Избор нових директора БИА, ВОА и ВБА и дешавања пред “прајд“

 

Миши Вацићу годину дана условно

12.07.2013.

Портпарол покрета „1389“ Миша Вацић осуђен на годину затвора условно за ширење дискиминације, недозвољено држање оружја и ометање службеног лица. Рок провере је 4 године, тако да се казна неће извршити уколико у том року не изврши ново кривично дело.

Како је Миша Вацић пре избора нападао Двери  на телевизији која подржава СНС:

***

 

02.08.2013.

Црвено – бели су на трибинама стадиона у Одеси имали подршку неколико стотина навијача, међу којима се нашао и чувени Иван Богданов. Подсетимо, Богданов је један од вођа навијача Црвене звезде, а пажњу светске јавности привукао је током нереда на утакмици репрезентације Италије и Србије у Ђенови у марту 2011 године. Богданов је због изазивања нереда на поменутом сусрету осуђен у Италији на три године и три месеца затвора, међутим, та казна је замењена протеривањем из земље. Иванов је добио пет година забране уласка у зеље ЕУ. У Србију је депортован 24 маја, а одслужио је затворску казну од годину дана и 11 месеци, због напада на полицију и учешћа у масовној тучи пред кошаркашки меч Партизан – Звезда који је одигран 2006. године.

09.08.2013.

Један од вођа навијача Партизана, Милош Радисављевић Кими саслушан је у полицији поводом инцидента после утакмице Партизан-Лудогорец, када је фудбалеру Марку Шћеповићу скинуо капитенску траку.

***

Вођа организације “Образ” Младен Обрадовић осуђен на осам месеци затвора

06.09.2013.

Вођа организације “Образ” Младен Обрадовић осуђен је данас пред Првим основном суду у Београду на осам месеци затвора због “ширења расне и друге дискриминације”, рекла је портпарол тог суда Ивана Рамић. Младен Обрадовић је, како је доказано у Првом основном суду, организовао писање графита “Чекамо вас”, “Смрт педерима” и “Београдом крв ће лити, геј параде неће бити” пред отказану Параду поноса 2009. године. Ово је друга по реду пресуда, јер је прву, којом је Обрадовић био осуђен на 10 месеци затвора, укинуо Апелациони суд.

***

Дачић: За Параду поноса прво безбедносна процена

04.09.2013.

Премијер Србије Ивица Дачић рекао је да још није добио писмо 14 амбасада у коме подржавају Параду поноса и истакао да је за њено одржавање потребно прво направити безбедносну процену. „Ми никада нисмо били против одржавања параде поноса али прво треба направити безбедносну процену, не треба се залетати”, поручио је Дачић. Како је додао, то је деликатно питање јер ћемо имати притиске из Европе да се Парада одржи и свака друга одлука била би тумачена као наша неспремност.

***

Вучића не занима геј парада 

06.09.2013.

Потпредседник Владе Србије Александар Вучић изјавио је данас да се још није бавио предстојећом геј парадом у Београду, јер му то питање није стигло на сто. Вучић је новинарима у Хотелу “Хајат” рекао да се питањем евентуалне организације и стварања безбедних услова за организацију параде, који је најављен за 28. септембар, бави искључиво МУП. Потпредседник Владе Србије рекао је да нико не сме да се игра са државом. Одговарајући на питање да ли се то односи на прајд, Вучић је кратко рекао “желим вам све најбоље”.

***

Сви на протест против Владе Србије!

06.09.2013.

Покрет Двери позива на протест против Владе Србије! Субота, 28.септембар, испред зграде Владе у Београду.

Због свеукупног катастрофалног односа Владе Србије према породици у Србији, због вређања, понижавања и уништавања свих наших породица,због беле куге, сиромаштва, одузимања имовине оним породицама које не могу да врате своје дугове, а изгубиле су посао у пљачкашким приватизацијама, због огромних проблема у српском школству и здравству, због уништавања домаће привреде и пољопривреде, због увођења генетски модификоване хране и семена у нашу исхрану, због педербал а који нам припремају као врхунац вређања нашег породичног морала и свих традиционалних вредности. 

Покрет Двери заказује протест против Владе Србије, за суботу, 28. септембар, испед зграде Владе у Београду.

У наредним недељама, организоваћемо низ активности у оквиру наше кампање ”Породица на првом месту”, којим желимо да представимо Породичну повељу Србије и укажемо на значај породице у нашем друштву, сматрајући да породица у нашем друштву заиста треба да буде на првом месту, а породична политика – владајућа политика у Србији.

Позивамо вас све да се укључите у кампању ”Породица на првом месту” и да заједно станемо у одбрану наших породичних вредности и радимо на корист свих наших породица.

Видео снимак саопштења у mpg2 формату, трајања 1мин и 24 секунде можете преузети на одласком на следећи линк:

http://we.tl/ZGasYsmSMf

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Mario Kopić: Aktivizam sjećanja

Албанци купују станове по Нишу

Ана Радмиловић: Покосовски циклус – Избори

Шта чека Ивана Тасовца и Сашу Радуловића ако постану министри?

Прва и Друга Србија

Бити Србин православац (данас, у Северној Србији)

Коме одговарају и коме служе запослени у ВОА и БИА?

 

4 Responses to Избор нових директора БИА, ВОА и ВБА и дешавања пред “прајд“

  1. Varagić Nikola каже:

    ŽELJKO CVIJANOVIĆ: TOMO!

    subota, 07 septembar 2013 07:52

    Možda se i mora od straha ćutati pred lupanjem ćirilice u Vukovaru, ali se ne sme ne shvatati šta se to tamo događa.

    U redu je ako ne smeš da zaurlaš. Razumem da ni reč ne možeš da kažeš ni Hrvatima ni o Hrvatima koji u Vukovaru macolama lupaju ćirilične table i tvojim sunarodnicima – nekad smo ih zvali braćom – najavljuju kristalnu noć uz muzičku pratnju Tompsonovih pesama. (Uzgred, pitam se, kad vidim čeličnim ogradama okovane table koje čuvaju hrvatski redarstvenici, da li bi možda tim macolama ipak trebalo pustiti da ih porazbijaju? Jer, čvrste ograde i savesna straža mogle bi među macolama, plašim se, stvoriti onu vrstu frustracije, kad će svaka sačuvana tabla koštati jednog polupanog vukovarskog Srbina, a ni pedantni Hrvati ne mogu zaštiti svakog od njih, pa i da ga stave u gvozdenu ogradu i zaduže mu po dva redarstvenika, jer Srba je u Vukovaru više od trećine.)

    Ali da se vratimo Vukovarskom ćutanju: u redu je, ne smeš i gotovo. Ti bar znaš da živiš u zemlji u kojoj se glasnije protestuje kad na novosadskim autobusima uvedu ćirilicu nego kad je na vukovarskim tablama razlupaju macolama. I zato neću uopšte da pitam da li ne smeš jer ti je neko moćan rekao da će ti, ako samo zucneš, u prvom predahu između dva bombardovanja Sirije zaliti Srbiju betonom, ili ti je Ivo Josipović zapretio da će te opet staviti na svoju ignore listu, ili će ti peta kolona u Beogradu odvagati da se nisi dovoljno promenio, pa će prestati da te zovu predsednikom, taman toliko oni drže do glasova koje si dobio.

    AKO VEĆ NE ĆUTIŠ… Dakle, ne smeš, i to je u redu. Ako i nije u redu, bar je ljudski. Uostalom, dođavola s društvima u kojima se ljudi pozivaju da budu hrabri, srećna su samo ona u kojima je dobro i onima koji hrabri nisu. Zato je problem u nečem drugom. Ako ne smeš da podigneš glas, onda bar ćutiš, uvučeš glavu u ramena i moliš se u sebi da će tvoj mučeni narod, i ovaj ovde i onaj u Vukovaru, znati da tumači šta to tvoje ćutanje znači. Znaće da ima i ćutanja koja se čuju do neba jer naučio je taj narod da živi sa malo svega – i para, i države, i poštovanja i brige, i reči – pa da i toliko među sobom podeli.

    Ali, ako si već propustio priliku da ćutiš (državničke obaveze, rejting, đavo da ih nosi), onda govoriš neke reči, dostojanstvene i mirne, gotovo molitvene; uvek će se naći neko ko će umeti da ih čuje, uvek će biti onih kojima treba toliko malo da će i tome što kažeš šapatom i skrušeno dati značenje reči koje ne smeš da izgovoriš. Naravno, tada gledaš da pažljivo biraš reči, i da nikako ne pomeneš jednu jedinu. Ne pominji reč „hrabrost“; nikako je ne izgovaraj; ona je kao pomen konopca u kući obešenjaka. Ne pominji „hrabrost“, ne dolikuje ti za tu priliku, nije lepo, baš onako kao što se na bdenju ne pričaju masni vicevi da se prekrati vreme do jutra.

    Ali, dođavola još jednom, nije u redu, ali, ako i moraš da je pomeneš, ako izgovoriš „hrabrost“, i to će nekako proći. Samo ne izgovaraj je junačeći se, već s poštovnjem, s pijetetom, kao o nečemu što nam je dalo sve što još uvek imamo i sve što smo izgubili otkako nije s nama. Gledaj, na primer, da govoriš o hrabrosti predaka, boljih i od tebe i od nas. Ili, ako te plaši da će ti reći kako si previše zagledan u prošlost, a ti si već obećao da ćeš je zaboraviti, govori tada o hrabrosti naših nerođenih potomaka, bar svi znamo da se Srbima dve ovakve generacije uzastopno ne mogu dogoditi. Ako ne možeš ni to, a već si morao da pomeneš „hrabrost“, i to će tvoj poniženi narod nekako razumeti, samo pod jednim uslovom – za ime Boga, ne pominji svoju hrabrost, već nečiju tuđu, bilo čiju. Jer, ne zaboravi, sve je počelo tako što tvoja braća u Vukovaru ne smeju da izađu na ulice svog grada, pitajući se kad će početi; što naši (i tvoji) tamo strahuju, a ti ne smeš ni da ih braniš, ni da ih ohrabriš, čak ni da ih utešiš.

    SMETI I RAZUMETI Ustvari, preterujem. Možeš da kažeš bilo šta, možeš bilo kako, razumeće ljudi i šta nisi smeo, i šta si morao, i šta si mislio, samo ni za živu glavu ne izgovaraj ovo: „Ako sam ja skupio hrabrosti da dođem na utakmicu, to znači da imam mnogo poverenja u vas“. Samo ne izgovaraj ono što si izgovorio, da te svi Srbi čuju, fudbalerima srpske reprezentacije u Staroj Pazovi pred utakmicu sa Hrvatima. Samo to ne.

    Jer, da se ne lažemo, za šta će ti trebati ta hrabrost kojom se hvališ, a koju nisi imao da podigneš glas protiv uterivanja straha u kosti vukovarskim Srbima? Hrabrost da ih u petak odbraniš u Beogradu od Hrvata – OK je biće tamo bar pedeset Hrvata, računajući i onih 11 opasnika na terenu? Hrabrost da navijaš na ćirilici? Hrabrost da pre utakmice glasno pevaš Bože Pravde? Hrabrost da vukovarske Srbe odbraniš na Marakani? Hrabrost da priznaš da – što se sa Marakane ne da odbraniti – odbraniti se i ne može? Hrabrost da „reintegrišeš“ Srbe na Kosovu, isto onako kao što su „reintegrisali“ ove u Vukovaru, pa da im, 17 godina kasnije, jebeno ćirilično slovo izgleda kao da igraju ruski rulet?

    Ne možeš da kažeš reč ohrabrenja Srbima u Vukovaru, ne smeš da se zauzmeš za njih, čekaš da pre tebe nešto kaže Brisel…, i sve je to u redu. U redu je sve dok razumeš da i strah ume da bude dostojanstven, samo ako obavezuje svog nosioca. Ako, umesto onoga što iz straha ne možeš da kažeš, ćutiš i ne govoriš ništa drugo. Ako ne govoriš gluposti, ako ne potežeš velike reči za nikakve povode, ako u danima dok ćutiš jer ne smeš, bar ne govoriš besmislice o hrabrosti, i to svojoj. Ako oni u čiju zaštitu nisi smeo da izgovoriš reč znaju da ćutiš jer imaš neku empatiju za njih, jer osećaš njihovu zebnju, umesto što pričaš o svom hrabrom srcu jer ništa ne razumeš, jer i ne pokušavaš da razumeš, jer te za njih zabole.

    Jer samo to razlikuje one koji moraju od onih koji ne osećaju i ne razumeju. Samo ta mala razlika, to ćutanje i skromnost čoveka koga boli, čini nas slovesnim dok radimo stvari koje baš niko naš i ne opravdava i ne razume. U redu je, dakle, dok se bojiš, u redu je jer Srbi će poverovati da nisi kukavica, nego si na sebe primio strah svih njih, u redu je sve dok ne pokažeš da ništa pod milim Bogom nisi shvatio. Tomo!

    Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim 06. 09. 2013. godine

    http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-tomo.html

  2. Varagić Nikola каже:

    Šljiva

    AUTOR: RUŽA ĆIRKOVIĆ

    Svaki kazandžija zna da bez madžarke, kako se u narodu popularno zove šljiva-požegača, dobre šljivovice nema. Svaka domaćica zna, neka priča šta ko hoće, da bez madžarke dobrog slatka od šljiva – nema. Ove je godine šljiva u Srbiji prerodila i po rodu je, kaže profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Zoran Keserović, i dalje prvo srpsko voće.

    Ali u ovogodišnjem rodu od 700.000-800.000 tona, koji se, zna pouzdano Keserović, sledeće godine ne može ponoviti, tek 4-5 odsto je šljiva madžarka, kaže on. „A od madžarke-požegače bolje sorte za preradu nema. Ali i tu smo našu staru sortu izgubili“, kaže pomalo rezignirano on i dodaje da je, kakva simbolika, sa požegačom ruku pod ruku propalo i ostarilo i srpsko selo.

    Da nije šljivika oko Osečine, Rađevine, Valjeva, gde se madžarka održala … ali, ipak, nije sve još izgubljeno. A ova prekorodna godina jedinstvena je prilika da se ta cenjena sorta šljive spasi. Manje od 50.000 evra, koliko je potrebno za tu spasilačku operaciju, velike su pare kad se zna da oni koji ih imaju piju uglavnom viski.

    Jer, kao što čoveka zakači herpes, pa sa njime živi, tako je madžarku zakačila šarka, „jednostavno virus sa kojim se mora živeti“.“Ova bi godina bila odlična prilika da se uradi klonska selekcija požegače, da je lepo pošaljemo u Holandiju da se oslobodi virusa, vratimo je u Srbiju, napravimo matičnjake i krenemo sa razmnožavanjem“, kaže profesor Keserović. „Isto to smo već uradili za kajsiju, koja je takođe osetljiva na šarku.“

    I da se još jednom ponovi važna stvar, profesor upozorava dok je vreme, šljiva će, što po zakonu prirode, a što zbog nebrige i neorganizovanosti, dogodine biti skupa koliko je ove godine jeftina. Jer na stablima koja se ove godine povijaju pod teretom ploda, koji dobrim delom neće biti obran, neće se formirati pupoljci i ovogodišnji rod, za bar 200.000 tona veći od prosečnog, neće se ni slučajno ponoviti. Da je sreće i para, ove bi godine trebalo napraviti rezerve. Ali organizovanog otkupa šljiva u Srbiji – nema.

    Dakle, šljiva je po svome rodu i dalje prvo srpsko voće, kao takva je „Oj, Srbijo, među šljivama…“ ušla u poeziju pa „Zrelo je“ i u politiku, gde je prepoznavana i kao nekad ovakav, nekad onakav simbol Srbije u okruženju, ali o ogromnoj ulozi koju je u ekonomiji Srbije igrala tokom 19. i početkom 20. veka, uključujući i nekoliko trenutaka u istoriji, više se ne može govoriti. Šljiva i proizvodi od šljive smatraju se na domaćem tržištu nečim starinskim i tradicionalnim, a na stranim tržištima nečim egzotičnim, potvrđuju i proizvođači raznih proizvoda od voća. Čak i na policama prodavnica u Srbiji pre će se naći marmelada od jagode i kajsije ili sad opet modernih šipuraka nego pekmez od šljive, koji se, „tako se meni čini“, kaže za Danas Jovan Čeković, koji se proizvodnjom od šljiva bavi u Koštunićima, sada smatra za nešto starinsko. „Demode“, što bi se reklo. Jer, istina je da su mnogi veliki prerađivači domaćeg voća propali u vihoru domaće privatizacije, ali interes za ogromnu preradu šljive nije izgleda našao ni privatni sektor. Tako da 90 odsto roda šljive ide pravo u rakiju čiji su Srbijanci poznati potrošači. A još je, videće se, rado viđena i u okruženju. Prošle godine je, prema podacima naših statističara, proizvedeno 302.695 hektolitara šljivovice, obuhvat proizvodnje, priznaju statističari, nije potpun.

    Tačno je da su na tržištu jagoda i kajsija dominatniji ukusi, kaže za Danas Vaso Lekić, direktor poznatog proizvođača džemova, marmelada, slatka i sokova Foodland, ali pekmez od šljive takođe spada u deset naših najprodavanijih proizvoda, a udeo šljive u našoj ukupnoj proizvodnji je 10-15 odsto. „Ali pekmez od šljiva prelazi u kategoriju delicija i interesantan je na svim tržištima za koje je to sada egzotika: engleskom, francuskom, američkom, švedskom, australijskom. Oni nisu veliki poznavaoci tog ukusa i kad to vide uvek im je: vau!“, kaže Lekić.

    „Mi ćemo u Koštunićima ove godine napraviti dosta pekmeza od šljiva koji gotovo sav izvozimo u Angolu pre svega za potrebe njihove vojske u plastičnim kanticama od tri i pet kila, a imamo ga i u njihovim robnim kućama u teglama od po kilo“, kaže Čeković. On ističe da su cene hrane, a pogotovo ove od voća i povrća u Angoli ogromne, sve je bar duplo i često i višestruko skuplje nego kod nas.

    Nema poznavaoca ekonomske istorije Srbije ne zna, kaže Branislav Gulan, član Odbora za selo SANU, kako je knez Mihailo 1867. godine prvi put izvezao 4.000 tona šljive i zaradio 84.000 dukata i kako je Srbija nekoliko godina kasnije spasena ekonomske krize izvozom nekoliko desetina tona suve šljive u SAD i zaradom od tridesetak miliona dolara, što je bio i prvi izvoz Srbije u tu zemlju. O tolikim se milionima dolara zarađenim od izvoza šljive danas više ne može govoriti, mada SAD spadaju i dalje u značajnije kupce, ali šljivovice. Današnji milion dolara nije isto što i nekadašnji milion dolara, ali knez bi se našeg napretka možda postideo: prošle godine Srbija je od izvoza rakija (šljivovice, kruškovače i višnjevače) zaradila oko dva miliona evra i to pre svega izvozom najbližim susedima u Crnoj Gori i Bosni Hercegovini, ali i isporukama tržištu Amerike. Izvozom sveže šljive prošle godine, kad je šljiva rodila za nešto manje od 400.000 tona, zaradilo se oko 13,5 miliona evra, od toga na tržištu Ruske Federacije oko 10,7 miliona evra, a izvozom suve šljive oko 4,8 miliona evra, od toga na tržištu Ruske Federacije oko 1,6 miliona evra. „Ovako, 1926. godine izvezeno je iz Srbije oko 26.000 tona šljive, a 2006. godine 1.600 tona, pa sad vi vidite“, kaže profesor Keserović. Šta bi nam rekao knez? Bravo, modernisti! Što je on izvezao, to mi popijemo.

    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/sljiva.26.html?news_id=267215#sthash.lF4gUROl.dpuf

  3. Varagić Nikola каже:

    MUP još nije uradio bezbednosnu procenu Prajda 2013.

    Parada ponosa pod znakom pitanja

    U FOKUSU

    AUTOR: K. ŽIVANOVIĆ

    Beograd – Nadležni još nemaju odgovor na to da li će ovogodišnja Parada ponosa u Beogradu, najavljena za 28. septembar, biti održana ili ne, a MUP Srbije će bezbednosne procene o održavanju skupa početi da radi tek naredne sedmice. Organizatori predstojećeg Prajda juče su imali prvi sastanak sa predstavnicima policije, ali ne sa vrhom MUP-a, već savetnicima i zamenicima u Direkciji policije.

    Goran Miletić, jedan od organizatora Parade ponosa, kaže za Danas da jučerašnji sastanak nije doneo nikakve zaključke, niti odgovor na pitanje da li će Prajd biti održan ili ne.

    – Podrška koju su nam izrazili pripadnici beogradske policije i direkcije MUP-a da Parada treba da bude održana i da će oni „dati sve od sebe“ da šetnja prođe bez incidenata, konkretno ne znači ništa. Bezbednosne procene skupa će početi tek naredne sedmice, praktično nedelju dana pred Prajd, što je kasno – kaže Miletić. On dodaje da „ozbiljnih“ pretnji organizatorima ovogodišnjeg Prajda nije bilo „sem uobičajenih“ koje pripadnici LGBT zajednice u Srbiji dobijaju gotovo svakog dana.

    – Iako su predstavnici policije sa kojima smo razgovarali dali uverenje da će šetnja biti u potpunosti bezbedna i da se neće ponoviti scenario sa prethodne Parade, to ne znači da će ona biti i održana. Odluka o tome zavisi od političkog vrha, koji će najverovatnije dan ili dva pred Prajd odobriti ili zabraniti šetnju – smatra Miletić.

    Organizatori Parade ponosa su u više navrata tražili sastanak sa premijerom Ivicom Dačićem i gradonačelnikom Beograda Draganom Đilasom, ali oni nisu odgovorili na njihove zahteve. Da će odluka o održavanju ovogodišnjeg Prajda zavisiti od jednog čoveka, potvrdio je i prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, koji je rekao da pretpostavlja da će mu, kad se sve iscrpi, doneti na sto Biroa za koordinaciju službi bezbednosti pitanje održavanja Parade ponosa da on to rešava.

    „Time se trenutno bavi Ministarstvo unutrašnjih poslova, a ako to prebace na Biro, onda ću se ja baviti time“, rekao je Vučić.

    Iz međunarodne zajednice nikada dosad nisu stizali toliki apeli i ohrabrenja da se ove godine održi mirna šetnja LGBT zajednice.

    „Miran i ugodan Prajd u Beogradu 28. septembra, adekvatno obezbeđen od strane vlasti, predstavljao bi još jedan znak posvećenosti Srbije stvaranju kulture tolerancije i raznolikosti, i suprotstavljanju stigmatizaciji i stereotipima, kao i govoru mržnje, diskriminaciji i nasilju“, navedeno je u pismu koje su uputili predstavnici 14 ambasada u Srbiji premijeru i ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću.

    Podršku organizovanju Parade ponosa u Beogradu pružio je i Savet Evrope, koji je podsetio da na osnovu Evropske konvencije država ima obavezu da zaštiti učesnike svih demonstracija. Pismo podrške organizatorima Prajda poslao je komesar Saveta Evrope za ljudska prava Nils Muižnieks, koji je istakao da su sloboda izražavanja i mirnog okupljanja osnove demokratskih društava, zagarantovane članom 11 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava „i odnose se na sve osobe, uključujući pripadnike LGBT zajednice“.

    On je podsetio da je na ove principe skrenuo pažnju vlastima u Srbiji u pismu koje je poslao predsedniku Vlade Srbije u oktobru 2012. godine, nakon prošlogodišnje zabrane održavanja Parade ponosa, izražavajući nadu da će Parada ponosa u Beogradu 2013. biti jako uspešna i „da će doprineti promeni stava i borbi protiv postojećeg obrasca homofobije i transfobije u Srbiji“.

    Pripadnicima LGBT zajednice u Srbiji svakodnevno stižu pretnje, najviše preko Fejsbuka. Goran Miletić kaže da godišnje podnesu tridesetak krivičnih prijava zbog ugrožavanja sigurnosti i pretnji smrću, ali da su dosad procesuirane svega tri prijave.

    – Sa policijom imamo dobru saradnju. Ulaze u trag onima koji prete, čak i ako je reč o lažnim profilima. Međutim, tužilaštvo i sudstvo sporo rade na predmetima i dosad su donete svega tri presude, i to uslovne. Zatvorska kazna Mladenu Obradoviću je presedan – ukazuje Miletić.

    Ultradesničarske organizacije u Srbiji protive se Prajdu, ali se, možda zbog kazne nedavno izrečene Obradoviću od osam meseci zatvora, dosad nisu oglašavale povodom ovogodišnje Parade.

    Jedini koji su najavili proteste, i to protiv Vlade Srbije zbog „antiporodične politike“, jesu pokret Dveri.

    Vladan Glišić iz Dveri kaže za Danas da su protest najavili za 28. septembar ispred zgrade Vlade.

    – Naš stav o Paradi ponosa, koju odsad zovemo „pederbal“, poznat je javnosti. Ta parada je samo deo sveukupnog, katastrofalnog odnosa Vlade Srbije prema porodici, zbog vređanja, ponižavanja i uništavanja svih porodičnih vrednosti, bele kuge, siromaštva… „Pederbal“ je samo vrhunac vređanja našeg porodičnog morala i svih tradicionalnih vrednosti – smatra Glišić.

    Dveri će, osim protesta ispred Vlade, organizovati kampanju „Porodica na prvom mestu“, kao i porodične šetnje čitave sedmice pred najavljenu Paradu ponosa.

    Hronologija

    Prva Parada ponosa u Beogradu organizovana je 30. juna 2001. Malobrojne učesnike napali su navijači fudbalskih klubova, skinhedsi i ultradesničarske grupe. Ponovo najavljena Parada 2009. godine bila je zabranjena, dok je naredne godine održana uz masovno prisustvo policije. Naime, u povorci je učestvovalo oko 1.000 građana, dok je broj policajaca koji su je obezbeđivali bio pet puta veći. U neredima je povređeno oko 140 ljudi, mahom policajaca. Parada ponosa 2011. je bila zabranjena iz bezbednosnih razloga, dok je 2012. održana u zatvorenom prostoru umesto na ulici.

    http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/parada_ponosa_pod_znakom_pitanja.55.html?news_id=267398#sthash.bUvFmcVe.dpuf

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: