Нема “али“ између развоја пољопривреде и реиндустријализације Србије

мај 31, 2013

„Hoćemo da uložimo u fabrike, u proizvodnju, ali nemamo projekte u kojima bi se zaposlilo hiljadu ljudi. Poljoprivreda jeste važna, ali bez reindustrijalizacije ne možemo da podignemo Srbiju„, rekao je A. Vučić. Prvi potpredsednik Vlade Srbije izjavio je da Srbija za Telekom može da dobije više novca nego što je nudjeno prethodnoj vladi, ali da ne postoje projekti u koje bi ta sredstva mogla da se ulože.

www.danas.rs/vucic_mozemo_da_prodamo_telekom

Мој коментар:

Нема потребе раздвајати пољопривреду и индустрију, односно,

стављати “али“ између развоја пољопривреде и реиндустријализације Србије.

За пољопривредну производњу потребни су трактори и комбајни. Где су – не пројекти – већ фабрике које смо имали? Ту је и низ других индустријских производа неопходних за пољопривредну производњу.

Да ли се у реиндустријализацију убраја и покретање (унапређење, увећање) производње у фабрикама из прехранбене индустрије? Да ли је тим фабрикама потребна нека опрема (машине, роботи…)?

Овде је и Зоран Пановић, уредник Данас-а направио мали превид у последњој колумни па сам одговорио у коментарима на текст испод сајта.

NikolaNikola | 18/05/2013 01:04
Broj preporuka: 7
Maline su samo jedan od 5000 proizvoda koje daju prehrambena industrija i poljoprivreda.
Samo je izvoz kukuruza veći od izvoza softvera.

Što ne znači da ne treba podržati razvoj IT sektora u Srbiji. 

Na primer, stvaranjem i svetskih srpskih IT kompanija.

 
Зоран Пановић “Дачић од прохрома“
 
 
са тим у вези:
 
 

Исти превид прави и проф. Илић, јер “знање“ и “технологије“ требају нам и у аграру. На пример, да не извозимо сирове  малине за 60 милиона евра, већ  колаче и сокове од малине за  300 милиона евра – треба нам  знање како то да урадимо, и  технологија за те производе, паковање, увећање приноса, итд.

Малине су само  један од 5000 производа које  дају пољопривреда и прехранбена  индустрија.

Дакле, иновације и  технологије су повезане и са  пољопривредом и не знам зашто се то раздваја –   зашто би се само улагало у ИТ и зауставило улагање у аграр, посебно што у материјале и компоненте за бројне индустријске производе као основу, базу у саставу, имамо доста тога што је пореклом из природе и што се производи у пољопривреди…

„Српски научници су обавезни  да се у следећих десет и више година посвете помагању домаћој привреди, у првом реду средњим и малим предузећима.  Упознао сам двадесетак-тридесетак која своје производе и услуге извозе”, наглашава  Дејан Илић. „Немачка у којој  живим и радим од 1981. свој  економски полет, управо, на  таквима заснива. Тако се успоставља знана спрега знања и капитала. Ко то не разуме, не схвата савремена техноекономска збивања  утемељена на најновијим научним достигнућима. Зар Србија није лане више зарадила од продаје памети (софтвера) иностранству него од малина?”

www.politika.rs/Teslin naslednik

—-
Пример из Азије:

Poljoprivrednici u Indiji ruše rekorde prirodnim načinom uzgoja usjeva

System of Rice Intesification (SRI)

U današnje doba kad je jedan od sedam stanovnika planeta gladan i samo 30% veći prinos na usjevima malih poljoprivrednika znatno bi smanjio siromaštvo u svijetu. Rezultati  u Biharu nadmašili su sva očekivanja. Malom investicijom, odnosno obučavanjem nekoliko stotina ljudi rezultiralo je povećanjem prinosa od 45%, te neki ovaj sistem nazivaju revolucijom u poljoprivredi. SRI je metoda koja iz 1980 godine, a prvi put primijenjena na Madagaskaru. Studiju je započeo Henri de Laulanie francuski misionar i agronom koji je promatrao kako starosjedioci uzgajaju usjeve na planinskim predjelima Madagaskara. Metodu je razvio američki profesor Norman Uphoff, ravnatelj Međunarodnog instituta za hranu, poljoprivredu i razvoj na Sveučilištu Cornell. Od anonimnog donatora dobio je 15 milijuna USD da istraži mogući razvoj ove metode. Uphoff je bio i sam iznenađen uspjehom metode jer su na oranicama koje su prije davale oko dvije tone po hektaru prinosi porasli na osam tona. Krajem 90-tih godina počeo je aktivno promovirati ovu metodu u Aziji.

Poljoprivreda 21. st. se mora voditi na drugačiji način. Vode i zemlje je sve manje i lošije su kvalitete. Klimatski uvjeti se na mnogim mjestima sve više mijenjaju. SRI nudi milijunima nekonkurentnih malih imanja mnogo bolje mogućnosti. Nitko neće imati koristi od ovoga osim poljoprivrednika; ovdje nema patenata, pogodnosti ili pristojbi na licence.“

Zadnjih 40 godina znanost je opsjednuta sa usavršavanjem sjemena i korištenjem umjetnih gnojiva tvrdi Uphoff: „To su geni, geni, geni. Nikad nije bilo riječi o upravljanju usjevom. Korporacije tvrde mi ćemo vam uzgojiti bolju vrstu i imati ćete porast od 5-10% na oranici. Mi pokušavamo napraviti od poljoprivrede industrijsku korporaciju i zaboravili smo na njene biološke korijene.“

Protivnici ove metode tvrde da nije dovoljno znanstveno dokazana, da je ovakvo povećanje usjeva nemoguće, te da su rezultati mjerenja usjeva namješteni od strane onih koji metodu promoviraju. Neki tvrde da je metoda već bila primijenjena u nekim područjima i nakon par godina napuštena, te da zahtjeva mnogo više rada i da nije primjenjiva na veća poljoprivredna gospodarstva. Danas se procjenjuje da metodu koristi 4-5 milijuna poljoprivrednika širom svijeta, a aktivno je propagiraju vlade Kine, Indije, Kambodže, Šri Lanke i Vijetnama.

Bihar je od najsiromašnije indijske države postao centrom nove zelene revolucije. Država će u sljedećoj godini investirati 50 milijuna USD u promicanje ove metode, ali zapadne vlade i organizacije radije investiraju u hi-tech istraživanja. Agronom Anil Verma ne razumije zašto: „Poljoprivrednici znaju da SRI uspješan, ali trebamo pomoć da ih obučimo. Znamo da treba primijeniti različite metode na različitim vrstama tla, ali osnovni princip je isti.“ Po njemu je najveći problem što ljudi žele naučiti ovu metodu, ali nema dovoljno ljudi da ih to nauči.

Anil Verma tvrdi: „Kad bi neki znanstvenik ili kompanija pronašli tehnologiju koja garantira skoro 50% povećanje prinosa bez dodatnih troškova dobili bi Nobelovu nagradu. Ali kad to urade poljoprivrednici iz Bihara ne dobiju za to ništa. Sve što ja želim je da siromašni poljoprivrednici imaju dovoljno jela.“

>

Закључак:

2 + 2 = 4

пољопривреда + индустрија = пројекат, пројекти

пољопривреда + наука + индустрија = пројекат, пројекти

развој малих и средњих предузећа = пројекат, пројекти

Тако доћи до пројеката.

Ето где уложити новац.

>

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

Advertisements

Неверни Тома Републиканац

мај 31, 2013

У интервјуу за ТВ станицу „Раша тудеј“ (Русија данас), председник окупиране Србије на питање “да ли може да каже да је Србија заувек изгубила територију окупираних територија (Ким)“  одговара:

„Србија никада неће изгубити Косово, али ја нисам председник у Приштини. То је оно што боли и што је, нажалост, већ тешко променити.“

>

Вук Огњеновић: Биографије издајника – Драган Марковић Палма


„Constantinus Magnus“ autora Aleksandra Sanje Ilića

мај 31, 2013

 

Muzičko – scenski spektakl „Constantinus Magnus“ autora Aleksandra Sanje Ilića biće izveden u ponedeljak, 3. juna, u 21 sat na letnjoj pozornici Niške tvrđave u okviru državnog programa proslave jubileja 1.700 godina od Milanskog edikta.  Ilić je tri godine proveo u stvaranju najkompleksnije muzičko-scenske forme, za koju, kako kaže, praktično treba uvesti nov stručni naziv, jer ne potpada ni pod jednu već postojeću formu.

– Proces stvaranja ovakvog dela je od samog početka do danas bio sličan kao i proces rađanja hrišćanstva: težak i trnovit. Kao i samo hrišćanstvo, stvaralo se uz veliki napor. Kada sam imao u planu stvaranje Balkanike, spremao sam se tako što sam godinu dana samo čitao. Trebalo je što više saznati o Vizantiji. A zatim sam samo slušao snimke sa raznim napevima i horskim izvođenjima vizantijske muzike. Tek nakon toga sam počeo da komponujem. Isto se desilo i sada. Mi smo istoriju Konstantina Velikog naučili napamet. Postoji nekoliko verzija njegove životne priče, pa smo mi sve te činjenice stavljali na vagu i odlučivali čemu da se priklonimo – kaže Sanja Ilić za Danas.

l Kakav je to Constantinus Magnus kog ćete nam prikazati? Koje sve aspekte života ovog vladara ćete dotaći, i kakvu sliku tog vremena ćete nam predstaviti?

– Jedna od ključnih stvari za nas je njegov ulazak u Rim kao oslobodioca i bitka kod Milvijskog mosta. U samom delu Constantinus Magnus ta deonica će biti muzički vrhunac i predstavljena je virtuoznom kompozicijom za violinu i hor koju izvodi Nemanja Radulović. U prikazu bitke kod Milvijskog mosta igrači će se pojaviti u modernim odelima, a na glavi će nositi rimske kacige. Na taj način ćemo prikazati spoj modernog doba sa vremenom u kom je živeo car Konstantin.

l Ovo je najzahtevnije muzičko scensko ostvarenje koje će biti prikazano ne samo u Srbiji već i na Balkanu. Šta sve čini posebnost delo Constantinus Magnus?

– Delo Constantinus Magnus je najveća muzička forma koja se do sada pripremala u Srbiji. Mi smo pokušali da nađemo čak i novo ime za tako nešto, ne zato što smo pretenciozni, već zato što ovo delo nadilazi svaku poznatu muzičku formu. Ovo nije opera, nije balet, nije klasičan koncert, nije oratorijum, već nešto što objedinjuje sve ove forme, istovremeno ih nadilazeći. Treba napomenuti i da je Constantinus Magnus rađen od strane srpskih autora, u potpuno domaćoj produkciji. Ono što je bio izazov jeste da Balkanika bude involvirana u simfonijski orkestar i da uz korišćenje arhaičnih instrumenata doprinese drugačijem zvuku samog orkestra. Mogli bismo taj zvuk nazvati epskom muzikom, ambijental epikom, ili možda epskom fantazijom. Ima kompozicija koje su jako dinamične, agresivne i paganski divlje, a ima i onih koje su nežne i baletske.

l Premijera dela Constantinus Magnus biće održana na dan Sv. Konstantina i Jelene, 3. juna, u Nišu. Kakvi tehnički uslovi su potrebni da bi se ovakav spektakl uopšte negde izveo?

– Koncert će biti održan na letnjoj pozornici Niške tvrđave koja prima oko 3.000 ljudi, međutim zbog prostora koji je potreban da bi se postavila bina, mi ćemo morati da smanjimo kapacitet gledališta za nekoliko redova. Postojeća bina u Nišu se potpuno transformiše i u svojoj konačnoj dimenziji biće široka 80 metara. Preko 200 izvođača će biti na sceni, i još toliko je onih koji su uključeni u rad iza scene. Scenografija se sastoji od jednog tubusa u kome će se odigravati razni prizori i koji se naizmenično otvara i zatvara. Veliki video zid će biti u pozadini i upotpunjavati čitav doživljaj uz fantastične svetlosne efekte. Sve je zamišljeno kao koncert gde su simfonijski orkestar, solisti i hor u prvom planu, a ostali sadržaji treba da nadograde muziku i ambijent, kako bi se publici omogućilo da uživa svim čulima. Pošto je Rimsko carstvo za vreme Konstantina obuhvatalo širok pojas Evrope, Afrike i Azije, bio sam slobodan da elemente koji su se javljali u okviru Carstva upotrebim i u muzici, pa će se pojaviti instrumenti koji su korišćeni na svim tim prostorima.

Konstantinov život kroz muziku i pokret

– Nisam želeo da publici crtamo i pričamo njegov život, već je čitavo delo podeljeno na 15 celina u kojima će se kroz muziku i pokret nagovestiti svi aspekti Konstantina Velikog, ali ne toliko direktno. Nema ni jedne jedine izgovorene reči osim pevane – kaže Sanja Ilić.

http://www.danas.rs/danasrs/kultura/epska_fantazija_u_cast_konstantina.11.html?news_id=261643#sthash.gYnwtK14.dpuf


Смрт Стевана Синђелића

мај 31, 2013

 

На данашњи дан, 31. маја 1809. погинуо је ресавски војвода Стеван Синђелић.

Процењује се да је током битке на Чегру погинуло око 6.000 турских ратника. Како би оправдао толики губитак нишки Хуршид-паша је наредио да се скупе главе погинулих Срба, да се са сваке одере кожа, да се оне потом напуне сламом (по неким изворима памуком) и пошаљу у Цариград. Како би заплашио Србе, наредио да се у знак опомене на источној страни Ниша сазида кула од камена и да се у њене зидове узидају преостале лобање погинулих војника.

Турских извора о Ћеле-кули готово и да нема, тако да се подаци о њеном изгледу, начину градње и броју лобања заснивају на белешкама путописаца који су у 19. веку пролазили кроз Ниш. Најранији опис дао је београдски лицеј Исидор Стојановић, а нешто детаљнији опис о ондашњем стању Ћеле-куле дао је Живан Живановић 1882:

– Ја сам брижљиво бројао, и на остатку од куле само било је са северне стране 123 главе, а западне стране 103, са источне 105 и са јужне 180 – свега 511 глава. Благородна душа мештана није могла да гледа ову страшну слику недела, те су кришом многе главе поскидане и с пијететом положене у гробља.

У Европи се за Ћеле-кулу први пут чуло из списа француског песника Алфонса де Ламартина. У свом проласку кроз Ниш, о Ћеле кули је рекао:

– Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по какву су их цену платили њихови очеви.

http://www.vaseljenska.com/misljenja/smrt-stevana-sindjelica/


Иницијативa да Карл Малден добије споменик у Београду

мај 31, 2013

Карла Малден са ћерком Ками

Карла Малден, ћерка Карла Малдена познатог америчког глумца нашег порекла, борави у дводневној посети Београду, поводом иницијативе да њен отац добије споменик у Београду и да једна улица у граду понесе његово име. Карла је књижевница и сценаристкиња из Холивуда, а у престоници борави са ћерком Ками, која је као монтажер наставила породичну филмску традицију. Са њима је дошао и Дан Тана, наш филмски продуцент који ради у Лос Анђелесу.

Карл Малден, подсетимо, иза себе има више од 100 филмова, овенчан је Оскаром 1952. године, за споредну улогу у филму „Трамвај звани жеља”, Елија Казана, и први је Србин који је био председник Америчке филмске академије. Са ћерком Карлом био је коаутор биографске књиге „Како сам почео”, која је у САД продата у милионском тиражу.

– Почаствована сам овим гестом и позивом. Да је мој отац жив, знам да се не би сложио с тим да му се подигне споменик, јер је био веома скроман човек и награде му нису превише значиле – рекла је у Београду Карла Малден, додајући да је, њој и сестри, отац много причао о Србији, у којој је она сада први пут.

Александар Влајковић, заменик директора Канцеларије Владе Србије за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, нагласио је да је ова иницијатива потекла из њихове канцеларије, а уколико предлог добије подршку одборничких група у скупштини, већ следеће године идеја би била реализована.

– Жеља нам је да се не заборави Малден, великан светског филма и велики Србин, јер он није заборавио српско порекло, језик и народ. Увек је истицао да је Србин, а не Југословен, бранио је интересе Срба у Америци, у својој кући у Лос Анђелесу сваке године је организовао „српски дан”, где се говорило о традицији и свирале се тамбурице. И супругу је научио наш језик, а занимљиво је да до своје пете године није знао енглески – нагласио је Влајковић и додао да се нада да ће свет почети да нас поистовећује са Србима који су оставили трага у историји света.

Карл Малден (1912–2009) рођен је у Чикагу као Младен Ђорђе Секуловић. Мајка му је била Чехиња. Отац Петар херцеговачки емигрант, пореклом из Билеће, радио је у  челичани. У једном интервјуу, датом „Американском Србобрану”, познати глумац је испричао да је, и после деценије боравка у Америци, његов отац једва говорио енглески, тако да је на Карла, као прво дете, „пало” да унесе нови свет у њихову кућу.

„Колико год да сам хтео да будем обичан амерички клинац, осећао сам се као аутсајдер, разапет између мог српског дома и остатка света. Лојалност српском пореклу била је највећа вредност у дому мога оца. Био је поштован вођа српске заједнице. Био је опседнут тиме да буде добар Србин, да помаже људима у околини да такође буду добри Срби”, написао је Карл Малден о српском пореклу и коренима.

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Karl-Malden-dobice-spomenik-i-ulicu-u-Beogradu.sr.html


Милан Миленковић: Екуменске игре

мај 30, 2013

 

(…) Верска борба на Западу је, још крајем 18. века, одлучена у корист реформације, односно протестанизма. На страни католика је остала маса верника и традиција, на страни протестаната техника, технологија и комплетна организација привреде. Енглеска и Холандија су прве велике силе протестантизма са којима је Ватикан морао да води борбу. Са уздизањем УСА, борба је одлучена у корист реформата (Никако не треба заборавити да је само један председник УСА био католик, а сви остали протестанти. То је чињеница која се не може довољно нагласити, јер се ради о земљи која нема убедљиву протестантску већину).

Реформација је донела нешто сасвим ново на политичку сцену света: страст за богаћењем, која је мотивисана верским учењем. Зашто купујете шведска кола, или швајцарски сат? Зато што у корену реформације лежи поштење у послу, неће вам они ошљарити као Италијани, а некад и Французи. Просто: протестант сматра да је Богу угодан ако живи скромно, не вара у послу и богати се. Зато нама, који сасвим другачију философију живљења имамо, никако не иде у главу скандинавска скромност у животним навикама, упркос великим приходима, или сасвим јадан и недовољан енглески оброк, који би, да ми те паре имамо, сасвим другачије изгледао. Ждрати, варати у послу и препустити се хедонизму, значи код њих – варати Бога.

Наравно, свака вера гледа да сувишни хедонизам ограничи: код католика је у ту сврху изграђен ригидни морал, контролисан честим исповестима и уплитањем цркве у приватни живот. Код нас, пак, хедонизам се спутава мање агресивно и углавном се своди на лабав систем забрана, уз нешто обичајних норми, које све мањи број Срба поштује. Протестанти, за разлику од нас и католика, то раде ефикасно.

Да се вратим на основну тему: намера глобалиста да направе једну светску владу, која подразумева једноличну и несепарирану масу становништва, захтева и једну, универзалну религију. Са модерним екуменизмом ствар и јесте у томе што не жели да подреди православље католицизму, већ обе вере трећој: протестантској, која је, догматски и практично, основ универзалне светске религије будућности. Ово се не осећа као прворазредан проблем, јер нама владају закаснеле слике из прошлих времена и других околности. Овом, модерном екуменизму, се не радују ни католици и отежу са опипљивим договорима и то толико да их неке православне цркве, укључујући и СПЦ, чак пожурују.

Опасност је, дакле, универзална религија, која прети да прождере све. Наравно, немам никакву излузију да ће се католичка црква, докле год постоји, борити против православља, само што ће то, у данашњим околностима, за њу постати другоразредни проблем.

Наравно, никад нико није постигао тако амбициозан циљ да створи некакву светску религију и мало је вероватно да ће успети. Ствар је у томе што архитекте „Новог светског поретка“ не могу да стану и то не због економске кризе и потребе да се свет опљачка, да би се још мало поживело, већ стога што ни једна цивилизацијa не може да се ослободи своје слике света. Слика Запада јесте, скупа са верским осећањем, универзализам. Стална је потреба човека Запада да своју веру, начин живота и политичке облике натури свима и то није почело јуче, већ од доба крсташких ратова. Инквизиција и конквистада, колонијализам и неоколонијализам су нужни у оквиру западне цивилизације, само што их сада води „усавршена“ верзија католичанства, пртотестантизам.

Србима је најбоље, ако икако могу, да се клоне екуменизма и то не зато што би нас прогутали католици, већ зато што ћемо, скупа с њима, бити прогутани од трећег.

Иста судбина је пројектована и за ислам, с тим што ће на њега јуриш бити извршен преко насилног увођења демократије, која разара свако кохезивно ткиво у народима, па и веру. Пораст атеизма, у светским размерама, карактеристичан је управо за земље које је „начела“ демократија. То се, анравно, неће догодити за десет, или двадесет година, можда ни за читав век, али процес је отпочет. То што ће исламске земље уредно бити опљачкане, што ће нафта променити власника, само је колатерална штета; прави циљ је стављање под контролу. Културни империјализам је обавезан, пљaчка се још и може избећи. Тим обликом империјализма ће се разорити чак и оне земље (попут Сауди Арабије), које су наводни савезници сила глобализације.

У озбиљној опасности ће бити чак и Индија и Кина јер, услед пораста стандарда, расту и грађанска расположења, од оних назовидемократских, до фантомских концепција људских права. Многи ће се тргнути кад буде касно. Ми, на Србе мислим, имамо релативну предност у разумевању, јер смо били изложени крајње бруталном, једнопставном и убрзаном поступку васпитавања за Нови светски поредак, па смо, од предугачке батине, брже у главу утувили шта нам се спрема. Перфиднији, спорији метод би нас сасвим успавао и не бисмо ни приметили да смо упали у машину за млевење народа и култура.

Још једном: екуменизам није претња православљу, већ хришћанству уопште. Ако то тако разумемо, бар ћемо знати са чим се боримо. Они, који наивно нападају католичку цркву (која за многе ствари није невина, али за ово јесте), само наводе јавност на погрешно мишљење и делање.

Уколико храбро погледамо стварност, уколико се не заваравамо бајковитим причама о улози СПЦ у нашем времену, видећемо да она тренутно није у снази да одговори на изазове епохе. На нама је да слободно и без идеолошко-теолошких заврзлама, преузмемо бригу за нашу веру. Hа концу, цркву не представља само јерархија, већ и читав народ. Прича да је СПЦ увек била уз свој народ је само литература и то ће остати. У односу на народ, она је увек имала и своје посебне интересе и кад год је морала да бира, прво је збринула себе. Биће да је пре народ увек био уз цркву, него она уз народ.

Не бих волео да се ово погрешно схвати: било је и биће праведних људи унутар саме јерархије, који су интерес свог племена и свог стада стављали изнад партикуларних интереса СПЦ, али то су појединачни случајеви и не представљају став институције у целини. Некад морамо да се запитамо шта треба да нам ураде наши непријатељи и наша власт, колико треба да нас осиромаше, обездуше, колико да нас киње и понижавају, да наша црква дигне свој глас и каже им „доста“? Ако се то не догоди, онда је време да размислимо да ли да финансирање те цркве препустимо онима које она не сме, или неће да осуди, или чак Ватикану, кад јој већ СПЦ тако хрли у загрљај. У томе нас спречава древни пијетет, прећутно одустајање од критике цркве, наслеђено од дедова, али ближи се време за редефиницију цркве у модерна времена. Она ће се или вратити у своју историјску улогу и приклонити се свом народу, или ће се суочити са наглим порастом секташтва, атеизма и преверавања, а можда и неком врстом бојкота од стране самих верника. У овом тренутку, СПЦ заступа само себе саму и то је, рецимо отворено, странпутица.

Уколико настави да се конфронтира са верницима, уколико реши да промени древне ритуале и да нас преведе на католички календар, изазваће раскол, и црквени, и народни, а то ће бити само на добит нашим непријатељима. На нама је, на народ мислим, да помогне цркви да се врати на прави пут, а тај пут једино може бити онај који иде упоредо са историјом Срба, а никако да ту историју гони. Народ може да опстане и без цркве, али нема те цркве која ће опстати без народа.

http://www.vaseljenska.com/misljenja/ekumenske-igre/

Министар иностраних послова Турске Ахмет Давутоглу:

Прошло је време турске пасивности под кишобраном Сједињених Држава. Турска мора да постане протагониста на глобалном нивоу. То нам омогућава наш геостратешки положај, привредни и културни напредак, али и посебни односи са разним земљама које смо наследили од Османског царства.

Последње вести из Хага:

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

 

UDBA – ознака (не)квалитета

Дејан Стевановић: О СТАЛЕШКОМ УРЕЂЕЊУ БУДУЋЕ СРБИЈЕ

Вук Огњеновић: Биографије издајника – Драган Марковић Палма

Ко је највећи српски издајник?

”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику

Германизација и илуминација

ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

 


Вук Огњеновић: Биографије издајника – Драган Марковић Палма

мај 30, 2013

 

Драган Марковић Палма рођен је 1960. године у Кончареву. Завршио је средњу школу ученика у привреди. Приватни је предузетник и власник компаније “Палма” која се бави транспортом и трговином. Поседује телевизију „Палма плус”, кик-бокс клуб “Палмини тигрови”, а води и фонд “Треће дете”. Проглашен је за најбољег менаџера и предузетника Србије у 1995. години.

У Палминој званичној биографији наводи се да је пословну каријеру започео помажући оцу да пече циглу, да би касније почео да изнајмљује шаторе за свадбе. Убрзо Марковић купује камион и почиње да се бави превозом угља. У том послу постао је монополиста у снабдевању синдиката Фабрике каблова, а затим је угљем снабдевао и восјку СРЈ.

Незванично, Палма је на почетку своје пословне каријере био најобичнији таљигаш. Како је тај исти таљигаш доспео до места првог човека у Јагодини? Поштеним радом? Не. 1992. године амбициозни таљигаш из Кончарева, без скрупула према било којој врсти криминала и корупције, послао је гомилу факсова Жељку Ражњатовићу Аркану, пре него што се дотични умилостивио да одговори.

У тим факсовима молио је и преклињао Аркана да га узме у своју заштиту и помогне му, а да ће му он заузврат бити веран и да ће радити све што Аркан пожели. Тако је и било. Палма је Аркану служио за иживљавање, лупање шамара (што сада Палма ради својим потчињеним) и ширење дроге на територији Јагодине и читавог поморавског округа.

Сви дилери дроге и данас су на слободи, иако их јагодинска полиција зна све до једног, безброј пута су хапшени и пуштани на слободу. И за време док је цветао бизнис са наркотицима, нико није могао да купи ни један једини грам угља из Ресавичких рудника, а да заобиђе Палмину фирму. Тако је, уз помоћ мафије, један таљигаш постао ексклузивни испоручилац Фабрици каблова у Јагодини и Војсци СРЈ, по наравно знатно већим ценама од реалне. Отуда богатство.

Једину сенку на вртоглави успон таљигаша бацао је ниподаштавајући однос Аркана према њему, који га је третирао као слугу и више пута му и претио смрћу. На његову велику радост Аркан је убијен и више ништа му није стајало на путу.

Оно што су званичне чињенице је следеће: У политички живот Палма је ушао 1993. године када са Жељком Ражнатовићем Арканом и Бориславом Пелевићем оснива Странку српског јединства, а 1998. постаје потпредседник странке. Био је једини одборник ССЈ-а у Јагодини после избора 1996. године које је у том граду добила коалиција Заједно. На изборима 2000. године изабран је за републичког посланика са листе ССЈ. У тој странци остаје до 2003. године. Године 2004. оснива странку Јединствена Србија, која осваја највише гласова у Јагодини и Поморављу. На парламентарним изборима 2007. године, ушла је у коалицију са Демократском странком Србије и Новом Србијом и добила два посланичка места. Јагодина је 2008. године добила статус града, а Марковић постаје први градоначелник. Од 2008. године био је посланик је у Скупштини Србије, да би због сукоба интереса септембра 2011. поднео оставку на то место.

Након одржаних избора 2012. Марковић поново постаје народни посланик, али и председник Скупштине општине Јагодина.

Али заиста, како је таљигаш догурао до народног посланика који је издао Косово и Метохију?

Јагодина је једно од првих места у Србији које је имало озбиљну опозицију Слободану Милошевићу. Била је и један од првих градова у коме је почела лупњава у шерпе и лонце. Као што се види из званичне биографије, коалиција на челу са ДС-ом дошла је у Јагодини на власт још 1996.год. Потпуно неспособни, склони корупцији и нераду, за осам година власти у Јагодини нису урадили ништа. Грађани су били разочарани.

Палма, као изузетно амбициозан човек, за то време учио је и радио. Прво је ангажовао личног лектора да га научи да говори, јер до тада је био потпуно неписмен човек, што и касније доказује неким испадима у јавности (шире познат случај Бетовен). Затим је, својом јасном сељачком интелигенцијом, кренуо да попуњава празан простор – угрожене социјалне групе.

Захваљујући пљачкама у Колубари, препродаји угља и дроге, стекао је капитал који је требало паметно уложити да се увећа. То је и урадио. Пред изборе 2004.године поклањао је бесплатно основне животне намирнице (брашно, шећер и сл.) Ромима, угроженим породицама на селу и другим најнижим социјалним категоријама. Своју победи на тим изборима је платио. Али већ на следећим му се вишеструко вратило. Да би пристао на коалицију са ДС-ом (СПС-ЈС-ПУПС), њему лично плаћено је 10 милиона евра на приватан рачун у Црној Гори. У међувремену, схватио је да мора да контролише те угрожене категорије и да свој опстанак на власти осигура за све време владавине, а не само пред изборе. Тако је осмишљен социјални програм и маркетинг који ће га пратити.

Социјални програм, као што су бесплатан превоз за пензионере на територији читаве општине, екскурзије за децу, студенте и пензионере, давања за труднице и децу и сл. активности финансирају се делом из општинског буџета чији је дефицит све већи, а делом из трговине наркотицима. Привредницима који га подржавају додељују се послови, а они заузврат дају донације за ЗОО врт, аква парк и све остало што је паметном таљигашу потребно. Замери ли му се ко, нити има нити ће икада имати посао на територији општине.

Маркетинг који прати преварантски социјални програм, убедио је све људе који не живе у Јагодини да је то град будућности. Ко тако мисли, само би требало да пита људе који тамо живе шта у Јагодини ради од фирми и колике су просечне плате.

Када Палма буде сишао са власти, тада ће становници овог места моћи да виде колико је коштао овај социјални програм и у коликим су дуговима они и њихова деца.

Званично, живи у родном Кончареву. Ожењен је, има два сина и двоје унучади.

Незванично, у приватно-пословном клубу Тигар, који се налази у оквиру комплекса ЗОО врта, а кога су досада посетили сви, али баш сви највиши представници државе Србије, од Бориса Тадића, па до Томислава Николића, а преко страних дипломата и амбасадора на челу са америчким, одиргавају се праве правцате оргије које обичан човек није у стању ни да замисли.

Солидан број девојака који се финансира из истих средстава као и поменути социјални програм, нон стоп је на располагању комплетном државном врху Србије. Неке уцењене због посла, неке због дроге, неке јер тако желе…

Ове девојке и жене имају на располагању кредитне картице и неограничен износ на њима ради дотеривања и улепшавања, али и за све остале сопствене потребе. Све што морају да ураде је да дотрче на сваки позив и испуњавају сваку, па и најперверзнију жељу, као што је например забијање виљушке у њихово голо тело. Није у питању само поменути клуб, јер се оргије спроводе у још неколико хотела и мотела направљених у ову сврху, као што је хотел у близини ЗОО врта или хотел на Морави.

Велики број политичара из државног врха Србије је захваљујући снимцима из ових легла перверзија и неморала, уцењен. Између осталих, и премијер лично.

Ово би у најкраћем био портрет првог у низу посланика који је гласао за издају Косова и Метохије, а надамо се да је сада јасно и зашто. Ускоро и остали портрети

http://www.vaseljenska.com/misljenja/biografije-izdajnika-dragan-markovic-palma/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

 

UDBA – ознака (не)квалитета

Дејан Стевановић: О СТАЛЕШКОМ УРЕЂЕЊУ БУДУЋЕ СРБИЈЕ

ВИША (нечиста) СИЛА (у Јагодини)

Јагодина: Истрага о убиству Пантића „тапка” у месту

PU Jagodine: Maloletnici sve brutalniji

Иван Нинић: Јагодински „волонтер“ зарадио милионе!

Dragoljub Petrović: Od Arkana do Tonija

 


%d bloggers like this: