Небулозно. Зато га и зову “тајкун“.

Или, “краљ шећера“. Љубимац естраде, естрадних певачица и таблоида.

Хоће да отвара руднике, нпр. никла, и око рудника да производи нпр. органску храну.

Или, БДП Швајцарске је око 640 милијарди долара. “Краљ шећера“ је израчунао да са повећањем пољопривредне производње за 1.2 милијарде долара можемо бити богатији од Швајцарске.

БДП Србије је око 30 милијарди долара, плус 1.2 милијарде једнако је 31.2 милијарде. Када би се дуплирали приходи у рударству то је мање од 35 милијарди. 

Да стигнемо (не да престигнемо) Швајцарску потребно је да увећамо БДП за још 600 милијарди долара. То није могуће уз овакве тајкуне и политичаре на власти. 

Сигуран је да су људи у Србији много глупи и да ће Србија остати колонија. 

>

Miodrag Kostić: Srbija može bolje od Švajcarske

Beograd — Miodrag Kostić, predsednik Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“, koji je i predsednik MK grupe, podsetio je da Srbija ima 4,5 miliona hektara obradivog zemljišta i ukoliko bi navodnjavala 450.000 hektara, to bi značilo dodatni godišnji prihod od 1,2 miliajrde dolara.

Kada je reč o rudnom bogatstvu, „Srbija ima dokazanih rezervi u vrednosti od 266 milijardi dolara, a koristi svega 3,7 milijardi dolara“, to znači da Srbija ima 263 milijarde dolara neiskorišćenog rudnog bogatsva, rekao je Kostić. On je napomenuo da Srbija trenutno koristi 0,07 potencijala Dunava, a stepen iskorišćenja te reke mogao bi biti 0,72 odsto.

On je istakao da će Srpski poslovni klub „Privrednik“ i druge asocijacije privrednika, pružiti vladi punu podršku u sprovođenju bolnih, ali neophodnih reformi.

TANJUG

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Кад би Ворен био ја…

Монсанто и МК Комерц

Dragoljub Žarković: Kole Šećer i Miša Slani

Писмо непријатељу

Од комунистичких Шојића до досовских ”стручњака”

Нема ”али” између развоја пољопривреде и реиндустријализације Србије

KUSTURICA: Opasnost da oboli 40 odsto Šumadinaca

”Финансијер странака” који ”нема везе са приватизацијом”

Обичан маркетинг. Јалово, безидејно, наставак штеточинске економске политике…

VUK MUJOVIĆ: Osnova srpske tranzicije

DRAGOLJUB PETROVIĆ: Dve Srbije u turbo-folku

”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику

Последице ”колективизације”

Видовдан и државни непријатељ

”Србијом влада сто породица”

Да ли постоји трећи пут?

10 Responses to Небулозно. Зато га и зову “тајкун“.

  1. Varagić Nikola каже:

    EBRD ulaže 50 miliona u MK Grupu

    S. Veljović | 05. 07. 2013.

    MK grupa i Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) potpisale su danas ugovor o dokapitalizaciji u vrednosti od 50 miliona evra koji će ta kompanija iskoristiti za nove investicije u poljoprivredi u Srbiji.

    – Dodatna sredstva iskoristićemo za ulaganje u šećerane, smanjenje troškova proizvodnje, povećanje energetske efikasnosti i očuvanje životne sredine – rekao je Miodrag Kostić, predsednik MK Grupe na konferenciji za novinare prilikom potpisivanja ugovora u Pećincima.

    On je rekao da je ova dokapitalizacija uspeh koji prevazilazi okvire Srbije i regiona i podsetio da je kompanija AgriEurope u čijem sastavu je MK Grupa u proteklih nekoliko godina ostvbarila prosečnu stopu rasta, proizvodnje, prodaje i zarade od 2,1 odsto.

    – Ostvarivanje razvojnog potencijala zahteva dodatne investicije, čemu će doprineti i sredstva koja je obezbedio EBRD – dodao je Kostić.

    Prema njegoom proceni, sa ovom dokapitalizacijom, EBRD će biti vlasnik pibližno sedam odsto ove kompanije.

    U sastavu holdinga Agrieurope, ulaze i MK Komerc, Sunoko, Karneks i Agroinvest Ukrajiva. U razgovoru sa novinarima, tokom obilaska fabrike šećera u Pećincima, Kostić je rekao da bi 10 do 15 miliona evra od dokapitalizacije moglo biti uloženo u novu fabriku šećera od melase, vreno oko 20 miliona evra, koje se gradi u Pećincima, a počeće da radi u januaru iduće godine.

    On je podsetio da tri šećerane trenutno mogu da proizvodu oko 350.000 tona godišnje, a da ukupne potrebe domaćeg tržišta i izvozna kvota ze EU iznose 400.000 tona. U prethodnih deset godina MK Grupa je u šećerane uložila oko 150 miliona evra, od čega oko 70 miliona evra samo u ovu fabriku, koja je danas najefikasnija fabrika šećera u Evropi.

    http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/391911/EBRD-ulaze-50-miliona-u-MK-Grupu

    • Varagić Nikola каже:

      APR

      Назив: AGRI EUROPE INVEST
      Статус: Привредно друштво обрисано из регистра
      Матични број: 20444029
      Правна форма: Друштво са ограниченом одговорношћу
      Седиште: Општина: Нови Сад – град | Место: Нови Сад | Улица и број: Трг Марије Трандафил 7
      Датум оснивања:28.07.2008
      Датум брисања: 11.03.2013
      ПИБ: 105723715

      Датум:11.03.2013
      Текст: Уписује се у Регистар привредних субјеката статусна промена припајањa привредног друштва MK GROUP BEOGRAD као друштва стицаоца и његовог потпуно зависног друштва AGRI EUROPE INVEST NOVI SAD као друштва које престаје припајањем.

    • Varagić Nikola каже:

      Најновије кадровско појачање Вучића и СНС: ГМО тровач и тајкун Миодраг Костић

      Костић је рекао и да већ 13 година није члан ниједне партије, али да размишља да се учлани у СНС.

      Miodrag Kostić: Kad čujem Vučića, poželim da uđem u SNS (VIDEO)
      http://www.danas.rs/miodrag_kostic_kad_cujem_vucica_pozelim_da_udjem_u_sns_video

  2. Varagić Nikola каже:

    Радослав Видаковић: Економска бајка

    9. јул 2013.

    Вучић и Динкић, дует снова у српској економији, сложно изјављују: „Смањујемо запосленост у Србији испод 20%“! Шта им би да кажу истину, помислим ја? Да ли је могуће да сам овакве људе оптуживао да лаге кад год зину?

    Моја радост гледе њихове истинољубивости је трајала, на жалост, кратко. Вест је гласила: „Смањујемо незапосленост испод 20%“. Одмах ми је лакнуло-нисам их погрешно оценио. Они, овако способни, какве их је Бог дао, могу незапосленост да смање само ако поделе по капсулу цијанида свакоме ко је на евиденцији Националне службе за запошљавање (која, упркос красном имену, никог запослила није), која би се попила под надзором службеника исте. Долазе у обзир и коверте са антраксом.

    Весели наши борци за економију…за годину дана од данас, пљуните ме кад сте најболеснији, ако другачије буде, незапосленост ће бити већа за још пар нашминканих и смањених процената, ону фамозну „потрошачку корпу“ ћете моћи, кад је обради Републички завод за статистику, комарцу на леђа да натоварите, плата ће вам гарантовати витак стас, нећете јести оно што је у стању да прелети Србију без слетања, а неплаћене рачуне ћете отплатити становима и кућама, које ће држава узети за дуг, да вас ослободи терета и ове последње имовине коју још имате. Објавићу овај текст поново за Нову годину, па да се срачунамо где сам и колико погрешио.

    Погледајте их добро, кад се забуљите у ТВ и упитајте се: да ли су то људи који вам изгледају способно да вас извуку из буле? Да ли верујете конвертитима и економским убицама? Колико пута треба да вас слажу, да коначно престану да им верујете? Колико ваша деца тгреба да буду гладна, а њихова сита, да видите да је разлаз међу нама коначан и неопозив? Колико вам година треба да схватите да сит за гладног не хаје?

    Ова екипа, чак и да се мало препакује и нашминка, није способна да води ни сеоску задругу, камо ли државу. Година прође, прође фртаљ мандата, а осим самохвалисања, другог резултата није било, нити ће га бити.

    Могао бих да овде излажем бројке и статистике, да поткрепим став да нису способни да оживе српску економију и привреду, али нећу; пред простим увидом у карактере властодржаца, све бројке бледе и постају бесмислене. Они могу да од Швајцарске направе Бијафру, али од Бијафре не могу да направе ни Обалу слоноваче. Идеолошко оделце може да се пресвуче, али у том оделцету остаје исти, стари неспособњаковић.

    http://www.vaseljenska.com/misljenja/ekonomska-bajka/

  3. […] Небулозно. Зато га и зову ”тајкун” […]

  4. […] Небулозно. Зато га и зову ”тајкун” […]

  5. Varagić Nikola каже:

    Šećeru, šećeru, da li imaš nameru – Kako se Miodrag Kostić u ime privrednika preporučio Aleksandru Vučiću i umalo postao član SNS-a

    dragoljub žarković

    DEO NOVE POSLOVNE STRATEGIJE SRPSKIH PRIVREDNIKA PRETOČEN U BIZNIS PLAN ZA OVU GODINU VRLO JE JEDNOSTAVAN – GLEDAJ DA NE NADRLJAMO DOK OVO PROTUTNJI. MALO KO JE U KOSTIĆEVIM OBRAĆANJIMA PREPOZNAO SRPSKU PRIVREDU, ALI SU GOTOVO SVI PREPOZNALI POLITIČKU STVARNOST

    Posao i sumnjičenja: Lepo da ti kažem

    „Kurir“ je najzad tačno zapazio: „Miodrag Kostić, predsednik srpskog poslovnog kluba ‘Privrednik’ i vlasnik ’MK grupe’, preporučio se prvom potpredsedniku Vlade i predsedniku SNS-a Aleksandru Vučiću. On je na konferenciji ‘Srbija se okreće ekonomiji – odgovorno zajedno do izlaska iz krize’ Vučiću ponudio pomoć u upravljanju nekim javnim preduzećima kako bi ih učinio profitabilnim.“
    – Kad čujem Vučića kako priča, razmišljam da se učlanim u SNS, da pomognem da iznesete nepopularne mere koje ste planirali u restrukturiranju 179 državnih firmi – rekao je Kostić. On je zatim dodao da se ipak neće učlaniti u SNS, ali da je spreman da pomogne.
    – Spremni smo da deo vremena odvojimo da pomognemo javnim preduzećima, ali ne da ih privatizujemo, nego da ih dovedemo do profitabilnosti – rekao je Kostić, na šta mu je ministar ekonomije i privrede Mlađan Dinkić dobacio da bira da li će uzeti FAP iz Priboja ili „14. oktobar“ iz Kruševca.
    Aleksandar Vučić, rekao bih, naučio je da se nosi sa laskanjem ili je barem naučio da ne pokazuje da mu to prija. Da je hteo, mogao je Kostiću odgovoriti stihovima iz pesme Lepe Brene: Šećeru, šećeru, da li imaš nameru, da nam dani budu ludi, muški, muški, muški se potrudi.
    Nije lako srpskim privrednicima. Posao ide očajno (dele s Vučićem noćne more oko ekonomije), ali se dodatno preznojavaju u nesanici zato što za razliku od biznisa dobro ide sumnjičenje oko njihovog prvog, drugog ili stotog miliona. Strah je utoliko veći ukoliko čovek može više da izgubi i razumljiva je bojazan najbogatijih da se zamere najmoćnijem.
    Nije ovo prva pohvala Miodraga Kostića novim vlastima. Pre jedno tri, četiri nedelje u dvorištu vile u Šekspirovoj, u Beogradu, gde stoluje srpski klub „Privrednik“, povodom proslave devete godišnjice rada kluba, Kole, zvani Šećer, u svojstvu predsednika rekao je: „Vlada Srbije upustila se u borbu protiv korupcije i jasno ukazuje na probleme u budžetu i javnim preduzećima. Transparentno se analiziraju svi potezi izvršne vlasti, nema amnestije zarad partijske pripadnosti, otvara se dijalog vlasti i privrede, a očekujemo da ih sa narednim mesecima bude i više.“
    Prema njegovim rečima, sazrelo je vreme da sposobni ljudi iz vlade, privrede, ali i drugih segmenata društva, sednu za sto i naprave program za bolju i uspešniju Srbiju. Privrednici su uvek optimisti i kada je dobro i kada je loše. „Imali smo prilike i ranije, ali i sada, da prepoznamo upravo ovu, rekao bih, istorijsku priliku – rukovodstvo zemlje je spremno da založi sve snage i da dosledno stane na put preprekama koje smo zajedno izbegavali.“
    Kostić je nastavio: „Vlada Srbije je u prvoj godini rada, uz sve moguće zamke koje nosi svaka vrsta koalicije, pokazala jedinstvo upravo tamo gde je najpotrebnije – u doslednom držanju evropskog kursa, pravljenju strateških partnerstava i izgradnji poslovnog ambijenta u zemlji, koji postaje atraktivan i za domaće i za strane ulagače.“

    Sami na ledini: Alek nije došao

    Verovatno je tako koncipiran govor bio deo nove poslovne strategije srpskih privrednika. Biznisplan je jednostavan – gledaj da ne nadrljamo dok ovo protutnji. Malo ko od prisutnih je u Kostićevom pozdravnom govoru prepoznao srpsku privredu, ali su prepoznali političku stvarnost, pa nije bilo glasnog dobacivanja, mada je bilo podgurkivanja i namigivanja.
    Međutim, oni kojima je govor bio namenjen nisu ni došli u Šekspirovu. Niko iz „državnog vrha“ pa ni iz nižih ministarskih ešalona nije došao na prijem, što je ostavilo dosta mučan utisak. Utoliko pre što je policijsko obezbeđenje oko vile bilo poveliko. Zluradi su se pitali koja je svrha upotrebe policijskih snaga u toj blagoj, junskoj noći.
    Samo godinu dana pre ovog skupa, na istom mestu, istom prigodom, političara je bilo maltene koliko i privrednika. Zvezda je bio Tomislav Nikolić, tek izabrani predsednik Srbije, ali je skupom ipak dominirao Aleksandar Vučić jer je bilo jasno da će se oko njega formirati nova vlada.
    Već tada se videlo da će daleko stići – Vučić, a ne privrednici – jer, rekao bih, svako je imao želju da se preporuči, potpuno svestan da je to jedan od bitnih uslova „povoljnog privrednog ambijenta“.
    Ove godine taj neformalni skup privrednika i političara je izostao. Sve smo ih zvali, mrmljali su organizatori skupa, ali je potpuno odsustvo kreatora politike jasno pokazalo da ovi nisu skloni „strateškom partnerstvu“ s tajkunskom klasom domaćeg porekla.
    Tako su se našli na ledini, pa je valjda Kostić i u njihovo ime imao potrebu da pojača retoriku; umalo da se javno učlani u Srpsku naprednu stranku, a verujem da je učestvovao i u kreiranju naslova skupa „Srbija se okreće ekonomiji – odgovorno zajedno do izlaska iz krize“, s naglaskom na „okretanje“ i „zajedno.“

    Bože, pomozi: Rezervni plan

    Ali, ne bi oni bili uspešni poslovni ljudi kad ne bi imali rezervni biznis-plan. O tome svedoči sledeća vest: „Njegova Svetost, Patrijarh srpski gospodin Irinej posetio je Srpski poslovni Klub ‘Privrednik’ i blagoslovio kuću srpskih privrednika. Članovi Kluba su sa patrijarhom razgovarali o ciljevima i zadacima koje su postavili, posebno u delu koji se odnosi na očuvanje tradicionalnih srpskih vrednosti, baštinjenju misije predratnog ‘Privrednika’ i aktivnostima koje planiraju u oblasti društveno odgovornog ponašanja. Posebno je razgovarano o potrebi širenja vrlina koje su vekovna karakteristika srpskog naroda, o demografskim i drugim problemima mladih, i o načinima na koje se delotvorno i u relativno kratkom roku može uticati na povratak dominacije pravih vrednosti.“
    Dobro privrednici znaju s kim imaju posla i da je ovde sve u božjim rukama, pa, ko vele, da na vreme obezbede podršku s nebeske strane.

    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1125377

  6. Varagić Nikola каже:

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ: DESET MINUTA ZA EKONOMIJU ILI IMA SRBIJA JOŠ KOSOVA ZA DAVANJE

    petak, 12 jul 2013

    Pošto se dohvatio ekonomije, Vučićeva poslednja dilema je sledeća: čeka li ga sudbina Zorana Đinđića ili Borisa Tadića

    Hajde da se za trenutak i potrebe ovog pisanija složim sa glavnim kredom Dačićeve vlade kako je Srbija žrtvovala Kosovo da bi mogla preživi, da podigne ekonomiju. Hajde da pristanem i na to da su sva poniženja na koja ne samo da su pristali Nikolić, Dačić i Vučić nego su ih preneli i na građane imala neki visoki strateški smisao i da je deo tog smisla u ekonomskoj konsolidaciji Srbije. Hajde da prihvatim i to – makar za pola trenutka – kako su sva ta poniženja, kapitulacije i ustupci bili zbog toga da bi Srbija ućutala o Kosovu, granicama, suverenitetu i državi, da bi, kad je sve sve to skinula s leđa, počela punim plućima da govori o ekonomiji. Hajde, na kraju, da se složimo kao je imalo smisla dati sve za jedno i vidimo kako sad stojimo pred tim jednim.

    Valjda je u tom jednom vrhunio smisao sedeljke u beogradskom Hajatu, na kojoj se 8. jula pod zvučnim imenom Srbija se okreće ekonomiji – odgovorno zajedno do izlaska iz krize okupio cvet srpske političke, finansijske, poslovne, teoretičarske i medijske elite (uz obavezno prisustvo ambasadora, ljudi iz MMF i Svetske banke, i onog Dežera, koji će svoj mandat u Beogradu zapamtiti po tome što je kao briselski činovnik video više predsednika države, premijera i ministara nego što će ih kod kuće videti u devet sledećih reinkarnacija). Nije to u Hajatu, naravno, moglo bez Mlađana Dinkića, Aleksandra Vlahovića, direktora banaka i majstora iz Fiskalnog saveta, i izgleda da je falio samo još Boža Đelić, pa da se na jednom mestu nađu svi glavni junaci iz knjige Džona Perkinsa Bio sam ekonomski ubica.

    Pred svetom koji je dakle odreda bio deo srpskog ekonomskog (i ostalog) problema toliko da nikada neće moći da bude deo rešenja, nastupio je Aleksandar Vučić, kome su se svi domaći akteri silno šlihtali, računajući s tim kao sa malom investicijom za to što se tu na svakih par godina promeni glavni politički govornik, dok za njih još nije empirijski dokazano da nisu večni. Vučić je, naravno, ispričao pod šta će da podmetne leđa, dobio je aplauz i svi su bili zadovoljni.

    Hajde sad da vidimo kako je Vučić iskoristio tih desetak minuta u kojima je pričao o ekonomiji, i da vidimo kako je izgledalo tih deset najskuplje plaćenih minuta u istoriji pričanja o ekonomiji. Rekavši da je njegovoj vladi na naplatu došlo sve ono što su njegovi prethodnici radili četvrt veka, Vučić je nastojao da održi imidž čoveka koji se hvata poslova od kojih svi beže. Zato je najavio reformu javnog sektora, objašnjavajući da „javna preduzeća ne smeju da budu krave muzare i da služe za socijalno napajanje, kao što je bilo do sada”. Još je obećao da će novim zakonom biti sprečena krađa u javnim nabavkama, zatim da će popraviti pravni i privredni ambijent da bi privukao strane investitore. I rekao je kako je cilj njegove vlade da „za godinu do dve stopa nezaposlenosti padne ispod 20 odsto“, sa današnjih 24,1.

    DA LI JE MOGUĆE? To znači da je Vučić obećao posao za oko 140-150 hiljada radnika za godinu do dve, i to pod uslovom da je već danas zaustavio rast broja nezaposlenih, što je opet nemoguće ako je već obećao reformu javnog sektora, koja u najvećem znači otpuštanja. Dobro, recimo da sve to sa javnim sektorom obavi, recimo i to da neće moći da spreči da za godinu do dve bar 30.000 novih ljudi u privatnom sektoru ostane bez posla. To će reći da će, da bi održao obećanje, morati da zaposli oko 200 hiljada ljudi. E sad, da se manemo jezika brojki: to znači da će se u periodu od godinu do dve u Srbiji otvoriti najmanje stotinu Fijata (jedan Fijat – dve hiljade zaposlenih).

    Ekonomija nije moja oblast, pa se neću baviti finesama, već samo očiglednim stvarima, kako i priliči amateru. I amatera je, međutim, teško demantovati kada tvrdi da posao za 200 hiljada ljudi ne mogu da završe strane investicije. Ovako: na današnjem stepenu razvoja tehnologija, gde je proizvodni pogon od 200 zaposlenih već sasvim ozbiljna i solidna investicija, Srbija bi morala da za godinu do dve dovede hiljadu stranih kompanija. A to, naravno, ne biva. Sa strancima, dakle, neće ići.

    E sad, onaj ko hoće da zaposli toliki svet mora da ima razvojnu politiku i, pored ostalog, razvojni budžet, utoliko pre što iskustvo pokazuje da se razvoj ne može ozbiljno planirati na stranim investicijama. Sudeći prema poslednjem rebalansu, srpski budžet je sve samo ne razvojni, budući pravljen baš onako kako se dopada strancima – da se kao jedini ekonomski problem izdvoje budžetski deficit i javni dug, a u ostalom neka se Srbi sami dave.

    O tome neka dalje brinu ekonomisti. Mene brine to što se – ako zanemarimo ovaj san o stranim investicijama i stvaranju klime za njih – Vučićevo izlaganja ticalo isključivo štednje, smanjenja budžetske rupe i javnog duga. I što su ga u tome podržali svi govornici. Politkom iz Brisela Dežer govorio je nešto o dve grupe reformi – o vladavini prava i privrednoj reformi – i veoma me čudi da je propustio da u duhu svog govora na kraju poentira time kako moramo više da radimo da bi nam bilo bolje. I Bogdanu Lisovoliku iz MMF dopalo se što se Srbi toliko bave štednjom, ali je rekao da to nije dovoljno, pa je tražio da se smanje sve penzije više od 25 i plate više od 40 hiljada dinara. (Da pobijemo 300 hiljada penzionera, što je ozbiljna ušteda, srećom, nije tražio.) Njega su, po običaju, podržali gurui iz Fiskalnog saveta, koji i dalje, kako je red, primaju plate iz budžeta Srbije da bi štitili interese MMF.

    Benevolentni Lu Brefor iz Svetske banke najavio je podršku Srbiji i rekao da su srpska vina veoma dobra, ne objašnjavajući da li je to dvoje u nekoj vezi. Kostin Bork, predsednik Saveta stranih investitora, tražio je manje birokratije, jasan i fer pristup tržištu, i fer uslove poslovanja za sve, gde bi zaista valjalo istražiti šta za njega znači fer – da strani i domaći investitori imaju iste uslove ili da stranci imaju još bolje uslove od domaćih nego do sada? Predsednik Američke privredne komore u Srbiji Miloš Đurković govorio je ono što mesecima govori američki ambasador Majkl Kirbi – da Srbija mora da promeni zakon o radu. Zakon, u kome se drastično smanjuju prava radnika, biće, naravno, donesen, posle čega maljčiki verovatno više neće imati pravo da sebi u očaju seku prste, što su često radili dok su imali previše prava. Na kraju, dobra vest je i to što ni pre ni posle zasedanja Srbi nisu skuvali i pojeli nijednog uglednog gosta iz inostranstva.

    ONO ŠTO NEDOSTAJE E sad, sve te mere o kojima su govorili Vučić i ostali manje-više su u redu. Zanimljiva je, međutim, bila slučajnost da baš niko od trusta ekonomskih mozgova – pun Hajat dakle – nije bio na času kad se učilo da uravnoteženje budžeta ne rešava nijedan važan ekonomski problem. Da niko nije umeo da kaže kako su kamate u Srbiji takve da su direktno doprinele njenoj deindustrijalizaciji i da neće obnoviti njenu proizvodnju makar Vučić sva javna preduzeća za noć učinio profitabilnim. Da niko nije rekao kako se sa aktuelnim kamatama kredit može isplatiti samo vlasnicima kladionica i trgovcima heroinom, što bih ja već shvatio kao diskretnu sugestiju naših bankara. Kako to da niko u ekonomskom trustu iz Hajata pojma nije imao kako je bolje da u svaki još nezatvoreni proizvodni pogon u Srbiji bace po bombu nego da drže ovakav kurs dinara? Da niko ne kaže da je poreski sistem šerifa od Notingema imao manje klasni karakter od srpskog? Da svima puca prsluk za temu likvidnosti preduzeća? Da niko ne kaže kako je sa ovakvom liberalizacijom uvoza možda i bolje što Srbija nema para da kupuje? Svi su ćutali o tome da je prodaja poljoprivrednog zemljišta strancima, koja uveliko teče preko domaćih kompanija, presecanje možda poslenje grane na koju bi neka buduća Srbija mogla da se osloni u svojoj obnovi.

    Da li je, dakle, moguće da jedan amater poput mene vidi da najavljene reforme nastavljaju i ubrzavaju put srpske ekonomske propasti, a da to ne vidi niko od trusta ekonomskih mozgova u Hajatu. Naravno, vide to oni mnogo bolje od mene, ali ne bi oni bili ekonomski ubice i njihovi šegrti i advokati kada bi svojoj zemlji želeli bolje nego što žele za MMF.

    Cela ta priča, međutim, zanimljiva je po nečem drugom. Srpska vlada i, naravno, Srbija s njom, u periodu od potpisa briselskog sporazuma do ovih deset minuta u kojima je pričala o ekonomiji, učinila je i svoj put i svoju sudbinu krajnje izvesnim i krajnje predvidivim. Umiraće u bolu. Naime, onog trenutka kad je odstupila sa Kosova i kad je pristajala na razna poniženja kod kuće i u regionu, vlada je negde kod građana podizala očekivanja o kompenzaciji. Istovremeno, sama je, govoreći o novoj stranici istorije, o budućnosti i modernizaciji, ta očekivanja fokusirala u ekonomiju i hapšenja kao namirivanje pravde između opljačkanih i onih koji su ih opkljačkali.

    Ovo sa hapšenjima dalo je Vučiću rezultat, ali bliži se čas kada će oduševljeni građani da postave pitanje kako to da oni danas imaju manje nego kad ih je Mišković pljačkao? Ko ih sad pljačka umesto njega? Da li je Mišković morao da nestane da bi njegovo mesto zauzeo Todorić? Drugo, delovati uz pomoć gole političke volje i medijske podrške, bez ikakve namere da se obnovi institucionalni sistem, u jednoj strukturi u kojoj možeš samo da pljačkaš ili da budeš budala, veoma će brzo omogućiti da na površinu izbiju i naprednjaci koji umeju da otimaju pare, i to će najpre smanjivati a onda i konačnu urušiti dejstva Vučićevog političkog voluntarizma.

    Ekonomija, kako vidimo iz prethodnog, ne da neće biti obnovljena nego neće biti ni ozbiljnog pokušaja da ona to bude. Srbija će se urušavati sve brže jer njena politička klasa nema snage da se odupre bilo čemu. Njena trgovina na kraju se svela na sledeće: dala je Kosovo u zamenu za to da joj ne bude dozvoljena ekonomska obnova, što je mnogo gore nego da su dali sve za ništa. Naravno, da Srbija neće moći bez velikog otpora stranaca da uđe u ozbiljnu ekonomsku obnovu videlo se još jesenas prilikom usvajanja zakona o Narodnoj banci, kada im stranci nisu dozvolili da finansiraju privredu iz primarne emisije, što je bilo faktor razvoja mnogih zemalja, čak i među onima koje to tada Srbiji nisu dozvolile.

    BEZ POVRATKA Jasno je dakle odavno, ali sada je jasno da sa te tačke nema povratka. Srbija nema ni jedan jedini dozvoljeni kvadratni santimetar prostora na kome može da se obnovi, i to će uskoro shvatiti svi, čak i oni koji danas u buljucima ulaze po Srbiji u naprednjačke odbore. Ta situacija, taj put sa koga nema nazad, teško će moći da sakrije rekonstrukcija vlade, koja se pretvara u jeftinu marketinšku limunadu i pokazuje Vučiću kako pukom političkom voljom ne možeš da pobediš sistem, koji si prethodno odbio da razmontoraš, nego te on vuče na dno, pokazujući ti da u takvom sistemu možeš da se ponašaš samo kao oni koje si razvlastio i da možeš samo da pređeš njihov put, i ni korak mimo toga. I da, to je taj trenutak kada putanja ove vlade počinje da kreće nadole.

    Otuda će najveći gubitnik u toj situaciji biti sam Vučić, koji će možda i pokušati da razvali hidru u javnim kompanijama, koji će možda i tome i uspeti, koji će zbog toga dobiti horde ogorčenih neprijatelja jer će ih skinuti sa državne kašike, dok, na drugoj strani, neće biti jedine stvari koja bi mogla da ga zaštiti – neće biti tog naroda koga je uspeo da nahrani hlebom, jer neće biti hleba. I zato Vučić mora da zna da će ekonomija biti ta koja će veoma brzo njegovim obožavaocima komandovati nalevo krug. Da će ekonomija biti ta koja će ološ-eliti dati znak da ti musavi naprednjaci nisu ni dobri za šta osim da izdaju Kosovo, a s tim smo, je li, završili. Eto, to je ono što je izvesno.

    Zato je Vučićeva poslednja dilema i poslednja neizvesnost sledeća: ili će, kao Zoran Đinđić, u jednom trenutku postaviti strancima pitanje da li je on sve to za njih radio da ni on ni Srbija ne dobiju ništa, ili će se, kao Boris Tadić, silno naljutiti na Srbe kojima ne polaze za rukom da pojedu ono za šta ih je on godinama ubeđivao da se jede. Trećeg tu ne može biti, i to danas postaje očigledno.

    Zato Vučić danas aktivno kompromituje ideju da se bez zrna slobode može uraditi nešto, makar toliko da pred sobom imaš naciju koja ima svoja tri obroka i ništa više. O važnosti slobode na Vučićevom skupu o ekonomiji poučno je svedočio privrednik Miodrag Kostić, jedan beskrajno bistar i snalažljiv tip. Kada je, posle Vučićevog izlaganja o štednji i stranim investicijama, taj beskrajno bistri Kostić počeo da se oduševljava Vučićevom dalekovidosti, rekavši kako razmišlja da se učlani u njegovu stranku, on je zapravo dao veoma jednostavnu definiciju tog zrna slobode koje je neophodno da bi Srbija iole krenula napred. Dok se to zrno slobode u nekim sređenijim zemljama može meriti kvalitetom života ili količinom osvojenog vremena za sebe i svoje ideje, u Srbiji je sve to mnogo jednostavnije. To neophodno zrno slobode sadržano je u tome da ne moraš da pričaš budalaštine, dovoljno pametan da znaš da je to što pričaš upravo to, i malo preko toga da znaš kako ti ta budalaština povećava šanse za opstanak. To vredi, i za Kostića, i za Vučića i za svakog od nas.

    http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-deset-minuta-za-ekonomiju-ili-ima-srbija-jos-kosova-za-davanje.html

  7. […] Небулозно. Зато га и зову ”тајкун” […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: