Нови људи и нова власт, али, тек када се заврши ријалити “Србија“ (око 2075. године)

Судећи на основу полемике око Службеног гласника (Љушић, Тешић, Албијанић и остали), затим, на основу дешавања (криминала) око реконструкција Народног музеја и Музеја савремене уметности у Министарству културе, затим, на основу “прозивки“ између Добрице Ериће и Светислава Басаре, судећи на основу козметичких промена у МУП-у и Војсци и пропалим реформамам правосуђа и образовања, на основу настанка фамозне Треће Србије из Новог Сада, отуђености Цркве од народа, закључујем да ће “ријалити шоу: Србија“ трајати још неколико деценија.

Након тога, ако уопште буде Срба и Србије, можда се догоди ово о чему пише Миле Милошевић (“Праг људске линије“). До тада, а то значи можда и до самог краја Срба и Србије, гледаћемо “Ријалити шоу: Србија“, о чему пише Наташа Б. Одаловић.

>

Mile Milošević: Prag ljudske linije

(…) Brojevi i događaji pokazuju koliko su drugačiji pravi ciljevi globalne elite. Oni su dakle pre svega elitno globalni jer samo tako mogu biti večni i utoliko i nema izabranog naroda. Naroda zapravo nema uopšte.

Kako god, kod nas Srba je to i najočitije. U Srbiji se ovaj element sistema ili resurs ne obnavlja, a odliva se, ne koristi se, ne čuva se, niti se vitalno leči i obrazuje. Posebno se ne razvija, tako da je i iz veberovske perspektive ravno samoj propasti to što se sa njim čini.

To je, nažalost, jedina merljiva istina srpskog načina postojanja. I za nju sigurno nije nikakva uteha što i ostali srpski resursi propadaju. A tek što se srpski zakon među ljudima konačno urušava, i to zakon koji je već podvođen ideologijama. I sad je potpuno spreman da i poslednje tragove sebe prepusti pred arhitektonikom mreža interesa da bi se nekoliko njih udenulo u transnacionalnu elitu, a ostali halucinirali svoje postojanje.

Dakle, za sve je očigledna kulminacija opadanja Srbije kao mesta naselja od 90-tih.

(…) U prošlom tekstu (Vrednosti i prilike), upravo smo se, osim problema koegzistencije vrednosti i prilika u Srbiji, dotakli posledičnog modusa života Srbije: preživljavanja kao problema neperspektivnosti toka odnosa vrednosti i prilika. Negativna agregatnost preživljavanja samog po sebi očituje se u slikovitom odurno stupidnom i dvorjansko-udvoričkom osmehu slaganja i veličanja svakog, sve dok doprinosi ličnom komforu u jednom sistemu koji inače favorizuje podmuklost.

Konačno, to je rezultat obaveznog nacionalnog samoponižavanja. Jer preživljavanje počiva na glorifikaciji lične ništavnosti, a onda nas sledstveno uvodi i u kolektivnu ništavnost jer, ako sami sebe ne obavezujemo na vrednosti našeg života i samopoštovanja, zašto bi to činio bilo ko? Zar stvarno neko polaže očekivanja u univerzalna „ljudska prava“ i važenje međunarodnog prava? Tu iluziju rado ovde spominju, kao da su decenije prespavali, kao, eto, to je „normalno“, time Srbi ponovo žive među „normalnim“ narodima? Doduše, bez ikakvog truda da se brinu za vlastiti život, opstanak, da istaknu naša kolektivna prava?

Da među nama ne važi nikakav zakon i da, posledično, Srbija nije mesto naselja, to i nije moguće. Da se u potpunosti ne doseže prag ljudske linije u našem društvu, nego da sve počiva na pukim frazama o životu i falsifikatima o stanju života.

Upravo taj površni i tek sebično-cinični sistemski izostanak praga ljudske linije u našem društvu jeste ona osobina koja ne kvalifikuje ni jednu srpsku instituciju kao i ni jednu srpsku stranku da ima bilo kakve veze sa bilo kojim društvom i ljudima. To su tek asocijacije interesa koje parazitiraju zbog sebe, bez stvarne namere da neguju život kako bilo kog čoveka tako i društva. Samo parole, samo samoodržavajuće ljušture koje bukvalno shvataju pi-ar, bez i minimuma ozbiljnosti, odgovornosti i utemeljenosti. Zato i ne znamo ko nam je narod, gde su granice države – sve je relativno, sve osim nihilističkog samoodržanja.

Zato je bilo i ostaje samo jedno rešenje u Srbiji – da ozbiljni ljudi, sa znanjem i iskustvom, životno samoodgovorno izrade pakete mera, a da ljudi iz svih struktura srpskog društva od toga izgrade politike, i da se jedno i drugo pretoči u pokret, kako bi napokon ušli u novu epohu nacionalnom odlukom, a ne lutrijskim očekivanjima.

http://www.standard.rs/mile-milosevic-prag-ljudske-linije.html

Nataša B. Odalović: Rijaliti šou: Srbija

(…) Cela situacija, međutim, sa vladom toliko je gnusna, čitava opoziciona scena toliko neuređena, neutemeljena i nejasna, da se zbilja divim svim entuzijastama javne analitičke scene koji „ocenjuju“ učinke „rekonstrukcije“, kao da nije jasno da je u pitanju totalna blokada demokratskog procesa i blokada razvoja demokratskog društva.

(…) Nastavićemo dalje sa procesom šouizacije celokupnog društva: mediji će uskoro emitovati samo šou-programe, Vlada će se i dalje rekonstruisati ogoljena i opasna, opozicija će sa Kedomirom Kedom na štitu, ili bez njega, da se rijaliti skija dok sve ovo prođe, DS će rijaliti pisati saopštenja, kao nekada DSS, i tako sve dok svi mi zajedno ne postanemo rijaliti šou: Srbija. Tek tada, prosto, po zakonima dijalektike, šouizacija će ukinuti samu sebe, a ko preživi, počeće iz početka da gradi temelje demokratske Srbije. Živeli! 

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/rijaliti_sou_srbija.891.html?news_id=265331

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Бити Србин православац 

БОГата Србија

Последице ”колективизације”

Глупаци и преваранти

Ако нестану Звезда и Партизан…

UDBA – ознака (не)квалитета (ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА)

ЕКОНОМСКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

Конкретне мере

Samo kozmetičke promene u vrhu MUP-a

Писмо непријатељу

Hiljade prevarenih građana još uvek čeka stanove

Коме одговарају и коме служе запослени у ВОА и БИА?

Јелена Бркић: Трошимо више него што зарађујемо

Број становника Србије (без КиМ) у 2012. години смањио се за 59.676

ТРЕЋА СРБИЈА

10 Responses to Нови људи и нова власт, али, тек када се заврши ријалити “Србија“ (око 2075. године)

  1. Varagić Nikola каже:

    Mlađan Dinkić: Videćemo se u sledećoj vladi

    Zlata Đorđević | 01. 08. 2013. – 20:45h

    Odlazeći ministar finansija i privrede i lider Ujedinjenih regiona Srbije Mlađan Dinkić u intervjuu za „Blic” optužio je premijera Ivicu Dačića da ga je žrtvovao da bi sačuvao svoju premijersku funkciju, najavio da će nastaviti da radi u opoziciji i poručio da će se vratiti u vladu nakon sledećih izbora.

    • Varagić Nikola каже:

      Đilas i Vučić grade Beograd na vodi

      IZVOR: TANJUG

      Beograd — Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas kaže da je sa Aleksandrom Vučićem postigao konzensus o projektu „Beograd na vodi“, koji bi promenio sliku glavnog grada.

      Predsednik Demokratske stranke i gradonačelnik Dragan Đilas izjavio je da je sa prvim potpredsednikom vlade Aleksandrom Vučićem ranije postigao konsenzus o značaju projekta „Beograd na vodi“, koji bi uz metro mogao da promeni sliku Beograda.

      Vučić je juče najavio da će pozvati gradonačelnika Beograda da razgovaraju o tom projektu.

      Đilas je Tanjugu rekao da je sa Vučićem već razgovarao na tu temu i ukazao da se o tome priča desetinama godina, a da su gradske vlasti već počele da se bave njime.

      „Verujem da uz saradnju republičke vlade i gradskih vlasti na projektu metroa i ovom projektu možemo da uradimo ono što je zaista dobro za sve Beograđane“, uveren je Đilas.

      Na pitanje da li je to jedini zajednički projekat sa Vučićem, Đilas je rekao da je to jedino o čemu je konkretno razgovarano, ali da je sasvim logično da Vučić, kao predsednik najveće vladajuće stranke i on, kao predsednik opozicione stranke, razgovaraju o temama na kojima je potrebno postići konsenzus zbog boljitka cele Srbije.

      „Kao što smo postigli taj konsenzus po pitanju Kosova, briselskog sporazuma, očekujem da ga postignemo i po pitanju načina izlaska Srba na lokalne izbore na Kosovu i Metohiji, ali i na nekim drugim temama, kao što je projekat Beograd na vodi, koje su, po mom mišljenju, mnogo iznad partijskih priča“, istakao je Đilas.

  2. Varagić Nikola каже:

    Јања Гаћеша

    КАД БИСМО МОГЛИ ДА НЕСТАНЕМО

    Власти из Београда позивају Србе са Косова и Метохије да изађу на локалне изборе заказaне за трећи новембар. Они кажу да је то добро за нашу будућност, а ми бисмо најрадије да нестанемо.

    Зашто?

    Последњих година у Грачаници су асфалтиране многе улице, отворени спортски терени, направљени тротоари. У месту постоји и видео надзор, направљени су паркови на сваком кораку, постављене дрвене клупе на сваких неколико метара, а ту су и жардињере са петунијама. Да поменем и мозаик чувене фреске Симонида на раскрсници. Упада у очи и свако кад дође мора га видети.

    Међутим, треба да се зна да у Грачаници једне те исте тротоаре праве два пута годишње, скупоцене камере снимају сеоске улице, дрвене клупе по тим тротоарима морате свакодневно обилазити питајући се шта ће ту? Спортски терени су углавном празни. Паркови се не одржавају – све што посаде брзо увене. Саблажњавамо се чињеницом да преко Симонидине фреске прелазе пси луталице и мачке.
    Тврдимо да је све кичасто, и да тако окићени личимо на шиптарска места попут Малишева или Србице, али смо схватили и да циљ није да то буде лепо – већ да се паре потроше.
    И, док смо мислили да прво место у тим новотаријама заузима грачаничка фонтана испод моста, Лапље Село, друго по величини српско село у централном делу Косова и Метохије, прави нам конкуренцију. Оно ће добити зоолошки врт.
    Питају се мештани где ће на површини од 20 ари да сместе животиње, и шта ће им уопште зоо врт у центру села?
    Имају, кажу, и нов Ловачки дом, у коме се одржавају партијски састанци, јер ловци се окупе два, три пута годишње. Већ су им направили паркове на сваком кораку, средили корито реке Грачанке. Али, у њу су спровели канализацију из Грачанице, Ајвалије, и нових шиптарских нaсеља око Чаглавице. Помињу се чак и отпадне воде из неколико производних погона у Ајвалији. Мештани Лапљег Села не могу да седе у тим парковима, јер загађена река смрди. Сви бунари у близини су им затровани. Нико, у „косовским институцијама“, нема решење за поменути проблем, али је све окићено. Види се да су се паре трошиле, а то је, ваљда, најважније.
    Мале паркове и дрвене клупе имате у готово свим српским селима. У Добротину, селу одакле је већина најоданијих „Тачијевих Срба“, су пре две године, а по узору на Грачаницу, на тротоарима поред пута, тик уз дрвене клупе, поставили и беле бетонске кугле. Срби из Добротина који не подржавају горе поменуте, су се одмах окупили и захтевали да се кугле склоне. Рекли су да не желе кугле по селу јер им никакву сврху не виде. Када су схватили да су се за те кугле „општинске власти из Грачанице“ истрошиле као да су кугле прављене од неког ретког материјала, и да, као такве, морају бити постављене, Добротињани су им рекли да не желе да буду беле. Саопштили су „Тачијевим Србима“’ да је то провокација, и да их кугле подсећају на шиптарску капу – кече. До нагодбе се дошло после доста мука. Кугле су остале, али су их префарбали у црвено.

    Сећам се да су и у Грачаници те кугле изазвале највише негодовања, али нико није смео да их помери. Ту је видео надзор, или како га у селу зову – Велики брат. Померила деца неколико једне ноћи, и одмах их сутрадан привели – снимиле их камере. Захваљујући „побуни“ у Добротину, и у Грачаници су кугле префарбане у црвено.
    То је, између осталог, нама „наша“ интеграција у „косовско друштво“ дала. Нема нових радних места, било чега где може да се ради, али клупа и кугли колико хоћете.
    Нас са јужне стране Ибра, одрекли су се још „жути“, Тадић и компанија, па смо мало искуснији у томе како функционише локална самоуправа по „косовским законима.“ Сећате се? То је био услов да Србија добије кандидатуру, па је Београд са нама почео интеграцију у „косовско друштво“. Ето, то су била улагања „косовских власти“ у „развој“ српских средина јужно од Ибра последњих година.
    А, има нас свакаквих, овде у Покрајини. Оних који су продали своју имовину у бесцење и оних који су узели милионе евра. Има људи којима је имовина узурпирана и оних који неће ни да чују да и једану стопу продају. Има оних који примају увећани лични доходак за 50 одсто, али и оних који не примају такозвани косовски додатак. Има оних који су отишли и не намеравају да се врате и оних који би се радо вратили. Бахатих појединаца, који новцем од продаје дедовине купују скупоцене аутомобиле па бесне по централној Србији, стварајући тако слику да Срби са Косова не знају шта ће од пара.

    Када се, међутим, све сабере, на Косову и Метохији је више оних који немају ништа и који немају куда да оду, који већ 14 година трпе, јер тешко свој живот могу да замисле негде друго до овде. Сви ми, такви какви смо, налазимо се тренутно у мат позицији.

    Матирала нас наша држава!

    Када смо 1999. године одлучили да останемо на Косову и Метохији водили смо се, између осталог, и мишљу да ће наш опстанак, у годинама које долазе, водити очувању Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије. Својим опстанком смо доказали да смо спремни на сваку жртву. Нико од нас ни у сну није могао замислити да ћемо бити доведени у ситуацију да нико не жели да чује наш глас, да никога није брига шта ми кажемо. Да ће свако село постати гето, део тамо неке „мултиетничке државе Косово“.

    Резултате прошлих избора држава Србија није званично признала, све док нису у Бриселу сели за исти сто са представницима Приштине. До тада, јавних сусрета није било ни са „Тачијевим Србима“. Нема их ни сада, али то више није непризнавање, већ предизборна кампања. Важно је да кажем да је већина Срба до сада изборе бојкотовала, како локалне тако и ове последње, за „косовски парламент“.

    Та шака јада што је на њих изашла – ужа фамилија кандидованих, радници грачаничког Дома здравља, јер су морали по диктату директорице Раде Трајковић, поједине присталице Демократске странке и они подмитљиви, неко за два метра дрва, неко за 50 евра, колико је коштао глас – била је више него довољна да „демократски Запад“ формира локалне органе по тадашњем Ахтисаријевом плану и да у „косовском парламенту“, поред присталица Самосталне либералне странке, има и Србе са високим образовањем. То су посланици Јединствене српске листе Раде Трајковић.
    Мене лично, и многе друге Србе, напред поменути не представљају и немају никакав легитимитет, али су се они водили као наши представници. Либерали су путовали по свету и причали како је „држава Косово“ идеалано место за живот. Све поменуто је ситница у односу на приче које круже да су несрећници потписивали хартије којима се стотине хектара пољопривредног земљишта претвара у грађевинско, што је почетак мењања структуре становништва у корист Шиптара, на пример у „општини Грачаница“ где су Срби већина. И ко зна шта су све још чинили? Ако је тачно и само ово прво, то је криминал за озбиљну истрагу.

    Сада је на ред дошао север Покрајине. Дачић каже, отприлике овако: ако Срби са севера бојкотују изборе представљаће их „Тачијеви Срби“, па им онда нико неће бити крив. Срби, који су на прошлим локалним изборима испливали на површину, а који руководе „косовским општинама“ са већинским српским становништвом јужно од Ибра, надалеко су познати по својој нестручности и незнању. Они су слепи поданици Хашима Тачија, ништа више.
    Али, по Дачићу, криви смо сами, јер смо бојкотовали изборе.
    Сада тиме плаше Србе на северу Покрајине. Та чувена Заједница српских општина, која треба да се формира, јесте новина, али је поражавајућа чињеница да ће она функционисати у оквиру „државе Косово“, значи по „косовским законима“. Тешко се то може прогутати и изаћи на изборе. Приче да ће многи „косовски закони“ да се мењају не значе нам ништа. Јер, остаће „косовски“ и то се неће променити. А ако то прихватимо, одричемо се Србије и њеног Устава!

    Нека нам неко објасни по чему ће се, после избора, ти новоизабрани Срби разликовати од већ постојећих „Тачијевих Срба“? Чији ће они да буду када ће морати да раде по „косовским законима“ и под ингеренцијом Приштине у којој је Хашим Тачи премијер?

    Јесте ли икада осетили потребу да будете на врху неке планине и да вриштите из свег гласа, до изнемоглости, док глас не изгубите, док не нестанете?

    Бес који смо осетили после потписивања бриселског споразума не јењава. Сада нам је још јасније колико мало за своју државу вредимо.

    Где себе видимо за неколико година, под условом да останемо на Косову и Метохији?

    Пошто не могу довека да постављају нове тротоаре, клупе, кугле и остало, очекујемо сада да се досете нечег новог – јер новац треба потрошити. То сигурно неће бити нешта што ће дугорочно донети добробит српском народу и гарантовати нам сигуран опстанак. Јасно је да смо овде непожељни, и веровати у ишта друго чиста је заблуда. Има чак и предлога. Поучени искуством Срба из Новака код Призрена, предлажемо да нам набаве свилену бубу или рибице из Сингапура, па да их узгајамо. То сигурно доста кошта, а вероватноћа да ћемо успети је минимална.

    Пут за Новаке одваја се испред Призрена, и одмах ту залазите у поља винограда. Виногради су зарасли у коров, запуштени су, а пре 1999. године изгледали су као рајски врт.
    И само село је дивно, па је сасвим разумљиво што су људи скупили храбрости да се врате у тај део Метохије. Сви они одлично познају послове у винограду. Од свих који су их, у тој првој години по повратку, обишли, тражили су да се обнове чокоти, говорећи да ће они радити око њих. Али, узалуд. Нека невладина организација, нико јој се више ни имена не сећа, испитала је терен и дошла до сазнања да је то подручје идеално за узгој шафрана.

    Тако су им уместо лозе, засадили шафран. Пребирали су Срби из Новака целу једну сезону те мале љубичасте цветове, скупљајући прах. Рекли су им, пре сађења, да килограм достиже цену и до 1000 евра. А Новачани су за целу сезону скупили око 400 грама. Онда су почели ређе да их обилазе, теорије о клими идеалној за узгој шафрана пале су у воду, а о виновој лози више се и не прича. Од недавно су Срби из Новака остали и без медицинске заштите.
    Заборављени од свих, окружени коровом, ипак су остали.

    Могу са нама разне експерименте да врше. Јер, ко ће да нас заштити?

    Свих ових година ништа се није урадило на побољшању услова живота Срба на Косову и Метохији. Направљени су модерни логори, а нас помињу у причи да је од „државе Косово“ направљено мултиетничко друштво. Док нас Београд није присиљавао да учествујемо у том циркусу било нам је лакше: држала нас је нада. Цео свет зна да слобода кретања за Србе на Косову и Метохији не постоји. Слобода кретања се помиње само када је север Покрајине у питању. Као да ми можемо до Дечана, Ђаковице, или Урошевца. Зато кажемо: када је могао шафран међу оне винограде, може и свилена буба у ову житницу где већ успева дуд.

    Јер, небулозе овде најбоље пролазе! У поље, на своје имање, не можеш слободно, али нађу ти занимацију: допреме биљку из Азије да се око ње окрећеш. Из градова су нас протерали, повратак у њих је забрањена тема, али нам по селима зидају и постављају којешта, а доводе и жирафе и нојеве. На тих неколико стотина метара праве нам све и свашта, да се створи слика модерног насеља. То се онда представља као успех локалне самоуправе коју предводе Срби. А то су и једини резултати досадашњег рада „српских посланика“ у „косовском парламенту“.

    За нас је то окићени гето, шарена лажа за све слепе код очију.

    Формирањем Заједнице српских општина још више се затварамо.

    Сви гетои у један гето!

    Ни ту мира нећемо имати. Ту ћемо остварити само она права која се Приштини допадну, и то само на тих неколико стотина метара. И то је, ваљда, тај „бољи живот“ о којем они наши „мученици“ у Бриселу успеше да се договоре. Само још и Србе са севера да убеде па ће бити фонтана, тротоара, клупа и жардињера. Јер, све остало је савршено.

    А, шта је са целом територијом Косова и Метохије? Зна ли ко где су нам државне границе?

    Зар једна држава не показује своју моћ, своју озбиљност, баш на оваквим испитима –очувања својих граница? Држава вредна поштовања о томе чак и не расправља. Једно је када вас непријатељи присиле на тежак живот, а друго када се са њима удруже и они који су били ваша једина нада.

    Зна се да се само на један начин територије губе и враћају. То није за зеленим столом, где једни причају а ви само климате главом и пристајете на све што вам кажу. Ако је национални интерес сачуватити 15 процената територије, онда се чека; у стрпљењу је наша победа. Народ трпи што трпи. Оним што су потписали нама на Косову неће бити боље, а јасно је да се територија губи. Шта је онда наш национални интерес? Ко ће, кад смо такви, да нас цени? Ко? Ја бих прва таквима патос брисала. Ко ће, после свега, нас на Косову и Метохији за нешто да пита? Кога ће да буде брига како нам је?

    Ето нам Заједница српских општина, да се занимамо.
    И питаћу вас опет: Јесте ли икада осетили потребу да будете сами на врху неке планине и да вриштите из свег гласа, до изнемоглости, док глас не изгубите, док не нестанете?

    http://www.srpskilist.net/vesti/kad-bismo-mogli-da-nestanemo

  3. Varagić Nikola каже:

    „Зери“: Почиње албанизација региона!

    1. август 2013. | РТС

    Тирана – Албанија од данас издаје двојно држављанство свим Албанцима који живе ван те земље, осим за Албанце на окупираним територијама.

    Приштински лист Зери пише да у Албанији од данас ступа на снагу закон о двојном држављанству, истичући да тим актом „почиње албанизација региона“.

    Одлазећи премијер Саљи Бериша пре неколико месеци иницирао је да се албанско држављанство да и грађанима који живе на окупираним територијама, али су неколико недеља касније косовски Албанци скинути са „списка“.

    Из тога следи да ће осим косовских Албанаца који су „лишени“ албанског држављанства, они Албанци који су рођени и живе у околним земљама (чији је један родитељ Албанац) имати то право.

    Такође и албанске пасоше могу добити сви Албанци у свету који имају држављанство земаља које су у ЕУ, а које не угрожава либерализацију визног режима.

    Зери пише да је применом овог закона у Приштини створен утисак да званична Тирана дискриминише косовске Албанце.

    Посланик покрета „Самоопредељење“ Реџеп Сељими каже да је добро што ће Албанци који живе у земљама око окупираних територија добити албанско држављанство, али додаје да је косовским Албанцима „учењена велика неправда“.

  4. Varagić Nikola каже:

    Četrdeset godina samoće

    Milutin Mitrović

    Pokušavam da se priključim raspravi zapodenutoj tekstom Dug je put Vladimira Gligorova. Po mom shvatanju nije namera autora da se u proročanstvima takmiči sa Tarabićima. Naime, slutim, da je šokantno izrečenom tvrdnjom želeo da skrene pažnju kuda vodi dosadašnja politika; a cilj je, da se energičnim rezom ta politika već jednom promeni. Uveren sam, naime, da se Gligorov ne bavi prorokovanjem jer verujem da zna za konstataciju Džona Keneta Galbrajta po kojoj je „jedina funkcija ekonomskih prognoza da astrologiju čine respektabilnom“.

    Reakcije je izazvala konstatacija: „Potrebna je društvena i politička posvećenost i upornost u periodu od oko četrdeset godina. Sledeća će onda generacija moći da se suočava sa tadašnjim problemima razvijenih društava“. Dvoumim se, nije li Gligorov u tome pre optimista nego pesimista. Umesto tabela, formula i citata poslužio bih se ličnim iskustvom. Sredinom devedesetih godina Ekonomski institut u Beogradu objavio je analizu ekonomskog stanja u Srbiji i u zaključku naveo da, ako bi se u tom trenutku iz osnova promenila politika i ekonomija, bilo bi potrebno 17 godina da se dostigne nivo koji je Srbija imala 1989. godine. Promenjeno nije gotovo ništa, ni tada ni kasnije. Danas Srbiju remontuju oni koji su je tada razorili. Pomenutih 17 godina uglavnom je prošlo, a podaci govore da je BDP Srbije 2012. iznosio 71 odsto, odnosno da je industrijska proizvodnja na nivou od samo 45 odsto one od pre raspada Jugoslavije (Petar Đukić: Mogućnost oporavka i perspektive). U slučaju da podvrgnemo BDP „pravednom“ proširivanju definicije onim što je Pier Burdije nazvao „capital culturel“ (kapital kulture), dobićemo samo uvid u katastrofu kulturne, obrazovne, moralne devastacije Srbije. Uprkos iskrenom trudu ne vidim mogućnosti nekog ubrzanog boljitka i nagle promene kolektivnog ponašanja. Preraspodela društvenog bogatstva (pravedna ili ne) obavlja se ili revolucijom, što srećom više nije u modi, ili evolucijom koja ume da traje duže od spornih 40 godina.

    Stefan Aleksić se posebno usmerio na BDP (bruto domaći proizvod) koji zapravo ne zaslužuje toliku njegovu pažnju, jer u pitanju je samo jedan indikator, konvencija, neprecizan kao i mnoga druga merila. Negde od sedamdesetih godina intenzivno se traga za boljim, sveobuhvatnijim pokazateljem, međutim do sada uprkos mnogim naporima i željama rezultati nisu ohrabrujući. Skup stručnjaka je 2008. godine počeo da radi na definisanju boljeg merila nego što je BDP – komisiju od 22 ekonomiste i 10 statističara iz OECD predvodili su nobelovci Jozef Stiglic i Amartia Sen, a tadašnji francuski predsednik Sarkozi im je bio pokrovitelj. Do sada smo malo čuli o tome dokle su stigli. Stvar nije u neoliberalnim, eksploatatorskim ili Al Kaida zaverama nego jednostavno nije lako naći kako veći stepen pravde, odnosno „iracionalnih kategorija“ učiniti kompatibilnim sa statističkim i ekonomskim tehnikama.

    Kralj Butana je 1972. godine umesto BDP (GNP) uveo – GNH (Gross National Happiness), naziv je promenjen, ali ne i način života. Takvih indeksa ima mnoštvo, ne treba im se rugati, oni su pokušaj koji odražava težnju da se dođe do boljih merila. Na primer Happy Planet Index navodi da su najsrećnije zemlje na svetu Kostarika, Vijetnam i Kolumbija, međutim Forbsov Happiest Countries na prva tri mesta rangira Norvešku, Dansku i Švedsku, što izgleda logičnije.

    Priznajem da pre svega emocionalno razumem razloge reagovanja Aleksića i Ilića, posebno kada (ovaj drugi) navodi primer nejednakog ekonomskog oporavka posle Prvog i posle Drugog svetskog rata. No pojedninačne emocije i ekonomija imaju malo zajedničkog. Gligorov je u odgovoru malo rastegao posmatrano vremensko razdoblje da bi umanjio „slavu“ čuvene decenije 1956/65. uz koju ide i zakon o ograničavanju investicija, jer je tada radnička klasa, umesto da pojede dohodak, kako su prognozirale birokrate, investirala enormno mnogo. To je dakako bio istorijski eksces, ali i danas vredan pažnje.

    Mnoštvo je knjiga i tekstova koji analiziraju današnje pobune širom sveta. „Krhke revolucije“ od Brazila i Volstrita do Bugarske najčešće se analiziraju sa polazne tačke „dobrovoljnog ropstva“ – one proklete veze između žrtve i dželata koja je danas teže uhvatljiva, likvidnija, milde sorte, a ne kao u filmu Noćni portir Lilijane Kavani. Dakle ni spoljne okolnosti ne idu nam na ruku.

    U ograđivanju navedene dvojice učesnika da nisu upućeni dovoljno u ekonomiju, u potekstu nekih ne samo njihovih rečenica vidi se da visoko cene ekonomiju i njene pregaoce. E, to je ono što je mene potaklo da reagujem – mislim da ekonomija (politička dakako) ne zaslužuje nikakav poseban odnos, nikakvu uzvišenost. Njeno mesto je na zemlji, a ne u oblacima, iako je po svojim prognozama postala bliska meteorologiji. Smisao svake nauke pa i ekonomije mora biti podložan preispitivanju sa stanovišta zdravog razuma i interesa ljudi.

    Otkucajte na internetu pitanje: What are Economic goals? Odgovor će glasiti: puna zaposlenost, stabilne cene, ekonomski rast, efikasna proizvodnja (druga varijanta ubraja još izbalansiran budžet i ekvilibrijum platnog bilansa). U deceniji sveopštih promašaja ekonomija zauzima vrlo visoko mesto. Odgovori ekonomskih gurua ne omogućavaju da se jasno kao sa interneta stekne predstava o smislu ekonomije. Od njih najjasnija je definicija Pola Krugmana: Ekonomija je društveni sitem stvoren od strane ljudi da bi služio ljudima!

    Dakle, današnja se politička ekonomija dobrim delom zamajala, ponajpre zbog svoje pristrasnosti prema kapitalu i politici, zbog čega zasluženo deli sudbinu politke u gubljenju poverenja. Posle Marksa čiji je projekat katastrofalno završio, niko se ne usuđuje da potraži neku novu varijantu ekonomskih odnosa, iako sve više argumenata ukazuje da je vreme za to. Čitava ta nauka i danas živi na konfrontacijama i odbrani ideja nastalih u devetnaestom veku (Max Neef). Dakako da znam kako postoje briljantni ekonomisti, međutim ne govorim o pojedincima. Govorim o dominatnoj struji nauke koja grdno kasni za društvenim i tehnološkim promenama. Decenijama je gotovo bez kapitalizmu nasušne konkurencije nametala model kojim se nije proslavila. Koji je doveo do produbljivanja podela, do negacije svih onih odrednica tradicionalne ekonomije: zaposlenost, ekonomski rast, efikasna proizvodnja, bilansiran budžet…

    Da se vratim na temu: 40 godina samopregora i žrtvovanja jedne generacije, samo je hipoteza. Pogledajte ko bi trebalo da nas osokoli i povede u tom pravcu i rezultat je jasan. Međutim to je cena koja se odlaganjem samo uvećava. U Opštoj teoriji Kejnz pored ostaloga zagovara: „pravedan i odgovoran poziv (tadašnjoj) generaciji da obuzda raskalašnu potrošnju u korist budućih generacija“. Prevladala su drugačija ekonomska i politička stanovišta i danas ne samo Grčka, Italija, Španija, nego i SAD i bar trećina zemalja među kojima je i naša ima toliki akumulirani dug da će ga otplaćivati ne jedna, nego i još po neka naredna generacija. Pritom je problem hoće li imati odakle, jer sve je manje zaposlenosti, proizvodnje, rasta… Još uvek nisam načisto da li se u sferi finansija stvara nova vrednost, ali sam načisto da je u genima te sfere da uzima, a ne da daje.

    Prokletstvo optimizma je što mora na nečem i da se zasniva.

    Peščanik.net, 02.08.2013.

    Srodni linkovi:

    Stefan Aleksić – Ekonomija za klince i klinceze

    Vladimir Gligorov – Može li brže

    Dejan Ilić – (Ne)moguća promena

    Vladimir Gligorov – Dug je put

    http://pescanik.net/2013/08/cetrdeset-godina-samoce/

  5. […] Нови људи и нова власт, али, тек када се заврши ријалити… […]

  6. […] Нови људи и нова власт, али, тек када се заврши ријалити…  […]

  7. […] Нови људи и нова власт, али, тек када се заврши ријалити… […]

  8. Varagić Nikola каже:

    Окупација, али Управна!

    3. август 2013. | Драгољуб Татомировић / Златни билтен

    Пре више од 10 година код мене је дошао мој некадашњи полицијски колега, начелник ОУП Нови Београд, ради консултације да ли да иде у пензију, пошто сам ја био већ ветеран-пензионер и отишао у исту са 41.г. живота.

    Тада ми је објаснио зашто би у пензију…… слушао сам га, поновио му «да се склања» исто оно што сам му рекао и у мају 1990.г. у предвечерје доласка С. Милошевића на власт – тада ме није послушао, хтео је још неки чин, напредовање, привилегију – рекавши му«да ће Србија доживети да моли Немачку да упути потребан број полицајаца, тужилаца, истражних судија и судија да би успоставили власт у Србији, у складу са њеним, Србијиним, законима, да ћемо сви доживети да начелник ОУП Нови Београд буде Немац, који ће да шаље полицајце да приводе одређена лица, а да ће се они пред тим лицима правдати и извињавати са«Опрости, ми не би, али дошао нам Немац за газду и нема никакве протекције, па те молимо пођи са нама и види са њим шта хоће!» – била је то моја прогноза из времена када сам писао «Роман» под називом «Хеклером бушим повољно» који ми је омогућио да као никада до тада упознам рад криминалних организација у Србији и њихову повезаност са полицијом и политичарима.

    Та прогноза се, на моју велику жалост и истовремену на моју велику радост, остварује!

    Жао ми је што смо се довели у такво стање да нам је спас у позивању да будемо Управно окупирани, а резултат сваког рата и сваке окупације је та Управна окупација – окупација којом се управља, преко судске и и извршне власти и у којој се строго води рачуна о законодавној власти неке земље.

    Радостан сам што нисам омануо у прогнози, што се мој «Роман» потврдио у целости и што је он као такав прихваћен као моја докторска дисертација на Међународном универзитету у Америци, по основу којег сам промовисан у доктора права, и наравно да сам радостан што ће се МОРАТИ радити по неким законима!

    Хаос који је започео друг Слободан Милошевић, упропастивши прилично уређену СФРЈ и Србију као њен део и највећу појединачну државу, сада ће да оконча пријатељ Немачке, Америке, Британије и арапских држава, друг Координатор Александар Вучић!

    Умишељени и самозвани Србски Народни патријарх, којег сам ја први назвао Зумбул Агом, имаће улогу неког краља – потписиваће Указе о одликовањима и покушавати да нам се прода као мудрац који брине и о нама.

    Координатор Александар ће предати финансије странцима, потом ће доћи саветници у полицију и правосуђе – догађа се све оно на шта су пристали пре неколико месеци када је Косово и Метохија у питању…… сада се то исто односи и на остатак Србије.

    О слободи се пева под окупацијом и у рату, о здрављу се говори само када је човек болестан, о Богу се мисли само када је суша, неродна година, поплаве, када нам не иде и тада се од Онога којег често, у свом лудилу, кривимо и псујемо, тражи помоћ!
    Тражимо помоћ од Онога којег псујемо на сваком кораку, а када та помоћ изостане добијемо потврду да смо у праву, да је Он лош, па га грдимо још страшније и гадније!

    Ето, ја после толико чланака (423) на Златном Билтену, после само три године дочекао остварење свих мојих прогноза…… идемо добровољно под Управну окупацију!
    Тако су наши далеки претци молили омање племе Руса из данашње Русије да им дођу за владаре, и потом смо сви у Русији постали Руси, Срба нема, њихова историја у Русији је избрисана, а они (Руси) рачунају да им је држава настала Крштењем у Кијевској Русији пре само 1025.г. – ево, овако ћемо за неколико генерација под добровољном Управном окупацијом нестати као народ Срба, даће нам Немци неко ново име и ми ћемо бити задовољни!

    Али…….. у мојим насловима постоји и један под називом«Сценарији за довођење Србије у ред», и то ће се остварити, потом ће настати услови у којима ће власт преузети нека од организација Срба која буде спремна на то – та организација ће успоставити пожељан ред у Србији и позвани окупатор ће тада отићи.

    Многи Срби ће престати да се тако називају, пожелеће да су Немци или Енглези, али ће их ипак, остати довољно за чуваре Божијег Имања – Србије.

    Бог своју Вољу спроводи на нама недокучиве начине, често и преко оних које не воли, и често оно што нам је по свему казна испадне на наше добро!

    Ето, главни од оних који су почетком маја опојани, чини нешто што само такав «ни жив ни мртав» може да учини и Бог ће то окренути на добро.

    Организација војника-Заветника се спрема, Духовно крило је формирано, остала крила ће се оформити од оних Срба који неће желети да постану ни Немци ни Енглези, а сада су под командом опојаног Координатора свих служби безбедности!

    И они ће у Организацију донети мираз и капитал који им сада стоји на располагању, њима ће се придружити Срби из целе Србије и сви Срби који ће ових дана почети да се исељавају са Косова и Метохије по плану који је Координатор сачинио…. и ето нам и Организације са свим потребним крилима за држање реда и власти у Србији – онда ће странци са Србијом разговарати као са државом, сада то не могу, мада су пробали и очекивали да се то догоди. Детаљи о Организацији:

    Клик на
    http://www.komanda-540.blogspot.com/

    Браво за Александра Вучића који доводи странце за Управне окупаторе!

    Он то чини ради испуњења обећања које је неком дао, он тврди да је то обећање дао народу, и испуњења услова да он сам буде и даље нека власт у Србији!

    То је почетак краја хаоса друга С. Милошевића, духовног оца опојаног Ивице Дачића!

    Али то је и почетак живота Срба у којем се пева о СЛОБОДИ – о СЛОБОДИ не певају сити, дебели и они који је већ имају – Бог ће нас учинити, ради поуке, оним другим, оним који ће певати о СЛОБОДИ! Учиниће нас Он оним који ће знати «Да се без Њега ништа не може учинити!»

    http://zlatnibilten.blogspot.com/p/blog-page.html

  9. […] Нови људи и нова власт, али, тек када се заврши ријалити… […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: