The St. Herman of Alaska Brotherhood, California

St. Herman’s Monastery, Platina, Califonia

During the year 2000, Fr. Herman, in failing health, realized the need to rectify their status, and stepped down from his status as their leader. With his departure, the Brotherhood of St. Herman was able to enter the Western American Diocese of the Church of Serbia . Hieromonk Gerasim (Eliel) was elected abbot of the brotherhood, with hieromonk Damascene (Christensen) elected deputy abbot.
In 2009, Fr. Gerasim was canonically transferred to the Orthodox Church in America and began studies at St. Vladimir’s Seminary. Subsequently, Fr. Hilarion (Waas) was elected abbot, a position he retained until May 2013.
Iguman manastira, učenik Serafima Rouza, rođeni Amerikanac

I was born on July 16, 1961, in Torrance, California to Lambert Frank Eliel and Suzanne Jean Eliel (nee Butcher). I was raised on the Palos Verdes Peninsula.  My father, Lambert Frank Eliel, born on September 6, 1930, grew up in the small town of Dillon, Montana. My father moved to Los Angeles in about 1954 and began his graduate work at the University of California at Los Angeles where he met my mother. At that time he was involved in the Episcopal Church.
Monahinje, Amerikanke, u srpskom manastiru u Kalifoniji


Fr. Seraphim Rose

Eugene Rose was born on August 13, 1934, in San Diego , California . His father was Frank Rose, a World War I veteran. Eugene ‘s mother Esther Rose being a businesswoman was also a California artist who specialized in impressionist renderings of Pacific coast scenes. Raised in San Diego , Eugene would remain a Californian for the rest of his life.


из текста:


(…) Не следите, наивно, ”лажне пророке” као што је Мића Јовановић и зилоте којих има унутар Православља и Цркве, јер и једни и други немају ”ништа заједничко са истинском вером у Христа”. Узмимо пример оца Серафима Роуза, рођеног Јуџин, Американца из методистичке породице који је примио православну веру и постао свештеник Руске Православне Цркве. Отац Серафим Роуз је био прави припадник new age покрета, био је прави припадник (претеча) хипи генерације. Студирао је философију у Калифорнији, тражио је Истину у будизму, спиритуализму, у источњачким религијама. Научио је кинески језик. Затим упознаје једног Србина и једног Руса, који га упознају са православним хришћанством. Оно што није нашао у протестантизму, у философији и Ничеу, у будизму и осталим источњачким религијама, Јуџин је нашао у Православљу. Зато је зилотизам погрешан, јер зилоти немају разумевање и правилан приступ према људима као што је био млади Јуџин, док је спознавао себе и тражио Бога у спиритуализму и будизму. Oни који немају ”ништа заједничко са истинском вером у Христа” никада не би могли од младог Јуџина да створе оца Серафима Роуза. Да је млади Јуџин упознао неке православне зилоте никада не би постао православни хришћанин.


2 Responses to The St. Herman of Alaska Brotherhood, California

  1. Varagić Nikola каже:

    Axios!: New Abbot of St. Herman of Alaska Monastery

    July 26, 2013

    by matushka constantina

    On Saturday, July 20 (n.s.), His Grace Bishop Maxim visited the St. Herman of Alaska Serbian Orthodox Monastery in Platina, California, served the Hierarchical Divine Liturgy, and installed Hieromonk Damascene (Christensen) as abbot of the monastery. Concelebrating clergy included Protopresbyter Dane Popovich of the Assumption of the Virgin Mary Serbian Orthodox Church in Sacramento, California; Priest Nektarios Rozadilla of St. George Greek Orthodox Church in Redding, California; Hieromonk Paisius (Bjerke) of the St. Herman Monastery; Priest George Elliott and Deacon Philip Mayer of St. Andrew’s Serbian Orthodox Church in Anderson, California; and Priest Daniel Mackay of St. John the Wonderworker Serbian Orthodox Church in Eugene, Oregon.

    Bishop Maxim served the rite of the elevation and installation of the new abbot during the Liturgy, at the time of the Entrance with the Gospel.

    In his sermon after the Gospel reading, His Grace spoke of how God took the initiative in becoming man for our sake, so that we can become one with Him. God has withheld nothing of Himself from us. In the Orthodox Church—unlike in non-Orthodox denominations and non-Christian religions, God is not distant from us. He is with us here, now, and He has given us all the means for communion with Him, making us true members of His Body.

    His Grace also emphasized that our Faith is not only about receiving from God, but also about giving. Our lives as Christians, he said, should be ones of sacrifice for God and our neighbor. In the context of having installed an abbot, he spoke specifically of how a spiritual father should sacrifice himself for his spiritual children, putting their needs above his own.

    At the end of the Liturgy, Bishop Maxim, in giving Fr. Damascene the abbot’s staff, spoke more on the same theme, telling how the abbot—in Serbian iguman, after the Greek igoumenos—means “one who leads.” A true leader, he said, is one who stands in front of his flock. In the case of an abbot, he stands in front of soldiers of Christ, being ready to give his life for them. He exhorted Abbot Damascene to guide his brothers with humility, love and forbearance.

    Born in 1961 in family with Scandinavian roots, Fr Damascene joined St Herman of Alaska Monastery, where he has lived for over 25 years. While in college at U.C. Santa Cruz, John Christensen met Eastern Orthodox Christian students and was invited by them to a lecture by an American priest and monk, who had also been a serious student of Eastern philosophy and Buddhism. It was through this lecture that Father Damascene met the man through whose influence his life would be radically altered. This man was Seraphim Rose, spiritual seeker, Eastern Religious scholar, Orthodox monk and priest. It was through this meeting, his ongoing studies, and many pilgrimages to the monastery Father Seraphim founded in the secluded woods of Northern California, that John Christensen came to discover that truth was not just an abstract idea, sought and known by the mind, but something personal, even a person, sought and loved by the heart. As a writer, Fr Damascene is best known for his biography of Seraphim Rose and he also wrote Christ the Eternal Tao.

    After the Liturgy, the Bishop, clergy, monastics and faithful gathered in the monastery trapeza for a festive meal. His Grace spoke more inspiring words to the gathering, after which Abbot Damascene addressed everyone, acknowledging how much he will depend on his bishop, his brothers, other monastics with experience of the spiritual life, and the prayerful support of the faithful to fulfill the new responsibilities in a way that will be pleasing to God and will lead the monastic community to salvation. Then Fr. Nektarios, who has known Fr. Damascene for over twenty years and has gone twice with him to Russia, gave a talk in which he stressed the importance of monasteries in the life of the Orthodox Church, and the necessity of obedience in the monastic life.

  2. Varagić Nikola каже:

    Американац Мајкл Вилсон: Православље је најјаче оружје!

    Бока Которска – Американац, Мајкл Вилсон, свештенослужитељ у Српској православној цркви у Канзас Ситију у Америци, гост у Боки Которској.

    „Нећу заборавити дан када сам крочио у православну цркву, осећај блаженства, мира и тихе среће. И људи који ништа од мене нису тражили, били су срећни што сам и ја ту. Осетио да сам стигао кући“ – каже Мајкл Вилсон

    Мајкл Вилсон, Американац немачког порекла, стицајем животних околности, од пре десетак година је свештенослужитељ у СПЦ у Америци. Његова животна прича је савим необична. Чудесно је на који је начин отац Мајкл ушао у свет православља, а потом и његова комплетна породица.

    Оца Мајкла, који зна по неку реч српски да прозбори, упознали смо у забаченом скиту – руског схи-монаха Агапита, чувара усамљене светиње смештене високо у црногорским врлетима, изнад Боке Которске. Код јеромонаха Агапита, била је манастирска слава – Чудо светог Архангела Михаила. Иако је монах Агапит, свакодневно сам, јер му то правило службе налаже, сада је био окружен гостима. Људима из околних места, свештеницима, монасима, верицима, и својим Русима. Био је то посебан празник за монахе, вернике и Србе Боке Которске.
    Објашњава нам одакле, он, Мајкл, Американац, у српском православном животу.

    Моја Црква и прави дом јесте Српска православна црква, почев од сусрета са Епископом Лонгином, упознавањем Серафима Роуза, манастира Потина. У почетку смо служили при Руској цркви, а онда нас је епископ Лонгин примио под куполу Српске православне цркве. Било је то пре деценију. Пре тога сам био музички уредник, и као растафаријанац, радио сам емисије, форсирајући реге музику. Примитио сам да су неки од музичких албума са Јамајке имали иконе на страницама омота и албума.

    Убрзо сам почео албуме да купујем због прелепих икона, а не због музике. Својевремено као растафаријанац, поштовао сам Селасија, који је за нас био нешто као Бог, следио сам га као вођу. Он нас је инспирисао, јер се борио, и духовно и идеолошки, против зла коју је са собом носила западњачка цивилизација. Селасије нам је говорио да читамо о животима православних светитеља. Убрзо сам у Канзас Ситију упознао неколико православних хришћана и српског монаха, оца Пајсија.

    Касније, као музичар на неком сајму књига, стицајем околности, поново сам срео монаха Пајсија. Трагао сам за неким православним књигама. Тада ме је отац Пајсије позвао да посетим Српску православну цркву, посвећену св. Марији Египћанки, која се налази у сиромашној четврти Канзас Ситија. То није у грађевинском смислу класича црква, храм грађевина, него обична зграда у САД. Православна црква се налазила на трећем спрату. Никада нећу заборавити дан, када сам крочио у ту малену цркву, тај осећај необјашњивог блаженства, мира и тихе среће. Те прелепе иконе Исуса, Богородице и светитеља и – људи православаца, који ништа од мене нису тражили, него су били срећни што сам и ја ту. Осетио сам да сам стигао кући.

    Истичете да сте после сусрета са монахом Пајсијем и нашом светињом, постали део живе српске цркве и пре крштења. Како то?

    Једноставно више се нисам одвајао од српске богомоље. Почео сам да долазим редовно на литиргије, да читам књиге православне. Све ме је интересовало што се односило на свет православља и Светосавља. Речју, себе сам дефинитивно, хвала Богу, пронашао у у православном хришћанству.
    Моја супруга Џозефина је одгојена као католкиња, у почетку је била незаинтересована, али након три године, наша комплетна породица се крстила. Прво син и ја, а потом, и Џозефина. Ми смо срећна, испуњена породица, она је сада попадија, а ја служим у Српској православној цркви. Живимо у оближњем Лоренсу у држави Канзас. За моју породицу и мене – православље је постало све, истинска љубав, и одговор на сва питања.

    Како функционише православна вера на просторима Америке?

    Рекао бих јадно и због тога сам, овде у Црној Гори, да се у вери учврстим. Овде и на многим местима у вашим, како често кажем, српским земљама, постоји више снажних нивоа православља, или барем то ја тако доживљавам. Ми у нашој цркви св. Марије Египћанке, иако радимо у скромним условима, трудимо се да нахранимо гладне, да помогнемо очајнима, да се нађемо сваком човеку који тражи помоћ. Срећан сам што сам део тог светлог света. Велику помоћ добијамо од Руске православне цркве и што год од њих добијемо – ми дајемо.

    Зато често кажем- православље је богато! У нашој парохији живе Грци, Срби, Руси, Етиопљани, Американци… Нажалост, неке православне цркве у свету се труде да у свему подражавају и личе на католичке цркве. Учиниће све само да их католици прихвате. Због тога искрено жалим. Таква појава је опасна, јер отуђује човека православца од истинске цркве.

    Могу, разуме се, да говорим о времену пре једне деценије, јер од тада живо и свакодневно учествујем у верском животу. Све мање људи долази у име Христа у православне цркве у САД. На први поглед вам се чини да се масовно крштавају, прелазе у православље, а када се удубите, схватите да се вино разводнило. Изгледа да је постало важније да се граде цркве, да их буде више, а при том се неретко руши црква у човековој души. Нажалост, у САД су људи на великим искушењима и није тамо лако очувати православну веру.

    Кажете да сте у ЦГ били први пут пре седам година? Шта је то што вас зове да се враћате Српској Спарти и нашим древним светињама?

    У Црну Гору нас је довео Св. Василије Острошки. Књига коју смо, пре осам година Џозефина и ја, добили од епископа Лонгина – била је о великом српском светитељу, Василију чудотворцу. Од тада је Свети Василије Острошки део нас, а моја породица и ја – део смо њега. Моја супруга је веома везана за ову велику српску светињу.

    Три године смо се спремали да дођемо под Оногошт. Први пут смо на Острогу провели две седмице. А ја сам непрекидно, био пет дана у пећини светитеља и тамо сам упознао архимандрита Бенедикта, чијом помоћу сам проширио православне видике и молитвеност. Практично, тек после службовања код светог Василија Острошког, могао сам да служим литургију са монасима. Од тада не пропуштам прилику, када год ми се укаже, да дођем у своју другу домовину.

    Какве утиске носите из сусрета са српским маштвом и народном у Црној Гори и Србији?

    Волим, сем раскошних српских светиња и и мелене цркве, скитове, где није лако доћи, а камо ли остати. Овде видим и благословене, али и лоше ствари. Људи су свугде људи, и требало би да буду једно у Христу. Америка је велика као 50 Србија, али САД нема древних манастира, светиња, светих отаца, као што сам имао прилике да видим и осетим то у Србији и Црној Гори. На тако малом географском простору, толико много светиња, Божји је благослов и реткост у свету. То је за поимање живота, светости и светлости, и ако хоћете и победе – права и истинска моћ. Моја супруга је након првог доласка и сусрета са српским светињама и народом, рекла носталгично, да више никада неће ићи у Србију, сем да то не буде дефинитиван останак. Жели да се преселимо.

    Када смо, наком 15 дана проведених на Острогу, кренули за САД, плакали су монаси и монахиње, плакали смо и нас двоје. Сви смо постали и остали једна породица.

    Српски народ преживљава велику агонију скоро две децеије. Како ви на то гледате као Америкaнац и православац?

    Желим да будем правилно схваћен: тражим опроштај од српског народа за све зло које им је нанела САД и њена политика. Много поштених и честитих Американаца дубоко поштује и воли српски народ. Сви бисмо требали да будемо Христови.

    А када бисмо то уистину и били, не би у свету било ратова, мржњи, притисака, несрећа, смрти, и брисања са географских мапа целих народа… Желим да поручим српском народу да се држе моћног православља, свог изворишта и заштите. Стичем утисак да се недовољно поштују велике светиње. Православље поседује најјаче оружје! Срби, не схватају какво благо поседују и каква је то моћ. Не знају шта имају! Молите се за нас у САД, и немојте престајати … да ово страшно зло прође… да будемо једно …

    Записала, Биљана Живковић / Превод јеромонах Максим Михаиловић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили: лого

Коментаришет користећи свој налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: