Писмо непријатељу

 

Писмо непријатељу

Милан Кнежевић / Макроекономија

Избегао, давно, мој пријатељ у Канаду. Син му завршио Принстон, докторирао на Стандфорду. Направио моћан бизнис. На промоцији доктората говорио Стив Јобс. Годинама га молим да дође у Србију и уложи део свог великог богатсва. Скоро добих писмо.

 

Милане,

Знаш да сам два пута пробао да тамо купим нешто или отворим фирму али није ишло. Сада само луд, мафијаш или неко ко је сигуран да иза себе има Ангелу или Обаму, може доћи тамо да почне неки бизнис. Ако више челних људи не поштују ни Устав, како да неко очекује поштовање закона или правила пословања. Производња нема шансе да опстане док се истрајава на једностраној промени ССП чиме омогућава да нелојална роба из увоза нема конкуренције на домаћем тржишту. То нико не би могао да издржи.

Из те ситуације има само један излаз али Србија није на то спремна.

Жао ми је друже али чека вас судбина Зимбабвеа или Малија.

Поред тога што живим у стабилној и уређеној држави ево неких података за твоју информацију:

Да бих регистровао фирму овде треба ми пола сата и то ме кошта око $200

– Порез на ПРОФИТ (добит) фирме је 15%

– ПДВ у Алберту је 5% (у осталим провинцијама је већи и иде до 12%)

– Обавезни доприноси фирме су само пензионо и за незапослене (прошле године је то за мене било око 2,8% бруто исплаћених зарада). Сви становници Алберте имају бесплатно неопходно лечење има списак шта спада у неопходно)

– Већина фирми (да би стимулисала раднике да остану да раде) па тако и ја, плаћа додатно осигурање (случајеви смрти, повреде, инвалидитета…) и то ме је коштало још око 2% бруто зарада.

– Многе фирме исто тако нуде додатно здравствено осигурање за ствари које нису покривене редовним осигурањем (наочаре, додатни зубарски радови-протезе и слично, масажа и тд). Ја нудим висе него што нуди рецимо Олгина фирма која је јавно предузеће и тај износ је за прошлу годину био одређен до висине од 3,7% бруто зараде али ретко ко стигне до тог износа јер као што рекох, већином је све покривено провинцијским осигурањем.

То значи да су моји порези на бруто доходак 8% годишње. Колико је то у Србији?

Мој порез на зараду фирме је 15%. А у Србији? ПДВ плаћају грађани а не фирма, тако да је то за фирму неважно. Битно је само за грађане јер им је за толико скупље све што купе (ПДВ се не плаћа на храну и не знам да ли на још неке артикле). Зато ми је смешно када у Србији причају о доласку страних инвеститора. Који је то нормалан, здраво разумски страин инвеститор који ће ове поменуте услове пословања заменити тим у Србији?

Знаш ко долази? Долазе они којима Динкић плати све те трошкове из буџета, плати пола личних доходака радника из буџета и да им земљиште бесплатно.

И на крају порески обвезник у Србији (ТИ), уместо да има корист од страних инвестиција као што му причају, има само дадатни трошак који кроз додатни порез за попуну буџета мора платити тим такозваним инвестоторима. Да не говоримо да се у сваки од тих послова уградило и по неколико људи из ваше Владе а бога ми и по неки странац који покушава да избегне плаћање пореза у својој земљи, као што се да видети на примеру послова са полагањем оптичких каблова.

Мој закључак је да би здрав капитал који би дошао у Србију био изложен неповољнијим условима пословања, несигурној политичкој и законској политици, политичком рекетирању (чак су и Емиру послали инспекцију из чисто политичких разлога) а врло вероваатно и физичкој несигурности.

Сваке среде навече годинама већ играмо мало фудбалицу са скоро истим друштвом. Пре неких пола године поново нам се придружио човек који се пре неку годину залетео, узео кредит од банке овде и купио неку фирму у Војводини, наравно, дошао је са овдашњим навикама. И очекивао само да тако настави и тамо. Заборавио је да тамо вреде друга правила и да ако „не знаш људе“ можеш да се сликаш. Укратко, изгубио је лову, успео ипак да прода фирму и бар нешто извуче назад и сада је поново овде и све од почетка.

Да си ти мени жив и здрав друже и желим ти да Србија што пре тотално банкротира, јер ја то видим као једину могућност да раја нешто укапира и нешто подузме да се ствари промене. У противном ово мрцварење ће се наставити у недоглед јер јараја навикла да трпи. Док има фарме и Цеце раја је задовољна и боље јој не треба. Оно што нисам рекао, а требао сам, порези на лична примања су овде значајни (мада по причама људи из Западне Европе још увек мањи него рецимо у Немачкој)

До $10 822 нико не плаћа порез. До $17 282 плаћа се 15% пореза (само на разлику тј. на следећих $6 460). Онај ко има бруто плату од $132 406 годишње, мора платити $37 908,61 лични порез односно његова нето плата је $94 497.На сва примања преко $132 406, прошле године се плаћао порез од 39%. И немо бога да ескивираш да то платиш.

Сватих. Ако наставим да инсистирам претворићу се у његовог непријатеља. И запитах се: Куда идеш земљо Србијо?

http://www.vaseljenska.com/ekonomija/pismo-neprijatelju/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

 

UDBA – ознака (не)квалитета

РЕСТИТУТКА

Држава обесмишљава реституцију

Bumerang politika

Нема ”али” између развоја пољопривреде и реиндустријализације Србије

Дејан Стевановић: О СТАЛЕШКОМ УРЕЂЕЊУ БУДУЋЕ СРБИЈЕ

 

29 Responses to Писмо непријатељу

  1. Varagić Nikola каже:

    Bane Knežević, predsednik nemačkog Mekdonaldsa i Zapadne divizije Mekdonaldsa

    Preporod je moguć samo iznutra

    AUTOR: FONET SPECIJALNO ZA DANAS

    Beograd – Mislim da je Evropska unija dobar i prirodan put za Srbiju. Ali, treba biti realan. Mi nismo velika i ekonomski jaka država, ni broj stanovnika nije veliki, pa ulazak u EU neće biti brz. Ni EU danas nije ekonomski i politički spremna da prima nove članove, bar ne kao što je to bila u prošlosti. Ali važno je staviti u naše planove ulazak u EU u narednih 10 godina. Do tada bi trebalo raditi na jačanju pravnog i državnog sistema, razvijati ekonomiju sa strateškim planovima – smatra Bane Knežević, Srbin koji se visoko uspeo na kompanijskoj lestvici Mekdonaldsa.
    On je predsednik nemačkog Mekdonaldsa, ali i Zapadne divizije Mekdonaldsa, a dobitnik je prestižne nagrade „Horizont“ za 2012. godinu, koja se dodeljuje naboljem nemačkom menadžeru. Knežević upravlja sistemom u kome se nalazi više od 2.100 restorana i 96.500 zaposlenih.

    Šta je Vaš savet za Srbiju?

    U isto vreme dok čekamo na ulazak u Uniju, moramo razvijati naše ekonomske i političke odnose i sazemljama van EU. Najpre sa velikim državama kao što su Kina, Amerika i Rusija. Ali i sa svim ostalim državama koje žele i hoće da sarađuju sa nama, a mi imamo nešto da im ekonomski ponudimo.

    Gde su uzroci ekonomskog posrtanja Srbije?

    Loša ekonomska situacija u Srbiji direktna je posledica fokusa političke elite u poslednjih 30 godina na pogrešne, nebitne i periferne ciljeve i teme. Dominantni su lični interesi i želja za vlašću, što je sve uticalo na stagnaciju države, nacije i ekonomije. Nema dugoročnog ekonomskog rasta i povećanja bogatstva stanovništva sa negativnim fertilitetom, bez porasta stanovnika i podmlađivanja nacije. Srbija je lepa zemlja. Mi nemamo more, i ne treba drugima zavideti na tome, mi imamo nešto lepše, a veoma bitno: plodnu zemlju i klimu, sa vodnim i rečnim potencijalom. Masa zemalja u svetu nam na tome može zavideti.

    Kako iskoristiti te prednosti?

    To što su nam komparativne prednosti, treba čuvati i razvijati dalje, a naročito klasičan načinproizvodnje hrane, ali i malu i srednju industriju. Pre nekoliko godina pročitao sam analizu u kojoj je zapisano da se u slučaju najgoreg scenarija svetske krize i nedostatka hrane, Srbija nalazi u 20 odsto zemalja na planeti u kojima ne bi bilo gladi. Činjenice da je, na primer, Saudijska Arabija kupila milione hektara obradivog zemljišta u severnoj Africi, čak i u Ukrajini, da Abu Dabi ima interes za velike investicije u srpski agrar,dovoljno govore gde bi trebalo da vodi naš glavni privredni put.

    Kako privući strane investitore?

    Mi nemamo ni finansijskih sredstava niti tehnologiju da gradimo velike fabrike, niti će u narednih pet godina bitiinvesticija koje će moći odjednom da zaposle 3.000 radnika. Zato moramo da se orijentišemo na razvoj malih proizvodnji i manufaktura, što bi trebalo da bude osnov naše privredne delatnosti. Mala proizvodnja je brza u investicionim ciklusima. Trgovina ne može da nas izvuče iz krize. Značaj ima i uslužni sektor, ali proizvodnja je prioritet. Najvažnije su promišljene investicije u poljoprivredu i mala preduzeća.

    Koja vrsta proizvodnje bi bila najisplativija?

    To jeste veliko pitanje. U današnje vreme napretka tehnologije niko ne može da garantuje zemljama koje raspolažu modernom tehnologijom da će to tako biti i za 10 godina. Primer je proizvodnja solarnih panela u kojima je prednjačila Nemačka, pre pet godina Amerika, dok je Kina danas svetski lider. Mnogo toga zavisi i od državne strategije. Što se tiče Srbije, potrebna je tehnologija za obnovljivu energiju za koju posedujemo sve uslove: veliki broj sunčanih dana, vodu, vetar, biomasu. Zatim proizvodnja hrane, uslužne delatnosti…

    Da li i kako naši ljudi u svetu mogu da pomognu?

    To je još jedan značajan neiskorišćen potencijal. Nismo dovoljno svesni činjenice koliko kvalitetnih ljudi imamo u inostranstvu. Ja sam to saznao kada sam došao do viših nivoa kompanijske hijerarhije. Na mnogim putovanjima širom sveta srećem ljude na visokim kompanijskim pozicijama koji jako dobro rade u menadžmentima u Aziji, Rusiji, Nemačkoj, Americi. Kao država ne radimo na tome da sve to povežemo.

    Kako uključiti dijasporu u ekonomiju zemlje?

    Srpska dijaspora izuzetno je važan faktor koji već 30-40 godina unosi novac. Taj novac je investiran u nekretnine, ali i u zanatske radnje i malu privredu, što je decenijama stabilizovalo ukupnu ekonomsku i socijalnu situaciju. Ako želi da je uključi ozbiljnije, država ne bi trebalo da raspisuje zajmove, pošto to nije opravdalo očekivanja, novac je nenamenski potrošen, a građanima još do danas najveći deo nije vraćen. Bolje je da ponudi zanimljive programe. Uprkos kvalitetnim srpskim menadžerima, finansijskom potencijalu, penzionerima, razvoj države mora biti pokrenut iznutra. Dijaspora sa svim ukupnim potencijalom može biti samo deo tog velikog procesa i ne može sama da povuče Srbiju napred. Može i mora da postoji sinergija. Pravi preporod može nastati samo iznutra.

    Istraživanje

    Trebalo bi obratiti pažnju na istraživanja koja pokazuju da 20 odsto starijih od 60 godina u svetu poseduje 80 odsto finansijskih resursa. Naši građani koji su stekli penzije širom sveta, jednog dana vratiće se u Srbiju. Država bi trebalo spremno da ih dočeka sa programima prilagođenim njihovim potrebama – kaže Bane Knežević.

    http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/preporod_je_moguc_samo_iznutra.4.html?news_id=261550#sthash.gyU8PQF0.dpuf

  2. […] Писмо непријатељу […]

  3. Varagić Nikola каже:

    BRANKO ŽUJOVIĆ: ZAŠTO JE BERLIN ZAUSTAVIO NERVOZU BRISELA PREMA KINI

    sreda, 05 jun 2013

    Za „Novi Standard“ iz Pekinga: Pitanje je kad će, nakon jučerašnjeg spasavanja obraza, nervozni Brisel udovoljiti realnom Berlinu

    Čak polovina izvoza Evropske unije u Kinu dolazi iz Nemačke, a četvrtina kineskog izvoza u EU završi u Nemačkoj. Kada se znaju ovi parametri, naglo snižavanje pretećeg evropskog tona prema kineskim proizvođačima solarnih panela i drugih fotonaponskih uređaja postaje logičnije.

    Evropska komisija juče je donela odluku da uvede privremene antidampinške tarife na uvoz fotonaponskih uređaja iz Kine po stopi od svega 12 odsto. Ako u obzir uzmemo bučna obećanja iz Brisela, data jesenas, da će ta stopa iznositi više od 47 odsto, lako je uočiti bitno drugačiji stav EU.

    FAKTOR MERKEL Da će do promene evropskog stava doći, postalo je jasno pošto je Angela Merkel 26. maja, posle razgovora sa kineskim premijerom Li Kećiangom, nedvosmisleno saopštila da će iskoristiti uticaj svoje zemlje kako bi uvođenje kaznenih tarifa bilo sprečeno.

    Takav stav Berlina bio je iznenađenje samo za neupućene. Nakon prošlogodišnjih nesuglasica između EU i Kine u vezi sa evropskim porezom na emisiju štetnih gasova, Peking je u jednom trenutku odlučio da odustane od najavljene kupovine 45 Erbasovih aviona. Za posrnulu evropsku ekonomiju gora vest teško da je postojala u tom trenutku.

    Usledila je poseta Angele Merkel Pekingu avgusta prošle godine. Tridesetog avgusta potpisan je ugovor o kupovini 50 Erbasovih aviona, da bi 25. aprila ove godine bilo objavljeno („Beijing Time“) da su kineski predsednik Sji Đinping i njegov francuski kolega Fransoa Oland potpisali memorandum o razumevanju za kupovinu 60 letelica od Erbasa. Pored toga, dogovoreno je i da se letelice proizvode u Erbasovoj fabrici u Tianđinu, oko 150 kilometara od Pekinga.

    No vratimo se Angeli Merkel. Tokom njene avgustovske posete Pekingu, pored ugovora sa Erbasom o kupovini 50 aviona A320, sklopljen je i posao vredan 1,6 milijardi dolara o produžetku rada fabrike u Tianđinu.

    Tu je i kinesko-nemački projekat Folksvagenovog centra u Kini, vredan više desetina milijardi – prema nekim izvorima, čak 290 milijardi dolara. Podsećanja radi, Folksvagen je samo u 2011. godini u Kini prodao 2,26 miliona automobila.

    KINESKI ODGOVOR Za sve vreme trajanja evropske histerije – najpre u vezi sa porezom na izduvne gasove a potom i u vezi sa kineskim izvozom fotonaponskih uređaja – kineski zvaničnici bili su mirni i gospodstveni u izjavama. Isticali su da je stabilna Evropa u interesu Kine (Ven Điabao, avgusta 2012. godine) i da Kina želi da se bori protiv protekcionizma (premijer Li Kećiang, maja ove godine).

    Kina je pokazala da može uzdržano i čak ljubazno, ali odlučno da izdrži evropsku nervozu. Jer od 25. jula prošle godne, kada je grupa evropskih proizvođača fotonaponskih uređaja EU pro San podnela žalbu Evropskoj komisiji i početka istrage u septembru iste godine, sa kineske strane nije se čuo ni jedan povišen ton, ni jedna teška reč.

    NERVOZNI BRISEL I REALNI BERLIN Sve nervozniji glasovi iz EU, u ime grupe, koja, uzgred rečeno, kontroliše oko 25 odsto fotonaponske industrije u Uniji, nisu mogli da sakriju činjenicu da EU već godinama nema ekonomska rešenja za sopstveni privredni rast. Da ima više od 26 miliona nezaposlenih i da vlastita tržišta brani kruto i, što je po svetsku ekonomiju najgore, vrlo neutemeljeno.

    Prognoze samog Evropskog saveta govore da će se već 2015. godine 90 odsto privrednog rasta odvijati van EU. Na primer, sedmogodišnji budžet EU u iznosu od oko 960 milijardi evra – koji važi do 2020. godine – za subvencije poljoprivrednicima namenjuje 363 milijarde ili 38 odsto. To je 50 milijardi evra godišnje. Čak petina tog budžeta trebalo bi da se nađe u džepovima francuskih poljoprivrednika, koji čine četiri odsto radne snage u toj zemlji i proizvode svega tri odsto BDP Francuske.

    Kako poljoprivrednici ostalih zemalja sveta, koji itekako imaju šta da ponude EU, mogu da nazovu takvu politiku?

    Sa druge strane, beskrajne istrage – na primer protiv Gasproma ili kineskih kompanija – primoravaju najveće partnere EU na kontramere. Jer i te zemlje imaju svoje probleme.

    Kina se, na primer, poslednjih godina suočava sa jeftinijom ponudom pirinča iz uvoza.

    U ovom trenutku, na berzi u Hubeiju cena pirinča iz Vijetnama košta 3,14 juana ili 0,5 dolara po kilogramu, dok cena domaćeg pirinča iznosi 3,8 i četiri juana. Pritom, pirinač može da se uveze i iz Pakistana po ceni od 3,4 juana.

    Za to vreme Kina – koja je prošle godine uvezla 2,3 miliona tona pirinča, i to je bio najveći uvoz od 2000. godine – podiže uvoznu kvotu na 5,32 miliona tona.

    Ovi podaci nisu uočljivi ljudima iz Evrope i Srbije. Gro informacija iz Kine koje oni dobijaju potiče iz medija koje kontrolišu upravo multinacionalne kompanije iz EU ili SAD. Da bi se dobila celovitija slika odnosa u globalnim razmerama, treba ostvariti bolji uvid u dešavanja.

    Kina je očigledno znala da odigra sa EU, Nemačkom i Francuskom i, zahvaljujući tome, prema procenama većine relevatnih eksperata, mirno može da čeka avgust, kada će privremene mere EU ponovo biti razmatrane.

    Razume se, uz nastavak davanja punog doprinosa iznalaženju rešenja povoljnog za obe strane, što je osnova kineske spoljnopolitičke „vin-vin“ doktirine. U ovom slučaju matematika je jasna. Pitanje je samo kada će, nakon jučerašnjeg spasavanja obraza, nervozni Brisel udovoljiti realnom Berlinu.

    http://www.standard.rs/branko-zujovic-zasto-je-berlin-zaustavio-nervozu-brisela-prema-kini.html

  4. Varagić Nikola каже:

    Летење ЈАТ-ом на „југословенски“ начин!

    5. јун 2013.

    Зоран Виторовић

    Зоран Виторовић
    Како највећу српску авиокомпанију виде на „Западу“ и да ли ЈАТ има шансе коначно да изађе из зачараног вира који га последњих двадесетак година води ка тоталној пропасти?

    Да ли ће се просечан Швајцарац или Немац, уколико се нађе у „фрци са временом“ одлучити за летење ЈАТ-ом или ипак „зулу експресом“ који му се чини сигурнијим и модернијим?

    На сва ова питања одговоре можемо добити уколико пажљиво пратимо „шта каже“ о ЈАТ- у Западна штампа као и социјалне мреже, путем којим потенцијални путници (туристи и бизнисмени) размењују искуства сакупљена током путовања разним авиопревозницима.

    За почетак из „западне штампе“ издвајамо ироничан (а чињенично апсолутно тачан) текст дописника из Београда угледног швајцарског дневника Neue Zuriche Zeitunga, Андреса Ернста под насловом „Летење на југословенски начин“ :

    „Летење српском државном авио компанијом ЈАТ је посебан доживљај. Код западних авиопревозника кабинско особље зрачи униформном, помало асептичном љубазношћу. Насупрот томе у ЈАТ-у постоје 3 типа стјуардеса и стјуарта.

    Назваћемо их именима „Модел“, „Мама“ и „Црногорац“.

    „’Модел“ је нормално, млада атрактивна дама. Она носи ципеле „плафољерке“, уску сукњу и креће се по авиону као на модној писти. Тен јој је перфектан а поглед убитачно хладан. Само ако вам нешто баш хитно затреба – обратите јој се!

    „Плафоњерке“ носи и други тип стјуардесе – „Мама“. „Мама“ је променљивог расположења и има плаву фризуру која подсећа на шездесете године двадесетог века. „Мама“ је плаховитог и промењивог расположења. Зато вам је најпаметније да флеку од кафе коју сте направили на седишту, неприметно заклоните новинама, да „Мама“ не види. Она може да буде и јако пријатна. У том вам случају великом брзином дода два колачића. Њих морате појести!

    „Црногорца“ ћете ретко видети у авиону. Он углавном седи на задњем седишту. У ствари он лежи, и то преко два места, јер је висок најмање 1 метар и 90 цм. Некада је највероватније био професионални ватерполиста. Шта ли га је мотивисало да постане стјуарт? Када вам он дели храну сетите се одмах војничке обуке и касарне.

    Тотално синхронизовано, особље реагује када се појаве плачљиви малишани. У другим авиокомпанијама њих се забави тако што им се поделе бојице за цртање. Код ЈАТ-а „Црногорац“ малишанима постаје „Ујак“, „Мама“ остаје „Мама“ а „Модел“ је „Велика сестра“. Малишани се носе по авиону на рукама, причају им се приче, допушта им играње са дугмићима у авио-кухињи…

    ЈАТ има више хиљада запослених и преко 130 милиона еура дуга. Све то је преузела држава која покушава да пронађе стратешког партнера. Авиогигант „Етихад“ из Емирата је најзаинтересованији да преузме ЈАТ. У том случају „Модел“ ће задржати радно место стјуардесе. Шта ли ће бити са „Црногорцем“ и „Мамом“?

    Летење ЈАТ-ом ће свакако, врло брзо, постати тако досадно!

    О искуствима туриста и пословних људи на бројним специјализованим порталима може се прочитати једнаки број позитивних као и негативних оцена. Проблем је што западни конзумент авио услуга у тренутку када бира превозника, најчешће чита баш те негативне оцене о некој авиокомпанији. А те су оцене и коментари и више него поучни.

    Пример број једна, лет Берлин – Подгорица (преко Београда):

    „Не само да је 3 пута (!!!) мењано време лета, тако да смо провели 7,5 сати у Београду, већ нам је и пртљаг каснио 3 дана! ЈАТ није био у стању ни кофере, када су их коначно пронашли, да нам превезе до хотела већ смо морали сами да путујемо више од 60 км. А о непријатном персоналу са којим смо та три дана комуницирали не треба да трошим речи. Одштета? Извињење? Таман посла!“

    Пример број два, лет Београд – Штутгарт:

    „Ову авио линију не препоручујем никоме! Информацију о одлагању времена полетања, проследили су нам једним јединим е-маилом два дана раније. Уместо у 10.45 преподне, требали смо да полетима у 20 часова. У стварности полетели смо тек после 22 сата. Исто се догодило и код повратка. Уместо преподне требало је да полетимо у 17.30. На крају, када су сви путници ушли у авион, у 17.50 смо обавештени да исти морамо брзо да напустимо како би кејтеринг припремио све што треба. Овако нешто у животу нисам доживела , да прво све путнике пусте да уђу а потом их истерију из авиона због једне баналности као што је кетеринг.“

    Пример број 3, лет Београд – Штутгарт :

    „Лет је био заказан за 10 часова па је померен на 22 сата. На крају смо некако полетели тек у 22 сата и тиме изгубили цео један дан од укупно 3 колико смо имали планираних за обилазак града. За разлику од других путника нас су обавестили преко немачког система Оподо о закашњењу поласка. Други су мораи да преседе на аеродрому целих 12 сати . Авион је био веома стар и тотално раходован. Кратко након полетања , а исто се поновило и приликом слетања, у авиону је на тренутак нестало струје! Компанија не буди апсолутно никакво поверење у сигурност лета. Ову авиокомпанију свакако да нећу никада више користити.“

    Пример број 4, лет Атина – Београд:

    „Након што смо обавештени о штрајку у Луфтханзи, преусмерили су нас на ЈАТ-ову машину. По уласку у исту помислили смо да је пред нама нека реал-сатира. Авион је био веома стар, унутрашње уређење исто тако старо и офуцано, а кабинска посада као из 60 тих година двадесетог века. Јело је било више него ужасно, у целом авиону није постојао ни један стабилан сто који се не помера лево десно, седиште мог сина се без икаквог разлога изненада померило напред, стјуардеса је моју ћерку полила водом – без речи извињења… Машина је летела – ура!!! А слетање се чинило као контролисаним паду ! Авион и посада личили су ми на ликове из неког времеплова.“

    Пример број 5:

    „На лету Франкфурт-Београд-Тивар у јуну 2010 године загубљени су ми кофери. Исте су пронашли након више од 24 сата, а преузимање сам морао сам да организујем (уместо да ми се доставе на хотел, што је правило у свим авиокомпанијама у свету). По изјавама запослених у Тивту, ово се дешава веома често јер је време преседања у Београду свега 35 минута. И поред тога што сам службеницима ЈАТ-а дао на увид копије рачуна (за додатне троошкове које сам имао приликом преузимања загубљеног пртљага) и поред неколико писаних и усмених упита, трошкови за то ми нису надокнађени.“

    И онда се запослени у ЈАТ-у љуте када већина наших из дијаспоре радије лети ка домовини свим другим компанијама само не ЈАТ-ом…

    Vaseljenska.com

  5. Varagić Nikola каже:

    INTERVJU – ERNST BODE, GENERALNI DIREKTOR MESSER TEHNOGASA

    Nekompetentnost i ravnodušnost javnog sektora usporavaju
    razvoj zemlje

    „I DALJE SE PITAMO KAKO JE MOGUĆE DA JE KOMPANIJA KOJA SE BAVI TRGOVINOM STRUJOM MOGLA DA NAM PONUDI BOLJU CENU OD PROIZVOĐAČA STRUJE I DA NADLEŽNA MINISTARSTVA NISU BILA U MOGUĆNOSTI DA UČINE NEŠTO DA BI ZAŠTITILA PRIVREDU I PODRŽALA JE U PERIODU KRIZE. ELEKTRIČNA ENERGIJA NA VISOKOM NAPONU SADA JE U SRBIJI 30 ODSTO SKUPLJA NEGO U RAZVIJENIJIM I KONKURENTNIJIM PRIVREDAMA KAO ŠTO JE NEMAČKA“

    Početkom godine, kompanija Messer Tehnogas dospela je u žižu javnosti kada je postao prvi industrijski potrošač koji je raskinuo saradnju sa EPS-om i potražio drugog snabdevača. Iako je u Srbiji, sa prekidima, još od 2000. godine, generalni direktor Messer Tehnogasa kaže za „Vreme“ da su još uvek zbunjujuće neefikasnost i opstruktivnost administracije i apsurdnost pojedinih propisa. „Slučaj EPS“ je samo jedan od primera.
    „VREME“: U Srbiju ste prvi put došli pre više od decenije, potom otišli 2002. i vratili se 2005. kao generalni direktor „Messer Tehnogasa“. Možete li da uporedite ova dva perioda svog boravka u Srbiji – iz privrednog, društvenog, ali i ugla kompanije?
    ERNST BODE: Messer je u Srbiju došao 1997. godine, preuzevši većinski paket akcija tadašnjeg Tehnogasa. To je bila jedna od prvih velikih privatizacija i jedna od prvih stranih investicija u Srbiji. Zbog tadašnje vlasti i situacije u zemlji, suočavali smo se sa mnogobrojnim problemima, međutim, ostali smo u Srbiji. U periodu do 2002. godine korenito je promenjena organizacija kompanije, uveden je socijalni program, jedna smo od prvih kompanija u Srbiji koje su uvele SAP.
    Posle mog drugog povratka u Srbiju, 2005. godine, situacija jeste bila bolja od one tokom mog prethodnog boravka, ali je bilo očigledno da se planirane reforme nisu odvijale očekivanom brzinom i da je mnogo započetih poslova stajalo u mestu. Iako se privreda Srbije u periodu do 2008. godine razvijala, nije dovoljno iskoristila priliku za korenitu i kvalitetnu tranziciju kako bi repozicionirala zemlju, rešila geopolitičke probleme na prihvatljiviji način, pronašla rešenje za ekonomske probleme i generisala zdrav i održiv ekonomski rast.
    Od mnogih intervjua koje ste dali, kao da se godinama ponavlja ista rečenica: „Javna administracija je spora i nepripremljena, zakoni i podzakonski akti su neadekvatni, njihova implementacija zahteva veliki napor sa slabim rezultatima, a mešanje vlade u ekonomiju je i dalje značajno.“ Zbog čega se ovakvo stanje uopšte ne menja?
    Neki ključni zakonski propisi i administracija u Srbiji i dalje su neefikasni, zbunjujući, ponekad čak i opstruktivni, i to je jedan od najvećih problema koji je trebalo rešiti još davno. Bespotrebni i anahroni propisi i birokratske procedure, nekompetentnost i ravnodušnost u javnom sektoru usporavaju razvoj zemlje i onemogućavaju kompanijama da se razvijaju i ostvare svoje planove. Nadam se da će nova vlada uspeti u svojoj nameri da redukuje propise i skrati zagušujuće administrativne procedure da bi se oslobodili pozitivna energija, preduzetnički duh i snaga ljudi ove zemlje i onoga što je preostalo od privrede. Iako se dosta radilo na usklađivanju podzakonskih akata sa zakonima i iako se situacija u određenim oblastima pomerila nabolje, ostalo je još mnogo stvari da se uradi, da bi se omogućilo efikasno poslovanje u Srbiji i da se vreme, koje se može utrošiti na stvaranje konkretnih i važnih rezultata, ne troši na birokratiju i nepotrebnu nervozu.
    Recite nešto više o poslovnim uspesima kompanije Messer u prethodnoj godini, najvažnijim investicijama i očekivanjima za drugu polovinu 2013.
    Messer je do sada ukupno investirao preko 100 miliona evra. 2012. godina bila je ponovo uspešna godina za Messer Tehnogas i pored brojnih problema sa kojima smo morali da se suočimo i rešavamo nakon odlaska U.S. Steel-a iz Srbije. U.S. Steel je bio naš najveći kupac i naše postrojenje za razlaganje vazduha u Smederevu bilo je projektovano za zadovoljenje potreba ove čeličane. Gubitak tako velikog sistema mogao je imati drastične posledice na rezultat Messer Tehnogasa, za grad Smederevo, celokupnu industriju i samu državu.
    Najvažnija investicija koja nas očekuje je novo postrojenje za razlaganje vazduha u Boru, vredno preko 20 miliona evra, koje će biti izgrađeno za snabdevanje nove borske Topionice kiseonikom i azotom. Početak rada postrojenja trebalo je da bude u januaru 2014. godine, ali opet zbog izuzetno spore i glomazne administracije, ta investicija će znatno kasniti .
    Početkom 2013. godine, suočili smo se sa neplaniranim drastičnim poskupljenjem električne energije od skoro 70 odsto. Ovaj cenovni šok odnosio se na 27 potrošača na visokom naponu, među kojima smo i mi i naše postrojenje u Smederevu. Iako smo, za razliku od ostalih 26 kompanija, imali mogućnost da nabavimo električnu energiju od drugog snabdevača, ipak smo imali povećanje cene od preko 50 odsto, što će imati uticaja na naš rezultat 2013. godine.
    Pre izbijanja svetske ekonomske krize izjavili ste da je profit Messera u Srbiji iznad 12 odsto. Koliko se način poslovanja promenio od 2009. do danas, i na koji način se Messer prilagođavao novonastalim uslovima?
    Godine 2009, kada je počela ekonomska kriza u svetu, industrijska proizvodnja u Srbiji je bila u padu, kao i bruto domaći proizvod. Godine 2010. i 2011. došlo je do blagog rasta, ali je potom 2012. usledio novi pad. Stanje industrije je u direktnoj vezi sa našim poslovanjem jer industrija troši tehničke gasove koje mi proizvodimo. Tu je i već pomenuto povlačenje U.S. Steela iz Srbije, kao i gašenje peći u ovoj železari. Način poslovanja se nije mnogo menjao tokom ovih nekoliko godina, ali je najvažnije što smo na vreme preduzimali mere kojima smo uspeli da sprečimo drastične posledice okolnosti na koje nismo mogli imati uticaja. Mnogi naši veliki kupci su takođe imali problema, ali smo u duhu istinskog partnerstva smo se trudili da ih podržimo i pomognemo im da te probleme prevaziđu.
    Pomenuli ste neočekivano poskupljenje struje. Možete li nešto više da kažete o toj odluci da postanete prvi industrijski potrošač koji je prestao da posluje sa EPS-om?
    Od 1. januara 2013, pod izgovorom liberalizacije tržišta električne energije u Srbiji, EPS je povećao cenu struje za industrijske potrošače na visokom naponu za skoro 70 odsto. Među 27 pogođenih kompanija, velikih industrijskih preduzeća, bili smo i mi. Dva meseca smo ukazivali na moguće posledice ekstremnog poskupljenja na privredu Srbije i tražili da se poskupljenje izvrši postepeno, u periodu od nekoliko godina, kako ne bi došlo do cenovnog šoka na tržištu i kako bi pogođene kompanije imale vremena da se prilagode novonastalim okolnostima, međutim, nismo naišli na razumevanje. Stoga smo odlučili da preuzmemo rizik i budemo prvi u Srbiji koji je umesto EPS-a izabrao drugog snabdevača, jer smo od kompanije Gen-I, koja je trgovac strujom, dobili povoljniju cenu od one koju nam je ponudio EPS. Sa dosadašnjim iskustvom možemo da kažemo da je odluka bila ispravna i da se Gen-I pokazao kao veoma korektan, kompetentan i fleksibilan partner. I dalje se ipak pitamo kako je moguće da je kompanija koja se bavi trgovinom strujom mogla da nam ponudi bolju cenu od proizvođača struje i da nadležna ministarstva nisu bila u mogućnosti da učine nešto da zaštite privredu i podrže je u periodu krize. Električna energija na visokom naponu sada je u Srbiji 30 odsto skuplja nego u razvijenijim i konkurentnijim privredama kao što je nemačka.
    Tom prilikom ste rekli: „Ponekad pomislim da mali ostaci zdrave industrije i biznisa ovde svima smetaju, i da bi bilo najbolje da sve ugasimo.“ Da li i dalje isto mislite? Ovo pitam jer bi, prema poslednjoj anketi AHK u Srbiji, 88 odsto nemačkih firmi ponovo investiralo u Srbiju.
    Iskreno me veoma raduje što je velika većina nemačkih investitora, kao, verujem, i drugi investitori, zadovoljna svojim investicijama u Srbiji. Pitam se, međutim, kakvi bi bili rezultati ankete da su sve kompanije dobile povećanje cene struje od skoro 70 odsto i da plaćaju struju 30 odsto više nego u Nemačkoj. Ta nova cena struje odnosila se na samo 27 preduzeća, od kojih smo mi jedina nemačka kompanija. Veći broj ovih kompanija – u odnosu na druge zemlje to je veoma malo potrošača na visokom naponu, što samo po sebi govori o stanju srpske industrije – čine još uvek zdrav deo privrede Srbije i svoje obaveze prema EPS-u plaćaju na vreme. Ukazivali smo da EPS ovim povećanjem cene dalje slabi srpsku ekonomiju i prebacuje teret svoje nelikvidnosti samo na nas. Veoma je frustrirajuće kako, kada želite da se krećete napred i kada imate planove za razvoj, često osetite da vas usporavaju potpuno neobjašnjivo ponašanje, nepojmljivi zakoni ili apsurdni i anahroni propisi.
    Srbija ipak ima veliki potencijal za budući razvoj koji treba prepoznati i iskoristiti. Već je isuviše vremena utrošeno i trebalo bi zaista ozbiljno i profesionalno početi sa radom. Srbija ima dobru i obrazovanu radnu snagu i potrebno je osloboditi pozitivnu energiju ljudi i stvoriti okruženje gde će i poslovanje i život ljudi uopšte postati lakši i bolji.

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1118672

  6. Varagić Nikola каже:

  7. Varagić Nikola каже:

    Trgovinska razmena

    Trgovinska razmena između EU i Rusije teče da ne može biti bolje –

    prošle godine je EU iz Rusije uvezla robe za 213 milijardi evra, a

    u Rusiju izvezla robe za 123 milijarde.

    Rusija je sa učešćem od sedam odsto u izvozu i 12 odsto u uvozu Unije, njen treći po značaju partner.

    http://www.danas.rs/danasrs/svet/globus/ekonomista_uzbunio_rusiju.12.html?news_id=262065#sthash.JDj7l0XX.dpuf

  8. Varagić Nikola каже:

    CAKIĆI ŽRTVE DRŽAVNE BIROKRATIJE

    PIO Cekićima zarobio 38.000 evra, a oni žive u bedi

    Milana Leskovac | 20. 06. 2013.

    Bračni par Ivana i Blagoje Cakić, autori poznatog kozmetičkog preparata “bimask”, danas jedva preživljavaju. Samo zbog birokratije državnih službi, oni godinama ne mogu da dođu do pošteno zarađenog novca koji je usled pogrešne uplate “Galenike” zamrznut na računu PIO.

    – Osuđeni smo na propast. Supruga, ćerka, dva mala unuka i ja živimo u garsonjeri od tridesetak kvadrata od dve penzije koje ukupno iznose 25.000 dinara. Iznemogli smo, umorni i pitanje je koliko ćemo još izdržati – priča Blagoje Cakić.

    I dok oni jedva preživljavaju, na računu PIO fonda leži suma od 38.000 evra koju im je “Galenika” uplatila kao deo odštete zbog kršenja ugovora oko korišćenja licence Cakićevog čuvenog izuma “bimask”. Međutim, kako im je “Galenika” zamenom svrha uplate, umesto naknade štete isplatila autorski honorar po nepostojećem ugovoru o delu, Cakići taj novac danas ne mogu da koriste.

    – Doprinosi nam se i dalje vode kao neuplaćeni i to nam se odbija od penzije – objašnjava Blagoje.

    Pre oko 29 godina, o njihov patent “bimask”, biljno-mineralnu masku za lice i telo koju su ručno izrađivali, otimale su se brojne domaće i strane kompanije.

    Problemi su nastali nakon što su licencu za svoj proizvod prodali “Galenici” a. d., koja sredinom devedestih godina prestaje da poštuje ugovor, a zatim i odbija da im isplati odštetu u iznosu od pola miliona maraka. Cakići tuže “Galeniku”, ali ona odugovlači spor, primoravajući ih da polako rasprodaju sve što imaju.

    – Prave nevolje nastale su kada se oglasio Evropski sud u Strazburu i od “Galenike” zatražio dokumentaciju o sporu koji je trajao čitavu deceniju. Iz “Galenike” su nam ponudili vansudsko poravnanje, uz uslov da povučemo prigovor iz Strazbura i odustanemo od tužbe. Sve smo učinili po dogovoru, ali nas je “Galenika” opet grubo izigrala – kažu Cakići.

    Međusobno prebacuju krivicu

    Da bi se problem rešio, potrebna je samo volja uključenih državnih službi – PIO fonda, poreske uprave i Galenike, pa da Cakići povrate pogrešno uplaćen novac sa računa PIO i da se izvuku iz agonije u kojoj se trenutno nalaze. „Ne možemo ništa dok nam poreska uprava ne uputi zahtev za povraćaj sredstava, a na kraju potvrdnu reč mora dati i ‘Galenika’ kao poslodavac“, pravdaju se u PIO fondu, dok u Poreskoj upravi prvi korak očekuju od PIO fonda.

    http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/388960/PIO-Cekicima–zarobio-38000-evra-a-oni-zive-u-bedi

  9. […] Писмо непријатељу […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: