”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику

Ajn Rend: Zašto je tako popularna?

 Rand

Pobunjeni Atlas“, najuticajnija knjiga moderne Amerike konačno na srpskom. Albion Books s neskrivenim ponosom najavljuje srpskoj čitalačkoj publici najznačajniji roman Ajn Rend, koji predstavlja Bibliju konzervativne Amerike, potpuno uvereni da će pokrenuti nove polemike i otvoriti bolna pitanja našeg društva. Radost je utoliko veća što ćemo biti prvi koji čitaocima u Srbiji, ali i u regionu, donosimo ovu knjigu, koja je objavljena još davne 1957. godine.

AUTOR: UROŠ BALOV/BBC

Rusko-američka spisateljica Ajn Rend umrla je pre trideset godina, a još uvek se proda na stotine hiljada njenih knjiga po sezoni. Jedan od njenih sledbenika, Pol Rajan, pridružio se bio Mitu Romniju kao kandidat za potpredsednika SAD, u nedavnoj kampanji na američkim predsedničkim izborima. Zašto su Ajn Rend i njeno najpoznatije delo, roman „Pobunjeni Atlas“, toliko privlačni?

Pobunjeni Atlas“ je roman od nekih 1.200 strana, i kada je objavljen pre pedeset i pet godina kritika ga je sasekla. Ipak, veoma mali broj romana ima tako trajan uticaj kao Atlas, ta distopijska alegorija u kojoj se industrijski baroni bore protiv regulatornih stega i beskrupulozne vlasti tako što, jedan po jedan, zatvaraju svoju proizvodnju i obaraju svetsku ekonomiju na kolena. Filozofija Ajn Rend, koju je ona zvala objektivizam, direktno se uklapala u američki ideal slobode, samopregornog rada i individualizma. U romanima poput „Pobunjenog Atlasa“, ali i ne samo u delima fikcije već i u knjigama poput „Vrline sebičnosti“, ona zagovara uklanjanje svih religioznih i političkih kontrola, koje onemogućavaju ostvarenje ličnih interesa.

U jednom televizijskom intervjuu 1959. godine je objasnila: „Ja sam na prvom mestu tvorac novog moralnog koda za koji se do sada mislilo da je nemoguć – to je moralnost koja nije zasnovana na veri, ni na osećanjima, niti na proizvoljnim zapovestima, mističnim ili društvenim, već na razumu.“ Verovala je, kako je dodala tada, da je čovekova „najviša moralna svrha ostvarenje njegove lične sreće, pri čemu se ne smeju primoravati drugi ljudi na bilo šta, niti prihvatati njihovo nametanje volje, već svaki čovek mora živeti tako kao da se sa njim sve završava, prateći sopstvene interese”.

Radnja njenog najvećeg dela „Pobunjeni Atlas“ smeštena je u vremenski neodređenu budućnost, mada sve podseća na pedesete godine prošlog veka. Štrajk tajkuna je orkestrirao hristoliki čovek, Džon Galt, koji pred kraj romana drži govor na 60 strana, koji je Rend pisala dve godine. Njene reči i ideje su veoma jasno predstavljene kroz plemenite likove Galta, naslednice železničke kompanije Dagni Tagart, magnata bakra Franciska d’Ankonija i tajkuna industrije čelika Henka Riordana. Ovaj kvartet idealizovanih likova, ambicioznih kapitalista, mora da pobedi „pljačkaše“, neprijatelje Ajn Rend – sindikate, lobiste, vladine zvaničnike i one koji podržavaju altruizam i blagostanje.

Rend je tu životnu borbu doživljavala na najtraumatičniji mogući način. Rođena u jevrejskoj porodici Rozenbaum u Sankt Peterburgu, imala je samo dvanaest godina kada su njenom ocu boljševici zaplenili apoteku.

Ajn Rend je u popularnoj kulturi postala sinonim za nemilosrdnu sebičnost, ili pak za intelektualnu ingenioznost, ili za oboje, kaže istoričar Dženifer Berns u biografiji Rendove koju je naslovila kao „Boginja tržišta“.

U popularnoj serijiMomci s Medisona Bertram Kuper, stariji partner u marketinškoj agenciji Sterling Kuper, zakleti je ljubitelj Ajn Rend. Dok svom štićeniku Donu Drejperu daje pozamašan bonus, ohrabruje ga da čita Atlas: „Uzmi 1,99 dolara od tih 2.500 i kupi si primerak.“ U filmuPrljavi ples konobar zavodnik Robi nagovara Bejbi da pročita „Veličanstveni izvor“ kada ga ona optuži da je otac deteta igračice Peni. „Oh, „Veličanstveni izvor!“ gugutala je i Mardž u jednoj epizodi Simpsonovih. „Mama! Zar ta knjiga nije biblija desničarskih gubitnika?“ gunđala je Lisa. U epizodi pre te Megi je bila u Ajn Rend školi za klince gde su „1 i 1 jednako 2“.

Cep tekst:

www.danas.rs/ajn_rend_zasto_je_tako_popularna

 

  • СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС (из текстова из претходних година):

 

НОВА СРПСКА ДЕСНИЦA

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

Двери српске – Покрет за живот Србије и Покрет Tea Party (САД)

 

У САД је једна невладина организација либералних хришћана (хришћана-левичара) упозорила републиканце, који су одани учењу Ayn Rand, да је пут којим они иду супротан учењу Исуса Христа. Ayn Rand је била атеиста и заговорник либералног капитализма. Велики број утицајних људи у САД образован је под њеним утицајом. Међу њима је велики број хришћана и капиталиста. Била је велики противник социјализма, комунизма, фашизма и нацизма. Левичарску хришћанску НВО, која је критиковала републиканце због тога што следе Ayn Rand, финансира и George Soros (следбеник Karl-а Popper-а, у младости марксиста, касније идеолог ”отвореног друштва” и либералне демократије).

Karl Popper је пореклом Јеврејин из Аустрије (атеиста). Ayn Rand је пореклом Јеврејка из Русије (атеиста). George Soros је пореклом Јеврејин из Мађарске (атеиста). George Soros данас је познат као финансијер покрета који ради на стварању ”отвореног друштва”, подржава Демократску странку, ради на уништењу хришћанства и конзервативаца у САД, легализацији наркотика, ширењу идеологије хомосексуализма… Један је од највећих светских капиталиста а бори се против капитализма и пропагира социјализам. Познато је да је и Карл Маркс био Јеврејин из Немачке, атеиста. Сигмунд Фројд је био Јеврејин из Аустрије, атеиста.

После Библије, као најчитаније и најутицајније књиге јудеохришћанске цивилизације, књиге које су највише утицале на развој атеизма, индивидуализма, капитализма и либералне демократије у евроатлантској цивилизацији а написане крајем 19. века, на почетку и током средине 20. века, биле су: ”Капитал” написан од стране Карла Маркса (”Capital”, Karl Marx), књиге (”откривање” Ега) Сигмунда Фројда (Sigmund Freud), књига Karl-а Popper-а ”Отворено друштво и његови непријатељи” (”The Open Society and Its Enemies”) и ”Atlas Shrugged” од Ayn Rand. (Не треба заборавити и научни рад Чарлса Дарвина).

Конзервативци (републиканци) из Сједињених Aмеричких Држава председника Барака Обаму (Демократска странка) називају марксистом и социјалистом. Републиканска странка (Republican Party била  је победник у Грађанском рату (друга половина 19. века) и заслужна је за укидање ропства у САД. Конзервативци (републиканци) су хришћани подељени на бројне хришћанске цркве и организације (Non-denominational, Protestant, Catholic, Ortodox…). Постоји више варијанти конзервативизма унутар САД (”liberal conservatism”, ”conservative liberalism”, ”libertarian conservatives”, ”fiscal conservatism”). Конзервативце уједињују заједничке вредности – од вере у Бога, преко борбе против абортуса и генетског инжењеринга, идеја о држави и капитализму које су потекле од оснивача конзервативизма Едмунда Берка (Edmund Burke) преко борбе за људска права (self-determination) и права на поседовање оружја, до борбе против ”социјалистичке државе” и прогресиваца (Progressivism – ”socialism”, ”communism”, “social liberalism”, “classical liberalism”).

Прогресивна странка (Progressive Party) била је најјача странка почетком 20. века у САД. Данас су њени наследници у Демократској странци (Democratic Party) и унутар ”зеленог лобија” (Green Party). Делом и међу либертаријанцима.

Више кандидата је сада у трци за гласове конзервативаца – Републиканске странке – “Grand Old Party” и ”Tea Party movement”. Кандидат републиканаца за новог председника САД је Mitt Romney. Одређен број републиканаца не подржава ”Romneycare” (”Оbаmаcare”) и због тога неће гласати за Mitt Romney-а (који је мормон и припадник ”The Church of Jesus Christ of Latter-day Saints”).

У другој половини 20. века унутар САД настала је још једна јака странка која има утицај на политику САД и почетком 21. века. То је Либертаријанска странка (Libertarian Party – “libertarian” – left-wing anarchism, libertarian socialism). Политика ове странке је између ”личних слобода” и ”економских слобода”, тачније, залаже се и за персонални и за економски либерализам. За лидера либертаријанаца данас важи Ron Paul. Учествује надметању за кандидата за председника у оквиру Републиканске странке и доводи се у везу са Tea Party movement.

Tea Party movement је настао пре око 4 године. Велики број припадника Tea Party (још увек) не подржава одређену странку и одређеног кандидата. Припадници Tea Party заговарају идеје конзервативизма и делом либертаријанизма (либерализма). Пре свега – хришћанства и капитализма. Они траже кандидата који је хришћанин и лојалан својој држави, а не идејама социјализма (што мањи порези и што мање мешање државе у живот грађана), глобализма (да није члан Билдерберг и сличних група) и неолибералне економије (да се не премештају фабрике у државе Трећег света, да штите средњу класу а не најбогатије капиталисте који стварају ”Нови светски поредак” и ”светску владу” – new world order и world socialist government). Више су окренути унутрашњој политици и уређењу своје државе него уређењу и мењању света. За разлику од већине демократа (прогресиваца) и Европљана, подржавају Израел. Израел има јачи лоби у САД него у ЕУ. То је зато што су конзервативци у САД искренији хришћани. Tea Party постаје глас америчке нације, грађана САД, који воле своју државу. Можда ће постати и Трећа партија, права опозиција постојећој владајућој елити. Они се не баве (само) расним питањима, нису против сиромашних, Tea Party настаје из оног најбољег дела америчке нације. Боре се за поштовање Устава, породичне вредности, за мању јавну потрошњу, за мањи утицај државе на живот људи, за људска права, за (директну) демократију на свим нивоима, за право на приватну својину и право да могу да бране себе и своју имовину. Нормално, као хришћани у већини, припадници покрета “чајанка“ залажу се за хришћанске вредности. 

Видећемо како ће се овај покрет понашати после избора. У САД постоје бројне интересне групе а није занемарљив утицај страних држава и међународних тајних организација. Поред традиционално присутних лоби група и обавештајних служби формираних од стране Европљана (Британаца, Нормана, Германа, Романа) на територији САД успешно делују и групе које раде у интересу Израела, Саудијске Арабије и Арапа, а последњих деценија јачају групе које су под утицајем Јапана и Кине. Поред ових држава унутар САД делују Русија, Ватикан и бројне међународне организације и корпорације. Нису сви становници САД  американизовани у тој мери да су заборавили на своје порекло, па унутар САД делују бројне и утицајне групе Хиспаноамериканаца, Афроамериканаца, православаца… САД су и централизована и децентрализована држава, коју су у последњих век и више насељавали људи који су бежали из тоталитарних система и ти људи су стварали државу која неће бити тоталитарна. Но, чини се да се издвојила једна владајућа елита, састављена од више породица, што се показује када се сагледа политичка и економска власт, и те породице намећу тоталитарни систем. Ту се види да у највећим корпорацијама (и Федералним резервама) највећи удео имају старе породице. Међу председницима САД и водећим политичарима у последњих 100 година доминира неколико породица. Из тих породица долазили су председници, сенатори, државни секретари, директори ЦИА, итд. Иако делују хомогено, поделе постоје. У послу то су другачији погледи на развој енергетике, у политици то су другачији погледи око бројних питања. Због тога би поделио владајућу елиту на два клана, која доминирају. То су они који имају највише утицаја на две странке. На десници то су крупни нафташи, банкари, индустријалци и припадници “Grand Old Party” – Републиканске партије. На левици  су то припадници еколошких покрета и власници ”зелених енергетских компанија”, сорошевци, Холивуд, банкари и Демократска партија. Многи сумњају да је Tea Party под контролом Републиканске партије. Многи, такође, сумњају да је покрет Occupy Wall Street под контролом Демократске партије. Tea Party постоји дуже и озбиљнији је покрет. Међу припадницима и симпатизерима има доста политичара и радио водитеља који подржавају Србију, који знају истину о ратовима у региону. Много више него што је то случај међу левичарима/либералима. Због тога истичем овај покрет. Уколико се покаже да је ово аутентичан народни покрет, то ће бити први покрет отпора, настао унутар Запада, против новог светског поретка. Унутар држава ЕУ нема тако добро организованих покрета отпора. У већини држава не постоји било какав отпор. Дакле, ово важи уколико се покаже да Tea Party није инструмент оних који контролишу Републиканску партију. По многима кандидат Републиканске партије бира се тако да буде сигуран губитник на изборима. Милијардер Donald Trump изјавио је у емисији The Savage Nation да ће уколико победиMitt Romney бити ”чврст”. Michael Savage је сумњао и обећао да ће се одселити из САД уколико Mitt Romney као председник САД у свом кабинету запосли 27 година стару кћерку сенатора и претходног председничког кандидата републиканаца John-a McCain-a. Michael Savage у последње време често пита ”шта се догађа са Tea Party, где су они сада, на којој позицији?”. Ron Paul, као једини политичар у САД који је отворено од почетка деведесетих бранио Србе и Србију, изгубио је све шансе да постане председнички кандидат и нема веће упориште унутар гласачког тела. Али, то није безначајна подршка, либертаријанци постају све утицајнији. Пример је све слушанији и утицајнији радио водитељ Alex Jones, кога многи републиканци не воле. Alex Jones често брани Србе, тачније, износи истину о дешавањима на простору СФРЈ током деведесетих.

***

Тражи се мера између либералног капитализма и државног интервенционизма. Екстреми нису добри. Видимо да заступници искључиво либералног капитализма, као јединог или најбољег начина за вођење економије, на крају државу и друштво одведу унеолиберализам; а да заступници државног интервенционизма у привреди, као јединог или најбољег начина за вођење економије, на крају државу и друштво одведу у комунизам. Оба система на крају банкротирају.

До ”благостања за све” може се доћи само изградњом владавине права. Само кроз систем у коме важи једнако право за све – што значи и право да појединци стичу, и сачувају, материјалну и нематеријалну имовину коју су стекли на основу свог знања и рада. До ”благостања за све” може се доћи само ако међу људима влада дух солидарности. У таквој држави, ”држави благостања”, може и држава да води рачуна о ”социјалној једнакости”, али је боље да сами грађани воде рачуна о томе – да богати помажу сиромашне и болесне, кроз цркву, кроз невладине и хуманитарне организације.

”Природна религија”, идеологија која је учила да је ”људским прогресом могуће доћи до савршене регулације и саморегулације унутар људског рода” показала се неуспешном. Немогуће је, такође, све људе учинити ”једнаким”. Потребан је систем који ће бити, што је више могуће, у стању да спречи злоупотребе и похлепу људи, јер знамо да ”људи нису савршени” и да нису сви људи добри и поштени, посебно људи који имају власт. Морају постојати добри закони и прописи, морамо се борити против корупције у полицији и правосуђу. Са те стране, не можемо се ослонити само на ”милосрђе” код људи, држава мора водити развојну и социјалну политику и за то су потребни приходи у буџету. Не може друштво ”само од себе” да донесе националне и државне стратегије, посебно ако то друштво није друштвосаборности, друштво директне демократије, ако то није друштво у коме влада историјска/езотерна (Берђајев) или природна (Берк)аристократија, нити се може тржишту препустити да све само регулише. А то је већ утопија. Тај систем, са друге стране, не сме бити превише ”етатистички” и ”бирократски”. Наш задатак је ослобађање од културе источњачког  деспотизма  и свести комунистичког тоталитаризма, али не тако да спроводимо идеје неолиберализма и културу конформизма у њиховим најгорим формама.

***

Неолиберали су победили и конзервативце и социјалисте – настали су њиховим мешањем. Либерали-атеисти су превладали унутар капиталиста (на пример, у економији САД доминирају поштоваоци Ayn Rand), који су створили концепт неолибералне економије и слободног тржишта које се ”саморегулише”. Зато се залажу за што мањи утицај државе. Неолиберална економија (идеологија) настаје из либералне, конзервативне и социјалистичке економије (идеологије). Тако се конзервативизам истиче када треба заштити приватну имовину најбогатијих. Либерализам се истиче када треба рушити све националне и религијске препреке између држава и народа да би најбогатији градили ”слободно тржиште”. Социјализам се истиче када треба ”отворити границе” за ”радну снагу” или када држава треба да интервенише како би спасила одређене банке и компаније. За неолиберале није важна владавина права, већ владавина јачег, јер је основа неолиберализма и дарвинизам (еволуционизам). Теорију еволуције одушевљено су прихватили највећи капиталисти са Запада. Дарвинизам је и основа прогресивизма, чија је основа и социјализам. Елемената прогресивизма има и у конзервативизму. Дакле, (нео)либерални капитализам и (нео)либерална идеологија настају од елеменета прогресивизма, дарвинизма, социјализма и конзервативизма. Светска неолиберална елита ствара нову врсту фашизма, где ће нестати разлика између крупног капитала и државе (што је дефиниција  економског фашизма и што је тешко разликовати од комунизма и деспотизма).

У том систему који настаје, у коме се укрштају идеје економског неолиберализма и фашизма, постојаће две класе у друштву. Капиталисти ће остати најбогатији и сачуваће своју имовину, али се неће звати капиталисти већ државници и представљаће се као социјалисти, који воде рачуна о социјалној правди и једнакости – да сви, осим њих, постану једнаки и добијају исто. Пошто ће њихова имовина бити државна, онда значи и обрнуто – државна имовина је и њихова, само власник имовине има право да доноси одлуке. Тако је функционисао комунизам. Циљ оних који су довели до ове дужничке кризе није да дужници врате свој дуг, већ да кредитор преузме имовину дужника. Раднику ће узети кућу ако не врати дуг. Банку ће држава докапитализовати или позајмити новац, ако је у проблему, али ако држава дугује банци она ће узети државну имовину. Банку ће власници банке, касније као државници, као комунисти, национализовати. Власници банке су и власници новца – они штампају новац (без покрића у злату или роби), они одлучују коме ће позајмљивати новац, па могу да живе као прави комунисти – скромни, добротвори (филантропи), ништа немају јер све имају… Ништа није њихово јер је све њихово (зар председник – маршал – комунистичке Југославије није живео попут брунејског султана или попут данашњих банкстера, без контроле Државне ревизорске агенције и осталих институција?).

Неолиберализам је у настојању да доведе до потпуног расцепа/разлаза евроатланску цивилизацију и хришћанску религију. Неолиберализам проповеда да је ”све дозвољено” а Библија да је ”почетак мудрости страх Господњи”. У свему мора постојати мера, никада се не сме заборавити на другог човека. Неолиберализам уништава оно најбоље у хришћанству, као и оно најбоље у социјализму, јер отуђује човека од другог човека, поставља лични профит, егоизам и (сопствено) чулно задовољство као највише вредности.

Западни модел корпоративног капитализма  какав данас имамо и источни модел  државног  меркатилизма  какав је некада био спутава људске слободе, развој малих и средњих предузећа, злоупотребљава новац пореских обвезника, није у интересу потрошача, људи на водећим позицијама избегавају одговорност, итд. Када власт пљачка грађане – било власт која је спој крупног капитала и политике, или само политичка власт која управља и привредом – онда грађани губе поверење у државу и избегавају плаћање обавеза према држави, поткрадају државу која од њих краде, издају државу која њих издаје. У таквој држави цвета сива економија. Такву државу је лакше изнутра окупирати, кроз корупцију, поткупљивањем њених грађана. Економски фашизам и сива економија, дакле, могу настати и у тржишној привреди и удиригованој привреди. Мислим да је већина људи свесна да неолиберални модел (уређења економије, живота, државе…) који шире САД није најбољи модел и да је већина свесна да комунистички модел СССРа није најбољи модел.

 

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

 

ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

”Десничари” који се позивају на Макса Вебера

Германизација и илуминација

Fjorelo Provera: Hrišćani u opasnosti

У Француској је на делу велика породична побуна!

The Clash – “KNOW YOUR RIGHTS” (Combat Rock)

Добра питања новинара Данас-а постављена амбасадору САД у Србији

Отпадници од Христа и границe слободе и вређања

Међу левичарима, либералима и анархистима – поглед са (десне) стране

БОГата Србија

Јелена Јанковић и Ана Ивановић

Конзервативци

+

Никола Варагић

 NikolaV

блог Kosmet via Kosmos

удружење ТРЕЋА СРБИЈА

 

23 Responses to ”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику

  1. […] ”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику […]

  2. […] ”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику […]

  3. Varagić Nikola каже:

    SRETEN PETROVIĆ: KARL POPER I PRVI SVETSKI RAT

    Uticaj propagande u interpretaciji istorijskih zbivanja

    U svojoj intelektualnoj biografiji (Traganje bez kraja, 1975), profesor filozofije i teorije saznanja u Londonu, Karl Poper (rođen u Beču 1902, umro u Engleskoj 1994) govorio je, pored ostalog, o svom detinjstvu, a i o okolnostima odrastanja.

    Bio je liberalnih političkih opredeljenja sa vidnom kritičkom nastrojenošću prema filozofijama i političkim stanovištima Hegela i Marksa, kao i bečkoga neopozitivizma. Kao dečak sa svojih 12 godina drugovao je sa pristalicama Ernsta Maha i Vilhelma Ostvalda.

    U tome krugu upoznao je izvesnog Arnta, čije političke poglede nije odobravao Poperov otac – Simon Zigmund. No, bilo je bezuspešno odvojiti sina Karla od uticaja Mahovog kružoka. Karl Poper je sa Arntom i članovima kružoka okupljenih oko Maha i Ostvalda – a zvali su se „monistima“ – bio na jednom izletu. Poper je taj skup ovako opisao:

    „28. jun 1914. Predveče, kad smo se približili predgrađu Beča, čuli smo da je nadvojvoda Franc Ferdinand, austrijski prestolonaslednik, ubijen u Sarajevu. Otprilike nedelju dana kasnije, majka je mene i moje dve sestre povela na letnji raspust u Altozi, seoce nedaleko od Salcburga. I tu sam, na svoj dvanaesti rođendan, primio od oca pismo u kojem me obaveštava da mu je žao što ne može da prisustvuje mome rođendanu.”

    Pismo je završio rečima: „…jer je, na žalost, izbio rat (denn es ist leider Krieg).” Pošto je to pismo stiglo na dan faktičkog objavljivanja rata između Austrougarske i Srbije, čini se da je otac unapred uviđao da je rat neizbežan. Inače, Karlov otac, doktor prava, radio je kao advokat i pravni zastupnik.

    Kasnije se Karl Poper prisetio još nekih detalja. Po izbijanju rata zavladala je, veli, „zaglušujuća buka patriotizma po celoj zemlji, u kojoj su učestvovali čak i neki članovi našeg, ratu sasvim nesklonog kružoka”, a nasuprot njima, moj „otac (Simon Zigmund), beše tužan i deprimiran”. Jednom reči, bilo je mnogo toga što je uznemiravalo mladog Popera?

    Pokušao je da razume kako je bilo mogućno da su odjednom članovi kružoka, monisti – mogli podržavati rat?! I evo njegovog odgovara.

    „Kasnije sam se često prisećao ovih dana. Pre rata mnogi članovi našeg kružoka raspravljali su o političkim teorijama, koje behu sasvim pacifističke ili su se veoma kritički odnosile prema postojećem poretku, prema savezu Austrije i Nemačke i ekspanzionističkoj politici Austrije na Balkanu, naročito prema Srbiji. Bio sam preneražen činjenicom da su oni odjednom mogli da postanu zagovornici upravo takve politike.” (Sva podvlačenja su moja.)

    U ovoj autobiografskoj ispovesti Karla Popera zanimljivo je njegovo opisivanje atmosfere koja je vladala u školi tih dana kada je rat otpočeo, a zatim analiza propagandne mašinerije s ciljem da se optuži Srbija da je ona „objavila rat Austriji”!

    Teško je ne uočiti kako će shodno istoj propagandnoj materici Srbija i u potonjoj istoriji jednako biti satanizovana! U nastavku knjige, gotovo u ispovednom tonu, Karl Poper beleži i sledeće.

    Od početka rata, „za nekoliko nedelja, pod uticajem ratne mašinerije u mojoj školi, postao sam pomalo zaražen sveopštim raspoloženjem.

    U jesen 1914. napisao sam šašavu pesmu Slavljenje mira, u kojoj se izražava pretpostavka da su Austrijanci i Nemci s uspehom odbili napad (tada sam verovao da smo ’mi’ napadnuti) i opisuje i slavi ponovno uspostavljanje mira. Mada to nije bila naročito ratnička pesma, uskoro sam se najdublje postideo pretpostavke da smo ’mi’ napadnuti.

    Shvatio sam da su austrijski napad na Srbiju i nemački napad na Belgiju jezive stvari i da je ogromni propagandni aparat nastojao da nas ubedi kako je to bilo opravdano. U zimu 1915–1916. postao sam ubeđen (…) da je povod koji su isticali Austrija i Nemačka, u stvari, izmišljeni povod i da zaslužujemo da izgubimo rat (i da ćemo ga zbog toga i izgubiti)”.

    Karl Poper je to svoje rezonovanje – a imao je onda svega četrnaest godina (1916) – izložio ocu Simonu Zigmundu. Ovaj je najpre bio sumnjičav prema dečakovim stavovima, da bi, dodaje Poper, otac „ipak moj stav uzeo vrlo ozbiljno i posle poduže diskusije izrazio spremnost da se složi sa mnom”.

    Ovaj tekst je svojevrstan prilog kritici i razumevanju propagande u interpretaciji istorijskih činjenica, kao i uloge predrasuda i resantimana.

    Uostalom, kao profesor teorije saznanja, Karl Poper je kao logički smisleno podržavao „saznanje ili mišljenje u objektivnom smislu”, dakle, „nezavisno od nečije tvrdnje ili dispozicije”, od predrasuda, od interesno orijentisanih, ideoloških ili političkih determinacija. Nasuprot tome, saznanje koje je opterećeno pomenutim, ateorijskim činiocima, logički je nedostatno, pa ga je Poper s pravom odredio kao subjektivno.

    Profesor univerziteta

    Izvor Politika, 10. 06. 2013.

  4. Varagić Nikola каже:

    За српски економски модел!

    У анализи Александра Танасковића, члана економског тима Двери, прочитајте да ли је могуће да Србија, на основу свог цивилизацијског искуства, развије сопствени модел привредног развоја.

    Чачак/Београд, 21.06.2013

    Србија и српски народ припада источно-византијском цивилизацијско-духовном културном типу. Треба напоменути да стварање одређеног цивилизацијког и духовног културног типа спада у процесе дугог трајања који се не могу мењати ad hoc и да нису подложни моди или тренутним тенденцијама, а одражавају се у дубинским схватањима и доживљајима процеса и ствари.

    У Византији (односно Источно Ромејско царство, како су они себе називали, али ћемо овде користити назив који је одомаћен у домаћој јавности због праћења даљег текста), па следствено томе и у Србији тог времена, основни принципи економије су били познати од раније, али су они имали потпуно други смисао него код англо саксонског, франкофонског или германског цивилизацијско-духовног културног типа народа или како се код нас поједностављено зове „Западног цивилизацијско-духовног културног типа народа“.

    У Византији економија није била наука која је била превише цењена, јер се она више доживљавала као средство него ли као самој себи циљ, како је код народа западног цивилизацијско-духовног културног типа постала и остала све до данашњих дана. Све оно што се данас зове инфлација и дефлација, фискална политика, монетарна политика, царине, подстицаји, државна економија versus либерална економија, и сл. је постојало и дешавало се у Византији. Византија је имала, пролазила и решавала своје економске кризе и ништа што се садашњим „модерним“ друштвима дешава није непознато и није не забележено у 1000-годишњој традицији тог великог царства.

    Распадом средњовековног Српског царства и нестанком задње Српске државе у првој половини 16. Века, затим поделом Српског народа у неколико држава, сталним ратовима, сеобама, унијаћењем, турчењем и осталим процесима који су условљавали борбу за опстанак Српског народа кроз један дуги период времена од готово три века, условили су да знања и искуства у економским процесима средњовековне Србије и Византије буду заборављена.

    Након ослобађања од Турака, Србија се мењала и били су јој потребни образовани људи свих профила. Како Србија тог времена није имала школа нити универзитета на којима би могла да школује потребан кадар, држава се одлучила за слањем једног броја људи у иностранство како би могли да донесу потребна знања и вештине. У том смислу највећи број људи се школовао у земљама Запада, превасходно у Немачкој, Хабсбуршкој монархији (данашњој Аустрији, Чешкој, Словачкој, Мађарској), Швајцарској, Француској, а нешто мање у Русији.

    Усвајањем потребних знања у областима техничких, технолошких, хемијских, физичких наука, али и друштвених као што су економија, право, филозофија и сл., наши људи су истовремено усвајали и тзв. Западни систем вредности и културу запада и као такве их доносили у Србију. Оно што је започело у научној и културној елити, веома брзо, готово истовремено је усвојено у економској елити Србије.

    Ови процеси школовања и усвајања Западних вредносних судова трају до данашњих дана, око 150 година у континуитету.

    Основна карактеристика ових процеса јесте њихова некритичност (усвајање туђих вредносних судова и одбацивање сопствених вредносних судова и културе), затим њихова једноцентричност у посматрању ствари (у овом случају западноцентричност у посматрању ствари и догађаја), подвајање елите и народа (народ и елита која га представља имају другачије погледе на циљеве и потребе друштва и државе, па чак и различите системе вредности и вредновања).

    Ови и овакви процеси доводе да задњих 130 година Србија није успела да створи конзистентну привредну политику, политику која ће за циљ имати развој Србије по мери потреба земље и народа, и сталној тежњи ка укључивању домаће економије у светске интегративне процесе без обзира да ли је то у интересу привреде земље и народа или није.

    Основна карактеристика српске економије у задњих 130 година је следећа:
    • Развој привреде у великој мери условљен потребама из иностранства
    • Продаја националних и економсих ресурса странцима
    • Некритично усвајање и спровођење туђих економских модела и политика

    Развој привреде у великој мери условљен потребама из иностранства – индустријализација Србије крајем 19. Века и током 20. Века се одвијала и развијала под будним оком страних ментора, а тако је и данас.

    Готово ниједна стратешка привредна грана у Србији се није развила аутохтоно, а да није била вођена и управљана од странаца. Нпр. Изградња железнице Београд – Ниш у 19. Веку је био део далеко већег пројекта повезивања Немачке и ресурса Блиског истока, затим отварање рудника и мајдана у Србији крајем 19. И у првој половини 20. Века је била потреба Западних економија за ресурсима и јефтином сировинском базом, затим развој машинског и металског комплекса у СФРЈ је био потреба стварања одбрамбене моћи и парирању СССР-у итд.

    Управљање процесима из иностранства се радило углавном преко кредитирања и преносом технике и технологија у привреду Србије.

    Продаја националних и економских ресурса странцима – од самог почетка развоја индустрије у Србији странци су контролисали и били власници у највећој мери свих природних монопола (рудника, банака, трговина, осигурања и тд.), а у периодима када нису имали директно власништво, те ресурсе су контролисали на друге начине (јавна је тајна да је бивша СФРЈ након експропријације и одузимања рудника и фабрика које су пре другог светског рата држали странци, морала да исплати бившим власницима надокнаду за одузету имовину).
    Након ере комунизма и доласка „продемократских снага“, ратова и распада земље, странци су опет дошли у посед многих природних монопола, као и раније.

    Некритично усвајање и спровођење туђих економских модела и политика – осећај инфериорности домаћих економских елита је условио њихову опчињеност теоријама и моделима из иностранства, углавном са Запада и условио је да кроз читав назначени период у Србији се испробавају различите економске политике и економски модели, увезени из иностранства, чији ефекти често нису довољно тестирани ни сагледани ни код креатора одређених политика или модела.

    Њихова карактеристика је у томе што се они примењују или су се примењивали не узмајући у обзир врло често специфичности привредног амбијента у коме се Србија налази или се налазила. Ово је условљавало и условљава низ проблема, који се углавном одражавају кроз неадекватну привредну структуру, стагнацију, велику незапосленост, неравномерну расподелу прихода и обавеза, одлив радно способног становништа у иностранство, велику задуженост.

    Примери комунизма, социјализма, до најновијих примера развоја у „петооктобарској Србији“ говоре више него што треба.
    Схватање свих ових проблема Српске економије доводи нас до питања шта Србији данас треба? Шта је основни задатак економске политике данас? Којим путем треба ићи?

    Одговор на ова суштинска питања ће условити и брзину изласка из кризе.

    Као што смо на почетку рекли економски принципи и законитости су универзалне и стандардне и оне су биле познате још у доба Византије. Ствар није да ли их знамо, већ како их користимо.

    Ако нам је основна максима профит и максимизирање профита, као што је то данас у друштвима „Запада“, где се вредност неког човека, његова способност, доброта, па и лепота, мери способношћу зарађивања и максимизирања зараде, онда смо у фокус ставили ускогруде и себичне циљеве, који суштински нису иманентни човеку, а ни духовним и културним вредностима које су иманентне Србији и Српском народу.

    У том смислу основни циљеви привредног развоја Србије морају бити развој, инвестиције, запосленост – односно стварање економске основе да би се омогућила друштвена надградња, односно развој друштва у духовном и социјалном смислу.

    Ради остварења свега предходно наведеног, као и предложених циљева привредног развоја ова генерација има историјски задатак да уради следеће:
    1. Креирање и развој сопствене културе пословања и привређивања
    2. Креирање и развој сопственог модела привредног развоја
    3. Стварање нове економске елите, на новим основама
    Ово наравно не значи да ће се сада измишљати топла вода и рупа на саксији и да су нам потребна фундаментално другачија знања, већ само обликовање и на нови начин коришћење постојећих знања и искустава, одређивање другачијих циљева, односно враћање традицији.

    Развој сопствене културе пословања и привређивања
    Ово је веома важан процес, у најмању руку зато јер га у савременој српској привредној традицији немамо. Углавном смо се ослањали на увезене и усвојене традиције (пр. Немачка, социјалистичка и тд.) које нису дале свој прави смисао и резултат у досадашњој пракси.

    У свету су познате различите културе пословања, од којих су најпознатије јапанска, америчка, немачка и тд. Многи аутори чак одлучујућу улогу у развоју неке економије, њеној успешности, налазе у култури пословања која у некој земљи постоји и која је развијена, јер она условљава онај аспект моралности и остварење постављених циљева који условљавају развој привреде и на том основу развој друштва као целине.

    Данас у Србији имамо једну симбиозу социјалистичког, државног, тајкунског, криминалног, монополистичког начина и културе понашања и пословања. Данас у Србији немамо нити један аспект економске политике око које се могу сложити све интересне групе (радници, синдикати, привредници, државни апарат и сл.).

    Развој нове културе пословања мора се наћи у традицији српског народа, где профит не сме и не може бити циљ сам за себе. Ову културу мора красити солидарност, заједништво, удруживање, поштовање свачије имовине и посла, односно доживљај посла на коме радиш као сопственог (јер иако не поседујеш неку имовину, радећи на њој ти обезбеђујеш живот својој породици), поштовање надређених и подређених међусобно и унутар самих група (уважавање туђих залагања и вредновање истих), потреба да својим радом допринесеш развоју предузећа, имања, сопствене породице и шире друштвене заједнице, принцип позитивне селекције.

    Развој сопственог модела привредног развоја
    Данас у свету постоји солидна теоријска основа у смислу мера и ефеката појединих мера на одређене процесе у економији. Такође бих рекао да постоји и довољно емпиријско искуство у земљама које су оствариле привредни раст и развој.

    Морамо поћи од специфичности привреде ове земље и онога са чим располажемо. Морамо одредити приоритете развоја, поставити неке рокове.

    У том смислу модел етатистичког (државног, у нашим условима социјалистичког) развоја привреде, и модел либералног и неолибералног развоја привреде који су код нас присутни у задњих 60 година нису дали адекватне ефекте. Комбинација ова два модела уз уважавање свих карактеристичности српске привреде су пут којим требамо ићи (примери Русије и Кине).

    Стварање нове економске елите
    Елита у економији не сме бити отргнута од народа. Та елита коју чине предузетници, крупни привредници, државна администрација, али и уважени професори мора разумети потребу народа да живи и ради. Мора разумети да они имају пре свега одговорност, а мање права, и да смо ми само пролазници на овом свету.

    Мора разумети да њен бољитак долази тек са напретком целог друштва. Нова елита мора усвојити и развити до крајњих граница постулате Нове културе пословања и привређивања, засновану пре свега на добрим традицијама нашег народа и постати изистински национална и родољубива.

    Постављање и утврђивање пута где треба да иде српска економија, односно граничника и коридора кроз које треба да се креће, кроз утврђивање модела економског развоја, постављање правила игре кроз доношење јасних и концизних закона, као и дефинисања начина понашања свих актера привредног живота, кроз утврђивање културе пословања и придржавање од стране истих, као и дефинисање јасних и остваривих циљева, је пут којим морамо ићи.

    Сваки други пут је заправо странпутица и поновно тражење.

    За Економски тим Двери, Александар Танасковић

    http://www.dverisrpske.com/sr-CS/dveri-na-delu/2013/jun/za-srpski-ekonomski-model.php

  5. […] ”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику […]

  6. […] ”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику […]

  7. […] ”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику […]

  8. […] ”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику […]

  9. […] ”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику […]

  10. […] ”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику […]

  11. Varagić Nikola каже:

    Populizam i nova oligarhija

    New Left Review

    (…) Pedesetih godina prošlog veka, u Sjedinjenim Državama je došlo do velikog naleta istorijskog revizionizma, sa takozvanim hladnoratovskim liberalima na čelu, koji su počeli da opisuju američki populizam devetnaestog veka kao protofašistički pokret, i vremenom populizmu prilepili pežorativno obeležje (danas široko prihvaćeno), šireći ovu konotaciju prvo u kvalitetnoj štampi, zatim u masovnoj štampi i konačno u žargonu političkog života. Bibliografija ove operacije je ogromna. Artur Šlezinger se može smatrati začetnikom, sa knjigom The Vital Centre: The Politics of Freedom iz 1949, na samom početku Hladnog rata. Tu je prvi put izneta teorija da su fašizam i komunizam oprečni ali slični, u smislu da su oba sistema „totalitaristička“. Ovu ideju su razvili liberalni istoričari koji su promovisali tezu da je radikalna desnica pedesetih godina bila populistička, i obrnuto, da je 19-ovekovni populizam sadržao fašističke elemente. Paradigmatična za prvu stavku je knjiga koju je uredio Danijel Bel 1955. godine, The Radical Right, izvedena iz simpozijuma održanog 1954. na Univerzitetu Kolumbija na temu makartizma, za koji je ponuđeno populističko tumačenje.[18] Pored Belovog članka, ključne eseje u The Radical Right napisali su Simor Martin Lipset i Ričard Hofštater.

    Ako ne glavni majstor populističkog revizionizma, Hofštater je svakako bio njegova istaknuta ličnost, pre svega zbog svoje čuvene knjige The Age of Reform (1955), gde na samom početku ističe: „Ispostavilo se da sam bio kritičan prema populističko-progresivnoj tradiciji – više nego što bih bio da sam ovaj rad pisao pre petnaest godina.“[19] Hofštater predstavlja sebe kao „internog kritičara“, koji obezbeđuje protivtežu „popustljivosti“ liberala. On izlaže razvoj događaja u 19. veku, ali sa pogledom na sadašnjost, jer smatra da je Narodna partija iz 1890-ih „samo pojačan izraz, u datom vremenskom trenutku, jedne vrste narodnog impulsa koji je endemski u američkoj političkoj kulturi“. Zatim sledi optužnica: „Verujem da je populističko razmišljanje preživelo do naših dana, delom kao jedna struja provincijskih netrpeljivosti, narodnog i „demokratskog“ buntovništva i podozrivosti, kao i nativizma“. Ovo nije baš plebs, ali smo vrlo blizu izgredničkog ponašanja svetine.

    Potez koji omogućava Hofštateru da poveže progresivistički populizam devetnaestog veka sa hladnoratovskom desnicom podrazumeva inverziju perspektiva: „Utopija populista bila je prošlost, a ne budućnost“. Otud to i nije bila samo utopija – dakle neostvariva – nego povrh toga i reakcionarna utopija, iako Hofštater priznaje da se „oni nisu služili tim rečnikom“.[20] Drugi potez se sastoji u svođenju klasne borbe na teoriju zavere: ako ogromna većina mora da trpi, to je zbog zavere jednog procenta. Otud optužba koja će proganjati sve osumnjičene za populizam do današnjih dana – da isuviše pojednostavljuju realnost: „Problemi sa kojima su se populisti suočili postali su obmanjivo jednostavni: pobeda nad nepravdom, rešenje za sve društvene probleme, ovo se svodilo na obračun sa jednom relativno malom ali strahovito snažnom interesnom grupom, silom kapitala.“[21]

    Konačni, najotrovniji napad predstavljalo je Hofštaterovo etiketiranje 19-ovekovnih populista kao antisemita: „U najvećoj meri, populistički pisci bili su ti koji su identifikovali Jevrejina sa zelenašem“, što je bio „ključni motiv američkog antisemitizma tog doba“.[22] Ovo je optužba koja još uvek visi nad glavama onih koji su danas osumnjičeni za populizam. Da budemo jasni: imajući u vidu maglovitost i neodređenost populističke etikete, i imajući na umu heterogenost pokreta i partija kojima se ta etiketa prilepljuje, očigledno je da među pokretima optuženim za populizam ima nekih koji su zaista antisemitski (ali i obrnuto je tačno). Zapravo, Hofštaterova optužba zasniva se na vrlo ograničenim dokumentarnim dokazima. U kampanji 1896, narodnjački predsednički kandidat Demokratske partije, Viliham Dženings Brajan, izjavio je:

    „Naši protivnici su ponekad pokušali da nas prikažu kao da napadamo jednu rasu kada osuđujemo finansijsku politiku koju promovišu Rotšildi. Ali to nije istina, mi smo jednako protiv finansijske politike Džona Pjerponta Morgana koliko smo protiv finansijske politike Rotšilda. Mi ne napadamo rasu; napadamo pohlepu i gramzivost, koji ne poznaju ni rasu ni veroispovest. Ja ne znam nijedan sloj našeg naroda koji usled svoje istorije može više da saoseća sa izmučenim masama u ovoj kampanji, nego što to može hebrejska rasa.“[23]

    Ali važno je to da će svaki pokret optužen za populizam od tada biti obeležen sumnjičenjem za antisemitizam. Hofštater sigurno nije jedini koji će populizam nazvati „fašističkim“ a fašizam „populističkim“.[24] Ali on je najbolji primer te pojave, i upravo je pod njegovim uticajem ovaj novi imidž populizma uspostavljen kao novo pravoverje u međunarodnim akademskim krugovima; delimično i preko simpozijuma na LSE o populizmu 1967, ranije pomenutog, čiji je Hofštater bio jedan od glavnih promotera. Od tog doba do danas, njegovo viđenje populizma ostalo je dominantno u političkim naukama.[25]

    Neimenovana grozota

    Tako je do kraja 1960-ih populizam već stekao sve negativne konotacije koje je zadržao do dana današnjeg. Može se reći da je to završena stvar: populistički političar je onaj koji se poziva na narod, uzdiže narod i podilazi narodu – koji se nikad ne pominje – ali je diskreditovan svim negativnim karakteristikama koje mu pripisuje drevna tradicija – negativnost oličena u „populističkim“ političarima koji navodno zastupaju ovu neimenovanu grozotu.

    Pre svega, ovaj novi osećaj za populizam bio je savršen za izgradnju mosta koji povezuje komunizam i fašizam. Značaj ovog hladnoratovskog oružja u političkom arsenalu ne može se preceniti. Pre toga, moć dominantnih klasa u (najčešće parlamentarnim) buržoaskim režimima bila je u direktnom sukobu sa „opasnim klasama“. Sada je ona predstavljena kao jedini slobodni demokratski poredak u istoriji čovečanstva, opkoljen i ugrožen sa svih strana, prinuđen da se sa jednakom žestinom brani i od fašista i od komunista. I to je bila nova konstrukcija Hladnog rata: umesto da fašiste shvate kao pretnju, italijanski i nemački establišmenti su im zapravo pomogli da dođu na vlast; italijanski fašizam imao je odličan tretman u štampi, i moćne političke saveznike u anglo-američkim demokratskim državama 1930-ih. Upravo je Hladni rat iznedrio kontrast „slobodni svet – totalitarizam“.

    Ovo novo značenje populizma à la Hofštater poslužilo je kao savršena crtica između dva totalitarizma. Prvo, kao „utopija prošlosti“, povezalo je istorijsku pretnju fašizma i nadiruću, buduću opasnost komunizma. Zatim, populizam je proglašen inherentno autoritarnim. Nije slučajno plebiscit, institucija koja je najbliže povezana sa populizmom – populisti se smatraju naistaknutijim pobornicima „plebiscitarne demokratije“ – jedini zadržao jasnu vezu sa svojim „plebejskim“ poreklom (plebs: običan narod; scitum: dekret). Populizam je navodno autoritaran jer je neimenovani entitet koji ga podržava – ponovo, nepomenjivi narod – autoritaran. Navodna sklonost naroda ka despotizmu još jedan je kliše preuzet iz klasične tradicije. Za Aristotela, tamo gde je narod suveren, on postaje „despotski“, i „ova vrsta demokratije je prema drugim demokratijama ono što je tiranija prema drugim oblicima monarhije“.[26] Đanbatista Viko je sistematizovao ovaj ciklus demokratije i tiranije, večito vraćanje despotizma, kada je (nekoliko godina pre odrednice o „narodu“ u Enciklopediji) sumirao Aristotela u knjizi Scienza nuova:

    „U početku, ljudi žele da zbace represiju i traže jednakost: pogledajte plebejce koji žive u aristokratskim uređenjima, koja na kraju postaju demokratska. Zatim, nastoje da nadmaše svoje susede: pogledajte plebejce u demokratskim zemljama koje se kvare i postaju oligarhijske. Na kraju, oni traže da se stave iznad zakona: pogledajte anarhiju nekontrolisanih demokratija. To su zapravo najgori oblici tiranije, jer tirana ima onoliko koliko ima drskih i raspusnih ljudi u gradovima. U tom trenutku, plebejci postaju svesni svojih nedaća i kao lek traže spasenje pod skutom monarhije.“[27]

    Ova teza sadrži skrivenu implikaciju: na posletku, demokratija uvek sadrži klicu buduće tiranije. Novom strategijom o „dva totalitarizma“ ne poriče se da populističke težnje korespondiraju sa iskrenom željom za demokratijom, naprotiv, potvrđuje se da te težnje naginju ka despotizmu upravo zbog toga. U populizmu (čitaj: narodu) krije se klica totalitarizma. Analiza semantičke krive populizma pojašnjava ono što na prvi pogled deluje kao njena neobjašnjiva aporija – po bezbrojnim politikolozima – naime, da ima „desničarskih“ i „levičarskih“ populizama, „reakcionarnih“ i „progresivnih“ populizama, ili da jedan isti populizam može biti desničarski u nekim aspektima i levičarski u drugim, reakcionaran i progresivan. Ali zapravo, novi semantički domen populizma je konstruisan upravo kako bi povezao ove suprotne kategorije. Njegova politička upotrebljivost sastoji se u tome što omogućava izjednačavanje pokreta sa naizgled suprotnih krajeva političkog spektra.

    Simetrični ekstremi

    Zašto je onda hladnoratovska definicija populizma ne samo nadživela raspad SSSR-a nego i nastavila da se eksponencijalno širi u proteklih četvrt veka? Ovde tvrdim da je diskurs o „dva totalitarizma“ prenet u „teoriju ekstrema“. Prema ovoj ideji, politički legitimitet normalno počiva na isključivanju ekstrema iz spektra. Kao u nekim statističkim prosecima, krajnje vrednosti se isključuju jer se smatraju „abnormalnim“, tako da pravila demokratije važe samo unutar „neekstremističkog“ prostora. Danas ideja o simetričnom ekstremizmu deluje sasvim logično. Ali to nije bilo tako 1970. godine, kada je milanski prefekt Libero Maca predstavio izveštaj pod naslovom „Stanje javnog reda u pogledu vanparlamentarnih ekstremističkih grupa“, gde je izneo ideju o „suprotnim ekstremima“.[28] Levica je odmah zatražila njegovu ostavku: u to vreme bilo je nezamislivo da političke stranke koje su učestvovale u partizanskoj borbi, pa čak i bile proganjane od fašista, budu izjednačavane sa fašistima.

    Ali ono što je tada bilo nezamislivo – za neke čak i skandalozno – danas je postalo opšte mesto. Današnja upotreba „populizma“ počiva na ideji centra protiv ovih oprečnih ekstrema. Prelaz sa „dvostrukog totalitarizma“ nije bio očigledan: hladnoratovski liberalizam se pozicionirao kao „vitalni centar“, ali u svetsko-istorijskom smislu; diskurs suprotnih ekstrema je operacija namenjena svođenju legitimne političke aktivnosti na zadati okvir. Danas, izbor koji se nudi biračima više nije izbor između desnice i levice, nego između desnog i levog centra. Razlika među ovim diskursima postala je očigledna krajem devedesetih, kada se Artur Šlezinger obrecnuo na Klintona zbog njegove sve češće upotrebe konstrukcije „vitalni centar“, pišući u časopisu Slate:

    „Kada sam 1949. napisao knjigu kojoj sam dao naslov Vitalni centar, „centar“ koji sam imao u vidu bila je liberalna demokratija, nasuprot njenim smrtnim neprijateljima – fašizmu s njene desne i komunzmu s njene leve strane. Ovu konstrukciju sam koristio u globalnom kontekstu. Predsednik Klinton je koristi u unutrašnjem kontekstu. Šta on pod njom podrazumeva? Njegovi obožavaoci iz Saveta demokratskog rukovodstva verovatno se nadaju da misli na „srednji put“, koji oni smeštaju malo bliže Ronaldu Reganu nego Frenklinu Ruzveltu. Po mom mišljenju, kao što sam i drugde govorio, srednji put definitivno nije vitalni centar. To je mrtvi centar.“[29]

    Šesnaest godina kasnije, „mrtvi centar“ ne samo što je živ i zdrav, nego i uživa skoro apsolutnu vlast. Definisanje centra, naravno, zavisi od definicija desnice i levice, koje su relativne i vremenom se pomeraju duž političke ose. Početkom sedamdesetih, Nikson je predložio zakon o zdravstvu koji su demokrati odbili jer je bio previše „desničarski“; međutim, taj zakon je bio mnogo „levičarskiji“ od paketa koji je 2010. uveo Obama, koji je osporavan zato što je previše „levičarski“. U međuvremenu, politička osa se pomerila udesno, tako da se centar nalazi tamo gde je nekad bila desnica. Isto pomeranje se odigralo u Evropi: program „Agenda 2010“ nemačkog SPD-a je 2003. godine bio primetno desniji od politike koju je sprovodio Helmut Kol; u Italiji, „centralno leva“ Demokratska partija brani pozicije koje su mnogo desnije od stavova Demohrišćanske stranke.

    Novi oligarhijski poredak

    Kao meru toga gde se centar, po nekim tvrdnjama, danas nalazi, možemo uzeti slučaj „centriste“ Bila Klintona, čiji su sledbenici nazivani „Rubin-demokratama“, prema njegovom ministru finansija, bivšem potpredsedniku Goldman Sachsa i članu upravnog odbora Citigroupa: dakle, portparolu interesa krupnog bankarstva. Činjenica da se jedna administracija koja je vrlo prisna sa najmoćnijom bankom sveta – sa „organizovanim kapitalom“, kako je govorio Ruzvelt – može smatrati „centrističkom“, da ne kažemo „trećeputaškom“, mnogo govori o prethodnom političkom pomeranju.[30] Rubin-demokrate služe kao vrlo plastičan primer nekih dugoročnih tendencija koje traju od 1989.

    Prvo, društvene klase su postale nepomenjive, baš kao i narod. Barem na nivou diskursa, politički predlozi se više ne zasnivaju na meterijalnom interesu sukobljenih društvenih grupa. Naravno, ova „dezinteresnost“ je podvala: konkretni interesi grupa i klasa se naravno štite, iako prolaze neimenovani, pod krinkom opšteg interesa – kao, na primer, u cilju „oporavka državnih finansija“. Kameron i Osborn sprovode mere koje bi se nekad definisale kao otvoreno „prokapitalističke“, u ime nedostižnog uravnoteženog budžeta. U Evropi, klase su nestale iz javnog govora više nego u SAD, gde društveni karakter različitih biračkih tela ostaje jasan i gde se izraz „klasna borba“ još uvek koristi bez mnogo zadrške – doduše, ovih dana ga najčešće koriste republikanci; Pol Rajan, republikanska zvezda u usponu, optužio je 2011. Obamu za „klasni rat“. Na mnogo iskreniji način, Voren Bafet, četvrti najbogatiji čovek na svetu, rekao je novinaru New York Timesa: „Sigurno da postoji klasni rat, ali agresor je moja klasa, bogataška klasa, i mi pobeđujemo.“[31] Jedna od nagrada za pobedničku stranu – i istovremeno, jedno od oruđa kojima se postiže pobeda – jeste pravo na prisvajanje „centra“ terena.

    Drugo, „negativna vlast“ – to jest moć sprečavanja, nadgledanja i evaluacije – drastično se povećala. Nađa Urbinati je navela „sveprisutnu moć tržišta“ kao možda najuticajniju savremenu negativnu vlast, zbog „njene sposobnosti da prisvoji legitimitet zabrane političkih odluka u ime navodno neutralnih pa čak i prirodnih pravila“.[32] Poslednjih godina, „nezavisne“ centralne banke i međunarodne finansijske institucije značajno su proširile vršenje negativne vlasti: MMF, Svetska banka, STO i Evropska centralna banka ocenjuju i zabranjuju nacionalne ekonomske propise u skladu sa svojim „stručnim“ merilima. Procene bonitetskih agencija, koji su pravno gledano privatne institucije, imaju odlučujući uticaj na život svih građana. Nijedan Grk, Španac ili Italijan nikada nije izabran za člana upravnog odbora agencije Moody’s; međutim, da li će taj građanin ili građanka biti lečeni od tumora, da li će njihovo dete moći da upiše fakultet, možda će zavisiti upravo od ove agencije.

    Treće, obim demokratskog odlučivanja drastično je sužen. Većina državnih ekonomskih, fiskalnih, rashodnih i socijalnih odluka sada je izvan domašaja naroda; umesto toga, njih oblikuju i konačno nameću spoljni okviri „negativnih vlasti“. U drugom potezu, koji bismo mogli nazvati nametanjem unutrašnjih granica kroz širenje doktrine o dvostrukim ekstremima, jedini izbor koji preostaje je između „centralnog desnog centra“ i „centralnog levog centra“ – to jest, između dve suštinski identične politike. Maksimalna alternacija kojoj ova vrsta uređenja teži jeste koalicija dveju partija koje se smenjuju na vlasti. U stvarnosti, današnja državna uprava – taj neopisivo birokratski neologizam – nije samo dvopartijska već tropartijska, gde treći element čine negativne spoljne vlasti. U tom smislu je simptomatična izjava bivšeg guvernera nemačke Bundesbanke, Hansa Titmejer, koji je 1998. pohvalio vlade država jer više veruju „trajnom plebiscitu globalnih tržišta“ nego (implicitno manje kompetentnom) „plebiscitu glasačke kutije“.[33]

    Sve u svemu, od kraja Drugog svetskog rata, na zapadu je konsolidovan oligarhijski sistem, kako u društveno-ekonomskom tako i u političkom smislu. Ovaj prvi je privukao više pažnje, budući da je raspodela bogatstva postala još neravnopravnija, pa je i autentična bogataška oligarhija izašla na videlo.[34] U Sjedinjenim Državama je 2007. godine 1 procenat stanovništva posedovao 35 procenata ukupnog bogatstva, dok je narednih 19 procenata posedovalo 51 odsto bogatstva, što znači da se u vlasništvu gornje petine stanovništva nalazilo 85 procenata bogatstva, dok je za preostale četiri petine ostajalo samo 15 procenata.[35] Međutim, isto tako imamo posla sa oligarhijom u formalno političkom smislu, jer za elite sve češće ne važi isto pravno uređenje kao za ostatak stanovništva. Jedan od vodećih italijanskih pravnika je istakao da „iza bauka populizma vreba opasnost oligarhijske degeneracije ustavne demokratije“.[36] Samo što ova degeneracija više nije opasnost, ona je realnost.

    Za elite već sada važi mnogo labaviji poreski režim. Voren Bafet (čije se bogatstvo procenjuje na oko 50 milijardi dolara, plus ili minus deset, u zavisnosti od berzanskih fluktuacija) ponovo koristi svoj imunitet da otkrije da se na njega primenjuje stopa poreza koja je više nego upola manja od stope koju moraju da plate njegove sekretarice. Ono što je za obične građane krivično delo kažnjivo zatvorom, za elite je postalo prekršaj za koji može da se plati novčana kazna. Tako je u decembru prošle godine HSBC pristao da plati kaznu od 1,92 milijarde dolara za pranje ogromne količine novca meksičkih trgovaca drogom – što je zločin za koji bi direktori ove banke morali da dobiju duge zatvorske kazne. Posle doktrine banaka prevelikih da propadnu, sada smo dobili doktrinu banke „prevelike da joj se sudi“.[37] Režim je u tom smislu strogo oligarhijski, jer postoje dva zakona: jedan za obične građane, drugi za moćnu šačicu ljudi.

    Od finansijske krize, sve se češće poseže za vanpredstavničkim telima, kao u Italiji, koja je prvo vladu poverila „tehnokratima“ a zatim veću „mudraca“. Tehnokratsko nestrpljenje prema pravilima demokratije, koje je kompulsivno, izbija iz intervjua sa Montijem: „Oni koji upravljaju državom ne smeju sebi da dozvole da ih potpuno sputaju parlamentarci.“[38] Ovo ograničenje se ogleda i u delegitimisanju svake kritike kao „neodgovorne“ – ili „populističke“, što je postalo sinonimno. U najkraćem, jedina odgovorna kritika je ona koja ne kritikuje; jedina primedba je sporazumna primedba; jedina alternativa je prihvatanje. Najokrutniji primer su Španci koji su izbačeni iz svojih kuća i još se usuđuju da protestuju pred kućama ljudi na koje žele da upru prstom. Takav oblik protesta se zove escrache. To su mirne, nenasilne demonstracije ljudi koje je kriza ostavila na ulici. Ali pogledajte kako su oni satanizovani. Za poslanicu partije ironičnog naziva Partido Popular (PP), Evu Duran, „escrache protesti liče na ono kad su nacisti obeležavali kuće“, dok je generalna sekretarka PP, Marija Doleres de Kospedal, stigmatizovala ove proteste kao „čist nacizam“, a nenaoružane demonstrante nazvala zarobljenicima „totalitarnog, sektaškog stanja svesti“.[39]

    Parabola populizma

    U širem kontekstu, i najmanje odstupanje od centrističkog obrasca odmah se karakteriše kao razbojničko i nasilničko, u operaciji verbalnog terorizma koji je zaista nasilan. Na kraju, italijanski Pokret pet zvezdica je najuzornija i, na neki način, najumerenija sila političkog protesta novijeg doba: on se izražava učešćem na izborima, i zapravo se može kritikovati za nezasluženu kanonizaciju parlamentarne demokratije. Njegovi zahtevi nisu „ekstremistički“; u njemu nema ničeg „boljševičkog“ ili „fašističkog“. Šta je populističko u tome što tražite nacionalizaciju jedne propale banke (Monte Paschi iz Sijene) ili što dovodite u pitanje zajedničku evropsku valutu koja davi Italiju u najgoroj recesiji ovog veka? Nije važno: takav „populizam“ je „virus“ koji može biti zarazan.

    Već smo videli da se Pokret pet zvezdica karakteriše kao populistički uprkos činjenici da nikad ne izgovara reč „narod“. U stvari, njegovo biračko telo i publika nisu naročito plebejski; među njima ima vrlo malo nisko obrazovanih, dok je mali segment Italijana aktivnih na mreži neproporcionalno mnogo zastupljen. Pri tome, Pokret je prvenstveno popularan kod sekularnih građana i ne regrutuje simpatizere među vernicima.[40] U najkraćem, nije obeležen plebejskim, fideističkim ili lakovernim profilom koji bi trebalo da karakteriše zastupnike populističke politike. Niti može da se optuži za „tele-populizam“, a još manje za „liberalno-medijski populizam“[41] , imajući u vidu da je televizijska interakcija tabu za njegove simpatizere. Ali, kakve to veze ima? Berluskoni, koji se zasniva na televiziji, je populista; Grilo, koji prezire televiziju, isto je populista. Krajnje poniženje. Međutim, Pokret pet zvezdica je dosad uspevao da izbegne hvataljke lingvističke operacije „populizma“ koju su osmislili Hofštater i njegovi jednomišljenici, utoliko što je izbegao progonstvo na ekstemnu desnicu ili levicu.

    Ovde se završava parabola o „populizmu“, u istorijskom trenutku kada razvijeni svet grabi u oligarhijski despotizam, i u trenutku obnove sukoba oligarha i plebsa; kada se antinarodne mere nameću istovremeno sa brisanjem reči „narod“ iz političkog rečnika, a svako ko je protiv takvih mera biva optužen za „populizam“. Demoklastička pomama je takva da Umberto Eko sada optužuje čak i Perikla (495–25 p.n.e.) za populizam.[42] Pa ipak, jedan od razloga zašto se sve više i više pokreta karakterišu kao „populistički“ jeste to što se antinarodne mere umnožavaju. Hoćete zdravstvenu zaštitu za sve? Vi ste populista. Hoćete da vam penzija bude vezana za inflaciju? Kakva populistička banda! Hoćete da vam deca studiraju, a da sebi ne natovare doživotni dug? Znao sam da ste potajni populisti! Tako oligarhijske dvorske lude osuđuju svaki zahtev naroda. Pa čak i dok lišavaju demokratiju svakog sadržaja, oni optužuju svakog ko se usprotivi ovom obesmišljavanju da ima „autoritarne instinkte“, kao što se nenaoružane žrtve oduzimanja kuća optužuju da su nacistički krvnici.

    Porast upotrebe termina „populizam“ od strane optimata tako otkriva skrivenu anksioznost. Kao što je preljubnik uvek nepoverljiv prema svom partneru, tako su i oni koji ruše demokratiju uvek najspremniji da u svemu vide pretnju demokratiji. Na taj način silna halabuka o populizmu odaje nelagodu, zaudara na preteranost. I najtiši žamor nepristanka pretvara se u znak za uzbunu, najavljujući zloslutnu grmljavinu koja preti da prodre do mirnih salona moćnika koji veruju da su bezbedni, ali ipak nervozno progviruju iza zavese i traže neki znak da li se narod komeša: „Vade retro vulgus!“ Ili, kako bi danas rekli, „Vraćaj se u stroj!“

    Marco d’Eramo, New Left Review, jul-avgust 2013.

    Preveo Ivica Pavlović

    Peščanik.net, 28.10.2013.

    ceo tekst:
    http://pescanik.net/2013/10/populizam-i-nova-oligarhija/

  12. Varagić Nikola каже:

    BILI GREJEM: Požuda je pobedila Bibliju

    AUTOR: MOMČILO ĐORGOVIĆ

    Kada je Anvar el Sadat odlučio da promeni saveznike, da ispusti ruku Brežnjeva i pruži svoju Niksonu, prvo je uspostavio vezu sa Bili Grejemom. Pre nego da prvi američki predsednik, Ričard Nikson, poseti Jugoslaviju, Bili Grejem, hrišćanski ratnik, na jednom od svojih čuvenih krstaških pohoda prošao je kroz nju i propovedao pred sedam hiljada ljudi u Zagrebu.

    Već više od deset godina on se moli za Hilari Klinton, smatrajući da je rođena da bude dobra predsednica Sjedinjenih Američkih Država. Hilari ne odustaje i možda će Bog uslišiti Bilijeve molitve na planini. A početkom ovog meseca Barak Obama je posetio Bili Grejema i čestitao mu 95. rođendan. Susret je bio, svedoče prisutni, svečan, dirljiv, ispunjen ljubavlju. Bili je blagosiljao Obamu, pa su razmenili molitve – Bili za Obamu, Obama za Bilija, držeći ruke na njegovim kolenima.

    Na vrhu planine pored mestašca Montrea u Severnoj Karolini, u prostranoj kući koju je od raznog otpada, od komada starih kabina, napravila njegova supruga Rut, živi Bili Grejem, «drugi čovek» svakog američkog predsednika od završetka Drugog svetskog rata. Do kuće vodi kroz gustu šumu puteljak na koji ni preko leta ne pada sunčeva svetlost, a zimi oblaci i magla spuštaju se na krošnje izazivajući kod posetilaca zebnju i osećaj da se nalaze na nekom čudnom mestu ispunjenom misterijama. Pošto mnogobrojni psi čuvaju privatnost kompleksa, nameće se asocijacija na atmosferu kao što je u filmu o Šerloku Holmsu – „Baskervilski pas“. Pre nego što je Edgar Huver instalirao obezbeđujuću automatsku gvozdenu kapiju, na ulazu u imanje stajala je velika tabla na kojoj je pisalo „Uljezi će biti pojedeni“.

    Deseto, jubilarno, izdanje autobiografije Bili Grejema, inače bestseler Njujork tajmsa, objavljeno je na njegov devedeseti rođendan, nacija ga je slavila, a novinari Tajma omogućili su mu političku ispovest, ali nisu propustili da pomenu i sve one koji se nisu slagali sa moćnim propovednikom. Interes javnosti je utoliko bio veći – upravo je njegov «ponovo-rođeni» štićenik Džordž Buš Mlađi bio na isteku drugog mandata i pod unakrsnim kritikama zbog rata u Iraku od kojih mu se kabinet raspadao.

    Naslov Grejemove autobiografije je „Ja sam onaj koji jesam“ (Just as I am), pozajmljen je zapravo naslov oltarske himne. I on jeste bio poput Boga – on je delovao na najmoćnije ljude sveta, a ne oni na njega, mada je bio u njihovom najintimnijem prostoru, čak je i spavao u krevetu pored njihovog. S jedne strane famozni emerdžensi kofer za aktiviranje celokupnog nuklearnog arsenala države, s druge strane propovednik, prorok, ispovednik, zaštitnik duše imperatora. Bio je njihov, kako Amerikanci kažu, soulmate, svedok njihovih strahova, nesigurnosti, očaja, depresija, vodio ih kroz lavirinte frustracija, jer upravo na ovim najmoćnijim mestima, istovremeno postaju svesni koliko su slabi, mali, kratkotrajni, krhki. Neki od predsednika su mu postavljali gotovo detinjasta pitanja – da li ću stvarno da umrem, da li ću tamo da sretnem roditelje, da li ću onda postati večan, kako čovek može da zna da je spašen. Lindon Džonson je bio opsednut svojom smrtnošću, a Buš Mlađi je tvrdio da mu je Bili pomogao da se drugi put rodi, da ga je upoznao sa Isusom i da je upravo on učvrstio njegovu vezu sa Hristom. Bili Grejem ih je pratio kao senka na njihovom putovanju kroz vlast, kroz donošenje sudbonosnih odluka za celi svet, kako za velike tako i za male narode. Svedok je velikih nezadovoljstava američkih predsednika kada su silazili sa vlasti, njihovog teškog osećaja neostvarenosti:

    – Svaki predsednik koga sam poznavao, izuzimam Trumana, mislio je da nije uradio sasvim dobro ono što je želeo i nameravao da uradi. I kako se njihova administracija približavala kraju, oni su bili sve više razočarani i sve više su žalili što neke stvari nisu uradili drugačije.

    I na takvim moćnim mestima pokazuje se da je čovek nesavršen, i uvek nedorastao za poslove na ovom svetu. Kad god bi klonuli, Bili bi ih dizao ubeđujući ih da su oni izbor ne samo naroda već i Boga. I mada su sudbina mnogima, američki predsednici nisu imali osećaj da vladaju vlastitom sudbinom i podozrevali su da se svet ipak može oteti kontroli. Kenedi je želeo da zna da li Grejem stvarno veruje u drugi dolazak Isusa Hrista i da li veruje u Armagedon? A Kenedi je bio prvi američki predsednik koji je na raspolaganju imao dugme za apokaliptično uništavanje planete.

    Bili Grejem je baptista, član Demokratske stranke, predstavnik mentaliteta koji je pojužnjačio Ameriku. Tu su kalifornijski i teksaški tajkuni, vlasnici petro-dolara i moćnih medija, ponovo-rođeni, Holivud, kauboji, monetarni špekulanti, majstori za «bad money», Nešvil i Las Vegas (ne)kultura, nosioci onoga što se dugo nazivalo kazino, pre nego što je u skorašnje vreme prekršteno u liberalni kapitalizam. On je sveštenik bez crkve i mantije koji je propovedao na fudbalskim stadionima pred stotinama hiljada ljudi koje nikada više u životu nije sreo. Za milione ljude u Americi bio je živi svetac, melem za dušu, biblijski prorok i branilac hrišćanskih vrednosti od satanskog komunizma. Nosio je titulu – Američki papa. Njegov uspon i počinje kada je Amerikom besneo lov na veštice i kada je na masovnim skupovima rigao gnev protiv komunističkih bezbožnika i antihrista. Teškim i zastrašujućim metaforama starozavetnih proroka predočavao je i plašio javnost, upozoravao da će skoro biti propast sveta jer sovjetski antihristi samo što se nisu sa podmornica iskrcali na obale Floride. Ludilo masovnih razmera bilo je njegova trambulina. Spretno ju je koristio, a u radio-emisijama Časovi odluke postao je vox populi. Ponovio je spektakularni uspeh Orsona Velsa kada je izazvao masovnu histeriju prenoseći preko radija tobožnji napad vanzemaljaca na Zemlju. Predstavljao se kao nosilac Božijeg gneva i Božije milosti, njegova podrška na izborima mogla je biti odlučujuća. Jak argument da ga američki predsednici još više vole.

    Visok, plav, škotskog porekla, harizmatičan, u mladosti je ličio na rokenrol ikone Džeri Li Luisa, Elvisa Prislija, a isto tako razigran, samo u gnevu, bio je i na stejdžu. Dok se nije upristojio, ličio je na pravog američkog «seljaka» u svetlim odelima pastelnih boja, u cipelama takođe pastelnih nijansi. Za pedeset godina izveo je 417 krstaških pohoda pred 210 miliona ljudi u 185 zemalja sveta. Odrastao je među škotskim prezbiterijancima koji tvrdo veruju u postojanje moralnih vrednosti, tako da je bio relativno nekontaminiran vladajućim Veliki Getsbi životnim stilom tokom «urlajućih dvadesetih». Iz farmerske porodice verovao je u plodove teškog rada. Uspelo mu je da postane američka ikona označavajući njeno biblijsko ustrojstvo – da je Amerika obećana zemlja i krstaška država (Promised land, Crusader state). Pod njegovim uticajem Bob Dilan je pisao tekstove sa starozavetnim temama pa ih «mijakua» na koncertima i u studijima, a Holivud je fabrikovao biblijske filmove. Ne zna se ko je koga više imitirao – da li Čarlton Heston Bili Grejema ili vice versa. Kada su ga napadali da je dvorska luda, odgovarao bi da smo mi, a ne on, napravili od naših predsednika kraljeve:

    – Svi predsednici žele da imaju oko sebe ljude koji ih mogu zvati imenom i koji bi im iskreno rekli šta stvarno misle… Predsednici postaju izolovani delimično i zbog toga što se čak i njihovi prijatelji plaše da im kažu istinu. Svima nedostaju prijatelji koji će im reći «Nisi u pravu»! E tu sam ja da to uradim. Njihov lični život je ispunjen teškoćama, a na leđima nose nezamisliv teret.

    Komunistički lideri su u vreme Hladnog rata svoj duševni i duhovni oslonac tražili i nalazili u Marksu, Engelsu, Lenjinu, a američki predsednici u Bili Grejemu. Oživljavanje i utvrđivanje evangelizma u američki mejnstrim sredinom 20. veka, pored mnogih radio i televangelista, uglavnom je njegova zasluga. Nijednom od njih nije uspelo da uđe u Belu kuću, Ovalni kabinet, Prvu i Svetu porodicu. Nijednom nije uspelo da na svetskom stejdžu upozna i poveže toliko moćnih ljudi, čak i onih koji su delovali kao zakleti neprijatelji. Kada su Biliju prebacivali da je fasciniran politikom a ne Biblijom, odgovarao je da njega, kao i sve druge, Bog upotrebljava, a da on to čak i ne zna:

    – Da nisam prijatelj predsednika, mnogi moćni ljudi ne bi me zvali da se upoznam sa njima… Razlog što me je Jeljcin zvao jeste što on zna da ja znam predsednika… I to je put kojim Gospod upotrebljavajući mene i predsednike čini da se različiti ljudi nađu u Hristu.

    Posle tolikog iskustva sa svetskom klasom političara Bili Grejem tvrdi da se gadi politike, da mu je ona jedna ružna delatnost, ali da ju je prihvatio kao činjenicu života. Možda bi nam bilo još i gore da se nije trudio da smanji njeno razorno delovanje, razne oblike mržnje:

    – Pokušao sam da izgradim ljubav… ne moju ljubav za njih, već da se u njima pobudi potreba da vole ljude koji su na suprotnim pozicijama od njihovih.

    Već sa Niksonom se dobro opekao i bio mu je očigledan primer da zli duh postoji i da preti svakome od nas, pa je ušao i u Niksona i nagnao ga na sramna ponašanja oko Votergejta. I američke vojne operacije širom sveta dokazivale su da u vrhu Amerike ne postoje samo emocije, već i interesi. Tu mu je bila najslabija tačka na koju su udarali njegovi kritičari tvrdeći da je Amerika teokratska država kojoj Bili daje legitimitet i ideologiju.

    Postoje istraživanja koja ukazuju na veliku sličnost engleskog, naročito škotskog sa tevtonskim karakterom. Među mnogim zajedničkim osobinama istican je – mesijanizam, čak nagon koji u ime principa iz dubina nacionalne, mitološko-religiozne prošlosti želi da oblikuje i sadašnjost i budućnost. U autobiografiji Grejem je ispričao doživljaj iz svoje rane mladosti koji njegove krstaške pohode na svet u ime hrišćanske ljubavi povezuju sa zvukom Hitlerove nacističke retorike.

    Radio je bio tek na početku razvoja i otac je kupio već prvi aparat sa kristalom, a među prvima u komšiluku ga je i u auto ugradio. Tako je jednom, dok je roditelje čekao ispred samoposluge, Bili slušao misteriozne zvuke koji su dopirali čak iz Evrope. «Zvuci su imali eho kao da su do nas dolazili kroz magičnu morsku školjku. Posebno je fascinirao oratorski stil govora u vrlo jakom skoro hipnotičnom glasu čoveka iz Nemačke koji se zvao Adolf Hitler. Na neki način me je plašio, iako nisam razumeo njegov jezik».

    Da, ali su inkantacija, ritam, hipnotizam govora, mesijanski zanos, postali oblik njegovog delanja i komuniciranja sa svetom. Najbolje efekte svojih propovedi Grejem je postizao na radiju ili na mikrofonu. U zarazni Hitlerov stil govora ubacio je drugačiju poruku, a radio je kao vruć medij obavio dalje svoj posao. I pred mikrofonom i na radiju njegovi nastupi su bili šou. Grmeo je kao Mojsije dižući u vis tablice sa deset zapovesti. Isto tako je radio i Čarlton Heston u filmu. Glas Boga, glas vođe pretvara slušaoce u robote kada u njegovim rasponima kulja gnev.

    Grejem je branio slobodni božiji svet kapitalizma pred, kako je govorio, bezbožnim svetom komunizma. Deset zapovesti protiv srpa i čekića. Međutim, upravo u svetu koji je branio počelo je razaranje biblijskih imperativa. Najnoviji kapitalizam, kako primećuje Peter Sloterdijk u knjizi Gnev i vreme, erotizuje celokupni život i deset božijih zapovesti preokreće: ono što se osuđivalo postalo je poželjno. Ako je deseta zapovest glasila: Ne poželi kuće bližnjega svojega, ne poželi žene bližnjega svojega, ni sluge njegova, ni sluškinje njegove…, prva zapovest novog moralnog sistema glasi: Poželi sve, i uživaj u svemu što ti drugi pokažu kao poželjno dobro! Druga zapovest je da se niko ne treba stideti svog ličnog uživanja, niti ga prikrivati. Požudu treba pokazati, ona mora biti vidljiva. A ako nisi sposoban da dosegneš objekte svoje požude pa si frustriran u uživanju, onda ne okrivljuj druge, nego samog sebe! Nema pravde, nema milosti. Bog ne stvara i ne distribuira ništa, sve je na izvolte pojedincu i on zavisi od svoje sposobnosti da u igri učestvuje. Moral je rezervisan, Sloterdijk ističe, samo za ljudska prava i Pentagon i štabove koji se bave globalizovanim war on terror.

    Kapitalizam se oteo kontroli i želi od sada da bude celokupna kultura, odnosno kako to kaže nemački filozof: «On sam sebe postavlja kao neprekoračivi horizont današnjice, ono što posle njega dolazi mogu biti samo njegove neprekidne metamorfoze i euforična uvećavanja». Dosadašnji visoko rangirani štićenici Bili Grejema bar su znali da su smrtni, nadali su se personalnoj večnosti i bojali se Armagedona. I dok su ratovali sa nabeđenim zlom preko puta sebe, u njihovom vlastitom krilu se razvio sistem koji od svih njih pravi transmitere, oroze i tu više nije važno ko je živ ko je mrtav – potrošača i izvršilaca uvek mora da ima, oni stvarno postaju depersonalizovano večni u surovom gnevu istog. Armagedon je završen: Požuda je pobedila Bibliju.

    Bili Grejem je poslednji živi Mohikanac vremena koje je postojalo koliko do juče i bilo na terazijama Dobra i Zla, ali se ono od nas udaljava strašnom brzinom u prošlost, odnoseći ne samo Bilija, već i te terazije raja i pakla. Ja sam onaj koji jesam nije više Bili Grejem, nego sistem kapitalizma koji određuje da li jesmo ili nismo, pa nemilosrdno obznanjuje produžetak stiha koji je kod Bilija bio skriven: I nemaj drugog Gospodara osim mene.

    http://www.momcilodjorgovic.com

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/bili_grejem_pozuda_je_pobedila_bibliju.26.html?news_id=271633#sthash.YHITvHJs.dpuf

  13. […] ”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику […]

  14. […] ”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику […]

  15. Varagić Nikola каже:

    Zlastko Paković

    Kao što je partija izdala revoluciju, liberalizam, a danas neoliberalizam, izdaje slobodu. Stoga, ako nam je do slobode uopšte stalo, neophodna je levica. Ali, znamo li uistinu šta ona zapravo jeste? Kad govorimo o njoj, govorimo li o borbi za individualna i manjinska prava? Ne. To je diskurs liberalizma. To je diskurs desnice koja se tu brine za svoj kapital i lukavo ga štiti. Čitavo visoko obrazovanje danas služi umeću ove lukavosti.

    Srž ideje levice jeste u revolucionarnom odnosu prema privatnoj svojini. Kad govori o izdaji revolucije, kad govori o partijskom idiotizmu, Đilas zapravo govori o uzurpaciji javnog dobra, o tome kako je partija postala eksploatator i Veliki sopstvenik. Kad levica ne govori o promeni koncepta privatne svojine, ona više nije levica, nego parlamentarni prirepak desničarskih politika i vlada. Levica, danas, svuda u parlamentima, ali i na univerzitetima, obavlja čiste poslove za desnicu i njen prljavi kapital!

    Privatna svojina, bit je kapitalističke, makar i najliberalne demokratije. Dakle, govorimo li o istinskoj levici, govorimo o zahtevu za potpunim ozakonjenjem promene odnosa prema vlasništvu i ograničavanju veličine privatnog poseda, te o pravednoj raspodeli dobara, koja se ne vrši prema učinku ljudi, po prirodi stvari različito sposobnih, nego prema istinskim njihovim potrebama.

    Levica, dakle, pretpostavlja jedan novi moral, različit od građanske etike, i novo obrazovanje, drukčije od građanskog obrazovanja.

    Sve vreme, u podgoričkoj predstavi, Đilas ponavlja da treba stalno misliti iznova, a na svoje drugove se ostrvljuje upravo zbog njihovog odricanja od mišljenja kao preispitivanja i prevrednovanja. To je u duhu Žižekovog slogana: „Don‘t act! Just think!“

    Međutim, istinski nova misao, izbiće tek iz nove prakse, iz nove vrste pobune. O čemu je tu reč, to, dakako, ne možemo znati, a ukoliko bismo o tome nešto i tvrdili, ne bi nam trebalo verovati na reč, jer se svi tu još krećemo u okvirima građanske etike i građanskog obrazovanja, čije je središte, ipak, privatna svojina i eksploatacija drugog, kao nužnost, kao sudbina nad kojom lijemo krokodilske suze. Kako je upozoravao još Lenjin, mi „nemamo odgovor na najbitnije pitanje: kako i šta treba učiti?“

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/djilas_i_levica_danas_stalno_misliti_iznova.26.html?news_id=272876#sthash.A0cLL32k.dpuf

  16. […] ”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: