Остоја Симетић: Логика Владислава Ђорђевића

ostoja

У последње време, изузетну пажњу читалаца на нашем сајту, привлаче чланци Владислава Ђорђевића. Поред осталог, Ђорђевић се бави маскулизмом и жестоко критикује феминизам. Он је, у свом раду, прилично истрајан, крајње јасан и доследан. Своје ставове износи и брани без икаквог зазора или обзира према наметнутим аксиомима глобализованог друштва. Чињеница да су неки од његових погледа веома радикални, спречава највећи број читалаца да продре у ауторову логику, па следствено томе, критикују умишљену тези или писца ad personem.

Намера овог прилога је да укаже на врло једноставну носећу тезу Владислава Ђорђевића и логику изношења аргумената којом се служи, како би се омогућило и подржаваоцима и критичарима да читају управо, и само оно, што је аутор записао, без учитавања сопствених предрасуда у његово штиво.

По мом разумевању, кључни Владисављев став јесте неопходност изградње  и очувања здраве породице, као најважнији интерес сваког појединца и народа, тј. друштва (државе) у целини. Сви његови маскулистички радови иду за тим, да одгворе на питање, како то постићи. Ђорђевић уочава поремећаје у савременом друштву и жели њихово отклањање.

Он види феминизам и друштвене процесе настале под његовим притиском, као чиниоце урушавања породице и брака. Ђорђевић је дубоко укорењен у православљу, те за њега нема двојбе да су породица и потомство, заједница, највећи и лични интерес сваког мушкарца и жене. Сви чланци су само упутнице како брак и породицу сачувати, како доћи до здравог потомства и како живети у заједници. Уколико неко сматра да брак и породица нису потребни, он се јасно, не може сложити с Ђорђевићем, али ни тада, не може оспорити постојање доследности у разлагању теме.

Најједноставније, Ђорђевић каже: Треба нам породица. Треба нам брак. Брак чине (још увек) муж и жена. Шта су препреке за ступање у брак и стварање потомства?

1. Материјални статус

Око овога се слажу готово сви у Србији. Млади не раде, немају решено стамбено питање и тешко им је да подижу породицу. Ђорђевић сматра да је кључни проблем у овом питању, материјални статус мушкарца. Он не каже да жене не смеју или не би требало да раде и остварају приходе, већ само да је много лакше незапосленој жени да се уда, неголи незапосленом мушкарцу да се ожени. Даље, ако држава препознаје свој интерес у порасту наталитета, она треба да поспешује запошљавање мушкараца, који ће онда, способни да издржавају породицу, пронаћи супруге и оставити потомство у брачној заједници. Уколико и те супруге раде и зарађују, то је бонус, али није императив.

 2. Каријеризам, школовање девојака, самоугађање и сл.

Ђорђевић тврди да су породица и потомство најважнији интерес сваког људског бића, мушког и женског, па разумљиво, важнији од успеха на послу, аутомобила, излазака, путовања, пирсинга и осталих споредних ствари. Он не каже да жене не смеју да буду успешне, да се школују или да негују свој изглед, он само тврди да су од побројаних ствари, важнији брак и породица. Дакле, уколико није могуће остварити и једно и друго, Ђорђевић пледира да се одабере рађање у односу на унапређење у предузећу. Исто важи и за мушкарце, и они треба да преферирају породицу у односу на пословни успех, хедонизам, стицање материјалних добара и сл.

Ако Ђорђевић каже да држава промоцијом школовања девојака отежава и тим девојакма ступање у брак, он то доказује тврдњом да оне онда одлазе у градове, тамо вијају каријеру и дочекају године у којима је теже рађати. Сасвим објективно, ако девојка студира до 24 године, онда тражи посао и обавља приправнички стаж до 25, 26. године, затим настоји да се устали и напредује у предузећу, лако се обрете у четвртој деценији као бездетна, а често и неудата. Онај ко мисли да је место регионалног директора за теренску продају важније од новорођенчета, не може прихватити Ђорђевићев систем вредости, али математику на осову које их он образлаже, не би смео оспоравати нико ко држи до интелектуалног поштења. Напомињем да Ђорђевић нигде не каже да треба спречавати жене да се школују, раде и напредују у каријери, али тврди да то не сме бити држава агенда, јер не доприноси, напротив, одмаже стварању породица и рађању деце.

Владислав углавном пише стилом, који бих назвао проповедничким, што уме да иритира читаоца и тако га скрене с правог значења ауторових речи. Он, иако хуманистичког образовања, инжeњерски приступа проблему. Зато његови савети звуче грубо, као операција без анестетика, јер о најинтимнијим питањима личности, говоре са философске дистанце, без компромиса с нашим жељама и представама о сопственој посебности или значају. Када у таквом тону каже да плата за породиље на једногодишњем одсуству са рада, није начин да се поспеши рађање, јер жена не ствара дете са државом или предузећем, већ са мужем својим, па би за то дете и њу, средства требало да обезбеди тај супруг, а не влада или послодавац, свима који смо родитељи, дигне се коса на глави и помислимо: “Шта то трабуња овај жеомрзац?” Ипак, потрудимо ли се да разумемо његове мотиве и идеје, закључићемо да он не мрзи жене, већ само хладнокрвно расуђује о томе, шта јесте узрок ниског наталитета. Тврди да је то економски обесправљен мушкарац, који као такав, није занимљив женама склоним удаји, а да би економски ситуиран мушкарац, жени могао да пружи мого више него држава кроз породиљско боловање, дакле, сем материјалих средстава и љубав. Није се нужно сложити с пишчевим ставом, али је немогуће рећи да је његова логика погрешна, ако се узме за исправну носећа теза о потомству и породици као најважијем итересу сваког појединца.

3. Позитивна дикриминација, женске квоте за равноправност

Ако Владислав каже да је неправедно уводити квоте по којима жена мора бити 30% у скупштини или влади, то не зачи да он мрзи жене, нити им брани да се политиком баве, али јасно тврди да је интерес целог друштва постављање на кључна места националне политике најбољих кадрова без обзира на пол. Ако су то све жене, не мари, важно је колико су карактерне, стручне и марљиве особе на највишим положајима, а не ког су пола.

Уопште, Владислав, за разлику од радикалних феминисткиња, свет не посматра као поприште рата између мушкараца и жена, већ као позорницу заједничке симфоније у којој свако има своју улогу, где се једни с другима не такмиче, већ су део истог организма, исте заједнице, породице, повезани љубављу и поштовањем. Зато он, упркос некада незграпном, недовољно емпатичном, изражавању, иде увек у правцу стварања најповољнијих услова за формирање породице и остављање потомства.

За неке је лична жртва у смислу одустајања од гоњења каријере, путовања по свету или ноћних излазака, сувише велика у односу на задовољство живота у породици, па не прихватају Ђорђевићева промишљања, али то не одузима од логичности Владисављевих чланака за оне којима породица јесте на првом месту. Врло је важо, поново рећи, да Ђорђевић не каже како је лоше имати и брак и каријеру, одгајати децу и путовати или повремено себи приуштити неки козметички третман, он само критикује претпостављање хедонистичких порива, стварању породице. Он не каже (нити мисли) да мушкарац треба да лоче по кафанама и туче жену, а да она то кротко подноси. Њему је јасно да без потомства нема људске врсте, а да без функционалне, нормалне породице, нема здраве људске врсте. Зато он позива на уланчавање свих друштвених сага у заједничко прегнуће за пораст броја новостворених живота у Србији.

Тврдњом да радикалне феминисткиње кривотворе податке о дискриминацији жена, он не позива на малтретирање нежијег пола, ставом да изглед није пресудан квалитет при избору супруге, он не прижељкује земљу запуштених, длакавих жена, као што ни мишљењем о неправедности квота за жене не захтева маргинализацију овог пола. Он само инсистира да се уважавају биолошке, природне разлике, несразмере у личним интересовањима карактеристичне за полове, те да се држава не поставља арбитрарно у корист једног пола, као да је живот утакмица у којој неко мора победити, а други (пол) изгубити.

Истина је да се радикалне фемиисткиње не отимају за квоте у рудницима, првим борбеним линијама или у каменоломима, али изузетно гласно захтевају квоте у управљачким структурама државих органа и моћих привредних субјеката. Оне стално нагоне жене на такмичење с мушкарцима, кад нам никакво такмичење није потребно. Жене и мушкарци су природно упућени на заједницу, а без њиховог сједињавања нема опстанка човечанства.

Читав Ђорђевићев опус усмерен је  на ову просту чињеницу. Он показује да прихватање своје примарне улоге, рађања није понижење или пораз за жену, већ благослов, те да сва и њена и мушкарчева телесна и духовна снага треба да буду на располагању том циљу. Не мржња, већ љубав и поштовање, јесу опредељење Владислава Ђорђевића у области мушко-женских односа.

http://www.srpskikulturniklub.com/logika-vladislava-djordjevica

Српски културни клуб

аутор

 Владислав Ђорђевић

„РОДНОФЕМИНИСТИЧКИ” УСТАВ

КРИТИКA ФЕМИНИСТИЧКЕ ПОПУЛАЦИОНЕ ПОЛИТИКЕ

МОЈ ДЕДА И ФЕМИНИЗАМ

МОЈА БАБА И ФЕМИНИЗАМ

ДА ЛИ ЈE СРБИЈА „ПОСЛЕДЊИ БАСТИОН МУШКОГ ШОВИНИЗМА”?

KO KOГA „СЕКСУАЛНО УЗНЕМИРАВА”?

ПOРНОКРАТИЈА

ВЕК ФЕМИНИЗМА У СРБИЈИ

„МУШКОМРЗАЧКА” ЛИТЕРАТУРА

ИЗУМИРАЊЕ МАТЕРИНСТВА

ДИСКРИМИНАТОРНА ПРИРОДА ЛИБЕРАЛНЕ БРАЧНЕ ПОЛИТИКЕ

KO JE „РОДНО НЕРАВНОПРАВАН”?

НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ

„ЗЛОУПОТРЕБА ЖЕНЕ У РЕКЛАМИ”

ПОСЛЕДИЦЕ ШКОЛОВАЊА ДЕВОЈАКА НА БРАК И ПОРОДИЦУ

ЕРОГЕНОСТ И ОБЛАЧЕЊЕ

ГЛАВНИ ЦИЉ ФЕМИНИЗМА – ИЗУМИРАЊЕ СТАНОВНИШТВА

ДИСКРИМИНИШУ ТРУДНИЦЕ, ЗАР НЕ?

САВЕТИ ЗА ДЕВОЈКЕ: KAКО СЕ СРЕЋНО УДАТИ

One Response to Остоја Симетић: Логика Владислава Ђорђевића

  1. Varagić Nikola каже:

    СРБИЈА: У 1.500 насеља ни једна беба

    Чак у 1.500 насеља у Србији годишње се не роди ниједно дете, а око 1.600 села је напуштено. Демографи прогнозирају да ће Срби као народ за 500 година изумрети.

    Грађани Србије непрекидно већ 23 године чешће иду на сахране него на бабине.

    Већи број умрлих упорно надмашује број рођених, што је довело до тога да смо по стопи морталитета – прва земља у Европи. Слику за нијансу поправља свега осам општина у којима је, према последњим подацима, забележен позитиван природни прираштај, иако је реч о статистичком изузетку, који нас неће спасти демографског слома.

    Колевке су се прошле године највише љуљале у Београду – Гроцкој, Звездари и Сурчину, Новом Саду, Сјеници, Новом Пазару, Тутину и Прешеву.

    Према речима Горана Пенева, из Центра за демографска истраживања Института друштвених наука, стопе у овим општинама такође су прениске, па суштински нису прави изузетак.

    “Позитивне бројке неприметно су мале да би се могао тражити неки озбиљнији, дубљи разлог или модел који би требало копирати, већ су случајност”, каже Пенев.

    “У Новом Саду је та стопа 1,4 промила, а разлог је што је то универзитетски центар, у који по правилу долази много младих, па су те миграције утицале на статистички податак”.

    Како Пенев каже, што се тиче београдских општина, разлог треба тражити у томе што је Сурчин приградско насеље, а Звездара такође има ободне делове у којима је цена станова нижа, па је досељавање било веће. Ипак, и та стопа је нешто преко нуле, па није значајна као показатељ.

    “Што се тиче Новог Пазара, који бележи позитиван природни прираштај, разлоге треба тражити у културном обрасцу”, каже Пенев.

    “Не искључиво религијском, јер и Роми су такође познати по великом броју деце, већ културном”.

    Како би подстакла рађање и тако бар “на инфузији” продужила живот појединих насеља, држава годишње на помоћ породиљама и деци из сиромашних породица троши 40 милијарди динара. Новац добијају породице за прво, друго, треће и четврто рођено дете.

    “Месечно на списку за доделу ових средстава имамо око 30.000 породиља. За прво дете једнократно добијају 31.782 динара, за друго 124.279, за треће 223.693 и за четврто 298.254 динара”, каже Предраг Петровић, виши саветник Министарства за рад и социјалну политику.

    “У децембру прошле године, рецимо, на списку смо имали 60.065 мајки на породиљском боловању, а остваривале су накнаде за 61.324 деце.”

    Религија, културне специфичности и обичаји чине Нови Пазар, Тутин, Сјеницу и Прешево општинама у којима је демографски тренд различит у односу на остатак Србије. У њима је већинско бошњачко и албанско становништво, коме је својствен већи број деце.

    dru-napustena-sela

    Међутим, ових осам општина само су ретке тачке на демографској слици Србије, јер у чак 1.500 насеља годишње се не роди ниједно дете. Колико је ситуација алармантна показују и подаци да је око 1.600 села готово потпуно напуштено, 700 насеља има мање од 100 житеља, а да је чак стотину њих са мање од пет становника. Предвиђања су још гора: у наредних 15-20 године промаја беле куге одуваће још 1.200 насеља, пишу Новости.

    Тако смо за последњих десет година остали “краћи” за 500.000 људи. По броју живорођене деце и наталитету наша земља је на последњем месту у Европи. Док су се за последњих неколико деценија Албанци увећали 700 одсто, Турци 400 одсто, Бугари за 38 одсто, Румуни и Грци за 35 одсто, Срби су међу овим земљама једини народ који изумире.

    “Правац у ком све ово води је да ће кроз неколико деценија Срби постати мањина у својој земљи”, каже др Гордана Живковић, стручни сарадник Института за европске студије. “Демографски експерти прогнозирају да ће овим темпом Срби као народ за 500 година – изумрети”.

    Упоредни подаци показују да је сваки други Албанац, а тек сваки четврти Србин млађи од 19 година. Становници изнад 65 година су чак 2,5 пута бројнији од младих. То не чуди, јер на сваки брак у Србији долази 0,88 одсто деце.

    “У ратовима смо изгубили четири милиона људи, последњих деценија два милиона се прелило у дијаспору, а од Другог свестког рата три Србије су убијене абортусима”, каже др Живковић. “Тренутно смо најстарија нација у Европи. До 2030. године, ако се настави оваква стопа негативног природног прираштаја, Срби ће чинити 50 одсто становништва Србије”.

    Разлоге, како каже, треба тражити у недовољном рађању, јер је Србија већ 50 година испод оквира просте репродукције. Други разлог је емиграција која је појачана од деведесетих. Уз то, 800.000 мајки не може да роди због неплодности против које се боре медицинским путем. Економски фактор је у Србији неизбежан. Драматичан је податак да је између 10 и 20 одсто жена у репродуктивном периоду напустило Србију и децу родило у иностранству.

    Једноставан одговор на питање како ублажити демографско пропадање Србије, према оцени стручњака, не постоји.

    Стручњаци за становништво слажу се у оцени да на кретање броја становника утиче низ фактора, а да је новац само један од њих. Једино захваљујући снажној свести о потреби за преживљавањем нације уста изнад воде држе Ирци или Швеђани, који имају нулти природни прираштај.

    Како каже Гордана Живковић, важна мера је популациона политика. Једна од функција државе је да брине о хуманој репродукцији и да економским мерама олакшава трудницама и мајкама.

    Иван Маринковић, из Центра за демографска истраживања Института друштвених наука, наводи да је искуство Француске, која дуже од века спроводи системске демографске мере, показало да број рађања може да се подигне за највише десетак одсто. Положај Србије, према његовим речима, толико је тежак да бисмо бележили губитак становништва чак и ако би жене у наредним годинама почеле да рађају по петоро или шесторо деце.

    (Вечерње новости)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: