Када не ради Петница ради песница – ово није песмица

Петница без младих научника зато што држава нема 300 000 евра да уплати. Да ли нема?

.

Domagoj MARGETIĆ: Čekam poziv iz srpske UKP

Beograd – Još uvek čekam da me pozovu iz srpske Uprave kriminalističke policije, tvrdi hrvatski novinar Domagoj Margetić navodeći da poseduje dokumente i saznanja o tome da je iz Srbije tokom pljačkaške privatizacije preko of šor kompanija izneto 60 milijardi evra. Govoreći na predstavljanju Antikorupcijske lige, koja okuplja organizacije iz Hrvatske, Srbije, BiH i Crne Gore, Margetić je juče u Beogradu otkrio i da se ovoj grupaciji pridružio i poznati hrvatski novinar Denis Latin.

Da li mislite da je hrvatski predsednik Ivo Josipović slučajno došao u posetu srpskom predsedniku Tomislavu Nikoliću baš posle objavljivanja priče o Zagrebačkoj banci, a prethodnih skoro dve godine to nije učinio, izjavio je Margetić. On je novinarima pokazao dokument koji je navodno spis suda u Lihtenštajnu na kome je „55 zaklada i fondova za novac sa Balkana“. Dodao je i da istražitelj Kristijan Boler u istrazi koju je inicirao Evropski parlament o radu Hipo grupe, potvrđuje nalaze o velikoj pljački u balkanskim državama. Predstavnici Antikorupcijske lige najavili su za 2. novembar protestni marš u bivšim jugoslovenskim republikama, navodeći da su sve kroz privatizaciju opljačkane na isti način.

www.danas.rs/margetic_cekam_poziv_iz_srpske

***

Danas: Fond za sve

REDAKCIJSKI KOMENTAR

Fond za razvoj Srbije, Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza, Fond za kapitalna ulaganja, Fond za razvoj Vojvodine – četiri su institucije za koje prosečan građanin verovatno nikada nije čuo, ili je o njima znao tek ponešto, ali koje su odgovorne za milijarde evra bačenih u nepovrat. Milijarde koje pripadaju njemu i svim ostalim građanima Srbije, iz čijih se džepova preko poreza puni budžet, da bi se zatim ispraznio u nekolicinu većih džepova, onih koji sami poreze retko plaćaju.

(…) Radi se o 10 puta više novca nego što će Etihad dati Jatu. O dva puta više novca od cene po kojoj smo NIS dali Gaspromu. O još jednom Mobtelu. O Krstićevoj budžetskoj rupi. O dovoljno novca da se svi leče, a da svaki lek, od citostatika do andola, bude besplatan. I tako dve godine.

Spisak klijenata Fonda za razvoj liči na spisak „Ko je ko“ u Srbiji. Mišković, Bogićević, Lazarević, Čović, Kostić, Drakulić, Mitrović, Perčević, Peconi, Spasojević, Antelj. Svi su dobili novac od Fonda. Svi po drastično nižim kamatama od komercijalnih. I svi, mora biti – zanatlije iz nerazvijenih zabiti Srbije. Osim spisak „Ko je ko“ u Srbiji, klijenti Fonda mogu da oforme i veoma dugačak spisak „Ko je propao“ u Srbiji. Jedini spisak koji se nikako ne može sačiniti od imena klijenata Fonda za razvoj je „Ko se razvio“. Nije da Fond nije odobravao novac i onima koji su pare zaslužili. Ali takvih je malo.

Rešenja, međutim, još nema, a poznajući privlačnost koju Fond za razvoj ima na srpsku političku elitu, čini se da ga na kraju neće ni biti.

www.danas.rs/danasrs/dijalog/fond_za_sve

***

Svetislav Basara: Milan Varteks

Bilo kako bilo, izgleda da je (protivprirodnoj) ljubavi između političara i tajkuna došao kraj. Izgleda da biznismeni, ti saputnici revolucije, polako odlaze u ropotarnicu istorije. Jer, obratite pažnju, koji će više Crven Ban političarima biznismeni kad već postoji Fond za razvoj. To vam je, cenjeni publikume, otprilike ono što se u SFRJotu zvalo Fond za uzajamnu pomoć. Ili kasa? Ili tako već nešto. Kako to funkcioniše? Šarmantno, eto kako, to je sve što mogu da vam kažem. Ekonomska nauka, naravno, ne poznaje kategoriju “šarmantnog”, ali koga ovde boli Crven Ban za nauku! Eto, da kažemo, burazeri iz budžeta skunatore neku, ne baš malu kintu, bajagi za neki razvoj, pa posle sednu i kintu podele između sebe. Što reko naš narod – ko braća govna, a ja bih rekao kraće – ko svaka govna.

www.danas.rs/milan_varteks

***

Банке само на провизијама зарадиле 400 милиона евра

Чиме се водите када бирате банку? Да ли је висина камате на разне позајмице једино што вас занима или од банкара тражите ценовник свих услуга које вам у пакету са отвореним рачуном могу бити наплаћени.

Ако то никада до сада нисте урадили – требало би јер према званичним подацима Народне банке Србије банке су у прошлој години на накнадама и провизијама зарадиле око 400 милиона евра. То је било око 35 одсто њихових прихода (још милијарду су инкасирале од камата).

Плаћамо све, од одржавања текућег рачуна, чланарине за картице, провизије за одобрење кредита, картица и осталих кредитних производа, подизање новца са банкомата друге банке, е-банкинг услугу, слање новца преко дознаке, издавање разноразних потврда.

Ако политичари од банака узимају 10% провизије, и остали у ланцу, на пример кроз рентирање некретнина или услуге, још 10%, то значи да владајућа елита од страних банака узме 80 милиона евра годишње, а банке, дакле, узимају 400 милиона на провизијама од свих корисника банкарских услуга у Србији.

***

Estradni umetnici u poslednjih deset godina utajili milijardu evra

Estradni umetnici, njihovi menadžeri i ugostitelji u poslednjih deset godina utajili su milijardu evra na tezgama, koncertima i svadbama u inostranstvu i kod kuće. Na 100 evra koje zarade, država bi trebalo da dobije oko 35 na ime poreza na dohodak građana. Manje uplaćenog poreza znači manje novca za gradnju vrtića, bolnica, puteva, pomoć starima, siromašnima, socijalno ugroženima…

– Pevač i organizator nastupa u najvećem broju slučajeva ne potpisuju ugovor, a kad ga potpišu, onda se obično navodi 1.500 do 2.500 evra. Ostatak dobijaju na ruke. Na koncertima se mulja s kartama, a na svadbama se sve dobija na ruke. Po tezgi mogu da zarade od 3.000 evra pa naviše, a kao bakšiš pojedinci uspevaju da dobiju i 50.000 evra. I to im nije dovoljno, već preko svojih prijatelja političara ugovaraju nastupe koje im plaćaju iz budžeta – ispričao je za Kurir jedan od menadžera i dodao da mnogi od njih porez plaćaju u inostranstvu.

www.kurir-info.rs

***

OTKAZANI NAUČNI PROGRAMI ZA TALENTOVANE ĐAKE
Petnica postala grad duhova

Da je Vigor Majić bezbrižni šaljivdžija, mogli biste da ga u ovom trenutku zamislite kako, opušten i potpuno sam, sedi u svojoj kancelariji i pevuši: „Pusto, pusto mi je sve“. Jer, kao nikada u poslednje tri decenije, Istraživačka stanica Petnica, čiji je on direktor, bila je pusta poslednjih mesec i po dana.

 

Najsavremenija laboratorija površine od 1.300 kvadrata potpuno je prazna, a ranije je bila jedan od centara u kojem se naukom bavilo najviše talentovanih đaka. Nema para od države – nema pametne dece na seminarima u Petnici, rešenje je aktuelne jednačine apsurda u ovom srpskom brendu.

A pre godinu dana, u jedinstvenom naučnom raju u ovom delu Evrope, u koji je država uložila milione evra zadužujući se kod Evropske investicione banke, sve je prštalo od onih kojima je Petnica namenjena – darovitim srednjoškolcima i studentima iz Srbije i zemalja okruženja.

U novoj petničkoj laboratoriji za fiziku, biologiju, hemiju i biomedicinu od 1.300 kvadrata, jedinoj u ovom delu Evrope, s najozbiljnijom naučnom opremom za toliko različitih nauka na jednom mestu, Iva iz Beograda mi je objašnjavala kako je moguće da baterije rade na bakterije, Margita iz Požege kako se oglašavaju slepi miševi, a Beograđanka Mina kako etarskim uljima eleminiše mikroorganizme štetočine na krtolama i lukovicama.

Juče mi je knjiga sagovornika spala na jedno slovo, nimalo bezbrižnog direktora. Koji će, u statusu „sam u kancelariji“ a okolo 17.000 kvadrata novih ili obnovljenih objekata, biti do četvrtka. Tada, konačno, u Petnicu dolazi sedam grupa od po dvadesetak polaznika jesenjih seminara, ali i to je malo u odnosu na prošli oktobar, kada je para od države koliko-toliko bilo.

Istraživačka stanica bez dece gubi smisao svog postojanja i mi vidimo da ovako dalje ne možemo da izdržimo. Već smo pri kraju ove godine i treba da počnemo pripreme za narednu, ali ne znamo kako ćemo se, zbog nedostatka novca, uopšte organizovati. Reč je o 28 miliona dinara, koji su potrebni za prosto funkcionisanje stanice, koje nam je Vlada prvo obećala, a onda i odobrila. Od tog obećanja prošlo je dva meseca, ali… – Majić zvuči kao jedan od junaka filma „Maratonci trče počasni krug“.

 

Samo u oktobru i novembru na seminarima koji su otkazani u Petnici trebalo je da boravi oko 600 učenika. Prazan je i prostor ispred Istraživačke stanice, koji je nedavno vrveo od mladih.

Uzimam slobodu da njegovu rečenicu nastavim sam – zbog toga što Topalovići iz Nemanjine u Beogradu Petnici nisu prebacili novac, veći deo naučnih programa za oktobar i novembar je otkazan.

Prevedeno, Petnicu neće videti i u njoj započeti svoje prve naučnoistraživačke poduhvate oko 600 darovitih srednjoškolaca.

Predrag Vujanac http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/414556/Petnica-postala-grad-duhova

Advertisements

7 Responses to Када не ради Петница ради песница – ово није песмица

  1. Varagić Nikola каже:

    SRBIJA DOBIJA NOVOG TAJKUNA

    ČEDA ŠIRI BIZNIS: Kupio preduzeće najboljeg gazde u Srbiji!

    Firma SHSF, čiji je suvlasnik lider LDP, prošle nedelje kupila fabriku „Kirka-Suri“, čiji je bivši vlasnik Slobodan Janjušević radnicima poklonio na desetine kuća, stanova, beskamatnih kredita…

    „Agroposlovi“, čiji je Jovanović suvlasnik, traže 200 miliona dinara od Fonda za razvoj za refinansiranje kredita, a preko firme SHSF kupuje „Kirku“

    BEOGRAD – Ima se, može se.
    Lider LDP Čedomir Jovanović, uprkos krizi, širi svoju poslovnu imperiju pošto je firma SHSF, čiji je on suvlasnik, prošle nedelje kupila „Kirka-Suri“, fabriku kotlova i energetske opreme iz Krnjače. Jovanović je iskeširao novac i „uleteo“ u novi biznis, dok istovremeno pokušava da izvuče novac iz države za vraćanje dugova. Naime, firma „Agroposlovi“, čiji je on jedan od vlasnika, a supruga Jelena direktor, zatražila je od Fonda za razvoj 200 miliona dinara za refinansiranje postojećih kredita.

    Zna šta kupuje

    Iako su „Agroposlovi“ konkurisali za kreditnu podršku države u septembru, Jovanović preko druge firme SHSF u oktobru kupuje uspešnu fabriku, čijeg su bivšeg vlasnika Slobodana Janjuševića zaposleni proglasili za najboljeg gazdu u Srbiji pošto im je uz redovne i pristojne plate podelio na desetine kuća, stanova, automobila, beskamatnih kredita…

    Prema dokumentaciji Agencije za privredne registre (APR), izmena vlasništva u „Kirki“ izvršena je 16. oktobra.
    – Slobodan je preminuo septembra 2011. i vođenje fabrikom preuzela je njegova supruga Slavica Janjušević, koja je Jovanoviću prodala „Kirku“ – priča izvor Kurira.

    Inače, Slobodan Janjušević uspeo je da napravi firmu u kojoj bi svaki metalski radnik ili inženjer poželeo da radi, ne samo zbog prilike da reši egzistencijalne probleme već i zbog međuljudskih odnosa u fabrici, koja je imala kvalitetnu proizvodnju, osvojeno tržište, 120 radnika i najmanje 150 kooperanata. Govorio je da nikad ne bi spiskao milione evra na jahtu a da prethodno nije rešio probleme svojih radnika – dao je 15 beskamatnih kredita na 100 godina, finansirao kupovinu placa i izgradnju 35 kuća, kupio više od 10 stanova…

    – Moja firma je moja porodica. Zar bih mogao da zbrinjavam neke daleke, još nerođene potomke, da gomilam bogatstvo i nemilice ga razbacujem a da istovremeno gledam kako njihova deca gladuju? Pre bih se ubio kad bih, recimo, spiskao milione evra na neku luksuznu jahtu a nisam rešio njihove egzistencijalne probleme – rekao je pre tri godine u jednom intervjuu Janjušević. Firmu je otvorio početkom devedesetih i od početka se trudio da pomogne svim radnicima, od kojih je čak četvrtina vozila službena kola.

    Gazda kakvog nema

    – Niti su meni svrake popile mozak, niti imam para za razbacivanje. Jednostavno, važna mi je produktivnost, iskrenost i poverenje, jer bez toga nema rezultata. S druge strane, koliko god da su pare važne, meni nikad nisu bile na prvom mestu. Teško onome kome su pare jedina svrha života – kazao je Janjušević, koji je na razna sponzorstva i donacije dao više od 300.000 evra.

    Radnici su ga cenili, dolazili nasmejani na posao i davali maksimum.
    – Najlepši je osećaj kada znate da niste sami, da iza sebe imate veliku porodicu koja vas nikad neće ostaviti na cedilu – rekao je Dubravko Pašić, elektrozavarivač koji je u firmi „Kirka-Suri“ od osnivanja i među prvima dobio besplatni plac u Borči za izgradnju kuće i svu pomoć u njenoj izgradnji.

    Uskoro možda slede promene…

    Uspešni

    „Kirka“ za četiri godine zaradila više od pola miliona evra
    Prema podacima sa sajta APR, firma „Kirka-Suri“ je za četiri godine (2009-2012) prihodovala 2,1 milijardu dinara (oko 19 miliona evra), a ostvarila čistu zaradu od 65,5 miliona dinara, što je oko 570.000 evra.

    http://www.kurir-info.rs/ceda-siri-biznis-kupio-preduzece-najboljeg-gazde-u-srbiji-clanak-1050959

  2. Varagić Nikola каже:

    Srbija najkorumpiranija

    AUTOR: FONET

    Srbija je po korupciji u poslovanju vodeća zemlja u regionu, a slede je Albanija i Hrvatska na trećem mestu, navodi se u zajedničkom izveštaju Kancelarije Ujedinjenih nacija (UN) za droge i kriminal i Evropske komisije, koji je danas predstavljen u Briselu.

    Izveštaj pod nazivom „Poslovanje, korupcija i kriminal na zapadnom Balkanu: uticaj podmićivanja i drugih oblika kriminala na privatno preduzetništvo“ urađeno je na osnovu razgovora sa više od 12.700 kompanija i pokazuje da je korupcija treća najveća prepreka poslovanju u regionu.

    Podmićivanje u regionu u proseku iznosi 10,2 odsto, što znači da je otprilike svaka deseta kompanija, u pet sektora obuhvaćenih istraživanjem, dala mito državnim službenicima u proteklih godinu dana.

    Praćeni su sektori proizvodnje, građevinarstva, trgovine, ugostiteljstva i transporta.

    U Srbiji je taj procenat najviši i iznosi 17 odsto, u Albaniji 15,7, u Hrvatskoj 10,7 odsto, a sledi Bosna i Hercegovina sa 10,4 odsto.

    Na podmićivanje u Makedoniji bilo je „prisiljeno“ šest odsto kompanija, a najmanje problema imale su kompanije na Kosovu i u Crnoj Gori, 3,2 odsto.

    Mito se najčešće daje u obliku gotovine, više od trećine, a u ostalim slučajevima kao plaćena hrana, piće ili neka druga roba.

    U deset odsto slučajeva korupcija je bila u obliku razmene usluga.

    Prosečni iznos mita u regionu je 881 evro, a najviši iznos se plaća na Kosovu 1.787 evra.

    Prosek u Hrvatskoj je 395 evra, u BiH 327, u Srbiji 935, u Albaniji 904, u Crnoj Gori 830, a Makedoniji 689 evra.

    Podmićivanje se najčešće koristi radi ubrzanja procedura, boljeg tretmana i finalizacije postupka, a često i kako bi se osigurala naklonost službenika za buduću saradnju.

    Najčešće se podmićuju predstavnici lokalnih i regionalnih vlasti, službenici poreskih i carinskih službi, kao i službenici kompanija za pružanje komunalnih usluga.

    Često se podmićuju i policajci, službenici inspektorata, katastarskih kancelarija i zdravstva.

    Manje od dva odsto preduzetnika je odlučilo da prijavi službenike koji su tražili mito, a šest odsto je odustalo od od investicija, pokazuje izveštaj.

    http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/srbija_najkorumpiranija.83.html?news_id=67290#sthash.xbhf8Jgj.dpuf

  3. Varagić Nikola каже:

    Megapetnica

    Jana Baćević

    Prošle nedelje srpskim medijima odjeknula je vest da je rektor Univerziteta Megatrend, Mića Jovanović, ponudio ministru prosvete Tomislavu Jovanoviću da “spase Petnicu“. Nedugo zatim, usledila je izjava ministra prosvete da “Petnica nije na prodaju”, a nakon toga i saopštenje iz same Istraživačke stanice Petnica u kome se kaže da stanica raspisuje konkurs za prijave za narednu godinu nezavisno od finansijskih teškoća, te da se nadaju da će se “prilike promeniti”.

    Svako ko do sada nije oguglao na sunovrat medijskog (i drugih javnih) diskursa u Srbiji mogao je u ovim vestima primetiti bar nekoliko nedoslednosti. Naime, Istraživačka stanica Petnica (ISP) je nezavisna organizacija koja se bavi naučnim obrazovanjem, prvenstveno srednjoškolaca. Kao takva, ISP dobija donacije od Vlade Republike Srbije, kao i od niza drugih – stranih i domaćih – donatora. Uzevši u obzir da ova vrsta donatorstva ne podrazumeva raspolaganje imovinom, Republika Srbija nije i ne može biti u poziciji da “proda Petnicu” – između ostalog, zato što nije njen vlasnik. Isto tako donacije, nezavisno od iznosa koje bi Petnica mogla dobiti od privatnog pravnog lica – kao što je Univerzitet Megatrend – teško se mogu izjednačiti sa “spasenjem”. Na kraju, i ne najmanje važno, ISP je neprofitno udruženje – što znači da (makar u principu) ne postoji višak kapitala koji se može iskoristiti da se programi finansiraju dok se “prilike ne promene”. O čemu se zapravo radi u “slučaju Megapetnica”?

    Kao što često biva, reakcije na određenu vest mogu nam reći mnogo više o suštini problema nego sama vest. Osvrnuću se zato na dve (iz moje perspektive najčešće) reakcije na ove vesti, u obliku u kom su se pojavile u socijalnim medijima. Na jednoj strani su – donekle očekivani – šok, zgražavanje i principijelni otpor, koji pomenuti predlog vide kao uništavanje ili “prodaju” istraživačke stanice. Na drugoj su (rekla bih, bar delimično cinični) komentari poput “pa šta fali da Megatrend finansira Petnicu, kad već država neće”. Oba pristupa, međutim, propuštaju da uvide ključni problem, koji leži u načinu na koji se misli o ulozi i funkciji obrazovanja u društvu.

    Kritičari predloga rektora Jovanovića uglavnom se osećaju pogođenima idejom da privatni univerzitet čije ime teško da evocira visoke akademske standarde (priča se da studenti koji ga pohađaju iz milošte univerzitet zovu “Megableja”) može da bude doveden u (blisku) vezu sa institucijom koja je već godinama sinonim za vrhunsko vanškolsko obrazovanje u regionu. Ovaj tip reakcije zasnovan je na pretpostavci da Megatrend i Petnica predstavljaju dva radikalno suprotstavljena koncepta obrazovanja. Na prvi pogled, to je svakako tačno.

    Univerzitet Megatrend je posledica liberalizacije tržišta visokog obrazovanja koja je Srbiju zahvatila još za vremena Slobodana Miloševića, ali dobila dodatni zamah nakon prevrata Petog oktobra. Slično mnogim drugim privatnim univerzitetima, Megatrend je nastao sa ciljem da profitira od potencijalnih studenata čiji socioekonomski položaj omogućava da njihovi roditelji mogu da im plate studije, ali čiji rezultati tokom prethodnog školovanja i/ili uspeh na prijemnim ispitima nisu bili dovoljni da im omoguće upis na jedan od državnih univerziteta. Sa tim ciljem, Megatrend nudi prvenstveno programe za koje se pretpostavlja da će roditelji ovakvih potencijalnih studenata želeti da finansiraju – “poslovne studije”, međunarodnu ekonomiju, upravu i bezbednost, informacione tehnologije i nekoliko opštih smerova za koje se uvek nađu kandidati, kao što su kultura i mediji ili umetnost.

    Istraživačka stanica Petnica je, sa druge strane, udruženje građana osnovano ranih osamdesetih godina 20. veka kao inicijativa male grupe entuzijasta, koji su zaključili da tadašnji sistem srednjeg i osnovnog obrazovanja ne nudi dovoljno mogućnosti učenicima zainteresovanim da saznaju više o nauci i istraživačkom radu. Mada se u međuvremenu razvila u vodeću instituciju za vanškolsko naučno obrazovanje u regionu i počela da naplaćuje učešće na sopstvenim programima, Petnica je održala usmerenje ka učenicima iz manjih i siromašnih sredina, gde se pretpostavlja da uslovi za bavljenje naukom nisu posebno povoljni. Pored interdisciplinarnih i programa za nastavnike, srž Petnice čine seminari za učenike srednjih škola iz naučnih disciplina poput astronomije, biohemije, geologije, fizike, lingvistike, psihologije i socijalne antropologije.

    Međutim, uprkos različitim metodima, pristupima, pa i ciljnim grupama, Megatrend i Petnica dele dublju sličnost: obe institucije nastale su, zapravo, kao odgovor na nedostatke obrazovnog sistema u Srbiji. Samim time, obe institucije zavisne su od države, mada na različite načine. Kod Petnice je linija nešto direktnija, naročito nakon 2000. godine, od kada je država ponovo postala jedan od vodećih investitora ISP – uključujući i nedavno završenu temeljnu rekonstrukciju i izgradnju novih objekata u stanici. Megatrend, s druge strane, zavisi od toga da država ne investira u visoko obrazovanje, te tako posredno obezbedi priliv “viška” studenata za koje “nema mesta” na državnim univerzitetima (a i da ne primenjuje previše dosledno sopstvena akreditacijska pravila, koja bi verovatno dovela do zatvaranja bar nekih programa). Veze između ovih institucija i države bile su i ekspliciran(ij)e u različitim periodima: na primer, direktor ISP bio je pomoćnik ministra prosvete u vladi Zorana Đinđića, dok je ministar prosvete u prethodna dva saziva Vlade Srbije imao poziciju profesora na Univerzitetu Megatrend. Dakle, mada se na prvi pogled razlikuju, i Megatrend i Petnica pokrivaju “rupe” državnog visokog obrazovanja; prvi osigurava pristup visokom obrazovanju onima koji to mogu da priušte, a druga osigurava priliv motivisanog i kvalifikovanog mladog naučnog kadra čiji se kasniji uspesi (najčešće u inostranstvu) koriste kao ilustracija teze o visokom kvalitetu naučnog obrazovanja u Srbiji.

    Samim time, podržavanje “rešenja” u kome Megatrend “finansira” ISP, te zatim zapošljava najtalentovanije polaznike/ce na sopstvenim programima, znači i pristajanje na državnu nebrigu o obrazovanju i na prebacivanje lopte privatnom i civilnom sektoru, odnosno, u ovom slučaju, njihovoj kombinaciji. Problem sa ovom vrstom “privatno-javnog partnerstva” (public-private partnership) toliko omiljenog među zagovornicima privatizacije (svega) je, između ostalog, to što podrazumeva pravila igre koja su daleko od kontrole javnosti. U ovom konkretnom primeru, ne treba mnogo istraživačke mašte da bi se pretpostavilo šta bi bio ishod privatizacije naučnog obrazovanja. Osnovna funkcija privatnih univerziteta, setimo se, jeste da generišu profit ili makar obrt kroz prodaju obrazovnih usluga (razlika između profitnih i neprofitnih privatnih obrazovnih institucija nije značajna u Srbiji). Jednostavnije rečeno: Megatrend treba – i mora – da se ponaša kao kompanija na tržištu. To znači da na njemu teško da može da bude mnogo prostora za discipline koje koštaju a ne donose zaradu, poput, na primer, astronomije ili arheologije.

    Ovo nas dovodi i do ključnog problema celog “slučaja Megapetnica”. Izjednačavanje uloge obrazovanja sa proizvodnjom kadrova koji će se zapošljavati na univerzitetima u zemlji (te tako valjda sprečiti čuveni “odliv mozgova”) je ne samo odraz nacionalizma, već i gluposti – prvenstveno zato što znači odbijanje da se spozna odnos između uzroka i posledice (što je, slučajno, baš jedna od stvari kojima se nauka bavi). Naučnici se ne “odlivaju” iz Srbije zato što “nema posla”, što bi se možda i dalo rešiti njihovim “udomljavanjem” na Megatrendu, već zato što su – i kada posla ima – uslovi u kojima “mladi talenti” rade daleko od povoljnih. U prirodnim naukama često nedostaju i osnovne komponente za istraživački rad: oprema, hemikalije. U društvenim, postoji manjak ili vrlo selektivna dostupnost savremene literature ili sredstava za učešće na konferencijama ili međunarodnim forumima. U gotovo svim disciplinama, mladi istraživači suočeni su sa preopterećenošću radnim obavezama (od njih se uglavnom se očekuje da drže predavanja na osnovnim studijama), različitim vrstama političkih i/ili hijerarhijskih pritisaka, i – konačno i ne najmanje važno – rastućim očekivanjima da sopstvenu vrednost dokazuju na tržištu, bilo ono lokalno tržište rada ili međunarodno tržište naučne produkcije. Mada su mnogi od ovih problema manifestacije širih globalnih trendova, “megapetničenje” bi značilo njihovo svođenje na “tehničku” stranu, za koju se naivno pretpostavlja da rešiva prebacivanjem privatnog novca iz jedne ruke u drugu, i, samim time, izmeštanje pitanja obrazovanja – pa i naučnog obrazovanja – iz domena javne rasprave u domen privatnih interesa.

    Slučaj Megapetnica, stoga, ukazuje na strukturne probleme potencijalno opasnije od manjka sredstava za programe za talentovane srednjoškolce ili devalvacije statusa visokog obrazovanja. S jedne strane, tu je sklonost da se pitanja obrazovanja svode na “praktična” pitanja – na primer, da li će biti dovoljno novca, ili dovoljno radnih mesta, izbegavajući diskusiju o tome odakle novac dolazi, ili ko formira politike zapošljavanja. S druge strane, i kada javne diskusije uključe principe, o ulozi obrazovanja se gotovo nikada ne govori izvan krute dihotomije neokonzervativizma i neoliberalizma, između žala za “zlatnim dobom” (elitnog) obrazovanja i slepog poverenja u mogućnost tržišta da reguliše problem kad, eto, već nema ko drugi. Ako, da parafraziram de Mestra, svaki narod dobija školstvo kakvo je zaslužio, ostaje samo da se nadamo da Megapetnica neće postati slika i prilika obrazovanja u Srbiji.

    Autorka je istraživačica na Department of Education, Aarhus University, u Kopenhagenu, Danska.

    Peščanik.net, 03.11.2013.
    http://pescanik.net/2013/11/megapetnica/

  4. […] Када не ради Петница ради песница – ово није песмица […]

  5. […] Када не ради Петница ради песница – ово није песмица […]

  6. […] Када не ради Петница ради песница – ово није песмица […]

  7. […] Када не ради Петница ради песница – ово није песмица […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: