Nataša B. Odalović: Vučićev veš u cvatu

ako nema  petlju  za tako  krucijalne  stvari, pri tom lako proverljive, kako može biti  šef svih službi  i još davati sebi za pravo da  određuje prvog čoveka BIA?

Odalovic

Vučićev veš u cvatu

Događaji na političkoj i medijskoj sceni Srbije sve više su dokaz da Transformer, alijas Alek Vučić, uistinu – ne postoji. Tačnije, postoji kao veš u cvatu sa reklame za deterdžent. Opereš nečistu prošlost s veša, prostreš ga da se suši za budućnost, a u sadašnjosti, gaće, krpe, čarape rascvetaju se u magnolije, kao u bajci. I mi više od magnolija ne vidimo gaće.

Elem, borba protiv kriminala i korupcije sva, tobože, u Vučićevim rukama, ali niko ne zna, jer Vučić ništa ne zna da kaže o tome, šta vicepremijer zaista misli, da li sam misli, da li uopšte išta misli: Šta je sad sa Miškovićem? Zašto mu je Vučić najpre sudio po tabloidima, pa se potpuno ućutao? Dalje, kakav je Vučićev stav o medijskom događaju broj 1, a on to jeste ne samo sudeći po tabloidima (toj riznici Vučićevih i ne samo Vučićevih umotvorina), povratku Stanka Subotića u Srbiju, već i o optužbama koje je izneo sada i ranije o političarima kojima je, navodno, davao novac? Stanku Subotiću, i to, zapravo, celoj priči daje ozbiljan ton, odmah je odgovorio Boris Tadić, lično, i nešto neodređenije Dragan Đilas, ali, hitro saopštenje Vučića i SNS koji se oglašava na svaku reč koju ma ko izgovori iz tabora DS je – cvrc – izostalo? Šta to treba da govori nama građanima, koji, btw, pojma nemamo o čemu je reč u slučaju „Vlast-Subotić-pare“?

Da li se Transformer, kao majka svih tajnih službi, ne meša u ovaj sukob jer:

a) postaje, ad hok, poštovatelj pravne države, te nije na njemu da iznosi mišljenje o procesima u toku (zaista, u ovo je smešno poverovati posle svega u šta se mešao pre sudskih organa);

b) zna da je Subotić govorio istinu, ali nema petlju da to javno kaže;

c) zna da Tadić govori istinu, ili Đilas kad Subotića naziva kriminalcem, a opet nema petlju da išta kaže?

Postavlja se pitanje ako nema petlju za tako krucijalne stvari, pri tom lako proverljive, kako može biti šef svih službi i još davati sebi za pravo da određuje prvog čoveka BIA?

Teško nama s Transformerovom pseudomoći i hinjenom hrabrošću, i sa njegovim dumanjem o izborima DB-glavešina. Neko ko se ne usudi da trči sto metara, bez nadzora odozgo i s leđa, ne treba da se prijavljuje za maraton. Ali, lako je Transformeru sve dok ga tetošu i uveravaju zafrkanti, da je baš on taj apostol Pavle, da nam se obraća poslanicama (ne poslanicima!).

Drugi dokaz da Vučić ne postoji jesu sastojci potrebni za njegovo spravljanje. Da biste dakle zamesili tu pseudoevropsku himeru kao „strah i trepet“ za jedne, i „kao čoveka od reči-hi-hi-hi, uprkos prošlosti do prošle godine“ za druge, potrebno vam je da Krkobabić utekne od voljenog mu Đilasa u Transformerov vrli svet, plus, da par stranih diplomata kaže: „Nije Vučić nužno najgori“. Što su Ameri već rekli. Uzmimo da i Rusi pokušaju da prevedu šta je naš gost iz USA, Kirbi, zapravo rekao o Transformeru. Ovako bi zvučalo na ruskom: Njet, njet, baćuška Transformer, nije loš momak. Setite se onoga, bio jedan kralj pa imao tri sina, a treći bio duračok Ivanuška. Ali na kraju bajke upravo se Ivanuška izdigao iz pepela (ne Feniks ptice, nego ruske kaljave peći) i doživeo transformaciju, a dvojica starijih i pametnijih ostali kratkih rukava. Tako i Vučić Aljek. Pardon, Transformer.

Treći dokaz da Transformer ne postoji je Koraksova karikatura. Koja? Svaka.

http://www.danas.rs/kolumnisti/vucicev_ves_u_cvatu

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

Остоја Симетић: Ново писмо напредњаку

Остоја Симетић: Ко може да сруши Алека и његов двор?

Бошко Обрадовић: Kако је Вучић постао лидер Друге Србије?

Vladan Jovanović: Pozdrav (Borjanki) sa peščanih plaža Sitonije

Zlatko Paković: Novo srpsko udvorištvo

Trajan Zec*: Gospodar rekonstrukcije

Boris Jašović: Periferizacija i niklovanje

Владимир Вујић: НАШ НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ И ЕВРОПА

Миле Милошевић: Шта нам је радити

Mario Kopić: Aktivizam sjećanja

Србија без опозиције (Н.В.)

Широооко (Н.В.)

Информер: Протест радника у култури ”Стоп уништавању културе” (Н.В.)

Ванредни избори – тражи се добитна комбинација (Н.В.)

Колико је Србија сиромашна? Колико је богатих у таквој Србији? (Н.В.)

Избор нових директора БИА, ВОА и ВБА и дешавања пред ”прајд”

12 Responses to Nataša B. Odalović: Vučićev veš u cvatu

  1. […] Nataša B. Odalović: Vučićev veš u cvatu […]

  2. […] Nataša B. Odalović: Vučićev veš u cvatu […]

  3. Veronika Rubac каже:

    Poštovani Nikola, najnovija kolumna Nataše B. Odalović zove se PUDING, PRPA, ČIZME…Kao što vidite nigde se na pretraživačima ne nalazi, twittwer danas online skriva sve što nije po volji gospodarima, pa se pitam. Ako vi već, a Vi ZNATE ZAŠTO TO ČINITE, PRENOSITE TEKSTOVE NBO, da li to činite tek kada budu „odobreni“, ili biste ponekad, budući da imate svoj BLOG , mogli da se okuražite i prenesete, eto na primer ovu današnju kolumnu, koju će kao i sve što Nataša piše prećutati svi, kao što rade sa svakom ISTINOM u Srbiji? Kada biste je vi sada preneli, valjda bi i ostale bilo bar malo stid…Neverovatno, ovolika cenzura nije postojala pod Miloševićem. Brisati svaki trag tekstova jedne uporne u prenošenju istine, novinarke…Nonsens. Ergo? Šta ćete učiniti. Srdačan pozdrav.

    • Varagić Nikola каже:
      Nataša B. Odalović: Puding, Prpa i čizme Rat koji je trajao tokom kampanje okončan je sveopštim primirjem zavađenih političara. Ovi što su prešli cenzus ljube se i grle s Vučićem. Ovi što nisu zavide im iz kornera i čekaju priliku na svoj kiss s prvim srpskim vodviljskim Oberlajtantom. A Oberlajtant bez Vermahta, bez države takorekuć, smelo stupa, kao da već korača u crnim naleštenim čizmama i odgovarajućoj uniformi, gazeći scenografiju od hartije koja predstavlja kulise, tj. ostatak zaklane Srbije, kako su Vučićevi jurišnici donedavno govorili. Imao kolega Milivojević u prošloj kolumni briljantnu opasku na kojoj bi mu i Ištvan K. (pisac teksta „Treći metak Branke Prpa“) mogao pozavideti, ako bi ovaj u skorije vreme pisao nešto lakanovski ogledalno glede Vučića: „Mi sa takvom kaplarskom samouverenošću“, napisao je Cvijetin, misleći na Vučića. Vidim ga kako se ogleda pred početak nove vodviljske tačke u uniformi i crnim izglancanim čizmama, i osluškuje zatvorenih očiju. Vagnera? Ne, ne, osluškuje kako mu čizme stvarno škripe. Stvarnost te škripe je ono za šta se vodviljski oberlajtant drži u simulacijama koje se često međusobno i ne dodiruju, svaka vaška obaška, ko davljenik za slamku. Simuliraj čas tu, čas tamo, simuliraj onamo, vamo, simuliraj, simuliraj…. Dok seljacima propadaju usevi, voće, povrće,“mi gradimo“ puding – „puding gradi nas“. Inače, hranljiva vrednost pudinga i izuzetna zastupljenost vitamina i minerala toliko potrebnih srpskoj deci poznata je od davnina. Još su naše bake kad nas boli grlo, kuvale puding, razlivale ga po pionirskim maramama i vezivale nam oko guše. Ili, ako nas boli glava, skuvani puding bi sipale u šajkače i tako vruć stavljale deci na glavu. Da, naravno da se cedio, ali što iscuri oliže se, nikad mi nismo bili zemlja koja baca hranu. Do danas. Sećam se kolika se bura svojedobno podigla oko otkrića da je Tadić kao mali sanjao more šnenokli. Puding i šnenokle? Biće tu nešto, ako Neša Čanak ne „zakuva“ riblji paprikaš i razdere se: „Skuvali ste ribe, gotovo. Jedite sad taj paprikaš, mante se pudinga i šnenokli.“ Pa, tako gledano, zaista ima dodirnih tačaka za sastav Nove Vlade, po mogućstvu bez SNS, ili sa SNS zastupljenom ko od bede. Mislim, svako ko razume suštinu vodvilja shvatiće da tako mora, poenta je da bude smešno, a smešno je ono što je neočekivano. Ako je SNS osvojila 50 procenata, to ne znači da će Vlada biti SNS-ovska. Zasad, kaparisan je visokoprocentni Rasim Ljajić. Vlada će ličiti po sastavu na Veranovu komisiju. I to je OK. Biće, vremenom, neupitna. Ko god se ne slaže s Vladom napašće ga neko, kao da se, daleko bilo, ne slaže s nekim pojedinostima ili u principu s Veranovom komisijom. Iz te komisije su ulazili i izlazili ljudi, a da do danas ne znamo zašto su ulazili. Danas se priča kako je taj mladi filozof i „teoretičar“ psihoanalize, na čijoj je promociji knjige „govorila psiholog“ Vesna Pešić kao i on na njenoj („Divlje društvo“), u tekstu „Treći metak Branke Prpa“ napao mnogo ljudi, žena, dece i Vukašina Obradovića. A nije – njegova jedina meta u tekstu bila je Branka Prpa. I ne samo njegova. Ima li on pravo na mišljenje? Da. I kad nije u pravu? Tek tada. http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/puding_prpa_i_cizme.891.html?news_id=279630#sthash.ySG3dNPP.dpuf ———————– Иштван Каић Трећи метак Бранке Прпе Када је 20. септембра 2012. године Влада Србије донела одлуку о формирању међународне комисије која ће да истражи нерешена убиства новинара у Србији, осим уобичајеног и ништа више оправданог скептицизма, није било значајнијих реакција у јавности изузев оних које су се могле свести на негодовање због чињенице да је таква одлука иницирана од Александра Вучића, који је у време једног од три кључна убиства био на функцији министра информисања. Ово лоше аргументовано негодовање врло брзо ће се претворити у суптилну дисквалификацију, најпре идеје која је, због њеног иницијатора, наводно унапред осуђена на пропаст, тако постепено и новинара који поред представника МУП и БИА чине трећину састава Комисије. Неки од тих новинара и сами су отворено исказивали резерву по питању сврсисходности постојања Комисије, или су пак одбијали да учествују у њеном раду наводно не знајући да је реч о мешовитој комисији коју оснива Влада, чиме су и сами посредно учествовали у дискредитацији тог тела. Из таквих разлога своју оставку на место члана комисије дала је најпре Весна Малишић, уредница недељника НИН, 29. јануара 2013, више од четири месеца након доношења одлуке о њеном формирању и само дан након првог састанка који је отворио вицепремијер Вучић, изјавивши тада да ће комисија имати потпуну доступност архивама. На том састанку у предмет истрага Комисије, која ради у тесној сарадњи са Тужилаштвом, поред убистава новинара Даде Вујасиновић, Славка Ћурувије и Милана Пантића, уврштен је и случај погибије радника РТС-а током бомбардовања 1999. године. Нешто мање од три месеца после тога, 10. априла, оставку на место члана комисије поднео је још један новинар, Вукашин Обрадовић, председник НУНС-а, под изговором да је „неприхватљиво нудити погодбу кључним личностима режима Слободана Милошевића за које постоје судске пресуде за организовање политичких убистава“, тј. понудити им статус сведока-сарадника или заштићеног сведока. Треба напоменути да се у то време већ увелико радило на расветљавању случаја Ћурувија, али и осталих предмета, као и да одлуку због које је Обрадовић поднео своју оставку не доноси Комисија већ Тужилаштво и да је у околностима о каквим је овде реч, потпуно уобичајена како у домаћим тако и страним тужилашним праксама. Међутим, овај квази-аргумент биће тек увод за оно што ће уследити након Владине конференције за штампу, 14. јануара 2014, на којој су обелодањена имена осумњичених за убиство Славка Ћурувије, као и имена неких од кључних сведока на које је пре мање од годину дана мислио Обрадовић. Тај догађај ће послужити да се, на истој линији квази-аргумента, дискредитује веродостојност информација до којих се дошло у истрази, па самим тим обезвреде и њени резултати, а лица која сведоче против осумњичених учине немеродавним. И Малишић и Обрадовић део су удружења НУНС које се већ дужи низ година отворено ставља у службу заштите интереса Демократске странке и њеног лидера Драгана Ђиласа заговарајући тезу о медијској репресији највеће странке у власти. Њих двоје су више пута јавно изјављивали да „не верују Вучићу“, тиме јасно стављајући до знања због чега нису у стању да сарађују у било чему што би имало везе са Владом Србије као највишом извршном влашћу у држави. Поред претераног проблематизовања личности иницијатора њеног оснивања, Комисија је оспоравана и по „легалистичком“ кључу. Сâмо њено формирање у старту је оцењено као избегавање и дезавуисање институционалних правила, због чега је то тело проглашавано пара-институцијом која преузима улогу Тужилаштва, без обзира што су његове надлежности дефинисане тако да се не преклапају са органом судске власти и да раде са њим у координацији. Како две трећине чланова комисије чине припадници МУП и БИА, делатност Комисије и формално се сврстава под регуларне предистражне и истражне радње ових органа које су, као у сваком поступку, основа за дизање оптужнице преко које успостављају јасну везу са Тужилаштвом. Ова форма заводљивог „легализма“, који је врхунац своје практичне примене доживео у периоду доминације Војислава Коштунице и сатанизације Зорана Ђинђића, а која је посебно делотворна код већине оних који се дају лако завести када су правна тумачења у питању, или пак оних који правну науку своде на ригидно нормативну тоталитаризацију сопственог погледа на свет, поново је искоришћена у циљу дискредитације рада Комисије као и унижавања њених резултата. Занимљиво је да је исти дух Коштуничиног „легализма“ употребљен и раније када је, у недостатку снажнијих аргумената, покушавано да се докаже да је функција под називом „први потпредседник Владе“ противзаконита, односно нелегална и нелегитимна, због тога што се таква нигде не спомиње у Закону о Влади. Нико, међутим, од поборника те врсте аргументације, није успео да покаже оно што је најбитније како би тај аргумент постао валидан – да ли је таква функција у супротности са тим Законом. Како Закон у члану 10. препознаје председника, потпредседнике и министре као чланове Владе, а функција првог потпредседника Владе је формално-правно и даље функција потпредседника, одговор на једино релевантно питање – да ли Закон препознаје и како дефинише посебан однос међу потпредседницима – налази се у члану 12. став 2., члану 13. став 3. и 4. и члану 14. став 3. Из тих места је јасно да су посебна задужења и надлежности неком потпредседнику и те како могућа и предвиђена, и да њих издаје председник Владе који од потпредседника може да направи и свог заменика, ако тако хоће. У међувремену, скраћеница „ППВ“ одомаћила се у ширим критизерским круговима у конотацији која би требало да изазове алузију на измишљену функцију. Занимљиво је да се питање ванинституционалности комисија које формира Влада такође може врло лако оборити чланом 33. о радним телима Владе истог овог закона, па би мало коме разумном пало на памет да тврди да су оне нелегалне, већ се константно инсинуира да преузимају надлежности које су у домену Тужилаштва, што је већ установљено да је нетачно. Следећи своје интересе и све упитније вредносне судове, Весна Ракић-Водинелић, Бранка Прпа и Весна Пешић су почетком 2014. године примениле исти овај принцип оспоравања Владиног радног тела, али овога пута на рад комисије која треба да истражи позадину атентата на премијера Ђинђића. Случајно или не, под плаштом борбе против комисија, све три су на мање-више исти начин отворено позвале грађане да на изборима гласају за листу коју је предводила Демократска странка као наводно последњег стожера демократије на политичкој сцени Србије, изводећи овај закључак из једне једине премисе која се своди на персоналну искључивост према Александру Вучићу. Контроверзна улога Бранке Прпе Наредни талас тих само наизглед неповезаних реакција наступио је већ након што је Вучић 28. децембра 2013. године на конфренцији за медије у Влади рекао да ће поднети оставку уколико случај Ћурувија не буде решен, да би већ наредног дана саопштио да иза тог убиства стоји држава, тј. власт која је убијала неистомишљенике и противнике. И ова изјава наишла је углавном на подсмех оних којима је на први поглед деловало као да ништа ново не открива. Међутим, она је истовремено била нешто много више од пуке констатације јер ју је по први пут изговорио неко ко је био и део власти која је осумњичена, и ко и са те стране сноси део моралне одговорности за оно што се Ћурувији десило. Тако се, непосредно након ових изјава, појавила дилема везана управо за то у којој је мери бивши министар информисања заиста био одговоран за убиство Славка Ћурувије, поново са циљем да се изазове атмосфера која унапред компромитује истрагу и њене резултате у најави. Таласу опструкција и јавних оспоравања придружио се и прилог РСЕ од 30. децембра који је покушао да дâ одговор баш на то питање, обелодањујући при томе један веома контрадикторан став. У првом плану се нашла Бранка Прпа и њена изјава претворена у наслов да је „и Вучић ћутао“ непосредно након убиства, те да је у том смислу саучествовао са осталима у власти који се нису оглашавали нити осудили злочин. Малициозне Прпине алузије сажете у тврдњи о „монтипајтоновском приступу“ којом је дала своју оцену тајминга истраге, истакавши при томе и личну одбојност што се тог посла латио баш Вучић, биле су резултат очигледне неспремности да се призна ноторна чињеница да је за разјашњење Ћурувијиног убиства била неопходна политичка воља која је створена коначним одласком Демократске странке са власти, за коју је она, парадоксално, позвала да се гласа. Већ у овом интервјуу постало је јасно да је Прпа пропагирала оно што ће, након што осумњичени буду обелодањени, децидно појачати у интервјуу за Слободну Далмацију од 25. јануара када ће директно оптужити Вучића да је „учествовао“ у овом бруталном убиству. У истом тексту се, међутим, нашла и изјава новинара Времена Филипа Шварма која не говори у прилог тези да је Вучић на било који начин „учествовао“ у убиству, па чак ни да је нужно „знао“ да се оно спрема, како је то Прпа покушала да инсинуира. „Ми из Времена, као и сви остали из новина ишли смо у хотел Метропол где се налазило Министарство информисања. Две особе су прегледале новине које ће сутрадан изаћи, Александар Вучић и Радмила Вишић. Наравно, Време је посветило велики текст убиству Славка Ћурувије, и када сам ја донео принтове, повела се расправа. Радмила Вишић је имала силне примедбе на тај текст, међутим, Александар Вучић, тада министар информисања, био је за то да се тај текст објави. Они су могли да спрече да Време изађе, али Вучић је својом одлуком да Време изађе са таквим текстом, на неки начин показао да је он против тог политичког убиства“, рекао је Шварм за РСЕ. Упркос оваквој изјави у којој се наводе и сведоци, изјаве Бранке Прпе, које су спрам овог у сфери чистог нагађања, остале су у фокусу текста као наводно најбитније. Овде треба разјаснити и порекло уверења да би баш Прпа морала да важи за најбитнију, тј. кључну особу кад год се поведе реч о убиству Славка Ћурувије, како се неретко потенцира у медијима. Као што је познато, Прпа је 11. априла 1999. године у шетњи са својим тадашњим партнером Славком Ћурувијом, непосредно након што је у њега пуцано из пиштоља са пригушивачем, била онесвешћена од ударца пиштољем у главу. Иако у медијима скоро увек представљана као Ћурувијина невенчана супруга и кључни сведок убиства, слабо се зна оно што је тек недавно, из њених властитих изјава, постало познато. Прпа је, према сопственом признању, својевремено вршила значајан притисак на Ћурувију политички манипулишући баш као што то чини и данас, уз то што је након трагичног догађаја покушала још и да се, како симболички тако и буквално, наметне као особа позвана да преузме целокупно наслеђе њеног тадашњег партнера. У интервјуу Политици од 19. јануара 2014. године, Јелена Ћурувија, ћерка убијеног уредника Дневног телеграфа и Европљанина, навела је да је Прпа два месеца након убиства тужила породицу Ћурувија за имовину покушавајући да докаже ванбрачну заједницу са Славком. Она и њен брат Раде Ћурувија говорили су више о томе још фебруара 2007. за тадашњу Ревију 92, када су изјавили следеће: „Прпа је једна од жена са којима је наш отац био после развода крајем 1997. године. Ипак, то је није спречило да већ 15. јуна 1999. године, само два месеца после убиства, поднесе тужбу против нас, чији је циљ ‘отимање’ наше имовине. Важно је знати да кад кажемо једна од, мислимо на веома важан догађај у татином животу, а то је веридба са једном нашом познатом уметницом 1998. године, која је била пристојна да свој интимни живот задржи као интиман.“ Деца Славка Ћурувије схватила су да је убиство њиховог оца, али не и његово разрешење, врло брзо постало средство за политичку капитализацију, злата вредну појединим интересним круговима међу којима су конкретно назначени, ни мање ни више него НУНС, исто оно удружење које данас најактивније ради на дискредитацији и опструкцији Комисије која се бави случајевима убијених новинара. Занимљиво је да је ово удружење свих ових година игнорисало и није позивало Ћурувијину децу и њихову мајку чак ни на комеморације које је организовало, пласирајући увек лажне информације о присуству породице. Да би капитализација била потпуна, а кредибилитет додатно нашминкан, Бранка Прпа је морала бити проглашена најблискијом особом убијеног новинара, како би се њена реч једног дана, испоставиће се, отворено ставила у службу интереса Демократске странке, па чак и по цену да се, зарад дневнополитичких интереса, зауставе покушаји привођења правди убица и њихових налогодаваца. „Седмогодишње упорно представљање Прпе као супруге, невенчане супруге, па чак и удовице, подсећа на неку врсту стратегије. Поставља се питање, зашто особа, коју седам година лажно представљају, није то ниједног момента демантовала. Све што је требало да уради јесте да позове пар уредника, замоли их да је тако не представљају, објасни им да то није истина и није фер према породици, која је остала иза њиховог колеге“, рекли су Јелена и Раде у интервјуу 2007. године. Према њиховим тврдњама, Прпа је покушала да задржи и листове Дневни телеграф и Европљанин, али у томе није успела. Уместо тога, „добила је, прво као смештај, а касније на поклон, од тате поткровље у строгом центру Београда од 130 квадрата. Ипак, покушала је да узме, у чему, наравно, није успела, и његов стан у коме ја сада живим са својом породицом“, изјавила је тада Јелена. Коштуничини анђели Међутим, до праве провале облака дошло је тек након што су обелодањени дотадашњи резултати истраге на конференцији за штампу у Влади Србије 14. јануара 2014. године. Тог дана је обелодањено да је некадашњи шеф ДБ-а Радомир Марковић осумњичен да је директни налогодавац убиства. Ухапшени су некадашњи шеф београдског центра ДБ-а Милан Радоњић, који је осумњичен као подстрекач и начелник Шестог одељења тог центра Ратко Ромић, који је осумњичен као непосредни извршилац. Поред Ромића, као непосредни извршилац осумњичен је и некадашњи припадник посебне службе обезбеђења у ДБ-у Мирослав Курак, за којим је расписана међународна потерница. Кључни сведоци у истрази су већ раније осуђени криминалци, а међу њима и некадашњи службеници Владе, на првом месту Милорад Улемек Легија, и неки други чланови некадашњег „земунског клана“ као што су Милош и Александар Симовић, Дејан Миленковић Багзи и Миладин Сувајџић – Ђура Мутави. Поред њих до сада су саслушани и Милорад Брацановић, Јовица Станишић, Франко Симатовић, Бранко Црни, Милан Попивода, Оливера Антонић, Предраг Гикић, Јелена Ћурувија и други. Медији су, међутим, неколико дана раније већ најављивали да ће до обелодањења доћи, па је тако контроверзни новинар Никола Томић из листа Данас, позивајући се на анонимне изворе из врха власти, већ 10. јануара писао како ће хапшења уследити наредне недеље, пласирајући поред тога и нешто што ће се испоставити да је чиста дезинформација – да су оптужнице већ спремне. Са друге стране, вицепремијер Вучић је на конференцији изјавио да је тужилац уверен да ће до почетка марта моћи да подигне оптужницу. Спин из Данаса Весна Пешић је у свом тексту од 9. марта за сајт Пешчаник искористила на следећи начин: „Истрага је толико добро напредовала да је у једном моменту изгледало као да је све решено: убице именоване, већ написана оптужница, неки већ и похапшени. Испало је да оптужнице нема, јер тек следи истрага, али ће бити подигнута до почетка марта.“Иако је тачно да до писања овог текста оптужница за случај Ћурувија још увек није подигнута, потпуно је нетачно да су наведена лица ухапшена како би истрага тек почела. Као што је на конференцији више пута поновљено, истрага је и даље у току, па су додатни детаљи који се могу појавити у њеном наставку и комплетирати оптужницу такође могући разлог због чега се са тим још увек чека. Напади који су уследили од тог тренутка, као реакција на све извеснији расплет убиства и прве конкретне показатеље да је рад Владине комисије уродио плодом, који опет веома подсећају на време доминације тзв. „легализма“ и опструисање свега што би имало везе са Ђинђићем и његовим најближим сарадницима, кренули су са два фронта. Први и предњи фронт тиче се оспоравања или релативизирања резултата истраге обелодањених на конференцији, док је други, позадински, али и циљни – наставак оног дотадашњег – везан персонално за Вучића, али овога пута унапређен премисама које деривирају из првог фронта. Тај први фронт састоји се из неколико колона међу којима су најутицајније три, где у свакој по једна од новопечених „Коштуничиних анђела“ игра проминентну улогу: активно негирање да је Мирослав Курак непосредни извршилац убиства – слично улози у којој је Милан Веруовић, очевидац атентата на Ђинђића, пласирао причу о „трећем метку“ – врши Бранка Прпа; активним изазивањем сумње да истрага неће обухватити „позадину убиства“ и стићи до крајњих налогодаваца позабавила се Весна Пешић; дискредитовање сведока због њиховог криминалног педигреа, а тиме и њихових исказа као релевантних доказа у оптужници припало је пак „легалистичком“ експерту Весни Ракић-Водинелић, иако се све три у недостатку садржаја дотичу и обнављају теме оних других. Истог дана, само сат времена од почетка конференције у Влади, таблоид Блиц је објавио исечке из интервјуа који је Бранка Прпа наводно већ дала недељнику НИН, баш оном у којем је једна од уредница и Весна Малишић, бивша чланица Комисије и чланица НУНС-а, уз наслов „Курак није убица“, што су одмах пренели и остали медији. Прпа је у том интервјуу објаснила да је за њу Курак ново име, тврдећи да он није пуцао у Славка. „Не личи ми на ту особу“, био је њен коментар, што би по логици ствари за претпоставку морало да има то да је она ипак у стању да препозна лице особе која је пуцала у њеног партнера. Међутим, када описује особу коју је видела, Прпа само каже: „Био је млад, имао је црну капу и био обучен у црно.“ И у наставку текста, где Прпа говори о томе када је први пут била позвана у полицију да реконструише лик који је видела, преовлађују ништа мање неконзистентности. Текст се завршава тврдњом да ју је особа чији је фото-робот урађен позвала накнадно из Финске и да је, у том смислу, било разних намештаљки које су чинили органи гоњења. Иако је недавно потврђено да је заиста било подметања, Прпа је у њих уметнула и актуелну истрагу која је до тих сазнања дошла. Но, из текста уопште није јасно да ли је као сведок злочина на крају успела да реконструише лице извршиоца и да ли је на основу њеног сведочења евентуално направљен фото-робот. Уместо тога, само се говори о фото-роботима које је подметала ДБ. Околност у којој је Прпа на лицу места онесвешћена, као и њени уопштени описи починиоца тако иду много више у прилог тези да ни она сама није сасвим сигурна шта је видела (што је уобичајени проблем са очевицима сличних догађаја), те да се, по свему судећи, ни не може назвати неупитно веродостојним сведоком. На контроверзне делове Прпиног сведочења, некритички се надовезала Весна Пешић у већ споменутом тексту: „Мало се ко запитао како то да једини живи сведок који је препознао Ћурувијиног убицу, а то је жена Ћурувијина Бранка Прпа, није ни споменута, а камоли позвана да сведочи. Она је већ у истрази коју је водила Ђинђићева влада убицу препознала и зна се његово име.“ Али, извесни проблем у овој реченичној конструкцији јавља се због тога што се њом антиципира да прави убица може бити само онај за кога сама Прпа потврди да је то он, по чему се најбоље види да је њена улога у овом случају свесно или несвесно постала предмет чисте злоупотребе. Такође, уколико је тачно да је Ђинђићевој влади на основу Прпиног сведочења било познато име убице, како тврди Пешић, због чега то лице још тада није приведено правди? Три су могућа одговора: или је Ђинђићева влада желела да заштити убицу; или се испоставило да за лице које је Прпа идентификовала нема довољно доказа; или Прпа никог није ни успела да идентификује. Тврдити без икакве одговорности да се још од тада „зна име убице“ ипак значи занемарити макар две од ове три реалне могућности. Такав ниво неозбиљности, међутим, не треба да чуди када је у питању Весна Пешић која се у свим својим јавним наступима понаша као ексклузивна власница кристалне кугле која већ унапред зна све шта ће да се догоди. У том извежбаном маниру је, само дан уочи конференције, 13. јануара, јавно устврдила да је убиство Славка Ћурувије наредила Мирјана Марковић, бивша лидерка Југословенске левице, али да она сигурно неће бити обухваћена оптужницом и да нас, с обзиром на то, сада „само заваравају да су нешто истражили“ и у границама својих артикулационих способности саопштила да нас „Вучић све шприца у мозак“. На Владиној конференцији сутрадан је пак јасно речено да још увек нису пронађени судски валидни докази за умешаност Мирјане Марковић у убиство, али и да истрага и даље траје. На истој линији аргументације, Весна Ракић-Водинелић је 15. јануара, у још једном прилогу РСЕ који је случајно или не поново урадила Бранка Михајловић, отишла корак даље и одмах направила паралелу са позадином атентата на Ђинђића, користећи је као стереотип за нешто што власти не дозвољавају да се сазна. Није ни слутила да ће само месец дана касније покушати да критикује комисију која је задужена управо за откривање те исте позадине, договорену у кабинету тог истог Вучића, па је стереотип била приморана да прошири и сугерише да чак и ако власт крене да ради на откривању позадине, то сигурно неће бити она права. Као трећи „легалистички анђео” који јавност упорно враћа у време Драгана Јочића и чувене „оптужнице на стакленим ногама“, поред покушаја формалног напада на Комисију као такву за који је већ установљено да је неодржив, Весна Ракић-Водинелић је покушала да баци сенку и на резултате истраге тако што се позвала на питање веродостојности сведока осуђених у неким другим процесима за тешки криминал и убиства (!). Тако је 23. јануара у интервјуу за недељник Време, чији наслов „Легијина хиљаду и једна прича“ такође подсећа на некада плодну пропаганду покојног Александра Тијанића, оптужила Владу да тиме што за главног сведока у случају Ћурувија узима Милорада Улемека врши његову нову „промоцију“, што је представљало само даљу разраду становишта које је претходно изнела у свом ауторском тексту за сајт Пешчаник од 17. јануара. У покушају оспоравања резултата истраге преко кредибилитета сведока, требало би се само запитати нпр. да ли би оптужница за убице покојног премијера икада била подигнута да поједини криминалци попут Небојше Бухе Чумета, Дејана Миленковића Багзија, Зорана Вукојевића, Миладина Сувајџића нису „пропевали“ о својим некадашњим колегама или пак да ли би се у „Сабљи” разјаснило убиство Ивана Стамболића да није поступано према исказима криминалаца и да нису проверавани њихови наводи? Теза којом оперише и директно манипулише професорка права Весна Ракић-Водинелић своди се на ноторне неистине у које може поверовати само лаик – да криминална досијеа одређених лица могу њихове исказе у неком новом предмету учинити по дефиницији ирелевантним, а њих саме немеродавним, као и то да се појединачном сведоку тек тако верује на реч без икакве провере по могућности више других сведока који те исказе могу да потврде, или пак директним увидом у чињенично стање које се исказом тврди, као што је то нпр. својевремено утврђено лоцирањем Стамболићевих остатака. Да ли је могуће да Вучић није учествовао Други фронт напада на Владину комисију заснива се на спекулацијама о посебној одговорности тадашњег министра информисања Александра Вучића за ово убиство. Темељ за нападе овог типа је реченица која као преписана циркулише у изјавама свих противника покренутог процеса, а у којој се тврди да је „немогуће да Вучић није знао да је Ћурувију убила држава“ с обзиром на функцију коју је тада обављао, што је била реакција на изјаву коју је Вучић дао 28. децембра 2013. године. Али тек након конференције одржане 14. јануара, у дану када су похапшени осумњичени који су били доступни органима гоњења, постало је јасно да смисао те реченице из децембра није у томе да ли је Вучић или било ко други знао да иза убиства Ћурувије стоји држава, јер то сви „знају“, него да би то на основу спроведене истраге и прибављених доказа коначно могло и у судском поступку да се докаже. Судска пресуда осумњиченом налогодавцу Радомиру Марковићу, некадашњем шефу ДБ-а, сама по себи била би довољна да докаже једну такву тврдњу. У том смислу је, за све оне који пре имају потребу да означе непријатељску мету, него да објективно оцењују и прате рад истражних органа и Тужилаштва, постало много битније изазивање недоумице да ли је Вучић на начин који би се могао подвести под кривичну одговорност умешан у одузимање Ћурувијиног живота или пак није. Било је потребно инсинуирати неки лични мотив за ликвидацију, па је професорка права, поново вођена животним принципима старог легалисте Војислава Коштунице, у поменутом тексту од 17. јануара пласирала фотографију насловнице „Осветићу се кад-тад Славку Ћурувији за лажи које о мени објављује ’Дневни телеграф’“, из новина за које је Вучић, у времену пре него што је постао министар информисања, дао интервју. Тако се са питања ’да ли је знао’ скреће у питање ’да ли је учествовао’ и то двоструко: из личних разлога да би се осветио новинару који је писао о њему и самим тим што је након тога био на позицији министра информисања, дакле, део власти која је убила Ћурувију. На овакав склоп који комбинује кривичну и моралну одговорност, без тенденције да их разграничи, надовезује се и мотив Вучићевог извињења које је упутио породици жртве и јавности због времена колико је протекло од убиства. Ево на који начин Прпа обједињује ове мотиве у разговору за РСЕ од 15. јануара: „Сад се ми можемо бавити реконструкцијом, шта све подразумевамо под врхом државе. Не треба заборавити да су творци Закона о јавном информисању по којем од јесени 1998, године почињу прогони новинара, укључујући Славка на првом месту, да су творци тог Закона ЈУЛ и Српска радикална странка. Има ту гомила актера у целој тој причи. Зато сам ја очекивала да ће се Вучић извинити, не зато што се чекало 14 година да би се ухапсиле убице, него зато што је учествовао у таквој власти и то на позицији министра информисања.“ Међутим, несумњиво је да би управо такво извињење какво очекује Прпа, а то не би било ништа друго него извинити се за убиство, било нашироко злоупотребљено да се Вучићу спочита не само морална него и кривична одговорност, будући да би испуњење тог Прпиног захтева испровоцирало нова питања и инсинуације које би ишле у правцу манипулације о томе до које је мере он сам умешан у злочин, да ли је имао сазнања да се злочин спрема, или је и сам учествовао у његовој организацији. Основ за такве манипулације би се нашао у питању на које се одговор по себи назире: Зашто би се неко уопште извињавао за убиство, ако већ нема ништа с тим? Овако, сматра се да се није извинио зато што нешто крије, или је једноставно неморалан. Тако се долази до, за здрав разум, једне апсурдне ситуације да шта год да Вучић уради, то ће наићи на осуде незадовољних, али и за манипулацију веома погодног миљеа у којем, како год да се окрене, мета увек бива погођена. У већ споменутом интервјуу за Слободну Далмацију од 25. јануара, Бранка Прпа са формулације „немогуће да није знао“ и „учествовао у таквој власти“ коначно прелази на „учествовао у том убиству“, без икаквог даљег објашњавања, а камоли доказа за тако озбиљну тврдњу. Међутим, она постаје благо контрадикторна у истом разговору када каже: „Хоћемо ли урадити корак даље од извршитеља? Поготово што је у то вријеме Државна безбједност била под директном командом Слободана Милошевића, без икакве контроле парламента. И сад ће ми нетко рећи да су тајни агенти својевољно одлучили убити Ћурувију?! Неће бити.“ Поред тога што у истрази није реч о томе да ли неко мисли да су службе безбедности својевољно одлучивале о убиству, него, што је једино релевантно, да ли ће се појавити докази који би могли да осуде неког од политичара из тадашњег врха власти, право питање је ипак следеће: Ако Прпи недостаје само карика између Радомира Марковића и Мирјане Марковић или Слободана Милошевића, где се ту онда уклапа Александар Вучић, двадесетдеветогодишњи министар толиког утицаја у власти да је и озлоглашени Закон о информисању припремљен добио само да потпише? Не говори ли то још више у прилог тези да је Вучић о мало чему могао самостално да одлучује и да су се медијски, финансијски, па и напади физичке природе на Ћурувију вршили управо под патронатом неког другог? Упркос неупитној Вучићевој политичкој и моралној одговорности због саме припадности злочиначком режиму Слободана Милошевића, сама Прпа ће месец дана касније изнети појединост која, поред већ наведене Швармове изјаве, такву претпоставку неумитно више потврђује него што на њу баца сумњу. Поводом трибине под симптоматичним називом „Стварност у коју не верујем“ одржаној у ЦЗКД-у 24. фебруара у организацији НУНС-а, а под директним предизборним покровитељством Демократске странке Драгана Ђиласа, у таблоиду Блиц је наредног дана освануо текст још једне контроверзне новинарке Тамаре Спаић под називом који опет довољно говори сам за себе: „Бранка Прпа: Не верујем ни у шта што Вучић каже, јер он искрено лаже“. Поред ње, на трибини су између осталих говорили и Вукашин Обрадовић, већ поменути бивши члан Комисије и Весна Ракић-Водинелић. Прпа, која у то време већ увелико изјављује да хапшења осумњичених изгледају као турске серије, окарактерисана и у овом тексту као „животна сапутница убијеног новинара“, објаснила је да је пола сата након што је на дневнику РТС прочитан текст „Ћурувија дочекао НАТО бомбе“ 1999. године примила телефонски позив од једне новинарке која је пренела да је звао Александар Вучић да каже да се то више неће догодити. Прпа је овај моменат искористила како би Вучића приказала у улози некога ко изазива „лажну емпатију“ која је, по њеном мишљењу, требало да релаксира Ћурувију пред само убиство, и да, према томе, оптужи бившег министра информисања лично да је са предумишљајем био део државног злочиначког пројекта. „Ја сам Славка убеђивала да он покушава тиме да га анестезира да не би помислио да је у опасности и да неутралише Славкове одбрамбене механизме.“ Међутим,насупрот ономе што је Прпа желела да поручи и шта год значили ти „одбрамбени механизми“ (!) у ситуацији када држава жели некога да убије, ова реченица много више ставља до знања не само оно на чему се заснивала тадашња активност Бранке Прпе, већ управо оно чиме би укратко могла да се дефинише и њена данашња улога – једном активном дезавуацијом и свесном или несвесном опструкцијом истраге о убиству Славка Ћурувије. Оно што је у Прпином карактеру било склоно тада да чини Ћурувији, свом тренутном партнеру, сада је само устремљено на јавност навиклу да се храни свеопштом неверицом и негирањем стварности. Управо због тога, утолико јачи постају разлози да се размишља у правцу да не само да Вучић није знао шта ће се десити са Ћурувијом, него и да данас, са позиције неприкосновено најмоћнијег политичара Србије, из законских, политичких и личних разлога жели да се овај случај разреши до краја, како би са себе спрао бар део одговорности за оно што због своје немоћи тада није био у стању да спречи. *** На основу преовлађујуће климе и стања јавне свести, за очекивати је да ће се исти или слични механизми манипулације које смо навели поновити у времену које предстоји и када је реч о Владиној комисији која је оформљена ради испитивања позадине атентата на премијера Ђинђића. Штавише, прве потврде већ су стигле; напад је поново уследио обмањивањем јавности да Комисија нарушава уставни поредак земље и да се меша у надлежност Тужилаштва. У прилогу уприличеном поново у РСЕ, и опет код Бранке Михајловић од 27. фебруара 2014. године, већ сам наслов „Комисије уместо државе: После Ћурувије, на реду Ђинђић“ заснива се на јефтином правничком трику, који уз то најављује поновну мобилизацију мање-више истих лица заслужних и за дискредитовање претходног случаја. Друга пласирана лаж је да Комисија не поступа према већ постојећим тужбама које је написао покојни адвокат Срђа Поповић, што је, парадоксално, у том истом тексту на РСЕ демантовао адвокат породице Ђинђић Рајко Даниловић потврдивши да се управо по њима и поступа. Свеједно, то није спречило професорку Весну Ракић-Водинелић да у свом тексту од 3. марта, четири дана након објављеног прилога, изостави ту информацију и да заврти још једном стару опробану „легалистичку“ пропаганду, попут грамафонске плоче која се полако, али сигурно, услед несавладивог анимозитета према једном једином човеку, све више и више трца… Сарадник Института за јавну политику Иштван Каић објављено: 08.04.2014. http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Treci-metak-Branke-Prpe.sr.html ———————————-
      • Varagić Nikola каже:
        11. septembra 2012. godine u Knjižari „Glasnik“ (Kneza Miloša 16, Beograd) predstavljena je knjiga „IZ SNA KA ČEMU: Neka mesta Lakanovske psihoanalize“ Ištvana Kaića u zajedničkom izdanju Službenog glasnika i Banatskog kulturnog centra. Vesna Pešić http://banatskikulturnicentar.blogspot.com/2012/09/predstavljanje-knjige-istvana-kaica-u.html ———————————— Divlje društvo do srži Ištvan Kaić | 28/10/2012 Prikaz knjige Vesne Pešić: Divlje društvo – kako smo stigli dovde, Peščanik 2012. Uvod Da li namera da se u jednoj knjizi pruži odgovor na pitanje koje stoji u njenom podnaslovu „Kako smo stigli dovde“ spada u pretencioznu? Takva pomisao brzo pada u vodu jer za Vesnu Pešić, uz sve ostalo diplomiranog filozofa i doktora sociologije, to nije bio samo zadatak, nego i njena odgovornost i obaveza. I tu najzad nemamo u vidu nekakvog klasičnog, akademski programiranog analitičara koji stoji sa strane i sa svog udobnog mesta pokušava da objasni izvesne fenomene u društvu. Nipošto, već zasigurno danas jednu od najznačajnijih i najtrezvenijih figura na društveno-političkoj sceni Srbije, koja je ne samo učestvovala nego i u mnogo slučajeva bila inicijator modernih događaja koji su uticajno menjali, a i dan danas imaju moć da uzburkaju poredak u zemlji. To nam garantuje i objašnjava visok nivo njene lične angažovanosti koji nas očekuje u knjizi „Divlje društvo“. Iako je sastavljena od niza tekstova različitog karaktera, razvrstanih u pet tematskih celina, skupljenih sa različitih strana, od relativno kratkih intervjua za medije, preko govora u skupštini, pa sve do stručnih radova publikovanih u zbornicima i časopisima, utisak je da se oni prosto lepe jedan za drugi i da korak po korak zaokružuju svaku od celina. Vesna Pešić je, da bi to uspela, izvesne delove modifikovala i fokusirala tako da svaki dobije tačno određenu ulogu u pojašnjavanju teme, a na kraju i onog glavnog pitanja „Kako smo stigli dovde“. Govoreći jezikom pojmova sa kojima se autorka suočava, operativno gledište knjige vrti se oko pitanja političke ideologije (srpskog nacionalizma oličenog u likovima Koštunice, Miloševića, fenomenološkog funkcionalizma kod Đinđića) i toga kako se ona postepeno izvrgla u totalnu apolitičnost, patologiju ospoljenu u dominaciji nečeg što se zove korupcija (Koštunica, Tadić). Knjiga je tako i podeljena; prvom polovinom dominiraju problemi nacionalističke ideologije, a drugom razni mehanizmi i pokazatelji koliko je vlast i društvo sa njom ogrezlo u korupciji i bezakonju. Formalno gledano, u svakoj tematskoj celini postoje jedan do dva noseća teksta koji su zapravo duži radovi, odlično opšte metodološki potkrepljeni i ubedljivi u zaključcima koje isporučuju. Oko njih, pak, gravitiraju kraći tekstovi koji nam dočaravaju autorkinu neposrednu misao i reakciju na neki konkretan događaj. Tako dobijamo punu sliku o njenom delovanju i načinu na koji promišlja događaje; kratki tekstovi služe kao primeri ili dokazi za sve ono što je metodski razrađeno, ali isto tako i kao inkrementi za gradnju tog jasnog metodskog mišljenja u vezi pojave čija je konkretna pojedinost osvetljena. Međutim, ova koncepcija nije ni nekakvo dvojstvo između nečijeg ličnog i opšteg, tzv. autorovog subjektivnog i objektivnog – ona je pre jedno koje fundira u drugome i obrnuto. Zato nas kod Vesne Pešić najviše i fascinira koliko je njena neposredna misao već uveliko potkrepljena znanjem i opštim ubedljivostima, i sa druge strane, sa koliko se ličnog žara i sigurnosti, a ponajviše hrabrosti, bez pardona, bez imuniteta po bilo koga dolazi do definicija i rešenja za određeni problem. Tu mislim da je u igri ne samo Vesna Pešić kao sociolog, već i kao filozof, kao neko ko potencira sopstveni način mišljenja, a te dve stvari spojene mogu se naći i u tekstovima Zorana Đinđića. Štaviše, kompletna knjiga previre čas u filozofiju, čas u sociologiju, a rad ovog previranja čini da stil u svakom momentu bude iznenađujuće živ i pitak. Tako će distinkciju svog rada u odnosu na uobičajen akademizam, u odnosu na „filozofiranje“, a nehotice i obrazloženje kako treba da razumemo njen jezik u čitavoj knjizi, Vesna Pešić dati u jednom delu, kada se tome gotovo najmanje nadamo: „… jednako kao i obični ljudi, i filozofi su netrpeljivi prema nekoj političkoj partiji ili političaru, s tom razlikom što oni svoje animozitete prikrivaju filozofskom aparaturom koja se čitaocima čini neutralnom i “objektivnom”. Utoliko su njihove interpretacije opasnije, jer prekrivaju subjekt tumačenja. Zato je uvek dobro da se subjekt interpretacije predstavi u svojoj “subjektivnosti”, a tek potom izloži svoju analizu. To moram da učinim i ja…“ (99, kurziv moj) Ovako podvučeno, stičemo utisak da se radi i o nekoj vrsti „metodološkog disidentstva“ u odnosu na onaj najgori ex catedra akademizam, i otklonu od svih koji su ove imali za uzore, a čije reprezente Pešić pronalazi u vlasti, kritikujući je kako u ideološkim, tako i u njihovim koruptivnim, bahatim i hedonističkim sklonostima. Razlika između nje i većine drugih „disidenata“ je u tome što je ona to disidentstvo zaista i održala do dana današnjeg, što ni u jednom trenutku nije dozvolila da joj političke prilike ili beneficije poremete kompas. Zapravo, kroz knjigu ćemo videti da se sve ono za šta se još od studentskih dana borila nije još uopšte ni dogodilo. Time slutimo da Pešić zbog svojih najdubljih ubeđenja ima razloga da bude neprijatelj i neistomišljenik svemu što danas vlada Srbijom, koje kao da se trudi da negira njen kompletan identitet i ulogu u društvu. Zato predstavlja trn u oku pre svega onima koji su zaduženi da formiraju dominantno ideološko mišljenje i nasleđe (resantiman) ovog naroda, dakle, tzv. intelektualcima, a potom i onim operativcima koji joj u najnovije vreme pripisuju neuračunljivost i ludilo. Svi koji vide sebe u tom položaju, u položaju istrajnih „ludaka“ kada se sve ono istinski ludo odaziva kao „normalno“ i neupitno, koji osećaju da od početka nikakav drugi izbor nisu ni imali nego da budu otvoreni neprijatelji dominantnoj „kulturi“ mišljenja ove nacije, filozofsko trulim aparaturama ovde uzgojenim, nisu samo u obavezi da pročitaju ovu knjigu. Od njih se očekuje da detektuju zaključke i rešenja koja se možda po prvi put ovako jasno nude na jednom mestu, da ih dobro upamte i ponavljaju, i najzad da iz toga izraze svoju misao, doprinesu šansi da jednom eventualno poživimo u društvu koje će biti normalno. Moj prikaz ove nezaobilazne knjige odužiće se baš tako. Revolucija još samo u našim glavama Šta se dogodilo 5. oktobra 2000. godine – revolucija, puč, ili smena vlasti? Ono što nas konstantno drži u zamci da taj događaj nazivamo revolucijom je ono što Vesna Pešić zove „pojavnim nivoom“ (23), a to nije ništa drugo nego slika sa izvesnim elementima: ogroman broj ljudi na ulici, suprotstavljanje organima reda i mira, demoliranje Skupštine, itd. Možda su ljudi na ulicama to baš tako i doživeli, taj proboj kroz suzavac u Skupštinu bio im je dovoljan da već sledećeg časa slave, da iznose trijumfalno delove nameštaja, spaljuju slike, itd. Naravno, reći ćemo, to su simboličke radnje. Ali šta ako je čitava famozna „revolucija“ ostala upravo i jedino na tim simboličkim gestovima? Ništa nas ne drži da Peti oktobar smatramo revolucijom osim tog imaga koji zavarava, jer revolucija podrazumeva diskontinuitet i suštinsku promenu. Ali glavna promena koja se dogodila bila je odlazak Miloševića sa vlasti. Naravno, ne zbog ove slike demoliranja i imaginarnog slavlja pred Skupštinom, već posredstvom ubeđivanja da se mirno skloni s vlasti, nakon što su mu vojska i bezbednosne službe nekoordinisano, jedna po jedna otkazivale poslušnost. (28) Dakle, nije moglo biti reči ni o klasičnom puču, jer ga nisu smenili delovi vlasti. Izvršen je pritisak na Ustavni sud koji je priznao rezultate izbora. Tako je „revolucija“ bila pre svega izbornog karaktera, nije se dogodila naprosto nasilnim zbacivanjem diktatora sa vlasti. Cilj Petog oktobra, kada je Milošević u pitanju, bio je taj da prizna da je poražen na izborima. Međutim, mimo same smene i postavljanja Koštunice na čelo SR Jugoslavije nije postojao nikakav operacioni plan šta da se radi sa njim. (32) DOS je na tim presudnim septembarskim izborima kandidovao Vojislava Koštunicu kao svog kandidata i reprezenta, čemu je kumovao sam Đinđić. Poznato je da je to urađeno zato što je Koštunica bio lider kojem se najmanje toga moglo zameriti. Miloševićeva vlast ga nikada nije satanizovala, pa nije imao etiketu izdajnika, a ni lošu reputaciju u narodu. Posle će DSS na izborima 2004. sama preuzeti ovo označeno i za svog lidera crpeti imidž „čoveka iz naroda“ koji „razume Srbiju“, ili je „uvek uz svoj narod“. Kaže se takođe da su petooktobarske promene u stvari demokratske promene. Ali na nivou same te reči, upravo je DSS bila stranka koja se u svom programu deklarisala kao stranka koja je istovremeno i nacionalistička i demokratska. (34) O kakvim je onda promenama ili „revoluciji“ reč? Petooktobarske promene nisu bile promene da bi se sklonio nacionalizam a nastupila demokratija, nego da bi se sklonio jedan nacionalizam (Miloševićev) koji je doneo uglavnom samo poraze (ako ne računamo čuveni „ratni plen“ Republiku Srpsku), i na scenu doveo drugi (Koštuničin), takođe nacionalizam ali upakovan u nekakve demokratske institucije. Glasati za DOS i Koštunicu na izborima koji su koštali Miloševića značilo je glasati da se sprovede jedan efikasniji nacionalizam, ili rat za sve što spada u srpsku ideologiju nekim drugim sredstvima, pošto je prethodnik ispucao ona oružana. Tako su i oni koji su krivili Miloševića za poraze po „svetim srpskim zemljama“ mogli da glasaju za Koštunicu i doprineli da njihov raniji vođa izgubi izbore.[1] Ništa to ne treba da čudi ako se pogleda istorijat Koštuničinih reakcija pri nekim od Miloševićevih odluka koje su ga svojevremeno označile „faktorom stabilnosti na Balkanu“. Vesna Pešič ističe: „Kada je Milošević smatrao da se mora sklopiti mirovni sporazum u BIH, jer je pritisak međunarodne zajednice bio ogroman, protiv toga je ustao Koštunica. On se usprotivio Vens-Ovenovom mirovnom sporazumu i ekonomskim sankcijama koje je Milošević uveo Karadžiću zbog nepotpisivanja sporazuma. On je bio protiv Dejtonskog sporazuma, smatrajući da Srbi nisu dobro prošli i da ni milimetar očišćene teritorije nije trebalo dati. Takođe, on je bio protiv primirja u Hrvatskoj, protiv plana Z4, koji je Srbima davao široku autonomiju; pružao je podršku najekstremnijim elementima u tzv. Republici Srpskoj Krajini…“ (122) Koga je to onda „revolucija“ dovela na vlast, i zašto ga je baš Đinđić preporučio? U knjizi se s pravom postavlja pitanje ko je zapravo mera petooktobarskih promena – Đinđić ili Koštunica? (36) Po ovome je to Koštunica. Ali, naspram svega ispada kao da je republička vlada, izglasana tek u januaru 2001. kroz mala vrata bila gotovo „prokrijumčarena“ da sprovodi reforme u cilju priključenja Evropskoj uniji, jer to Koštunica uopšte nije ni hteo. Mogli bismo pretpostaviti da je Đinđić shvatio da se direktnim putem nikada ne bi mogao naći na vlasti, osim preko Koštunice, tj. „demokratskog“ nacionalizma. Ali ni sama DS, niti Đinđić nisu bili imuni na nacionalističke ideje devedesetih koje su dolazile od Miloševića. „Na negaciji Miloševićeve ratne i nacionalističke politike izbori ne bi mogli biti dobijeni“, piše Pešić. (52) Zoran Đinđić, koji je vodio neformalne razgovore sa Miloševićevim strukturama moći, dobio je od Milorada Ulemeka Legije garancije da JSO neće intervenisati 5. oktobra, a ako to bude učinila vojska, da će ih oni u tome sprečiti. Budući atentator na Đinđića tako je paradoksalno postao ključni čovek koji je omogućio da do „revolucije“ dođe mirnim putem, da ona protekne „bez ijedne prolivene kapi krvi“, ali istovremeno i još jedna figura zbog koje je pojam revolucije, kada je taj dan u pitanju, potpuno neupotrebljiv. Nakon neuspešnog pokušaja Koštunice da prolongira izbore za novu republičku vlast, DOS se polarisao u dva centra moći: oko predsednika države SRJ koji je „od svog kabineta napravio sopstveni centar utemeljen u vojsci“ (33), i oko predsednika vlade Srbije „koja je imala dobre odnose sa JSO (Crvenim beretkama), tehnokratama i novim bogatašima iz Miloševićevog vremena“. Ovi centri nisu služili nekakvom demokratskom prosperitetu zemlje, već je energija trošena na uzajamna „strateška“ zastrašivanja u vidu proizvodnje raznih afera, pa i ubistava, kao što je ono Momira Gavrilovića. Nakon izručenja Miloševića Hagu, došlo je do definitivnog raskola u DOS-u, a Đinđić je izgubio podršku JSO, koja će mu u akciji „Stop Hagu“ doći glave. Zoran Đinđić, šta je hteo taj čovek? Kakav je dakle bio Đinđićev stav o nacionalizmu dok je bio premijer? Pešić ističe da ideja hapšenja Miloševića uopšte nije potekla od tadašnje nove vlasti, što znači da Đinđić to nije učinio zbog ratnih zločina za koje se Milošević u Hagu teretio, nego zbog pritiska SAD-a i pretnje eventualnim sankcijama i novom izolacijom zemlje ukoliko se on ne isporuči. (55-56) Međutim, ovo ne znači ni da je bio za isti taj nacionalizam. Sukobi sa Koštunicom iskristalisali su se upravo na tom ideološkom nivou – za i protiv Evrope. Kako onda da objasnimo stanovište koje kao da je konstantno ignorisalo i stavljalo pod tepih sva ona pitanja odgovornosti u ratovima? Ako je Đinđić voleo da radi nepopularne stvari, da povlači bolne rezove istine, kako to da nije povukao onaj najbolniji i postavio pitanje genocida, zločina nad nesrbima, odgovornosti vođa i naroda koji je te vođe izabrao i bodrio uz sveopšte ratno huškanje? Zar ipak to nije bila ona najveća žaba koju je trebalo progutati prvo?[2] Da bi dobila odgovore na ovakva i slična pitanje, Vesna Pešić se vratila Đinđićevim političkim počecima, na seriju tekstova koje je pisao krajem osamdesetih godina pod temom „Jugoslavija kao nedovršena država“, na njegova političko-filozofska uverenja. U njima Đinđić, preko pitanja u kojim je društvenim okolnostima moguće doneti demokratski ustav, pokušava da precizira ono što bi bio uslov mogućnosti za jednu modernu državu. U najširem smislu, ono se lomi na pitanju individualnosti: „Opštost (ustavne) države ne poništava negativnost apsolutne slobode, niti se poredak zasniva na odricanju individua od svojih prirodnih interesa i ciljeva … Ako bi se proteralo ono individualno, novonastala opštost ne bi imala pozitivni identitet. Stvar i jeste u tome da se prizna nemogućnost homogenizovanja „onog individualnog“, a da se na drugoj strani uspostavi zajednica kao racionalna opštost, koja je racionalna po tome što svoje granice uspostavlja važenjem subjektivnih prava. Okvir slobodnog delovanja individua može biti samo racionalno-formalna opštost, tj. ona koja ukida supstancijalne vrednosti kao orijentir i uspostavlja primat procedure kao načina integracije društva.“ (78) Primat „forme“ kao večite procedure u odnosu na „suštinu“ ili „istinu“ kao supstancijalnih vrednosti koje su promenljive i relativne povezan je sa nečim što je Đinđić i te kako dobro znao – sa Huserlovom fenomenološkom metodom u filozofiji – mnogo više nego sa kritičkom teorijom i Habermasom koji mu je bio profesor, mada je polje primene političko. To se vidi i po terminima koje koristi kao što su Huserlov pojam „prirodnog stava“, „sveta života“, ili Hajdegerov „slike sveta“. Naime, u fenomenološkoj metodi forma takođe uzima primat nad svakom sadržinom i to u svemu što je intencionalno nekoj svesti. Svaka svest je svest o nečemu, kaže Huserl, ali to nešto nije ništa supstancijalno u stabilnom smislu, već čista forma, tj. nekakav modus svesti. Svaka svest kao svoj predmet ne može da ima ništa drugo osim nekakvu refleksiju na sebe samu. U toj „proceduri“, rekao bi Đinđić, ili „kinesteziji“, rekao bi Huserl, način jedne svesti predstavlja ono što se zove čist fenomen, a habitualnost jednog takvog fenomena nazivamo „svet života“, koji je navodno oslobođen svake ideološke sadržine iz resantimana. Ime za taj resantiman (ili nasleđe) u Huserlovoj fenomenologiji je „prirodan stav“, a takav je u cilju toga da svest postane intencionalna na sebe samu morao biti „stavljen u zagrade“ (tzv. „epoche“). Đinđić je upravo stanje demokratije definisao kao taj čisti funkcionalni habitat spram „prirodnog stava“ – kao proces uspostavljanja (nedostajuće) saglasnosti koje više „prirodno“ nema (81-82). Naziv tog procesa je – pogađamo – kompromis, a njen telos komunikacija. Ali, kada govori o etnonacionalnoj, ili organskoj teleologiji i njenom prodoru u politiku, a nas to najviše zanima, on će reći: „I u etnički fiksiranoj slici sveta može se raditi samo o alternativama unutar sredstava za realizaciju cilja, ali sam on se ne može dovesti u pitanje … Ako sam demokratiju definisao kao usaglašavanje i selekciju različitih normativnih projekata, sada možemo reći da i etničko-nacionalni projekti počivaju na modelu pripisane saglasnosti, i stoga nisu pogodni da budu pokretačka snaga demokratizovanja kao racionalnog postizanja saglasnosti.“ (83, kurziv moj) Pojam „slike sveta“ je, kao što sam rekao, Hajdegerov i on se takođe odnosi na resantiman, ali ovoga puta ne na onaj u funkciji prošlosti koja se stavlja u zagrade radi čistih fenomena, nego je to sada ideirajuće polje fenomenološkog fundiranja iz već huserlovski zadobijenog sveta života, na koje svest preslikava svoju intencionalnu formu u cilju raspoznavanja sličnih takvih formi u primordijalnim oblicima istorije (filozofije). Hajdegerovim jezikom, ono ontičko viđeno iz ontološke razlike, ili reinterpretacija prošlosti u ejdetskom (idejnom) smislu. Đinđić kaže: „Neophodan je neko ko će, na način koji sve obavezuje, interpretirati subjektivni i objektivni smisao prošlih odluka, reći šta su bili motivi i koji su bili efekti onih delovanja na kojima naša današnja zajednica počiva. Način na koji neka politička zajednica raspolaže svojom prošlošću određuje formu njenog identiteta.“ (83) Zbog čega, dakle, stupivši na vlast nije aktualizovao pitanje ratnih zločina, bezbednosnih i vojnih službi u kojima sede isti ti zločinci, ili mrežu organizovanog kriminala koja je opet samo sinonim za urbanu instalaciju ratnih profitera, a zatim izvršio lustraciju nad svima njima? Upečatljivo se nameće zaključak da je tu temu, koja se u kasnijim dešavanjima koje prati knjiga pokazuje kao koren svih nedaća na političkoj sceni Srbije, Đinđić upravo huserlovski „stavljao u zagrade“, odlagao, uporno je ignorisao i izbegavao da je elaborira, čekajući da osvoji taj famozni „svet života“ (Evropsku uniju), odn. da obezbedi kakvu-takvu demokratsku stabilnost (institucije) u zemlji, misleći da bi tek tada stekao društveno prihvatljiv komunikativni aparat da tu ružnu prošlost reinterpretira u nekakvom, recimo, fundamentalno ontološkom, hermeneutičkom horizontu. On kaže: „Oslobađanje ’sveta života’ može nastupiti samo u formi oslobađanja modusa mogućnosti. Toga da je moglo biti drugačije (da je možda i bilo drugačije nego što tvrdi predanje) i toga da može biti drugačije. Svetlost ovog otvaranja bi pala najpre na blisku tradiciju, do sada zatvorenu i nemuštu vezu kauzalnih relacija. Ona bi nam se najpre pojavila kao težak zadatak za razumevanje, kao zadatak pri čijem rešavanju bismo morali da korigujemo niz samorazumljivosti.“ (97) Drugim rečima, Đinđić je tvrdio da to kako srpski narod vidi i shvata sopstvenu prošlost, svoju tradiciju, ne može tek tako naprasno da se menja i redefiniše, da se iz nje odmah razdvoji ono što je jednoznačno određujuće od onog što predstavlja manipulaciju i privid, nego je mislio da je neophodno najpre doći u nekakav položaj stanja svesti (sveta života) iz kojeg bi takvi rezovi u tradiciji mogli lakše da se uvide i polako prihvate. U tom metodološkom uverenju leži razlog odlaganja onih ipak najtežih problema, kao što je problem identiteta društva koji ga konstantno vodi u ratove i tera da izlazi poraženo iz njih (njegov poraz determiniran je već razlozima sa kojim ulazi u rat). Ali bez obzira što fenomenološki proces problematizuje identitet i obećava njegovo čišćenje, taj identitet sam u sebi uvek već nosi izvesnu ideološku obojenost, a vreme u kojem se čeka na „stanje“ taloži se na tu obojenost i istovremeno još više radi na tome da oteža njegovu redefiniciju, sa sobom noseći nekakvo amnestirajuće uverenje da društvo sad o tome ne treba da misli, i da trenutno ima drugih, važnijih stvari od prošlosti. Međutim, takav pristup stvarima ne samo da je pogrešan, nego je sva prilika da bi bio neuspešan sve i da je na taj način pokušao da reinterpretira krivicu srpskog naroda u jugoslovenskim ratovima. Zašto? Zato što bi je nužno interpretirao ideologizujući, baš kao što Hajdeger nije imao drugog izbora nego da ideologizuje kompletnu metodu svog učitelja u svojim „slikama sveta“, od presokratovaca pa sve do Ničea.[3] Previd je u tome što je takva koljačka prošlost u biti traumatična za subjekta, i što njena interpretacija ne može doći nakon demokratije, već mora najpre porušiti kompletan nacionalni integritet (simptom) zasnovan na poricanju zločina, i konstantno u odnosu na bojazan šta smo sve u stanju da uradimo izmiliti demokratiju. Kao niko drugi pre njega Zoran Đinđić je imao šansu da bude taj uslov mogućnosti. Vesna Pešić zato s pravom nazire zašto nije bilo lustracije: „Da li je bila u pitanju naivnost jednog filozofa? Da li je Zoran Đinđić bio čovek koji je odlično razumeo politiku kao veštinu komunikacije, ali nije razumeo šta je državna vlast i njena suština? Onaj koji vlada i koji odlučuje, da bi to zaista bio, mora da uspostavi legitimni monopol nad fizičkom prisilom. Zoran Đinđić nije bio taj, pa se i danas možemo zapitati: ko odlučuje u Srbiji?“ (97) Suočavanje sa zločinima kao uslov mogućnosti Svojevrsnu filozofsku interpretaciju Koštuničinog nacionalizma, koji je nadmašio i Miloševićev i koji bi, spram Đinđićevog formalnog, spadao u onaj supstancijalni i sadržajem pregnantni, Pešić je, pak, dala u tekstu pod nazivom „Nemoguća država“. U njemu se lociraju njegove glavne karakteristike po kojima bi se mogao razlikovati od drugih nacionalizama. Kao glavna osobina izdvaja se, na prvi pogled paradoksalna, njegova antidržavnost, to što ostaje unespokojen i živ u kojoj god se državi do sada nalazio i na čijim je uništenjima indirektno u tom smislu radio. Svaka od Jugoslavija propala je upravo zbog njega, zbog njegovog nad manjinama ugnjetavalačkog i konfederativno ratobornog karaktera, ali je takođe svaka od njih predstavljala i hipotetički okvir koji je izvesne ciljeve tog srpskog nacionalizma mogao u jednom periodu vremena da drži na okupu. Otud i toliko teško primanje k srcu što su se sve republike odvojile od aspirativnog nacionalističkog centra, pa i nevoljno prihvatanje samostalnosti same države Srbije, koja je okarakterisana kao osakaćena, oskrnavljena i potcenjivačka tvorevina. Pošto u sebi ima zacrtan cilj čisto etničkog karaktera, da svi Srbi žive u istoj državi, a taj cilj je po svim funkcionalnim kriterijumima neodrživ i nestabilan, Srbi pod sopstvenim nacionalizmom u periodu kada ne ratuju (Koštunica, Tadić) konstantno žive u nečemu što je faktički nedovršivo. (147) U toj frustrirajućoj neostvarivosti implicitno se podrazumeva i pojam izdaje, da je stalno neko drugi kriv za političke probleme Srba, da smo narod pod večitom nepravdom i sl.[4] Neposredno pre atentata, Đinđić će studentima u Banjaluci održati predavanje, na kom će povući razliku između nacionalizma i patriotizma u modernom smislu reči: „Karakteristika nacionalizma, njegova supstancijalnost je da se on odnosi na etničku ili neku drugu pripadnost. On je statičan, on polarizuje, nije komunikativan, ne može da se uključi u konkurenciju, u razmenu, što je uslov za uspeh u modernom društvu. On je karakterističan za zauzimanje pozicija i busija u statičnim društvima. Taj vid kolektivne svesti zaista postoji samo u onim društvima koja su zaustavljena u svom razvoju. Ona postoje u regijama u kojima se proces modernizacije nije normalno odvijao, nego je imao određene istorijske blokade i zastoje. Kao posledicu toga imamo društvenu strukturu koja kao svoj kolektivni identitet proizvodi jedno statično osećanje, kao što je osećanje nacionalizma. Druga stvar koja je tu bitna je da su za nacionalizam merodavni motivi. Za patriotizam su merodavni rezultati i posledice i to je takođe osnovna razlika između tradicionalnih i modernih društava. Znači, imate istorijske primere nacionalizma koji su želeći da unaprede – uništili svoju naciju … Oni kažu – mi smo iskreno hteli sve najbolje, ali na kraju se sve završilo loše za našu naciju, ali nismo mi krivi nego su krive okolnosti.“ (107) Reaktivni fantazam o krivcima i izdaji moguće je uvek iznova podrivati na način što se ciljevi konstantno izmeštaju u polje onog nemogućeg. Jedno od poslednjih „nemogućih“ koje plete i raspiruje srpski nacionalizam, kako u formi meditativnog nadanja tako i huliganstva, jeste ustavna preambula, kao paranormalni sine qua non bez kojeg ne važi nijedan od članova ustava koji slede ispod (pravo na Kosovo je ispred prava na život i slobodu pojedinca). U toj rečenici i dalje živi ideal Kosovskog boja, ali istovremeno s tim, svaki razlog zbog čega se valja boriti za Kosovo prazni se u novom formalnom odgovoru – zato što nam tako ustav nalaže. Kao da taj koji je to u ustav stavio nije isti taj subjekt koji tako odgovara, nego nekakav mitološki nepoznanik („zakonodavac“). Gde su, dakle, svi oni „supstancijalni“, ontološki fundamenti odjednom nestali? To je opet novi razlog za nezadovoljstvo i uznemirenje, i tako sve u krug. Sa druge strane, u Đinđićevom formalizmu,[5] koji, videli smo, takođe klizi u ideologiju fenomenološke svesti, etnonacionalizam nikada ne može biti cilj, već eventualno privremeno sredstvo preko kog se teži sasvim drugoj vrsti cilja. To je očigledno vidljivo i u njegovom odlasku na Pale tokom devedesetih, da bi ubedio Karadžića da prihvati mirovni sporazum. Pešić taj momenat obrazlaže ovako: „To je bila politika Demokratske stranke, sa kojom se ja nisam slagala. Ona je imala drugačije ciljeve – ne da održi sopstveni moralni dignitet kritikom rata i nacionalizma nego da postane velika i uticajna stranka. I zato je Đinđić birao drugi put, bliži takvom cilju. On je mislio otprilike ovako: kakvog smisla ima politika koja nema nikakvog uticaja? Ona je smislena samo u svom delovanju, s ciljem da se loša politika promeni, a ne da se smisao traži u tome da „budemo u pravu“ i dobri „analitičari“, ali bez ikakvog uticaja.“ (105, kurziv moj) Peti oktobar je, kad se sve uzme u obzir, tako propao zbog prošlosti, zbog toga što nijedan od vodećih političara koji su došli na vlast nisu radili na direktnom suočavanju sa zločinima, niti je njihovim ideologijama to bilo predviđeno. Jedan ju je ignorisao, dok ju je drugi negirao i izvitoperivao. Jedna strategija koja „pacifikuje prošlost kontinuitetom sa nacionalizmom i druga, koja je radikalno okrenuta ka budućnosti, na paradoksalan način podjednako ugrožavaju perspektive demokratije u Srbiji.“ (93) Treći put nikada nije otvoren, a verovatno ni razmotren, barem ne toliko eksplicitno kao u ovoj knjizi. Ona je zato prva u nizu koja nepreuzimanje kolektivne odgovornosti srpskog naroda za zločine i započinjanje ratova stavlja na mesto osnovnog razloga zbog kog svaka politika koja se vodila na ovim prostorima u poslednjih dvanaest godina nije bila i ne može biti evropska. Taj kvazi-transcendentalan element (jer prolivena krv i koncentracioni logori na teritoriji današnje Srbije ipak spadaju u najstvarniju stvarnost) više znači od svakog „evropskog“ zakona do sada donetog u parlamentu. Vesna Pešić tu više ne misli samo na temu psihološkog trežnjenja ili nekakvog mentalnog efekta. Suočavanje sa zločinima praćeno lustracijom trebalo bi da bude politička strategija na nivou države Srbije par excellence, jedina moguća metodologija koja preko faktičnosti od stotinu hiljada mrtvih minimizira šanse za svako buduće ideološki iskrivljeno delovanje. To je uslov za demokratiju i sve dalje mogućnosti našeg napretka. Odsustvo spremnosti za suočavanje je razlog koji bi mogao da objasni svaku vrstu današnjeg događanja u državi. Nacionalizam i patologija društva U srpskom nacionalizmu, rekli smo, ne učestvuju samo lideri, nego podjednako i društvo koje te lidere bira i podržava. U protivnom takve figure nikada ne bi ni mogle da budu na čelu jedne države i steknu toliki uticaj. Dakle, nacionalizam u ovom slučaju bez ikakvog dvoumljenja treba smestiti u želju i najomiljeniju preferencu naroda. Lider postaje slika i prilika aspiracije društva. Svako izbegavanje ili umanjivanje takve surove istine, u smislu ’nismo mi krivi’ ili ’i drugi su krivi a ne samo mi’, vodilo je društvo, a na kraju i njene lidere u političku i egzistencijalnu propast. Ali pošto je u pitanju društvo koje neprestano insistira da na ovaj ili onaj način ostane u tom okviru nacionalizma, onda se čini da ono indirektno želi da radi i protiv svoje egzistencije i protiv svakog političkog interesa koji bi u svetu mogao jednom da zadobije i održi.[6] „Društvo ne može napredovati ako su njegove vrednosti u sukobu sa pretpostavkama njegovog razvoja. Ne može se na vrednostima plemenske zajednice stvoriti moderno društvo. U našem slučaju sam identitet onemogućava društveni razvoj i njegovo normalno funkcionisanje. Ovakvo stanje našeg društva ima sve karakteristike patologije, koja se pogrešno brka sa stanjem krize. Ako društvo trajno ne uspeva da ostvari rast sopstvene kompleksnosti, što je širi pojam od ekonomskog rasta, više se ne može govoriti o krizi nego o patologiji“, kaže Vesna Pešić još u svom uvodu. (12) Svaki, pa i delimičan pokušaj da se vlada mimo dominantnih nacionalističkih sklonosti društva, a u to je bar idejno spadala Đinđićeva zamisao vladavine, završavao je u optužbama za „diktaturu“, vladavinu protiv „volje naroda“. To znači da je svaki od lidera posle Miloševića koji ga je uveo, u nekom obliku, manje ili više mitološkom ili metafizičkom, morao da igra na kartu nacionalizma i da mu se dodvorava. Videli smo, samo jedan od njih do sada imao je nameru da mu se izokola suprotstavi i zbog toga platio životom. „Glavni udar od koga se Srbija još uvek nije oporavila, desio se političkim prevratom koji je izveo Slobodan Milošević. On je promenio kulturni (vrednosni) obrazac legitimacije i integracije društva i suzio već suženi integrativni potencijal prethodnog stanja. Osnovna vrednost je pripisana srpskoj etničkoj zajednici („srpstvu“) i odbrani Kosova kao kolevke srpskog identiteta … Politika je svedena na borbu protiv neprijatelja koga treba uništiti svim sredstvima. Ultimativna „odbrana“ Kosova, a zatim i ratovi za „spas“ srpskog naroda, koji je navodno napadnut od svih ostalih naroda bivše Jugoslavije, nalagali su zaobilaženje institucija. To je sam Milošević najavio po dolasku na vlast, rekavši da će se stvari (na Kosovu) sređivati „institucionalno ili vaninstitucionalno“.“ (372-73) Kada je Milošević, nakon ratova u Hrvatskoj i Bosni, pogromom Albanaca na Kosovu nastavio da sprovodi svoju velikosrpsku politiku, usledilo je bombardovanje SRJ od NATO alijanse. Da je društvo kolektivno participiralo i odobravalo nacionalističke projekte, vidi se po tome što ovaj događaj ni dan danas ne uspeva da dobije interpretaciju da je bio posledica politike za koju smo kao društvo odgovorni što smo je podržavali ili barem bili njom manipulisani. Prolazi samo interpretacija da je reč o brutalnoj, nepravednoj agresiji svih značajnijih zapadnih zemalja, što bi opet trebalo da znači da Srbiju i Srbe mrze svuda u razvijenom svetu. Iako je bombardovanje neminovan poraz srpske politike, dok su bombe padale, gotovo da nije bilo onih koji nisu jače nego ikada ranije stali uz Miloševića da osude „agresiju“. Milošević je tu nacionalnu hipertenziju koristio i pojačavao do samog kraja intervencije, posle koje je, u vrhuncu cinizma, čak proglasio i pobedu. Međutim, ispostaviće se da će buduće vlade (naročito od Koštunice i DSS, u koju su se prekomponovali mnogi Miloševićevi ideolozi) preuzeti ove manipulacije i zapečatiti jednom za sva vremena da je bombardovanje zapadna nepravda prema Srbima, večitim žrtvama, i tako negirati svu odgovornost za ratove na prostorima bivših jugoslovenskih republika, što je „napaćen narod“, naravno, jedva čekao da prihvati. Zbog toga se i dan danas ovdašnji potpisnici za intervenciju spoljnog faktora, kao jedine mogućnosti da Milošević već jednom prestane sa zločinačkom politikom, kao mere nesposobnosti svega unutardržavnog da mu se suprotstavi, pa i samog društva koje ga slepo sluša i učestvuje, napadaju čak i od strane tzv. „demokratskih snaga“. (235-36) Rat za izgubljeno i odvajkada mitološko Kosovo potajno se tumači da je odložen za neko bolje vreme, dok ne prođe rekuperacija od svih poraza za koje je odjednom postao kriv i Milošević, ali ne i oni koji su ga zdušno podržavali i ubijali zarad „srpstva“ (toliko je velika nacionalistička glad naroda). Pešić zaključuje na jednom mestu: „Nesreća je što je kosovski ambis popio mozak istrošenoj Srbiji, narodu na rubu egzistencije, u kojem kao da je prevladao samoubilački identitet, usud gubitnika, koji mu je oduzeo i snagu i volju da zaviri u sopstvenu budućnost.“ (247) Kosovo postaje toliko hipostazirano od realnog ratnog poraza i dugogodišnje politike dominacije, iživljavanja nad (većinskim) albanskim stanovništvom, da bez ikakvih problema postaje centralna personifikacija za sve ono „nebesko“ i identifikujuće jednog društva, kao da to društvo nema nikakvih drugih problema u svakodnevnom životu, u sopstvenoj državi. Takav diktat sredstvima koja su nazvana „diplomatskim“, a u stvari iluzorno rasipničkim i zavaravajuće populističkim, nastavila je da forsira i Demokratska stranka Borisa Tadića, nazivajući neprestane konflikte sa Evropskom unijom, međunarodnom zajednicom i Ujedinjenim nacijama „bitkama“ za Kosovo, uporno radeći na tome da pridobije i ono nešto tvrđe, nacionalističko biračko telo. Da je itekako svestan divljeg karaktera društva na čijem je čelu bio, svedoči i karakter Tadićeve vladavine u vremenu nakon kohabitacije sa Koštunicom. Tadić je postajao sve više obojen ličnom paranojom prema svakom političkom potezu koji bi mogao da ugrozi identitet društva, trudeći se da najčešće povlači samo one poteze koji taj identitet ne bi naročito uznemiravali. Nakon hapšenja Radovana Karadžića, Tadić, koji čitav svoj program bazira na reakcijama javnog mnjenja (282), izvinjava se opozicionim nacionalistima i čini sve da ukaže kako nije odustao od „srpstva“ i „odbrane“ svoje zemlje, baš kao što uz svaku rečenicu o „strateškom cilju“ ulaska u Evropsku uniju dodaje da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova (369). Serije „nacionalističkih“, a u stvari šizofrenih ispada nižu se upravo nakon takvih događaja, koje nastoji da nam prikaže da su se desili mimo njegove volje: „Ako se na kraju zapitamo zašto je Tadićeva vlast tako mlitava i neubedljiva, mislim da nećemo pogrešiti ako kažemo jednu prostu stvar. On se uplašio. Možda s razlogom, ali razlozi za taj strah neće nestati tako što će predsednik Tadić pozdraviti naše sportiste na Olimpijadi sa „namerno naglašeno“ podignuta tri prsta. Kako sam objašnjava, to je namerno naglašeno uradio jer je Sveto trojstvo „naša ideja za koju se borimo“.“ (246) Još jedan od načina da se negira ratna prošlost i kolektivna umešanost društva u ideje koje su toj prošlosti bile potpora jeste podmetanje nekakve formalno-pravne teze da Srbija uopšte nije ni bila u ratu! (118) Naime, ideja koju je Milošević forsirao, menjajući čak i podatke u vojnoj knjižici mobilisanim licima JNA sa teritorije Srbije, bila je da je to bio rat za očuvanje Jugoslavije, pa je tako ratovala Jugoslavija protiv secesionista, separatista, a ne republika Srbija protiv nesrba. Reč „izdajnik“ u tom smislu ne bi bila primerena za jugoslovenski rat. Međutim, kako je za Miloševića Jugoslavija pre svega bila samo nacionalistički okvir koji je držao Srbe na okupu u istoj državi i čiji je imperativ bio da se svojim nacionalizmom nametne ostalim konstitutivnim narodima Jugoslavije, lider DSS-a Vojislav Koštunica, koji je u svakom smislu viđen kao Miloševićev naslednik iza kojeg je stala i Crkva, imao je sve razloge da takvu laž ponovi, ali istovremeno sa jednim na prvi pogled kontraverznim dodatkom. Nakon što je 2003. nastala državna zajednica Srbija i Crna Gora, i parlamentarnih izbora koje je dobila DSS, a Koštunica mesto premijera u vladi Srbije, javno je ovoga puta rehabilitovana ideja ravnogorskog pokreta i četništva, tj. pridodata je „legitimno“ identitetu društva. Postavlja se pitanje: ako sa jedne strane Srbija nije ratovala, ko su onda četnici, i da li se tu pre svega mislilo samo na rehabilitaciju njihove uloge u Drugom svetskom ratu, ili je reč i o paravojnim, šešeljevskim formacijama koje su delovale u sprezi sa JNA, koje su puštane da kolju, pale i kradu sve pred sobom, ne bi li u vremenu koje je sledilo ispali ratni profiteri iz specijalnih jedinica vojske i policije, ili tajkuni koji su se obogatili upravo na račun rata i onoga što je on donosio – bezakonja i šverca? Dakle, ovakvim prividnim rascepom društvo je opet dobilo na svojevrsnom nacionalističkom komforu. Pošto je držalo Jugoslaviju samo kao paravan da bi odgovornost za ratove i klanje pripisalo državi koje više nema, ono se dalje bez problema moglo identifikovati sa četnicima kao borcima za Srbiju i „srpstvo“, u smislu, vojske svog naroda, svoje države koja se konačno zove Srbija (na konsekventno nikad manjoj teritoriji). Istovremeno, antifašistički temelji Jugoslavije potpuno su potisnuti, a komunisti su postali simbol propasti i zavere protiv srpskog naroda.[7] Tako se konačno i u Srbiji iznašao način kako mrzeti „jugoslovenstvo“ (iako je ono trebalo da opstane kao njen nacionalistički garant), a sa tim i JNA, za koju naši susedi i dan danas osećaju mnogo neposrednije razloge za odbojnost. Rehabilitacija četništva kulminirala je za vreme vladavine Borisa Tadića, lažnog Evropejca, koji je sve vreme bio u potrazi za grobom Draže Mihajlovića, ne fašističkog zločinca i koljača, nego surove žrtve koju su streljali partizani, prekopavajući Beograd u pokušaju da društvu koje traži ponos nadoknadi i kompenzuje neke od ustupaka koje je načinio prema Evropi. Kako se desilo da je nacionalizam postao manjkav? Ali u srpskom društvu nacionalizam u pregnantnom smislu može da buja do jednog određenog stepena, a onda je potrebno sve ono što se podgrevalo u „teoriji“ sprovesti u praksu. To najbolje znaju ekstremističke organizacije huligana koje propagiraju, kako sami pišu, „primenjeni nacionalizam“, dok iznad njega crtaju nekakvu srednjevekovnu vojsku, vitezove i sl. Čini se da tu i oni sami kao da već naslućuju da je u ovoj državi previše plasiranog nacionalizma koji lebdi u vazduhu i ostaje samo na rečima. I oni vrlo dobro poznaju opasnost da se nacionalizam lako izvrgava u nešto prazno, pa bi to da spreče. Kako se to dešava? Dve okolnosti su zaslužne za to: prva je upravo ova gore navedena, a to je da je Srbija trenutno u periodu u kom ne ratuje, a da je nasuprot tome količina raspoloživog nacionalizma u etru nesrazmerno velika, kako podstiče i huška na nešto što je realno neizvodljivo (Srbija je tek izašla iz rata). On, dakle, ima smisla do jednog određenog nivoa, a nakon toga samo uz praktičnu primenu viđenu već u Miloševićevo vreme. U vreme pak „mirnodopskih“ nacionalista Koštunice i Tadića nacionalizam se presićuje i postaje nedovoljno potkrepljen, istovremeno proizvodeći višak koji u društvu proizvodi zabunu na koji način bi ga trebalo kanalisati. Druga okolnost pojačava prvu, a to je opredeljenje države da se nađe na tranzicionom putu ka modernom uređenju koje podrazumeva i moderno, a ne plemensko društvo (priključenje Evropskoj uniji). U okolnostima koje tako negativno utiču na svako njegovo konkretizovanje (za Srbe je to osvajanje teritorija), smisao nacionalizma se po automatizmu prazni, a na površinu isplivava činjenica da sve više služi kao manipulativno sredstvo za prigrabljivanje vlasti. Nacionalizam postaje očigledno instrumentalizovan da se svako ko to ne uviđa tretira politički maloumnim. To je saznanje koje najviše smeta onima koji bi da ga „primene“. Na strani vlasti, koja je emiter i podstrekač takve ideologije, takođe se javlja određena vrsta nelagodnosti spram činjenice da poruke koje se šalju deluju šuplje, neka vrsta pada u paniku da li se i koliko očito ideologija koristi samo kao izgovor za vlast i način vladanja (bogaćenje). Zbog toga nacionalizam počinje da se plasira još snažnije (i izveštačenije) samo da bi se prikrio utisak da služi kao izgovor, što je samo po sebi već čist interesni čin, i tako sve dublje i dublje u spiralu. Tu vidimo neku vrstu simulakruma između vlasti i društva koji polako izmiče kontroli, tj. koji se otkriva kao laž i pronevera naprema aspiracijama koje su već podgrejane i očekivane u društvu. Taj problem je u početku imao Koštunica, ali ga se ratosiljao donekle onog momenta kada je DSS jasno istupila kao stranka antievropske orijentacije. Tadić pak isti problem nije uspeo da reši, nego ga je još više produbljivao na svoju i štetu svih oko njega, stvarajući jedno paradržavno udruženje u kojem su bitni samo lični interesi povezani sa stranačkim, preko paralelne funkcije predsednika stranke koju je zadržao. Sve drugo, a misli se na ideologiju i nacionalizam, relativno je i prazno, tj. samo spada u stvar javnog mnjenja. Jedina konkretna (opipljiva) stvar u dometu politike postaje lično bogaćenje, korupcija, a sve što se čini sa nacionalizmom čini se i sa idejom puta u Evropsku uniju na potpuno isti način – iz nužde i pritiska da se porivi ne otkriju, tj. da se još više toga pribavi i kontroliše. Pešić zato za Tadićevu politiku kaže: „Nacionalna politika više nije bila ona ista – „neodustajna“ i metafizička, iz koje po prirodi stvari ispada interesovanje za profanost ekonomije i uspeh javnih politika. Ona se donekle razvodnila, utoliko što je postala mehanički pandan drugom opredeljenju – evropskoj budućnosti Srbije. Ali i to drugo, evropsko opredeljenje, razvodnilo se, jer je i ono postalo mehanički balans onom prvom. Umesto da je napravljeno smisleno prilagođavanje ta dva cilja, tako što bi se prihvatila realnost nezavisnog Kosova i ona odvojila od njegovog formalnog priznanja, što bi omogućilo prilagođavanje Srbije novim okolnostima, ona se našla pred novom i još ubitačnijom blokadom: nacionalistička priča je jačala (ili slabila) po potrebi politikantskih balansiranja, a izgradnja evropskih standarda je iznutra obesmišljena planskim miniranjem zakona i državnih institucija. Njihovo mesto je zauzela neformalna, lična vlast, iza koje ne stoje nikakva ideologija, nikakav plan ili ideja, već hedonističko-materijalističke strasti, koje s vremena na vreme zapadaju u paranoidni strah, baš zato što nemaju nikakve veze s realnošću i u osnovi su apolitične.“ (239-40) Pogledajmo ukratko kako je tekao put pražnjenja nacionalizma nakon pada Đinđićeve vlade. Kohabitacija sa Koštunicom 2004. bila je očigledan dokaz da se vlast ne može dobiti bez prihvatanja konzervativnog gledišta, što je Tadića smestilo u „nacionalistički voz“. (237) Već tu imamo nuždu koja glasi: ako želiš vlast, moraš biti nacionalista, što nagoveštava da je Tadićeva želja za vlašću bila ispred svake ideologije, počev još od čišćenja stranke koje je dirigovao Koštunica. Posle neuspešnih pregovora sa kosovskim Albancima, i novog Ustava koji je Tadiću dao pravo da se tri puta zaredom kandiduje kao predsednik, što je protiv svih demokratskih principa, usledio je miting „Kosovo je Srbija“ kao odgovor na proglašenu nezavisnost Kosova, koji je po posećenosti i grandioznosti trebalo da nadmaši Peti oktobar i na taj način obriše svako stremljenje ka modernom društvu koje je simbolizovao Zoran Đinđić. Međutim, nasilje u gradu (pokušaj „primenjenog“ nacionalizma na domaćem terenu), koje je, sudeći prema policiji koja se sklanjala i puštala američku ambasadu da gori, prodavnica koje su bez problema pokradene, bilo dogovoreno, odjeknulo je veoma negativno u društvu. Tadić je znajući šta se sprema pobegao od odgovornosti u Rumuniju, a teret dogovora oko mitinga i dogovore oko Kosova koji je delio sa DSS,[8] pao je samo na one koji su ostali, a pre svega na Koštunicu, koji je potom raspisao prevremene parlamentarne izbore. I dalje stvari deluju relativnije nego što se to inače predstavlja. Koštuničina DSS se ovim mitingom i po svom programu isprofilisala kao nacionalistička, antievropska stranka, pa je Tadić tek kao reakciju u odnosu na potez njegovog doskorašnjeg kohabitanta, i zbog negativnog efekta koje je imalo nasilje na mitingu, procenio da je trenutak da nasuprot tome ne odustane od evropskog puta i ponudi devizu „I Kosovo i Evropa“. (239) Dakle, to nije bio slogan koji je odražavao nekakvu njegovu autentičnu politiku, kao što se misli („srednji put“ i sl.), nego poruka koja je referentna na Koštunicu, na ishod mitinga i koja predstavlja ono suprotno od njega (od čega je ovaj odustao) samo zato što je izvagano da u tom trenutku to vodi do vlasti, ističe Vesna Pešić. Kako se Tadić kao predsednik DS ovoga puta dokopao i premijerskog mesta u republičkoj vlasti, preostalo mu je samo da potpuno preuzme sve one modele korupcije, koje mu je suvisli višak propagiranja nacionalizma kroz kohabitaciju već bio omogućio. Partijska država i korupcija kao politički jezik Kako je srpska ideologija potpuno nekompatibilna sa svakom idejom modernizacije i procesom usvajanja standarda koji vladaju u Evropskoj uniji, model vladanja može ili odbaciti zakonsku legislativu koja dolazi iz zemalja Evrope, ili može da je usvaja a da je istovremeno ne primenjuje, tj. da je primenjuje selektivno. U ovom drugom slučaju, koji je najviše primenjen u Srbiji, intencionalno se razdvajaju dva sloja zbivanja: iz prvog sloja proizilazi zaključak da zemlja formalno poštuje i sledi manje-više sve upute koje joj dolaze iz Evrope i da nikakvih problema u tom smislu nema; dok drugi sloj sugeriše kako zapravo ništa ne funkcioniše onako kako bi trebalo i da se na prekriven način, pod izgovorom evrointegracija postižu upravo suprotni ciljevi koji su u skladu sa srpskim nacionalizmom – pohlepa, lična korist, bogaćenje pojedinaca na račun društvenog siromaštva, ekstraprofiterstvo i bahatost. Takva dihotomija koja predstavlja pervertirani prkos svakom naporu i promeni koja se iziskuje na političkom i društvenom planu, omogućuje opstanak na vlasti upravo „demokratskim“ i „proevropskim“ snagama, jer je u toj perverziji održana osnovna klica ponašanja koje se sledi još od Miloševića – napakostiti svom neprijatelju, smejati mu se u lice i zavaravati ga pod formom potpune regularnosti (’sve je po zakonu’). Vesna Pešić je to vrlo dobro shvatila pa je u svojoj knjizi u jednom trenutku, takoreći, obrnula stvari; ostavila je na kratko ono površinsko ideološko da bi ga zatim indirektno raskrinkala, podvukla njegovu manjkavost, pokazujući kakvi se sve procesi dešavaju na ovom drugom nivou, ne formalnom nego faktičnom, u onom o kom se ćuti i navodno istovremeno sve naslućuje – na polju korupcije. U tom smislu, korupciju više ne treba posmatrati kao neki vanpolitički pojam ili tehnikaliju. Ona bi se mogla shvatiti kao nekakva posledica sprovođenja nacionalizma u okolnostima u kojima bi bilo bolje da se o njemu ne zna mnogo, tj. da se za izvesne potrebe sakrije ili potisne. Ona postaje osnovni modus vladavine i jezik saradnje svih političkih učesnika u Srbiji, bez obzira da li se takva u startu želela ili ne, jer je dovoljno da se želeo nacionalizam ukombinovan sa tranzicijom. Zato nije ni čudo što je vrhunac takvog licemerja prema Evropskoj uniji dostignut baš za vreme vladavine Demokratske stranke. „Šta da vam kažem o Borisu Tadiću? Sve što ste mu pripisali, da je zaveo model „prosvećenog apsolutizma“ i doveo do „nacionalnog pomirenja“, nemaju mnogo smisla. Jeste zaveo neku vrstu apsolutizma, ali on nije „prosvećen“. Ja to vidim kao nekakvu igru senki, prikrivanja, štimovanja i glume, da bi se on održao na vlasti. On nema nikakve političke ideje. Tačno je, dakle, da on dominira, ali sa ciljem da se ništa ne dogodi, da bi se blokirala mogućnost da Srbija povuče neki pravi potez u pogledu Kosova, da bi se iscrpeo i poslednji atom snage građana, koje politika više ne interesuje, jer nema zbog čega da ih zanima, ispraznila se … U toj praznini i lutanju predsednik Tadić svoje prazno mesto prikriva sve većom ličnom vlašću i prenaglašeno pristojnim ponašanjem“, navodi autorka u razgovoru za crnogorski Monitor. (70-71) Tu uočavamo ta dva nivoa naoko kontradiktornog zbivanja: prvi nivo – prenaglašeno pristojno ponašanje, drugi nivo – sve veća lična, tj. nezakonita vlast. Paranoja će se razviti baš na ovoj razini, usled sve nesrazmernije razlike onog što se želi prikazati (kako bih hteo da izgledam) i onog što se po svaku cenu nastoji prikriti (kako će drugi početi da me vide). U svom radu „Partijska država i korupcija“ Pešić pokazuje da je osnovno telo, ćelija neophodna da se razvije ovakav oblik korupcije upravo politička partija koja je ujedno po pravilu nosilac zaokruženih ideoloških uverenja i opredeljenja. To automatski znači da jedna stranka počinje drastično različito da gleda nekog ko je član te partije i nekog ko to nije, jer pretenduje da postane ekskluzivno merilo za svako iskazivanje političke moći. U cilju rasta, sve privilegije i mogućnosti napredovanja date su samo članu, a neučlanjenom nikakve. Na taj način ljudstvo je prisiljeno da se masovno učlanjuje radi priključenja na ovaj voz uticaja koji u najmanju ruku donosi one elementarne benefite – to što bi trebalo da se zove mogućnost normalnog zapošljavanja. Favorizovanje stranačkog kadra se nametnulo kao uslov svake mogućnosti zaposlenja u svim sektorima državne uprave (175), ministarstvima, agencijama, javnim preduzećima, administraciji na svim nivoima, od lokala do države, bolnicama, školama, ustanovama kulture, itd. Zato je i smanjenje administrativnog aparata kao jedna od direktiva iz Evrope u direktnoj koliziji sa trošenjem budžetskih sredstava na plate tolikog broja zaposlenih, pa se sa njom okleva. Njeno bi ispunjenje značilo ogroman gubitak stranačke vojske (tj. moći) koja ima svoju konkretnu ulogu kako u izbornom, tako i u vanizbornom periodu.[9] Ali zašto je strankama odjednom postalo toliko bitno ljudstvo, odn. njegova brojnost? Zbog partijske kontrole na svim nivoima vlasti. Vesna Pešić govori o horizontalnoj i vertikalnoj podeli vlasti. Za horizontalnu podelu postaje karakteristično to što se vlast deli prema koalicionom dogovoru i to po principu svakoj stranci, a to znači najčešće njenom lideru ili visokom funkcioneru koji nužno nema nikakvu stručnu kvalifikaciju za to delatno polje, određeno ministarstvo, od kojih postoje ona manje ili više profitabilna u zavisnosti od preduzeća koje kontrolišu, eventualnog plana privatizacije i dr. Kada se jedan takav resor zaposedne, on funkcioniše po principu feuda, a partizacija prema članstvu raspoređuje se po svim mestima, na svim nivoima, od ministra do najbeznačajnijeg lokalnog činovnika (vertikalna unutarstranačka podela). Takav feud, dakle, isključivo je partijski homogen, a to znači i zaštićen u svojim intraresornim poslovima. Ukoliko u nekoj novoj raspodeli ili „rekonstrukciji“ vlasti toj stranci bude određen neki drugi feud, onda se čitava partijska stratifikacija ljudstva kao mala vojska univerzalnih „sposobnosti“ bez ikakvih problema prebacuje i počinje da donosi odluke vezane za sektor koji najčešće nikakve veze nema sa prethodnim. Broj stručnjaka na odgovarajućim mestima je minimalan. Sve ostalo predstavlja kadrove koji su zaposleni zbog nekog stranačkog, a to znači poslovnog interesa, ili iz interesa da se obezbede najbliži članovi porodice i rodbina. Profesionalnih (vanstranačkih) menadžera nema nigde, pa pojam menadžer ne znači ništa ako ispred sebe ne nosi atribut stranački. Hijerarhija jedne stranke preslikana je na hijerarhiju njenog ili njenih feuda.[10] Kako svaka stranka dobija po neki feud i čini da pokrije svako mesto u njemu svojim članstvom, postoji prećutni sporazum da se feudi međusobno ne mešaju, ne kontrolišu, i čuvaju izvore unutarfeudalne eksproprijacije za sebe, dok svaku njihovu eventualnu saradnju prati samo jedan jezik sporazumevanja – korupcionaška uzajamna korist. Ovu interakciju, koja se obavlja sopstvenim, a ne službenim kanalima komunikacije, Pešić simbolično naziva „konfederacijom feuda“ i tvrdi da ista predstavlja „svojevrsni sistem razmene usluga i interesa između vladajućih partija u koaliciji i njihovih skrivenih finansijera.“ (189) Sve to istovremeno je finansirano od biznismena, tajkuna, najčešće onih koji su se obogatili u vreme ratova i sankcija, našavši se devedesetih u privilegovanom položaju na tržištu dalekom od slobodnog. Sličnu privilegiju zadržali su i u mirnodopskom, „demokratskom“ periodu kada finansiraju sve relevantne stranke i završavaju svoje poslove preko povoljnosti koje im ukazuju partijski kadrovi (unapred određeni tenderi, aukcije, zakoni, uredbe). Razlog zašto tajkuni finansiraju sve partije vezan je u krug i objašnjava se „nesigurnošću višepartijskog monopola“, a do nje dolazi svaki put kada neki od sumnjivih poslova nekog od funkcionera izbije na videlo. „U taj sistem je ugrađeno međusobno ucenjivanje da će poslanici biti povučeni iz skupštine ako neki ministar (tj. predsednik partije) bude osumnjičen za korupciju. Ugrađena je i kontrola poslanika koji treba da izglasaju naručene „tajkunske zakone“: ministri preko kojih ide narudžbina su partijski šefovi poslanika i odlučuju o njihovom poslaničkom mestu.“ (189) Partijska manipulacija poslanicima širom je otvorena preko člana 102. Ustava u kojem jasno stoji da poslanički mandat pripada stranci, u čiju svrhu služe tzv. blanko-ostavke koje stoje na raspolaganju predsedniku stranke, a ovaj ih upotrebljava po potrebi. U tom smislu, lider stranke postaje neprikosnoveni gospodar svojih poslanika, svih članova vlade koji su iz njegove stranke, a dalje i svih članova partije na ma kom mestu u feudu. Za svaku smenu ili postavljanje pita se stranka i njen lider, a ne institucija ili rukovodeće telo, pa čak ni vlada.[11] Ona ne funkcioniše kao „preduzeće“ kao u doba Đinđića, nego je puki eksponat stranačke palete moći, čija ministarstva rade nekoordinisano, dok se njihovi lideri međusobno viđaju sve ređe i odluke donose najčešće na telefonskim sednicama.[12] Prava na diskreciono, a to znači vanparlamentarno odlučivanje znatno su proširena. Antikorupcijski zakoni doneti su, ali se ne primenjuju, ili se to čini selektivno. Savet za borbu protiv korupcije se ignoriše, po njegovim tužbama se ne postupa ili ih sud odbacuje, pošto je sudska vlast takođe pod uticajem partijskog i tajkunskog interesa. U skandaloznom reizboru sudija biraju se sudije podobne strankama, bez odgovarajućih biografija, sumnjivih kvalifikacija i prema nedovoljno jasnim kriterijumima. Privatizacije sprovedene u Srbiji gotovo su potpuno kontrolisane od strane Agencije za privatizaciju koju niko nije kontrolisao, sastavljene od predstavnika nekoliko dominantnih konsultantskih kuća, čiji se interes ukrštao sa tajkunima i čiji su članovi zatim sedeli i u vladi Srbije. Poslovi privatizacije, likvidacija preduzeća i stečajni postupci služili su za pranje novca, a sredstva za proizvodnju kupljenih fabrika bila bi rasprodata, radnici otpušteni, dok se sa poslovnim prostorom postupalo kao sa nekretninom. (347) U zakonu je izbrisana odgovornost ministra finansija prema izvršenju budžeta, pa tako odgovornost za enormne deficite snosi apstraktni entitet zvani „vlada“, a kako takva svoje jedinstvo stiče samo u pervertiranoj višestranačkoj korupciji, u „konfederaciji feuda“, a ne u autoritetu njenog premijera, to znači da odgovornost zapravo ne snosi niko. (302) Zakon o sprečavanju sukoba interesa napisan je bez ikakve težine da formuliše strogu pravnu sankciju onome ko ga krši, pa se akumulacija funkcija sprovodi neometano. Jedan partijski funkcioner u stanju je da na sebe stavi i po pet-šest javnih funkcija u raznim upravnim odborima preduzeća, sportskih klubova, ustanova kulture i obrazovanja, ali i po nezavisnim telima opstruišući im delatnost. Rad skupštine postao je potpuno unakažen izmenom pravilnika kojim je vreme za javnu debatu i argumentaciju bitno smanjeno tako što su se neslični zakoni spajali jedan za drugim bez pauze, a o njima glasalo u paketu. Nastala je hiperprodukcija zakona koje više niko ne čita, njihova stalna izmena i dopuna u pojedinostima, a sve u korist nalagača, finansijera stranaka. Međutim, u vreme Borisa Tadića tajkuni više nisu bili samo spoljni nalagači, nego isto što i stranački funkcioneri, što svedoči da je ta stranka u samom svom vrhu sastavljena od sve samih biznismena koji su svrgli suverenitet građana zloupotrebom položaja na kom se nalaze, radi obrtanja novca i ličnog bogaćenja. (303) Na ovaj način događalo se ono što Pešić naziva „zarobljavanjem države“. (173-74) Mistika nacionalističke ideologije U kakvom je sve ovo dosluhu sa nacionalizmom, da li u svemu ovome on znači samo nekakvu pozadinsku klimu ili i nešto više od toga? „Raspodelu vlasti i moći (uključujući službe bezbednosti, delimično i institucije pravosuđa i medijske kuće) preuzele su tzv. vladajuće partije, tj. one koje učestvuju u upravljačkim koalicijama na nacionalnom nivou, u velikim gradovima, pokrajini i u svakoj opštini. Za razliku od „klasične“ partijske države, čiji je monopol nad državom bio zagarantovan ideološkom legitimacijom, vladajuće partije ne drže do svojih političkih ideologija nego teže ka otvorenoj kartelizaciji zajedničkih interesa u prisvajanju javnih dobara, institucija i javnih službi. Ova interesna struktura opravdava se potrebom za jedinstvom („sabornošću“) u vezi sa „državnim i nacionalnim interesima“ oko kojih, navodno, ne sme biti razlika pa se, paradoksalno, u višepartijskom sistemu, zagovara isključivanje političke konkurencije preko nacionalnog jedinstva.“ (176-77) Iako je korupcija proizašla krijumčarenjem nacionalizma, ona, da bi se učinila što manje vidljivom za javnost, iziskuje njegovo smisleno pražnjenje smeštajući ga u sve prozirniju funkciju izgovora. Sa Tadićevom „politikom“, koja nije ništa drugo nego jedan solidarni lopovluk, to je najočiglednije. Zapravo, on je korupciju doterao do takvog stepena da je svaka njegova izjava ili saopštenje koja je trebalo da ima veze sa politikom postalo čisto glumatanje i beskrajno ponavljanje reči između kojih se puše sveprisutni tragovi uznemirenosti. Sve češće je dolazilo do pomenutog prenaglašavanja i izveštačenosti, počev još od pomirenja sa socijalistima koje je u suštini bilo samo poslovni dogovor oko preuzimanja već isformiranih feudalizacija. „Deklaracija je maska, ram za sliku o podeli plena. Tu su se stranke pomirile mnogo pre donošenja deklaracije, odnosno čim su se dogovorile oko podele vlasti i javnih preduzeća“, kaže Pešić. (261) Ona je, dakle, bila samo način da DS podeli benefite vladanja nekim novim strankama. Zapravo, tendencija da se sa drugima veže u što šire koruptivno kolo bila je uslovljena krivim uverenjem da će se na taj način pravi modus njegove, sada više ni kripto-nacionalističke, vladavine rasplinuti i na druge, pa time smanjiti njegovu subjektivnu odgovornost: „Pošto se ono lično isturilo u prvi plan, pokazalo se da Tadić ne voli političke razlike i društvene sukobe, ni suprotstavljene ideologije i vrednosti, pa je dao sve od sebe da se iz politike proteraju sukobi, političke koncepcije, podele i rasprave, relativizujući i balansirajući ih tako što će se svi uklopiti u podelu plena – svaka stranka i strančica će ponešto dobiti.“ (369) Ali, sasvim suprotno od toga, široko kolo je povećalo rizike, funkcioneri su postali sve arogantniji i bahatiji čak do te mere da se više nisu ni trudili da sakriju svoje muljanje, dok se opis politike kao kulise iza koje se razotkriva mravinjak polako ali sigurno svima ukazivao pred očima. „Ušli smo u fazu gotovo potpune transparentnosti“, piše Pešić. „Tražili smo da vlast bude transparentna, da od nas ništa ne sakriva. I dobili smo šta smo tražili. Ona više ništa ne krije i na miru može da uživa. Ne moramo više da nagađamo da li su ministri i državni službenici korumpirani, da li su u sukobu interesa, da li mrtvi ’ladni imaju svoje privatne firme i bogate se dok su na funkcijama, da li su spojeni kao sijamski blizanci sa nekoliko tajkuna koji ih plaćaju na ruke, a oni njima obilato vraćaju. Sada znamo i bez pitanja od koga su zavisna nezavisna tela. Ni „nezavisni“ se više ne skrivaju, nego nam golu istinu sipaju u oči. I njima je dosta glume.“ (291) Tadić se rečima, iako je i dalje nastojao da zadrži pedantnu dikciju u govoru, nalazio u ogromnom raskoraku u odnosu na sve što je nezaustavivo izbijalo oko njega. Da je ovaj psiholog patio od šizofrenije koja se jasno iskristalisala kao privatna manija proganjanja, da mu neko stalno radi o glavi i poništava sve njegove „napore“, a u stvari vrlo dobro počinje da shvata šta se iza zavese dešava, pokazuje i to što je sve češće počeo da plasira dijametralne suprotnosti i sulude zamene teza prema očiglednoj stvarnosti. Jedan od najupečatljivijih primera je situacija kada u novogodišnjoj čestitki optužuje kompletno društvo za stanje u državi kojom vlada već šest godina: „Predsednik je baš ostao živ rekavši da nikako nije dobro što su se građani prepustili apatiji. Moraju verovati u državu, kaže on, da je sposobna da prevaziđe krizu, jer bez optimizma nema boljeg života, ni boljeg sutra. Ispalo je da su građani sami krivi što im neće biti bolje, sem ako se ne predomisle i ne udare brigu na veselje … Marketinška ekipa našeg predsednika je baš odlepila. A i sam predsednik, kad naređuje nadu u bolje sutra, a da sam ne čini ama baš ništa što se tiče one ekipe koja gazduje Srbijom. Da li je Boris Tadić svestan da je kampanja optimizma užasno pesimistična?“ (289-90) Te reči kao da odjednom više nisu bile baš nikome dovoljne, postale su samo reči. Bilo je jasno – on je ispucao mogućnost da dalje koristi svaku ideologiju (bilo nacionalizam, bilo evropeizam), a relativitet kojim ih je sve vreme slabio sada se okrenuo protiv njega samog. Priteran da još jedino prikazuje glumačko umeće, njegova šizofrenija kulminiraće u izbornoj kampanji za nelegalan treći mandat tako što će svojim potencijalnim glasačima na način zapanjujuće prepotentan preneti poruku da nemaju ni gram mozga. Zaključak Ambijent koji je nastao zbog sveprisutne korupcije i predsednikovim klizanjem u patologiju kod najvećeg broja građana obesmislio je svaku mogućnost izbora na predstojećim parlamentarnim i predsedničkim izborima. U psihozi, koja po definiciji zamenjuje realnost nekom drugom „realnošću“, vladajuće stranke još uvek su pak smatrale da ih društvo bira prema njihovoj načelnoj ideologiji ili programu, ili da će se makar upeca

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: