Balkanist: Kako je Big Tobacco kupio Istočnu Evropu seksom, krijumčarenjem i jeftinim cigaretama

paul-riley-aleksandar-vucic-philip-morris-2012-600x398

*

Prvi deo: Kako je duvanska industrija kupila Istočnu Evropu seksom, krijumčarenjem i jeftinim cigaretama. Najekskluzivnije dance žurke za tinejdžere u Istočnoj Evropi prekrivene su…PREUZIMANJE ISTOČNE EVROPE: KUPOVNA MOĆ DUVANSKE INDUSTRIJE

Drugi deo: Šok doktrina duvanske industrije u Srbiji — kako zadobiti lojalnost brendu i uticati na Ministarstvo finansija Oktobra 2003. godine, Philip Morris je…SMRT & POREZI

*

English:

Part 1: How Big Tobacco bought Eastern Europe with sex, smuggling, and cheap cigarettes. Eastern Europe’s most exclusive teen dance parties are shrouded in an…BUYING EASTERN EUROPE: THE TOBACCO INDUSTRY TAKEOVER

Part 2: How to win brand loyalists and influence the finance ministry. In October 2003, Philip Morris acquired Serbia’s “industrial treasure”. DIN is the…DEATH & TAXES

*

Balkanist -

Balkanist is an experimental, bilingual platform featuring politics, analysis, culture, and criticism for a smart international audience underwhelmed by what is currently on offer. Our aim is to provide bold, uncompromising coverage of the Balkan region and everything to its East. We’re entirely independent, and are not affiliated with any organization, company, or institution.

http://balkanist.net/

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Srbija do Kabula

Vladan Jovanović: Rađanje balkanske Kolumbije

Stiže Đukanović – Osniva se balkanska policija ”BALPOL”: BALKANSKA PODVALA OKORELIH LOPOVA

Advertisements

9 Responses to Balkanist: Kako je Big Tobacco kupio Istočnu Evropu seksom, krijumčarenjem i jeftinim cigaretama

  1. […] Balkanist: Kako je Big Tobacco kupio Istočnu Evropu seksom, krijumčarenjem i jeftinim cigaretama […]

  2. […] Balkanist: Kako je Big Tobacco kupio Istočnu Evropu seksom, krijumčarenjem i jeftinim cigaretama […]

  3. […] Balkanist: Kako je Big Tobacco kupio Istočnu Evropu seksom, krijumčarenjem i jeftinim cigaretama […]

  4. […] Balkanist: Kako je Big Tobacco kupio Istočnu Evropu seksom, krijumčarenjem i jeftinim cigaretama […]

  5. […] Balkanist: Kako je Big Tobacco kupio Istočnu Evropu seksom, krijumčarenjem i jeftinim cigaretama […]

  6. […] Balkanist: Kako je Big Tobacco kupio Istočnu Evropu seksom, krijumčarenjem i jeftinim cigaretama […]

  7. Varagić Nikola каже:

    Prvi deo: Kako je duvanska industrija kupila Istočnu Evropu seksom, krijumčarenjem i jeftinim cigaretama.

    Najekskluzivnije dance žurke za tinejdžere u Istočnoj Evropi prekrivene su velom gotovo masonske tajnovitosti. To sam saznala kada sam zvala nacionalno sedište kompanije koja organizuje i sponzoriše ove bizarne događaje, a koje barem jedan posetilac opisuje rečima: “iskustvo koje menja život”.

    Dok pozivam broj nacionalne kancelarije, ne mogu da se oduprem osećanju blagog uzbuđenja. Upravo ću da razgovaram sa živim predstavnikom kompanije koju neki ljudi porede sa satanom.

    Mlada žena se javlja na telefon i izgovara ime kompanije. Ime koje za svet korporativnih identiteta predstavlja isto što i Dik Čejni (Dick Chaney) za američku politiku. Ukratko joj objasnim zašto zovem i zamolim je da budem stavljena na mejling listu žurke.

    Neprijatna tišina sa druge strane telefonske linije govori mi da sam postavila tabu pitanje. Pokušavam da je opustim objašnjavajući da sam čula da ta kompanija pravi najbolje žurke. “Pa naše žurke jesu najbolje”, zbrzala je. Onda je zastala. “Sačekajte malo”, dodala je.

    Drži ruku preko mikrofona pa ne mogu da razaznam njene reči, ali mogu da čujem da se mlada žena prepire sa koleginicom. Žao mi je zbog toga. Kada se vratila našem razgovoru, imala je pripremljen sasvim drugačiji odgovor. “Mi ne organizujemo nikakve događaje,” rekla je kratko. Sad sam ja zbunjena i pitam je kako je to moguće. Videla sam na internetu slike sa žurki i sve ostalo. Njen odgovor je ovog puta bio manje jasan: “Neće biti nikakvih događaja.”

    Čudno, ali nekoherentna mešavina informacija počinje da ima smisla. Ove dance žurke su namerno polutajne. One su nelegalne u Srbiji i u većini drugih zemalja u regionu, ali se ipak organizuju zahvaljujući ekonomskoj moći kojom organizator utiče na pretparačke i korumpirane vlade Istočne Evrope.580z140_marlboro_570x140

    Informacije o ovim žurkama našla sam na amaterskim snimcima na YouTubeu, na nekoliko fensi promotivnih video klipova na Vimeu i na jednom neredovno ažuriranom blogu koji prati ove događaje. Na osnovu svega što sam prikupila, vidi se da žurke pohađaju uglavnom mladi i da dolaze iz većih glavnih gradova u regionu, poput Minska, Beograda i Kijeva. Organizatori su uglavnom Amerikanci, iz jedne od najprezrenijih industrija na planeti. Nekoliko kritičara je podiglo glas protiv ovoga, ali pohotne žurke su uspele da zaobiđu zakone i da se nesmetano održavaju skoro čitavu deceniju.

    Oni koji su dobili pozivnicu i uspeli da uđu na ove zatvorene događaje, kažu da se na žurkama okupi i do 10.000 ljudi za jednu noć. Mali broj gostiju izgleda starije od 22 godine. Tipičnu žurku karakteriše nekoliko neskromnih elemenata: laserski spektakl, svetski DJ-evi koje dovoze helikopterom sa Ibice, manekenke plaćene da razgovaraju sa gostima, i creme de la creme erotskih igračica. U zavisnosti od večeri, moguće je da će biti i velikodušnih nagrada. Nagrade na jednom od događaja uključivale su tri nova automobila (vrednost od 22.500 do 33.000 evra), pet italijanskih motorcikala (vrednost 6.700 evra po komadu), 50 iPadova, 500 komada dizajnerske odeće i 500 dizajnerskih torbi.

    Naravno, postoji i jedna značajna caka: gosti moraju da predaju sve svoje lične podatke. Kostimirane manekenke dele formulare i olovke. Svi prikupljeni podaci se zatim unose u bazu podataka korisnika kompanije koja sponzoriše događaj. U zamenu za lične podatke, manekenka svakom gostu daje novu “početničku” paklicu cigareta, tzv. “starter pack”, kao poklon domaćina večeri, kompanije Philip Morris International.

    Prošla je čitava decenija od kako je Philip Morris kupio najveću fabriku duvana u Srbiji, Duvansku industriju Niš (DIN), za oko 600 miliona evra. Mada je ovo preuzimanje pozdravljeno kao uspešan primer privatizacije, uz to su došle i zabrinjavajuće posledice koje prate i druge slične akvizicije u svetu: krijumčarenje potpomognuto duvanskim kompanijama, povećanje broja novih i mlađih pušača, kao i ogroman porast konzumacije duvana (Srbija danas ima najveću godišnju potrošnju duvana po glavi stanovnika od svih zemalja u svetu).

    Ostaje pitanje kako su velike duvanske korporacije — koje predstavljaju jednu od najzloglasnijih industrija u Americi — uspele da pogaze vladavinu prava i standarde javnog zdravlja u Srbiji? Ta priča počinje nešto ranije, sa kolapsom komunizma i umalo-kolapsom američke duvanske industrije.

    Kako započeti revoluciju u Istočnoj Evropi

    Tokom devedesetih, i Istočna Evropa i velike duvanske kompanije bile su u velikom problemu. Svi znaju kakva je situacija tada zadesila Istočnu Evropu: haos i kriminal u bivšim sovjetskim republikama, osiona korupcija i nejednaka lustracija u većini zemalja bivšeg Istočnog bloka, i serija razarajućih ratova u Jugoslaviji.

    Dok su se tokom devedesetih ljudi u Istočnoj Evropi borili da izbegnu glad, duvanske kompanije, a među njima i Philip Morris, prolazile su kroz svojevrsnu bogatašku krizu. U SAD-u, više saveznih država je tužilo pet velikih duvanskih korporacija zbog troškova lečenja bolesti izazvanih duvanom. U konačnom ishodu, duvanskoj industriji je naloženo da plati državi čak 240 milijardi dolara u narednih 20 godina — što je najveća nagodba iz građanske parnice u istoriji SAD-a.

    Zatim, samo nekoliko godina kasnije, američko Ministarstvo pravde je protiv duvanske industrije pokrenulo tužbu zbog reketiranja. Optužbe su bile zabrinjavajuće: Philip Morris i druge velike duvanske kompanije bile su okrivljene da su namerno lagale javnost o opasnostima pušenja i zavisnosti od nikotina, između ostalih grehova. Administracija za hranu i lekove (FDA) započela je svoje dugogodišnje napore lobiranja za preuzimanje kontrole nad regulacijom duvana. Industrija je na kraju morala da plati dodatne 42 milijarde dolara na ime odštete.

    Istovremeno, američko tržište cigareta se smanjivalo. Godine 1954, oko 45% odraslih Amerikanaca su bili pušači. Do kraja devedesetih taj broj je pao na samo 24%. Giganti duvanske industrije su shvatili da moraju da pomere svoj fokus na siromašnije delove sveta, gde bi bogate kompanije bile dočekane kao spasioci a ne kao obični izrabljivači.

    Do 1990. godine, ekonomska kriza u Sovjetskom Savezu je postala toliko snažna da je počela da utiče na dostupnost najvažnije potrošačke robe u zemlji: cigarete. Samo šest od 24 duvanske kompanije u Sovjetskom Savezu su i dalje bile u funkciji. Nestašica je uzrokovala masovne proteste u većim gradovima — takozvani “Duvanski revolt”. Javno nezadovoljstvo je bilo na svom vrhuncu i izgledalo je kao da je Gorbačov na ivici ostavke. Ovde treba prepoznati jednu važnu lekciju: ako hoćete da započnete revoluciju u Istočnoj Evropi, samo prekinite snabdevanje cigaretama.

    Ali pre nego što je situacija eskalirala, Philip Morris je uleteo da Gorbačovu spasi glavu. Kompanija je vazdušnim putem poslala ne manje od 34 milijarde cigareta u Sovjetski Savez. Ovaj čin dobre volje izgradio je poverenje i otvorio mnoga vrata duvanskoj industriji širom regiona, što znači da su dobili pristup ogromnom novom tržištu entuzijastičnih pušača i to baš kada im je najviše trebalo. Uskoro su Philip Morris i druge velike duvanske kompanije počele da kupuju zarđale komunističke fabrike duvana i državne monopole širom Evroazije.

    Kada su međunarodne duvanske korporacije ulazile na lokalna tržišta, zatekle su se usred političkih i ekonomskih previranja. A. B. Gilmor, profesor Londonske škole za higijenu i medicinu (London School of Hygiene and Medicine), ističe da duvanska industrija zapravo koristi ove haotične uslove, u kojime “nisu postojale efektivne politike kontrole duvana, koje bi amortizovale posledice industrije”. Duvanske kompanije su imale direktne koristi od opšteg osećanja straha i nesigurnosti u post-sovjetskom razdoblju. U Srbiji, Philip Morris je kupio većinski paket deonica DIN-a oko pet meseci nakon što je ubijen premijer Zoran Đinđić.

    “Oni su vrlo lukavi, vrlo moćni, vrlo inteligentni i vrlo iskusni, a mi smo vrlo mala grupa”, rekao je Vitold Zatonski (Witold Zatonski) 1996. godine, onkolog i organizator kampanje protiv pušenja.

    Za postkomunističke ekonomije koje su doživele raspad imperije, postavljanje restrikcija duvanskim industrijama nije bio gorući problem. Osim toga, nagli priliv stotina miliona dolara direktnih stranih investicija obeshrabrilo je vlade da postupaju protivno željama njihovih novih “mecena”. Samim tim, Philip Morris i druge međunarodne duvanske korporacije su postale vrlo moćne.

    Januara 1991, ser Patrik Šui (Patrick Shoohy), predsednik kompanije British American Tobacco (koja je 2003. godine preuzela većinski udeo u vranjanskoj fabrici duvana) u intervjuu za Financial Times je opisao taj osećaj entuzijazma i oportunizma tokom ovog doba ekspanzije: “Ovo su najuzbudljivija vremena koja sam video u duvanskoj industriji u poslednjih 40 godina.”

    Uzbuđenje, koje je raslo sa pohlepom duvanske industrije, bilo je nezaustavljivo. Godine 1996, analitičar Philip Morrisa za Centralnu i Istočnu Evropu održao je prezentaciju svojim kolegama u kojoj je nagovestio da je kompanija već duže vremena vrebala ovo tržište. “Insajdersko poznavanje regiona i njegove duvanske industrije se pokazalo izuzetno korisnim za Philip Morris i omogućilo nam je da brzo iskoristimo šanse koje su se pojavile kada se komunizam urušio 1990. godine,” rekao je prezenter. Zatim je ispravio svoju kravatu i proglasio celu Istočnu Evropu “otvorenom za biznis.”

    “Sve je tvoje — moje”

    U međuvremenu, duvanske korporacije su radile još ponešto pored kupovine starih fabrika tokom devedesetih: bile su direktno i indirektno umešane u organizovani šverc cigareta širom Evrope.

    U isto vreme dok je vodio pregovore o kupovini fabrike DIN, Philip Morris International je bio usred tužbe zbog krijumčarenja, koju je protiv njega podnela Evropska unija. U tužbi napisanoj na 188 strana, Philip Moris je optužen za “umešanost u organizovani kriminal, s ciljem da obezbedi tekući posao masivnog krijumčarenja”.

    Jedan dobro poznat put šverca vodio je kroz zaraćenu Jugoslaviju. Procenjuje se da je više od 50 kontejnera sa Marlboro cigaretama svakog meseca bilo prebacivano u skladišta crnogorskih luka: Zeleniku, Bar i Kotor. Kutije sa cigaretama bi potom bile stavljane u glisere i slate preko Jadrana u 160 kilometara udaljen Bari.

    Milioni internih dokumenata industrije, dostupni online kao Legacy Tobacco Documents Library, svedoče o veličini operacija u regionu, iako se krijumčarenje retko eksplicitno pominje. Umesto toga, korišćene su šifrovane skraćenice kao što su DNP (“duty not paid”, tj. “carina neplaćena”), DF (“duty free”, tj. “bez carine”) i GT (“general trade”, tj. “opšta trgovina”).

    Arhiva otkriva da je Phillip Morris umešan u krijumčarenje cigareta u regionu još od 1975. godine. Jedan interni dokument iz te godine opisuje “tranzitni” biznis iz Bugarske ka Italiji i Turskoj, iako su obe zemlje imale državni monopol nad duvanom i zatvoreno tržiše. Isti dokument objašnjava planove kompanije da “pažljivo prati razvoj tranzita kako bismo nastavili da uvećavamo udeo u tržištu”.

    Navodi u tužbi EU bili su izuzetno ozbiljni: “Philip Morris je znao da je izvor sredstava koja su korišćena za kupovinu njihovih cigareta zapravo trgovina drogom, ali je ipak nastavio da prima ta sredstva i da prodaje cigarete ovim osobama”. Jedan od glavnih igrača u crnogorskoj operaciji šverca bio je Đerardo Kuomo (Gerardo Cuomo), čovek sa čvrstim vezama u Mafiji. Izveštaj italijanskog parlamenta iz 1999. beleži Kuomove sastanke sa poznatim krijumčarima heroina. Nadležni organ italijanske službe za organizovani kriminal identifikovao je Kuomoa kao fiducario, ili poverenika, Philip Morrisa.

    Ali zašto bi duvanske korporacije švercovale milijarde sopstvenih cigareta? Dokumenti nagoveštavaju da je krijumčarenje korišćeno za ono što je Gilmor nazvao “omekšivačem tržišta”.

    Preplavljivanje tržišta jeftinim, prošvercovanim i poželjnim cigaretama sa Zapada (poput vrlo popularnog Marlboroa), stvorilo je lojalnost brendu čak i pre nego što su kompanije uspostavile domaću proizvodnju kupovinom državnih preduzeća poput DIN-a. Krijumčarenje je, u osnovi, “ključna strategija za ulazak na tržište”. Niže cene krijumčarenih cigareta na evropskim tržištima su takođe uništile domaću proizvodnju duvana, a švercovanje cigareta u EU omogućilo je duvanskim korporacijama da izbegnu plaćanje milijardi evra na ime poreza i carine. Istovremeno, predstavnici korporacije su mogli da tvrde da je ovo “crno tržište” duvanskih proizvoda nastalo zbog visokih poreza na cigarete (čemu se ova industrija prirodno protivi) — iako su upravo zvaničnici duvanske industrije omogućavali nedozvoljenu trgovinu duvana.

    Philip Morris i drugooptuženi Japan Tobacco International (JTI) su 2004. godine, bez priznavanja krivice, prihvatili da Evropskoj uniji plate milijardu dolara odštete i time su okončali tužbu zbog krijumčarenja.

    Tokom devedesetih, profit od šverca cigareta je bez sumnje pomagao pojedincima koji su bili uz Miloševeićev režim, kao i onima koji su bili protiv njega u Crnoj Gori i drugde u Jugoslaviji. Ali vredi pomenuti i da je Miloševićev rođeni sin, Marko, označen kao neko ko ima kontrolu nad nedozvoljenom prodajom cigareta sa oznakom Philip Morris.

  8. Varagić Nikola каже:

    Drugi deo: Šok doktrina duvanske industrije u Srbiji — kako zadobiti lojalnost brendu i uticati na Ministarstvo finansija

    Oktobra 2003. godine, Philip Morris je preuzeo “industrijsko blago” Srbije. DIN je najveća fabrika duvana u zemlji, čije se sedište nalazi u Nišu, jednom od najstarijih gradova na Balkanu.

    Ova akvizicija je učinila da Phillip Morris postane jedan od najmoćnijih stranih entiteta u Srbiji. Svi su želeli da se tu zaposle: plaćali su malo bolje od prosečnog lokalnog biznisa, a imali su i prestižno svetsko ime. Drugi simboli američke moći u Srbiji, kao što su ambasada, filantropske organizacije, USAID i vojska, često su smatrani sumnjivim ili neprijateljskim elementima koji se mešaju u unutrašnje stvari suverene zemlje, međutim Philip Morris je dočekan sa puno pozdrava i premalo pitanja.

    Kada su zvaničnici kompanije uspostavili biznis u Srbiji, imali su najmanje dva glavna cilja: da maksimalno smanje iznos akcize i da regrutuju nove pušače, pre svega mlade.

    Trudeći se da preuzmu kontrolu nad kretanjem iznosa akciznog poreza, koji se nameće proizvodima štetnim po zdravlje ljudi, uspostavili su prisne odnose sa relevantnom političkom elitom. Interni dokument Philip Morrisa iz baze Tobacco Legacy Documents Library sasvim otvoreno opisuje ovu strategiju: “Strategija PM-a je rad sa najvišim političkim kontaktima na tržištima Istočne Evrope, pre svega u ministarstvima finansija. PM takođe koristi diplomatske misije SAD-a u zemljama Istoka kako bi sproveo svoj pogled na stvari…”

    Zato je zanimljivo da je savetnica Ministra finansija za poreski sistem i Poresku upravu, Milica Bisić, prethodno služila kao direktorka regulativnih poslova u Philip Morrisu. Pre toga, Bisićeva je bila zamenica ministra finansija u Srbiji i direktorka Poreske uprave Republike Srpske. Čak je dobila i “nagradu za integritet” organizacije Transparency International za “borbu protiv korupcije i izbegavanja plaćanja poreza”. U isto vreme, Philip Morris je pripremao nagodbu za isplatu odštete od milijardu evra Evropskoj uniji kako bi okončao parnicu u kojoj je optužen za umešanost u organizovani kriminal i krijumčarenje cigareta u regionu.

    Sa ili bez prijatelja u Ministarstvu finansija, Philip Morris je bio prilično uspešan u pokazivanju sopstvene moći nad političarima i nad javnim mnenjem prilikom lobiranja za niže iznose akciza. Kompanija je često u vrlo ratobornom stilu obezbeđivala svoj uticaj na domaće prilike.

    Pol Rajli (Paul Riley), bivši direktor Philip Morrisa u Srbiji i Crnoj Gori, voleo je da iznosi nedorečene pretnje. Pored toga što je stalno podsećao javnost da doprinosi ove kompanije čine 6% ukupnog priliva budžeta Srbije, on je često i upozoravao da bi rast akciza bio “pretnja za dalji razvoj poslovanja,” čime bi bio “ugrožen značajan napredak postignut” do sada, kao i da bi “radna mesta koja upošljavaju hiljade ljudi bila ugrožena”.

    Nažalost, Rajlijeve izjave su postigle željeni efekat. Ljudi su postali nervozni. Novine su objavljivale panične naslove poput “Filip Moris ne napušta Srbiju!” Čak su i političari bili zastrašeni. Prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić se sa toliko poštovanja odnosio prema ovoj duvanskoj korporciji u vezi sa akcizama, da je izgledalo kao da se izvinjava. “Ja sam ovde u ime Vlade Republike Srbije obećao našim domaćinima, našim prijateljima, da ćemo gledati da na svaki mogući način njima pomognemo, zbog činjenice da oni pokrivaju danas 6% naših budžetskih prihoda” izjavio je Vučić u sedištu Philip Morrisa u Nišu i dodao, “to je za nas ne samo zadovoljavajuća činjenica već i velika obaveza i odgovornost u budućnosti.” Niko ne može da predlaže oporezivanje Philip Morrisa bez posledica. To je vrsta korporativne talačke situacije.

    Međutim, Rajli je prećutao da je stopa akciznog poreza u Srbiji i dalje daleko ispod standarda koji preporučuje Svetska zdravstvena organizacija. Još gore, daleko je ispod minimuma propisanog direktivom EU. (Da bi maksimalno povećao pritisak na Evropu, Philip Morris je otvorio kancelariju u Briselu koja je udaljena samo 50 metara od zgrade Evropske komisije).

    Kada je došlo vreme da Srbija pristupi Centralnoevropskoj asocijaciji slobodne trgovine (CEFTA) 2007. godine, Philip Morris je — uz pomoć američke ambasade — pokušao da interveniše. Ulazak u ovu trgovinsku zonu, podrazumevao je da Srbija mora da harmonizuje svoje akcizne poreze sa drugim zemljama, što je takođe predstavljao korak bliže EU. Jasno je da je ovo razbesnelo rukovodstvo Philip Morrisa. Majkl Polt (Michael Polt), koji je u to vreme bio američki ambasador, objavio je saopštenje u kojem zahteva da Vlada Srbije “učini nešto” povodom problema sa CEFTA-om, iako ovaj sporazum promoviše liberalizaciju i regionalnu saradnju — što je upravo ono što Vašington obično podržava. Zaštita interesa svojih kompanija u inostranstvu je uvek bio važan deo američke spoljne politike, a Philip Morris je tokom prethodne decenije dao skoro 8 miliona dolara kampanji političke stranke kojoj pripada ambasador Polt.

    U međuvremenu, uprkos prašini koju su dizali Philip Morris i ambasada, trgovinski sporazum je izuzetno dobro poslužio Srbiji. Samo tokom prvih šest meseci ove godine, Srbija je ostvarila dobitak od 737,5 miliona dolara od CEFTA sporazuma, a izvezla je robu u vrednosti od 1,42 milijarde dolara u zemlje regiona.

    Sredinom devedesetih godina u Kijevu, Philip Moris je pribegavao čak i okrutnijim sredstvima raspirivanja straha u vezi sa solventnošću krhke ekonomije. Grupa zvaničnika koji se bave javnim zdravljem pokrenuli su kampanju za zabranu reklamiranja duvana, jer su se plašili da će biti “neodoljiv” mladim Ukrajincima koji nisu odrasli uz bleštave oglase i potrošačku euforiju. Ispostavilo se da zabrinutost zdravstvenih radnika nije bila bez osnove. Između 1990. i 1995. godine pušenje je u Istočnoj Evropi poraslo za 5,6%.

    Odgovarajući na predloženu zabranu, Phillip Morris je krenuo u kontranapad i sastavio britku, dobro dizajniranu brošuru od 40 stranica, sa naslovnicom na kojoj je prikazano 400 miliona dolara u kešu raspoređenih tako da formiraju zgužvane listove duvana. “Ovo je iznos koji će ukrajinska ekonomija izgubiti u narednih pet godina kao posledica zabrane reklamiranja duvana”, stajalo je u naslovu. Sve to je ostavljalo snažan uticaj na ljude koji su živeli u ekonomskoj neizvesnosti post-sovjetske ere. Da stvar bude podmuklija, kompanija je rekla vladi da je brošuru kreirala nezavisna organizacija pod imenom “Asocijacija nezavisnih savetnika za pitanje oživljavanja ukrajinskog duvanskog sektora.” Na kraju je predstavnik Philip Morrisa iz sedišta u Švajcarskoj priznao da je brošuru ipak napravila njegova kompanija, kao i da “Asocijacija nezavisnih savetnika” zapravo nikad nije postojala. Naravno, ovo su priznali tek nakon što su zdravstveni radnici Ukrajine, sa svojom siromašnom kampanjom i ručno heftanim materijalom, već bili poraženi.

    Velika duvanska industrija

    S obzirom na količinu pažnje koja je posvećena jedinstvenom doprinosu Philip Morrisa državnom budžetu Srbije, dalo bi se za očekivati da je izvoz duvana prilično visok. Međutim, brojke na odličnoj aplikaciji MIT-ja, Observatory of Economic Complexity, daju potpuno drugačiju sliku.

    Prema poslednjim dostupnim podacima, koji se odnose na 2010. godinu, Srbija je izvezla i uvezla sledeću količinu duvanskih proizvoda (u američkim dolarima):

    Srbija: Izvoz duvanskog sektoraSrbija: Uvoz duvanskog sektora
    Cigare

    Sirov duvan

    Cigarete

    Papir za cigarete

    $26 miliona

    $37 miliona

    $2.8 miliona

    $14,365

    Cigare

    Sirov duvan

    Cigarete

    Papir za cigarete

    $64 miliona

    $25 miliona

    $7.9 miliona

    $5.9 miliona

    Ukupan izvoz: $65,814,365

    Ukupan uvoz: $102,800,000

    Iako su proizvođači vrhunskih brendova kao što su Marlboro, Lucky Strike, Camel i Sobranie uložili značajne investicije u duvansku industriju, Srbija i dalje mora da potroši više od 100 miliona dolara godišnje na uvoz duvanskih proizvoda.

    A. B. Gilmor, istraživač uticaja privatizacije na duvansku industriju, ustanovio je da ovo važi i za zemlje širom bivšeg Sovjetskog Saveza, gde god su međunarodne duvanske korporacije preuzimale nekadašnje državne monopole: uvoz cigareta i dalje premašuje izvoz, čak i nakon čitave decenije poslovanja.

    Najveći pušači na svetu

    “Ne prodaje se ovde fabrika u Nišu i zemljište, već srpsko tržište”, objasnio je Slavoljub Dragićevć, bivši generalni direktor Duvanske industrije Niš, 2003. godine.

    Philip Morris i drugi industrijski giganti su do tada već više od jedne decenije investirali u državna duvanska preduzeća širom Istočne Evrope, a rezultati toga su bili vidljivi: između 1991. i 2000. godine, konzumacija cigareta po glavi stanovnika je porasla za 53% u bivšim sovjetskim republikama u kojima su ove korporacije privatizovale preduzeća, dok je zabeležen pad od 3% u zemljama u koje ove korporacije nisu kročile.

    Čim se korporacije nastane u novoj zemlji, počinju sa agresivnom promocijom svojih brendova (koji svakako nisu nepoznati, a u mnogim slučajevima su ih korporacije ranije već krijumčarile na dato tržište). Kada je Philip Morris tek stigao u Srbiju, započela je sveopšta marketinška ofanziva. Otvorena i prikrivena promocija je prosto bila svugde, uglavnom bez ikakvih zakonskih provera. Tu su bile i kontroverzne klupske žurke sponzorisane od strane ove industrije, sa nazivima poput Red Rush Marlboro, Urban Wave Camel, Marlboro Mxtronic i, kako je jedan beogradski događaj nazvan, Philip Morris Party. Socijalističke državne duvanske kompanije jednostavno nikad nisu imale potrebu da “umetnost marketinga” usavršavaju na ovaj način, a izgledalo je da nov pristup daje rezultate (makar među mladima i nekritičnima).

    U Srbiji i drugim zemljama Istočne Evrope, fabrike duvana su agresivno ciljale na žene i mlade, brendovima cigareta “sa ukusom kajsije i krema” i pakovanjem dizajniranim tako da podsećaju na karmin ili parfem. U partnerstvu sa kompanijom Volvo, sponzorisali su događaje poput “glamour cigarette” fashion show u Moskvi.

    Ove nove demografske grupe nastavile su da kupuju cigarete zahvaljujući niskim cenama: prisustvo velikih korporacija i njihovih raznih brendova obaralo je cenu zbog konkurencije, dok su kompanije ujedno činile sve što su mogle da akcizni porez bude što minimalniji. Rezultat toga je činjenica da su cigarete u Istočnoj Evropi i dalje veoma jeftine. Na primer, paklica cigareta u Srbiji u proseku košta oko 2,30 dolara, dok je u Rusiji prosečna cena 1,70 dolara.

    Naravno, sve ovo je tokom protekle decenije uticalo na pušačke navike građana Srbije. Godine 1999, Jugoslavija je imala jednu od najrazrađenijih nezakonitih trgovina duvanom na svetu, ali je i pored toga imala nižu stopu potrošnje duvana po glavi stanovnika (2.097,96) nego nekoliko drugih zemalja na Balkanu, uključujući Grčku (2.856), Makedoniju (2.658,22), Bosnu i Hercegovinu (2.562,52) i Bugarsku (2.314,08). Tada je potrošnja duvana u Srbiji bila gotovo identična onoj u Hrvatskoj (2.086,4).

    Međutim, više nije tako. Gilmor je tokom svog rada u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza primetila da su “značajna povećanja u konzumaciji koncentrisana u zemljama koje su primile investicije duvanske industrije”. Danas, nakon deset godina Phillip Morrisa i 665 miliona evra investicija, građani Srbije su najveći pušači na svetu. Danas godišnja potrošnja iznosi 2,861 cigaretu po glavi stanovnika.

    Ostatak regiona ne zaostaje previše. “Top listu” čine zemlje Istočne Evrope koje su 1990. godine pokorile pomenute korporacije. Pored Srbije, sledeće zemlje imaju najviše stope konzumacije duvana po glavi stanovnika: Bugarska, Grčka, Rusija, Moladavija, Ukrajina, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Belorusija i Crna Gora.

    Majkl Erikson (Michael Erickson), istraživač duvanske industrije koji je objavio pomenutu statistiku u svom Tobacco Atlasu, ponudio je svoje mišljenje zašto Srbija i ostale zemlje imaju toliko pušača. “Zemlje Istočne Evrope su po pravilu imale slabu kontrolu nad duvanom i posebno niske akcizne poreze, što je u velikoj meri posledica neprikladnog uticaja duvanske industrije na vlade zemalja Istočne Evrope,” tvrdi Erikson.

    Zvaničnici vlada su takođe povremeno povezani sa grupama organizovanog kriminala, baš kao i duvanske korporacije. Videli smo da u Srbiji i u drugim zemljama Istočne Evrope ovakve mreže mogu da budu izuzetno moćne.

    Nije iznenađenje da su cigarete za većinu jeftin izvor zadovoljstva, ali spremnost industrije da besramno krši zakon, laže i upušta se izrabljivačke odnose, jeste iznenađenje. Maneken Dejvid Goerlic (David Goerlitz), koji se pojavljivao u reklamama za cigarete, priseća se kako mu je jedan zvaničnik duvanske korporacije rekao: “Mi ne pušimo to sranje, mi ga samo prodajemo. Pravo na pušenje ostavljamo mladima, siromašnima, crncima i glupima.”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: