Srđan Milošević: Zašto u Srbiji nema sećanja na heroje Sutjeske?
Na današnji dan navršava se 70 godina od proboja partizanskih jedinica na Sutjesci. Bitka koja je nazvana po ovoj reci jedna je od najznačajnijih epizoda partizanske ratne epopeje tokom Drugog svetskog rata. Među šesnaest partizanskih brigada koje su se borile na Sutjesci, tri su bile sa prostora današnje Srbije, a od 22.148 boraca, 11.851 bili su po nacionalnosti Srbi, pretežno iz Bosne, Hrvatske i Crne Gore, ali i iz Srbije. Sa prostora Srbije bio je i komandant Prve proleterske divizije, Koča Popović. Ovo bi bili dovoljni razlozi da se današnja navodno „nacionalno pomirena“ i „dvostruko antifašistička“ Srbija sa pijetetom osvrne na učešće svojih boraca koji su, u ratu protiv okupatora, širom Jugoslavije branili i njenu čast, rame uz rame sa partizanima iz svih krajeva nekadašnje zemlje. Ali taj pijetet je izostao, zato što je bizarni koncept „nacionalnog pomirenja“ četnika i partizana podjednako lažan kao što je lažan i četnički ili bilo koji drugi nacionalizovani antifašizam.
Današnja Srbija je čedo jednog drugog „nacionalnog pomirenja“, nacionalnog pomirenja sledbenika tradicije Ravne Gore sa sledbenicima tradicije „vlade nacionalnog spasa“ Milana Nedića. To je jedino stvarno pomirenje koje se dogodilo i jedino koje je u osnovi moguće, budući da je obema tradicijama zajednički imenitelj kolaboracija. To pomirenje u kolaboraciji, koja se danas predstavlja kao vrhunska nacionalna (a kakva drugo može biti?) mudrost praćeno je, ako se već mora iskopati i nekakva „antifašistička“ tradicija, uspostavljanjem prave „mere“ otpora fašističkom okupatoru: ne miriti se sa okupacijom, ali ne činiti ništa protiv okupatora dok ne dođe pogodan trenutak. Nedić je časno branio „biološku supstancu“ srpskog naroda, a Draža Mihailović je, časno mrzeći Nemce i časno se ne mireći sa okupacijom, isto tako časno čekao neko bolje vreme za borbu protiv okupatora. Jedini nečasni i nečastivi su partizani, kojima je u „nacionalnom pomirenju“ rezervisan, u najboljem slučaju, oproštaj što su se borili protiv okupatora i protiv fašizma, a to za veliku komemoraciju nije.
U konceptu „nacionalnog pomirenja“ u Srbiji i njime motivisane kulture sećanja nema, dakle, mesta za jednu od nesumnjivo najznačajnijih bitaka Narodnooslobodilačkog rata. Sama ta činjenica govori dovoljno o kakvom je „pomirenju“ reč. Kada se „ispravljaju“ nepostojeće „nepravde“, očekivano je da se nanose stvarne nepravde. Doduše, jedino što bi bilo nepravednije jeste da današnja Srbija, ovakva kakva jeste, lišena svakog dostojanstva, obeležava godišnjicu neke partizanske bitke. Veličanjem kralja Petra Drugog, sapunicom o Ravnoj Gori, rehabilitacijama i dvorsko-državnim sahranama Srbija sama sebe osuđuje na truo koren i skučen horizont. Prema tesnoj ravnogorskoj zaravni i oplenačkoj porti Tjentište je kao kontinent.
I zaista, neumitna stvarnost, ma koliko podložna uticajima i trpeljiva prema besmislu, nikako se ne može prilagoditi nemogućem. U tom smislu, pomirenja četnika i partizana nema, niti ga može biti, pa ni komemoracije jubileja Narodnooslobodilačkog pokreta u današnjoj Srbiji koja njegove tekovine poništava, ponekad u orgijastičkom zanosu. Jer tekovina NOR-a je pobeda nad okupatorom i njegovim saradnicima, a ne banalna mantra „kupus i pečenje, slatko pomirenje“. Četnici su posle rata dobili amnestiju i to je najviše čemu su se mogli nadati. Sve drugo bi bilo i jeste nasilje nad istorijom. Proslavljanje ili istorijski pijetet u duhu „nacionalnog pomirenja“ podjednako i prema Ravnoj Gori, i prema Nedićevom „nacionalnom spasu“, i prema Sutjesci u svakom aspektu bi bio pokazatelj potpunog odsustva bilo kakvih vrednosti i orijentacije, što je zapravo nemoguće. Zato je i saharinska sintagma „nacionalno pomirenje“ samo eufemizam za fenomen koji može adekvatno da imenuje jedino medicina, ali koji nijedna stvarnost ne može verno da reflektuje. Otuda u Srbiji nema niti može da bude javne komemoracije partizanske borbe. Kada bi je bilo – delovala bi groteskno.
http://pescanik.net/zasto-u-srbiji-nema-secanja-na-heroje-sutjeske/
>
Мој коментар:
1. Недавно је Политика писала да држава кочи спровођење закона о реституцији, који је донет са више деценија закашњења и није добар, али је донет тај закон, и сада влада не спроводи закон. Да ли у Србији власт имају равногорци и недићевци или (нео)комунисти? Зато је право питање зашто се партизани и чланови КПЈ нису сетили Сутјеске? Више од половине чланова владе и скупштине Србије под окупацијом чине поштоваоци лика и дела комунистичког диктатора. Сутјеска је била пробој и за увођење антисрпске диктатуре. Међутим, да сам ја на власти, достојно би обележио ту битку, са поштовањем према борцима, а све у региону и свету подсетио би да су Срби чинили више од половине одреда партизана.
2. Када се десничарима упућује замерка да није дошло до “националног помирења“ не треба заборавити чињенице из претходног коментара: већину у власти чине (нео)комунисти, не спроводи се закон о реституцији. Том низу треба додати и да није откривено место где је убијен и сахрањен генерал Дража Михаиловић. Такође, људима из расејања још увек није омогућено да гласају на изборима. Никада нису призната ни права равногораца, који су се борили против окупатора – јесте донет закон, али се примењује као и закон о реституцији. Дакле, до “националног помирења“ није дошло. Мислим да је аутор мислио на помирење СПС и ДС, али то је помирење између две фракције комуниста (чувено помирење два бола), то није било “национално помирење“.
3. Није реално да данашња квислиншка влада Србије обележава годишњицу битке на Сутјесци, јер је ово ЕУропска влада, што значи да она ради по систему “ne miriti se sa okupacijom, ali ne činiti ništa protiv okupatora dok ne dođe pogodan trenutak“. Зато, иако су у већини у питању наследници партизана и КПЈ, не обележавају битку која у овом незгодном тренутку, када се спроводи продаја Косова и Метохије, подсећа на борбу партизана против окупатора, па онима који су против продаје КиМ и уласка у ЕУ може послужити као пример како треба деловати. Отуда није јасна примедба оних са левице и међу либералима, који бране тековине НОБ-а и који подржавају ову владу Србије – која продаје КиМ и жели да уведе Србију у ЕУ – упућена десничарима, посебно оним десничарима који никада не би продали КиМ и нису за улазак Србије у ЕУ. Да су такви људи на власти – они који су против уласка у ЕУ, против продаје КиМ – можда би данас битка на Сутјесци била достојно обележена.
4. Обележавање годишњица као што је пробој током битке на Сутјесци има смисла ако учествују партизани из БиХ, Црне Горе, итд. Међутим, где су данас муслимани, Хрвати и остали Југословени, који би заједно са Србима, ратовали против окупатора? Посебно то важи у Босни и Херцеговини, где је и место одржавања битке. Да ли има смисла обележавати такав догађај ако га организују само Срби? Да ли су у БиХ, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, већину чинили потомци равногораца или потомци партизана и чланови КПЈ? Где су нестали муслимани из КПЈ, где су били Бошњаци-партизани када је Алија Изетбеговић дошао на власт (или хрватски комунисти када је Туђман дошао на власт)? Да ли су Срби из БиХ потомци Срба који су учествовали у битци на Сутјесци? Како такав народ може да створи “геноцидну творевину“? Да ли је реално да се у БиХ обележава годишњице попут ове, све док већина Бошњака сматра да је Република Српска “геноцидна творевина“? Како би изгледало обележавање ове годишњице да су у Београду на власти они који сматрају да је РС настала на геноциду? Гротескно. Српски партизани и еврофили би заједно са муџахединима из Сарајева, уз подршку Нато пакта, свет подсетили на Сребреницу и “великосрпску хегемонију“. Немачку, због тога што од ње данас највише зависи улазак Србије у ЕУ, нико не би поменуо. То би била њихова прича: на Сутјесци су партизани, међу којима је највише било Бошњака и Хрвата, направили пробој и победили Србе православце, који су нацисти и фашисти.
5. Равногорци су били потомци српских војника из Првог светског рата који су ратовали против истих непријатеља и у Другом светском рату. Генерал Недић је у Првом светском рату ратовао против Немаца. Вођа партизана је у Првом светском рату ратовао на страни непријатеља и окупатора, против Срба. У Другом светском рату је сарађивао са нацистима, а када се борио, као што је то била битка на Сутјесци, то није био проблем, јер су већину међу партизанима чинили Срби. Дакле, Срби су највише и гинули, а Немци су за једног убијеног војника стрељали сто Срба (а не Хрвата, који истовремено, у већини, подржавају усташе и спроводе геноцид над Србима). Јесу и равногорци сарађивали са нацистима, али су се и борили против нациста, усташа, балија… Остаје чињеница да су и партизани и четници највише ратовали једни против других и да победника у братоубилачком рату није одредио нико међу Србима, већ странци – одлучено је ко ће владати у Србији, након рата, међу великим силама, односно, између Велике Британије и СССР.
6. Зашто они који траже обележавање битке на Сутјесци подржавају владу Србије која данас попут владе Милана Недића некада “часно брани ‘биолошку супстанцу’ српског народа“? Траже да се обележи битка против окупатора из Другог светског рата а нису спремни да се данас боре против окупатора! У питању су исти окупатори као из времена када је вођена битка на Сутјесци.
7. Да ли и данас треба да се боримо против окупатора као што су се борили партизани од 1941. до 1945. године? Треба. Да ли треба да одлазимо у хајдуке и ускоке као Срби за време окупације Османлија? Треба. Да ли може да дође до ослобођења ако се не формира организација попут Црне руке? Не може. Али, данас међу Србима нема довољно таквих људи. Односно, српски народ данас нема снаге за такве подухвате. Један од разлога – није дошло до националног помирења. Није решење да припадници Друге Србије оду у партизане, а Прве Србије међу четнике, па да онда више међусобно ратују, него против окупатора. Да би затим, због њихових сукоба, због којих су Срби изгинули у великом броју, суштинску власт имали странци, по систему “подели и владај“.
8. Четнике оптужују да су лажни антифашисти они који не разумеју избор који су четници имали пред собом 1941. године: Србе нападају нацисти, непријатељи из Првог светског рата, када је извршен геноцид над Србима, а “савезници“ Срба су антихришћани из Москве, Лондона и Вашингтона. Дакле, равногорци су представљали православне Србе, имали су за непријатеље нацисте и фашисте, а као савезнике комунистички СССР и окултистичку Велику Британију, односно атеисте и доказане непријатеље православља и хришћанства. СССР је подржао партизане да би Југославија постала комунистичка држава, а Велика Британија није желела да Срби и православни хришћани владају. Зато су се Стаљин и Черчил лако договорили да Југославија постане комунистичка држава али да не постане део Варшавског пакта. Међу четницима (а овде под четницима мислим на све православне Србе) јесте било и оних који су имали симпатије према нацистима. Међутим, такви су били мањина. Четници су били искрени антифашисти – борили су се против нациста, фашиста, усташа, балија, комуниста и нису хтели да жртвују Србе због Енглеза. Енглези су и од Срба и од Грка тражили да ратују против Немаца да би Немци већину војника пребацили на те фронтове и мање нападали и бомбардовали Енглеску. Тражили су да Срби и Грци униште своју државу, да жртвују свој народ, да би што више сачували Енглеску. Православни Срби и Грци то нису хтели да раде. Због Енглеза, али пре свега Совјета, то су радили комунисти, односно, партизани. Када су Британци и Совјети уговарали поделу Европе, Велика Британија је одбила СССР, који је желео Грчку, где су, као и у Југославији, партизани изашли као победници из рата. Британија је Грчку задржала под контролом, а СССР препустила Југославију, али само привидно, и тренутно.
9. Јевреји знају да Срби нису антисемите. Срби су чували Јевреје током Другог светског рата, то су радили и православни Срби (равногорци) и Срби комунисти (партизани). После рата, комунистичка Југославија, у којој владају Хрвати, Словенци и муслимани, била је противник Израела и савезник свих непријатеља Израела. Због тога је Израел данас један од највећих савезника Републике Српске. Без подршке Израела можда би био и немогућ настанак и опстанак Републике Српске. Да ли би Израел подржавао Републику Српску ако је то заиста “геноцидна творевина“ а Срби антисемите?
10. Погрешна је претпоставка да десничари у Србији славе Милана Недића. Десничари су свесни пред каквим је избором био Недић, имају разумевање за њега, али нико не говори да је Недић узор и нико га не представља као узор. Већина десничара (православних хришћана) не подржава политику и методе Недића или Љотића. Такође, десничари знају да партизанска страна историје није баш тако светла и бела. Већина данашњих десничара је за борбу против окупатора.
11. Руси су поново православан народ, Русија је поново хришћанска држава. Русија слави Дан победе над фашизмом. Русија је савезник Србије и Републике Српске.
Закључак:
– Срби треба да обележавају годишњице попут битке на Сутјесци. Нужно је разликовати антифашистичку борбу српског народа и партизанског покрета од обожавања лика и дела комунистичког диктатора и злочина комуниста над својим народом.
– Обележавање такве годишњице не могу да спроводе они који данас сарађују са окупатором. Они то нису у стању да ураде, није логично и природно, јер онда не би били сарадници окупатора.
– Погрешно је критиковати православне хришћане и равногорце због тога што ове године није обележено 70 година од битке на Сутјесци. Прво, комунисти (и даље) имају власт у Србији. Друго, битка на Сутјесци је тековина борбе партизана.
– Председник владе Србије је више пута изјавио да је његова странка (СПС) наследник КПЈ и чувар тековина НОБ-а. Остале странке су производ УДБ-е. То важи и за већину унутар ДСС. Председник владе и СПС има подршку од стране већине припадника “грађанског блока“, за које је РС “геноцидна творевина“.
– Представници СУБНОР-а недавно су разговарали са председником Демократске странке.
– Познато је да су и стари и нови радикали одувек били у сукобу са СПЦ. Српска напредна странка је квазидесничарска странка, њени лидери никада нису били искрени хришћани. То што су лидери СНС и СПС учествовали у процесу сахрањивања свих Карађорђевића на Опленцу не значи да су они сада постали монархисти, да Србија постаје клерофашистичка држава. То значи да је Србија на путу ка “националном помирењу“. На пример, да је “грађански блок“, уз подршку СПС и СНС, организовао обележавање годишњице битке на Сутјесци, сигуран сам да би један од главних говорника био председник СПО и некадашњи “лидер“ “равногорског покрета“ из деведесетих.
– Данас у Србији постоји само једна права десничарска политичка организација која учествује на изборима. Када кажем десничарска мислим: православна, патриотска, антикомунистичка и верна равногорској традицији. То је покрет Двери српске. Овај покрет никада није негирао допринос партизана у рату, подржава прославу Дана победе над фашизмом у Москви. Зато мислим да би, као и ја, да су у могућности (на власти), за разлику од наследника КПЈ и УДБ-е, сигурно обележили 70 година битке на Сутјесци, и да би то урадили искреније него властодршци приликом сахране Карађорђевића.
– Немогуће је организовати обележавање такве годишњице у Босни и Херцеговини – где је место одржавања битке и где већина Бошњака сматра да је Република Српска “геноцидна творевина“ – а истовремено на обележавање годишњице позвати и амбасадоре Русије и Израела.
– До “националног помирења“ ће доћи када они који подсећају на годишњицу битке на Сутјесци прихвате неке од основних цивилизацијских обичаја – на пример, да свако има право да буде сахрањен у својој земљи, да потомци имају право да знају да је гроб њиховог претка… Као што је нужно разликовати антифашистичку борбу српског народа и партизанског покрета од обожавања лика и дела комунистичког диктатора, тако је нужно разликовати антифашистичку борбу православних Срба од политике Недића и идеја Љотића. На пример, ја нисам за то да кућа цвећа остане оваква каква је сад, на месту на ком се налази, али нисам ни за то да комунистички дикатор Ј.Б.Т. нема гроб, или споменик негде, и да му си не признају залуге које је имао у борби против нациста.
– Улице које су носиле имена руских и совјетских хероја у Београду преименовали су они који су данас неолиберали и за улазак у ЕУ. Неолиберали (у овом контексту више у културном а мање у економском смислу неолиберали) чине већину у свим квазидесничарским странкама у Србији. То није урађено зато што су они искрени антикомунисти, нити би то могло да се уради без дозволе Службе, и странака левице, које су тада биле на власти, попут Демоктратске странке. Разлог зашто је то урађено јесте послушнички однос према Западу, према Немачкој, и пресецање свих веза између Руса и Срба. У ширем контексту Запад – пре свих Немачка, уз подршку Велике Британије – жели да релативизују антифашистичку борбу Русије и руске комунисте представи као веће зло од нациста, да умањи заслуге Срба у партизанском покрету и негира антифашистичку борбу равногорског покрета. Са друге стране, долазак Црвене армије је донео и лоше ствари српском народу, те су многи и тога свесни. Што не значи да хероји Црвене армије не треба да имају своје улице и споменике у Београду и да Србија не треба да учествује у прослави Дана победе над фашизмом у Москви. Руси знају да су и Лењин и Стаљин чинили злочине, као што Срби знају да су злочине чинили српски комунисти. Међутим, овде се ради о одбрани од спољњег агресора, о обележавању победе над страним непријатељем. То су вредности које се бране. Нацисти су били непријатељи и за генерала Милана Недића, и за равногорце и генерала Михаиловића, и за партизане и Ј.Б.Т. Свако се против њих борио на свој начин. Проблем је био што су се међусобно много више борили.
– Садашња влада Србије је попут владе Милана Недића. Данашњи “партизани“ су Срби са севера Косова и Метохије. Да ли ће сарађивати са владом Србије, самим тим и са окупатором, или ће уз подршку “равногораца“ (попут припадника покрета Двери српске) наставити борбу против окупатора? Да ли ће их подржати они који негују тековине НОБ-а?
Никола Варагић
Удружење ТРЕЋА СРБИЈА Београд
Блог: KOSMET VIA KOSMOS
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
Објављено од стране Varagić Nikola 
KOSMET VIA KOSMOS 