Шта чека Ивана Тасовца и Сашу Радуловића ако постану министри?

 

Nulta i svojta

Komentar Danas

Trebalo je svi da se prepadnu kada je država objavila nultu toleranciju za poreske obaveze, ali ispostavilo se da oni veliki, kojima se godinama gledalo kroz prste, imaju rešenja i za tu situaciju.

Ključ je da menadžment ili vlasnik ima nekog svog u vladi, jer tako se u Srbiji decenijama stiče epitet uspešnog privrednika. Onda je lako sročiti objašnjenje koje bi trebalo da bude što uverljivije, mada zvaničnicima kada tako nešto objašnjavaju, više niko ne veruje. To je iskustveno dostignuće.

Tako se privela kraju, ali još nije završila i ujdurma sa Simpom. Ispalo je da porez plaćaju svi (koji nemaju „zaleđinu“), a oni koji to ne mogu, jer su novac iz poslovanja usmeravali već-ne-zna-se-gde, padaju na državne jasle, gde će njihovi dugovi biti izmireni na teret poreskih obveznika. To se zove nulta tolerancija. Javnost neće saznati koliko će nas, kada se podvuče crta, koštati nova nacionalizacija firmi po osnovu poreskog duga.

Neće biti odgovornih ni za to što država nije radila posao za koji je građani plaćaju, što je dozvolila da ta ili njoj slične kompanije, godinama ignorišu svoje obaveze – fiskalne, prema radnicima, dobavljačima, kreditorima… Firmu će i dalje predstavljati kao uspešnu i vrednu spašavanja, ali će i zvaničnici i menadžment hladno da izbegnu odgovor na pitanje zbog čega, ako su toliko dobri, nisu plaćali svoje dugove.

Političari će, takođe, pokušati još jednom da nam serviraju idilu u kojoj država domaćinskim upravljanjem popravlja stanje, stavlja kompaniju „na noge“ i pronalazi strateškog partnera ili novog vlasnika. Mada, teško da će iko više nasesti na tu sliku, jer svi znamo da država imovinom i firmama upravlja kao da su „Alajbegova slama“.

Na kraju, pitanje koje nas muči jeste po kom kriterijumu se određuje koje će firme otići u stečaj, a koje će se spasavati na račun građana? Veliki broj radnika sigurno nije presudan, jer da jeste, i putari iz Nibens grupe – bilo ih je oko 5.000, koliko zapošljava i Simpo – posle hapšenja vlasnika i poništene privatizacije mogli su da očekuju da će ih preuzeti država. Argument u prilog je i što su ti građevinci već imali ugovorene poslove na trasama Koridora, obezbeđeno finansiranje iz domaćih i stranih kredita. Ali, oni su završili na ulici, bez otpremnine, čak ni izvinjenja što je preduzeća koja su godinama stvarali država prodala sumnjivom kapitalu.

Pravićemo se da očekujemo odgovor, ali, u stvari, znamo da je on negde pri početku teksta.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/nulta_i_svojta

***

Zdravo za gotovo

Nadežda Milenković 

Uzimati stvari zdravo za gotovo – nije zdravo. Nije zdravo za osobu, a nije zdravo ni za društvo. Ponekad se smisao ili besmisao jedne pojave najlakše sagleda ako se ista ta pojava zamisli u nekom drugom segmentu društva.

Zamislite da, posle koncerta filharmonije, neko iz publike, nezadovoljan što na repertoaru nije bila kompozicija koju je želeo da čuje, utrči u deo za orkestar i dirigentu demonstrativno oduzme palicu. I zamislite da sutradan, na konferenciji za medije, taj dirigent, sedeći kraj osobe koja mu je otela palicu, kaže kako to nije bio incident već je on sam osetio potrebu da palicu dobrovoljno preda osobi iz publike jer je publika podjednako važan faktor u izvođenju svakog muzičkog dela. Nezamislivo vam je? Pa ipak se baš tako desilo samo što su akteri ovog događaja bili kapiten fudbalskog kluba i vođa navijača. Jedna ista, inače nedopustiva stvar, u prvom slučaju nam je nezamisliva, a u drugom skoro pa poželjno ponašanje.

Zamislite sad da neko u restoranu naruči pečenje i pivo, pojede, popije, pa pozove konobara i kaže da se predomislio, da sad želi ribu i vino. I da traži da se ona prethodna narudžbina ne računa. U boljem slučaju konobar bi se nasmejao, u gorem bi pozvao policiju. Ali, šta će biti ako opet zamenimo likove i situaciju pa zamislimo naše danas vodeće političare koji traže da im se prethodni politički ceh ne obračunava jer, ma šta da su radili devedesetih, sada rade pravu stvar za ovo društvo? Hoće li konobar da se nasmeje ili da pozove policiju? Pa, to dosta zavisi od konobara – neki su spremni i da progutaju blok u koji su zapisali prethodni račun.

Naravno da čovek ima prava da se predomisli, to je legitimno, ponekad i poželjno, a ponekad, bude li sreće, čak i na opšte dobro, ali to ne znači da mora da mu se oprosti račun za ono pečenje i pivo jer je sad prešao na ribu i vino, zar ne? Pa makar i da je jelovnik promenio jer je odlučio da posti.

Jer naše reči i naši postupci proizvode neko dejstvo. Ne možete da studirate rudarstvo, a da zahtevate da vam izdaju diplomu u kojoj piše da ste filozof. Ko je imao sreće da poživi malo u godinama pre devedestih može da posvedoči da je govor mržnje bio nedopustiv u javnom prostoru. Prvi put se pojavio u državnom Dnevniku tadašnjeg RTS-a i u državnom parlamentu, odakle se prelio na ulice i ulio u naše institucije, naše domove i naša srca. Oni koji su tu septičku jamu iskopali i godinama zdušno punili sada su ljuti što je neko u međuvremenu nije izdrenirao i ispraznio. Kao da ne znaju da u životu tako ne biva i da će morati sami da je prazne.

http://pescanik.net/2013/08/zdravo-za-gotovo/

5 Responses to Шта чека Ивана Тасовца и Сашу Радуловића ако постану министри?

  1. Varagić Nikola каже:

    Mogućnost ostrva

    Milica Jovanović

    Direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac „razgovarao je o svom angažmanu na mestu ministra kulture sa premijerom Srbije Ivicom Dačićem“, saznali su tabloidi i odustali od ranijih saznanja kojima su danima raspaljivali maštu vd. direktora Narodne biblioteke Dejana Ristića.

    Pouzdani izvori sada tvrde da Tasovac razmišlja o ponudi, dok Dačić razmišlja o uslovima koje bi mu kandidat mogao postaviti; blago naraštajima koji će čitati stenograme sa susreta na kom će se ova dva mišljenja naći ukrštena, kada se sa njih jednog dana skine oznaka tajnosti.

    Savremenicima ostaje nada da će, ukoliko pregovori urode plodom, prva sednica vlade na kojoj će nerekonstruisani ministri Jovan Krkobabić, Velja Ilić i ostali poželeti dobrodošlicu novom kolegi sa čudnom frizurom – biti otvorena za širu publiku.

    Talentovani pijanista koji je umetnički integritet žrtvovao za opšte dobro, bez sumnje bi se mogao dobro snaći. Tasovac je ikona beogradskog hipsterizma, uticajni tviteraš publici analognih medija poznatiji kao član žirija reality show programa „Ja imam talenat“, koji je za više od deceniju na čelu Beogradske filharmonije bez imalo skrupula delio indulgencije i uverenja o klasi generacijama profesionalnih patriota, salonskih levičara i uličarskih neoliberala.

    Tasovac je verovatno last man standing iz ekipe koja je na ključna mesta u kulturi došla sa Đinđićevom vladom i, za razliku od Muzeja savremene umetnosti, Istorijskog arhiva Beograda, Narodnog muzeja, Narodne biblioteke – ne samo da je zaustavio decenijski dernek, uljudio i unapredio instituciju koju je vodio, već je podjednako vešto izlazio na kraj i sa Koštuničinim komesarima i sa Tadićevim misionarima svenarodnog advertajzinga. Konačno, aktuelnu ponudu za rekonstrukciju Dačić je samo preneo, ideja je Vučićeva, pisali su bolje obavešteni još prošle nedelje.

    Da je od rupe napravio ozbiljan orkestar nemoguće je osporiti. Donacijama raznih kompanija, fondacija i stranih ambasada uspeo je da obnovi zgradu, ansambl i instrumente; svetski muzičari već godinama gostuju u Filharmoniji, dok orkestar gostuje po svetu – fondacija Filharmonije koja nosi ime jednog od najvernijih saradnika, Zubina Mehte, upravo prikuplja sredstva za prvu američku turneju orkestra na jesen sledeće godine.

    Državu je umešno primoravao da makar isplaćuje pristojne plate i honorare muzičarima, ponekad i vanrednim intervencijama ministarstva finansija. Mediji su ga hvalili jer „razbija stereotipe o grebatorskoj kulturi“.

    Dovoljno blizu krugovima moći, zbog Tasovca su bili uvereni da im je Beogradska filharmonija zaista potrebna. Na vanrednim parlamentarnim izborima krajem 2003. godine učestvovao je kao „nepolitičko ime“ na listi Čovićeve demokratske alternative, koja nije prešla cenzus. Pet godina kasnije je stao uz Tadićev program „za jaku i stabilnu Srbiju“, i neko vreme važio za „najozbiljnijeg“ kandidata za ministra kulture.

    Koalicija se tada odlučila za Nebojšu Bradića – ali i njega je, kao i ostale, Tasovac uskoro ispratio iz kabineta. Preživeo je dramatičnu ostavku koju je podneo zbog Bradićevog kršenja prećutnog dogovora o izuzeću Filharmonije iz uobičajenog mrcvarenja budžetskih korisnika; u svom stilu, pisao mu je dopise na srpskom, engleskom i bugarskom, bez odgovora. Onda je Zubin Mehta napisao pismo predsedniku, pa je i ostavka pala u zaborav. Kao i Bradić.

    Zavolela ga je i javnost, kao retko koga. Tabloidi se nisu naročito palili čak ni na povremena prebrojavanja dela domaćih autora na repertoaru Filharmonije i kuloarska gunđanja što ne „propagira nacionalnu kulturu“. Naprotiv, uživali su u dovitljivim ispadima člana saveta „za brendiranje Srbije“ i odbora za „razmatranje pitanja“ izgradnje beogradske opere. Raspisivao je konkurs za literarni rad na temu „Zašto ne volim srpsku savremenu umetničku muziku – osim ako autor nisam ja ili neko iz moje uže familije“, s nagradnim fondom od 3.000 evra. „Oglas“ Filharmonije koja nudi svoje usluge za tezge po svadbama, slavama i sahranama dospeo je i do svetske štampe kao zgodna strategija za privlačenje pažnje na težak položaj kulture u vremenima ekonomske krize.

    Koncertne sezone Beogradske filharmonije već uobičajeno počinju javnim skandalom odmerenim do granice drske provokacije, koja u slučaju Ivana Tasovca čini prilično komotnu marginu: kampanja u inat svemu i svačemu, naučni dokazi da slušanje koncerata Filharmonije povećava volumen trepavica i sprečava pojavu seboreje, zahvaljivanje beogradskoj „silikonskoj dolini“ što ne dolazi na nastupe…

    Uoči prošlogodišnjih izbora Filharmonija je raspisala „tender“ za podršku političkoj stranci koja je spremna da obezbedi održivo finansiranje, uz uslov da je bar jedan član glavnog odbora posetio bar jedan koncert. Po rezultate bi se uskoro moglo ići kod novog ministra kulture.

    Stavove o kulturnoj politici i kritiku amatera i lenjivaca koji pokušavaju da je sprovode iznosio je bez zazora, stoga je prilično izvesno da će, ukoliko prihvati ponudu, među prvim temama novog kabineta biti reforma poreskog sistema kako bi se privatne kompanije namamile na ulaganje u umetničku produkciju. Ukidanje finansiranja komercijalnih festivala – „i Egzita i Guče i Miksera“ – prezir prema nacionalističkim parakulturnim projektima, decentralizacija visoke umetnosti, neke su od ideja koje bi ga smesta dovele u sukob sa etabliranim elitama. Nešto bi se od budućeg programa moglo naslutiti i iz govora koji je Tasovac u junu održao na debati u Ujedinjenim nacijama o odnosu kulture i ekonomskog razvoja gde je, osim uverenja da se privatnim i državnim fondovima može rešiti problem finansiranja institucija kulture – otkrio i neočekivano naivnu predstavu da se umetnošću mogu rešiti netolerancija i neznanje.

    Sem toga, mada na pregršt, dočekali bi ga i prazna kasa, loši zakoni, nefunkcionalne institucije, administrativno osoblje koje se broji hiljadama, i što je najvažnije od svega, uobičajeno odsustvo političke volje da se u osinjak nacionalnih radnika u kulturi uopšte dira. Prioriteti Srbije kao „ostrva u evropskom okeanu“ koje predsednik Nikolić nudi „kineskim rukovodiocima“, sasvim su na drugoj strani.

    Ali, na kraju, bio bi to dobar reality: Ivan Tasovac sa junacima koji kao da su poispadali iz Uelbekove distopije, što se svakodnevno ukazuju kao sopstveni duplikati koji nikako da potrefe pravu nijansu standardizovanih vrlina modernog evropskog političara, ali ni da iskorene taj šarmantni profil zlikovca iz komšiluka što je devedesetih onolike mase dizao na noge. Zaglavljeni u proizvodnji, više nisu sposobni ni za ozbiljnost ni za humor.

    Ako ne odbije premijerovu ponudu, pred Tasovca stiže nova dilema: hoće li uopšte biti u stanju, uprkos legitimizaciji Vučić-Dačić poretka, da iznese razumnu kulturnu politiku u nerazumnoj Srbiji. Konkurs je otvoren.

    Peščanik.net, 28.08.2013.
    http://pescanik.net/2013/08/mogucnost-ostrva/

  2. Varagić Nikola каже:

    Министар привреде испрозивао министра финансија!

    28. август 2013. | Наше новине

    Београд – Пре 15 дана новоизабрани министар привреде Саша Радуловић именовање Лазара Крстића за министра финансија назвао је неозбиљним.

    Две недеље касније, када су обојица званично представљени као министри два најважнија ресора у реконструисаној Влади, Радуловић је свој став о Крстићу избрисао са Твитера.

    Наиме, Саша Радуловић је на свом Твитер профилу предлог да Лазар Крстић буде министар финансија окарактерисао као „неозбиљан“ и да „одавно није чуо ништа неозбиљније“, вероватно алудирајући на његове године и искуство.

    У међувремену Радуловић је обрисао поменути „твит“. Разлог за то нисмо успели да сазнамо јер нови министар привреде није одговарао на позиве, али ни на СМС поруке, да би објаснио разлог због кога је уклонио ово на написаној страни на друштвеној мрежи.

    Један од Радуловићевих пратилаца на Твитеру написао је да га његови „твитови“ охрабрују.
    „Само не знам да ли ће морати половину да обрише због новонастале ситуације“, написао је, алудирајући на Радулићево именовање за министра привреде.

    А други пратилац Раде Севић није био одушевљен што је Радуловић обрисао своје мишљење о Лазару Крстићу.
    „Већ је обрисао своје мишљење о Лазару Крстићу 14. августа. Толико“, написао је Севић.

    Само дан раније, Александар Вучић састао се 13. августа са младим финансијским стручњаком како би га убедио да се прихвати функције министра финансија у реконструисаној Влади Србије. Тада се Саша Радуловић није помињао као потенцијални министар привреде, који ће у будућности морати тесно да сарађује са Крстићем јер су им ресори уско повезани.

    До пре неколико дана финансије и привреда су били концентрисани у једно министарство. Реконструкцијом ова два блиска ресора су раздвојена, а сваки је добио новог шефа. – млади Лазар Крстић водиће финансије, а Саша Радуловић привреду. Пре него што су ова кадровска решења била дефинисана нови министар привреде није благонаклоно гледао на генијалца с Јејла.

    Нови министар привреде познат је као неко ко је веома активан на друштвеним мрежама, а радован је и као блогер, где врло оштро износи своје критике и ставове.

  3. […] Шта чека Ивана Тасовца и Сашу Радуловића ако постану м… […]

  4. […] Шта чека Ивана Тасовца и Сашу Радуловића ако постану м… […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: