Јелена Бркић: Трошимо више него што зарађујемо

Jelena Brkic1 Трошимо више него што зарађујемо

Јелена Бркић

Пуно се прашине последњих дана подигло око сета предложених и усвојених пореских закона, као и око могућег замрзавања плата и пензија.

Због погубног пута Србије у ЕУ, али и због неодговорности домаћих политичара који никада не одговарају за своје пропусте и лоше одлуке, изузетно ретко се догађа да се поведе стручна расправа на тему утицаја тих одлука на привреду, већ се сав политичарски свет, када је реч о економији, концентрише искључиво на буџет и његову анализу. Понекад се чује глас привредника, али изузетно ретко, што из страха да ће им одмах послати казнену експедицију ако се побуне, што из опште увреженог мишљења да су сви привредници тајкуни или бар злочинци који израбљују своје запослене. Има и таквих, али моја намера није да браним или нападам било који сектор (државни или приватни), већ да докажем да Србија нема никакву шансу да опорави привреду док потпуно не промени овај паразитски систем.

Зараде и порези и доприноси

Одмах на почетку бих прецизирала да се у Закону у раду користи термин зарада, насупрот опште прихваћеном термину плата. И разлика је огромна: зарада значи да сте своје примање зарадили, што за плату не мора да значи. И то се у државном сектору обилато користи.

Кренимо редом. Велика већина наших грађана не зна колики су порези и доприноси на наше зараде. Зато ћу наредним примером то објаснити. Наиме, просечна нето зарада у Републици Србији у априлу износила је 46.530 динара. Да вас не бих замарала обрачуном, навешћу само податке:

На 46.530 динара обрачунати порези и доприноси су 18.277 по новом (или 18.324 по старом). То значи да би сте ви уствари примили 64.807 динара, да не морате држави да дате 39,3% ваше зараде. Како наведених 18.277 динара плаћа послодавац, запослени обично то и не знају. Поред овога, послодавац плаћа додатних 11.601 динара (исти износ по старом) зато што вас је запослио. Дакле, поред ваше зараде од 46.530 динара, послодавац сваког месеца мора држави да уплати 29.878 динара (29.925 по старом) или 64,2% ваше зараде (64,3% по старом).

Као што се види из примера, јасно је да од „растерећења“ привреде новим пореским законима нема ништа. Шта је онда био циљ измене? Обзиром да се повећао проценат који се издваја за ПИО (новац који иде директно у ПИО фонд, дакле у републички буџет) , а смањио порез на зараде (који се уплаћује у буџет општине у којој сте запослени), циљ је био да се повећају средства којим би се финансирале пензије. Тиме ће општине остати без значајног дела средстава (на поменутом примеру 20%) које ће морати надокнадити из других пореза, као што је порез на имовину или ће морати да штеде. Како смо се већ безброј пута уверили колико је држава и њени органи спремна да штеди и одрекне се сувишних издатака, погодите који је сценарио вероватан.

Зараде и подела у друштву

Наведени пример односио се на просечну нето зараду у Републици Србији. Међутим, статистика је је једно, а реалан живот сасвим друго. На пример, радници у трафикама на југу Србије раде и за 8 хиљада динара. Производни радници примају око 30 до 40 хиљада, а чистачица у ЕПС-у преко 40 хиљада динара. Лекар опште праксе око 60 хиљада у просеку. Судије око 100 хиљада. Наравно све су ово приближне цифре и разликују се према општини запосленог, институцији у ком ради запослени и радном месту. Али довољно да се види који хаос влада у Србији и колико је цена рада одређена потпуно произвољно, а не на основу уложеног рада и остварене користи.

Може то народу да се не свиђа, али чињеница је да на грбачи државе (значи у крајњем исходу на грбачи тог истог народа) има минимум 20% више запослених него што је реална потреба. Такође је чињеница да свака нова власт запосли солидан број што своје родбине, што својих верних гласача. Али, није проблем само вишак запослених, већ су проблем и њихове квалификације, односно недостатак истих. Наиме, такође је чињеница да су, осим кад треба додати ново радно место, последње систематизације у државним институцијама сачињене још у Титово време.

Тако смо бесомучним запошљавањем по партијској линији, добили прегломазан, неефективан и неефикасан државни апарат, који jе притом прескуп и оргезао у корупцији. Један добар део државних службеника, без квалификација и знања за заузето радно место, самим начином на који је запослен и сигурним радним местом, осећа се заштићеним и понаша се бахато.

Хајде да се опет послужимо статистиком, која мада није реална у овом случају, ипак може да нам да бар неку слику. У јавном сектору ради око 450.000 људи. Још 150.000 ради у јавним предузећима. Са друге стране, око 1.100.000 радника запошљено је у приватном сектору, од којих око 400.000 запослених ради у реалном сектору тј оном који ствара нову вредност, а да њихова предузећа нису упропашћена у приватизацији. Укупно око 1,7 милиона запослених.

Да занемаримо, иако никако није за занемаривање, крађу на јавним набавкама, нерацинално располагање државном имовином, исплату стимулација директорима и испумпавање из јавних предузећа ради финансирања странака, од наведених 1,7 милиона запослених, по претпоставци да примају просечну нето зараду, у ПИО фонд се слије нешто преко 26,5 милијарди динара месечно (под условом да сви плате, што никако није случај). Са тих 26,5 милијарди може се иcплатити око 1,3 милиона пензионера и то у висини од око 20 хиљада динара. Како у Србији има преко 1,5 милиона пензионера, јасно је да се за разлику Србија мора задужити. За 450 хиљада запослених у јавном сектору треба обезбедити још 29 милијарди динара за бруто зараду (по просечној бруто заради из априла). И за то се треба задужити.

Још једном напомињем да је ово далеко од прецизне калкулације, али да итекако осликава дубиозу у српском буџету.

Поред финансијске штете, нимало није заменарљив ни психолошки ефекат. Наиме, запослени у приватном сектору често раде прековремено за доста нижу плату него њихове колеге у државном сектору. Ту су и додатне привилегије: јубиларне награде, пуни годишњи одмори, могућност знатно чешћег изласка са радног места и сл. Све то, поред тога што сукобљава две стране, доноси сталну тежњу људима ка запошљавању у ионако претрпаном јавном сектору, а отпор ка раду у приватном. То те исте људе наводи да потплаћују партијске припаднике за радна места или бар постају корисно оруђе у партијским рукама. Зачарани круг, у ком се повећава број издржаваних, а смањује број издржавалаца, води једино комплетном слому привреде, потпуној зависности од увоза и на крају, банкроту државе. Како у сваком злу има нешто добро, када се буде догодио банкрот и не буде било више могуће плаћати плате и пензије, мораће да се подвуче црта, да се промени систем и да се крене испочетка. До тада, грцаћемо у немаштини.

И нема потребе да се људи свађају, није добро запосленима ни у државном, ни у приватном сектору. И неће бити добро све док трошимо више него што зарађујемо. Добро је још само политичарима, који отимају колико год им треба.

Зараде и инвестиције

Из наведеног примера јасно се види да радна снага у Србији и није баш тако јефтина као што се мисли, те да послодавца радник кошта преко 680 евра, иако је радник реално примио око 400 евра. Наравно, уколико има среће па је запослен и прима зараду на нивоу републичког просека.

Инвестиција значи улагање, и то улагање од кога се очекује корист. Уколико користи нема, нема ни улагања. Ко год улагао у било којој држави, било домаћи било страни инвеститор, то ради искључиво ради стицања добити (има и неких других интереса, али много ређе). Велики инвеститори обавезно врше озбиљне анализе пре улагања, како би проценили где им се више исплати да улажу. Поред очекиване добити, један од најважнијих фактора у таквим анализама је сигурност тржишта или фактор ризика.

Поред неорганизоване и прескупе државне администрације, мита и корупције на сваком кораку, очајног правосудног система и одсуства заштите приватне својине, видели смо да у Србији ни радник није баш тако „јефтин“. То је разлог из ког наши политичари морају да плаћају (они то зову субвенцијама) да „инвеститори“ долазе у Србију. У оваком хаосу, какав влада на тржишту Србије, у ком никада ниси сигуран какви ће те услови пословања ујутру дочекати, није ни чудо што су „инвеститори“ који долазе углавном презентирају затамњене уговоре уколико се неко усуди да их потражи.

Колики је тачно број страних или домаћих фирми које не уплаћују порезе и доприносе за своје запослене, не знам, али знам да је то једини разлог због кога Пореска управа, фонд ПИО и Завод за социјално осигурање нису умрежени, иако је софтвер одавно набављен. Неке од ових фирми нису у стању да плаћају, неке не плаћају јер им се може. У сваком случају, губитке у Буџету, по овом основу свакако би требало да анализирају надлежни државни органи. Јер, поред тога што због тих неплаћених доприноса радници не могу да оду у пензију када дође време, ти губици надокнађују се из све већег задуживања наше државе. Што нас, опет, води у дужничко ропство и сигурну пропаст.

Дакле, колико год вас политичари убеђивали да ће страни инвеститори доћи и наша привреда процветати кад уђемо у ЕУ, то је ништа друго до једна велика лаж. Доћи ће само онда и искључиво онда када им пословање у нашој земљи омогући задовољавајућу стопу профита у складу са ризиком од улагања. И када се корупција и сива економија сведу на прихватљив ниво, правосудни органи буду ефикасно решавали привредне спорове и када се буде гарантовала заштита приватне својине.

Закључак

Не постоји могућност да је једним текстом опише сва накарадност привредног система у Србији. Оно што је сигурно, све док на чело Србије не дође национално орјентисано руководство чија ће једина алтернатива бити опоравак националне привреде, а не ропски положај у оквиру ЕУ, стратегије наше економије писаће чиновници из Брисела, а спроводити у дело слепи извршиоци диктата. У будућности, Србија ће се све више задуживати, све мање производити, све више увозити, продаваће територије (као сада КиМ) да врати дугове, а народ ће и даље бити гладан и све незадовољнији. Док некоме не пукне тиква. Да ли народу или политичарима, видећемо.

http://www.vaseljenska.com/misljenja/trosimo-vise-nego-sto-zaradjujemo/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Писмо непријатељу

ЛАПОТ

Српски политичари нашли посао у УАЕ?

Обичан маркетинг. Јалово, безидејно, наставак штеточинске економске политике…

Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje

Нема ”али” између развоја пољопривреде и реиндустријализације Србије

Stiže Đukanović – Osniva se balkanska policija ”BALPOL”: BALKANSKA PODVALA OKORELIH LOPOVA

Директори ”BALPOL-а”

UDBA – ознака (не)квалитета

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

БОГата Србија

10 Responses to Јелена Бркић: Трошимо више него што зарађујемо

  1. […] Јелена Бркић: Трошимо више него што зарађујемо […]

  2. Varagić Nikola каже:

    Komentar Danas

    Serijal bez kraja

    AUTOR: REDAKCIJSKI KOMENTAR

    Serijal zvani „mere za spas srpske privrede“ sa akcentom na izbegavanje bankrota države, trenutno je na poziciji u kojoj svaka članica koalicione vlade razmatra poteze koje smatra neophodnim, zatim je najavljeno da će se o njima razgovarati na Vladi, a usvojiće se samo ono oko čega postoji konsenzus. Iz ugla politike, takav metod donošenja odluka deluje sasvim fer.

    Ali, kako je reč o ekonomskim potezima koje za sobom povlače i niz socijalnih posledica, veliko je pitanje da li mehanički zbir prihvatljivih rešenja može da zaustavi sunovrat industrijske proizvodnje, pad tražnje, nizak standard građana, nelikvidnost, budžetsku „rupu“, prezaduženost …

    Ekonomija je fino tkivo koje se tka od promišljenih i konzistentnih poteza, gde dugoročni planovi već sadrže efekte mera koje su donete juče ili su na programu za sutra. To nije baš posao za političare. Više je, nekako, za ljude sa vizijom ali i dobrim ekonomskih znanjem. Partijskim čelnicima teško je da smisleno objasne svom članstvu i biračima zašto i da li je potrebno da se zamrznu ili smanje penzije i plate u javnom sektoru – o tome u predizbornoj kampanji niko nije govorio. A gde su nestali planovi za reindustrijalizaciju, svi su tvrdili da ih imaju? Kako bi se eventualno zamrzavanje zarada odrazilo na nisku tražnju, i neće li pad prometa dodatno da smanji poreske prihode u budžetu, pa čitav koncept oporavka svede na „džabe ste krečili“? Kako bez novih kredita podići likvidnost u firmama, kada je na početku liste neizmirenih dugovanja država i preduzeća kojima ona upravlja?

    Nesporno je da glavni problem u ovom trenutku predstavlja manjak u državnoj kasi i donekle je razumljivo zbog čega svi koji odlučuju govore o štednji. Ipak, da li je to jedini način? Da li je moguć „kopernikanski obrt“ u kome bi akcenat mera bio ne smanjenje troškova (osim onih za koje je očigledno da su nepotrebni) već povećanje prihoda?

    Čekajući fiskalnu reformu, da li je moguće da se bar dospele obaveze naplate od dužnih privrednika? Da li je moguće da se zaustavi praksa „pametnih“ biznismena koji izbegavaju da radnicima isplate zaradu i doprinose? Šta je realna smetnja da se deo sive ekonomije i crnog tržišta uvede u legalne tokove? Da li je zaista toliko teško zahtevati od administracije da bude efikasna i na usluzi privredi? Ili bi to podrilo osnovu političke moći i potencijal trgovine uticajima, na čemu počiva srpska ekonomija, pa bismo previše ličili na pravnu i uređenu državu. A ko tu da se snađe?

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/serijal_bez_kraja.46.html?news_id=262010#sthash.9TY1afpC.dpuf

  3. Varagić Nikola каже:

  4. […] Јелена Бркић: Трошимо више него што зарађујемо […]

  5. […] Јелена Бркић: Трошимо више него што зарађујемо […]

  6. […] Јелена Бркић: Трошимо више него што зарађујемо […]

  7. […] Јелена Бркић: Трошимо више него што зарађујемо […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: