Balkanist – Балканист

BY LILY LYNCH

THE CHURCH OF SCIENTOLOGY WANTED A BALKAN HOLY LAND

When it comes to the Church of Scientology, no fiction could ever trump reality in terms of sheer bizarreness. Perhaps nowhere is this fact more evident than in the revelation that the church had a completely delusional plan to unite the countries of Bulgaria, Greece, Albania, and the entire former Yugoslavia into a single, Scientology-controlled megastate.

(…) No Hollywood screenplay writer could ever imagine the totalitarian nightmare of a Hollywood Holy Land, even if that screenplay writer was a Scientologist (and we all know there are plenty of those). Let’s take a look back at the terrifying, Xenu-fearing dystopia that never was, and breathe a collective sigh of relief that the only terrain Scientology controls today is Hollywood.

The Bulgravia project was introduced in the early 1990s, when the Church of Scientology and other opportunists of all kinds recognized that the economic and political situation in the Balkan region was extremely fragile, and thus ripe for infiltration and control. But the Bulgravia idea was first mentioned several decades earlier, by charismatic con man and pathological liar, Scientology founder L. Ron Hubbard. In his policy letter “The Responsibilities of Leaders” dated 1967, Hubbard writes about power: How to wield it, and how to transfer it to a successor. On the latter point, Hubbard believed it was desirable if a departing leader had somewhere to run, preferably somewhere where the authorities are easily bought. As Hubbard instructed:

When you move off a point of power, pay all your obligations on the nail, empower all your friends completely and move off with your pockets full of artillery, potential blackmail on every erstwhile rival, unlimited funds in your private account and the addresses of experienced assassins and go live in Bulgravia and bribe the police.

Nepotism, weapons, blackmail, political rivalries, assassins, and bundles of cash funnelled into personal bank accounts in the Mediterranean: to his credit, LRH was actually pretty accurate in his foretelling of the real life 1990s in “Bulgravia”. Perhaps his successors recognized this, and decided it was time to make the ramblings of their sci-fi messiah an earthly reality.

…

HOW TO WRITE ABOUT THE BALKANS

(…) However, you know that news of this “progress” will be met with disappointment by some of your readers and colleagues. Complaints have already been lodged. Dubrovnik now seems “too polished”. Restaurant menus in some of the region’s hotspots are now “too refined”. Porto Montenegro is “over-manicured”. Its “swanky hotels” are “utterly soulless”. These places have become too European and thus, insufficiently Balkan for adventurous Europeans on bargain vacations.

You should reassure your anxious readers that the region remains quite unpolished and unmanicured in places, and that besides Croatia and Slovenia, it’s unlikely that there will be any new Balkan entrants to the “European family” for at least ten tourist seasons.

…

Balkanist is an experimental, bilingual platform featuring politics, analysis, culture, and criticism for a smart international audience underwhelmed by what is currently on offer. Our aim is to provide bold, uncompromising coverage of the Balkan region and everything to its East. We’re entirely independent, and are not affiliated with any organization, company, or institution.

http://balkanist.net/

Ана Радмиловић: Покосовски циклус – Избори

Јужно од Ибра, као и до сада, уцене и претње. Функционери Самосталне либералне странке (СЛС) туку и малтретирају грађане, прете им отказима и остало из репертоара ове криминалне организације, а све да би грађани потписали њихову листу. Друга страна је Јединствена српска листа, са недавно смењеном Радмилом Трајковић на челу, и трећа, нова, Заједно за будућност – настала на иницијативу Ненада Рашића, бившег функционера СЛС. То је Југ.

Ништа се битно није променило, осим што је сада ужас почео да јуриша ка врхунцу и људи су почели јавно да говоре да их је страх. Страх их је у Грачаници, Партешу, Гњилану, хапсе их јер су претучени од стране фунционера а пошто су рекли да неће за њих гласати (као Гаврло Ничић, пре неколико дана, којег је у Партешу претукао Ненад Цветковић Чичко, члан главног одбора СЛС.

ПЛАШЕ СЕ И СВОЈЕ СЕНКЕ

И даље смо на Југу. Страх је раднике Дома здравља Грачаница који на питање „кога се то боје“ одговарају са „и једне и друге“. И једна и друга – у преводу – значи и стара и нова директорка. Смењене Раде Трајковић, кажу, плаше се јер „може да се врати“, а новопостављене Јелене Крчмаревић (иначе, ове године у мају осуђене на шест месеци условно, због шверца лекова) јер је „криминалац“. Плаше се, затим, Теслице (градоначелника, Бојана Стојановића – то је име које, када укуцате на Гоогле, нађете чист ужас, лоповлук, огромана новац, претње, криминал…) и, претпостављам, плаше се своје сенке. Мада то не признају.

Зашто Србија (за Косово је јасно) на челна места поставља тако, благо речено, дискутабилне људе? И шта ће на челу једног дома здравља особа која је једва избегла затвор, али није успела да избегне условну казну? И шта ће на челу општина, посебно Косовског поморавља, манијаци који пребијају грађане, бивши робијаши који су одговарали за силовања итд? Питање је реторичко, наравно.

ЗАТИМ СЕВЕР

Неспреман за изборе, са само једним познатим човеком који ће на њих изаћи – Оливером Ивановићем; са ставом досадашњих лидера Срба да се на изборе не излази (иако им сама Србија поручује да изађу јер ће сами платити цену несхватаја да су се ствари мало промениле); са новопостављеним и јавности не баш познатим људима чудних биографија.

Најсеверније – Лепосавић. Нови потпредседник општине је Радош Михајловић, кадар СПС, човек који је подржавао барикаде и паљење прелаза на Јарињу заборављене 2011. године. То је градић који је пре последњег цртања граница (пре педесетак година) припадао Србији, тј. није био део АП Косова. Контрадикторно, али за српску причу уобичајено, од тог се градића сада очекује највећа излазност на косовске изборе и кооперативност у новом послу, на који остатак Севера изгледа није спреман.

У НВО ЕУ Инфо Хоусе на место које је остало празно када је бивши прегалник Момчило Арлов завршио у затвору због необичног случаја шверца оружја из Хрватске, преко Неготина – на Косово, дошао је озбиљнији кадар – Ненад Радосављевић, власник ТВ Мир, а градић је дао и једног од саветника председника СЛС Слободана Петровића, извесног Крстовића, који је некада радио у коалицији Повратак.

Мало јужније, Зубин Поток, са своје стране дао је Ивана Продановића (такође СПС), директора фабрике слаткиша Косовик, човека који има две фирме и дужи низ година ради са нафтом коју дистрибуира широм Косова. Такође, увозник је и скупе прехрамбене робе. Еулекс га описује као младог контроверзног бизнисмена с јаким везама у (наравно) СПС. Требало је да буде и директор студентског центра у Косовској Митровици, али није прошао због кривичне пријаве коју је против њега поднео МУП Србије. Српска полиција заинтересована је за њега због враћања робе у Србију са Косова, што ће рећи скидања ПДВ са исте.

Затим Звечан, Мишко Ацић (неким чудом, исто СПС), нови председник СО Звечан. Према опису КФОР, с којим је често у контакту, оцењен као човек малог ауторитета у заједници, нестабилан и без здравих резона.

У Косовској Митровици остао је, несмењен, Крстимир Пантић – вероватно једини познат широј јавности.

Очекује се да на изборе изађе највише седам одсто становништва Севера.

Помиње се некаква „јединствена листа“ и једини који је дао коментар на ту листу (није познато ко је прави, где и зашто – нагађа се да је реч о једној српској странци из Београда, али за то нема доказа) био је Оливер Ивановић, који сматра да је то непотребно на Северу, где је српско становништво већинско. Као и да такве „јединствене листе“ можда треба правити на Југу, где је Срба мало и где су српске странке толико наоштрене једна против друге да је становништво почело да испашта и да се плаши свих учесника у политици, међу својим сународницима.

То је, наравно, страшно – јер ће те људе сутра представљати (као и јуче) људи којих се боје и људи који, то је очигледно, нису показали интерес ни за шта друго осим за споствено богаћење. Њих не занимају чак ни политичке каријере, они живе од данас до сутра, свесни да прекосутра могу да освану у затвору (што некима не би било први пут) и они су као такви свакако погубни за заједницу.

На питање поводом тврдње многих медија у Србији, где се каже да „Приштина омета припрему Срба за изборе“ – како Приштина то ради? – одговори су немушти и своде се на неодређене коментаре о поткупљивању српских политичара и слично. На питање које се намеће и које природно произлази из овога – да ли су Срби с Косова малолетни па им се Приштина меша у прављење предизборних програма и странака – наравно, нема одговора, то питање није умесно ни поставити, непристојно је и реторичко. Али се ипак намеће.

Balkanmagazin

…

Заборављени Југ

26. август 2013.

Србин претучен код Гњилана

ГРАЧАНИЦА, окупиране територије – У селу Станишор у близини Гњилана, тројица Албанаца претукла су Марка Станковића из Горњег Кусца код Гњилана, јавио је КиМ радио из Чаглавице, пренели медији.  Марко је био са девојком, а нападачи су му одузели возило. Отац нападнутог, Станоје Станковић, рекао је да су нападачи били наоружани ватреним оружјем и да су говорили албански. Теже повређен, Марко Станојевић је најпре пребачен у гњиланску болницу, а када му се стање погоршало, превезен је у Клиничко-болнички центар у Грачаници.

Шта чека Ивана Тасовца и Сашу Радуловића ако постану министри?

 

Nulta i svojta

Komentar Danas

Trebalo je svi da se prepadnu kada je država objavila nultu toleranciju za poreske obaveze, ali ispostavilo se da oni veliki, kojima se godinama gledalo kroz prste, imaju rešenja i za tu situaciju.

Ključ je da menadžment ili vlasnik ima nekog svog u vladi, jer tako se u Srbiji decenijama stiče epitet uspešnog privrednika. Onda je lako sročiti objašnjenje koje bi trebalo da bude što uverljivije, mada zvaničnicima kada tako nešto objašnjavaju, više niko ne veruje. To je iskustveno dostignuće.

Tako se privela kraju, ali još nije završila i ujdurma sa Simpom. Ispalo je da porez plaćaju svi (koji nemaju „zaleđinu“), a oni koji to ne mogu, jer su novac iz poslovanja usmeravali već-ne-zna-se-gde, padaju na državne jasle, gde će njihovi dugovi biti izmireni na teret poreskih obveznika. To se zove nulta tolerancija. Javnost neće saznati koliko će nas, kada se podvuče crta, koštati nova nacionalizacija firmi po osnovu poreskog duga.

Neće biti odgovornih ni za to što država nije radila posao za koji je građani plaćaju, što je dozvolila da ta ili njoj slične kompanije, godinama ignorišu svoje obaveze – fiskalne, prema radnicima, dobavljačima, kreditorima… Firmu će i dalje predstavljati kao uspešnu i vrednu spašavanja, ali će i zvaničnici i menadžment hladno da izbegnu odgovor na pitanje zbog čega, ako su toliko dobri, nisu plaćali svoje dugove.

Političari će, takođe, pokušati još jednom da nam serviraju idilu u kojoj država domaćinskim upravljanjem popravlja stanje, stavlja kompaniju „na noge“ i pronalazi strateškog partnera ili novog vlasnika. Mada, teško da će iko više nasesti na tu sliku, jer svi znamo da država imovinom i firmama upravlja kao da su „Alajbegova slama“.

Na kraju, pitanje koje nas muči jeste po kom kriterijumu se određuje koje će firme otići u stečaj, a koje će se spasavati na račun građana? Veliki broj radnika sigurno nije presudan, jer da jeste, i putari iz Nibens grupe – bilo ih je oko 5.000, koliko zapošljava i Simpo – posle hapšenja vlasnika i poništene privatizacije mogli su da očekuju da će ih preuzeti država. Argument u prilog je i što su ti građevinci već imali ugovorene poslove na trasama Koridora, obezbeđeno finansiranje iz domaćih i stranih kredita. Ali, oni su završili na ulici, bez otpremnine, čak ni izvinjenja što je preduzeća koja su godinama stvarali država prodala sumnjivom kapitalu.

Pravićemo se da očekujemo odgovor, ali, u stvari, znamo da je on negde pri početku teksta.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/nulta_i_svojta

***

Zdravo za gotovo

Nadežda Milenković 

Uzimati stvari zdravo za gotovo – nije zdravo. Nije zdravo za osobu, a nije zdravo ni za društvo. Ponekad se smisao ili besmisao jedne pojave najlakše sagleda ako se ista ta pojava zamisli u nekom drugom segmentu društva.

Zamislite da, posle koncerta filharmonije, neko iz publike, nezadovoljan što na repertoaru nije bila kompozicija koju je želeo da čuje, utrči u deo za orkestar i dirigentu demonstrativno oduzme palicu. I zamislite da sutradan, na konferenciji za medije, taj dirigent, sedeći kraj osobe koja mu je otela palicu, kaže kako to nije bio incident već je on sam osetio potrebu da palicu dobrovoljno preda osobi iz publike jer je publika podjednako važan faktor u izvođenju svakog muzičkog dela. Nezamislivo vam je? Pa ipak se baš tako desilo samo što su akteri ovog događaja bili kapiten fudbalskog kluba i vođa navijača. Jedna ista, inače nedopustiva stvar, u prvom slučaju nam je nezamisliva, a u drugom skoro pa poželjno ponašanje.

Zamislite sad da neko u restoranu naruči pečenje i pivo, pojede, popije, pa pozove konobara i kaže da se predomislio, da sad želi ribu i vino. I da traži da se ona prethodna narudžbina ne računa. U boljem slučaju konobar bi se nasmejao, u gorem bi pozvao policiju. Ali, šta će biti ako opet zamenimo likove i situaciju pa zamislimo naše danas vodeće političare koji traže da im se prethodni politički ceh ne obračunava jer, ma šta da su radili devedesetih, sada rade pravu stvar za ovo društvo? Hoće li konobar da se nasmeje ili da pozove policiju? Pa, to dosta zavisi od konobara – neki su spremni i da progutaju blok u koji su zapisali prethodni račun.

Naravno da čovek ima prava da se predomisli, to je legitimno, ponekad i poželjno, a ponekad, bude li sreće, čak i na opšte dobro, ali to ne znači da mora da mu se oprosti račun za ono pečenje i pivo jer je sad prešao na ribu i vino, zar ne? Pa makar i da je jelovnik promenio jer je odlučio da posti.

Jer naše reči i naši postupci proizvode neko dejstvo. Ne možete da studirate rudarstvo, a da zahtevate da vam izdaju diplomu u kojoj piše da ste filozof. Ko je imao sreće da poživi malo u godinama pre devedestih može da posvedoči da je govor mržnje bio nedopustiv u javnom prostoru. Prvi put se pojavio u državnom Dnevniku tadašnjeg RTS-a i u državnom parlamentu, odakle se prelio na ulice i ulio u naše institucije, naše domove i naša srca. Oni koji su tu septičku jamu iskopali i godinama zdušno punili sada su ljuti što je neko u međuvremenu nije izdrenirao i ispraznio. Kao da ne znaju da u životu tako ne biva i da će morati sami da je prazne.

http://pescanik.net/2013/08/zdravo-za-gotovo/

Данило Мандић: Не буди наиван, веруј вођи!

„Причај то неком другом”, каже колега свом супарнику, „ја сам из Србије!” Био је то интелектуални нокаут. Деценијама гајимо политичку културу у којој нема веће срамоте него бити наиван. Нада и идеализам (од кога млади посебно болују) једино се могу приписати лаковерном и неискусном слепцу. Препознавање опште трулежи и безнађа знак је не само мудрости, него и својеврсне солидарности с националним цинизмом.

Зато је добра вест кад стручне студије кажу да Срби не верују никоме. Не верују ни држави, ни странкама, ни банкама. Поверење најмање дају медијима, шалтерским саопштењима и својим суграђанима на локалу. Скептични су према Хагу, хуманитарним акцијама и вакцинама против грипа. Понајмање верују истраживањима јавног мњења, која кажу да Срби не верују истраживањима јавног мњења. Чак и вера у војску и цркву испада скромнија када поверење у конкретне представнике упоредите с поверењем у институције. Критичке свести, наизглед, имамо на претек.

Али ту је квака. Деценијама подаци показују широко распрострањену и упорну склоност ауторитарним вредностима у јавном мњењу. Србија је на челу источноевропских земаља по вери у „чврсту руку” као „једини и најбољи начин” да ствари крену набоље; по вери у „енергичног и праведног вођу”, који се беспоговорно мора слушати; у то да велики лидер, чак и кад то тако не изгледа, „ради оно што је исправно”. Оваква веровања су умирујућа али фантастично погрешна. Социолози образовања слажу се да је сигуран начин да побољшате конкурентност на тржишту рада да школски систем и породице охрабрују критичку мисао. Срби се таквим бајкама не дају завести и шездесет одсто их мудро верује да су „послушност и поштовање ауторитетанајважније врлине које деца треба да науче”. Консензус међу политиколозима је да су системи засновани на личностима, а не институцијама, склонији корупцији, а да је корупција главни проблем нашег друштва. Осталих 57 одсто држи да је „најважније наћи енергичног, строгог и праведног вођу кога ће сви слушати.”

(…) Такозвани „параноидни стил” гледања на политику и друштво – који карактеришу екстремна сумњичавост, претеривање и негативно поједностављивање – блиско је повезан са својом супротношћу: склоности фантастичним, наивним и магијским веровањима. Скепса која се пренаглашава у једном домену потпуно откаже у другом. Као параноик који је једнако уверен и да доктор жели да га убије и да ће му амајлија излечити рак, екстремно сумњичава јавност је често наивна. Апологете ауторитарних вредности њих приписују историјском искуству, по коме смо напредовали искључиво уз јаког, вредног и племенитог вођу. Мала доза цинизма ту не би шкодила.

докторанд на Харварду

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Popularnost-teorija-zavere/Ne-budi-naivan-veruj-vodji.sr.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Zna se – Gospodar Vremena, ko drugi?

Српска демократија и Империја(лизам)

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ 

Аристократија и демократија

Božidar Mandić: Komunizam i demokratija

Последице ”колективизације”

 

Зоран Ћирјаковић: Прави Срби и случајни Хрвати

Да би Хрватска могла да „оде са Балкана” и буде прихваћена у друштву ,,модерних” и „цивилизованих” Европљана њено зло је морало да престане да буде посматрано као хрватско

У доминантним тумачењима холокауста као да недостаје једна реч. Често се помињу нацисти и добровољни егзекутори, (малобројне) психопате и (многобројни) обични људи, тоталитарни режим и пропаганда, али ту некако нема много Немаца.

Није реч само о политичкој коректности. Хвале вредан обзир у великој мери одражава широко прихваћено веровање да Западна Европа представља синоним за модерно, културно и цивилизовано – оно подразумева и да у срцу Европе, у домовини Канта, Хегела и Вебера, једно овако велико, тешко појмљиво зло може бити или банално или знак неке тешке али, ипак, акутне болести. Тако је у причи о око шест милиона убијених Јевреја, без изузетка голоруких цивила, немачка култура испала невина.

Нажалост, у доминантним тумачењима југословенских ратова деведесетих за све као да је крива само једна култура – ту све врви од Срба. Чак и када су описани као Милошевићеви, контаминирани, паланачки или бестијални, нагласак је на томе да су Срби, људи програмирани својом наводно геноцидном културом.

Зато кривица једног Србина данас, по правилу, није схваћена само као индивидуална – она је увек културална, што, практично, значи колективна, српска. Ту треба тражити и неке од разлога зашто је Сребреница постала „српска”, а стотинак пута већи Аушвиц остао „нацистички”.

Етноцентричне интерпретације овдашњег зла су поново добиле на замаху када је прошле недеље објављен снимак веселих братуначких Срба како певају и играју уз одвратну песму чији је рефрен „Ој, Пазару, нови Вуковару, а Сјенице, нова Сребренице”.

Песма позива на понављање наше две највеће срамоте и заслужује најоштрију осуду. Нажалост, она је до сада углавном остала у сенци тумачења која један ружан догађај ваде из контекста, деполитизују и везују за националну, у овом случају српску културу.

У уводнику објављеном у сарајевском „Ослобођењу” под насловом „Нож, жлица, Сјеница” Борис Дежуловић је претеће шовинистичко лумповање представио као својеврсну екранизацију популарног српског обреда – банални израз једног културом уобличеног зла.

Дежуловић је своју културом обојену слику сместио у виц који му је наводно испричао извесни Кожо: „Елем, дошла на српској слави храна за стол, а један рмпалија халапљиво дохватио месо, па га рукама черечи и трпа у раље. ’Ножем, брате, ножем’, дискретно га домаћин мунуо лактом, а овај се тргнуо и дохватио нож: ’Кога, брате, кога?’ Има тај виц и видео-спот, видјели сте га ових дана на Јутјубу, запис из Братунца, са тамошњег традиционалног вашара”.

Али, док Дежуловић у једном злу препознаје српске црте, на другом не види хрватско, већ како пише, „усташко лице”. „У Хрватској је превише усташких п…ица које чврсто држе до својих ставова све док за њих не треба рискирати”, изјавио је у емисији ,,Недељом у 2” на ХРТ-у.

Тако усташе, слично као и нацисти раније, бивају одвојени од културе – нечега што је постојано, што се тешко мења, а камоли „лечи”, а њихова злодела се везују за појмове који сугеришу да се ради о нечему што је привремено ишто се да контролисати, производ људске слабости, ретке болести или пролазне идеологије.

Ту нема ничег спорног. Штавише, масовним злочинима и прогонима у двадесетом веку обично је претходило оцрњивање и клеветање једне културе и људи који је носе у себи. Зато свако раскидање везе између културе и зла треба поздравити. Проблем настаје онда када се примењују двоструки стандарди, када исти принцип не важи за све.

Дежуловић је један од аутора који нам сугеришу да су хрватски злочинци само случајно Хрвати, својеврстан национални отпад према коме сплитски новинар не скрива гађење и презир, док су српски зликовци и људи ,,помјерене памети” представљени као отелотворење правих Срба, слика и прилика српске културе.

Оваква схватања су постала широко прихваћена. Не треба их губити из вида када размишљамо о равнодушности према трагичној судбини крајишких Срба или када покушавамо да разумемо потпуно одсуство интересовања Запада према чињеници да је немали део Хрватске у Европску унију 1. јула ушао певајући заједно са Томпсоном и играјући уз стихове „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара” и „У Чапљини, клаоница била, пуно Срба Неретва носила”.

Она су важна из још једног разлога. Да би Хрватска могла да „оде са Балкана” и буде прихваћена у друштву ,,модерних” и „цивилизованих” Европљана њено зло је морало да престане да буде посматрано као хрватско. Његови корени су пренети из домена (националне) културе – која је летос примљена у клуб „највиших”, оних које су достојне придева западна – у сферу психопатологије, нечега што је по себи универзално, некако банално, људски и нормално, чак и у својој монструозној ненормалности.

Хрватска култура је тако обезбедила, макар привремену, исписницу из многих тумачења наше заједничке ружне прошлости. За будућност Балкана не би било добро да остане последња којој је то успело. Има тамо још много сувишних и опасних речи.

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Pravi-Srbi-i-slucajni-Hrvati.sr.html

…

M. Lazanski | 27/08/2013 18:34

Posto su u Srbiji izjednaceni Cetnici sa Partizanima a drzava tako postala jedinstvena u svetu sa dva antifasisticka pokreta, cemu onda uopste cudjenje ako se nema ko da okrivi osim Srba kao naroda.

Napisani clanak je toliko povrsan i pamfletski da nema smisla komentarisati dalje.
M. Lazanski

…

М. Lazanski trenutno u Moskvi | 27/08/2013 22:12

Komentar koji je bio objavljen pod mojim imenom nema veze sa mnom. U Moskvi sam i neko se lazno predstavio pod mojim imenom.

…

Мирослав Лазански

24.08.2013.

Тито је био Србин

извор: Политика

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Tito-je-bio-Srbin.sr.html

Србин.инфо

http://srbin.info/2013/08/miroslav-lazanski-tito-je-bio-srbin/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Српско писмо, ћирилица, латиница, Вук Караџић, Срби католици, Илири, Хрвати, српскохрватски језик, српски језик, Православље…

Прва и Друга Србија

Модерни нацисти

Завера југословенских комуниста

Да ли сада имамо историјску свест и свест о Злу?

”Zašto se šef hrvatske države obrušava na lidera srpske zajednice?”

Viktor Ivančić: Privatna garda gospodina Lignje

Pupovac: Tako se ne ide u Evropu

Зоран Милановић, Србин католичке вероисповести, Србина, сина православног свештеника – Николу Теслу – прогласио за Хрвата

НД Хрватску растурити, Срби и Италијани да поделе обалу Јадрана

Предлог како да Срби сачувају имања у Крајини

Australijanka (srpskog porekla) posle 60 godina našla rodbinu u Srbiji

Nenad Božović | 26. 08. 2013. BLIC

Australijanka Helen Kiz pronašla je rodbinu svog oca Slavoljuba Kostovića u Kraljevu, u selu Kovanluk, za koju su mislili da nije preživela Drugi svetski rat.

Porodica Kostović i Helen Kiz (gore u sredini)

Kostović je posle rata prebegao u Australiju, s ubeđenjem da mu niko više nije ostao živ iz porodice. Međutim, nije znao da su mu preživeli sinovci, tada dvanaestogodišnji Miloš i njegov petogodišnji brat Miroslav Kostović. Nakon što su Slavoljub i Savo Kostović rehabilitovani 2007, Helen je to pročitala na internetu, i tako je krenula njena potraga za rodbinom. Znala je da neko mora biti živ, jer kako bi drugačije bio podnet zahtev za rehabilitacijom.

– Moj otac je živeo u Australiji kao Aleksandar Nikolić, jer je posle rata u Srbiji, zajedno sa bratom Savom bio proglašen za državnog neprijatelja. Desetak godina pre nego što je umro, ispričao mi je svoju životnu priču, a ja sam nakon njegove smrti, pre 24 godine, počela da tragam. Sve do 2007. godine nisam imala uspeha, a onda sam pročitala da su moj otac i njegov brat rehabilitovani. Pre oko dva meseca uspela sam konačno da stupim u kontakt sa Milošem i Miroslavom, mojom braćom od stričeva – priča Slavoljubova ćerka Helen.

Sa braćom Milošem i Miroslavom

Helen je potom sa svojim ćerkama Rejčel i Emili i sinom Rouenom došla u Kraljevo i upoznala se sa rođacima.

– Kada su ušli u hol hotela, ugledala sam svog oca u njima. Odmah sam znala da su to oni – kaže Helen sa suzama radosnicama u očima.

Nisu ništa manje emotivni bili ni njena braća Miloš i mlađi Miroslav Kostović.

– Presrećni smo jer smo saznali da imamo rodbinu. Mislili smo da su svi poginuli u ratu. Ja sam imao sedam godina, a Miroslav samo jedan dan kada su 1944. ubili našeg oca Savu. Strica Slavoljuba smo 1955. proglasili mrtvim. Ali, Helen je bila uporna i pronašla je svoje korene – kaže Miloš.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/401260/Australijanka-posle-60-godina-nasla-rodbinu-u-Srbiji

Горан Тешић: Одговор Момчилу Селићу или зашто сам за евроазијске интеграције

Као човек који се већ неколико година озбиљно бави евроазијском идејом и савременим евроазијским интеграцијама, морам да приметим да цењеном господину Момчилу Селићу недостају информације, па отуда и такав став који је заузео у свом ауторском тексту под насловом Теразије или зашто сам против евроазијских интеграција. Да кренемо редом.

Родоначелник евроазијства кнез Николај Трубецки је био сој. Био је врхунски образован човек и лингвиста светског гласа. Један је од оснивача фонологије. Био је професор на Бечком Универзитету, где и данас стоји табла у његову част која сведочи о томе. Био је православац, али не декларативни, већ дубоко верујући. Николај Трубецки је писао о Џингис Кану. Али контекст у коме је господин Селић представио причу о Џингис Кану са својом причом о глобализму, мада је, истини за вољу, у позитивном смислу поменуо и меритократију у његовој империји, не стоји, јер испада да су Евроазијци људи којима је Џингис Кан био једини узор. Помињање Џингис Кана код Евроазијаца је имало пре свега историјски мотив да се историја Русије осветли и са истока, а не само са запада, то јест није само Запад утицао на руску историју, већ и Исток, а Евроазијци сматрају да тај утицај није био само негативан већ и позитиван.

Суштина приче о Џингис Кану и Златној Хорди и њеном позитивном утицају на историјски пут Русије је била у томе да су Руси управо од ове евроазијске империје много тога научили о управљању државом, јер до пада под татаро-монголску власт није постојала стабилна и јака руска држава, већ су преовладавали стални сукоби, трвење и неслога међу многобројним кнежевинама тадашње Русије.

Та тежња да се историја Русије сагледа и са истока, а не само са запада није била изум евроазијаца. И велики руски историчар Николај Карамзин је имао сличан приступ. Тај пут је уједно био и наставак пута којим су кренули руски словенофили који су се оштро противили Западу и руском западњаштву. Ту пре свега треба поменути Николаја Данилевског, који, илустрације ради, негира постојање Европе у географском смислу као континента и назива је само једним полуострвом Азије. И, стварно, ако погледате карту света, видећете да је главна карактеристика свих континената да представљају огромна острва у светском океану. Свих осим Европе, која је заиста само једно полуострво Азије. Ко је и зашто одлучио да је званична граница између Европе и Азије на Уралу? Заиста бесмислено. И веома европоцентрично. Тојест, надмено.

Европа јесте цивилизацијски ентитет, али не и географски. И, како је правилно оценио Николај Трубецки, европска цивилизације је пре свега романо-германска творевина, која сматра да цео свет треба да следи њен пут развоја. Против тога су Евроазијци били свим силама. Да ли господин Селић прећуткује или не зна, а надам се да не зна, да су сви главни класични Евроазијци (Трубецки, Савицки, Вернадски, Гумиљов) били православци и да су у новој евроазијској држави, за коју су се борили, видели одлучућу улогу православља. Ево само три доказа од многих:

– Из Евроазијске декларације из 1932. године: „Као поглед на свет и живот, евроазијство се заснива на религиозној основи. Православни евроазијци придају првостепени значај православљу и његовој окренутости ка социјалном животу као праведном начелу на коме се гради евроазијска држава рада и општег дела. Евроазијци који припадају другим вероисповестима Русије-Евроазије прилазе тим задацима из дубине својих религиозних убеђења“;

– Један од оснивача евроазијства Пјотр Савицки у свом раду Евроазијство пише следеће: „Евроазијци су православни људи. И Православна црква је тај светионик који им светли; ка Њој, ка Њеним Даровима и Њеној Благодати они зову своје сународнике; и њима не смета страшна смута која се на подстицај атеиста и богобораца појавила у недрима Руске православне цркве. Они верују да ће бити довољно духовне снаге и да борба води ка просветљењу…“;

– Године 1920, надајући се скором паду крвавог бољшевичког режима у Русији, Пјотр Савицки и други Евроазијци су се припремали за повратак у Русију и за политичку борбу против западњака. При томе су се трудили да воде пропаганду евроазијских идеја у Совјетском Савезу. Као и многе друге вође евроазијског покрета, Савицки је постао жртва шпијунске игре коју је водило одељење за борбу са контрареволуцијом НКВД под називом „Операција Трст“. Савицки је поверовао да у Совјетском Савезу постоји илегална антибољшевичка организација са евроазијским одељењем. По линији „Операције Трст“ 1927. године Савицки је тајно посетио Совјетски Савез не препознавши раднике НКВД под маском „совјетских Евроазијаца“. У Совјетском Савезу се тајно срео са каснијим Светитељем новијег времена митрополитом Петром (Пољанским) (1862-1937), који је прослављен као Свети и придружен лику Новомученика и Исповедника руских одлуком Светог архијерејског сабора РПЦ 1997. године. Митрополит Петар је директно подржао и благословио Пјотра Савицког и његове православне Евроазијце у борби за слободну Русију. Обратите пажњу када је убијен Свети Митрополит Петар – 1937. године, када је Стаљин био на власти.

Што се тиче генерала Ивашова, он је Евроазијац по службеној дужности пошто су сада у Русији многе провладине аналитичке агенције и институти, као и провладине невладине организације, прешле на евроазијски курс који је званични курс Путинове Русије. Генерал Ивашов је боравио у Републици Српској из истих разлога из којих је недавно у србским крајевима боравио и Леонид Решетњиков, а то је индиректан позив Србима да се окану евроатлантских и да се окрену ервоазијским интеграцијама. Та инструкција им је дата од руске државе, и то је добро за нас Србе. И то је одговор зашто су ове посете прошле готово незапажено у србским медијима – управо зато што србски челници воде Србију тамо где не треба, а то је на запад, па зато игноришу ове индиректне руске понуде.

У вези са радом Александра Дугина пишем као човек који је можда Србин који је прочитао највише његових књига и на србском и на руском језику. Дугин никад није био званични евроазијски гуру Русије, већ самозвани. Дугин чак није био ни први који је почео да се бави евроазијством ни у Русији ни на простору бившег СССР. У Русији први је био познати академик Александар Панарин, а на просторима бившег СССР председник Казахстана Нурсултан Назабарјев, који је још 1994. године предложио формирање Евроазијског Савеза. Дугинов отац није био генерал-пуковник совјетске обавештајне службе, већ совјетске царине. То пише на личној интернет презентацији самог Дугина.

Дугин је само на почетку свог самосталног деловања био евроазијац, али је његово учење врло брзо скренуло са правца класичног евроазијства и отишло у езотерију, окултизам и чисто алтернативно западњаштво. Апсолутно никакве везе са евроазијством немају нацистички Аненербе и њен први директор Херман Вирт, Рене Генон и примордијална традиција, као ни европски изум познат под именом конзервативна револуција. То је све једна невиђена папазјанија, која је објављена у Србији у Дугиновој књизи Мистерије Евроазије. Међутим, најгора од свега око Дугина је чињеница да је његово учење – а он је саздао и цело учење, званично оцењено у Руској православној цркви као оно које има окултни и деструктивни карактер. Ево доказа на личном блогу јеромонаха РПЦ Данила Чадајева.

Дугин се својевремено бавио и проучавањем „дела“ најпознатијег сатанисте 20. века Алистера Кроулија и писао о њему у „контроверзном стилу“. Својевремено је познати совјетски музичар покојни Сергеј Курјохин са својом групом направио концерт који је посветио свом пријатељу Александру Дугину, а концерт се звао Поп механика 418: Курјохин за Дугина, где је 418 некакав магијски број који је Кроули користио. Ево снимка концерта где се на бини појављују и Дугин (у другом делу) и његов некадашњи политички савезник из руске Национал-бољшевичке партије Едуард Лимонов:

Обратите пажњу на сатанистичку сценографију концерта. А шта Александар Дугин чита на овом концерту? Ево сам он каже шта чита: „На последњој Поп-механици (она се звала ‘ПОП-механика №418’) ја нисам читао ‘Књигу Закона’ (моје објашњење: Књига Закона је књига Алистера Кроулија), већ фрагмент из књиге ‘Арарита’ (моје објашњење: Арарита је текст Алистера Кроулија). Узгред речено, тамо је још био кроулијански луткарски метафизички спектакл, чији сам сценарио написао 15 минута пре почетка представе који једва да је неко из публике разумео.“ Дугин је човек који се философски образовао у такозваном јужинском кругу (име једне улице у Москви), који су водили пронацистички орјентисани езотеричари Јевгениј Головин и Јуриј Мамлејев. Међу њима је био и Дугинов велики пријатељ Гејдар Џемал. Погледајте видео на коме, међу осталима, Дугин и Џемал учествују у откривању споменика-менхира свом учитељу Јевгенију Головину и где Гејдар Џемал на крају свог говора поздравља нацистичким поздравом:

Поред тога, најновији Дугинов изум – такозвана Четврта политичка теорија заснована је на философији Немца Мартина Хадегера. Поред толиких руских философа и мислилаца, „евроазијац“ Дугин је нашао баш једног Немца. Имало би још много тога да се каже о Дугину, али мислим да је ово за сада сасвим довољно да покаже да он није никакав евроазијац, понајмање руски евроазијски гуру. Данас у Русији има много других људи који се баве евроазијством, као што су на пример бивши дугогодишњи вођа омладинског крила Дугинове организације који га ја напустио управо зато што је овај скренуо са евроазијског пута – Павел Зарифулин – који је данас директор Центра Лава Гумиљова у Москви и са којим покрет Евроазијски Србија, чији сам оснивач, директно сарађује; затим Јуриј Кофнер, председник руске евроазијске организације Млада Евроазија, са којим такође директно сарађујемо; па затим познати Игор Панарин, Владимир Лепјохин, Алексеј Власов, Јулија Јакушева и други.

Дакле, Дугин није мера евроазијства и најава господина Селића да ће разобличавати евроазијство по темама које је поменуо јесте пуцањ у празно. Треба рећи и да је Дугин пријатељ Срба, који активно подржава Србе и ми му се на томе захваљујемо.

Пошто Дугин углавном говори о геополитичкој теорији Халфорда Макиндера, то исто раде у Србији људи који о евроазијству знају само на основу Дугина. То јесте понављаје приче о „хартленду“ и борби за „хартленд“ на „великој шаховској табли“ (Бжежински). Ту је, наравно, и прича о сукобу и борби мора и копна, то јест таласократије и телурократије, о којој су први почели да говоре амерички контраадмирал и геополитичар Алфред Мехен и поменути Макиндер. Ово је само једна од бројних геополитичких теорија и данас не постоји никакав доказ да се примењује управо Макиндерова теорија.

Постоји и руска геополитичка школа са врло занимљивим теоријама које би итекако могле да буду у примени, као што је на пример теорија Венијамина Петровича Семјонова-Тјан-Шанског. Реално говорећи, сасвим је могуће да се данас користе хибридне геополитичке теорије или сасвим нове које узимају у обзир нове технолошке и климатске услове. Геополитика није догматска наука, већ врло прагматична и мултидисциплинарна, тако да догматско помињање Макиндерове теорије није у духу геополитике.

Аутор је оснивач покрета Евроазијска Србија

цео текст:

http://www.standard.rs/tesic-goran-odgovor-momcilu-selicu-ili-zasto-sam-za-evroazijske-integracije.html

…

Горан Тешић: Руско-украјинска царинска криза

(…) Трговачка криза на граници Русије и Украјине је за сада суспендована, али само до новембра када може доћи до ескалације. Зашто до новембра? Зато што је новембар месец одлуке. У новембру, у Виљнусу у Литванији ће се одржати самит земаља такозваног “Источног партнерства”, то јест у преводу нове стратегије коју Европа примењује да би остварила свој стари план познат под називом “Drang nach Osten”, то јест “Продор на Исток”. У новембру у Виљнусу треба да дође до потписивања уговора Европске Уније о стварању зона слободне трговине са Украјином, Грузијом, Молдавијом, Јерменијом и Азербејџаном. Дакле, ради се о земљама које су биле или су још колико толико у сфери утицаја Русије, а које би потписивањем сагласности са Европском Унијом углавном изашле из те сфере, а што би била победа Европе и важан корак у њеном продору на Исток. Зато Русија у последње време улаже напоре да применом “меке силе” заустави неке од поменутих земаља у њиховом приближавању Европској Унији из два разлога. Први је економске природе, јер ће тиме бити угрожена руска и привреде земаља чланица Царинског савеза (Белорусије и Казахстана), а други је војне природе јер ако све ове земље потпадну под сферу утицаја Европе, може се очекивати и њихов постепени улазак у НАТО, што би био тежак ударац Русији. Највећа борба између Европе и Русије-Евроазије се логично води за Украјину, јер је Украјина највећа и најбогатија од ових земаља и има кључни геополитички положај.

http://srbin.info/2013/08/goran-tesic-rusko-ukrajinska-carinska-kriza-i-pouke-za-srbiju/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Момчило Селић: Теразије

Горан Тешић: Евроазијство и савремене евроазијске интеграције

…

Српско писмо, ћирилица, латиница, Вук Караџић, Срби католици, Илири, Хрвати, српскохрватски језик, српски језик, Православље…

Прва и Друга Србија

Завера југословенских комуниста

Србија, Русија, Турска и Илирија (Балканска конфедерација)

Mirjana Bobić Mojsilović: Može li Srbija sada da brani Kosovo, i da li će Rusija braniti Srbiju?

Путин: Бољшевици су издали Русију!

Православна Русија

FJODOR LUKJANOV: ŠTA RUSIJA SRBIJI NIKADA NEĆE BITI

ALEKSANDAR DUGIN: RUSKA ELITA NE GLUMI DA JE OLOŠ, ONA JESTE OLOŠ

Русија: На приватним офшор рачунима 800 милијарди долара

Малтешки ред се враћа у Русију?

Руси и Пољаци

Rusko-italijanski savez i njegovi istorijski efekti na Balkanu

SAD i Rusija 

Српски план за Космет 

Република Космет?

…

”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ

СНП Наши: Забранити лист Данас

Руски савезници

Скупштина без Срба

Бити Србин православац

ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

ТРЕЋА СРБИЈА

 

Српско писмо, ћирилица, латиница, Вук Караџић, Срби католици, Илири, Хрвати, српскохрватски језик, српски језик, Православље…

Можда ће за 50 до 100 година део Бошњака и Хрвата писати и ћирилицом, можда ћирилица постане равноправно писмо и у том делу региона.

Можда ће се и ћирилица, поред латинице, користити од Вардара до Триглава, од Варне до Пуле.

Како сада страви стоје, више од две трећине Срба (православаца) до 2050. године писаће латиницом. Онда ће се поставити питање: да ли је латиница српско писмо, да ли су они који пишу латиницом и даље Срби? Ако највећи број верника пише латиницом, да ли ће и СПЦ почети да користи латиницу? Ако СПЦ почне да користи латиницу, да ли је то и даље православна или је то католичка црква?

Можда ти Срби неће постати Хрвати, већ неки нови Југословени, и можда СПЦ неће постати део католичке већ неке нове свехришћанске и екуменистичке цркве. Једно је сигурно, тешко да ће се такав српски народ, унутар којег већина припадника пише латиницом и није везана за Православну Цркву, звати српски народ. Мржња према ћирилици (и Православној Цркви) је мржња према свом народу, према себи. Такви увек желе да буду неки други. Смислиће неко име. Ако није у питању мржња, онда је у питању стид, или завист, односно, слабост. Слаб народ не може да опстане, да сачува свој идентитет. 

То су неке од дилема које чекају последње Србе, ако се настави процес латинизације Срба и Србије и потискивања ћирилице. Латиницу не треба забранити, већ, све учинити да ћирилица опстане и да је Срби међусобно више користе. 

***

Владислав Ђорђевић: ВУКОВО НАЈТРАЈНИЈЕ ЗАВЕШТАЊЕ – ФОНЕТСКИ ПРАВОПИС

31.07. 2013 Српски културни клуб

О улози и месту Вука Стеф. Караџића (1787-1864) у култури Срба и других штокаваца написане су бројне студије. И поред свих њих, он је још увек предмет контроверзи. Уопште узев, његово најтрајније завештање је фонетски правопис.

1. Писмо

Вук је реформисао „славенску” тј. „црквену” ћирилицу. У том раду ослањао се на претходнике Саву Мркаља (1783-1833) и Луку Милованова (1784-1828). Стицајем околности, њему је припала част да реформу изведе до краја.

Вукова ћирилица је данас у снажној дефанзиви. Хрвати и Бошњаци је уопште не користе, а Срби све ређе. Мислим да би било добро да Срби пређу на њено искључиво коришћење. Но, судећи по савременим трендовима, она ће изгледа и даље бити на узмаку. На целом штокавском подручју увелико доминира србокатоличка, тј. илирска, тј. хрватска латиница. Ако се тренд српског јавашлука продужи, Вукова ћирилица ће – нажалост – и даље нестајати.

2. Народни језик у књижевности

Вук је стекао славу не само као реформатор ћирилице, него и као реформатор књижевног језика. Наиме, почетком XIX века Срби у Аустрији су били једини писмени Срби. Они су писали двама писмима: „црквеном” или „славенском” ћирилицом (за потребе цркве) и „гражданском” ћирилицом (њеном упрошћеном верзијом). А језик којим су писали био је „црквенословенски” (високи стил) и „славеносрпски” (средњи стил). Захваљујући Вуку, Срби су прешли на народни језик као свој књижевни језик (ниски стил).

Вук у том подухвату није био потпуно оригиналан. Штокавски католици – у то доба познати у књишким круговима као Илири – имали су велику традицију писања неком врстом народног језика. У својој реформаторској делатности Вук се угледао на ту традицију. Стога је разумљиво то што су га образовани Срби оптуживали да хоће да их „пошокчи”. Судећи по језику који је хтео да наметне као књижевни, та оптужба је била тачна.

Народни језик као књижевни језик прихватили су и кајкавски Хрвати. Они су до Илирског покрета говорили кајкавским („хорватским”) језиком и бележили га мађарским типом латинице. И они су се у књижевности ослањали на народни говор. Но, књижевност на кајкавском није била распрострањена. У тадашњој Хрватској (Загорју) племство је углавном говорилo и писало латинским, а грађанство углавном немачким и мађарским. Кајкавски језик није имао велику књижевност. Oд појаве Гајеве „Данице илирске” (1836) загорски Хрвати постепено га се одричу. До 50-их година XIX века одриче га се и Игнац Кристијановић (1796-1884) – последњи велики бранитељ кајкавштине. Кајкавски се данас говори само по загорским селима као народни говор (вернакулар) и не бележи се.

Кајкавски Хрвати су прихватили и илирски језик и илирско писмо. Уз неке ситније измене то писмо је постало национално писмо Хрвата. Књижевност Хрвата се надовезала на народну књижевност католичких штокаваца. Када је Вук одлучио да народни језик уведе у књижевну традицију православних штокаваца (Срба или Србља), он се ослањао на традицију коју су већ имала „наша браћа Римскога закона”, како је Хрвате назвао у „Писму Платону Атанацковићу” (1845).

Народни језик као књижевни језик је чврста традиција свих садашњих штокаваца (Срба, Хрвата, Бошњака, Црногораца, Буњеваца). Али то није искључива Вукова зслуга, него и многих културних посленика пре њега.

3. Фонетско писмо

Вук је познат и по увођењу у књижевност доследног фонетског писања. Вук је доследно применио Аделунгово правило да сваком гласу (фонеми) одговара један графем (слово). То је било руководеће начело у његовој реформи „славенске” азбуке.

У томе су га следили и Илири, тј. Хрвати. Они су се повели за Вуком и направили писмо које је доста блиско идеалу фонетског писма. За ту реформу заслужан је првенствено Људевит Гај (1809-1872). Углавном његовом заслугом уведена су слова č, š, ž (која су већ коришћена) и ć (које дотле није коришћено). Доследан фонетски правопис хтео је да направи Ђуро Даничић, па је предложио да се четири дигрaма (dj, lj, nj, dž) замене монограмима (đ, ļ, ń, ģ). Прихваћено је само đ. Стога данашња хрватска абецеда има три диграма (dž, lj, nj). Упркос томе, ипак се може рећи да је и хрватска абецеда фонетско писмо и да су у томе Људевит Гај и Ђура Даничић следили Вука.

4. Фонетски правопис

Савршено фонетског правописа нема, па то није ни Вуков. Ипак, оно се том идеалу веома приближава.

Начелно, Вуков правопис следи Аделунгово правило: „Пиши као што говориш” („Schreib wie du sprichst”). Ипак, има изузетака. Ми говоримо „грацки” и „прецедник”, а пишемо „градски” и „председник”. И поред ових и сличних изузетака, ипак се може рећи да је Вуков правопис фонетски. У томе су Вука следили и Илири, тј. Хрвати. Фонeтски правопис свих штокаваца најтрајније је завештање Вука Стеф. Караџића.

5. Покушај увођења „јата”

Међу штокавцима данас постоји мало оспораватеља Вуковог фонетског правописа. Један од тих ретких изузетака је др Радмило Маројевић. У књизи „Ћирилица на раскршћу векова” (1991), он је изнео мишљење да је могуће, штавише нужно, „у српску писменост увести општу верзију књижевног језика (са јатом), а разлике оставити на плану изговора” (стр. 170). Дакле, он се залаже да се врати старословенско слово „јат” на местима где му по етимологији припада. Тако би се нпр. слово „јат” писало наместо „е”, тј. „ије” у речи „цвет”, тј. „цвијет”. Мотив за ту правописну промену јесте тај да се у правопису уједине Срби екавци и (и)јекавци. Мотив је добар, али за тако нешто не постоји ни минимум могућности. Увођењем „јата” нарушавало би се основни принцип Вукове правописне реформе: фонетски принцип. Осим тог начелног проблема, постоји и један практични. Данас би било веома тешко научити Србе, поготово рођене екавце, где треба писати „јат”. Неке идеје у теорији лепо звуче, али су практично неостварљиве.

6. Закључак

Заслуге Вука Ст. Караџића као сакупљача народних умотворина, етнолога и историчара одавно су добро познате и признате. Надалеко је познат и као реформатор књижевног језика и писма. У оба случаја његове заслуге су велике и трајне. Као реформатор језика могао се, бар делимично, ослонити на традицију католика штокаваца. Његова највећа и најтрајнија заслуга је увођење фонетског правописа. Ту идеју је могао добити од Аделунга и других филолога, али је ипак његова заслуга што ју је спровео у српском језику. Како изгледа, то је његово најтрајније завештање.

Библиографија

1. Маројевић, Радмило, „Ћирилица на раскршћу векова: огледи о српској етничкој и културној самосвести”, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991.

***

Преносим најзанимљивије делове из два текста објављена 10. јуна 2013. на тему српског језика и писма. Први текст је од истог аутора, са сајта Српског културног клуба из Новог Сада, а други текст са сајта српског недељника Новости из Загреба:

Владислав Ђорђевић: ЈАБУКА РАЗДОРА – СРБИ КАТОЛИЦИ

10.06. 2013.  Српски културни клуб Нови Сад

Теологија, а не језик лежи у корену разлика између савремених Срба и Хрвата.

Срби католици су почетком XIX века имали разне националне свести (како сведочи сâм Вук), али су до средине XX века скоро сви попримили хрватску националну свест.

Срби су усвојили латиницу од Хрвата, који су – у највећем броју – по културном (и етничком) пореклу Срби католици.

Хрвати су усвојили латиницу од Срба. Кајкавски Хрвати су 40-их година XIX века усвојили и језик и писмо Срба католика, тј. Илира и назвали се Илирима. Ускоро су се вратили имену Хрвати, али су задржали србокатолички, тј. илирски и језик и писмо. Укупно узев, кајкавски Хрвати су преузели србокатолички, тј. илирски и језик и писмо, а Срби католици, тј. Илири су узели хрватску националну свест, тј. име.

Матерњи језик Хрвата на почетку XIX века био је углавном кајкавски. Матерњи језик огромне већине данашњих Хрвата (укључујући и оне у Загорју) јесте штокавски, а не кајкавски.

Латиница којом се данас служе Срби и Хрвати, дакле, није писмо ни кајкавских Хрвата (они су имали посебан, мађарски тип латинице), ни православних Срба (они су писали црквенословенском и/или славјаносербском ћирилицом), него Срба католика. Како сведочи Вук у делу „Срби сви и свуда” (1849), ти Срби католици углавном нису имали ни српску ни хрватску националну свест него регионалну (Дубровчани, Далматинци, Славонци итд.). Стога њихово писмо није ни српско ни хрватско, а уједно је и српско и хрватско.

Стандардни српски језик, дакле, баштини језичку традицију Срба католика, тј. Хрвата.

Хрвати чији је матерњи језик штокавски (а то је огромна већина), заправо су најдоследнији вуковци. Њихов језик је „највуковскији”. Супротно Вуковој препоруци, Срби у Војводини и Шумадији задржали су екавски изговор. Осим тога, они су временом прихватили и многе лексичке новине са Запада. Уклонивши високи стил (црквенословенски) и средњи стил (славјаносербски) као свој књижевни језик, они су били присиљени да усвајају многе интернационалне речи које су недостајале ниском стилу (народном говору). Стога је стандардни језик данашњих Срба преплављен интернационализмима.

Хрвати, који баштине традицију Срба католика или Илира, имали су дужу традицију писања народним (српским) језиком, па су имали на располагању више могућности да избегну „туђице”. Тако смо данас сведоци парадоксалне чињенице да су Хрвати много већи „чистачи” српског језика од страних речи од сáмих Срба. Пуристичка традиција код Срба католика, тј. Илира, тј. Хрвата далеко је развијенија него код Срба паравославаца. Чистећи „хрватски књижевни језик” од „туђица”, Хрвати заправо чисте српски језик од „туђица”. Мање ћете чути „туђица” у Загребу него у Београду. У Загребу ћете сасвим природно чути славенизме (земљопис, ногомет, равнатељ, рачунало, свеучилиште, сијечањ, строј, творница, тисућа, училиште), а у Београду сасвим природно интернационализе (географија, фудбал, директор, компјутер, универзитет, јануар, машина, фабрика, школа).

Основе националне културе – језик и писмо – савремени Хрвати непосредно баштине од Срба католика, тј. Илира. Срби, наравно, имају своју реформисану Вукову ћирилицу као своје писмо, али увелико користе и писмо Срба католика („Serb. lat.”), тј. Илира („Illyr.”), тј. Хрвата („Croat.”). Очигледна је доминација те србокатоличке, тј. илирске, тј. хрватске латинице код данашњих Срба. Да ли им је она потребна? Била би им потребна да постоје Срби католици. Али Срби католици данас не постоје: они су временом попримили хрватску националну свест, па се данас србокатоличка латиница с правом може сматрати хрватским националим писмом.

Будући да савремни Срби нису католици, него православци, србокатоличко писмо им није потребно. Србокатоличка књижевна традиција мора остати део српске културне баштине, али србокатоличко писмо (латиница) не мора (и не сме) бити део савременог српског идентитета. Почетком XIX века Срби и Хрвати су се делили по језику. Данас се не деле по језику, него по вери, па би било разумљиво да се деле и по писму.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.srpskikulturniklub.com/jabuka-razdora

…

Ranko Bugarski: Jezici ne nastaju niti nestaju političkim dekretom

Broj 703 10.06.2013. Srpski nedeljnik Novosti Zagreb

Jezički identitet Srba u Hrvatskoj tek treba podrobnije razmatrati.

Etiketa “hrvatski srpski” nije ponuđena kao mogući naziv jezika, nego samo kao podsetnik da jezik Srba u Hrvatskoj, i kada se doživljava kao srpski i tako zove, nije isto što i srpski jezik u samoj Srbiji, nego je zapravo u lingvističkom pogledu bliži hrvatskom jeziku, ako ne i identičan s njim.

Uopšte uzev, smatram da jezici “pripadaju” onima koji se njima služe, koje god nacije bili, a da pisma “pripadaju” jezicima koji se njima pišu, a ne narodima koji su ih navodno izmislili i udarili im svoj vlasnički pečat. Imajući u vidu ovaj načelni stav, kao i dugu istoriju latinice i ćirilice (i pre njih glagoljice) među Južnim Slovenima, smatram da sporenja oko “vlasništva” nad ovim pismima nemaju mnogo smisla i donose samo štetu ovdašnjim narodima i njihovoj kulturi. A što se mene lično tiče, ćirilica i latinica su podjednako “moja” pisma otkad znam za sebe: valjda je upravo to moj grafički identitet!

Tako bi srpskohrvatski bio jedan lingvistički jezik u obličju (sada) četiri politička jezika. Drugim rečima, vidim ga kao jedan policentričan standardni jezik sa više nacionalnih varijanti, što je u evropskim i svetskim okvirima uobičajena pojava, a ne neki ovdašnji specijalitet. Razlika je samo u tome što se drugde to uglavnom prihvata kao sasvim normalno, dok se kod nas koristi kao dobrodošao povod za nacionalizmom zadojene političke prepirke.

Za sebe oduvek, pa tako i danas, smatram da govorim srpskohrvatski, bez bližih određenja. Pošto ovaj jezik zvanično više ne postoji, to me prema službenim klasifikacijama valjda čini živim govornikom jednog mrtvog jezika, što deluje pomalo apsurdno. A ako ipak treba da preciziram, onda govorim varijantom srpskohrvatskog koja se zove srpski jezik, i to mi je dovoljno.

Postavka o srpskohrvatskom kao veštačkoj i nametnutoj unitarističkoj tvorevini koja u stvarnosti zapravo nikad nije ni postojala stara je nacionalistička teza, koju ubedljivo osporavaju poznate činjenice o višedecenijskom postojanju ovog normiranog standardnog jezika u službenom statusu. Međutim, ni njegovim varijantama, čak i kad su jednim delom artificijelno profilisane zarad jačeg razlikovanja od drugih, ne može se odreći realnost – ali, kako rekoh, na jednom drugom nivou. Doduše, u ovom pogledu postoje značajne istorijski uslovljene razlike između srpskog i hrvatskog s jedne, i bosanskog i naročito crnogorskog s druge strane. Prva dva prethode standardizaciji i službenom ustoličenju srpskohrvatskog, dok su druga dva u smislu separatne standardizacije skorašnjeg datuma i srazmerno nejasnog lingvističkog profila.

Srpskohrvatski je u tom obliku (dakle, ne samo kao skup blisko srodnih dijalekata) postojao i pre nastanka Jugoslavije, pa nema nikakvog inherentnog razloga da i on nestane sa konačnim raspadom – tačnije, rekao bih, uništenjem – te države.

Premda o nekoj reinkarnaciji Jugoslavije kao političke tvorevine ne može biti govora, ima mišljenja da ona kao kulturna zajednica gotovo da nije ni prestajala da postoji. A što se tiče srpskohrvatskog, koji teško da će ikada biti ponovo zvanično ustoličen kao zajednički službeni jezik svih ovih država, dozvolite mi da ovaj razgovor zaključim citatom iz svoje poslednje knjige: “Ukoliko, u duhu zapažene skorašnje koncepcije jugosfere britanskog publiciste Tima Džude, prevlada ocena da je spontano obnavljanje i unapređivanje privremeno ugroženih kulturnih veza u regionu odista u zajedničkom interesu, obuhvatna preživela lingvistička mreža srpskohrvatskog jezika ostaje kadra da podrži takva pregnuća” (“Portret jednog jezika”, Beograd, Biblioteka XX vek, 2012, str. 58).

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.novossti.com/2013/06/ranko-bugarski-jezici-ne-nastaju-niti-nestaju-politickim-dekretom/

***

МОЈ КОМЕНТАР:

Код професора Ранка Бугарског видимо да више не постоје Срби католици, већ, само Хрвати. Стога он језик којим говори зове српскохрватски, односно, варијантом српскохрватског језика која се зове српски језик. Он греши, али, не греши много, јер данас заиста више не постоје Срби католици, а из текста проф. Ђорђевића видимо да је савремени српски језик заправо језик којим су говорили Срби католици, Илири, који су касније постали Хрвати. Дакле, истина је да је српскохрватски језик заправо српски језик, јер су Срби католици и Срби православци створили језик којим данас говоре и међусобно се споразумевају Срби, Хрвати, Бошњаци и Црногорци. Истина је да, што се тиче лингвистике и историје, постоји само српски језик. У Османском царству један од званичних језика био je српски, а не „босански“! Његош је био Србин и говорио српски а не црногорски.

Такође, истина је, што се тиче стварности и савремености, да данас постоје Хрвати који говоре хрватски, Бошњаци који говоре бошњачки или босански, и Црногорци који говоре црногорски. Савремени хрватски језик највише се разликује у односу на савремени српски језик.

Срби не могу свој језик звати другачије осим српски језик – нема српскохрватског језика, такав језик никада није постојао. Лингвисти не могу другачије звати тај језик осим српски – бесмислено је да се ван Балкана (ван држава у којима живе поменути народи) тај језик зове другачије осим српски. Међу нама овде, ми Срби, морамо да прихватимо постојање Хрвата, Бошњака и Црногораца, и хрватског, бошњачког и црногорског језика. Не можемо, а и није решење, да на силу терамо припаднике тих народа да своје језике зову српским језиком. Наравно, то не значи да заборавимо историју, да у свету (ван нашег региона) не истичемо да је у питању српски језик којим говоре и поменути народи (дакле, хрватски, бошњачки и црногорски су само варијанте српског језика) – посебно то треба истицати међу лингвистима из света. Научно постоји само српски језик, политички постоје и хрватски, бошњачки и црногорски. Не само да су ови језики настали из и уз српски језик, већ су и ови народи делови српског народа, односно, Црногорци који одричу да су Срби – јесу Срби, међу Бошњацима и Хрватима има и оних који пореклом нису Срби, али су и ови народи у већини настали од српског народа – од Срба муслимана и Срба католика. Да ли ће, у будућности, доћи до већег повратка оних Бошњака и Хрвата који су пореклом Срби међу Србе, и Црногораца међу Србе, друго је питање. Ово је стање.

***

На сајту Васељенска ТВ објављен је овај текст. Мој коментар је испод:

Милан Миленковић: Нација и идеологија

(…) Мислим да је модел размишљања некритички пренет са Запада, где су буржоаске револуције од гомиле зависних сељака створиле политичку количину, која је, први пут у историји, почела себе да препознаје у националном кључу.

Дојучерашњи кметови су, преко ноћи, после распада сталешког друштва, постајали Французи, Холанђани, или Данци. Пре тога су били кметови и то им је била и нација, и државно-правна одредница. Код нас је историја текла другачије. Срби су имали релативно либералан Средњи век; нису били принудни закупци властелинског имања, као што су то били сељаци на Западу, већ власници поседа и порески обвезници.

Баш зато се осећање нације, код Срба, јавило далеко пре, него на Западу.

(…) Победом грађанских политичких система, а мислим да се у Србији то десило негде од 1903., идеологије су почеле да потискују национално осећање. Фрагментарно се то дешавало и у другој половини 19-тог века, али се сељачка Србија, у целини узев, одупирала погубној чари идеологија. Од победе крупног капитала (Обреновићи га нису трпели, већ су били заштитници оног ситног, док су своје „тајкуне“ упорно празнили, терајући их да дижу задужбине и финансирају јавне радове), почиње погубно странчарење код Срба и идеолошка искључивост.

(…) Са доласком комуниста на власт, у овом погледу се није променило ништа битно-нација је наставила да буде подређена идеологији. Док си, пре рата, морао да будеш прво радикал, или демократа, па тек онда Србин, после рата си прво морао да будеш комуниста, па онда све друго. Ништа се није променило до наших дана и зато нам Нушићеве комедије и Домановићеве сатире изгледају тако свеже, као да су јутрос написане.

(…) Острашћени левичари и десничари наше епохе потпуно заборављају да је српство старије од идеологија и да ће их надживети. Чак се и вера тумачи у идеолошком кључу православље=српство. Да је то тачно, онда бисмо своје постојање, као народа, морали да озиционирамо у Десети век, јер смо тад постали православци. Да чудо буде веће, баш ти, који изједначавају веру и нацију, инсистирају да су Срби само деценију-две млађи од амебе и уопште не виде ову контроверзу у својој теорији. Кад им се скрене пажња на то, контроверза се разрешава тако што се онај ко је приметио, прогласи за усташу, свињу и геја. Решен проблем! Или смо стар народ, што подразумева да је народ старији од хришћанства, или смо народ постали тек покрстивши се. Не може и једно, и друго.

Ако ме памћење не вара, имали смо и неколико српских држава и пре примања православља, па их се (с правом) не одричемо. А државе не праве племена, него народи. Данас се атест да ли си Србин не издаје нигде другде, до ли у партијама и покретима. Они знају ко је шта и да ли је нешто. Ординарна глупост. Само чекам кад ће почети да издају сертификате. Прави новосрпски новонационалиста резонује на овај начин: ко није крштен по православном обреду и ко не пише ћирилицом, Србин није!

По тој, иначе вулгарној методологији, први не би прошао Стефан Немања, утемељивач српске државности и отац нације, јер је крштен по католичком обреду и писао је глагољицом. У Двери га, вала, не би учланили, а у Образ још мање. Они сви Владислави и Радослави, пре Немање, не би прошли јер нису били православци, па би им приправнички стаж у националистичким партијама потрајао. Да вас подсетим: Нушић није био Србин, а био је велики српски националиста, а његов син, Страхиња, погинуо је као српски добровољац 1915-те. Павле Јуришић Штурм је био Прус и протестант. Мустафа Голубић је био српски национални фанатик и солунски добровољац. Меша Селимовић је био муслиманске вероисповести, као и Скендер Куленовић. Лаза Пачу, велики српски министар финансија је био Цинцар.

Има још много великих српских патриота који се не уклапају у шему православље-ћирилица-крвна веза, тако да би им, да се патриЈоти питају, прилазак њиховим просторијама био забрањен на мање од 100 метара. Извитопереност такве логике се најбоље види по томе што би сваки крштени Бугарин, који пише ћирилицом, био већи српски патриота, него Павле Јуришић, или Нушић. Али, дођавола са чињеницама кад је идеологија у питању!

Ми једини знамо шта је исправно, ми издајемо сертификат! И немојте да нам постављате чврсте критеријуме, јер хоћемо да будемо слободни да у сваком поједином случају применимо различит принцип! Мени се, а свакако по патриотизму не могу да се мерим са интернет патриотама, чини да нација јесте заједница идеје, а не крви, вере и писма; проосећани мит и култ, а не крвна веза. Дајте ми Кинеза од три године и направићу га српским националистом; дајте Чеди Јовановићу српче од три године, направиће га еуропејцем. Нема ни једног аргумента у прилог томе да је Србин-атеиста мањи љубитељ српства од Србина-верника; таква мисао је идеолошког порекла.

Онај ко пише латиницом не би погинуо за Србију, а они који пишу, једва чекају? Нација је, да завршим, нешто што је старије од идеологије и важније од ње. Идеолошко силовање нације и националног питања је до те мере погубно и штетно за национане интересе, да се не може довољно нагласити. Идеологије подразумевају сталну диференцијацију унутар српства, стални лов на вештице и јурење јеретика, при чему инквизитор може да буде сваки дроња који је прочитао два поглавља из Библије и три мисли Николаја Велимировића. Онај ко је заиста био и јесте тврд у вери и националном осећању, никад неће судити другоме, нити издавати сертификате ко је Србин, а ко није; идеја да се сертификати издају је еминентно скоројевићска.

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.vaseljenska.com/misljenja/nacija-i-ideologija/

.

***

.

МОЈ КОМЕНТАР:

Показало се да Срби могу да постоје и као не-православци који пишу латиницом. И знамо шта су нам коминтерновци и комунисти урадили. Били у то дивни Срби.

Срби би могли да постоје и као католици. Слушали би Ватикан и Беч и имали солидан животни стандард. Какви би тек то Срби били! Сигурно међу најбољим Нато војницима у Авганистану.

Срби могу да постоје и као муслимани. Добијали би новац од Арапа и живели би као шеици, неки и са по четири жене. Какви би то тек Срби били! Имали би довољно деце за “белу“ Ал каиду.

Срби могу да постоје и као либерали. И то би били дивни Срби. Београд би био либералнији, са спектакуларнијом парадом поноса, од Сан Франциска, Берлина и Амстердама.

Срби, изгледа, само не могу да буду православци и да пишу ћирилицом.

Наравно, није решење у пуританизму, не треба законом забранити латиницу, не треба сваког ко није православац сматрати издајником, али, шта су Срби без ћирилице и православља?

Не треба нам фундаментализам, то је тачно, и добри су примери са Нушићима, Јуришићем, Голубићем, Селимовићем, итд. Постоје не-Срби који воле Србе православце. Арчибалд Рајс је заволео српски православан народ, који је тада писао, практично, само ћирилицом. Оно лоше у нама, што је открио, ширило се брзо зато што је убрзан процес де-христијанизације (почетак 20. века), затим латинизације (средина 20. века). Више је правде и владавине закона било у Србији за време Немањића и Обреновића, него од 1918. до данас.

Даље, Христ се појавио после више миленијума од настанка света. Христ је ту због краја света. Шта је спорно у томе што су Срби прихватили хришћанство? Шта друго да буду када дођу, а можда су већ и дошла, “последња времена“, осим (православни) хришћани?

Проблем је што је мало добрих хришћана, правих православаца, искрених верника, међу онима који пишу ћирилицом. Треба да их буде више, а не – да их не буде уопште.

Кључно питање, ако православље и ћирилица нису основе идентитета српског народа, како од детета направити српског патриоту?

Повезани текстови:

Прва и Друга Србија

Завера југословенских комуниста

Бити Србин православац

ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

ТРЕЋА СРБИЈА

Блог: KOSMET VIA KOSMOS

…

Видети још:

Жељко Филиповић и Звонко Илић: ХРВАТИ – НЕЦИВИЛИЗОВАНОСТ КАО ПРЕПОРУКА

24.08. 2013  Српски културни клуб

Хрватска сваког дана показује да се уопште не шали кад је у питању њена решеност да не допусти појаву ћирилице у својој средини. Године 2008. митрополиту загребачко-љубљанско-италијанском Јовану упућена је једна пошиљка из Србије. Та пошиљка је отворена, виђен је њен „субверзивни садржај“, па поново затворена, није уручена примаоцу и враћена је у Србију са образложењем „забрањено писмо“, мислећи на ћирилицу којом је пошиљка била адресирана. Цео свет гледа овај пример нецивилизованог понашања, и тапше Хрватску по рамену на њеном „европском путу“:

Пошиљка митрополиту враћена уз образложење „Забрањено“.

 

Разлози за враћање пошиљки, хрватска и српска пошта:

цивилизацијска разлика! 

Савез књижевника у отаџбини и расејању из Новог Сада је 4.1.2012. г. упутио ћириличну пошиљку са чланском картом за чланицу Савеза у Шибеник. Неуручена примаоцу, пошиљка је враћена у Србију 13.1.2012.

Доследно на путу за Европу. 

Да нам неко не би замерио да смо „завидљиви према европској Хрватској“, ево шта пише хрватски сајт „Новости Интригатор“:

————————————-

Интригатор 

 Хрватска пошта прогони ћирилицу

 На писмо упућено нашем познатом умјетнику у ХП-у су налијепили формулар с ознаком “ВРАТИТИ”, а у њему означили кућицу “Забрањено”, па га упутили натраг у Србију

Боривоју Довниковићу Борди, нашем познатом аутору стрипова и анимираних филмова с великим међународним угледом, чији “Bordoline” годинама објављујемо на овим страницама, била је у вељачи упућена позивница Међународног фестивала дјечјег анимираног филма који се у коловозу одржава у Врању у јужној Србији, но никада му

није стигла. Чиновници Хрватске поште одбили су му је, наиме, прослиједити, јер је његова загребачка адреса на коверти била написана ћирилицом. Шаљући рутински фестивалске материјале, организатори фестивала из Школе анимираног филма Врање употријебили су случајно ћирилицу и на Бординој коверти, но у ХП-у у Загребу нису сматрали да је, без обзира на писмо, њихов једини посао да доставе поруку, него су умјесто тога одлучили да је сами пошаљу. На коверту су прилијепили четвртасти формулар с ознаком “ВРАТИТИ”, а у њему означили кућицу “Забрањено” и ударили штамбиљ, па је с таквом поруком упутили натраг пошиљатељу. Бордо је на концу фестивалске материјале добио када су му их из Врања поновно послали, овај пут с адресом на латиници, но затражио је од српских колега да му пошаљу и враћену омотницу на ћирилици, како бисмо је могли објавити.

“Начин на који се пошиљка са ћириличном адресом третира у Загребу је врхунац не само нетолеранције, него и мржње”, казао нам је Бордо, наводећи да је, примјерице, за својег боравка у Бечу једном приликом уредно примио писмо московског колеге, режисера Николаја Серебјакова, који је бечку адресу написао на руској ћирилици, при чему је и сам назив града био написан као Вена (Беч је код Руса Вена), али Аустријанцима није био проблем препознати да је то њихов главни град Wien.

————————————

Погледајмо сада како се према ћирилици односе друге латиничне земље, које чак не разумеју ни српски језик.

Из Ниша је за Чикаго послата разгледница са ћириличном адресом и адресним кодом. Прималац Михаило Шашкијевић је унук некадашњег деоничара „Српске банке“ из Загреба. Име улице у Чикагу је преведено на српски и није дато у изворном енглеском облику, па чак и име саме земље је некомплетно, „Америка“, готово неозбиљно. Па ипак, адресни код је био довољан да пошиљка стигне тачно где треба. По пријему пошиљке, господин Шашкијевић је електронском поштом љубазно обавестио пошиљаоца из Ниша да је пошиљка стигла:

From: “Michael Shaskevich” <shaskevich@aol.com>

To: 31@екоф.срб

Sent: Friday, June 28, 2013 2:15:55 AM

Subject: Razglednica

Danas 27. VI. 2013 je postar ostavio ovu posiljku u mom sanducetu.

Postar je “African-American” koji ne zna ni reci ni jednog drugog jezika osim engleskog.

Michael Shaskevich

shaskevich@aol.com

…

Дакле, нити је америчком поштару црнцу који не зна ни један други језик осим енглеског ћирилица представљала проблем да пошиљку уручи, нити је америчком провајдеру електронске поште AOL представљало проблем да омогући везу са Нишлијином ћириличном адресом електронске поште. Када нема верске мржње према ћириличном писму као обележју православља – што је суштина хрватског непријатељства према ћирилици – онда ни „технички разлози“ не могу бити изговор.

Ни египатској Пошти не представља сметњу да ћирилична разгледница стигне из Египта у Нови Сад:

Ни католичка Француска, за разлику од Хрватске, не мрзи ћирилицу

Швајцарска коверта и разгледница, швајцарска марка Helvetia и печат Zürich доказују да су ове ћириличне пошиљке у Ниш стигле заиста из Швајцарске:

 

ЦЕО ТЕКСТ:

http://www.srpskikulturniklub.com/hrvatska-necivilizovanost

 

Izveštaj kampanje PROTIV OTIMANJA ZEMLJE – Odlaganje prodaje zemlje strancima sve izvesnije

 

Nedavna izjava zamenika predsednika skupštinskog Odbora za evropske integracije Laslo Varge da je zadatak ove vlade da se izbori za rešenje koje bi odložilo primenu dela Sporazuma sa EU o stabilizaciji i pridruživanju koji se odnosi na prodaju zemljišta strancima pre ulaska u Evropsku uniju, daje nadu da će biti usvojen ovaj višegodišnji zahtev POKRETA ZA SLOBODU koji su podržale brojne međunarodne organizacije i instituti, kao i domaći stručnjaci. Stoga borbu treba nastaviti jednakim intenzitetom.

Kampanju PROTIV OTIMANJA ZEMLJE, sastavno sa višegodišnjom borbom protiv sistemske privatizacijske pljačke, započeli smo 2009. godine upoznavanjem javnosti sa problemima koje je privatizacija prouzrokovala u oblasti poljoprivrede, agrara i zadružnog vlasništva. Započeli smo je objašnjavanjem kako se globalni fenomen landgrabbinga (otimanja zemlje) manifestuje u Srbiji, na koji način je povezan sa procesom privatizacije i koje probleme nosi sa sobom Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Poznavaoci prilika u agraru, kao i međunarodni stručnjaci, konkretne probleme objasnili su na brojnim našim konferencijama: ’’Poljoprivredna reforma u Srbiji’’ (2010), ’’Socijalne borbe u Srbiji: budućnost radničko-seljačkog pokreta’’ (2011), ’’Ka radničko-seljačkom pokretu’’ (2012), “Borba za budućnost“ (2012).

U knjigama Zemlja i sloboda (2010), Deindustrijalizacija i radnički otpor (2011) i Borba za budućnost (2013) predstavljen je izveštaj o našim dotadašnjim aktivnostima.

Povezivanje sa međunarodnim organizacijama omogućilo nam je da o problemima otimanja zemlje i privatizacije obavestimo širu međunarodnu javnost, putem učešća na konferencijama u institucijama Evropske Unije, međunarodnim humanitarnim konferencijama, kao i objavljivanjem našeg izveštaja olandgrabbingu u Srbiji u međunarodnoj knjizi Land concentration, land grabbing and people’s struggles in Europe (2013).

Protesti POKRETA ZA SLOBODU protiv privatizacione pljačke bili su mnogo važniji od naše informativne delatnosti. Tada smo imali veći broj pregovora sa predstavnicima nove vlasti koji su dali brojna obećanja da će naši zahtevi biti ispunjeni. Neki zahtevi jesu ispunjeni, ali ne i jedan od najvažnijih – da se utvrdi krivična odgovornost državnih institucija, kao što je Agencija za privatizaciju, za omogućavanje privatizacione pljačke. Jedno od obećanja bila je i izmena Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU kako bi se sprečila prodaja zemlje strancima.

Dalje aktivnosti po pitanju landgrabbinga POKRET ZA SLOBODU nastavlja u sklopu međunarodnogSAVEZA PROTIV OTIMANJA ZEMLJE, kojem smo se pridružili prilikom njegovog osnivanja 2011. godine u Republici Mali, u Africi. Na daljim protestima protiv privatizacijske pljačke nastavićemo da ukazujemo na probleme koje je privatizacija napravila i u oblasti agrara i poljoprivrede. Do kraja godine POKRET ZA SLOBODU će u Beogradu organizovati međunarodnu konferenciju o landgrabbingu na kojoj ćemo dati doprinos borbi protiv otimanja zemlje i u ostalim delovima sveta.

Do nedavno bili smo jedina organizacija u Srbiji koja se sistemski bavila pitanjem otimanja zemlje (landgrabbinga), a već danas je to postalo jedno od najvažnijih pitanja kojim se bave mediji, druge organizacije (nedavno formirana “Alijansa za odbranu suvereniteta nad zemljom, hranom i prirodnim resursima Srbije“), pa čak i poslanici u parlamentu. Nedavna izjava zamenika predsednika skupštinskog Odbora za evropske integracije Laslo Varga da je zadatak ove vlade da se izbori za rešenje koje bi odložilo primenu dela Sporazuma sa EU o stabilizaciji i pridruživanju koji se odnosi na prodaju zemljišta strancima pre ulaska u Evropsku uniju, daje nadu da će biti usvojen ovaj višegodišnji zahtev POKRETA ZA SLOBODU koji su podržale brojne međunarodne organizacije i instituti, kao i domaći stručnjaci. Stoga borbu treba nastaviti jednakim intenzitetom.

Novi međunarodni internet časopis POKRETA ZA SLOBODU na engleskom jeziku – “FREEDOM FIGHT INFO – Voice of the resistance around the globe“, između ostalog, stavljen je u službu i međunarodne borbe protiv otimanja zemlje.

Uz vašu pomoć postaje izvesnije da naša borba neće biti uzaludna. Dalju borbu i aktivnosti POKRETA ZA SLOBODU možete podržati uplatom na žiro račun:

Pokret za slobodu
KOMERCIJALNA BANKA AD, BEOGRAD
205-121816-39

Zemlja seljacima, fabrike radnicima!

POKRET ZA SLOBODU

http://www.pokret.net

http://www.freedomfight.net

Истина о хапшењу члана Руководства Двери

 

Покрет Двери одбацује клевете Бранка Ружића и захтева званични деманти МУП, на основу записника који не смеју да кривотворе!

Београд, 20.08.2013

Члан Руководства Двери Славиша Милетић јуче је на обележавању 99. годишњице Церске битке оптужио премијера Дачића да је издајник, јер је издао Косово и Метохију. Потом је ухапшен, да би СПС касније током дана оптужио Покрет Двери да смо све измислили. Покрет Двери разматра подношење тужбе за клевету протв Бранка Ружића, а ево која је нецензурисана истина о томе шта се стварно десило.
– Премијеру Ивици Дачићу, који је пролазио на метар од мене, довикнуо сам: Издајниче! Издао си Косово и Метохију! Дачић се окренуо према мени, али су ме припадници МУП-а одмах гурнули, ставили лисице и одвели до марице. У полицијском возилу сам остао пола сата. Онда су ме уз присуство три полицијска службеника спровели до полицијске станице у Лозници, где сам задржан око сат времена. Међутим, Записник о томе је сачињен тек данас, 20. 08.2013, изјавио је на конференцији за медије члан Руководства Двери Славиша Милетић.

Члан Старешинства Покрета Двери Данило Тврдишић демантовао је наводе МУП- а да је Славиша Милетић особа против које се води пет прекршајних поступака.
-То је потпуна неистина! А када је реч о томе да је Милетићу изречена пуноснажна пресуда, мора да се истакне да је то пресуда из 2004. године којом је осуђен на новчану казну од 1000 динара, објаснио је Тврдишић.

Други деманти упућујемо поводом навода МУП да Милетић није био ухапшен. Питамо МУП: ако није био ухапшен, зашто су му ставили лисице? И, ако није био ухапшен, зашто је био лишен слободе?

Покрет Двери одбацује гебелсовске клевете Бранка Ружића да је Покрет Двери измислио цео догађај! А како постоји званични записник МУП о догађају који се према СПС није десио,  захтевамо званични деманти Министарства унутрашњих послова поводом две неистине: прекршајним поступцима против Милетића и тога да Милетић није био ухапшен.

Апелујемо на МУП да поступа по кривичној пријави против Ивице Дачића због афере „кофер“, као и због афера „Галеника“ и „Агробанка“.

Покрет Двери истиче да је Славиша Милетић, пре свега породичан човек, отац петоро деце и вредан и савестан привредник.

Информативна служба Двери

Записник МУП-а

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Коментар дана: Чега се уплашио Бранко Ружић

Вербални деликт народа: Дачићу, издајник си! Ухапси и мене!

Како је Ивица Дачић дошао на власт, а шта је потом урадио са Србијом? Шта је све обећавао, а шта је на крају урадио? Време је да неко раскринка и на једно место стави све његове лажи, предизборна „обећања“ на која је пљунуо кад је сео у министарску фотељу.

Доста је било вечитих кадрова СПС-а којима одговара сваки режим: комунистички, лажно националистички, евроунијатски….

Ширите овај видео са лажима Ивице Дачића, јер народ мора да се освести!

ИВИЦА ДАЧИЋ: КАКО САМ УЗЈАХАО СРПСКИ НАРОД?

https://www.youtube.com/watch?v=06zaqzvZmxY

Момчило Селић: Теразије

 

Да је у етноселу Станишићи код Бијељине у Републици Српској 24. и 25. маја ове године одржан научни скуп на тему Евроазијски савез јавили су једино сајтови Zvornik danas и Радио телевизија Републике Српске.

За остале српске медије то, изгледа, није био никакав догађај.

Zvorniku danas значај скупа потврдило је присуство Момира Булатовића, а РТРС-у неких локалних имена од угледа.

Леонида Ивашова и Дмитрија Видрина у вези с тим догађајем та два дневна медија не помињу, док је чланак Михаила Хазина са сајта Факти, на сличне теме, пренео само Novi Standard у оквиру мишљења и коментара својих читалаца.

Но, почнимо са генералом Ивашовим.

Позивајући се, ни мање ни више него на Џингис Кана (јунака и књигеНаслеђе Џингис Кана, од Николаја Трубецкоја), Леонид Ивашов се, можда и не хотећи, сврстао међу поштоваоце тог монголског завојевача кога и Запад уздиже као пример ране и успешне глобализације. Јер, масовног поморитеља који је, по сопственим речима, највеће испуњење осећао када би потукао непријатеља, погубио му све мушкарце, силовао жене, уништио сва насеља а сву омладину потрпао у хареме или распродао у робље, и евроатлантски поклоници Моћи сматрају највећом личношћу Историје, будући да је „под собом“ држао најпространију окупирану територију за коју се зна, са можда највише поданика.

Што се таквом успешнику НАТО диви разумљиво је, али не и што га величају руски евроазијсти, позивајући се на православље и родољубље.

Ивашова – председничког кандидата коме је онемогућено да конкурише Путину на прошлим изборима – сматрао сам досад руским богатиром, заточником правде спрам атлантистичког насиља. Чинио ми се и војником који је свој успон зарадио бавећи се ратничким позвањем, али сам се изненадио сазнавши да сарађује са Александром Дугином, од најраније младости одабраним за званичног евроазијског гуруа Русије.

Јер, Ивашов је иза себе имао официрску службу у трупи и очито га нико није „правио“ попут сина генерал-пуковника совјетске војно-обавештајне службе, или већине српских војних „аналитичара“, геостратешких „стручњака“, и других двадесетогодишњака којима је дато да се баве нечим за шта је нужно искуство, а тек потом праћење интернета или копање по књижницама. Јасно је, наиме, да млади „безбедњаци“ своје закључке доносе на основу достављених им или потурених „сазнања“ а не аутономно, служећи се дубином и ширином свог, разнолико проведеног живота.

Јер, геополитика би ваљало да буде дисциплина зреле промисли колико обавештености и ума – будући да је, рецимо, Џингис Кан карактеролошки и етнички припадао групи народа који се, повесно, нису прославили осим као рушитељи. Јер, нема једне цивилизације коју су Турани зачели, али их има на десетине које су уништили. Ни Џингис Кан није установио ништа до обичну империју – мегадржаву засновану на страху од казне, и на обећању сласти и власти за мањину одану владару и превласти хегемонске нације.

Да је руски племић, филолог и универзитетски професор литванског порекла, Николај Трубецкој, са своје породичне припадности у евроазијству тражио, и налазио, потврду свог идентитета (колико је припадника „руске“ интелектуалне, бирократске и војне елите пред Револуцију 1917. могло тврдити да су Руси?) такође се да објаснити. Али, све „успешне“ многонародне веледржаве су свој „мир“ натурале дугим, истребитељским ратовима који се не могу оправдати потоњим пружањем прилике и пораженима да нешто ућаре и напредују.

Римска империја, тако, настала је као диктатура освајачке римске мањине над свим Италицима, потом и добрим делом Старога света, и у њој су пуноправност уживали једино Римљани или странци награђени римским држављанством. Ни илирски цареви Рима нису више били своји, већ Римљани свиме осим националношћу.

Константин Велики био је Римљанин над Римљанима, па и Ликиније кога неки сврставају у Србе. Мехмед Пашу Соколовића Турци славе као свога „Соколу“-а, ни наводно сродство са Патријархом Макаријем не потврђујући његово српско родољубље колико османско државничко оштроумље. Наводних Џингисових Пет принципа из Ивашовљеног излагања нису монголски, већ општељудски (Темуџин је и остале Туране у своје царство утеривао војном силом), и камо среће да чине основ сваког делотворног државног и друштвеног уређења.

Да је његова Евроазија била меритократија (владавина најзаслужнијих и најспособнијих) нико не пориче, али ниједна се држава не може образлагати искључиво њеном функционалношћу, већ обимом и снагом врлине коју је узгајила међу својим становницима.

Трубецкојева теза да је бирајући своје војнике и управитеље Џингис Кан унапређивао сој јесте, у најбољем случају, тачна само у односу на владајућу класу – што је, изгледа, теоретичарима и присташама империјализма и више него довољно.

Јер, међу окупиранима нема врлине, до какву испољавају „наши“ владари и део „пучине“. Врлина „слушања“, окретањем попут ветроказа спрам сваке нове „мудрости“, „потребе“, увида или наредбе власти није, наиме, никаква одлика благородности. Пример тога је и „лајковање“ и „дислајковање“ на интернету свега осим властите интелектуалне бахатости и статуса – бинарност будући основни вид реаговања протозоа. Покушајмо зато да сагледамо аргументе глобалиста, били они евроатлантисти, евроазијсти, муслимани, католици, социјалисти, комунисти, шта год…

Посао велики, али не и недоступан макар скици.

Током рада за Рокфордски институт у Рокфорду крај Чикага имао сам наиме прилике да у оквиру сусрета с члановима америчке „десне“ номенклатуре, при помену Југославије увек чујем да их Балкан не занима, будући забит. Тако ме је 1989, пошто ме је замолио да му предложим нешто за објављивање, и Хенри Регнери, власник познате вашингтонске издавачке фирме RegneryPublishing Inc, учтиво одбио да за англоамеричку публику преведем Примјере чојства и јунаштва Марка Миљанова Поповића.

Да спојим такав став према једном делу високог књижевног и филозофског домета, усто хвалоспева витештву (прокламованој етици управо западњачких оружаних снага), и однос и конзервативне америчке политичко-културне елите према моме народу и завичају нисам тада могао, али јесам већ две године потом, када је под надзором републиканске администрације Џорџа Буша старијег започет дириговани „распад“ Југославије.

Што је најгоре, спроводили су га управо људи дотле јавно супротстављени било каквом америчком империјализму у свету.

Не будући трговац, није ми пало на памет да повежем начело „тврђења пазара“ са ставом земље од које сам очекивао да ми постане домовина ако не отаџбина. Да поред америчких родољуба – с којима сам радио на очувању сопства и на Западу угроженог Kulturkampf-ом већинског и мањинског становништва – има „неоконзервативаца“ (листом Јевреја) који САД виде као мултикултуралног и меритократског светског хегемона нисам помишљао пишући, рецимо, есеј о могућој америчкој империји као покровитељу „релативног добра“, спрам левичарских пројеката наметања „што већег добра што већем броју људи“.

Есеја, на насловној страни Хроника (Chronicles) илустрованог цртежом џина с великом батином (”Speak softly and carry a big stick“, америчког председника са почетка 20. века, Теодора Рузвелта), ни данас се не стидим, мада је погрешан од почетка до краја. И моје примедбе на делања на пример Дугина, па и Трубецкоја и сличних кабинетских умова, потичу стога управо с личне, из породице понете подршке „елегантним“, формално-филозофски доследним решењима с могућим кобним последицама по изузетно „велики број људи“. Наиме ни моји родитељи – из тежње за правичнијим светом довољно искрене и снажне да с ње заложе и властите и туђе животе, па и своју и туђу част – нису хтели до најбоље не само себи. Њихов се Пројект међутим показао толико страшним да са њиме ваља поступити као Срби с вековима османске окупације – а чега се тако либе да учине Руси, са својом још грђом баштином свеобухватних злочина.

Позивањем на модерну „инфраструктуру“ остављену на располагање данашњој постосвјетској елити као добру вредном и гулага и казнених експедиција против сопственог народа и масовних погубљења „реакционара“ и људождерске глади наметнуте милионима „кулака“, и уласка у Други светски рат са из политичких разлога самодесеткованом војском, и вођење тог рата убиствима или слањем у казнене јединице милиона совјетских грађана неправедно оптужених за издају – али, најгоре од свега, понижавањем свих становника СССР-а животом у страху од власти – не може се оправдати ништа, а камоли данашња Русија која је још далеко од, на пример, укидања насумичног легитимисања људи на улици.

Другу групу заговорника евроазијства чине људи некадри да хришћанством дођу до какве-такве мере и истине – од Николаја Рериха и Георгија Гурђијева до Александра Дугина или Драгоша Калајића и њихових епигона тражећи некакву Ultima Thule, Шамбалу, Шангри Ла, или нирвану у покушају „Знањем“ да споје лепо и корисно, Силу са Сојем, те еволуцију човека са очигледношћу његовог пада кроз стално све кукавнију „будућност“. Нажалост, таквима не помаже ни позивање на безбедно упокојеног Црњанског ни на некритички прихваћеног Тилака нити чланство у странкама јоги летача, ни падање у транс пред индијским гуруима, понајмање евентуална путовања по Тибету.

Јер, ни све скаске о „енергијама“ не могу прикрити крутост духа и заблудну еластичност ума софиста и езотеричара, збратимљених потрагом за Каменом Мудрости којим се преиначује материја, или за Речју којом се мења и сам свет. Модернитетом повлашћене, и једне и друге препознајемо по лактању ка власти над културом, школством и медијима. Трубецкојева света књига евроазијства, у неколико издања штампана и код нас зарад уздизања геополитке у „науку“ од одсудног значаја и за Балкан, досегла је стога међу поклоницима Џингиса, Лењина и Стаљина неупитност Корана.

Евроатланство, „таласократија“ јавка су и одзив, данас, једне групе „просветљених“, евроазијство и „телурократија“ друге.

Нимало случајно при том, уредништво над Геополитиком дато је својевремено веома младом, дотле непознатом новинару, да би кроз тај солидно одштампан часопис продефиловали безмало сви знаменитији „геополитичари“, „русофили“, „антиатлантисти“, „десничари“ и криптофашисти (и Дугин се јавно залагао за руски фашизам, сматрајући га различитим од Хитлеровог, шовинистичког), док је за цензора атлантиста постављен други јуноша, син официра ЈНА, Теофил Панчић. Под будним оком Драгоша Калајића – по сопственим речима задуженог „за везу између Коса и Удбе“ – пуштени су у промет Драгослав Бокан, Жељко Познановић, Срђан Станишић и још неки, упознати с Макиндером али не одвише са Цвијићем или Дворниковићем.

Но, Макиндерове теорије о сукобу мора и континента, којима се служи и генерал Ивашов, поједностављују стварност ништа мање од сочиненија Пола Кенедија, Френсиса Фукујаме, Семјуела Хантигтона, Збигњева Бжежинског или Хенрија Кисинџера. Да смо „кућа на сред друма“ знало се и пре Јована Цвијића, али он је то први и написао, не сматрајући себе никаквим „геополитичарем“ већ антропологом и географом. Да ли смо „селендра“, те зашто нисмо „метрополис“ или „метропола“ нека размишљају трагачи за најповољнијом иношћу коју нам ваља посвојити; јесмо ли поданици или заточници „мора“ или „копна“ препустио бих такође прегањању „моделара“ који – без конструисања категорија, и задатог им или самонаметнутог трчања кроз терминолошке лавиринте нису у стању да размишљају, одавно кибернетизовани до безумља.

Јер, није „проблем“ Срба и Балкана у геостратешком положају колико у томе што су Балканци највиталнији део Европе. Њихова предузетност, довитљивост, снага духа, животни оптимизам упркос свих недаћа, и борбеност повесно су се исказали и чињеницом да су све европске цивилизације – и грчко-римска, и ромејска, и средњовековна као њен наставак, те данашња као круна хеленског логицирања и римског правништва – потекле с „наших простора“.

Балкан, и Срби као његов историјски најнеуништивији део, уочени су на Западу као опасан такмац с примера, много више него као геополитички супарник. Ни Хелада ни Византија, Србија напосе, нису ниједном кренуле да се империјално шире ка Западу или Северу. Британски култни аутор Брајан Олдис (Brian Aldiss) предочио је то својом „алтернативно-историјском“ приповетком The Day of the Doomed King (Судбина уклетог Краља), а Ребека Вест, Дама Британске империје, својим књижевним подвигом Црно јагње и сиви соко.

Као целина, Срби и Балкан и незнајући мета су западњачке зависти, особине – расне, националне, и личне – којом се Немац Хелмут Шек (Helmut Schoeck), бавио из потребе да разуме своје сународнике, написавши студију Завист(Der Neid). Запад нас затире јер нас се плаши, Исток из мржње према свакој слободи. Питања „А где тога у свету има?“, или „Зар мислиш да си паметнији од свих нас?“ дефинишу стога и „наше“ интелигенте. Одговарати им да се не ради о „памети“ већ дужности да се од Бога подареном нам сопству одужимо личним опажањем, и удруживањем из блискости и љубави а не искључиво интереса, одавно сам увидео да се нема рашта, те ове редове упућујем онима које извикана имена, или „међународни“ ауторитети настали по политичком, верском, етничком и „родном“ „Кључу“ не обесхрабрују да самостално просуђују.

Нико, мене, који сам живео, дружио се, „хлеб јео“ с домаћима и под њиховим условима, радио на свим континентима осим аустралијског и антарктичког, не може убедити да не постоје групна (расна, етничка, менталитетска или верска) својства („идентитети“) које ваља узимати у обзир при сусрету и евентуалној сарадњи или сукобима с њима. Германи, Нордици, Семити, Турани постоје као осведочени духовни оквири, и није нам потребно доказивати да се, међу мудрим народима, заједницама, породицама и појединцима, пази ко се с киме орођује. Хирове тренутка – било из потребе или индуковане љубави – нажалост већ подуже гледамо како се око нас и међу нама све убрзаније и масовније распадају, уз пропратну патњу, па и злочин.

Пошто већ двадесетак година „управљачи утисцима“ (impression managers, илити „тролови“ /trolls/) нападају Српски национални програм Српскога Клуба и Српскога Листа и мене као његовог аутора, ваља их подсетити да, као што ми рече један „безбедњак“, ни ја – па ни читаоци поменутих сајтова – о ауторима таквих напада не знамо ништа, али да Они, не само о мени, „знају све“.

И мада их има који сматрају да лична својства аутора нису битна већ снага њихових мисли и речи, подсетио бих друге такође, као што често подсећам себе, да се у написима на политичке, друштвене и моралне теме не може, нити сме, превиђати личност њихових потписника.

Јер, Истина непосредно зависи од честитости, а не пуких „чињеница“.

Коначно, нека овај напис послужи као најава низа чланака о евроазијству, те српском „хиперборејству“ (германством – с троловима, то јест толкиновским голумима – нећемо се бавити) којима бисмо, уз закључни чланак изложили став Српскога Листа о „евроазијским интеграцијама“ – једнако кобним по Правду, Истину и Лепоту као евроатлантске, из истих разлога.

Јер, Пакао је сваки глобалистички свет, саздан да задовољи најниже и најпредвидљивије пориве људи које Они Који Знају одвајкада сматрају гојима, хои-полоима, пролетаријатом, рајом, стоком безрепом, масама, потрошачима, гласачима – у крајњем случају „биомасом“ коју ваља количински и на сваки други начин свести на опсег Њима, ускогрудима и одрођенима сагледан.

http://www.srpskilist.net/gledista/terazije

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Горан Тешић: Евроазијство и савремене евроазијске интеграције

”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ

ВИТЕЗ СВЕТЛОСНОГ РЕДА

Бити Србин православац

ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

ТРЕЋА СРБИЈА

 

 

 

Nismo tražili pumpu, hoćemo dom zdravlja

Stanari naselja Stepa Stepanović juče su oštro demantovali izjavu ministra građevinarstva i urbanizma Velimira Ilića datu Danasu da su „možda sami tražili’’ preparcelaciju zemljišta naselja i izgradnju benzinske pumpe sa pretakalištem za tečni naftni gas, te da ne veruje ‘’da je Građevinska direkcija Srbije to tražila’’.

– Odgovorno tvrdimo da nijedan stanar od bilo koga, pa ni od Direkcije, nikada nije tražio izgradnju benzinske pumpe, što je novim Urbanističkim projektom, koji je predložila Direkcija, predviđeno. Traženo je samo ono što je reklamirano prilikom kupovine stana, a na osnovu čega su kupci birali lokaciju nekretnine i odlučivali se za kupovinu: dva vrtića, dve škole, depandans, tržni centar, dom zdravlja – naveo je Željko Milošević, predsednik Udruženja stanara naselja Stepa Stepanović, u dopisu upućenom Danasu.

Prema njegovim rečima, stanari već gotovo pola godine traže prijem kod Ilića, kako bi mu predočili svoje probleme, ali „do tog sastanka još uvek nije došlo“.

– Kada je trebalo u vreme velike ekonomske krize platiti ogroman novac za stanove po ceni od gotovo 1.300 evra po kvadratu, kupci su poverovali državi i ušli na ovaj način u rešavanje svog stambenog problema, istovremeno pomažući građevinsku industriju Srbije. Pošto su stanovi u potpunosti isplaćeni, pošto je plaćeno čak skidanje hipoteke Direkcije na date stanove te Direkcija kao i Republika Srbija više nemaju na osnovu čega da uzmu novac od stanara, sada se menjaju prvobitni projekti, kako bi se na pratećim sadržajima, a na štetu stanara, zaradilo još novca! Pritom, ministar ne želi da primi delegaciju stanara koja bi mu predložila ogromne probleme sa kojima se svakodnevno susreću – naveo je Milošević.

Stanari su demantovali i izjavu direktora Direkcije Nebojše Šurlana, koji je kao razlog za uvođenje benzinske pumpe naveo i to da se „u međuvremenu pojavila potreba za pumpom, usled povećanja broja stanovnika“.

– To nije tačno. Naime, teško je poverovati u to da su u Direkciji gradili stanove pod pretpostavkom da neće biti prodati, te su prvim Urbanističkim projektom predvideli manji broj stanovnika! Pošto je broj stanovnika veći od predviđenog, po Šurlanu, javila se potreba smanjenja kapaciteta Doma zdravlja i njegovog svođenja na nekakvu imaginarnu zdravstvenu jedinicu, koju bi trebalo da gradi, nekada, možda onaj ko bude zakupio parcelu. Pored toga, direktor tvrdi kako nije bilo zainteresovanih za izgradnju tržnog centra, a činjenica je da nikada tender povodom toga nije raspisan. Pitamo se na osnovu čega gospodin Šurlan daje ovakve zaključke? Posle svega, stanovnici naselja su rešeni da zatraže i odgovornost svih učesnika u skandalu koji država priređuje svojim građanima – zaključio je Milošević.

Danas

…

СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Писмо оштећених и преварених купаца 1000 непрофитних станова у Београду!

Hiljade prevarenih građana još uvek čeka stanove

 

Праве пршуту, а фарме ни на видику

Београд – Праве пршуту, а фарме ни на видику. Готово да нема прерађевине у нашој земљи без увозних сировина. Најмање трећина меса која разноразним каналима стигне у Србију заврши у „домаћим“ виршлама, саламама, паштетама.

Осим тога, намирнице анималног порекла у нашој земљи пуне су адитива и разних конзерванаса, за које је доказано да су штетни за зравље.

У свежем месу и неким месним прерађевинама откривени су хормони, антибиотици и седативи, али и соја, лој, као и полифосфати, чија је употреба забрањена у свету. Стога грађани све више страхују због готово дуплираног увоза меса из света ове године.

Шунке у цреву, пица-шунке, виршле, саламе спадају у врло „опасне“ прерађевине… Сумњу у старту изазивају нелогичности да је рецимо шунка дупло јефтинија од своје основне сировине – свињског бута! То је зато што се на 100 килограма бута дода 100 до 150 килограма леђа, а да би се та маса ујединила, додаје се соја, плус полифосфати, као и побољшивачи укуса, глутаминати, емулгатор „карагенан“, који спада у хидроколоиде, материје које везују воду…

„Велики број потрошача с разлогом има примедбе на квалитет меса и прерађевина „, каже за „Новости“ Младин Шеварлић, професор Пољопривредног факултета у Београду.

„Иако Србија тврди да има прописе, које је хармонизовала са ЕУ, она нема систем лабораторија и нема средстава за контролу тих производа, која су потребна да би потрошачи били апсолутно заштићени. Посебно нема увида у квалитет увозног меса. Осим тога, спомињу се врло често лобији између произвођача и увозника.“

Према проценама стручњака, најмање трећина увозног меса заврши у нашим месним прерађевинама, један део у угоститељским објектима, а остало у СТР-има и мањим радњама.

Највише примедби је, додаје Шеварлић, на увоз МОМ-а, машински окоштаног меса, од кога се праве паштете, виршле, разне саламе, па на увоз меса из Робних резерви земаља у Европској унији на самом крају истицања рока употребе. Све више стрепњи изазива и увоз меса из Бразила, Чилеа и САД-а, где се додају веће количине хормона раста у узгоју стоке, пре свега код пилетине и говедине.

„У оваквим околностима саветујем потрошачима да се када год је могуће оријентишу на домаће произвођаче, уговоре испоруке на сељачким газдинствима“, изричит је Шеварлић.

„Тада постоји директна одговорност између произвођача и потрошача, што је када уђете у продавницу немогуће успоставити. Било би добро да у продавницама буде означено увозно месо од домаћег. Али то, нажалост, никада није заживело, иако се о томе говори. Купци треба максимално да избегавају куповину већ припремљеног млевеног меса, и да захтевају да се оно меље пред њиховим очима из комада меса. Зато имају право као потрошачи. Такође, ако није проверено место куповине, није добра идеја куповати ни месо за роштиљ, ћевапе и пљескавице.“

Д. Маринковић / Новости/ВасељенскаТВ

Brzi voz

Komentar Danas 

Redakcijski komentar

Krećući se brzinom od 20 kilometara na sat, brzi voz srpskih Železnica prekjuče je iskočio iz šina na deonici pruge Beograd-Bar.

Ova vest, koja je juče ispunila naslovne strane svih medija u Srbiji, prilično podseća na izmišljene objave satiričnog portala njuz.net, ali ipak nije nimalo smešna. U vozu je bilo 250 putnika.

„Nesreća je prejaka reč. To je kao kad bi se jedan točak automobila popeo na ivičnjak“, objasnili su u Železnicama svoje viđenje incidenta. Koliko je poređenje na mestu, svakom je jasno. Ovaj „ivičnjak“ je srećom prošao bez ljudskih žrtava, isključivo zato što se voz kretao brzinom čoveka koji trči, pa je iz šina u blizini Užica ispala samo lokomotiva, a ne i vagoni. Ali, ovakav je našim železničarima došao kao signal da je u pitanju neki manji problem, slično kašnjenju voza, a ne kao incident koji je bio na pragu katastrofe, kako ga vidi ostatak Srbije.

U tome i jeste problem. Železnice koje su iz budžeta samo prošle godine dobile 13 milijardi dinara subvencija, sistem su koji je naviknut na sopstvenu zarđalost. Pre par godina u javnost je dospela anegdota da je mašinovođa kažnjen kada je na odredište stigao na vreme. Naime, nisu ga očekivali još par sati, pa im je potpuno poremetio sistem svojom tačnošću. Čak i da anegdota nije sasvim tačna i da je mašinovođa prošao bez posledica, problem je očigledan.

Na prodajnim mestima Železnica, šalterski radnici putnike savetuju da idu autobusom umesto da se truckaju 20 na sat. Istovremeno, neprestan priliv afera iz ovog preduzeća, počev od švedskih lokomotiva, preko direktorskih stanova do zloupotrebe službenih automobila i sindikalnih trošadžija sa njihovim skoro svakodnevnim dnevnicama, što dinarskim što deviznim, postalo je redovno stanje.

Novi direktor, bar ako je verovati tvrdnjama radnika, počeo je da sistem menja nabolje. Sindikati su izbačeni iz loja u kojem su živeli, automobili se koriste samo u službene svrhe, a lokomotive se kupuju regularno. Ipak, komentari koji su iz njegovog preduzeća došli posle užičkog iskakanja iz šina pokazuju da se mentalitet rukovodstva teško menja. Ako se takvo stanje ubrzo ne preseče, posledice bi mogle biti fatalne – a onda, „proš‘o brzi voz“.

Sada je iskočila lokomotiva; sutra će se prevrnuti vagon. Ko to ne razume, u Železnicama mu nije mesto.

Inače, novac za rekonstrukciju deonice kod Užica obezbeđen je ruskim kreditom. Videćemo da li će ga na to i potrošiti.

http://www.danas.rs

Горан Тешић: Евроазијство и савремене евроазијске интеграције

 

(…) Као што смо већ рекли евроазијска идеја се појавила у круговима руске беле емиграције после Октобарске револуције. Крвави бољшевички преврат и нови услови живота ван домовине чинили су то време бременито тешкоћама и разним искушењима. У том привременом али тешком слому једне велике цивилизације, руске, умни људи у емиграцији су покушавали да осмисле путеве изласка из таме, то јест да нађу историјску самоспознају руског народа. Неки од њих, као на пример Иван Иљин, Георгиј Федотов и Антон Карташјов су развијали идеологију засновану на идеалима Свете Русије, док су други као на пример Николај Трубецкој, Пјотр Савицки, Георгиј Вернадски и Пјотр Сувчински развили потпуно нову евроазијску идеологију. Шта је било заједничко за ове људе? Били су Руси и били су православци. Али су се, ипак, идеолошки разишли. Свакако да нису били непријатељи, али су имали различите концепције развоја будуће слободне Русије. Тако се поставило питање „Евроазија или Света Русија“. Такав назив управо и носи књига, која представља докторску дисертацију Александра Антошченка, а која је издата 2003. године. У књизи „Евроазија или Света Русија“ се детаљно разматрају погледи тројице Евроазијца Николаја Трубецкоја, Пјотра Савицког и Георгија Вернадског и погледи двојице заговорника Свете Русије Георгија Федотова и Антона Карташјова. У сложеним разматрањима погледа ове петорице великих руских учењака, поред разлика које се пре свега тичу угла посматрања на руску историју уопште, а где Евроазијци, као што смо раније напоменули, уводе сасвим нови поглед на њу, то јест поглед са Истока при чему се много више пажње придаје утицају источних култура на историју Русију, а пре свега културе Џингис Канове претежно номадске империје (Златне Хорде), било је и доста заједничких елемената. По нама кључни заједнички елемент обе концепције је било управо – православље. И то је тачка око које ћемо се задржати да би оправдали наше мишљење да евроазијска идеја и идеја Свете Русије нису у супротности.

(…) Суштина евроазијске идеје је у очувању самобитности свих култура које нису европске, а које су се пре свега развиле на просторима Евроазије. А на просторима Евроазије као већинске постоје православна, исламска и будистичка култура. Према томе, евроазијска идеја се односи на очување самобитности свих култура, а то значи и православне и муслиманске и будистичке и других, а које агресивна европска романо-германска култура тежи да потисне или уништи да би она заузела њихово место. А оно што је данас реалност је да у оквиру различитих модалитета евроазијских интеграција имамо да су у савезу неке већински православне и неке већински муслиманске земље. Ради се о слободном избору народа ових земаља који у евроазијској идеји и евроазијским интеграцијама виде своју будућност. И то је управо једно и то врло моћно пројављивање идеје вишеполарног света.

Да поновим још једном класични Евроазијци су посебно место посветили православљу, али не унижавајући друге религије. Наравно, за нас православље није само једна од религија, већ је то Откровење Истине о животу и свету, али то не значи да не можемо живети на пример са својим комшијама муслиманима у Србији или Руси са својим комшијама муслиманима и будистима у Русији и на просторима Евроазије. Можемо. И тако се у Русији вековима живело и данас се живи.

Из овога се види да евроазијска идеја уопште не треба да буде посматрана као супротстављена идеји Свете Русије. Евроазијска идеја уопште не смета идеји Свете Русије, јер се православље данас у Русији снажно развија управо у оквиру евроазијских интеграција. Такође они који исповедају ислам и будизам имају потпуну слободу вероисповести и то је добро. Људи су слободни, али закон, то јест други људи морају да се поштују. И тако се данас и живи у Русији.

Ово је нормалан пут развоја са очувањем своје традиције, али без мржње према другим традицијама. При томе нема никаквог насилног или вештачког мешања традиција или „мелтинг пота“, то јест примене Западног принципа „из мноштва једно“, већ се користи принцип „из мноштва мноштво“ где се народи сложно противе Западном једноумљу и агресији остајући у својим традицијама.

(…) Као почетак савремених евроазијских интеграција узима се март 1994-те године када је председник Казахстана Нурсултан Назарбајев на Универзиету Ломоносов у Москви иступио са рефератом „Пројекат о формирању Евроазијског Савеза Држава“. Идеја је у то време наишла на скепсу, али ево данас видимо да се Евроазијски Савез убрзано ствара.

(…) Шта није Евроазијски Савез? Евроазијски Савез није СССР 2.0. Евроазијски Савез није руски империјални пројекат. Евроазијски Савез није масонски пројекат. Евроазијски Савез није исто што и Европска Унија, мада користи нека добра искуства у стварању Европске Уније, али и одбија да понови многе грешке Европске Уније.

(…) Економски извори српске источњачке идеологије су прагматичне природе, јер на огромним просторима Евроазије нас чекају сировине, енергенти и велике шансе за дугорочне послове, а то значи и радна места. Као доказ овоме имамо данас велику српску популацију у Русији која се константно повећава, а којој припада и аутор овог текста. Русија и Евроазија данас економски брзо напредују и сматрамо да је животни интерес Србије да се прукључи овом врењу.

www.dverisrpske.com

Извор: Евроазијска Србија

Прогон 1995

У београдској цркви Светог Марка данас је одржан помен српским жртвама страдалим у хрватској војној акцији ”Прогон – етничко чишћење Срба 1995”. Хрватска акција – коју они називају „Олуја” – 1995. била је највеће етничко чишћење после Другог светског рата у Европи.

Andreja Živković: Vreme je za izlazak iz krize evropskih integracija

 

Andreja Živković:  Kratka istorija evropskih integracija

Novosti, Zagreb

(…) Nakon raskida sa Sovjetskim Savezom, Titova Jugoslavija postaje zavisna od zapadnih finansija i tržišta, u pokušaju da uspostavi balans naspram sovjetske moći na Balkanu.

(…) Ponovno pokretanje procesa evropskih integracija (nakon što je ostavka de Gola s mesta predsednika Francuske 1969. godine otvorila vrata prvom širenju na Veliku Britaniju, Irsku, Dansku i Norvešku) ohrabrilo je Evropsku zajednicu (EZ, prethodnica EU) da iskoristi detantu super-sila i okuša se u Istočnom bloku, iskoristi talas nezadovoljstva u Rumuniji i Albaniji usled kolonijalnih ambicija SSSR-a u sklopu Komekona, ali i da poveća regionalnu zavisnost od zapadnih finansija, tehnologije i tržišta u okviru pokušaja rešavanja problema investicija – kako bi unela nemir u samo srce sovjetske imperije i time izazvala njenu hegemoniju nad regionom.

(…) Za Evropsku zajednicu, trgovinske integracije sa SFRJ predstavljale su projektovanje njenih zajedničkih carinskih tarifa i zajedničke trgovinske politike na istok, što je bio ključni element mediteranskog širenja EZ u 1970-tim i 1980-tim godinama u borbi protiv Komekona i Istočnog bloka. Proširenje ograničenih trgovinskih povlastica trebalo je da podrži nezavisnost Jugoslavije od Istočnog bloka i proširi uticaj EZ na jednu od tampon država.

(…)  Izvozna orijentacija SFRJ zapravo je značila prilagođavanje njene proizvodnje tržištima EZ koji su finansirali neophodne kapital-investicije. Iako je Jugoslavija ubrzano postajala industrijska zemlja, njena trgovina sa EZ nije izgubila karakteristike manje razvijenih zemalja – uvoz kapitalnih dobara i poluobrađenih materijala u zamenu za sirovine, poljoprivredne proizvode i obrađena dobra naručena po ugovoru.

(…) Jugoslavija je postala glavna izvoznica nekvalifikovane radne snage u zemlje Zapadne Evrope koje su prolazile kroz period buma. Ovaj obrazac zavisnosti održao se do danas.

(…) Za srpske političare, recentralizacija federacije značila je ukidanje autonomije srbijanskih pokrajina, što bi slabašnoj srpskoj privredi obezbedilo domaće tržište. Za političare iz bogatih severnih republika (Slovenije i Hrvatske), rešenje je bilo manje, a ne više državne moći. Oni su zahtevali smanjenje potrošnje na siromašnije republike i po mogućstvu manje uticaja Federacije, budući da su to videli kao prepreku njihovoj konkurentnosti na evropskom tržištu. Tako je u praksi MMF/EZ program služio interesima velikosrpskog nacionalizma koji je težio stvaranju centralizovane Srbo-slavije. S druge strane, bogatije republike su koristile obećanje EU integracija kako bi opravdale odvajanje od SFRJ.

(…) Zahtevajući ukidanje republičkih ovlašćenja, namećući razarajuću, pritom nedelatnu, šok terapiju i stavljajući tačku na redistribuciju bogatstva od bogatijih prema siromašnijim republikama, MMF i EZ su zapalili fitilj nacionalističkog kolapsa Jugoslavije.

(…) U skladu s „Vašingtonskim konsenzusom“, predloženim od strane međunarodnih finansijskih institucija i institucionalizovanim u Jugoslaviji od 1980-tih, makroekonomska politika služila je kontroli snabdevanja novcem i inflacije, u cilju „cenovne stabilnosti“. Da bi se to postiglo korišćen je mehanizam „monetarnog sidra“, što je jedna vrsta fiksnog deviznog kursa. Sidro može da funkcioniše samo ukoliko se istovremeno sprovodi striktna monetarna politika zasnovana na visokim kamatnim stopama. Prava funkcija monetarne politike nije cenovna stabilnost, već „usidravanje“ dužničke ekonomije; tj. sprečiti deprecijaciju nacionalnih valuta i tako održati priliv otplata na račun dugovanja i držati cenu uvoznih roba niskom.

(…) U današnjoj Hrvatskoj, potreba za održanjem pariteta kune prema evru kako bi se predupredilo nekontrolisano razmotavanje dužničke spirale samo produbljuje krizu. Ovo je identična situacija kao u zemljama periferije, poput Grčke, u kojima važi sistem fiksnog kursa evrozone. Indeksiranje sprečava spoljno prilagođavanje putem devalvacije i nameće ono što se naziva „internom devalvacijom“, odnosno otplatu duga putem prolongirane štednje i napada na plate. Time se pritiska i potrošnja, a samim tim i sredstva za otplatu duga. Države regiona su efektivno izgubile svaku nezavisnost monetarne politike, a samim tim i ekonomski suverenitet, u prilog ECB. Postale su kolonije evropskog finansijskog kapitala.

(…) Težnja da se koristi investiranjem van zemlje kako bi potkopala plate i državu blagostanja u samoj Sloveniji govori nam da je slovenački izuzetak regionalnom neoliberalizmu samo iluzija.

(…) Zato, imajući u vidu strukturnu slabost regionalnog izvoza pod sistemom fiksnog kursa, CEFTA zapravo predstavlja slobodnotržišnu zonu za uvoze iz EU.

(…) Celokupna bivša Jugoslavija zarobljena je unutar procesa periferizacije.

(…) Podrška Hrvatskoj je bila način da se na Srbiju stavi pritisak da napravi kompromis, što izgleda da je uspelo, sa skorašnjim dogovorom na liniji Beograd-Priština, koji je institucionalizovao etničku podelu Kosova, tako učvršćavajući nacionalna rivalstva u regionu i ulogu NATO-EULEX kao arbitra. EU regionalizam stvara novo bojno polje za nacionalističke borbe iz doba bivše Jugoslavije.

(…) Mi kažemo da alternativa leži u Balkanskoj Federaciji, tj. u onakvoj saradnji koja bi ujedinila narode regiona oko zajedničkog cilja: oslobođenja regiona od spoljne zavisnosti i unutrašnjih sukobljavanja, maksimizovanja blagostanja svih naroda i njihovog postanka subjektima sopstvene sudbine. Iskustvo SFRJ je dokaz da sama logika tržišnog nadmetanja proizvodi neravnomeran razvoj i da može samo da produbi postojeće nejednakosti između regiona, čime se podstiču nacionalistička osećanja. Zato je prvi korak prema novom regionalnom poretku raskid s političkom ekonomijom finansijalizacije i njenom odbranom vrednosti novca (tj. duga) po cenu uništenja robe, u prilog političke ekonomije koja će redistribucijom resursa u postizanje zaposlenosti, socijalna davanja i životni standard promovisati blagostanje rada. Nacionalizacija banaka i industrije omogućila bi instrumente potrebne za regionalnu koordinaciju investicija, čime bi počelo rešavanje problema neravnomernog razvoja; za uspostavljanje mehanizama regionalne solidarnosti i saradnje; i za participatornu ekonomiku u kojoj suverenitet leži u rukama neposrednih proizvođača i lokalnih zajednica. Vreme je za izlazak iz krize evropskih integracija.

Bio-info

ANDREJA ŽIVKOVIĆ – sociolog, doktorand Univeziteta u Cambridgeu. Objavio je velik broj radova na temu političke ekonomije tranzicije u našim krajevima, povjesti socijalističke misli o nacionalnom pitanju na Balkanu i sociologije medija. Među značajnim radovima su The Balkan Socialist Tradition (posebno izdanje, Revolutionary History Journal, 8:3, 2003) i Revolution in the Making of the Modern World (Routledge 2007, sa Johnom Foranom i Davidom Laneom). Redovan je suradnik beogradskog marksističkog mjesečnika Solidarnost. Živi u Londonu.

http://www.novossti.com/2013/07/kratka-istorija-evropskih-integracija/

… još iz Novosti:

Slučaj Slovenije

Nekoliko proturječja europske ideologije

Piše: Primož Krašovec

To, što se projicira kao preostatak balkanskog mentaliteta i kulturne zaostalosti, zapravo je učinak imitiranja razvijenog europskog kapitalizma…

…

Piše: Josip Jagić

U EU-u danas imamo više od 30 milijuna farmi, koje bi se trebale natjecati s nešto više od dva milijuna američkih farmi što primaju ogromne subvencije na različitim razinama, a imaju dvostruko više obradive zemlje nego sve europske farme. Kako se tu natjecati? Nastavite čitati…

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Завера југословенских комуниста

Прва и Друга Србија

YUпараноја

ПОЛЕМИКА НА ДЕСНИЦИ – НАСТАВАК

Југословенство

ОДГОВОР ДРАГОСЛАВУ ПАВКОВУ – Југословенство II део

ТРЕЋА СРБИЈА

Бити Србин православац (данас, у Северној Србији)

Зоран Милановић, Србин католичке вероисповести, Србина, сина православног свештеника – Николу Теслу – прогласио за Хрвата

Stiže Đukanović – Osniva se balkanska policija ”BALPOL”: BALKANSKA PODVALA OKORELIH LOPOVA

23 године после слома СФРЈ ово је резултат борбе српских ”националиста”

НД Хрватску растурити, Срби и Италијани да поделе обалу Јадрана

Република Космет?

Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje

Нови људи и нова власт, али, тек када се заврши ријалити ”Србија” (око 2075. године)

Конкретне мере

 

Trajan Zec*: Gospodar rekonstrukcije

 

Ova tzv. rekonstrukcija pretvorila se u smrtno dosadan proces, kojim rukovodi vođa svih Srba u zemlji i rasejanju – Gospodar Vučić. Traje već mesec dana. Trajaće još toliko. Fenomen patološke zaljubljenosti u novog vođu dobrog dela napaćenog naroda najbolje je ostaviti po strani. Mada kažem, taj fenomen zaista jeste zanimljiv, pošto u normalnom svetu nije čest slučaj da jedna tako nepodnošljiva ličnost, koja je na političkoj sceni više od dvadeset godina, praktično preko noći postane predmet obožavanja svih medija, analitičara, dobrog dela opozicije, ali i građana, i to predmet obožavanja koji samo srpski savremni Vođa može biti. Dakle, nije više zanimljivo samo po sebi kako je to moguće da se naši sugrađani zaljube u najboljeg učenika Vojislava Šešelja, čoveka koji spada među najgnusnije proizvode devedesetih, već je zanimljivo odsustvo racionalnog procenjivanja učinka vlade kojom taj učenik zapravo upravlja. Valjda makar na tu kritiku imamo pravo?

Najpre porazno je što o njemu i naprednjačkoj politici svi ćute. Mediji i opozicija ćute jer ga se prosto plaše. Možda i sa razlogom – jer, sudeći po patologiji minulog rada, Aleksandar Vučić deluje kao čovek koji je spreman na svašta.

Zanimljivo je i to da tzv. liberalan deo javnosti takođe ćuti. Oni u njemu i njima vide bolesnu varijantu spasa za bolesnu zemlju. Ljudi sa te strane tarabe valjda smatraju da je napuštanje kosovskog fantazma najvažnija stvar koja se Srbiji desila u poslednjih dvadeset godina. I u pravu su. Međutim, nikako da se zapitamo šta će biti nakon implementacije sporazuma sa Prištinom, a šta će sa ovom zemljom biti nakon otvaranja prvog poglavlja u januaru 2014? Jer valjda treba da bude života i posle Kosova.

Srpska napredna stranka danas je najmoćnija stranka u Srbiji. Zapravo, mi u ovoj zemlji takvu moć koncentrisanu u rukama jednog čoveka i jedne stranke nismo imali od 1990. godine. I u čemu je tu tačno problem? Ta stranka ima moćnu vojsku koja može da pregazi Srbiju, ali nema oficire koji vojskom, državnim aparatom, ali i samom strankom mogu efikasno da upravljaju. SNS taj problem rešava upotrebom problematičnih, a najčešće katastrofalnih, kadrova kao što su Milan Bačević, Jorgovanka Tabaković, Nikola Selaković, Jadranka Joksimović, Miloš Vučević (Novi Sad), estradni radnik iz Zaječara Saša Mirković i sl. O Drecunu, Vulinu i Karićima da i ne govorimo. Najstrašnije je što javnost potpuno ćuti o načinu vođenja makroekonomske politike guvrenerke, ludilu kopanja moreuza na Moravi ili činjenici da Zaječar vodi osoba sa ovog snimka sa Youtube-a.

No, Aleksandra Vučića i ovu koaliciju najbolje je ogolio proces rekonstrukcije vlade. Stradali su Alisa iz zemlje čuda, vlasnik muzeja automobila, Mrkonjić, prof. Megatrend Obradović i ljubitelj aflatoksina Knežević. Pošto je teško objasniti kako je moguće da će tu „ozbiljnu i duboku” rekonstrukciju preživeti Bačević i Velimir Ilić, a kako šampionka zdravstvenog sistema S.Đ. Dejanović i cela dinastija Krkobabić, setili su se da skinu glavu Dinkiću. I mada konačan odlazak Dinkića u penziju ne predstavlja posebno dirljiv i tužan momenat (naprotiv), moramo se zapitati ko će ove sjajne ljude zameniti. Stros Kan? Ili Rudolf Đulijani?

Sledeće pitanje je koja i kakva parlamentarna većina će glasati za rekonstruisanu vladu? Dušan Petrović i Vuk Jeremić? E pa sjajno. Ovo društvo je pristalo na još jednu radikalsku predstavu koju režiraju Vučić i Tomislav Nikolić, zajedno sa svojim pašama, svastikama i ljubavnicama.

I ne samo to. Ova ekipa predvođena moralnom gromadom Vučićem ovih dana će odlučiti ko je osoba koja će u ime Srbije voditi dugoročan i vrlo težak proces pregovora sa EU. Takvu odluku Hrvatska i Slovenija su donele u javnoj raspravi, konsultacijama sa strukom, civilnim društvom, opozicijom i parlamentom. Ovde će odluku doneti Vučić i Dačić u pauzi dva sastanka posvećena Dinkiću i Obradoviću. Izabrana ličnost će biti bleda, i stručno i politički, jer osoba koja „će uvek govoriti istinu u lice, čak i kada se ne slažemo, ali ko će umeti da sasluša i razume potrebe naše zemlje, da ne bude običan klimoglavac kad ode u Brisel i da misli da mu je najvažnije u karijeri da sluša šta mu oni govore” ne postoji – osim u glavi Aleksandra Vučića.

Pa, sretna vam rekonstrukcija.

*Pseudonim

http://pescanik.net/2013/08/gospodar-rekonstrukcije/

…

Ко ћути док продају Косово и Метохију, ћутаће и за остало. Ако и проговори, после предаје КиМ и напуштања “косовског фантазма“, то ће урадити под псеудонимом.

Ова власт има критичаре, настаје, полако, и организована опозиција. Појавиће се нови људи, са именом и презименом. За 50 година – онда за 50 година, али, појавиће се…

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

ПОКРЕТ ОТПОРА и УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА (Н.В.)

Србија без опозиције (Н.В.)

Широооко (Н.В.)

Мали, кога шаљеш у Мали? (Н.В.)

Радослав Видаковић: У име Оца, и Сина, и Великог координатора

Ако је оскрнавио Видовдан, зар да му проблем представља дрво-запис? (Н.В.)

Остоја Симетић: Ко може да сруши Алека и његов двор?

Бошко Обрадовић: Kако је Вучић постао лидер Друге Србије?

Видовдан и државни непријатељ

Српска војска на КиМ први пут после 1999. (Н.В.)

Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању културе” (Н.В.)

…

Blic: „Kurir“ – reketaš svakog režima (Н.В.)

Vladan Jovanović: Pozdrav (Borjanki) sa peščanih plaža Sitonije

Zoran Panović: Zapad demokratski pokret u Srbiji sveo na zahtev za priznanjem Tačijeve (para)države

…

Нови људи и нова власт, али, тек када се заврши ријалити ”Србија” (око 2075. године) 

ТРЕЋА СРБИЈА (Н.В.)

Бошко Обрадовић и Миленко Срећковић – нови српски лидери

Miodrag Mihajlović – Čovek koji je sadio drveće

Nataša B. Odalović: Treći će biti sve brojniji

Treća Internacionalna konferencija mladih lidera iz dijaspore (Н.В.)

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ (Н.В.)

…

Нема ”али” између развоја пољопривреде и реиндустријализације Србије (Н.В.)

Захарије Трнавчевић је плаћеник ГМО лобија

Saopštenja Pokreta za slobodu

Vladan Jovanović: Rađanje balkanske Kolumbije

Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje

Текст скинут са сајта Пешчаник.нет

ANA RADMILOVIĆ: Organizovati protest protiv gej-parade je lako

Последице ”колективизације”

…

Владимир Вујић: НАШ НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ И ЕВРОПА

DRAGOLJUB PETROVIĆ: Dve Srbije u turbo-folku

Српска демократија и Империја(лизам) (Н.В.)

Zna se – Gospodar Vremena, ko drugi? (Н.В.)

 

Захарије Трнавчевић је плаћеник ГМО лобија

Покрет „Богата Србија“ организовао је у четвртак, 1. августа 2013. конференцију за медије на којој су се обратили Захарије Трнавчевић, председник овог покрета, народни посланик на листи ЛДП-а и др Радомир Стојшин, агроинжењер запослен у Монсанту (који је све време истицао да говори у лично име и да је на годишњем одмору). Како је Трнавчевић нагласио, одабир госта није био нимало случајан: „Желели смо да излагањем др Радомира Стојшина људи сазнају да нема разлога за страх и забринутост, да ГМО није нова опасност за Србију, како то поједине политичке опције говоре“. Међутим, поставља се питање, зашто су онда двојица полицајаца све време дежурала испред седишта „Богате Србије“ у улици Ђуре Јакшића? Кога су чували, и од кога?

Представници Двери свакако нису били добродошли на овој конференцији, али су успели да уђу. На самој конференији били су присутни и: проф. др Миладин Шеварлић, Биљана Ђоровић, новинар, као и један члан редакције познатог портала Зелене новине.

Погледајте како су представници Двери, који нису били добродошли на ову конференцију, својим питањима променили њен ток, збунили ГМО лобисте и саму Монсанто компанију, чији представник није знао да поуздано одговори скоро ни на једно постављено питање!

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=G7h6IVLwFM4

…

Никола Алексић

Еколошки покрет

Данашња конференција за новинаре која jе најављена у седишту Богате Србије, секције ДС која је увела ову минорну странку као и лажне зелене у Народну скупштину на својој листи, показује да припреме легализације генетички модификованих организама (ГМО) улазе у завршну фазу.

Било би смешно да није наша жалосна стварност, да једна матора дртина од 90 година служи злочиначким намерама легализације геноцида над садашњим и будућим генерацијама становника Србије. Има ли игде на свету такве идиотарије да сподоба, не би га нити човеком могли назвати, од скоро сто година одлучује о будућности још нерођених генерација заговарањем и промовисањем ГМО? Који је интерес маторе дртине од 90 година, која не зна да ли ће се сутра жива пробудити, да се залаже за геноцид над народом коме каже да припада и представља га у Народној скупштини? Тешко да би ико погодио прави интерес те монструозне дртине, осим ако није у питању болесна жеља да повуче за собом што већи број становника Србије у смрт из још болесније зависти на младости и животу других.

Општенародни бунт због запрашивања отровима са неба и због легализације ГМО је предвиђен за 28. септембар пред Народном скупштином у 12.00 часова и трајаће до испуњења захтева грађана Србије.

Како радили, тако нам Бог помогао!

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Небулозно. Зато га и зову ”тајкун”

Монсанто и МК Комерц

Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje

Писмо непријатељу

Нема ”али” између развоја пољопривреде и реиндустријализације Србије

Нови људи и нова власт, али, тек када се заврши ријалити ”Србија” (око 2075. године)

БОГата Србија

Нови људи и нова власт, али, тек када се заврши ријалити “Србија“ (око 2075. године)

Судећи на основу полемике око Службеног гласника (Љушић, Тешић, Албијанић и остали), затим, на основу дешавања (криминала) око реконструкција Народног музеја и Музеја савремене уметности у Министарству културе, затим, на основу “прозивки“ између Добрице Ериће и Светислава Басаре, судећи на основу козметичких промена у МУП-у и Војсци и пропалим реформамам правосуђа и образовања, на основу настанка фамозне Треће Србије из Новог Сада, отуђености Цркве од народа, закључујем да ће “ријалити шоу: Србија“ трајати још неколико деценија.

Након тога, ако уопште буде Срба и Србије, можда се догоди ово о чему пише Миле Милошевић (“Праг људске линије“). До тада, а то значи можда и до самог краја Срба и Србије, гледаћемо “Ријалити шоу: Србија“, о чему пише Наташа Б. Одаловић.

>

Mile Milošević: Prag ljudske linije

(…) Brojevi i događaji pokazuju koliko su drugačiji pravi ciljevi globalne elite. Oni su dakle pre svega elitno globalni jer samo tako mogu biti večni i utoliko i nema izabranog naroda. Naroda zapravo nema uopšte.

Kako god, kod nas Srba je to i najočitije. U Srbiji se ovaj element sistema ili resurs ne obnavlja, a odliva se, ne koristi se, ne čuva se, niti se vitalno leči i obrazuje. Posebno se ne razvija, tako da je i iz veberovske perspektive ravno samoj propasti to što se sa njim čini.

To je, nažalost, jedina merljiva istina srpskog načina postojanja. I za nju sigurno nije nikakva uteha što i ostali srpski resursi propadaju. A tek što se srpski zakon među ljudima konačno urušava, i to zakon koji je već podvođen ideologijama. I sad je potpuno spreman da i poslednje tragove sebe prepusti pred arhitektonikom mreža interesa da bi se nekoliko njih udenulo u transnacionalnu elitu, a ostali halucinirali svoje postojanje.

Dakle, za sve je očigledna kulminacija opadanja Srbije kao mesta naselja od 90-tih.

(…) U prošlom tekstu (Vrednosti i prilike), upravo smo se, osim problema koegzistencije vrednosti i prilika u Srbiji, dotakli posledičnog modusa života Srbije: preživljavanja kao problema neperspektivnosti toka odnosa vrednosti i prilika. Negativna agregatnost preživljavanja samog po sebi očituje se u slikovitom odurno stupidnom i dvorjansko-udvoričkom osmehu slaganja i veličanja svakog, sve dok doprinosi ličnom komforu u jednom sistemu koji inače favorizuje podmuklost.

Konačno, to je rezultat obaveznog nacionalnog samoponižavanja. Jer preživljavanje počiva na glorifikaciji lične ništavnosti, a onda nas sledstveno uvodi i u kolektivnu ništavnost jer, ako sami sebe ne obavezujemo na vrednosti našeg života i samopoštovanja, zašto bi to činio bilo ko? Zar stvarno neko polaže očekivanja u univerzalna „ljudska prava“ i važenje međunarodnog prava? Tu iluziju rado ovde spominju, kao da su decenije prespavali, kao, eto, to je „normalno“, time Srbi ponovo žive među „normalnim“ narodima? Doduše, bez ikakvog truda da se brinu za vlastiti život, opstanak, da istaknu naša kolektivna prava?

Da među nama ne važi nikakav zakon i da, posledično, Srbija nije mesto naselja, to i nije moguće. Da se u potpunosti ne doseže prag ljudske linije u našem društvu, nego da sve počiva na pukim frazama o životu i falsifikatima o stanju života.

Upravo taj površni i tek sebično-cinični sistemski izostanak praga ljudske linije u našem društvu jeste ona osobina koja ne kvalifikuje ni jednu srpsku instituciju kao i ni jednu srpsku stranku da ima bilo kakve veze sa bilo kojim društvom i ljudima. To su tek asocijacije interesa koje parazitiraju zbog sebe, bez stvarne namere da neguju život kako bilo kog čoveka tako i društva. Samo parole, samo samoodržavajuće ljušture koje bukvalno shvataju pi-ar, bez i minimuma ozbiljnosti, odgovornosti i utemeljenosti. Zato i ne znamo ko nam je narod, gde su granice države – sve je relativno, sve osim nihilističkog samoodržanja.

Zato je bilo i ostaje samo jedno rešenje u Srbiji – da ozbiljni ljudi, sa znanjem i iskustvom, životno samoodgovorno izrade pakete mera, a da ljudi iz svih struktura srpskog društva od toga izgrade politike, i da se jedno i drugo pretoči u pokret, kako bi napokon ušli u novu epohu nacionalnom odlukom, a ne lutrijskim očekivanjima.

http://www.standard.rs/mile-milosevic-prag-ljudske-linije.html

…

Nataša B. Odalović: Rijaliti šou: Srbija

(…) Cela situacija, međutim, sa vladom toliko je gnusna, čitava opoziciona scena toliko neuređena, neutemeljena i nejasna, da se zbilja divim svim entuzijastama javne analitičke scene koji „ocenjuju“ učinke „rekonstrukcije“, kao da nije jasno da je u pitanju totalna blokada demokratskog procesa i blokada razvoja demokratskog društva.

(…) Nastavićemo dalje sa procesom šouizacije celokupnog društva: mediji će uskoro emitovati samo šou-programe, Vlada će se i dalje rekonstruisati ogoljena i opasna, opozicija će sa Kedomirom Kedom na štitu, ili bez njega, da se rijaliti skija dok sve ovo prođe, DS će rijaliti pisati saopštenja, kao nekada DSS, i tako sve dok svi mi zajedno ne postanemo rijaliti šou: Srbija. Tek tada, prosto, po zakonima dijalektike, šouizacija će ukinuti samu sebe, a ko preživi, počeće iz početka da gradi temelje demokratske Srbije. Živeli! 

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/rijaliti_sou_srbija.891.html?news_id=265331

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Бити Србин православац 

БОГата Србија

Последице ”колективизације”

Глупаци и преваранти

Ако нестану Звезда и Партизан…

UDBA – ознака (не)квалитета (ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА)

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

Конкретне мере

Samo kozmetičke promene u vrhu MUP-a

Писмо непријатељу

Hiljade prevarenih građana još uvek čeka stanove

Коме одговарају и коме служе запослени у ВОА и БИА?

Јелена Бркић: Трошимо више него што зарађујемо

Број становника Србије (без КиМ) у 2012. години смањио се за 59.676

ТРЕЋА СРБИЈА

Zaštitnik građana tvrdi da EU ne traži elektronske zdravstvene knjižice

FONET

Zaštitnik građana Saša Janković danas je zatražio sednicu skupštinskog Odbora za zdravlje i porodicu kako bi se rešila pitanja oko zamene zdravstvenih knjižica, pošto mu je Delegacija EU u Srbiji potvrdila da zamena postojećih nacionalnih zdravstvenih knjižica plastičnim karticama sa čipom nije obaveza Srbije u procesu pridruživanja.

“Postoje prava građana iz zdravstvenog osiguranja koja su ili neostvarena ili nepotpuno ostvarena, a čije poštovanje je mnogo preče od zamene papirnih knjižica plastičnim karticama, koje građani treba da plate po 500 dinara, u ukupnom iznosu većem od 20 miliona evra“, istakao je Janković.

Prema njegovoj oceni, dosadašnje insistiranje Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja na tom trošku za građane i pozivanje na navodnu, a u stvari nepostojeću obavezu u procesu pridruživanja EU može se shvatiti na različite načine.

…

СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Samo kozmetičke promene u vrhu MUP-a

Hiljade prevarenih građana još uvek čeka stanove

Samo kozmetičke promene u vrhu MUP-a

 

Nove kadrovske promene u Ministarstvu unutrašnjih poslova, odnosno imenovanje devet načelnika Uprave kriminalističke policije (UKP) i Policijske uprave Beograda, ne predstavljaju reformu policije, već rotiranje kadrova unutar nje, smatraju sagovornici Danasa. Najbolji pokazatelj „imitacije“ reforme je nedavno razrešenje komandanta Žandarmerije Bratislava Dikića, koji je nakon smene imenovan za pomoćnika direktora policije.

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/samo_kozmeticke_promene_u_vrhu_mupa.55.html?news_id=265314

…

Независни полицијски синдикат и Синдикат српске полиције затражили су од министра унутрашњих послова Ивице Дачића да у реконструисаној влади више не обавља тај посао, јер, како оцењују, у протеклих годину дана са места премијера није имао времена да се бави и полицијом.

…

Више од 90 превозника који саобраћају на међуградским линијама због страха од одмазде полиције не траже карту припадницима МУП-а иако се полицијским службеницима из буџета исплаћује новац за путне трошкове за долазак и одлазак са посла, сазнаје Пиштаљка.

…

СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Писмо непријатељу

Hiljade prevarenih građana još uvek čeka stanove

Коме одговарају и коме служе запослени у ВОА и БИА?

Војско! Полицијо! Коме сте се ви заклели?

Hiljade prevarenih građana još uvek čeka stanove

 

Hiljade prevarenih građana još uvek čeka stanove u Filmskom gradu

Piše: Anđela Milivojević, u saradnji sa PG “Mreža”

CINS

Rešenja Privrednog Apelacionog suda i stečajni proces onemogućavaju obeštećenje preko hiljadu građana koji su izgubile milione evra tokom izgradnje stanova u naselju Filmski grad u Beogradu. Svi ovi ljudi, kao i oko 60 firmi, prevareni su u piramidalnoj šemi izgradnje stambenog kompleksa iza koje su stajali čuvena firma “Stankom” i manje poznata “Delta Legal”

Šezdesetjednogodišnja Divna Pavlović je pre skoro deset godina kupila lokal u izgradnji u naselju Filmski grad na opštini Čukarica u Beogradu. Ona je 2003. prodala svoj stan kako bi kupila lokal za ćerku i obezbedila joj posao.

Obećavano joj je da će zgrada biti gotova do septembra 2004, pa do kraja godine, a kada se ni to nije desilo, odgovorne firme su prestale da joj se javljaju. Divna danas i dalje gleda prazno zemljište jer zgrada gde je trebalo da bude njen lokal nije nadrasla ni temelje.

“U međuvremenu mi se ćerka razbolela. Ova agonija ne može da se opiše. Samo treba da se izdrži i da se izborimo protiv maltene kompletne države”, govori Divna kroz suze.

(…) Zajedno sa stečajnim upravnikom Sašom Radulovićem prevareni pokušavaju da kroz plan reorganizacije preuzmu firmu “Delta legal” u svoje vlasništvo i konačno završe kompleks.

“Mi smo bili presrećni, skoro smo počeli da pevamo u sudnici kada smo izglasali plan reorganizacije”, seća se Divna.

Međutim u januaru 2012. počela je nesrećna saga u kojoj je Privredni sud tri puta usvojio plan reorganizacije, Privredni apelacioni sud kao viša instanca tri puta ga je vratio na ponovno glasanje, a gradilište je postalo zarobljeno u sudskom sporu.

(…) Stečajni upravnik Saša Radulović kaže:

“Interesantno je da po Zakonu o parničnom postupku ne možete jednu presudu ukinuti dva puta. Privredni apelacioni sud je trebalo ili da preinači ili da potvrdi rešenje Privrednog suda. Treći put kada je vraćen plan reorganizacije naložena je i smena sudije Ljiljane Subotić. Dakle, imate stečajnog sudiju koja uživa ogromnu podršku većine poverilaca, koja radi u njihovom interesu, a za koju je Privredni apelacioni sud naložio da se smeni i postavi novi sudija”. Radulović ističe da Apelacioni sud ima i sudsku praksu koja kaže da se planovi reorganizacije ne ukidaju i zbog toga smatra da “ako sami poverioci odluče šta će da rade sa svojom imovinom, onda tu nema mesta sudu da se meša u njihovu volju”.

CINS je pokušao da razgovara sa predsednikom Privrednog apelacionog suda, Miroslаvom Nikolićem, kako bi pokušao da dobije objašnjenje ove situacije. Privredni apelacioni sud, međutim, nije želeo da da bilo kakav komentar. U pisanom odgovoru elektronskom poštom, sud je odgovorio jedino da je “Privredni apelacioni sud nakon višestrukog ukidanja prvostepenih rešenja, koje je prouzrokovano odbijanjem postupajućeg sudije da postupi po nalogu iz drugostepene odluke, predmet dao u rad drugom sudiji, primenom načela hitnosti i efikasnosti stečajnog postupka“.

Pravnik Živorad Ikonović iz advokatske kancelarije Simeunović-Ikonović, kome je CINS dostavio svu dokumentaciju iz ovog stečajnog postupka, kaže: “Privredni apelacioni sud u Beogradu nije mogao drugi put da ukida prvostepenu presudu i vrati je prvostepenom sudu u smislu odredbe iz člana 373. Zakona o parničnom postupku”.

Paralelno sa stečajem firme “Delta legal”, odigravao se i stečaj “Stankoma”

(…) Po rečima poverilaca krajem 2012. godine, Poreska uprava nije glasala za plan reorganizacije pred Privrednim sudom i tako je proglašen bankrot. Stečajna upravnica “Stankoma”, Andrijana Živanović, tada nije iskoristila zakonsku mogućnost da traži rok od 30 dana za izmenu plana. Za većinu poverilaca “Stankoma”, to predstavlja jasan znak da ona ne radi u njihovom interesu.

“Skupština “Stankoma” je sa 98 posto glasova odlučila da se ide u reorganizaciju. Niko od nas nije slutio šta će se desiti, bili smo zatečeni, pokušali smo da utičemo da se odloži glasanje, ali niko to nije prihvatio. Apsurdno je to što Poreska uprava nije glasala, zato što je njima priznato više novca nego što potražuju”, kaže Života Milinković.

Jedna od glavnih tačaka žalbi predstavlja i činjenica da se jedan broj prevarenih građana uselilo u nekoliko poluzavršenih zgrada u Filmskom gradu. Iako je stečajni upravnik dužan da, po Zakonu o stečaju, čuva stečajnu masu, odnosno gradilište, po tvrdnjama poverilaca – ona to nije učinila.

(…) I nakon više poziva CINS-a i TV Mreže, stečajna upravnica “Stankoma” Andrijana Živanović nije prihvatila poziv za intervju, navodeći kao razlog da ne želi da komentariše postupke koji se trenutno nalaze pred sudom.

ЦЕО ТЕКСТ И ВИДЕО:

http://www.cins.org.rs/?p=13994

…

СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Писмо непријатељу