Отац Тадеј: О злим духовима

1235112 320159608129269 850359746 n 205x300 О злим духовима

Отац Тадеј (Фото: Визионарски)

Христове речи: Много је станова у кући Оца мога, значе да постоје бића у универзуму различитог ступња духовне зрелости. Не треба мислити да нека од ових бића нису у стању да се материјализују и да нам се као таква појављују и уче нас духовним истинама. Наравно да постоје и демонска бића на различитом ступњу зла. Човек као слободно биће бира и одлучује. Оно што он мисли и како мисли, изазива треперење у васиони, он привлачи или одбија невидљива бића начином и јачином својих мисли. Космос је огромна централа мисли. Морамо бити испуњени добрим мислима да не бисмо дали места рђавима. Демонска бића, после Христа, не могу да наносе зла небу, остала им је само земља и човек. На човека она делују не само директно, већ и индиректно, некад преко умрлог који се показао спремним да послужи као нека врста канала демонског деловања на неког живог човека. Таквих припрема имао сам у монашкој пракси.

Чим се у нама роди једна мисао која није заснована на љубави, знајмо да смо примили упливе духова злобе. Примајући мисао зла, примамо самога врага у тело. Духови нису видљиви, ми им дајемо тело да буду видљиви.

Злим духовима ми дајемо тело да буду видљиви за овај свет, да можемо да их видимо како изгледају. Оно зло што се манифестује кроз човека, то видимо духа који је окупирао душу тог човека и показује се кроз њега, псује… Не вређа Господа та душа, она је рођена хришћанска, него онај који је њу окупирао и заузео позицију, па дрма како он хоће. И уместо да разумемо шта је живот, ми се противимо и упућујемо злу мисао човеку. Тако и сами постајемо зли. Колико пута смо се прогневили на оне чији је однос према нама био некоректан или увредљив? Помислимо му зло, значи убијамо му душу! Јер се пред Богом прима све оно – било добро било зло – што је сједињено мислено са осећајима срца, и срца са душом. Зато треба са разумевањем да опазимо зло и са разумевањем прихватимо добро. Да стално будемо на стражи и не пуштамо да у нашу клет уђу они што не мисле добро.

Духови злобе немају права насиља над човеком, да присиле човека, они само предлажу и досађују. Они немају силе да присиљавају, али ако се предаш њему онда он мора да те држи у својој власти, много што шта ти учини по вољи и онда бива да се многи баве магијом са духовима злобе.

Дух може заузети много већи простор него људско тело, али исто тако и много мањи простор од човечијег тела, тако мали као што је кубни сантиметар. Отуда је могуће да у човека уђе читав легион палих духова. Ти духови имају велику радост у томе да уђу у човечије тело, заузму га и тако се „оваплоте”.

Духови злобе немају мира и покоја, особито гоне оне који предано Богу служе. Нарочито са смиренима и кроткима се боре јер не може против њих ништа. Смирење и кроткост, то су Божанске особине. Духови који су пали изгубили су ту Божанску особину јер су се сами одрекли (Бога) па сад мисле да ако већину човечанства они заробе, да ће они ипак имати већину, па ће на неки начин стећи неко добро за себе, а то је погрешно. Видимо, овде на земљи и наши рођени и ближњи кад се удаље од добра не иде им како треба, све што почну, све им иде контра. Зато што сами ремете свој поредак и добро.

Духови злобе обраћају пажњу да ли човек обраћа пажњу на снове. Ако обраћа пажњу на снове (према његовим поступцима знају шта он може да уради и какве непријатности да направи некоме) дају му да он види те догађаје у сну и онда постане човек сањалица. Није способан за живот, стално очекује да сања да види шта ће бити.

Мисли духова злобе се противе љубави, противе се добру, такве њихове мисли нас удаљавају од њих. Сва бића су створена као узвишена, духови који су пали су створени као савршена бића али они су пали са умног савршенства у ниско мудровање и сад немају контакт (са Богом).

Пошто су се удаљили од извора живота (Бога), траже животну утеху у предметима, ближњима, то им је храна. Пошто су се удаљили од љубави они желе да копирају, знају како су били под руководством Духа Светог у пуној благодати па то варају и човечански род. Да би придобили људе дају им неку утеху. Људи живе тако, бавећи се филозофијом, размишљањем и достигнућима али све је то кратко, та утеха је кратка, и опет настаје чамотиња, усамљеност. Људи се на земљи осећају усамљени, зато што смо пали, деца смо падших родитеља.

Духови који су пали на земљу виде да је кратко време до Страшног Суда, знају да ће бити Суд, да ће Суд бити праведан и да ће бити потпуно изоловани. Они сад имају извесну слободу, крећу се мећу људима, у ствари заробљавају људе, задржавају многе душе у њиховом табору. Они сматрају да ће на крају да победе уколико имају више људи и више оружја јер они кроз нас мисле, кроз нас се јављају слабости тих духова. Ми смо предали срце, предали смо се страстима. Он (зли дух) дошао, пореметио све унутра, заузео команду и сад он командује. Зато стално треба да будемо на опрезу, свој унутрашњи мир да не бацамо у бесцење, да се за сваку ситницу нервирамо, да чекамо како ће то да среди Господ.

Лаж, увреда или клевета ваше личности олакшавају духовне тегобе вашем непријатељу, само уколико и ви одговарате, односно прихватате контакт са злим дусима. Уколико те контакте не прихватамо, онда се збива нешто чудно. Те исте, клевете и увреде уместо да постигну жељени циљ онога који их пројектује, као какав бумеранг се враћају на самог клеветника и повређују читаво његово биће.

Отац Тадеј / “Духовне поуке српском народу”

Визионарски/ВасељенскаТВ

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

4 Responses to Отац Тадеј: О злим духовима

  1. Varagić Nikola каже:

    Како је страдао митрополит Петар Зимоњић

    Бомбе су пале на Сарајево, те не баш тако далеке 1941. године. Била је то Страсна седмица Великог поста. Митрополит Петар је вршио своје свакодневне богослужбене дужности, умиривао је народ и вјеровао да ће све бити по мјери праведних.

    Пише: Вукашин Беатовић

    На Велику Сриједу, по наговору проте Стевана Петровића, митрополит Петар одлази из Сарајева у манастир Свете Тројице код Пљеваља. Цијела област јужне Србије али и сјеверне Црне Горе у то вријеме па све до 1992. године била је у саставу митрополије дабробосанске.

    По казивању очевидаца, митрополит је дошавши у манастир био сјетан, потиштен па чак и љут на проту Стевана јер је сматрао да је требао остати са својим народом у Сарајеву. На Васкрс је служио Литургију у манастиру Свете Тројице а на други дан највећег хришћанског празника, митрополит Петар се опростио са монаштвом и вијерним народом и кренуо назад у Сарајево. Био је то 21. април 1941. године.

    Сарајево 1941.

    Пошто је стигао у Сарајево митрополит Петар је умолио момка Риста Глушца да прикупља информације о дешавањима у граду као и о хапшењу и убијању Срба. Једнога дана Глушац је сазнао од свог пријатеља Хрвата, извјесног Божића, да је у Бањој Луци крвнички убијен владика Платон. Божић је савјетовао Глушца да замоли митрополита Петра да бјежи из Сарајева док још може.

    Када је дошао у палату митрополије Глушац је убјеђивао митрополита као рођеног оца, да се склони у Србију или у Црну Гору. Међутим, митрополит Петар није желио ни да размишља о томе.

    Том приликом је рекао: „Мој синко, ти мислиш да је све то лако, кад бих ја био на твоме мјесту то бих могао лако учинити, али ја сам народни пастир па ме веже дужност, гдје сам дијелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и дијелим…”

    27. априла 1941. године у палату митрополије дошли су гестаповци како би направили претрес. Том приликом њемачки официри не уважавајући старост и чин митрополита Петра, повишеним тоном оптуживали су га за штошта. Као мудар и промишљен човјек, митрополит је дао адекватан одговор. Тог истог дана у митрополију је дошао и др Перо Слијепчевић коме је митрополит рекао да осјећа да ће га ухапсити.

    Митрополит Петар и одбрана ћирилице

    Почетком маја 1941. године усташки повјереник за Босну, римокатолички жупник Божидар Брале, затражио је од митрополита Петра да нареди својим свештеницима и црквеним општинама да више не пишу ћирилицом и да печате замијене латиничним како би био испоштован Закон НДХ о стављању ћирилице ван употребе.

    Брале је митрополиту дао рок у којем ова одлука мора бити испоштована. Говорио је и о посљедицама које би услиједиле у супротном.

    Митрополитов одговор је био кратак али епохалан: „Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата, а осим тога, рат још увијек није завршен!“

    Након овога митрополит Петар је сваког тренутка очекивао да буде ухапшен. Окупио је парохијске свештенике и дао им упутства како ће дјеловати у случају да се деси најгоре.

    Хапшење

    Послије подне 12. маја 1941. године усташка полиција је ухапсила митрополита Петра у палати митрополије. Нису дозволили да са њим крене свештеничка пратња. Чувши да је митрополит одведен, прота Јанко Брежанчић, упркос упозорењу похитао је сарајевским улицама како би сустигао оца Петра.

    Он је посвједочио: „Митрополит је ишао напријед, а за њиме полицајци. Његова усправна фигура изгледала је тад још већом и усправнијом. Ишао је полагано, достојанствено. Његово мраморно, блиједо и светачко лице, уоквирено у лијепу и бијелу груду снијега његове браде, у том часу било је још блијеђе, достојанственије и љепше.”

    Усташе су отјерале проту у Митрополију. Око 6 часова послије подне, митрополит се није вратио а вани је почела падати киша. Прота Брежанчић се одважио и кренуо у управу полиције како би дао кишобран митрополиту Петру, но дежурни сатрапин је рекао да је митрополит одведен.

    Туга је те вечери завладала у одајама палате митрополије дабробосанске. Свештеници су били на окупу и у тишини и молитви очекивали шта ће се даље догодити.

    Убрзо су сазнали да је митрополит Петар у затвору Беледији, али крвници нису дозвољавали да га било ко посјети. Након три дана митрополит је у пратњи агената стигао у палату гдје је узео своје ствари а по изласку из зграде рекао је послужитељу: „Чувај кућу. Ја одох у Загреб!“

    Био је то 15. мај, дан када је митрополит Петар посљедњи пут виђен у Сарајеву.

    Страдање и смрт

    Из Загреба су митрополита Петра водили по бројним усташким логорима. Обријали су му браду, скинули мантију и владичанска достојанства, тјерали га да у позним годинама ради најтеже послове. Мучили су га најстрашнијим мукама.

    Не постоји тачан податак како је скончао свој овоземаљски живот. Наиме, постоје три верзије. По једној, из Госпића је одведен у Копривницу а затим пребачен у загребачку болницу у Стењевцу. По другој, из Госпића је одведен у Јадовно гдје је звјерски убијен маљем у главу и бачен у провалију, највејроватније у Шаранову јаму. По трећој која се заснива на свједочењу Јова Фуртуле и Јова Лубуре, митрополит Петар је убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.

    У сваком случају до данас се не зна гдје је гроб нашег митрополита Петра. Српска Православна Црква га је прогласила новомучеником, а Сарајево Републике Српске прославља свештеномученика Петра митрополита дабробосанског као своју крсну славу.

    Шта год да нам припсују у ово савремено доба, наше руке се ипак нису упрљале на њима својствен начин, стога чистог образа са малим дијелом њему посвећеног тропара, треба зажељети да се никада и никоме не догоди оно што се догодило нама:

    “И сада светитељу с новомученицима, моли Христа Бога, да спасе и род наш Православни!“

    http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=7&idnovost=25375

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: