Balkanist – Балканист

28 августа, 2013

BY 

THE CHURCH OF SCIENTOLOGY WANTED A BALKAN HOLY LAND

When it comes to the Church of Scientology, no fiction could ever trump reality in terms of sheer bizarreness. Perhaps nowhere is this fact more evident than in the revelation that the church had a completely delusional plan to unite the countries of Bulgaria, Greece, Albania, and the entire former Yugoslavia into a single, Scientology-controlled megastate.

(…) No Hollywood screenplay writer could ever imagine the totalitarian nightmare of a Hollywood Holy Land, even if that screenplay writer was a Scientologist (and we all know there are plenty of those). Let’s take a look back at the terrifying, Xenu-fearing dystopia that never was, and breathe a collective sigh of relief that the only terrain Scientology controls today is Hollywood.

Super Power © (Áron Birtalan/http://aronbirtalan.tumblr.com/)

The Bulgravia project was introduced in the early 1990s, when the Church of Scientology and other opportunists of all kinds recognized that the economic and political situation in the Balkan region was extremely fragile, and thus ripe for infiltration and control. But the Bulgravia idea was first mentioned several decades earlier, by charismatic con man and pathological liar, Scientology founder L. Ron Hubbard. In his policy letter “The Responsibilities of Leaders” dated 1967, Hubbard writes about power: How to wield it, and how to transfer it to a successor. On the latter point, Hubbard believed it was desirable if a departing leader had somewhere to run, preferably somewhere where the authorities are easily bought. As Hubbard instructed:

When you move off a point of power, pay all your obligations on the nail, empower all your friends completely and move off with your pockets full of artillery, potential blackmail on every erstwhile rival, unlimited funds in your private account and the addresses of experienced assassins and go live in Bulgravia and bribe the police.

Nepotism, weapons, blackmail, political rivalries, assassins, and bundles of cash funnelled into personal bank accounts in the Mediterranean: to his credit, LRH was actually pretty accurate in his foretelling of the real life 1990s in “Bulgravia”. Perhaps his successors recognized this, and decided it was time to make the ramblings of their sci-fi messiah an earthly reality.

HOW TO WRITE ABOUT THE BALKANS

(…) However, you know that news of this “progress” will be met with disappointment by some of your readers and colleagues. Complaints have already been lodged. Dubrovnik now seems “too polished”. Restaurant menus in some of the region’s hotspots are now “too refined”. Porto Montenegro is “over-manicured”. Its “swanky hotels” are “utterly soulless”. These places have become too European and thus, insufficiently Balkan for adventurous Europeans on bargain vacations.

You should reassure your anxious readers that the region remains quite unpolished and unmanicured in places, and that besides Croatia and Slovenia, it’s unlikely that there will be any new Balkan entrants to the “European family” for at least ten tourist seasons.

Balkanist -

Balkanist is an experimental, bilingual platform featuring politics, analysis, culture, and criticism for a smart international audience underwhelmed by what is currently on offer. Our aim is to provide bold, uncompromising coverage of the Balkan region and everything to its East. We’re entirely independent, and are not affiliated with any organization, company, or institution.

http://balkanist.net/


Ана Радмиловић: Покосовски циклус – Избори

27 августа, 2013

anaradmilovic

Јужно од Ибра, као и до сада, уцене и претње. Функционери Самосталне либералне странке (СЛС) туку и малтретирају грађане, прете им отказима и остало из репертоара ове криминалне организације, а све да би грађани потписали њихову листу. Друга страна је Јединствена српска листа, са недавно смењеном Радмилом Трајковић на челу, и трећа, нова, Заједно за будућност – настала на иницијативу Ненада Рашића, бившег функционера СЛС. То је Југ.

Ништа се битно није променило, осим што је сада ужас почео да јуриша ка врхунцу и људи су почели јавно да говоре да их је страх. Страх их је у Грачаници, Партешу, Гњилану, хапсе их јер су претучени од стране фунционера а пошто су рекли да неће за њих гласати (као Гаврло Ничић, пре неколико дана, којег је у Партешу претукао Ненад Цветковић Чичко, члан главног одбора СЛС.

ПЛАШЕ СЕ И СВОЈЕ СЕНКЕ

И даље смо на Југу. Страх је раднике Дома здравља Грачаница који на питање „кога се то боје“ одговарају са „и једне и друге“. И једна и друга – у преводу – значи и стара и нова директорка. Смењене Раде Трајковић, кажу, плаше се јер „може да се врати“, а новопостављене Јелене Крчмаревић (иначе, ове године у мају осуђене на шест месеци условно, због шверца лекова) јер је „криминалац“. Плаше се, затим, Теслице (градоначелника, Бојана Стојановића – то је име које, када укуцате на Гоогле, нађете чист ужас, лоповлук, огромана новац, претње, криминал…) и, претпостављам, плаше се своје сенке. Мада то не признају.

Зашто Србија (за Косово је јасно) на челна места поставља тако, благо речено, дискутабилне људе? И шта ће на челу једног дома здравља особа која је једва избегла затвор, али није успела да избегне условну казну? И шта ће на челу општина, посебно Косовског поморавља, манијаци који пребијају грађане, бивши робијаши који су одговарали за силовања итд? Питање је реторичко, наравно.

ЗАТИМ СЕВЕР

Неспреман за изборе, са само једним познатим човеком који ће на њих изаћи – Оливером Ивановићем; са ставом досадашњих лидера Срба да се на изборе не излази (иако им сама Србија поручује да изађу јер ће сами платити цену несхватаја да су се ствари мало промениле); са новопостављеним и јавности не баш познатим људима чудних биографија.

Најсеверније – Лепосавић. Нови потпредседник општине је Радош Михајловић, кадар СПС, човек који је подржавао барикаде и паљење прелаза на Јарињу заборављене 2011. године. То је градић који је пре последњег цртања граница (пре педесетак година) припадао Србији, тј. није био део АП Косова. Контрадикторно, али за српску причу уобичајено, од тог се градића сада очекује највећа излазност на косовске изборе и кооперативност у новом послу, на који остатак Севера изгледа није спреман.

У НВО ЕУ Инфо Хоусе на место које је остало празно када је бивши прегалник Момчило Арлов завршио у затвору због необичног случаја шверца оружја из Хрватске, преко Неготина – на Косово, дошао је озбиљнији кадар – Ненад Радосављевић, власник ТВ Мир, а градић је дао и једног од саветника председника СЛС Слободана Петровића, извесног Крстовића, који је некада радио у коалицији Повратак.

Мало јужније, Зубин Поток, са своје стране дао је Ивана Продановића (такође СПС), директора фабрике слаткиша Косовик, човека који има две фирме и дужи низ година ради са нафтом коју дистрибуира широм Косова. Такође, увозник је и скупе прехрамбене робе. Еулекс га описује као младог контроверзног бизнисмена с јаким везама у (наравно) СПС. Требало је да буде и директор студентског центра у Косовској Митровици, али није прошао због кривичне пријаве коју је против њега поднео МУП Србије. Српска полиција заинтересована је за њега због враћања робе у Србију са Косова, што ће рећи скидања ПДВ са исте.

Затим Звечан, Мишко Ацић (неким чудом, исто СПС), нови председник СО Звечан. Према опису КФОР, с којим је често у контакту, оцењен као човек малог ауторитета у заједници, нестабилан и без здравих резона.

У Косовској Митровици остао је, несмењен, Крстимир Пантић – вероватно једини познат широј јавности.

Очекује се да на изборе изађе највише седам одсто становништва Севера.

Помиње се некаква „јединствена листа“ и једини који је дао коментар на ту листу (није познато ко је прави, где и зашто – нагађа се да је реч о једној српској странци из Београда, али за то нема доказа) био је Оливер Ивановић, који сматра да је то непотребно на Северу, где је српско становништво већинско. Као и да такве „јединствене листе“ можда треба правити на Југу, где је Срба мало и где су српске странке толико наоштрене једна против друге да је становништво почело да испашта и да се плаши свих учесника у политици, међу својим сународницима.

То је, наравно, страшно – јер ће те људе сутра представљати (као и јуче) људи којих се боје и људи који, то је очигледно, нису показали интерес ни за шта друго осим за споствено богаћење. Њих не занимају чак ни политичке каријере, они живе од данас до сутра, свесни да прекосутра могу да освану у затвору (што некима не би било први пут) и они су као такви свакако погубни за заједницу.

На питање поводом тврдње многих медија у Србији, где се каже да „Приштина омета припрему Срба за изборе“ – како Приштина то ради? – одговори су немушти и своде се на неодређене коментаре о поткупљивању српских политичара и слично. На питање које се намеће и које природно произлази из овога – да ли су Срби с Косова малолетни па им се Приштина меша у прављење предизборних програма и странака – наравно, нема одговора, то питање није умесно ни поставити, непристојно је и реторичко. Али се ипак намеће.

Balkanmagazin

Заборављени Југ

26. август 2013.

Србин претучен код Гњилана

ГРАЧАНИЦА, окупиране територије – У селу Станишор у близини Гњилана, тројица Албанаца претукла су Марка Станковића из Горњег Кусца код Гњилана, јавио је КиМ радио из Чаглавице, пренели медији.  Марко је био са девојком, а нападачи су му одузели возило. Отац нападнутог, Станоје Станковић, рекао је да су нападачи били наоружани ватреним оружјем и да су говорили албански. Теже повређен, Марко Станојевић је најпре пребачен у гњиланску болницу, а када му се стање погоршало, превезен је у Клиничко-болнички центар у Грачаници.


Шта чека Ивана Тасовца и Сашу Радуловића ако постану министри?

27 августа, 2013

 

Nulta i svojta

Komentar Danas

Trebalo je svi da se prepadnu kada je država objavila nultu toleranciju za poreske obaveze, ali ispostavilo se da oni veliki, kojima se godinama gledalo kroz prste, imaju rešenja i za tu situaciju.

Ključ je da menadžment ili vlasnik ima nekog svog u vladi, jer tako se u Srbiji decenijama stiče epitet uspešnog privrednika. Onda je lako sročiti objašnjenje koje bi trebalo da bude što uverljivije, mada zvaničnicima kada tako nešto objašnjavaju, više niko ne veruje. To je iskustveno dostignuće.

Tako se privela kraju, ali još nije završila i ujdurma sa Simpom. Ispalo je da porez plaćaju svi (koji nemaju „zaleđinu“), a oni koji to ne mogu, jer su novac iz poslovanja usmeravali već-ne-zna-se-gde, padaju na državne jasle, gde će njihovi dugovi biti izmireni na teret poreskih obveznika. To se zove nulta tolerancija. Javnost neće saznati koliko će nas, kada se podvuče crta, koštati nova nacionalizacija firmi po osnovu poreskog duga.

Neće biti odgovornih ni za to što država nije radila posao za koji je građani plaćaju, što je dozvolila da ta ili njoj slične kompanije, godinama ignorišu svoje obaveze – fiskalne, prema radnicima, dobavljačima, kreditorima… Firmu će i dalje predstavljati kao uspešnu i vrednu spašavanja, ali će i zvaničnici i menadžment hladno da izbegnu odgovor na pitanje zbog čega, ako su toliko dobri, nisu plaćali svoje dugove.

Političari će, takođe, pokušati još jednom da nam serviraju idilu u kojoj država domaćinskim upravljanjem popravlja stanje, stavlja kompaniju „na noge“ i pronalazi strateškog partnera ili novog vlasnika. Mada, teško da će iko više nasesti na tu sliku, jer svi znamo da država imovinom i firmama upravlja kao da su „Alajbegova slama“.

Na kraju, pitanje koje nas muči jeste po kom kriterijumu se određuje koje će firme otići u stečaj, a koje će se spasavati na račun građana? Veliki broj radnika sigurno nije presudan, jer da jeste, i putari iz Nibens grupe – bilo ih je oko 5.000, koliko zapošljava i Simpo – posle hapšenja vlasnika i poništene privatizacije mogli su da očekuju da će ih preuzeti država. Argument u prilog je i što su ti građevinci već imali ugovorene poslove na trasama Koridora, obezbeđeno finansiranje iz domaćih i stranih kredita. Ali, oni su završili na ulici, bez otpremnine, čak ni izvinjenja što je preduzeća koja su godinama stvarali država prodala sumnjivom kapitalu.

Pravićemo se da očekujemo odgovor, ali, u stvari, znamo da je on negde pri početku teksta.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/nulta_i_svojta

***

Zdravo za gotovo

Nadežda Milenković 

Uzimati stvari zdravo za gotovo – nije zdravo. Nije zdravo za osobu, a nije zdravo ni za društvo. Ponekad se smisao ili besmisao jedne pojave najlakše sagleda ako se ista ta pojava zamisli u nekom drugom segmentu društva.

Zamislite da, posle koncerta filharmonije, neko iz publike, nezadovoljan što na repertoaru nije bila kompozicija koju je želeo da čuje, utrči u deo za orkestar i dirigentu demonstrativno oduzme palicu. I zamislite da sutradan, na konferenciji za medije, taj dirigent, sedeći kraj osobe koja mu je otela palicu, kaže kako to nije bio incident već je on sam osetio potrebu da palicu dobrovoljno preda osobi iz publike jer je publika podjednako važan faktor u izvođenju svakog muzičkog dela. Nezamislivo vam je? Pa ipak se baš tako desilo samo što su akteri ovog događaja bili kapiten fudbalskog kluba i vođa navijača. Jedna ista, inače nedopustiva stvar, u prvom slučaju nam je nezamisliva, a u drugom skoro pa poželjno ponašanje.

Zamislite sad da neko u restoranu naruči pečenje i pivo, pojede, popije, pa pozove konobara i kaže da se predomislio, da sad želi ribu i vino. I da traži da se ona prethodna narudžbina ne računa. U boljem slučaju konobar bi se nasmejao, u gorem bi pozvao policiju. Ali, šta će biti ako opet zamenimo likove i situaciju pa zamislimo naše danas vodeće političare koji traže da im se prethodni politički ceh ne obračunava jer, ma šta da su radili devedesetih, sada rade pravu stvar za ovo društvo? Hoće li konobar da se nasmeje ili da pozove policiju? Pa, to dosta zavisi od konobara – neki su spremni i da progutaju blok u koji su zapisali prethodni račun.

Naravno da čovek ima prava da se predomisli, to je legitimno, ponekad i poželjno, a ponekad, bude li sreće, čak i na opšte dobro, ali to ne znači da mora da mu se oprosti račun za ono pečenje i pivo jer je sad prešao na ribu i vino, zar ne? Pa makar i da je jelovnik promenio jer je odlučio da posti.

Jer naše reči i naši postupci proizvode neko dejstvo. Ne možete da studirate rudarstvo, a da zahtevate da vam izdaju diplomu u kojoj piše da ste filozof. Ko je imao sreće da poživi malo u godinama pre devedestih može da posvedoči da je govor mržnje bio nedopustiv u javnom prostoru. Prvi put se pojavio u državnom Dnevniku tadašnjeg RTS-a i u državnom parlamentu, odakle se prelio na ulice i ulio u naše institucije, naše domove i naša srca. Oni koji su tu septičku jamu iskopali i godinama zdušno punili sada su ljuti što je neko u međuvremenu nije izdrenirao i ispraznio. Kao da ne znaju da u životu tako ne biva i da će morati sami da je prazne.

http://pescanik.net/2013/08/zdravo-za-gotovo/


Данило Мандић: Не буди наиван, веруј вођи!

27 августа, 2013

„Причај то неком другом”, каже колега свом супарнику, „ја сам из Србије!” Био је то интелектуални нокаут. Деценијама гајимо политичку културу у којој нема веће срамоте него бити наиван. Нада и идеализам (од кога млади посебно болују) једино се могу приписати лаковерном и неискусном слепцу. Препознавање опште трулежи и безнађа знак је не само мудрости, него и својеврсне солидарности с националним цинизмом.

Зато је добра вест кад стручне студије кажу да Срби не верују никоме. Не верују ни држави, ни странкама, ни банкама. Поверење најмање дају медијима, шалтерским саопштењима и својим суграђанима на локалу. Скептични су према Хагу, хуманитарним акцијама и вакцинама против грипа. Понајмање верују истраживањима јавног мњења, која кажу да Срби не верују истраживањима јавног мњења. Чак и вера у војску и цркву испада скромнија када поверење у конкретне представнике упоредите с поверењем у институције. Критичке свести, наизглед, имамо на претек.

Али ту је квака. Деценијама подаци показују широко распрострањену и упорну склоност ауторитарним вредностима у јавном мњењу. Србија је на челу источноевропских земаља по вери у „чврсту руку” као „једини и најбољи начин” да ствари крену набоље; по вери у „енергичног и праведног вођу”, који се беспоговорно мора слушати; у то да велики лидер, чак и кад то тако не изгледа, „ради оно што је исправно”. Оваква веровања су умирујућа али фантастично погрешна. Социолози образовања слажу се да је сигуран начин да побољшате конкурентност на тржишту рада да школски систем и породице охрабрују критичку мисао. Срби се таквим бајкама не дају завести и шездесет одсто их мудро верује да су „послушност и поштовање ауторитетанајважније врлине које деца треба да науче”. Консензус међу политиколозима је да су системи засновани на личностима, а не институцијама, склонији корупцији, а да је корупција главни проблем нашег друштва. Осталих 57 одсто држи да је „најважније наћи енергичног, строгог и праведног вођу кога ће сви слушати.”

(…) Такозвани „параноидни стил” гледања на политику и друштво – који карактеришу екстремна сумњичавост, претеривање и негативно поједностављивање – блиско је повезан са својом супротношћу: склоности фантастичним, наивним и магијским веровањима. Скепса која се пренаглашава у једном домену потпуно откаже у другом. Као параноик који је једнако уверен и да доктор жели да га убије и да ће му амајлија излечити рак, екстремно сумњичава јавност је често наивна. Апологете ауторитарних вредности њих приписују историјском искуству, по коме смо напредовали искључиво уз јаког, вредног и племенитог вођу. Мала доза цинизма ту не би шкодила.

докторанд на Харварду

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Popularnost-teorija-zavere/Ne-budi-naivan-veruj-vodji.sr.html

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Zna se – Gospodar Vremena, ko drugi?

Српска демократија и Империја(лизам)

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ 

Аристократија и демократија

Božidar Mandić: Komunizam i demokratija

Последице ”колективизације”

 


Зоран Ћирјаковић: Прави Срби и случајни Хрвати

27 августа, 2013

Да би Хрватска могла да „оде са Балкана” и буде прихваћена у друштву ,,модерних” и „цивилизованих” Европљана њено зло је морало да престане да буде посматрано као хрватско

У доминантним тумачењима холокауста као да недостаје једна реч. Често се помињу нацисти и добровољни егзекутори, (малобројне) психопате и (многобројни) обични људи, тоталитарни режим и пропаганда, али ту некако нема много Немаца.

Није реч само о политичкој коректности. Хвале вредан обзир у великој мери одражава широко прихваћено веровање да Западна Европа представља синоним за модерно, културно и цивилизовано – оно подразумева и да у срцу Европе, у домовини Канта, Хегела и Вебера, једно овако велико, тешко појмљиво зло може бити или банално или знак неке тешке али, ипак, акутне болести. Тако је у причи о око шест милиона убијених Јевреја, без изузетка голоруких цивила, немачка култура испала невина.

Нажалост, у доминантним тумачењима југословенских ратова деведесетих за све као да је крива само једна култура – ту све врви од Срба. Чак и када су описани као Милошевићеви, контаминирани, паланачки или бестијални, нагласак је на томе да су Срби, људи програмирани својом наводно геноцидном културом.

Зато кривица једног Србина данас, по правилу, није схваћена само као индивидуална – она је увек културална, што, практично, значи колективна, српска. Ту треба тражити и неке од разлога зашто је Сребреница постала „српска”, а стотинак пута већи Аушвиц остао „нацистички”.

Етноцентричне интерпретације овдашњег зла су поново добиле на замаху када је прошле недеље објављен снимак веселих братуначких Срба како певају и играју уз одвратну песму чији је рефрен „Ој, Пазару, нови Вуковару, а Сјенице, нова Сребренице”.

Песма позива на понављање наше две највеће срамоте и заслужује најоштрију осуду. Нажалост, она је до сада углавном остала у сенци тумачења која један ружан догађај ваде из контекста, деполитизују и везују за националну, у овом случају српску културу.

У уводнику објављеном у сарајевском „Ослобођењу” под насловом „Нож, жлица, Сјеница” Борис Дежуловић је претеће шовинистичко лумповање представио као својеврсну екранизацију популарног српског обреда – банални израз једног културом уобличеног зла.

Дежуловић је своју културом обојену слику сместио у виц који му је наводно испричао извесни Кожо: „Елем, дошла на српској слави храна за стол, а један рмпалија халапљиво дохватио месо, па га рукама черечи и трпа у раље. ’Ножем, брате, ножем’, дискретно га домаћин мунуо лактом, а овај се тргнуо и дохватио нож: ’Кога, брате, кога?’ Има тај виц и видео-спот, видјели сте га ових дана на Јутјубу, запис из Братунца, са тамошњег традиционалног вашара”.

Али, док Дежуловић у једном злу препознаје српске црте, на другом не види хрватско, већ како пише, „усташко лице”. „У Хрватској је превише усташких п…ица које чврсто држе до својих ставова све док за њих не треба рискирати”, изјавио је у емисији ,,Недељом у 2” на ХРТ-у.

Тако усташе, слично као и нацисти раније, бивају одвојени од културе – нечега што је постојано, што се тешко мења, а камоли „лечи”, а њихова злодела се везују за појмове који сугеришу да се ради о нечему што је привремено ишто се да контролисати, производ људске слабости, ретке болести или пролазне идеологије.

Ту нема ничег спорног. Штавише, масовним злочинима и прогонима у двадесетом веку обично је претходило оцрњивање и клеветање једне културе и људи који је носе у себи. Зато свако раскидање везе између културе и зла треба поздравити. Проблем настаје онда када се примењују двоструки стандарди, када исти принцип не важи за све.

Дежуловић је један од аутора који нам сугеришу да су хрватски злочинци само случајно Хрвати, својеврстан национални отпад према коме сплитски новинар не скрива гађење и презир, док су српски зликовци и људи ,,помјерене памети” представљени као отелотворење правих Срба, слика и прилика српске културе.

Оваква схватања су постала широко прихваћена. Не треба их губити из вида када размишљамо о равнодушности према трагичној судбини крајишких Срба или када покушавамо да разумемо потпуно одсуство интересовања Запада према чињеници да је немали део Хрватске у Европску унију 1. јула ушао певајући заједно са Томпсоном и играјући уз стихове „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара” и „У Чапљини, клаоница била, пуно Срба Неретва носила”.

Она су важна из још једног разлога. Да би Хрватска могла да „оде са Балкана” и буде прихваћена у друштву ,,модерних” и „цивилизованих” Европљана њено зло је морало да престане да буде посматрано као хрватско. Његови корени су пренети из домена (националне) културе – која је летос примљена у клуб „највиших”, оних које су достојне придева западна – у сферу психопатологије, нечега што је по себи универзално, некако банално, људски и нормално, чак и у својој монструозној ненормалности.

Хрватска култура је тако обезбедила, макар привремену, исписницу из многих тумачења наше заједничке ружне прошлости. За будућност Балкана не би било добро да остане последња којој је то успело. Има тамо још много сувишних и опасних речи.

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Pravi-Srbi-i-slucajni-Hrvati.sr.html

M. Lazanski 27/08/2013 18:34

Posto su u Srbiji izjednaceni Cetnici sa Partizanima a drzava tako postala jedinstvena u svetu sa dva antifasisticka pokreta, cemu onda uopste cudjenje ako se nema ko da okrivi osim Srba kao naroda.

Napisani clanak je toliko povrsan i pamfletski da nema smisla komentarisati dalje.
M. Lazanski

М. Lazanski trenutno u Moskvi | 27/08/2013 22:12

Komentar koji je bio objavljen pod mojim imenom nema veze sa mnom. U Moskvi sam i neko se lazno predstavio pod mojim imenom.

Мирослав Лазански

24.08.2013.

Тито је био Србин

извор: Политика

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Tito-je-bio-Srbin.sr.html

Србин.инфо

http://srbin.info/2013/08/miroslav-lazanski-tito-je-bio-srbin/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Српско писмо, ћирилица, латиница, Вук Караџић, Срби католици, Илири, Хрвати, српскохрватски језик, српски језик, Православље…

Прва и Друга Србија

Модерни нацисти

Завера југословенских комуниста

Да ли сада имамо историјску свест и свест о Злу?

”Zašto se šef hrvatske države obrušava na lidera srpske zajednice?”

Viktor Ivančić: Privatna garda gospodina Lignje

Pupovac: Tako se ne ide u Evropu

Зоран Милановић, Србин католичке вероисповести, Србина, сина православног свештеника – Николу Теслу – прогласио за Хрвата

НД Хрватску растурити, Срби и Италијани да поделе обалу Јадрана

Предлог како да Срби сачувају имања у Крајини


Australijanka (srpskog porekla) posle 60 godina našla rodbinu u Srbiji

26 августа, 2013

Nenad Božović | 26. 08. 2013. BLIC

Australijanka Helen Kiz pronašla je rodbinu svog oca Slavoljuba Kostovića u Kraljevu, u selu Kovanluk, za koju su mislili da nije preživela Drugi svetski rat.

Porodica Kostović i Helen Kiz (gore u sredini)

Kostović je posle rata prebegao u Australiju, s ubeđenjem da mu niko više nije ostao živ iz porodice. Međutim, nije znao da su mu preživeli sinovci, tada dvanaestogodišnji Miloš i njegov petogodišnji brat Miroslav Kostović. Nakon što su Slavoljub i Savo Kostović rehabilitovani 2007, Helen je to pročitala na internetu, i tako je krenula njena potraga za rodbinom. Znala je da neko mora biti živ, jer kako bi drugačije bio podnet zahtev za rehabilitacijom.

– Moj otac je živeo u Australiji kao Aleksandar Nikolić, jer je posle rata u Srbiji, zajedno sa bratom Savom bio proglašen za državnog neprijatelja. Desetak godina pre nego što je umro, ispričao mi je svoju životnu priču, a ja sam nakon njegove smrti, pre 24 godine, počela da tragam. Sve do 2007. godine nisam imala uspeha, a onda sam pročitala da su moj otac i njegov brat rehabilitovani. Pre oko dva meseca uspela sam konačno da stupim u kontakt sa Milošem i Miroslavom, mojom braćom od stričeva – priča Slavoljubova ćerka Helen.

Sa braćom Milošem i Miroslavom

Helen je potom sa svojim ćerkama Rejčel i Emili i sinom Rouenom došla u Kraljevo i upoznala se sa rođacima.

– Kada su ušli u hol hotela, ugledala sam svog oca u njima. Odmah sam znala da su to oni – kaže Helen sa suzama radosnicama u očima.

Nisu ništa manje emotivni bili ni njena braća Miloš i mlađi Miroslav Kostović.

– Presrećni smo jer smo saznali da imamo rodbinu. Mislili smo da su svi poginuli u ratu. Ja sam imao sedam godina, a Miroslav samo jedan dan kada su 1944. ubili našeg oca Savu. Strica Slavoljuba smo 1955. proglasili mrtvim. Ali, Helen je bila uporna i pronašla je svoje korene – kaže Miloš.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/401260/Australijanka-posle-60-godina-nasla-rodbinu-u-Srbiji


Горан Тешић: Одговор Момчилу Селићу или зашто сам за евроазијске интеграције

26 августа, 2013

Као човек који се већ неколико година озбиљно бави евроазијском идејом и савременим евроазијским интеграцијама, морам да приметим да цењеном господину Момчилу Селићу недостају информације, па отуда и такав став који је заузео у свом ауторском тексту под насловом Теразије или зашто сам против евроазијских интеграција. Да кренемо редом.

Родоначелник евроазијства кнез Николај Трубецки је био сој. Био је врхунски образован човек и лингвиста светског гласа. Један је од оснивача фонологије. Био је професор на Бечком Универзитету, где и данас стоји табла у његову част која сведочи о томе. Био је православац, али не декларативни, већ дубоко верујући. Николај Трубецки је писао о Џингис Кану. Али контекст у коме је господин Селић представио причу о Џингис Кану са својом причом о глобализму, мада је, истини за вољу, у позитивном смислу поменуо и меритократију у његовој империји, не стоји, јер испада да су Евроазијци људи којима је Џингис Кан био једини узор. Помињање Џингис Кана код Евроазијаца је имало пре свега историјски мотив да се историја Русије осветли и са истока, а не само са запада, то јест није само Запад утицао на руску историју, већ и Исток, а Евроазијци сматрају да тај утицај није био само негативан већ и позитиван.

Суштина приче о Џингис Кану и Златној Хорди и њеном позитивном утицају на историјски пут Русије је била у томе да су Руси управо од ове евроазијске империје много тога научили о управљању државом, јер до пада под татаро-монголску власт није постојала стабилна и јака руска држава, већ су преовладавали стални сукоби, трвење и неслога међу многобројним кнежевинама тадашње Русије.

Та тежња да се историја Русије сагледа и са истока, а не само са запада није била изум евроазијаца. И велики руски историчар Николај Карамзин је имао сличан приступ. Тај пут је уједно био и наставак пута којим су кренули руски словенофили који су се оштро противили Западу и руском западњаштву. Ту пре свега треба поменути Николаја Данилевског, који, илустрације ради, негира постојање Европе у географском смислу као континента и назива је само једним полуострвом Азије. И, стварно, ако погледате карту света, видећете да је главна карактеристика свих континената да представљају огромна острва у светском океану. Свих осим Европе, која је заиста само једно полуострво Азије. Ко је и зашто одлучио да је званична граница између Европе и Азије на Уралу? Заиста бесмислено. И веома европоцентрично. Тојест, надмено.

Европа јесте цивилизацијски ентитет, али не и географски. И, како је правилно оценио Николај Трубецки, европска цивилизације је пре свега романо-германска творевина, која сматра да цео свет треба да следи њен пут развоја. Против тога су Евроазијци били свим силама. Да ли господин Селић прећуткује или не зна, а надам се да не зна, да су сви главни класични Евроазијци (Трубецки, Савицки, Вернадски, Гумиљов) били православци и да су у новој евроазијској држави, за коју су се борили, видели одлучућу улогу православља. Ево само три доказа од многих:

– Из Евроазијске декларације из 1932. године: „Као поглед на свет и живот, евроазијство се заснива на религиозној основи. Православни евроазијци придају првостепени значај православљу и његовој окренутости ка социјалном животу као праведном начелу на коме се гради евроазијска држава рада и општег дела. Евроазијци који припадају другим вероисповестима Русије-Евроазије прилазе тим задацима из дубине својих религиозних убеђења“;

– Један од оснивача евроазијства Пјотр Савицки у свом раду Евроазијство пише следеће: „Евроазијци су православни људи. И Православна црква је тај светионик који им светли; ка Њој, ка Њеним Даровима и Њеној Благодати они зову своје сународнике; и њима не смета страшна смута која се на подстицај атеиста и богобораца појавила у недрима Руске православне цркве. Они верују да ће бити довољно духовне снаге и да борба води ка просветљењу…“;

– Године 1920, надајући се скором паду крвавог бољшевичког режима у Русији, Пјотр Савицки и други Евроазијци су се припремали за повратак у Русију и за политичку борбу против западњака. При томе су се трудили да воде пропаганду евроазијских идеја у Совјетском Савезу. Као и многе друге вође евроазијског покрета, Савицки је постао жртва шпијунске игре коју је водило одељење за борбу са контрареволуцијом НКВД под називом „Операција Трст“. Савицки је поверовао да у Совјетском Савезу постоји илегална антибољшевичка организација са евроазијским одељењем. По линији „Операције Трст“ 1927. године Савицки је тајно посетио Совјетски Савез не препознавши раднике НКВД под маском „совјетских Евроазијаца“. У Совјетском Савезу се тајно срео са каснијим Светитељем новијег времена митрополитом Петром (Пољанским) (1862-1937), који је прослављен као Свети и придружен лику Новомученика и Исповедника руских одлуком Светог архијерејског сабора РПЦ 1997. године. Митрополит Петар је директно подржао и благословио Пјотра Савицког и његове православне Евроазијце у борби за слободну Русију. Обратите пажњу када је убијен Свети Митрополит Петар – 1937. године, када је Стаљин био на власти.

Што се тиче генерала Ивашова, он је Евроазијац по службеној дужности пошто су сада у Русији многе провладине аналитичке агенције и институти, као и провладине невладине организације, прешле на евроазијски курс који је званични курс Путинове Русије. Генерал Ивашов је боравио у Републици Српској из истих разлога из којих је недавно у србским крајевима боравио и Леонид Решетњиков, а то је индиректан позив Србима да се окану евроатлантских и да се окрену ервоазијским интеграцијама. Та инструкција им је дата од руске државе, и то је добро за нас Србе. И то је одговор зашто су ове посете прошле готово незапажено у србским медијима – управо зато што србски челници воде Србију тамо где не треба, а то је на запад, па зато игноришу ове индиректне руске понуде.

У вези са радом Александра Дугина пишем као човек који је можда Србин који је прочитао највише његових књига и на србском и на руском језику. Дугин никад није био званични евроазијски гуру Русије, већ самозвани. Дугин чак није био ни први који је почео да се бави евроазијством ни у Русији ни на простору бившег СССР. У Русији први је био познати академик Александар Панарин, а на просторима бившег СССР председник Казахстана Нурсултан Назабарјев, који је још 1994. године предложио формирање Евроазијског Савеза. Дугинов отац није био генерал-пуковник совјетске обавештајне службе, већ совјетске царине. То пише на личној интернет презентацији самог Дугина.

Дугин је само на почетку свог самосталног деловања био евроазијац, али је његово учење врло брзо скренуло са правца класичног евроазијства и отишло у езотерију, окултизам и чисто алтернативно западњаштво. Апсолутно никакве везе са евроазијством немају нацистички Аненербе и њен први директор Херман Вирт, Рене Генон и примордијална традиција, као ни европски изум познат под именом конзервативна револуција. То је све једна невиђена папазјанија, која је објављена у Србији у Дугиновој књизи Мистерије Евроазије. Међутим, најгора од свега око Дугина је чињеница да је његово учење – а он је саздао и цело учење, званично оцењено у Руској православној цркви као оно које има окултни и деструктивни карактер. Ево доказа на личном блогу јеромонаха РПЦ Данила Чадајева.

Дугин се својевремено бавио и проучавањем „дела“ најпознатијег сатанисте 20. века Алистера Кроулија и писао о њему у „контроверзном стилу“. Својевремено је познати совјетски музичар покојни Сергеј Курјохин са својом групом направио концерт који је посветио свом пријатељу Александру Дугину, а концерт се звао Поп механика 418: Курјохин за Дугина, где је 418 некакав магијски број који је Кроули користио. Ево снимка концерта где се на бини појављују и Дугин (у другом делу) и његов некадашњи политички савезник из руске Национал-бољшевичке партије Едуард Лимонов:

Обратите пажњу на сатанистичку сценографију концерта. А шта Александар Дугин чита на овом концерту? Ево сам он каже шта чита: „На последњој Поп-механици (она се звала ‘ПОП-механика №418’) ја нисам читао ‘Књигу Закона’ (моје објашњење: Књига Закона је књига Алистера Кроулија), већ фрагмент из књиге ‘Арарита’ (моје објашњење: Арарита је текст Алистера Кроулија). Узгред речено, тамо је још био кроулијански луткарски метафизички спектакл, чији сам сценарио написао 15 минута пре почетка представе који једва да је неко из публике разумео.“ Дугин је човек који се философски образовао у такозваном јужинском кругу (име једне улице у Москви), који су водили пронацистички орјентисани езотеричари Јевгениј Головин и Јуриј Мамлејев. Међу њима је био и Дугинов велики пријатељ Гејдар Џемал. Погледајте видео на коме, међу осталима, Дугин и Џемал учествују у откривању споменика-менхира свом учитељу Јевгенију Головину и где Гејдар Џемал на крају свог говора поздравља нацистичким поздравом:

Поред тога, најновији Дугинов изум – такозвана Четврта политичка теорија заснована је на философији Немца Мартина Хадегера. Поред толиких руских философа и мислилаца, „евроазијац“ Дугин је нашао баш једног Немца. Имало би још много тога да се каже о Дугину, али мислим да је ово за сада сасвим довољно да покаже да он није никакав евроазијац, понајмање руски евроазијски гуру. Данас у Русији има много других људи који се баве евроазијством, као што су на пример бивши дугогодишњи вођа омладинског крила Дугинове организације који га ја напустио управо зато што је овај скренуо са евроазијског пута – Павел Зарифулин – који је данас директор Центра Лава Гумиљова у Москви и са којим покрет Евроазијски Србија, чији сам оснивач, директно сарађује; затим Јуриј Кофнер, председник руске евроазијске организације Млада Евроазија, са којим такође директно сарађујемо; па затим познати Игор Панарин, Владимир Лепјохин, Алексеј Власов, Јулија Јакушева и други.

Дакле, Дугин није мера евроазијства и најава господина Селића да ће разобличавати евроазијство по темама које је поменуо јесте пуцањ у празно. Треба рећи и да је Дугин пријатељ Срба, који активно подржава Србе и ми му се на томе захваљујемо.

Пошто Дугин углавном говори о геополитичкој теорији Халфорда Макиндера, то исто раде у Србији људи који о евроазијству знају само на основу Дугина. То јесте понављаје приче о „хартленду“ и борби за „хартленд“ на „великој шаховској табли“ (Бжежински). Ту је, наравно, и прича о сукобу и борби мора и копна, то јест таласократије и телурократије, о којој су први почели да говоре амерички контраадмирал и геополитичар Алфред Мехен и поменути Макиндер. Ово је само једна од бројних геополитичких теорија и данас не постоји никакав доказ да се примењује управо Макиндерова теорија.

Постоји и руска геополитичка школа са врло занимљивим теоријама које би итекако могле да буду у примени, као што је на пример теорија Венијамина Петровича Семјонова-Тјан-Шанског. Реално говорећи, сасвим је могуће да се данас користе хибридне геополитичке теорије или сасвим нове које узимају у обзир нове технолошке и климатске услове. Геополитика није догматска наука, већ врло прагматична и мултидисциплинарна, тако да догматско помињање Макиндерове теорије није у духу геополитике.

Аутор је оснивач покрета Евроазијска Србија

цео текст:

http://www.standard.rs/tesic-goran-odgovor-momcilu-selicu-ili-zasto-sam-za-evroazijske-integracije.html

Горан Тешић: Руско-украјинска царинска криза

(…) Трговачка криза на граници Русије и Украјине је за сада суспендована, али само до новембра када може доћи до ескалације. Зашто до новембра? Зато што је новембар месец одлуке. У новембру, у Виљнусу у Литванији ће се одржати самит земаља такозваног “Источног партнерства”, то јест у преводу нове стратегије коју Европа примењује да би остварила свој стари план познат под називом “Drang nach Osten”, то јест “Продор на Исток”. У новембру у Виљнусу треба да дође до потписивања уговора Европске Уније о стварању зона слободне трговине са Украјином, Грузијом, Молдавијом, Јерменијом и Азербејџаном. Дакле, ради се о земљама које су биле или су још колико толико у сфери утицаја Русије, а које би потписивањем сагласности са Европском Унијом углавном изашле из те сфере, а што би била победа Европе и важан корак у њеном продору на Исток. Зато Русија у последње време улаже напоре да применом “меке силе” заустави неке од поменутих земаља у њиховом приближавању Европској Унији из два разлога. Први је економске природе, јер ће тиме бити угрожена руска и привреде земаља чланица Царинског савеза (Белорусије и Казахстана), а други је војне природе јер ако све ове земље потпадну под сферу утицаја Европе, може се очекивати и њихов постепени улазак у НАТО, што би био тежак ударац Русији. Највећа борба између Европе и Русије-Евроазије се логично води за Украјину, јер је Украјина највећа и најбогатија од ових земаља и има кључни геополитички положај.

http://srbin.info/2013/08/goran-tesic-rusko-ukrajinska-carinska-kriza-i-pouke-za-srbiju/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Момчило Селић: Теразије

Горан Тешић: Евроазијство и савремене евроазијске интеграције

Српско писмо, ћирилица, латиница, Вук Караџић, Срби католици, Илири, Хрвати, српскохрватски језик, српски језик, Православље…

Прва и Друга Србија

Завера југословенских комуниста

Србија, Русија, Турска и Илирија (Балканска конфедерација)

Mirjana Bobić Mojsilović: Može li Srbija sada da brani Kosovo, i da li će Rusija braniti Srbiju?

Путин: Бољшевици су издали Русију!

Православна Русија

FJODOR LUKJANOV: ŠTA RUSIJA SRBIJI NIKADA NEĆE BITI

ALEKSANDAR DUGIN: RUSKA ELITA NE GLUMI DA JE OLOŠ, ONA JESTE OLOŠ

Русија: На приватним офшор рачунима 800 милијарди долара

Малтешки ред се враћа у Русију?

Руси и Пољаци

Rusko-italijanski savez i njegovi istorijski efekti na Balkanu

SAD i Rusija 

Српски план за Космет 

Република Космет?

”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику

МОМЧИЛО СЕЛИЋ: ОДГОВОР НИКОЛИ ВАРАГИЋУ

СНП Наши: Забранити лист Данас

Руски савезници

Скупштина без Срба

Бити Србин православац

ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА

ТРЕЋА СРБИЈА

 


%d bloggers like this: