Aleksandar N. Denda: Crni barjak restrukturiranja

Ne tako davno mediji su preneli informaciju da je tadašnji ministar „u odlasku“ obavestio Svetsku banku da je prva faza restrukturiranja društvenih preduzeća „uspešno“ sprovedena. Svih 26 preduzeća oterano je u stečaj, radnici na ulicu (ali sa otpremninama), zgrade, instalacije i oprema odoše na doboš, a lokalne zajednice u očaj i bedu.

Bilo bi interesantno da je objavljen spisak tih preduzeća i opština u kojima će se razviti crni barjak kao posle pomora. To bi bilo dobro saznati jer za godinu, dve, ako je suditi po dosadašnjoj praksi, biće udarne vesti kako država subvencionira neke strane investitore da pokrenu proizvodnju baš onih proizvoda koje su pravila preduzeća oterana u stečaj. Nedugo zatim iz istih opština će stizati informacije o porastu broja lica u stanju socijalne potrebe, padu nataliteta, porastu kriminala i sl.

Restrukturiranje je inače poznata i uspešna operacija, naročito u praksi sredinom sedamdesetih godina, kada su u razvijenim zemljama sprovedeni procesi restrukturiranja velikih državnih i privatnih firmi sa ciljem očuvanja i podizanja efikasnosti poslovanja osnovne delatnosti kroz izdvajanje i „izbacivanje“ svih sporednih i nepotrebnih aktivnosti, čije je održavanje opterećivalo osnovnu delatnost. Tako je u najvećem broju razvijenih ekonomija nastao veliki broj uspešnih malih i srednjih preduzeća, a ubrzo se konstituisala i čitava nova „outsourcing“ industrija.

Međutim, naši znalci od čitavog modela i iskustva restrukturiranja su preuzeli samo ono što oni razumeju – pravno i finansijsko restrukturiranje, bez preduzetništva. Članom 11 Uredbe o restrukturiranju čak je preduzetništvo izričito zabranjeno. Kao da je nekome bilo u interesu da se preduzeća što pre destruiraju, radnici otpuste, a oprema, zgrade, zemljište i tržište prepuste nekom drugom. Sve bi se možda tako i desilo da neko nije izračunao da bi se tako otpustilo oko 90.000 radnika, i onda je počela operacija osmogodišnjeg subvencionisanja preduzeća u restrukturiranju. Potrošeno je više milijardi evra, a da se niko nije setio da im prethodno ukine zabranu sprovođenja slobodnog preduzetništva. Pare su potrošene, preduzeća su propala, a glavni izvođači radova svakog dana, u svakom pogledu napreduju. Interesantno je, i to ostaje za analizu, zašto je Svetska banka prihvatila da finansira takav model, kada je imala bogato iskustvo u drugim uspešnim modelima restrukturiranja privrede?

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/crni_barjak_restrukturiranja

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Да ли постоји трећи пут?

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ СРБИЈЕ

БОГата Србија

Treća Internacionalna konferencija mladih lidera iz dijaspore

Конкретне мере

Писмо непријатељу

Неприхватљива је дилема „православље или тржишна економија“

”Atlas Shrugged” од Ayn Rand – на српском језику

Radoman Jović: Izvoziti ili umreti

Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje

VUK MUJOVIĆ: Osnova srpske tranzicije

Јелена Бркић: Трошимо више него што зарађујемо

Ruža Ćirković: Stečajna masa u galopu

Владимир Џелетовић: Шта је крајњи циљ глобализације?

Олга из Данскe: Како конкретно да помогнемо? Имате ли идеја?

Обичан маркетинг. Јалово, безидејно, наставак штеточинске економске политике…

Од комунистичких Шојића до досовских ”стручњака”

Милослав Самарџић: Како су комунисти уништили привреду

Шта чека Ивана Тасовца и Сашу Радуловића ако постану министри?

Стварни циљ српске приватизације

Samo kozmetičke promene u vrhu MUP-a

Državni revizor: Krade se i vara na sve strane

Komentar redakcije Danas-a: U korist velikih

Mario Kopić: Aktivizam sjećanja

Продана земља

»Da sam krala, krala sam«

Agrobanka, Poštanska štedionica, Arapski Emirati i Hilari Klinton

Србија и Сирија, Сибир и Сиријус*

 

9 Responses to Aleksandar N. Denda: Crni barjak restrukturiranja

  1. Varagić Nikola каже:

    Dragoljub Petrović

    Mala (kolu)bara

    Car Konstantin je rođen u Nišu, zapravo, što bi rekao Lale Pavlović – car Konstantin je rođen u Srbiji – pre oko 1.700 i kusur godina, ali niko do dan-danas nije iskopao neki arheološki dokaz o tome da je car rođeniji Nišlija od Neše Galije. Čak ni sada kada cela država obeležava jubilej Milanskog edikta, nemamo iskopanu ni nišku četkicu za zube cara Kostantina. Ali, što bi rekla ona Jutjub baba iz Niša – baš me boli patka za to. Baba je apsolutno u pravu – koga još boli patka za cara Kostantina & Milanski edikt, kad u Srbiji svakog dana iskopaju nekog „cara“, našeg savremenika.

    Evo na primer, kada za 1.700 godina Srbija bude obeležavala jubilej Milionskog delikta, takoreći Milanskog edikta u Rudarskom basenu „Kolubara“, neki arheolog će zaplakati od sreće kad na lokaciji legendarnog ugljenokopa pronađe posmrtne ostatke poljskog klozeta Radosava Savatijevića Keneta.

    – Eureka! Ovde je kenjao Kene – uzviknuće ponosni arheolog sa suzama radosnicama držeći s obe ruke klozetsku šolju „Keramike“iz Mladenovca i pozirajući fotoreporterima. „Pogledajte – ovaj poljski klozet je još u to vreme procenjen na osam hiljada evra, a možete misliti koliko vredi danas, 1.700 godina kasnije“ – objasniće taj arheolog.

    Klozet je, inače, institucija gde i car ide peške, pretpostavlja se da je tamo i car Konastantin išao peške, pa je moguće da je do tog klozeta i Kene ponekad išao peške. Mada je Kene tol’ki car, da nije nemoguće da su njega i do klozeta dopremali službenim vozilom.

    Ko bi, naime, očekivao da će baksuznih 13 godina posle 5. oktobra, kada su rudari „Kolubare“ prvi rušili Slobu da bi oni živeli bolje, ova zagaravljena skupina kopača uglja shvatiti da su Slobu rušili, izgleda, kako bi bolje živeo Kene. U to vreme (ne)poznat kao „izvesni Kene“. Danas poznatiji kao „gospodin Kene“.

    Za sve je, naravno, kriv Bagerista Džo. Ako simbol jedne revolucije postane bager, za šta je direktni krivac Džo, onda je velika opasnost da simbol kraha te revolucije postane takođe bager, onaj nešto veći, ugljenokopski, iz „Kolubare“. Peti oktobar je trajao samo 24 sata zato što Džo u to vreme nije imao „kolubarski“ bager koji može da radi 25 sati dnevno. Inače bi efekti demokratske revolucije, verovatno, bili mnogo bolji pošto bi 5. oktobar bar jedan sat zašao u toliko očekivani 6. oktobar.

    Kolubara je mala (kolu)bara sa mnogo krokodila. Prvo ovi iz DS pohapse direktore Kolubare iz DSS, a zatim ovi iz SNS pohapse direktore Kolubare iz DS. Jedini zajednički imenitelj tih stranačkih obračuna biva Kene, vanstranačka ličnost.

    Možemo očekivati da će uskoro deca na pitanje – šta rade rudari? – odgovarati: „Kopaju lopove!“

    – Pazite, deco – pokušaće nastavnica da olakša pitanje – evo recimo, ko radi na našem najvećem površinskom kopu uglja „Kolubara“?

    – Ovako, ja mislim da na našem najvećeme površinskom kopu uglja „Kolubara“ najviše rade lopovi… – kazaće onaj mali iz prve klupe.

    – E, pa, nije baš tako – huhktaće učiteljica zbog uticaja spoljašnjih faktora na plan i program.

    Propašće i mit o Aliji Sirotanovići, rudaru udarniku iz Breze, koji je od druga Tita, kada ga je ovaj pitao da mu traži šta god poželi uključujući i kuću od 500.000 evra – zatražio veću lopatu.

    – Taj Alija je bio budala. Kene je car – zaključiće svaki klinac odrastao na aferi „Kolubara“.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/mala_kolubara.890.html?news_id=267501#sthash.T9pMF5h5.dpuf

  2. Varagić Nikola каже:

    „Pristupanje Evropskoj uniji – značaj materijalnih uslova u oblasti energetike“, istraživanje Evropskog pokreta u Srbiji

    Srpske elektrane zagađuju Evropu

    AUTOR: S. ČONGRADIN

    Beograd – „Elektrane u Srbiji su najveći pojedinačni izvor sumpor-dioksida u Evropi i spadaju među prvih nekoliko izvora praškastih materija i azotnih oksida u Evropi. Ove emisije utiču kako na stanovništvo i privredu Srbije, tako i na stanovništvo i privredu susednih zemalja, a dopiru i do niza zemalja članica Evropske unije“, upozorava se u istraživanju Evropskog pokreta u Srbiji (EPuS) pod nazivom „Pristupanje Srbije Evropskoj uniji – značaj materijalnih uslova u oblasti energetike“.

    Ukazuje se i na alarmantan podatak da je Srbija zemlja sa najvećom stopom rasta smrtnosti usled kancera pluća u Evropi, dok većina država smanjuje smrtnost sa ovim uzrokom.

    Izveštaj Istraživačkog foruma EPuS, čije izvode naš list ekskluzivno objavljuje, biće predstavljen danas u beogradskom Medija centru. Autor obimnog dokumenta je ekonomista i član IF EPuS Aleksandar Kovačević, istraživač Oksfordskog instituta za energetske studije (OIES) i konsultant brojnih međunarodnih organizacija, između ostalih Svetske banke, UNDP i Evropske komisije.

    http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/srpske_elektrane_zagadjuju_evropu.4.html?news_id=267509#sthash.5g6D5X5J.dpuf

  3. Varagić Nikola каже:

    Prema rečima Ane Malešević, direktorke Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza, bar jedan deo problema sa kojima se suočava izvozni deo srpske privrede, ova institucija može da otkloni. AOFI je, naime, agencija koja po povoljnim kamatnim stopama firmama nudi kredite za finansiranje izvoza, ali i osigurava taj posao tako da privrednici ne strahuju da li će im kupac iz inostranstva platiti za isporučenu robu. Uz to, AOFI i otkupljuje potraživanja od izvoznika, čime im pomažu da prebrode trenutnu nelikvidnost u koju mogu da zapadnu. Glavni problem je, međutim, to što za ovu instituciju skoro niko nije čuo.

    – Mi to pokušavamo da promenimo. Imali smo prezentaciju u Privrednoj komori Beograda i poslali smo informativni letak na adrese svih preduzeća koja izvoze robu u vrednosti iznad 300.000 evra godišnje, u kojem smo im predstavili čime se AOFI bavi. Takvih firmi u Srbiji ima oko 1.300 – kaže Maleševićeva.

    Prema njenim rečima, AOFI trenutno radi samo sa firmama koje izvoze bar 300.000 evra godišnje, ali postoji ideja da se taj prag snizi tako da veći broj preduzeća može da dobije povoljne kredite.

    – AOFI trenutno ima oko 150 klijenata u kreditnom segmentu, 60 u osiguranju i 80 u faktoringu, što je vrlo malo. Prošle godine smo imali 78 miliona evra kredita i još 50-60 miliona evra u faktoringu. Smanjenjem praga bismo mogli da uključimo više kompanija koje imaju dobar proizvod, ali su relativno mlade i još nisu stigle do tih 300.000 evra izvoza. Firme koje izvoze više od 10 miliona evra godišnje, dobijaju kredite sa kamatom od tri odsto godišnje, one sa izvozom od pet do 10 miliona plaćaju četiri odsto, a firme sa izvozom od 300.000 do pet miliona evra pet odsto – kaže Maleševićeva.

    Upravo zbog toga, tražnja za AOFI-jevim kreditima je veća od kapaciteta Agencije za kreditiranje. Ove godine AOFI je plasirao 108 kredita u ukupnom iznosu od 41.685.000 evra, a tražnja je tolika da bi mogao da odobri bar još 20 miliona. Zbog toga se Maleševićeva nada ili dobijanju neke nove kreditne linije ili aranžmanu sa nekom od međunarodnih finansijskih institucija „oko čega se već pregovara“.

    – Naš kapital je oko 60 miliona evra. To je veoma ograničeno, naročito zbog toga što veliki broj naših klijenata obnavlja kredite, misleći da kada jednom dobiju kredit, maltene ne moraju da ga vraćaju. Zato smo sad počeli sa praksom da kad firma vrati prethodni kredit, sledeći joj odobrimo u manjem iznosu, tako da se deo sredstava oslobađa za nove klijente i da mala i srednja preduzeća dobiju veću priliku da dobiju zajam – objašnjava Maleševićeva.

    AOFI-jeva usluga koju već sad mogu da koriste čak i mali izvoznici je osiguranje izvoza. Svako ko izvozi robu u vrednosti od bar 10.000 evra godišnje može da osigura izvoz u ovoj Agenciji.

    – Mislim da je to za srpske izvoznike najznačajnije, a da se o tome malo zna. Onog trenutka kada osigura svoje potraživanje kod nas, izvoznik više ne brine o tome da li će mu klijent platiti. Time postaje konkurentniji, jer može da daje robu na odloženo i ne mora da traži avans kao faktor sigurnosti. Polisu osiguranja može da vinkulira kod banke. Uz to, naše premije osiguranja su vrlo povoljne, od 0,3 do jedan odsto na iznos fakture, u zavisnosti od rizika zemlje u koju se izvozi. Ako je u pitanju recimo Nemačka onda je premija 0,3 procenta – kaže Maleševićeva, navodeći kao primer Petrohemiju, koja je nedavno osigurala svoj kompletan izvozni portfolio kod AOFI-ja, čime se pridružila Tarketu, Beohemiji, Umki i drugim kompanijama koje od ranije posluju sa ovom Agencijom.

    – Najskuplje je kad vam ne plate – primećuje Maleševićeva, napominjući da osiguranje izvoza u Srbiji radi samo AOFI.

    Drugi proizvod o kojem se malo zna u Srbiji je faktoring.

    – To je otkup potraživanja i mi nudimo povoljne uslove, jer kao državna institucija nemamo cilj da stvaramo profit, s tim što poslujemo pozitivno, već da pomažemo privredi. Kada klijentu odobrimo liniju, on ne mora odmah da je koristi. Ako imate firmu iz Srbije, koja izvozi u Italiju i mi joj damo 100.000 evra linije, ona na nju ne plaća kamatu. Taj klijent može jednog dana da dođe i kaže da mu, recimo, treba 18.000 evra da nešto hitno plati. Na osnovu njegovog ugovora sa kupcem, mi ćemo sprovesti otkup potraživanja, njemu dati novac koji mu je potreban i on će tek onda i samo na tih 18.000 evra plaćati kamatu. To je vrlo zgodno da se prevaziđe pitanje trenutne likvidnosti – dodaje Maleševićeva.

    Nova pravila

    – AOFI je ove godine značajno povećao naplatu potraživanja, a u poslednjih mesec dana priliv od zaostalih dugova smo podigli za pola miliona evra. Ranije je dosta korišćena menica kao sredstvo obezbeđenja, sa vrlo malo bankarskih garancija i hipoteka. Sada, međutim, svaki kredit mora biti adekvatno obezbeđen. Za nas je idealna bankarska garancija, ali pošto ona dodatno poskupljuje kredit, spremni smo da razgovaramo i o hipotekama i zalogama na opremi i robi. Bili biste iznenađeni koliko su ljudi spremni da se prilagode kada im kažete da sada postoje jasna pravila. Svako će koristiti laku mogućnost za zaradu ako mu je ostavite, ali pošto su naša sredstva i dalje povoljnija nego u bankama, firmama se isplati da rade sa nama“, kaže Ana Malešević, koja je uvela i praksu da se klijenti pozivaju pre nego što im dospe kredit i podsećaju da se očekuje od njih da dugovanje izmire.

    Oštrija procedura

    Jako smo efikasni, sednica Izvršnog odbora sazove se za dva dana, tako da klijent ne čeka nedeljama na odluku. Kako smo i vrlo konkurentni, kompanijama se isplati da nam ponude dobro sredstvo obezbeđenja – kaže Maleševićeva, dodajući da je pooštrena pravna procedura pri odobravanju kredita, pa se više ne može desiti da se kao sredstvo obezbeđenja prihvati nekretnina koja nije uknjižena.

    http://www.danas.rs/danasrs/ekonomija/srbija_mora_da_osigura_izvoz.4.html?news_id=267514#sthash.dMurEWfw.dpuf

  4. Varagić Nikola каже:

    МИШA ЂУРКОВИЋ

    Баук државног власништва

    Медијска пропаганда која треба домаћем јавном мњењу да огади свако државно и јавно власништво припремајући нас тиме за распродају свих преосталих ресурса који постоје у овој држави

    Таблоидизација јавног простора у Србији домаћу политику претвара у каљугу. Насловне стране се пуне индицијама и спекулацијама о томе како полиција и тужилаштво наводно воде истраге, а на тапету су углавном опозициони лидери и неподобни пословни људи (тајкуни). Власт заиста креира атмосферу у којој се гласачи мотивишу манипулацијама, емоцијама и мржњом према онима који не подржавају њене потезе.

    Политика би међутим требало да буде сукоб политичких програма при чему би гласачи требало да се опредељују између различитих концепција о уређењу државе, а дужност медија би требало да буде да нам рационално и објективно представи све те програме и њихове носиоце. Ето на пример изјашњавање о питању геј параде, третмана хомосексуализма и одређења породице морало би да постане тема сваке предизборна кампање па да онда сваки од учесника јасно изнесе свој став о тим питањима. Током кампање међутим сви то избегавају, а онда под притиском странаца намеће се концепција за коју би гласао веома мали број људи.

    Још једно веома важно и на неки начин суштинско политичко питање о коме не постоји ни довољан број информација ни јасна расправа јесте питање државног власништва. Повод за чланак јесте нови талас бесловесне апстрактне пропаганде који треба домаћем јавном мњењу да огади свако државно и јавно власништво као нешто што је по дефиницији лоше, што служи само за пљачку и што политичари користе за сопствено богаћење и финансирање својих партија. Медијска пропаганда нам намеће такав став припремајући нас тиме за распродају свих преосталих ресурса који опстоје у овој држави. Након бомбастичних хапшења и „уверљивих” доказа о злоупотреби државног власништва, као и података о дугу који ова предузећа праве, сваки површно обавештени човек требало би да завапи: аман, продајте то више, дајте неким Арапима или Немцима који ће то да преузму, само да више немамо ту муку!

    Све ово личи на идентичан талас пропаганде који смо имали пре неуспелог покушаја продаје „Телекома”, пре неколико година. Иако се покренуо велики талас протеста стручњака и јавности против те намере, ниједан електронски или писани медиј са значајним утицајем није смео да пусти информацију о томе, а камоли да професорки Александри Смиљанић допусти да изнесе све релевантне аргументе против предаје „Телекома” као важног пословног, едукативног и безбедносног ресурса ове државе. Скандалозно је, на пример, што се од грађана крије чињеница да су и „Дојче телеком”, који се нудио као најозбиљнији купац, и „Теленор” (који је купио овде мрежу 063) државне фирме, а њихове аквизиције у Србији називају приватизацијама!? Управо те фирме показују да државно власништво не мора да буде лоше. Штавише, ради се о лидерима у својим областима у Европи.

    Да се разумемо, питање пожељне структуре власништва није овде апстрактно питање начелног опредељивања између приватног и државног, већ изразито контекстуално питање. На апстрактном нивоу та прича је мање-више разрешена крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Мизес је чувеним списом о социјалистичкој контроверзи побројао разлоге због којих је у начелу за већи део привреде приватно власништво ефикасније од државног или друштвеног. Међутим, још класици попут Мила дефинисали су низ изузетака у којима нпр. држава мора да задржи монопол, или приватници немају интерес, или држава мора да да начелни подстицај итд. Осим тога, структура приватног власништва се такође изменила, па власник више није менаџер − сведоци смо како је низ приватних компанија пропало због лошег менаџмента или због тога што се нису прилагодили кретању тржишта. Код нас смо се нагледали и низа пропалих приватизација јер су нови приватни власници често долазили да идејом да очерупају и распродају велике системе које су добијали испод цена (фамозни аутсорсинг), а да остало отерају у стечај. Треба знати и да понекад недовољно ефикасни велики државни систем омогућава функционисање великог броја мањих приватних субјеката и да његовом ликвидацијом сви они пропадају.

    Државна интервенција је свој велики повратак доживела у најразвијенијим капиталистичким земљама са почетком кризе, па је потпуно супротно глобалним токовима то што наши политичари настављају да се понашају као пре кризе и настоје све да распродају – Орбан нпр. покушава да за мађарске субјекте поврати што већи део банкарског и трговинског сектора у својој земљи.

    Држава код нас мора да се укључи у структуру власништва у низу пропалих региона и због демографских и безбедносних разлога. Исток и југ Србије нису успели да привуку капитал који би омогућио опстанак људи и без државне интервенције и стварања неке врсте запослења ти крајеви ће опустети. Ову причу прошле године покренуле су Двери, а врло је занимљиво да нови економски програм Демократске странке, као највеће опозиционе партије, доноси читав низ новина у којима се отвара простор за повратка државне интервенције у крајевима у којима је приватна иницијатива пропала.

    Дакле, уместо масовног ваљања у блату нама би било преко потребно да медији отворе простор за аргументовану расправу и сучељавање ставова власти и опозиције о кључним питањима као што је и питање статуса државног власништва и државне иницијативе.

    Виши научни сарадник, Институт за европске студије

    http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/Bauk-drzavnog-vlasnistva.sr.html

  5. Varagić Nikola каже:

    Nemoguća misija?

    Aleksandar R. Miletić

    Radikalna ekonomska reforma u uslovima globalne recesije

    Oglašeno je na Utisku nedelje i primili smo k znanju da će se novi ministarski tandem Obradović-Krstić (ekspert i vunderkind) ozbiljno posvetiti reformi javnih finansija i ekonomije u celini. Rečeno je i da postoji nesumnjiva politička podrška onome što ovi apolitični stručnjaci nameravaju da rade u svetu politike i ekonomije. Tzv. prvi potpredsednik sa svoje strane već neko vreme obećava da je nakon bavljenja korupcijom i Kosovom voljan da se u potpunosti posveti ekonomiji. Spremte se, spremte, dakle, za srpsku varijantu ekonomske šok-terapije, ili radikalne reforme javnih finansija, ili barem bilo kakve ekonomske reforme nalik onima koje su iskusile druge tranzicione ekonomije u bivšoj Istočnoj Evropi. Srbija je, naime, već dugo uljuljkana u svojoj tranziciji koja bi bez pravih društvenih i ekonomskih reformi mogla beskonačno da traje. Nespremnost na smanjivanje nameta onima koji rade i na nepopularna zamrzavanja ili smanjivanja mesečnih primanja budžetskih korisnika bila je konstanta svih režima koji su se smenjivali u post-petooktobarskoj Srbiji. Za vreme svih vlada država je, upravo suprotno, povećavala budžetske rashode na ime plata zaposlenih u tzv. javnom sektoru, a čini se da nije ni moglo drugačije. Kada su Boris Tadić i njegova DS sa neznatnom procentualnom razlikom dobijali izbore protiv anti-evropskog SRS-a to je bilo velikim delom zahvaljujući ovoj veštački stvorenoj srednjoj klasi nastavnika, lekara, državnih činovnika i penzionera čija mesečna primanja, međutim, nisu odgovarala realnoj snazi ekonomije.

    Da li su radikalni rezovi u ekonomiji izvesniji danas, kada su sve velike stranke na srpskoj političkoj pozornici prihvatile bazične premise neoliberalnog koncepta ekonomije i politike? Da li je to sada lakše, jer više ne postoji nasušna potreba za održavanjem ove veštački stvorene srednje klase, koja se sad može žrtvovati na oltaru tržišne ekonomije i budžetske discipline? Da li je za očekivati da ove reforme provedu protagonisti koji su do juče bili glavna pretnja pro-evropskom kursu zemlje? Da li je uspešno rešavanje kosovskog slučaja dovoljno dobra preporuka da će oni biti istovetno uspešni i na planu ekonomije? Da li je uopšte prihvatanje direktiva koje dolaze iz EU i međunarodnih finansijskih institucija provereni recept za sprovođenje uspešnih ekonomskih reformi? Na većinu ovih pitanja odgovor će pružiti pravac ekonomske politike i naročito vladin predlog budžeta za sledeću godinu. Na poslednje pitanje pokušaću da ponudim neke moguće odgovore iz iskustva ekonomskih i fiskalnih reformi u Bugarskoj i Poljskoj. Jedan reformski paket se trenutno pokazuje kao model izrazitog neuspeha, drugi se već dugoročno preporučuje kao uspešan model ekonomske tranzicije.

    Balcerovičeva šok-terapija

    Lešek Balcerovič bio je poljski ministar finansija u periodu 1989-1991, u vladama Tadeuša Mazovjeckog i Jana Bjeleckog, u najtežem vremenu poljske tranzicije od planske ka tržišnoj ekonomiji. Za razliku od Mađarske, gde je reforma bila postupna i čehoslovačkih, kasnije čeških, koalicionih vlada koje su akcenat stavljale podjednako na socijalnu i liberalnu komponentu preobražaja, Balcerovič je Poljskoj nametnuo radikalni reformski kurs koji je trebalo da u kratkom vremenskom periodu transformiše sve bitne makroekonomske strukture u zemlji. On zaustavlja štampanje novca, zamrzava iznose plata u državnom sektoru i zaustavlja povlašćene kreditne linije za neuspešna, većinom državna preduzeća. Njegovo ministarstvo donosi zakone koji konsoliduju naplaćivanje poreskih prihoda i omogućavaju proglašavanje stečaja i bankrotstva državnih preduzeća. Istovremeno, Poljska se otvara za strane investicije i započinje proces privatizacije.

    Prve posledice ovih mera bile su katastrofalne, a svi ekonomski parametri su beležili statistički sunovrat. Bruto društveni dohodak pao je za skoro 20 odsto (industrijska proizvodnja za više od trećine!) za svega dve godine, dok je nezaposlenost, koja u prethodnom, socijalističkom periodu, nije ni postojala, dostigla 15,2 odsto u 1993. Balcerovič je bio ubedljivo najnepoluranija politička ličnost u zemlji, a u tom kontekstu fascinira da su njegov program reformi nastavile sve buduće poljske vlade tokom 1990-ih godina, neke od njih, pritom, izrazito populistički nastrojene. Doduše, plodovi ekonomske šok-terapije i fiskalne discipline počeli su da dolaze u vidu postojanog rasta proizvodnje od 1992. pa nadalje. Poljaci su donekle imali i sreće; naime najosetljiviji period tranzicije odigravao se u veoma povoljnom trenutku svetskog ekonomskog razvoja, kada je svuda prelivalo i kada su i u Poljsku došle enormne investicije sa zapada. Poljska je od svih bivših socijalističkih zemalja imala najveći rast BDP-a u periodu 1989-2000, a danas je to jedina evropska zemlja koja je u potpunosti mimoišla recesiju. U širem smislu, Poljska je zapravo jedina zapadna ekonomija koja ni u jednom obračunskom periodu nije imala negativan rast BDP-a za vreme aktuelne globalne recesije. Mišljenje javnosti u Poljskoj o Balceroviču se vremenom menjalo tako da on sada uživa veliku popularnost i odaju mu se velike državne počasti.

    Bugarske reforme Simeona Djankova

    Veliki pristalica „lika i dela“ Balceroviča bio je (i danas je) Simeon Djankov, doskorašnji bugarski potpredsednik vlade i ministar finansija (2009-2013) u kabinetu Bojka Borisova. Kada je kao vanpartijska ličnost i međunarodni ekspert preuzeo resore u vladi imao je 39 godina i već 14-godišnje iskustvo rada na najodgovornijim položajima unutar Svetske banke. Režim budžetske štednje koji je odmah zaveo u Bugarskoj načinio je od nje prvorazrednu senzaciju među evropskim zemljama. Bugarska je naime, već 2010. godine ispunila tzv. Mastrihtski kriterijum u pogledu relacije budžetskog deficita prema bruto društvenom proizvodu (prema tom kriterijumu deficit ne može biti veći od 3%), koji je do 2012. pao na manje od pola odsto. Te 2012. godine samo su Bugarska, Danska i Švedska zadovoljavale sva četiri Mastrihtska kriterijuma tzv. konvergencije, ustanovljena radi monitoringa zemalja-kandidata za ulazak u evrozonu. Pored budžetskog deficita, ti kriterijumi se odnose na 1) odnos javni dug/BDP (treba da je ispod 60 odsto), 2) stopu inflacije (ne može biti veća od 1,5% od prosečne godišnje inflacije tri zemlje sa najmanjom stopom inflacije u evrozoni) i 3) stabilnost referentne kamatne stope.

    Bugarski statistički podaci bili su naročito impresivni za 2011. Te godine, a na osnovu tri Mastrihtska kriterijuma, evrozona u celini je stajala nešto lošije od Bugarske. U pogledu budžetskog deficita, Bugari su imali -3%, a evrozona nezadovoljavajućih (za prijem u Evrozonu!) -4,1 %; u pogledu javnog duga, Bugari su imali 60%, a evrozona opet nezadovoljavajućih 87,2%; bugarska inflacija bila je 2%, u evrozoni 2,6%. Pa ipak, Bugari ni 2011, ni 2012. godine nisu bili primljeni u evrozonu. Apsurdnost ovih uporednih podataka komentarisao je Petar Ganev, saradnik sofijskog Instituta za tržišnu ekonomiju. On, naime, smatra da bi po istom principu po kojem evrozona utvrđuje kriterijume za prijem novih članova, to mogle da učine i zemlje kandidati u odnosu na evrozonu. U slučaju Bugarske on predlaže „Sofijske kriterijume“ koje bi evrozona trebalo da zadovolji (!) da bi Bugarska odlučila da joj se priključi.

    Bugarski građani, međutim, nisu previše fascinirani ovim brojkama. Lično sam bio u neverici tokom svog boravka u Sofiji kada sam saznao da moje kolege na bugarskim najprestižnijim naučnim institutima primaju polovinu (a na početku karijere i manje od polovine) mesečne plate osnovnoškolskih nastavnika u Srbiji, koja je tada bila među najlošije rangiranim zemljama u pogledu ispunjavanja Mastrihtskih kriterijuma. U Bugarskoj se živelo loše za sve vreme sprovođenja reformi; plate i penzije su bile (i danas su) najniže u EU, ali Djankov je opet nalazio razloga za optimizam. U jednom intervjuu on sebe upoređuje sa Balcerovičem, zapravo kaže da bi voleo da bude bugarski Balcerovič. Njegovo rezonovanje je jednostavno: sada je loše. kao što je u Poljskoj bilo loše na početku reformi, sada me ne vole kao što ni Balceroviča nisu voleli. Danas, 20 i više godina posle reformi Balceroviča obožavaju, tako bi trebalo da bude i u Bugarskoj. Na žalost, stvari su se otrgle kontroli. Nekih šest meseci nakon teksta u kojem se na duhovit način i sa dosta nacionalnog ponosa predlagalo formulisanje „Sofijskih kriterijuma“ koje treba nametnuti evrozoni, u Bugarskoj je nastao potpuni raspad sistema, ulice su preplavili demonstranti, zabeleženi su jezivi slučajevi samospaljivanja demonstranata i pad vlade koja je toliko uspešno vodila državne finansije.

    Protesti 2013: bugarsko zimsko proleće

    U bugarskoj tradiciji ne postoje primeri samospaljivanja. Statistički gledano, u odnosu na druge evropske države u ovoj zemlji se dešava relativno mali broj samoubistava uopšte. Pa ipak za vreme političkih protesta u Bugarskoj ove godine, sveopšti očaj i nezadovoljstvo nateralo je dvanaestoro ljudi i žena da pokuša da se na ovaj način u protestu i očajanju ubije. Osam slučajeva završilo se tragično; među njima je i fotograf, alpinista i borac za ljudska prava, Plamen Goranov (36), koji svojim imenom i brutalnim činom postaje simbol protesta, neka vrsta bugarskog Jana Palaha ili Muhameda Buazizija. Protesti su započeli krajem januara 2013. u Blagoevgradu, a raširili su se tokom februara i marta po čitavoj zemlji. Inicijalna kapisla bili su računi za struju koji su kod mnogih korisnika u januaru bili dva i više puta veći nego u prethodnom mesecu. U junu 2012. cena električne energije, koja je inače u Bugarskoj najjeftinija u EU, bila je uvećana za 14 odsto. Kako je moglo da dođe do toga da između decembra i januara računi za struju skoče dva i tri puta, ako je cena struje bila uvećana za svega 14%?

    Ilin Stanev, zamenik urednika sofijskog nedeljnika Kapital u izjavi za radio Glas Rusije, objašnjava da je čitav slučaj zapravo posledica bizarnog sticaja okolnosti. Naime, neki distributeri privatizovanog elektro-energetskog sistema su obračunali svega 20 dana tokom decembra kada su temperature bile relativno visoke za to doba godine. Računi za januar odnosili su se i na preostalih 10 dana iz decembra, tako da se obračunavala potrošnja tokom 40 dana i to onda kada su temperature počele drastično da padaju, a potrošnja električne energije da raste. Na ovaj način, računi u januaru su u krajnjem ishodu postali značajno veći od decembarskih. Očajnim ljudima, koji inače jedva sastavljaju kraj sa krajem, bila je potrebna samo mala provokacija u vidu ovih „nepravednih“ računa, pa da izraze svoje nezadovoljstvo. U Bugarskoj i dan-danas traju svakodnevni protesti koji su tužni epilog jedne velike finansijske reforme.

    Naknadna razmišljanja

    Uoči najavljenih srpskih ekonomskih reformi valja se zamisliti nad bugarskim slučajem. Naime, Bugari su u potpunosti sledili i čak u svojoj revnosti prevazilazili standarde i recepture fiskalne discipline postavljene od strane EU, pa opet se sve završilo jako loše ili se svakako završilo jako loše po njih. Balcerovičeva šok-terapija dugoročno je bila uspešna zato što je primenjivana u vreme globalnog prosperiteta tokom 1990-ih, kada je potencijalnih investicija bilo na pretek. Pitanje je da li su takve šok-terapije opravdane u uslovima dugogodišnje globalne recesije u kojoj se sada nalazimo? Srpski politički establišment, naročito njegov dačićevski deo, u svom populističkom opredeljenju bi zasigurno radije birao češki model koji je imao dosta obzira prema ranjivim kategorijama populacije, ili barem mađarski u kojem su promene u društvu uvođene postupno. Radikalniji rezovi u ekonomiji mogli bi da sačekaju globalni izlazak iz recesije. S druge strane, bivši ministar Djankov i dalje insistira da je Bugarska, iako do temelja potresena i na kolenima, zapravo na dobrom putu. U autorskom članku za Wall Street Journal on se poziva na zvaničnu prognozu Evropske komisije (Winter 2013 Forecast) koja Bugarsku, zajedno sa još četiri evropske zemlje svrstava među ekonomije koje će se najbrže razvijati u predstojećem periodu. Inače svih pet zemalja (Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija i Rumunija) kojima je projektovan najbrži razvoj, tvrde su pristalice budžetske štednje i sve se nadaju da će ponoviti poljski ekonomski uspeh.

    Autor je saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije.

    Peščanik.net, 13.09.2013.

    http://pescanik.net/2013/09/nemoguca-misija/

  6. […] Aleksandar N. Denda: Crni barjak restrukturiranja […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: