MILAN DAMJANAC: SRBI SA KOSMETA

 

„Nosi svoj prljav veš sa sobom i vrati se odakle si došao“, bile su prve reči kojima su mnogi Srbi izbeglice dočekani po dolasku u Šumadiju. Iznureni i uplašeni, ljudi su dolazili, nekad sami, nekad u grupama, bežeći od nesreće i zla. Dočekivale su ih pogrdne reči, psovke i mržnja sunarodnika koji rat nisu osetili ni videli sem u vestima RTS i koje rat nije ni zanimao. Dočekali su sunarodnike koji su u očima nosili samo strah i patnju. Šikanirali su ih u državnim institucijama, službama, decu su tukli po školama samo zato što su došla iz Bosne, Krajine ili sa Kosmeta. Za gubitak rata i prazne džepove neko je morao da snosi krivicu. I snosili su je sunarodnici, pošto su jedino oni nezaštićeni, kao i oni koji su bedni i opljačkani. Jedino je njih dozvoljeno šikanirati.

Nas, Srbe sa Kosmeta nazivali su „šiptarima“, psovali nam majke i stalno tražili vreće blaga koje smo, navodno, doneli sa sobom. Šikanirali su, između ostalog, čoveka kome su Albanci zaklali 83-godišnju majku u kadi koju su pre toga silovali, a stan opljačkali. Šikanirali su ljude kojima su otimane ćerke i sinovi, a čije organe verovatno danas nose neki drugi imućniji i bogatiji ljudi. Šikanirali su starca koji je pobegao uplašen i jadan, bez dinara u džepu, pokušavajući da u bolnici, u gradu koji nije poznavao, pronađe sina i sazna da li je živ.

Bio sam dete kada je prvi put komšija Albanac došao na kapiju kuće i nudio novac za otkup kuće. Nudio je dosta novca, više nego što kuća realno vredi. Niko iz naše ulice nije svoju kuću prodao. Onda su usledili misteriozni nestanci, krađa imovine, ubijanje domaćih životinja i novi dolasci zainteresovanih kupaca, samo ovaj put sa pretnjama i obećanjima zla. Sećam se kad je mom ocu nepoznati čovek sa belom kapicom kroz zube na kapiji procedio: „Ti imaš jednog sina. Ja imam jedanaest. Pobij mi trojicu i osmorica će mi ostati. A ti pazi da ne izgubiš tog jednog kojeg imaš“.

Devojke su nestajale na putu od škole do kuće da bi se godinama kasnije saznalo da žive u nekom selu, da se zovu drukčije i da rađaju decu nekom kojeg do tog kobnog dana nisu ni videle. Tek kada vidite zbilju nekih žena na Kosovu, možete zaista da razumete šta znači termin „mašine za rađanje“. Zatvorene u četiri zida, služile su samo jednom cilju – i taj cilj su ispunjavale. Ništa tu nije mogla da učini ni vojska, ni policija, ni tužilaštvo. Od starta se osećala propast, i niko nije reagovao dok nije bilo prekasno.

Vremenom se broj srpskih kuća u mojoj ulici smanjio. Ljudi su bežali, neki nakon prodaje, i to za mali novac, s obzirom da su svi odreda odbili prvobitne ponude, a nakon pretnji i razvoja situacije u pokrajini, cena je padala, a broj ljudi koji su kucali na vrata sa zainteresovanim kupcima je rastao, kao što je rastao i strah ukućana koji svoju decu nisu puštali mnogo van kapije i dvorišta. Proveravao se svaki pokret dece – kuda idu, s kim se druže. Ljudi su odlazili, neki pozdravljajući se sa komšijama, neki iznenada, ali svi bez izuzetaka sa suzama u očima. Dosta starih je ostalo da čuva kuće bar onih koji ih nisu prodali.

I, dok su se ovakve slike neprestano smenjivale po selima i manjim mestima, u većim gradovima, u kojima je policija bila dovoljno prisutna, to se manje primećivalo, ali se i dalje događalo. Krađa bicikala, automobila, kućnih ljubimaca, zasede i „etnički“ motivisane tuče bile su svakodnevnica. A opet, narod je nekako trpeo, verujući u državu, verujući da će biti bolje, da ih njihov narod iz ostatka Srbije neće ostaviti.

Stari su znali bolje: na vreme su upozoravali i govorili mlađima da beže sa Kosmeta. Niko ih nije čuo niti je želeo da ih čuje. Čak ni kad su čitave porodice, radni i pošteni ljudi izgubili živote 1998. godine, stradajući od terorističkih snajpera, mina i bombi, niko nije želeo ni da čuje niti da pomišlja na predaju.

Onda je Beograd proglasio mir. Proglasio je pobedu. I srpska je vojska, zajedno sa policijom, preko noći napustila Kosmet. Bežala je ispred naroda, saplićući se o sopstvene noge i „hrabro“ napustila Kosmet. Neki nisu verovali. Tek kad su zaista videli da su ostali sami sa teroristima, da se država povukla sa Kosmeta, započela je opšta bežanija. Neki su prodali imanja ukoliko su mogli, drugi su poneli šta su mogli, plačući izlazili iz stanova i kuća i ulazili u prvi prevoz ka centralnoj Srbiji. Pokušavali su da stignu vojsku, ali je ona, avaj, daleko odmakla. Neki su bili još tvrdoglaviji, pa su rizikujući svoje živote i živote svoje dece, verujući u pravdu, istinu i pobedu države, ostali. Većina ih je konačno proterana 2004. godine, a manjina je nanovo ostala da brani svoja ognjišta uprkos sve većoj tami koja se nad njima nadvila. Neki su dali reč svojim očevima, neki svojim dedovima, da će ostati na svom imanju do kraja. I ostali su. Mnogi su ostali sami, dok su njihove porodice u strahu bežale kuda su mogle kako bi izvukli živu glavu i deci pružili sigurniji život.

Mnogi i danas na Kosmetu stvaraju porodice, imaju decu koju šalju u škole, znajući da putem do škole nešto može da im se dogodi. Posebno se to odnosi na okolinu Orahovca. Prva stvar koju vas roditelji na Kosmetu nauče je da ne reagujete na prozivke i zajedljive komentare. Kada vas opsuju, izvređaju na nacionalnoj osnovi, kada vam psuju majku i oca, kada vam otmu novac za užinu ne reagujte – tako su učili – ukoliko ste sami ili nema nekoga da vam pomogne jer se možda nećete živi vratiti kući. Tako su učili svoju decu.

Učili su nas da se uvek krećemo u grupi, nikad sami, da uvek budemo oprezni i solidarni jedni prema drugima. Da se držimo zajedno, ponašamo kao da smo braća, pomažemo jedni drugima, i nikad ne ostavimo drugoga samog u nevolji i da je data reč najveća svetinja. Svako je otišao na svoju stranu – neki u inostranstvo, neki u ostatak Srbije. Tamo smo naučili da ćemo preživeti jedino ako pokažemo kuraži i kičme, i da je ostatak Srbije toliko drugačiji od onoga što smo zamišljali. Verovali smo da će sve zlo prestati kad budemo bezbedni, među svojim narodom, ma koliko toga izgubili odlaskom sa Kosmeta. Verovali smo u bajke, a dočekani smo kao najgori izdajnici, „šiptari“, i ljudsko dno.

Stalno nam se zamerao način govora, ponašanje, način oblačenja, merila nam se svaka reč i svaki postupak. Šikanirani smo na svakoj osnovi, a neke ni ovde ni sada neću spominjati. Umesto očekivanih mirnih dana, naišli smo na ljudsku zlobu i pakost. Naišli smo na ljude koje nije ni zanimalo ono o čemu su već doneli sud. Neko je morao da bude kriv za nemoć države, i krive su bile izbeglice. Mnogima su one krive i danas. Alternativa je da smo svi krivi, a to neki nikada neće prihvatiti, čak ni razmotriti kao mogućnost istine.

http://www.standard.rs/milan-damjanac-srbi-sa-kosmeta-ili-sve-dok-se-secamo.html

Што би рекао Константин Леонтјевкоји се сматра претечом евроазијства у Русији:

”Ја, признајем, не разумем оне који говоре о привржености нашег народа породици. Имао сам срећу да упознам многе народе на свету, а и читао сам, наравно, као што и други читају. Закључио сам да су сви други народи много приврженији породици од нас, Великоруса. Зар Бјелински нимало није био у праву кад је за епиграф свом предговору, посвећен поезији Кољцова, узео стихове Апол. Григорјева:

Руски живот –

Авај – уопште није такав,

Иако нам о његовој породичности

Словенофили одавно говоре.

Можда и грешим,

Али ја у њему не видим ништа

Породично.

Знам да није лако прихватити овакву чињеницу… И мени самом је то болно. Али, зар ћемо отклонити зло ако га скривамо од себе и од других?

Из књиге: ”Византизам и словенство

>

У Србији је 1 од 3 гладан и православни Срби немају овакву организацију

Радослав Видаковић: У име Оца, и Сина, и Великог координатора

 

8 Responses to MILAN DAMJANAC: SRBI SA KOSMETA

  1. Varagić Nikola каже:

    Протест избегличких удружења Срба из Хрватске због изложбе фотографија у Београду

    четвртак, 06. јун 2013.

    Поводом објављивања фотографије са прославе ослобођења хрватских генерала пред Хагом као саставног дијела позивнице за изложбу Збора хрватских новинара и агенције БЕТА у Београду, Асоцијација избјегличких и других удружења Срба из Хрватске издаје за јавност

    С А О П Ш Т Е Њ Е

    Поводом срамне ослобађајуће пресуде Хашког трибунала хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу за злочине почињене у акцији хрватске војске и полиције „Олуја“ избјегли и прогнани Срби из Хрватске организовали су достојан парастос 18. новембра 2012. године у цркви Светог Марка и изразили своје негодовање свјесни да са овим није задовољена правда него политика свјетских моћника.

    Избор ове фотографије показују да се организатори солидаришу са оваквом политиком која је довела до етничког чишћења и прогона српског становништва са њихових вјековних простора. Избјегли и прогнани Срби се питају да ли и ова фотографија треба да легализује актере који су починили стравичне злочине над српским народом и то у вријеме када Хрватска постаје чланица Европске уније. Занима нас да ли се на овој изложби налазе фотографије запаљених српских села и више од 40.000 уништених српских кућа и других привредних објеката који су били у власништву Срба. Посебно би биле интересантне фотографије порушених жељезничких станица на прузи Книн – Госпић у мјестима гдје је живјело српско становништво. Овакве фотографије показале би да је простор Крајине претворен у мјесечев пејсаж и да би као такав могао представљати незабораван призор за бројне туристе из земаља чланица Европске уније. Посебно би била интересантна фотографија Болнице у Книну која је подигнута самодоприносом грађана српске националности а данас носи назив „Хрватски понос“ . Зато сматрамо да и ова изложба може да служи на „понос“ организаторима који су на позивницу ставили фотографију са дочека хрватских генерала.

    Зато осуђујемо објављивање ове увредњиве позивнице и сматрамо да је то изругивање правди и позивамо на бојкот ове манифестације.

    Београд, 6. 6. 2013.

    Предсједник Асоцијације

    Милојко Будимир, проф.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: