Можда ће за 50 до 100 година део Бошњака и Хрвата писати и ћирилицом, можда ћирилица постане равноправно писмо и у том делу региона.
Можда ће се и ћирилица, поред латинице, користити од Вардара до Триглава, од Варне до Пуле.
Како сада страви стоје, више од две трећине Срба (православаца) до 2050. године писаће латиницом. Онда ће се поставити питање: да ли је латиница српско писмо, да ли су они који пишу латиницом и даље Срби? Ако највећи број верника пише латиницом, да ли ће и СПЦ почети да користи латиницу? Ако СПЦ почне да користи латиницу, да ли је то и даље православна или је то католичка црква?
Можда ти Срби неће постати Хрвати, већ неки нови Југословени, и можда СПЦ неће постати део католичке већ неке нове свехришћанске и екуменистичке цркве. Једно је сигурно, тешко да ће се такав српски народ, унутар којег већина припадника пише латиницом и није везана за Православну Цркву, звати српски народ. Мржња према ћирилици (и Православној Цркви) је мржња према свом народу, према себи. Такви увек желе да буду неки други. Смислиће неко име. Ако није у питању мржња, онда је у питању стид, или завист, односно, слабост. Слаб народ не може да опстане, да сачува свој идентитет.
То су неке од дилема које чекају последње Србе, ако се настави процес латинизације Срба и Србије и потискивања ћирилице. Латиницу не треба забранити, већ, све учинити да ћирилица опстане и да је Срби међусобно више користе.
***
Владислав Ђорђевић: ВУКОВО НАЈТРАЈНИЈЕ ЗАВЕШТАЊЕ – ФОНЕТСКИ ПРАВОПИС
31.07. 2013 Српски културни клуб
О улози и месту Вука Стеф. Караџића (1787-1864) у култури Срба и других штокаваца написане су бројне студије. И поред свих њих, он је још увек предмет контроверзи. Уопште узев, његово најтрајније завештање је фонетски правопис.
1. Писмо
Вук је реформисао „славенску” тј. „црквену” ћирилицу. У том раду ослањао се на претходнике Саву Мркаља (1783-1833) и Луку Милованова (1784-1828). Стицајем околности, њему је припала част да реформу изведе до краја.
Вукова ћирилица је данас у снажној дефанзиви. Хрвати и Бошњаци је уопште не користе, а Срби све ређе. Мислим да би било добро да Срби пређу на њено искључиво коришћење. Но, судећи по савременим трендовима, она ће изгледа и даље бити на узмаку. На целом штокавском подручју увелико доминира србокатоличка, тј. илирска, тј. хрватска латиница. Ако се тренд српског јавашлука продужи, Вукова ћирилица ће – нажалост – и даље нестајати.
2. Народни језик у књижевности
Вук је стекао славу не само као реформатор ћирилице, него и као реформатор књижевног језика. Наиме, почетком XIX века Срби у Аустрији су били једини писмени Срби. Они су писали двама писмима: „црквеном” или „славенском” ћирилицом (за потребе цркве) и „гражданском” ћирилицом (њеном упрошћеном верзијом). А језик којим су писали био је „црквенословенски” (високи стил) и „славеносрпски” (средњи стил). Захваљујући Вуку, Срби су прешли на народни језик као свој књижевни језик (ниски стил).
Вук у том подухвату није био потпуно оригиналан. Штокавски католици – у то доба познати у књишким круговима као Илири – имали су велику традицију писања неком врстом народног језика. У својој реформаторској делатности Вук се угледао на ту традицију. Стога је разумљиво то што су га образовани Срби оптуживали да хоће да их „пошокчи”. Судећи по језику који је хтео да наметне као књижевни, та оптужба је била тачна.
Народни језик као књижевни језик прихватили су и кајкавски Хрвати. Они су до Илирског покрета говорили кајкавским („хорватским”) језиком и бележили га мађарским типом латинице. И они су се у књижевности ослањали на народни говор. Но, књижевност на кајкавском није била распрострањена. У тадашњој Хрватској (Загорју) племство је углавном говорилo и писало латинским, а грађанство углавном немачким и мађарским. Кајкавски језик није имао велику књижевност. Oд појаве Гајеве „Данице илирске” (1836) загорски Хрвати постепено га се одричу. До 50-их година XIX века одриче га се и Игнац Кристијановић (1796-1884) – последњи велики бранитељ кајкавштине. Кајкавски се данас говори само по загорским селима као народни говор (вернакулар) и не бележи се.
Кајкавски Хрвати су прихватили и илирски језик и илирско писмо. Уз неке ситније измене то писмо је постало национално писмо Хрвата. Књижевност Хрвата се надовезала на народну књижевност католичких штокаваца. Када је Вук одлучио да народни језик уведе у књижевну традицију православних штокаваца (Срба или Србља), он се ослањао на традицију коју су већ имала „наша браћа Римскога закона”, како је Хрвате назвао у „Писму Платону Атанацковићу” (1845).
Народни језик као књижевни језик је чврста традиција свих садашњих штокаваца (Срба, Хрвата, Бошњака, Црногораца, Буњеваца). Али то није искључива Вукова зслуга, него и многих културних посленика пре њега.
3. Фонетско писмо
Вук је познат и по увођењу у књижевност доследног фонетског писања. Вук је доследно применио Аделунгово правило да сваком гласу (фонеми) одговара један графем (слово). То је било руководеће начело у његовој реформи „славенске” азбуке.
У томе су га следили и Илири, тј. Хрвати. Они су се повели за Вуком и направили писмо које је доста блиско идеалу фонетског писма. За ту реформу заслужан је првенствено Људевит Гај (1809-1872). Углавном његовом заслугом уведена су слова č, š, ž (која су већ коришћена) и ć (које дотле није коришћено). Доследан фонетски правопис хтео је да направи Ђуро Даничић, па је предложио да се четири дигрaма (dj, lj, nj, dž) замене монограмима (đ, ļ, ń, ģ). Прихваћено је само đ. Стога данашња хрватска абецеда има три диграма (dž, lj, nj). Упркос томе, ипак се може рећи да је и хрватска абецеда фонетско писмо и да су у томе Људевит Гај и Ђура Даничић следили Вука.
4. Фонетски правопис
Савршено фонетског правописа нема, па то није ни Вуков. Ипак, оно се том идеалу веома приближава.
Начелно, Вуков правопис следи Аделунгово правило: „Пиши као што говориш” („Schreib wie du sprichst”). Ипак, има изузетака. Ми говоримо „грацки” и „прецедник”, а пишемо „градски” и „председник”. И поред ових и сличних изузетака, ипак се може рећи да је Вуков правопис фонетски. У томе су Вука следили и Илири, тј. Хрвати. Фонeтски правопис свих штокаваца најтрајније је завештање Вука Стеф. Караџића.
5. Покушај увођења „јата”
Међу штокавцима данас постоји мало оспораватеља Вуковог фонетског правописа. Један од тих ретких изузетака је др Радмило Маројевић. У књизи „Ћирилица на раскршћу векова” (1991), он је изнео мишљење да је могуће, штавише нужно, „у српску писменост увести општу верзију књижевног језика (са јатом), а разлике оставити на плану изговора” (стр. 170). Дакле, он се залаже да се врати старословенско слово „јат” на местима где му по етимологији припада. Тако би се нпр. слово „јат” писало наместо „е”, тј. „ије” у речи „цвет”, тј. „цвијет”. Мотив за ту правописну промену јесте тај да се у правопису уједине Срби екавци и (и)јекавци. Мотив је добар, али за тако нешто не постоји ни минимум могућности. Увођењем „јата” нарушавало би се основни принцип Вукове правописне реформе: фонетски принцип. Осим тог начелног проблема, постоји и један практични. Данас би било веома тешко научити Србе, поготово рођене екавце, где треба писати „јат”. Неке идеје у теорији лепо звуче, али су практично неостварљиве.
6. Закључак
Заслуге Вука Ст. Караџића као сакупљача народних умотворина, етнолога и историчара одавно су добро познате и признате. Надалеко је познат и као реформатор књижевног језика и писма. У оба случаја његове заслуге су велике и трајне. Као реформатор језика могао се, бар делимично, ослонити на традицију католика штокаваца. Његова највећа и најтрајнија заслуга је увођење фонетског правописа. Ту идеју је могао добити од Аделунга и других филолога, али је ипак његова заслуга што ју је спровео у српском језику. Како изгледа, то је његово најтрајније завештање.
Библиографија
-
Маројевић, Радмило, „Ћирилица на раскршћу векова: огледи о српској етничкој и културној самосвести”, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991.
***
Преносим најзанимљивије делове из два текста објављена 10. јуна 2013. на тему српског језика и писма. Први текст је од истог аутора, са сајта Српског културног клуба из Новог Сада, а други текст са сајта српског недељника Новости из Загреба:
Владислав Ђорђевић: ЈАБУКА РАЗДОРА – СРБИ КАТОЛИЦИ
10.06. 2013. Српски културни клуб Нови Сад
Теологија, а не језик лежи у корену разлика између савремених Срба и Хрвата.
Срби католици су почетком XIX века имали разне националне свести (како сведочи сâм Вук), али су до средине XX века скоро сви попримили хрватску националну свест.
Срби су усвојили латиницу од Хрвата, који су – у највећем броју – по културном (и етничком) пореклу Срби католици.
Хрвати су усвојили латиницу од Срба. Кајкавски Хрвати су 40-их година XIX века усвојили и језик и писмо Срба католика, тј. Илира и назвали се Илирима. Ускоро су се вратили имену Хрвати, али су задржали србокатолички, тј. илирски и језик и писмо. Укупно узев, кајкавски Хрвати су преузели србокатолички, тј. илирски и језик и писмо, а Срби католици, тј. Илири су узели хрватску националну свест, тј. име.
Матерњи језик Хрвата на почетку XIX века био је углавном кајкавски. Матерњи језик огромне већине данашњих Хрвата (укључујући и оне у Загорју) јесте штокавски, а не кајкавски.
Латиница којом се данас служе Срби и Хрвати, дакле, није писмо ни кајкавских Хрвата (они су имали посебан, мађарски тип латинице), ни православних Срба (они су писали црквенословенском и/или славјаносербском ћирилицом), него Срба католика. Како сведочи Вук у делу „Срби сви и свуда” (1849), ти Срби католици углавном нису имали ни српску ни хрватску националну свест него регионалну (Дубровчани, Далматинци, Славонци итд.). Стога њихово писмо није ни српско ни хрватско, а уједно је и српско и хрватско.
Стандардни српски језик, дакле, баштини језичку традицију Срба католика, тј. Хрвата.
Хрвати чији је матерњи језик штокавски (а то је огромна већина), заправо су најдоследнији вуковци. Њихов језик је „највуковскији”. Супротно Вуковој препоруци, Срби у Војводини и Шумадији задржали су екавски изговор. Осим тога, они су временом прихватили и многе лексичке новине са Запада. Уклонивши високи стил (црквенословенски) и средњи стил (славјаносербски) као свој књижевни језик, они су били присиљени да усвајају многе интернационалне речи које су недостајале ниском стилу (народном говору). Стога је стандардни језик данашњих Срба преплављен интернационализмима.
Хрвати, који баштине традицију Срба католика или Илира, имали су дужу традицију писања народним (српским) језиком, па су имали на располагању више могућности да избегну „туђице”. Тако смо данас сведоци парадоксалне чињенице да су Хрвати много већи „чистачи” српског језика од страних речи од сáмих Срба. Пуристичка традиција код Срба католика, тј. Илира, тј. Хрвата далеко је развијенија него код Срба паравославаца. Чистећи „хрватски књижевни језик” од „туђица”, Хрвати заправо чисте српски језик од „туђица”. Мање ћете чути „туђица” у Загребу него у Београду. У Загребу ћете сасвим природно чути славенизме (земљопис, ногомет, равнатељ, рачунало, свеучилиште, сијечањ, строј, творница, тисућа, училиште), а у Београду сасвим природно интернационализе (географија, фудбал, директор, компјутер, универзитет, јануар, машина, фабрика, школа).
Основе националне културе – језик и писмо – савремени Хрвати непосредно баштине од Срба католика, тј. Илира. Срби, наравно, имају своју реформисану Вукову ћирилицу као своје писмо, али увелико користе и писмо Срба католика („Serb. lat.”), тј. Илира („Illyr.”), тј. Хрвата („Croat.”). Очигледна је доминација те србокатоличке, тј. илирске, тј. хрватске латинице код данашњих Срба. Да ли им је она потребна? Била би им потребна да постоје Срби католици. Али Срби католици данас не постоје: они су временом попримили хрватску националну свест, па се данас србокатоличка латиница с правом може сматрати хрватским националим писмом.
Будући да савремни Срби нису католици, него православци, србокатоличко писмо им није потребно. Србокатоличка књижевна традиција мора остати део српске културне баштине, али србокатоличко писмо (латиница) не мора (и не сме) бити део савременог српског идентитета. Почетком XIX века Срби и Хрвати су се делили по језику. Данас се не деле по језику, него по вери, па би било разумљиво да се деле и по писму.
ЦЕО ТЕКСТ:
http://www.srpskikulturniklub.com/jabuka-razdora
…
Ranko Bugarski: Jezici ne nastaju niti nestaju političkim dekretom
Broj 703 10.06.2013. Srpski nedeljnik Novosti Zagreb
Jezički identitet Srba u Hrvatskoj tek treba podrobnije razmatrati.
Etiketa “hrvatski srpski” nije ponuđena kao mogući naziv jezika, nego samo kao podsetnik da jezik Srba u Hrvatskoj, i kada se doživljava kao srpski i tako zove, nije isto što i srpski jezik u samoj Srbiji, nego je zapravo u lingvističkom pogledu bliži hrvatskom jeziku, ako ne i identičan s njim.
Uopšte uzev, smatram da jezici “pripadaju” onima koji se njima služe, koje god nacije bili, a da pisma “pripadaju” jezicima koji se njima pišu, a ne narodima koji su ih navodno izmislili i udarili im svoj vlasnički pečat. Imajući u vidu ovaj načelni stav, kao i dugu istoriju latinice i ćirilice (i pre njih glagoljice) među Južnim Slovenima, smatram da sporenja oko “vlasništva” nad ovim pismima nemaju mnogo smisla i donose samo štetu ovdašnjim narodima i njihovoj kulturi. A što se mene lično tiče, ćirilica i latinica su podjednako “moja” pisma otkad znam za sebe: valjda je upravo to moj grafički identitet!
Tako bi srpskohrvatski bio jedan lingvistički jezik u obličju (sada) četiri politička jezika. Drugim rečima, vidim ga kao jedan policentričan standardni jezik sa više nacionalnih varijanti, što je u evropskim i svetskim okvirima uobičajena pojava, a ne neki ovdašnji specijalitet. Razlika je samo u tome što se drugde to uglavnom prihvata kao sasvim normalno, dok se kod nas koristi kao dobrodošao povod za nacionalizmom zadojene političke prepirke.
Za sebe oduvek, pa tako i danas, smatram da govorim srpskohrvatski, bez bližih određenja. Pošto ovaj jezik zvanično više ne postoji, to me prema službenim klasifikacijama valjda čini živim govornikom jednog mrtvog jezika, što deluje pomalo apsurdno. A ako ipak treba da preciziram, onda govorim varijantom srpskohrvatskog koja se zove srpski jezik, i to mi je dovoljno.
Postavka o srpskohrvatskom kao veštačkoj i nametnutoj unitarističkoj tvorevini koja u stvarnosti zapravo nikad nije ni postojala stara je nacionalistička teza, koju ubedljivo osporavaju poznate činjenice o višedecenijskom postojanju ovog normiranog standardnog jezika u službenom statusu. Međutim, ni njegovim varijantama, čak i kad su jednim delom artificijelno profilisane zarad jačeg razlikovanja od drugih, ne može se odreći realnost – ali, kako rekoh, na jednom drugom nivou. Doduše, u ovom pogledu postoje značajne istorijski uslovljene razlike između srpskog i hrvatskog s jedne, i bosanskog i naročito crnogorskog s druge strane. Prva dva prethode standardizaciji i službenom ustoličenju srpskohrvatskog, dok su druga dva u smislu separatne standardizacije skorašnjeg datuma i srazmerno nejasnog lingvističkog profila.
Srpskohrvatski je u tom obliku (dakle, ne samo kao skup blisko srodnih dijalekata) postojao i pre nastanka Jugoslavije, pa nema nikakvog inherentnog razloga da i on nestane sa konačnim raspadom – tačnije, rekao bih, uništenjem – te države.
Premda o nekoj reinkarnaciji Jugoslavije kao političke tvorevine ne može biti govora, ima mišljenja da ona kao kulturna zajednica gotovo da nije ni prestajala da postoji. A što se tiče srpskohrvatskog, koji teško da će ikada biti ponovo zvanično ustoličen kao zajednički službeni jezik svih ovih država, dozvolite mi da ovaj razgovor zaključim citatom iz svoje poslednje knjige: “Ukoliko, u duhu zapažene skorašnje koncepcije jugosfere britanskog publiciste Tima Džude, prevlada ocena da je spontano obnavljanje i unapređivanje privremeno ugroženih kulturnih veza u regionu odista u zajedničkom interesu, obuhvatna preživela lingvistička mreža srpskohrvatskog jezika ostaje kadra da podrži takva pregnuća” (“Portret jednog jezika”, Beograd, Biblioteka XX vek, 2012, str. 58).
ЦЕО ТЕКСТ:
http://www.novossti.com/2013/06/ranko-bugarski-jezici-ne-nastaju-niti-nestaju-politickim-dekretom/
***
МОЈ КОМЕНТАР:
Код професора Ранка Бугарског видимо да више не постоје Срби католици, већ, само Хрвати. Стога он језик којим говори зове српскохрватски, односно, варијантом српскохрватског језика која се зове српски језик. Он греши, али, не греши много, јер данас заиста више не постоје Срби католици, а из текста проф. Ђорђевића видимо да је савремени српски језик заправо језик којим су говорили Срби католици, Илири, који су касније постали Хрвати. Дакле, истина је да је српскохрватски језик заправо српски језик, јер су Срби католици и Срби православци створили језик којим данас говоре и међусобно се споразумевају Срби, Хрвати, Бошњаци и Црногорци. Истина је да, што се тиче лингвистике и историје, постоји само српски језик. У Османском царству један од званичних језика био je српски, а не „босански“! Његош је био Србин и говорио српски а не црногорски.
Такође, истина је, што се тиче стварности и савремености, да данас постоје Хрвати који говоре хрватски, Бошњаци који говоре бошњачки или босански, и Црногорци који говоре црногорски. Савремени хрватски језик највише се разликује у односу на савремени српски језик.
Срби не могу свој језик звати другачије осим српски језик – нема српскохрватског језика, такав језик никада није постојао. Лингвисти не могу другачије звати тај језик осим српски – бесмислено је да се ван Балкана (ван држава у којима живе поменути народи) тај језик зове другачије осим српски. Међу нама овде, ми Срби, морамо да прихватимо постојање Хрвата, Бошњака и Црногораца, и хрватског, бошњачког и црногорског језика. Не можемо, а и није решење, да на силу терамо припаднике тих народа да своје језике зову српским језиком. Наравно, то не значи да заборавимо историју, да у свету (ван нашег региона) не истичемо да је у питању српски језик којим говоре и поменути народи (дакле, хрватски, бошњачки и црногорски су само варијанте српског језика) – посебно то треба истицати међу лингвистима из света. Научно постоји само српски језик, политички постоје и хрватски, бошњачки и црногорски. Не само да су ови језики настали из и уз српски језик, већ су и ови народи делови српског народа, односно, Црногорци који одричу да су Срби – јесу Срби, међу Бошњацима и Хрватима има и оних који пореклом нису Срби, али су и ови народи у већини настали од српског народа – од Срба муслимана и Срба католика. Да ли ће, у будућности, доћи до већег повратка оних Бошњака и Хрвата који су пореклом Срби међу Србе, и Црногораца међу Србе, друго је питање. Ово је стање.
***
На сајту Васељенска ТВ објављен је овај текст. Мој коментар је испод:
Милан Миленковић: Нација и идеологија
(…) Мислим да је модел размишљања некритички пренет са Запада, где су буржоаске револуције од гомиле зависних сељака створиле политичку количину, која је, први пут у историји, почела себе да препознаје у националном кључу.
Дојучерашњи кметови су, преко ноћи, после распада сталешког друштва, постајали Французи, Холанђани, или Данци. Пре тога су били кметови и то им је била и нација, и државно-правна одредница. Код нас је историја текла другачије. Срби су имали релативно либералан Средњи век; нису били принудни закупци властелинског имања, као што су то били сељаци на Западу, већ власници поседа и порески обвезници.
Баш зато се осећање нације, код Срба, јавило далеко пре, него на Западу.
(…) Победом грађанских политичких система, а мислим да се у Србији то десило негде од 1903., идеологије су почеле да потискују национално осећање. Фрагментарно се то дешавало и у другој половини 19-тог века, али се сељачка Србија, у целини узев, одупирала погубној чари идеологија. Од победе крупног капитала (Обреновићи га нису трпели, већ су били заштитници оног ситног, док су своје „тајкуне“ упорно празнили, терајући их да дижу задужбине и финансирају јавне радове), почиње погубно странчарење код Срба и идеолошка искључивост.
(…) Са доласком комуниста на власт, у овом погледу се није променило ништа битно-нација је наставила да буде подређена идеологији. Док си, пре рата, морао да будеш прво радикал, или демократа, па тек онда Србин, после рата си прво морао да будеш комуниста, па онда све друго. Ништа се није променило до наших дана и зато нам Нушићеве комедије и Домановићеве сатире изгледају тако свеже, као да су јутрос написане.
(…) Острашћени левичари и десничари наше епохе потпуно заборављају да је српство старије од идеологија и да ће их надживети. Чак се и вера тумачи у идеолошком кључу православље=српство. Да је то тачно, онда бисмо своје постојање, као народа, морали да озиционирамо у Десети век, јер смо тад постали православци. Да чудо буде веће, баш ти, који изједначавају веру и нацију, инсистирају да су Срби само деценију-две млађи од амебе и уопште не виде ову контроверзу у својој теорији. Кад им се скрене пажња на то, контроверза се разрешава тако што се онај ко је приметио, прогласи за усташу, свињу и геја. Решен проблем! Или смо стар народ, што подразумева да је народ старији од хришћанства, или смо народ постали тек покрстивши се. Не може и једно, и друго.
Ако ме памћење не вара, имали смо и неколико српских држава и пре примања православља, па их се (с правом) не одричемо. А државе не праве племена, него народи. Данас се атест да ли си Србин не издаје нигде другде, до ли у партијама и покретима. Они знају ко је шта и да ли је нешто. Ординарна глупост. Само чекам кад ће почети да издају сертификате. Прави новосрпски новонационалиста резонује на овај начин: ко није крштен по православном обреду и ко не пише ћирилицом, Србин није!
По тој, иначе вулгарној методологији, први не би прошао Стефан Немања, утемељивач српске државности и отац нације, јер је крштен по католичком обреду и писао је глагољицом. У Двери га, вала, не би учланили, а у Образ још мање. Они сви Владислави и Радослави, пре Немање, не би прошли јер нису били православци, па би им приправнички стаж у националистичким партијама потрајао. Да вас подсетим: Нушић није био Србин, а био је велики српски националиста, а његов син, Страхиња, погинуо је као српски добровољац 1915-те. Павле Јуришић Штурм је био Прус и протестант. Мустафа Голубић је био српски национални фанатик и солунски добровољац. Меша Селимовић је био муслиманске вероисповести, као и Скендер Куленовић. Лаза Пачу, велики српски министар финансија је био Цинцар.
Има још много великих српских патриота који се не уклапају у шему православље-ћирилица-крвна веза, тако да би им, да се патриЈоти питају, прилазак њиховим просторијама био забрањен на мање од 100 метара. Извитопереност такве логике се најбоље види по томе што би сваки крштени Бугарин, који пише ћирилицом, био већи српски патриота, него Павле Јуришић, или Нушић. Али, дођавола са чињеницама кад је идеологија у питању!
Ми једини знамо шта је исправно, ми издајемо сертификат! И немојте да нам постављате чврсте критеријуме, јер хоћемо да будемо слободни да у сваком поједином случају применимо различит принцип! Мени се, а свакако по патриотизму не могу да се мерим са интернет патриотама, чини да нација јесте заједница идеје, а не крви, вере и писма; проосећани мит и култ, а не крвна веза. Дајте ми Кинеза од три године и направићу га српским националистом; дајте Чеди Јовановићу српче од три године, направиће га еуропејцем. Нема ни једног аргумента у прилог томе да је Србин-атеиста мањи љубитељ српства од Србина-верника; таква мисао је идеолошког порекла.
Онај ко пише латиницом не би погинуо за Србију, а они који пишу, једва чекају? Нација је, да завршим, нешто што је старије од идеологије и важније од ње. Идеолошко силовање нације и националног питања је до те мере погубно и штетно за национане интересе, да се не може довољно нагласити. Идеологије подразумевају сталну диференцијацију унутар српства, стални лов на вештице и јурење јеретика, при чему инквизитор може да буде сваки дроња који је прочитао два поглавља из Библије и три мисли Николаја Велимировића. Онај ко је заиста био и јесте тврд у вери и националном осећању, никад неће судити другоме, нити издавати сертификате ко је Србин, а ко није; идеја да се сертификати издају је еминентно скоројевићска.
ЦЕО ТЕКСТ:
.
***
.
МОЈ КОМЕНТАР:
Показало се да Срби могу да постоје и као не-православци који пишу латиницом. И знамо шта су нам коминтерновци и комунисти урадили. Били у то дивни Срби.
Срби би могли да постоје и као католици. Слушали би Ватикан и Беч и имали солидан животни стандард. Какви би тек то Срби били! Сигурно међу најбољим Нато војницима у Авганистану.
Срби могу да постоје и као муслимани. Добијали би новац од Арапа и живели би као шеици, неки и са по четири жене. Какви би то тек Срби били! Имали би довољно деце за “белу“ Ал каиду.
Срби могу да постоје и као либерали. И то би били дивни Срби. Београд би био либералнији, са спектакуларнијом парадом поноса, од Сан Франциска, Берлина и Амстердама.
Срби, изгледа, само не могу да буду православци и да пишу ћирилицом.
Наравно, није решење у пуританизму, не треба законом забранити латиницу, не треба сваког ко није православац сматрати издајником, али, шта су Срби без ћирилице и православља?
Не треба нам фундаментализам, то је тачно, и добри су примери са Нушићима, Јуришићем, Голубићем, Селимовићем, итд. Постоје не-Срби који воле Србе православце. Арчибалд Рајс је заволео српски православан народ, који је тада писао, практично, само ћирилицом. Оно лоше у нама, што је открио, ширило се брзо зато што је убрзан процес де-христијанизације (почетак 20. века), затим латинизације (средина 20. века). Више је правде и владавине закона било у Србији за време Немањића и Обреновића, него од 1918. до данас.
Даље, Христ се појавио после више миленијума од настанка света. Христ је ту због краја света. Шта је спорно у томе што су Срби прихватили хришћанство? Шта друго да буду када дођу, а можда су већ и дошла, “последња времена“, осим (православни) хришћани?
Проблем је што је мало добрих хришћана, правих православаца, искрених верника, међу онима који пишу ћирилицом. Треба да их буде више, а не – да их не буде уопште.
Кључно питање, ако православље и ћирилица нису основе идентитета српског народа, како од детета направити српског патриоту?
Повезани текстови:
Прва и Друга Србија
Завера југословенских комуниста
Бити Србин православац
ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА
ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА
ТРЕЋА СРБИЈА
Блог: KOSMET VIA KOSMOS
…
Видети још:
Жељко Филиповић и Звонко Илић: ХРВАТИ – НЕЦИВИЛИЗОВАНОСТ КАО ПРЕПОРУКА
24.08. 2013 Српски културни клуб
Хрватска сваког дана показује да се уопште не шали кад је у питању њена решеност да не допусти појаву ћирилице у својој средини. Године 2008. митрополиту загребачко-љубљанско-италијанском Јовану упућена је једна пошиљка из Србије. Та пошиљка је отворена, виђен је њен „субверзивни садржај“, па поново затворена, није уручена примаоцу и враћена је у Србију са образложењем „забрањено писмо“, мислећи на ћирилицу којом је пошиљка била адресирана. Цео свет гледа овај пример нецивилизованог понашања, и тапше Хрватску по рамену на њеном „европском путу“:

Пошиљка митрополиту враћена уз образложење „Забрањено“.


Разлози за враћање пошиљки, хрватска и српска пошта:
цивилизацијска разлика!
Савез књижевника у отаџбини и расејању из Новог Сада је 4.1.2012. г. упутио ћириличну пошиљку са чланском картом за чланицу Савеза у Шибеник. Неуручена примаоцу, пошиљка је враћена у Србију 13.1.2012.

Доследно на путу за Европу.
Да нам неко не би замерио да смо „завидљиви према европској Хрватској“, ево шта пише хрватски сајт „Новости Интригатор“:
————————————-
Интригатор
Хрватска пошта прогони ћирилицу
На писмо упућено нашем познатом умјетнику у ХП-у су налијепили формулар с ознаком “ВРАТИТИ”, а у њему означили кућицу “Забрањено”, па га упутили натраг у Србију
Боривоју Довниковићу Борди, нашем познатом аутору стрипова и анимираних филмова с великим међународним угледом, чији “Bordoline” годинама објављујемо на овим страницама, била је у вељачи упућена позивница Међународног фестивала дјечјег анимираног филма који се у коловозу одржава у Врању у јужној Србији, но никада му

није стигла. Чиновници Хрватске поште одбили су му је, наиме, прослиједити, јер је његова загребачка адреса на коверти била написана ћирилицом. Шаљући рутински фестивалске материјале, организатори фестивала из Школе анимираног филма Врање употријебили су случајно ћирилицу и на Бординој коверти, но у ХП-у у Загребу нису сматрали да је, без обзира на писмо, њихов једини посао да доставе поруку, него су умјесто тога одлучили да је сами пошаљу. На коверту су прилијепили четвртасти формулар с ознаком “ВРАТИТИ”, а у њему означили кућицу “Забрањено” и ударили штамбиљ, па је с таквом поруком упутили натраг пошиљатељу. Бордо је на концу фестивалске материјале добио када су му их из Врања поновно послали, овај пут с адресом на латиници, но затражио је од српских колега да му пошаљу и враћену омотницу на ћирилици, како бисмо је могли објавити.
“Начин на који се пошиљка са ћириличном адресом третира у Загребу је врхунац не само нетолеранције, него и мржње”, казао нам је Бордо, наводећи да је, примјерице, за својег боравка у Бечу једном приликом уредно примио писмо московског колеге, режисера Николаја Серебјакова, који је бечку адресу написао на руској ћирилици, при чему је и сам назив града био написан као Вена (Беч је код Руса Вена), али Аустријанцима није био проблем препознати да је то њихов главни град Wien.
————————————
Погледајмо сада како се према ћирилици односе друге латиничне земље, које чак не разумеју ни српски језик.

Из Ниша је за Чикаго послата разгледница са ћириличном адресом и адресним кодом. Прималац Михаило Шашкијевић је унук некадашњег деоничара „Српске банке“ из Загреба. Име улице у Чикагу је преведено на српски и није дато у изворном енглеском облику, па чак и име саме земље је некомплетно, „Америка“, готово неозбиљно. Па ипак, адресни код је био довољан да пошиљка стигне тачно где треба. По пријему пошиљке, господин Шашкијевић је електронском поштом љубазно обавестио пошиљаоца из Ниша да је пошиљка стигла:
From: “Michael Shaskevich” <shaskevich@aol.com>
To: 31@екоф.срб
Sent: Friday, June 28, 2013 2:15:55 AM
Subject: Razglednica
Danas 27. VI. 2013 je postar ostavio ovu posiljku u mom sanducetu.
Postar je “African-American” koji ne zna ni reci ni jednog drugog jezika osim engleskog.
Michael Shaskevich
shaskevich@aol.com
…
Дакле, нити је америчком поштару црнцу који не зна ни један други језик осим енглеског ћирилица представљала проблем да пошиљку уручи, нити је америчком провајдеру електронске поште AOL представљало проблем да омогући везу са Нишлијином ћириличном адресом електронске поште. Када нема верске мржње према ћириличном писму као обележју православља – што је суштина хрватског непријатељства према ћирилици – онда ни „технички разлози“ не могу бити изговор.
Ни египатској Пошти не представља сметњу да ћирилична разгледница стигне из Египта у Нови Сад:


Ни католичка Француска, за разлику од Хрватске, не мрзи ћирилицу
Швајцарска коверта и разгледница, швајцарска марка Helvetia и печат Zürich доказују да су ове ћириличне пошиљке у Ниш стигле заиста из Швајцарске:


ЦЕО ТЕКСТ:
http://www.srpskikulturniklub.com/hrvatska-necivilizovanost
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...