (верских фанатика, ултранационалиста…) и верују да унутар СПЦ превласт има ”конзервативни део” клирика (русофили). Атеисти су нападали Патријарха Павла јер је био умерен према зилотима. Зилоти су нападали Патријарха Павла јер је био умерен према неверницима и непријатељима Србије. Драгош Калајић је оптужио патријарха Павла да није био довољно ратоборан. Многи конзервативци и зилоти нападају владику Иринеја (Добријевића), а волели су Патријарха Павла, који је изузетно ценио тада младог свештеника из САД. Исто је важило за оца Биговића. Наравно, много тога је лошег у СПЦ, и некада су и зилоти и атеисти у праву, свако са своје стране, када критикују неке ствари у СПЦ. Колумниста НИНа Драган Јовановић стално критикује Цркву, себе назива паганином и свештеником словенског бога Вида, али са друге стране показује да познаје православно хришћанство боље од многих верника који никада не би критиковали и нападали СПЦ на било који начин, или националиста који нападају Цркву а бране Православље. Он разговара са Црном и Јунгом, док пише колумне за НИН. Светислава Басару, писца и колумнисту листа Данас, многи православци националисти оптужују да је повезан са масонима и страним окупаторима (да је њихов агент, као и Драган Јовановић) а са друге стране он је монархиста и у својим колумнама преноси и учења Светих Отаца из доба патристике, некада много боље него многи са деснице који га нападају. Постоје људи који нападају зилоте због јереси а сами полако прихватају (неку другу) јерес. Постоје људи који мало знају о хришћанству, неки од њих су верници (како сами кажу), неки нису верници, и ти људи, који сами признају да мало знају, покушавају да успоставе нека своја правила која би важила за вернике и Цркву, одређујући наравствено/моралне норме. Неки Срби који не желе да љубе руке православном попу одлазе у Индију да љубе ноге неком гуруу. Масони верују да је могућ компромис са Православном Црквом (тако што би Црква прихватила њихова учења). Не судите ни зилотима. Зилоти су некада толико усамљени и одбачени од већине друштва да многи, из те већине, заборављају да су људи из катакомби људи као и сви други, да ни зилоти нису безгрешни и нису у свему погрешни и да и они имају своја (људска) права. Исто важи, на пример, и за председника СРС који је у притвору у Хагу годинама, нико не пита за његова људска и остала права, само зато што се већина са њим не слаже на политичком и културном пољу. Некада су углађени и културни либерали већи зликовци од зилота илирадикала. За зилоте исто важи што важи и за мистике, масоне, атеисте и за сваког од нас – никада не знате ко је онај грешник који се покајао и због кога ће бити велика радост на небу. Нико не може да зна шта се дешава у људском срцу, посебно у тренутку смрти, када је човек сам пред Богом. Комунисти су судили, а ја позивам да се не суди ни комунистима, и за њих важи исто. Нису сви чланови КПЈ, сви припадници УДБ и ЈНА, били злочинци, или они који сигурно иду у пакао. Нису такви били ни сви четници и антикомунисти. Само Бог зна и само Бог суди.
Манихејство је одбачено од стране Цркве пре више од хиљаду година. Време је показало да је православно учење заиста изворноа да је богумилство заиста била јерес. Српска Православна Црква је и сада најближа извору, изнад свих ”учења” која проповедају зилоти, мистици и атеисти. Зло се појавило у свету после настанка света. Зло постоји, постоје и демони. Људи некада не разликују демоне и анђеле. Како би рекао Лав Шестов, велики руски (православни и егзистенцијални) философ јеврејског порекла кога је водила Божија Промисао: ”Добро није Бог. Треба ићи изнад Добра, треба тражити Бога”. Демони се некада крију иза Добра. Руски философ не спори да се ”зло мора уништавати”. Веровао је уапсолутно Добро, у Апсурд, иза којег се крије Лице Бога Живога.
Ево још неколико реченица од Лава Шестова:
”И рече безумник у срцу своме – нема Бога. ‘Искуство’ – против ‘искуства’. Коме дати предност?”
”Зашто Берђајев и Кант ћуте о томе да је Бог вратио Јову све што је овај изгубио? Зашто они ограничавају улогу Бога чисто моралним деловањем? Одговор: гносис је преузео своја права, због тога су исправили библијско приповедање – једино такво схватање Писма, у коме се не претпоставља ништа што вређа наше сазнање, јесте схватање у духу и истини. Хегел је то формулисао овако – чудо је насиље над духом, чудо је насиље над природном везом појава (…) Егзистенцијална философија се ослања на Апсурд и не само што то не скрива, већ у свакој прилици наглашава (…) Творац је саздао слободног човека и његова слобода се и састојала управо у томе да он није имао потребе ни за знањем, ни за разликовањем добра и зла. Почетак сваког знања јесте страх. Слободан човек се не боји, ничега се не боји, слободан човек не пита, не осврће се – због тога се његов однос са према Богу не изражава знањем, већ вером. Вера и јесте она слобода коју је Творац удахнуо у човека заједно са животом (…) И ја мислим да се Берђајев, када, и ако буде морао да суочи гносис и егзистенцијалну философију, ни сам неће колебати у избору. Почетак мудрости јесте страх од Бога, а не страх од Ништа. Слобода, пак, не долази човеку од знања, већ од вере која отклања све наше страхове.”
***
Страсти осуђивања, злурадости, суровости представљају породе гнева, мржње и злопамћења. Не судите и неће вам се судити. Не показуј људима врлину своју, тако ћеш избећи да упаднеш у гордост. Страст је слабост душе. Против сваке страсти постоји супротна јој врлина. Постоје и страсти које су дате од Бога и служе на корист. Мудрац је онај који се боји Господа. Где преовлађује страх Божији, тамо влада и смирење, Бог се насељава у таквој души. Ничега се не плаше они који се боје Бога. Све што у вама буди радост потиче од анђела. То су (још нека од) учења Светих Отаца.
Бог све зна. Бог суди. То је учио Патријарх Павле. Када је 1994. године изјавио за једне италијанске новине ”Сви смо криви” видело се да је он прави хришћанин. Он није осудио Србе као кривце за злодела која су се догодила приликом распада СФРЈ (како су јеретици и ”безгрешници” са Запада протумачили, па су као грешници сви ”подигли камен” и каменовали/бомбардовали Србију) већ је подсетио да нико није безгрешан. Зато толико Срба поштује Патријарха Павла, истинског слугу Божијег. Поштовали су га сви – и зилоти и мистици и атеисти и верници СПЦ и верници других хришћанских и нехришћанских верских организација и припадници других етничких заједница.
Догмати Православне Цркве имају своју основу у Светом Писму и Предању. Сва друга учења – немају. Верујем да ће Српска Православна Црква остати јединствена, да ће пронаћи начин да расколнике врати а са атеистима и онима који нису верници начин за миран суживот, и да ће следити догмате и каноне као и до сада.
***
Хришћанство је после 1000 година ширења Радосне вести достигло врхунац када је на Истоку владала Византија а на Западу своју власт утврдила Католичка црква. Тада је достигнут врхунац у односима Цркве и световне власти, тада је Црква имала утицај на свакодневни живот свих људи унутар граница хришћанске и европске цивилизације. После Средњег века хришћанске цркве имају све мањи и мањи утицај унутар, до тада, хришћанских држава и народа Европе. Византија је нестала, Исток освајају муслимани. На Западу долази до секуларизације, хришћанске цркве губе позиције које су имале унутар државе и друштва. То је морало тако да се одвија.
Рај није могућ на Земљи, у овом свету. Није Цркви дато да буде господар земаљског царства, већ мученица унутар овог света. Само Бог може зауставити процесе човекобоштва и незнабоштва. У Светом Писму се јасно каже да ће антихрист, на кратко, постати владар овог света. Због тога је погрешно размишљати о стварању теократије – о Србији у којој би сви људи били православни хришћани, где би сва деца ишла на веронауку у основној школи, где би свештеници били министри и слично.
У Србији у последњих пола века превласт унутар интелектуалне елите и институција образовања имају они који не верују у духовна бића и анђеле, они којима су подједнако неразумљиви и заостали и они који разговарају са духовним бићима попут Ахтуна Реа или саЈунгом и Црном, и они који разговарају са анђелима. Наметнут је материјалистички поглед на свет и то је било неодрживо. Сви они који нису били атеисти, који нису до краја следили Дарвинову теорију еволуције, који нису веровали да је све Ништа или ”воља за моћ”, који су имали нека искуства која не могу рационалним и научним путем да се објасне, који су веровали у Бога и Христа, који су налазили истину у будизму или теозофији, тражили су начин како да опстану, како да долазе до књига и преносе знања и свој поглед на свет другим људима.
Међу Србима који су на попису сврстани међу православне хришћане има атеиста. Међу атеистима има оних који поштују православне обичаје јер су српски обичаји, али не верују у Бога, у анђеле, итд. То су у већини бивши комунисти који сада као социјалисти славе славе и децу крсте у цркви. Постоје атеисти који не желе да имају било какав контакт са СПЦ, религијом и традицијом.
Затим, имамо агностике. Међу њима има оних који мало више и оних који мало мање поштују СПЦ и традицију.
Имамо и оне који верују у Нешто. Они се придржавају традиције, али површно. Њима није довољно оно што знају о хришћанству, а знају мало, они траже више, даље. Они се венчавају у православној цркви, око врата носе крст на ланчићу, али имају урађене наталне карте, отварају тарот, у многим стварима се слажу са фројдовцима и дарвинистима, верују у реинкарнације, итд. У овој групи могу да се нађу и они који се јавно изјашњавају као атеисти, који у себи нису до краја рашчистили да ли верују у Нешто или Ништа. Зато је могуће да атеиста истовремено буде и окултиста и да слави славу због традиције.
Ту су већ довољно поменути и описани зилоти и мистици. Највећи број њих је међу оним Србима који се на попису изјасне као православни хришћани. Разлике између њих су очигледне као што је очигледно и њихово слабо познавање хришћанства. Међу таквом врстом православних верника има оних који заиста верују у Бога и поштују православну цркву, али се не придржавају учења Светих Отаца. Има таквих и философа, попут Николаја Берђајева: ”Ако философ верује у Христа он не мора да доводи своју философију у склад са православном теологијом, али он може да стекне Христов ум”. Прочитали сте текст Миће Јовановића, за кога је Црква ”нешто друго у односу на Христа”, али који тражи благослов од Патријарха српског.
Ту долазимо до верника који добро познају светоотачку литературу, Свето Писмо и Предање, који су добро изучили философију, мистику, друге религије, који заиста верују у Христа, у Бога, у Свети Дух, који добро познају догмате хришћанске вере, који су поред свог тог знања одани Српској Православној Цркви, али нису у пуној мери уцрковљени. Један од разлога зашто је то тако јесте зато што овом типу људи (или некима од њих) није потребан ”посредник са Богом” и нису потребни спољни ритуали па чак ни (материјални) симболи; делом је то тако зато што су (неки од њих) наглашени индивидуалисти (егоцентрици); а делом и зато што Црква некада, због својих слабости, не може да прихвати оне који мисле својом главом, који нису егоцентрици, али јесу личности, јаки карактери и веома образовани људи. Такви траже сапутника, саборца, и оног ко може да буде стуб саборности (уз очување различитости између људи од којих је сваки ”непоновљива личност”), а Црква некада не може да постигне тај степен саборности. Ту су и неки други разлози, као што је однос према претхришћанској традицији српског народа.
Сада смо код верника који су на попису православни хришћани али су више поштоваоци словенских богова и старе паганске религије. Они не поричу свој православни идентитет, али, за разлику од Цркве, не истичу као једини и незаменљиви. Многи од њих верују у Христа, али сумњају у библијску причу о историјском Исусу, неки прихватају мржњу према Јеврејима, затим, свима је јасно да је српски и словенски календар старији више од хиљаду година од јеврејског календара по коме се рачуна време од последњег потопа или настанка света, многи су Христа прихватили само као Бога Сунца, као Непобедиво Сунце, и томе слично. Један од таквих православних Срба, који се борио против западних империјалиста током деведесетих а који је био и следбеник Непобедивог Сунца, био је Драгош Калајић.
Поменуо сам неофите, тип верника који има проблем са поштовањем самог себе, то су они који не љубе самога себе, који не схватају узвишену улогу и божанско лице човека. Ови верници су потпуно уцрковљени. Они су под утицајем православне аскетике – морала и схватања живота који долази од стране монаха из манастира. Унутрашњи живот аскете је динамичан, живот у манастиру је статичан, у смислу да је ”време стало”. Живот ван манастира је динамичан, међутим многи верници, попут неофита, нити имају унутрашњи живот динамичан, нити спољашњи живот ”прати време”. Монаси су се издвојили из света, верници су део света, зато верници морају да преузму одговорност за живот у свету.
Ту долазимо до посебне теме, а то је како су православни монаси укључени у светске токове, колико разумеју проблеме својих верника, на који начин воде свој народ ”овде и сада”, у одређеном времену, ”које тече”, као што је сада овај тренутак, почетак 21. века. На пример, аскете не стварају породице, за њих не важи ”множите се”. Порука ”множите се” упућена је верницима. Аскета се одриче земаљског блага, сваке имовине, живи крајње скромно и сиромашно. Онај ко има супругу и децу не може да живи као аскета (Мигел де Унамуно: ”Хришћанство у ствари тражи савршену самоћу; хришћанин напушта оца и мајку и браћу и сестре због Христа, он одбија да оснује породицу, да буде муж и отац. Што је, уколико треба да опстане људски род, уколико треба да опстане хришћанство у смислу друштвене и грађанске заједнице хришћана, уколико треба да опстане Црква, немогуће. И то је најужаснија трагедија агоније хришћанства.”). Верници морају да живе у ”складу са временом”. У свету који се стално мења човек осваја нова знања и све више влада процесима у природи. Човек постаје ”господар природе”. Али, то је само привид, и тога је свестан један монах. То није ”власт над природом” каква је била пре пада у грех. Са друге стране, верник је тај који мора да се носи са изазовима времена, са искушењима којима је изложен у свету у коме живи, и то у сваком тренутку, ”овде и сада”. Да не ширим ову тему, напоменуо сам претходно јер долазимо до нове поделе унутар верника и Цркве, а то је подела на оне који су у току са светом и одговарају на свакодневне изазове и оне који су на неки начин у сукобу са савременим светом и желе да задрже прастари начин живота. Међу овим другим има противника науке који упозоравају да технолошки напредак води ка самоуништењу. Међу првима има оних који се слажу са Берђајевим да ”човек није биће које се само спасава, он је и биће које ствара… у човеку је садржана целовита загонетка и одгонетка света”. Земља заузима централно место у творевини јер се Бог оваплотио на њој. Где је граница, када се прелази у човекобоштво? Да ли се до искупљења због пада у грех, због тога што је Адам узео плод са дрвета спознања добра и зла, човек треба одрећи сваког (са)знања, да ништа не открива, проналази и ствара, да учини да ”време стане”? Ако то учине само Срби да ли могу да опстану у оваквом свету? Око оваквих питања постоји доста спорова зато што међу онима који се споре мало има оних који добро познају догмате, Свето Писмо и Предање. Добољно је узети пример Светог Саве који је као монах отварао школе и болнице. Сада се међу српским монасима у манастирима могу наћи и они који користе лаптопове и интернет, и многи критикују такве монахе и такве појаве унутар Цркве, али ја мислим да је то добро, јер монах не треба да изгуби сваку (спољашњу) везу са светом, са својим верницима и својим народом. Православна аскетика не унижава човека и тело, не учи да је ”тело затвор за душу”, аскете саветују верницима да поред бриге за спас душе воде рачуна и о телу, да је поред душевног здравља важно водити рачуна и о телесном здрављу. Берђајев је писао да је ”у основи философије претпоставка да је свет део човека, а не да је човек део света… у човеку се пресецају сви кругови бића”, писао је о смислу стваралаштва свестан да је ”човекова слобода сама за себе немоћна да човека окрене Богу, да победи грех”, свестан да ”човек у акту сазнања не може да се уздигне над Богом”. Постоје верници који не разумеју православну аскетику, постоје православне аскете које не реазумеју живот верника у свету, уз друге разлоге, попут разлога описаних у ”Агонији хришћанства” (Мигел де Унамуно), у вези процеса човекобоштва и користи од науке или тражења места (улоге) Цркве у држави (политичком животу) и права Цркве да заступа своје вернике, настале су бројне поделе међу верницима и различита тумачења ХХХристовог учења.
Постоје и друге групе верника, и друге поделе, али је ово до сада набројано довољно да се покаже како данас изгледа ”крвна слика” верника и клирика у Србији, међу Србима. Од десет верника у Србији тешко је наћи двојицу која се слажу око десет најважнијих тема везаних за православно хришћанство. Међу клирицима је мало боље стање.
Имајући у виду овакво стање међу верницима, затим, да у Србији не живе само верници Српске Православне Цркве, јасно је да је бесмислено укидати секуларни систем, одрицати се добрих страна либерално-демократског уређења државе и привреде. Плурализам постоји међу православним верницима, међу свим грађанима Србије, а православни верници су најбројнија група грађана Србије.
Једноумље које су наметали атеисти није уродило плодом. Срби су остали православци, неки су прешли у будизам, неки су постали мистици, теозофи, философи… али нису сви Срби постали атеисти и не размишљају сви као комунисти. Нису ни сви атеисти били комунисти нити су сви левичари. Не желе сви Срби да постану католици, или муслимани, или нешто треће. Не желе сви Срби да буду православни хришћани. Нису никада били нити ће икада сви Срби бити православни хришћани. Увек ће бити другачијих Срба. Зато истичем да је бесмислено залагати се против секуларног уређења друштва (наравно, унутар којег би се поштовала права верника, не само права мањина већ и права већине). Зато подсећам да ће антихрист, на кратко, завладати целим светом. Убрзо следи Други долазак Христов, када нестаје зло у свету, смрт и грех код људи, када настаје нови Јерусалим.
***
То не значи да се не треба борити, да сви треба да се предамо (молитви) и ништа не радимо, да престанемо да градимо, стварамо, рађамо и бранимо, јер ће антихрист сигурно доћи на власт. Као што је записано, антихрист долази на крају овог нашег времена и света, и владаће јако кратко над целим светом, а после тога настају ново небо и нова земља и нов живот за човека. Борба траје до краја света и века, до Судњег дана.
Шта је борба, за православног хришћанина, у секуларном друштву? То је борба са собом, са грехом у себи. Почетак је да се поштују две Божје заповести на које је Христ указао као најважније: љуби Бога свим срцем и љуби ближњег свог као себе самог. То су заправо три заповести – прва је да се љуби Бог свим срцем, умом и душом а друга се дели на две које су нераздвојне – љубити друге, али, љубити и себе, прво. Човек може да победи грех, да воли Бога, само ако воли себе, и исто тако своје ближње. Христ је описао и ближње – нису то само чланови најуже породице, то су сви људи, сваки незнанац поред ког прођеш и треба му помоћ. Затим, ”не судите” јер ”Бог суди”, зато ”не судите и неће вам се судити”.
Како се борити а не судити?
Личност не постаје онај ко нема своје мишљење, коме је увек важније мишљење другог па се стално прилагођава мишљењудругог. Такви су неофити или зилоти према одређеним свештеницима или учитељима које слушају без изграђене критичке свести, без разумевања суштине вере, поштујући и следећи самоетику закона и идеалистички нормативизам. Такви су другосрбијанци који не смеју ништа да предузму ако се то не свиђа Хрватима, муслиманима, Албанцима, Западу… те су смислили ”политички коректан говор” и често као некоректан говор илиговор мрже означавају оно што је српски интерес, што је Србима свето, зато што се то другима не свиђа. Последњи пример је извођење Марша на Дрину у згради УН у Њујорку, што се није свидело Бошњацима. Одмах су извођење марша осудили и другосрбијанци, иако је Марш на Дрину марш мира, а то вече у УН било посвећено слављењу Српске а не југословенске нове године[1]. На исти начин на који се повинују ”осећањима Бошњака” повинују се и закону нужности, па тако прихватају стање окупације, прихватају све захтеве и испуњавају све услове које окупатор наложи. Дакле, један део Срба (у овом примеру – другосрбијанци) није спреман да спроводи српске интересе јер се са тим не слажу други; затим један део Срба (у овом примеру – неофити) ништа не предузима за српске интересе, јер и иначе ништа не предузима, док му други не каже, јер није сигуран у себе, и слично. То су две групе људи, које данас чине велики део српског народа, које се практично уопште не боре за српске интересе. Имамо и групу зилота и ултрадесничара који се боре за српске интересе али често њихова борба доноси више користи непријатељима и доста штете самој Србији (продубљују поделе унутар народа, стварају лошу слику о Србији у свету). Личност је онај који има своје мишљење.Са друге стране, егоизам је грех. Црква је заједница оних који су се одазвали позиву Бога, који су се окренули ка Богу. Бог је Други. У Богу су и други. У Цркви су идруги. Треба бити сведок вере, тако се боре Христови војници.
***
Отац Николе Тесле је био православни свештеник и хтео је да му син постане свештеник. Никола Тесла је хтео да се бави науком и постао је велики научник. Имао је богато знање из религије, добро је упознао православно хришћанство, никада није заборавио да је Србин, али је касније, како је и сам на неким местима описивао, имао, како би неко рекао, одређена ”мистичка искуства”. Тесла је остао везан за своје корене, није заборавио своје порекло, није се одрекао своје вере или слично, али јесте по много чему био различит од већине православних Срба тог доба, у неким својим ставовима разликовао се од учења Цркве. Није био уцрковљен. Те детаље многи који су противници Цркве узимају као доказ да никада није био православни хришћанин нити је на било који начин везан за православну Србију, а унутар Цркве има исто тако оних који то узимају за доказ да је био ”отпадник од вере”. Унутар Цркве данас су такви мањина, за Цркву је данас Никола Тесла био крштени православни хришћанин (на Архијерејском сабору СПЦ донета је одлука да се земни остаци Николе Тесле сахране на платоу испред Храма Светог Саве).
Многи оптужују Цркву да ”присваја” Теслу и да то не би била његова воља. Колико се Тесла као ”мистик” разликовао од православног хришћанина, колико је одступао од хришћанских учења? Да ли је био аскета? Да ли је жудео за профитом? Шта је оставио свету? Да ли су марсовци које је помињао можда били анђели?
***
Када би се појавио харизматични православани лидер кога следи велики број православних Срба и који тежи рестаурацији теократије, искључивањем свих других – какав би ефекат постигао? Када би се појавио харизматични мистик и окупио око себе велики број Срба, који су се окренули езотерији, окултизму и паганским култовима, са циљем стварања нове Југославије и нове (словенске) религије и новог писма (еклектичко-алхемијским путем), искључивањем свих других – какав би ефекат постигао? Када би се појавио харизматични комуниста око кога би се окупили српски левичари са циљем рестаурације комунизма, искључивањем свих других – какав би ефекат постигао? Цена увођења теократизма и рушења секуларизма није вредна колико ”плач једног детета”. Који је други начин? Мирним путем. Да ли то може да се испуни на земљи, на овом свету? Не. Јер, ако се то испуни, говоримо о царству небеском на земљи. А то се не разликује од утопизма комуниста некада. То нема везе са хришћанством.
Рат се добија у глави и срцу. Срби могу бити под физичком окупацијом, али док остану слободног ума и не предају се у срцу, има наде. Нема боље борбе за православље од те да постанеш добар хришћанин. Бити светосавац значи бити хришћанин. Без Христа Срби (и верници и они који нису верници СПЦ) не могу опстати, и преживети, до Судњег дана. Зато стражите, будитебудни.
Са вером у Бога,
Београд, 8. мај 2013. године
ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА
[1] Друга је ствар што немам неко мишљење о Вуку Јеремићу и мислим да је можда агент Империје.
————————————————–
UDBA – ознака (не)квалитета
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
Nikola | 18/05/2013 01:04
Објављено од стране Varagić Nikola 
KOSMET VIA KOSMOS 