Дијалог са идејним противником

Лав Шестов

“Успомени на великог философа (Едмунд Хусерл)“

 

…Макс Шелер ми се током нашег последњег сусрета, две недеље пре његове смрти, усред разговора обратио питањем: “Зашто сте с таквом страшћу обрушили на Хусерла?“ Сам Хусерл, када сам га обишао у Фрајбургу, представљајући ме америчким професорима философије који су код њега допутовали, рекао је: “Ето какав је мој колега; нико ме никада тако оштро није напао као он – и отуда је потекло наше пријатељство.“

…Хусерла, пре свега, занима истина, а на тлу трагања за истином не само да је могуће него је готово неопходно дружење са идејним противником…

…Већ тада ме је пријатно изненадила Хусерлова жеља да се сретне са одлучним идејним противником: јер је то тако ретко да скоро никада не бива…

…“Уверио сам се да ако је савремена философија последња реч коју о суштаству знања треба рећи људима, онда ми знања немамо… Одлучио сам да све постојеће теорије сазнања подвргнем беспоштедној и суровој критици“ – приближно овим речима говорио ми је Хусерл о изворима његове тако смеле и оригиналне философије.

…Рекао сам му: “Оштрина мојих напада не само да не ослабљује него, обрнуто, подвлачи огромни значај онога што сте ви урадили у философији… устати чак више не против вас него против онога што се сматрало и до сада се сматра вечно неоспорном основом сваке философије, сваког мишљења: устати против самоочигледности.“

…Од Шекспира сам се бацио на Канта који је са непоновљивим умећем своје Критике чистог ума и у својим чувеним постулатима покушао да закрпи и на векове је закрпио пукотине бића, које је открила његова властика Критика чистог ума. Али Кант није могао да пружи одговоре на моја питања. Моја пажња се тада усмерила на другу страну – ка Светом писму. Али зар Свето писмо може да издржи суочење са самоочигледним истинама?

…Скоро сви моји разговори са Хусерлом вођени су на ове теме. Када је допутовао у Париз и на мој позив дошао к мени, одмах је након ручка (кога он као да није ни приметио, који за њега као да није постојао) ушао са мном у посебну собу и започео философски разговор.

…Платон, “принуђен самом истином“ (Аристотелов израз), није могао да не каже, није могао да не мисли да су Сократа отровали. Али, у свим његовим списима чује се и чуло се само једно питање: да ли заиста у свету постоји таква сила, таква власт којој је коначно и заувек дато да нас присили да се сложимо са тим да су Сократа отровали? Он је био уверен да је “истина“: отровали су пса, једнако као и “истина“: отровали су Сократа – заувек заштићена од сваког људског и божанског приговора. Кукута не раликује пса од Сократа и ми смо, самом истином принуђени, такође дужни да не правимо никакву разлику између Сократа и пса. Када сам то рекао Хусерлу, очекивао сам да ће екслодирати од негодовања. Али се десило другачије: сав се претворио у уво, заправо негде у дубини душе он је већ одавно прозрео да је аристотеловско “самом истином принуђени“ у себи крило неку лаж и издају…

…Ускоро, након појављивања мог “Парменида“ у Логосу, он ми је писао: “Ваши путеви – нису моји путеви, али вашу проблематику разумем и ценим.“ Једном ми је рекао: “То што ви чините ја такође називам науком.“ Тада сам схватио ту чудну чињеницу да је Хусерл за време мог кратког боравка у Фрајбургу, сазнавши од мене да уопште нисам читао Кјеркегора, са загонетном упорношћу почео не да моли него да од мене захтева да се упознам са делима данског мислиоца. Како се десило да човек, који је читав свој живот ставио у славу ума, могао да ме гура ка Кјеркегору који је састављао химне Апсурду?

…На питање: шта је философија? – сам Хусерл одговара: “Философија је наука о истинским начелима, о изворима, коренима свих ствари… Наука је рекла своју реч – од тог тренутка мудрост је обавезна да учи код ње… Светоназори могу да се споре, само наука може да решава и њено решење носи печат вечности.“

…У другом тому “Логичких истраживања“ Хусерл ту исту мисао формулише мирнијијим али не мање снажним изразом: “Никада нећемо дозволити да је психолошки могуће оно што је логички или геометријски бесмислено.“

…У својој тежњи да философију начини науком о апсолутним истинама, Хусерл не познаје никакву меру.

…По Хусерлу Ум ће одлучити која религија има значаја, у којој религији се чуо глас Бога, и како Ум каже тако ће бити.

…Кјеркегор ту уводи у философију оно што сам назива “вером“ и што одређује као “безумну борбу за могуће“, тј. за могућност немогућег, отворено се ослањајући на речи Светог писма – мудрост људска је лудост пред Богом.

…Хусерл ми је упорно препоручивао да читам Кјеркегора… Између Хусерловог учења, с једне стране, и учења Ничеа и Кјеркегора са друге стране, постоји најдубље унутрашње сродство. Апсолутизујући истину, Хусерл је био принуђен да релативизује биће, тачније људски живот. То је био принуђен да учини и Ниче.

…Са Хусерлом о Ничео никада нисам имао прилике да разговарам: могуће је, чак је вероватно, да је Хусерл слабо познавао Ничеа… Обојица су се безгранично поверавала уму…

…Сам Ниче, који је тако жестоко нападао морал робова, побожно се смирио пред судбином – наш ум и оно знање које нам прибавља ум откривају нам истине које нису неодољиве само за нас него и за анђеле и богове. Ниче, као и Хусерл, осећали су да су они ту нерањиви: они стоје под заштитом самоочигледности.

…Кјеркегор одлично познаје власт самоочигледних истина над људима: он ју је, као ретко ко, искусио на самом себи. Па ипак, надахнут Светим писмом, он чини грандиозан покушај превладавања самоочигледности, којима супроставља – као приговор – велику људску патњу и оне ужасе којима је испуњен наш живот.

…Европска мисао, зачарана самоочигледностима, сматра да се уздиже изнад “откривене“ истине за коју су људске сузе моћније него нужности откривене очигледностима и која обзнањује да кроз сузе, које призивају Творца, а не кроз ум који пропитује “дато“, води пут до почетка, извора, до корена живота.

…Мора се или асполутизовати истина а релативизовати живот, или се одрећи покоравању принуђујућој истини да би се спасио људски живот…

…Хусерл је то осећао са свом проницљивошћу философског генија. Стога је он тако упорно усмеравао мене на Кјеркегора, у коме сам ја открио двојника Достојевском – који је својим списима у мени подржавао спремност да ступим у борбу са Хусерлом: ко је могао помислити да ће философ упутити на свог одлучног идејног противника?

…Сматрам се бескрајно дужним Хусерлу који ме је снагом своје незадрживе мисли присилио да почнем борбу тамо где сви ми “рачунамо“ да нема никаквих нада у могућност победе. Али, да би се борили са самоочигледностима, нужно је престати “рачунати“. Томе ме је научио Хусерл, против кога сам морао да се побуним, мада сам видео и настављам да гледам у њему великог, највећег философа новог доба.

***

Лав Шестов

“Николај Берђајев, Гносис и егзистенцијална философија“

Николај Берђајев је несумњиво први руски мислилац који је натерао људе да га слушају, и то не само у домовини, већ и у Eвропи.

…Сада је у немачкој философији јасно обележено стремљење повратка Канта: дела Јасперса, Хартмана, Хајдегера, довољно о томе сведоче. Хусерл је обележио почетак тог покрета. Последња књига Берђајева, који је увек показивао склоност према Кантовим идејама, у том смислу не заостаје за књигама немачких философа.

…У Берђајевљевом “Човековом позвању“ читамо: “Морална свест је почела од Божјег питања: ‘Каине, где је брат твој Авељ?’ оно ће се завршити другим Божјим питањем: ‘Авеље, где је брат твој Каин?“’ Ми знамо шта је Каин одгoворио Богу: зар сам ја чувар брата својега. Али, шта може да одговори Авељ? Берђајев пише: “Победа над мрачном слободом Богу је немогућа, јер ту слободу није Бог саздао и она је укорењена у небићу.“ Али како се од човека може тражити или очекивати да уради оно што ни Бог не може да уради? Може ли било ко да учини оно што не може Бог? Берђајев тврди да Христ Богочовек то може да учини. Откуд он то зна? Какав нам то гносис овде открива истину? Ако рачуна на “знање“ са његовим “могућим“ и “немогућим“ – онда се о Христу мора рећи исто што је Берђајев рекао о Богу: није он створио слободу, не може он њоме да влада и управља. Али такву пробу “гносис“ не може да издржи. Теодикеја Бемеа и Берђајева, који Бемеа у свему следи, полази од “знања“ о немоћи Бога – у свету се обрело Ништа, слобода која није с Богом створена и свет је зато добар, јер Бог није свемоћан. Слобода (која није створена од Бога) чини могућим зло. Гносис остаје при своме – та могућност уопште није нешто негативно, већ нешто позитивно… Он такође поуздано “зна“ да је пали човек, тј. човек који је сазнао и добро и зло, изнад невиног човека, јер му се више разоткрило…

…Берђајев није чуо питање Достојевског: зашто сазнавати то ђавоље добро  зло, ако то толико скупо кошта?

Зар није јасно – чак и слепцу – да је све онако као што каже Берђајев?

…Непроменљивост Бога значи да све, чак и истине које је он створио, остају у његовој власти и повинују се Њему. Неко ће рећи да је то самовоља: најстрашније што се може смислити. И заиста, за нас – то је самовоља, и за нас је самовоља безумно страшна. Међутим, “с оне старне добра и зла“, за бића која, другим речима, нису окусила плодова сазнања, за бића укључена у првобитно “добро веома“ – самовоља се подудара са слободом…

…И рече безумник у срцу своме – нема Бога. “Искуство“ – против “искуства“. Коме дати предност?”

…Зашто Берђајев и Кант ћуте о томе да је Бог вратио Јову све што је овај изгубио? Зашто они ограничавају улогу Бога чисто моралним деловањем? Одговор: гносис је преузео своја права, због тога су исправили библијско приповедање – једино такво схватање Писма, у коме се не претпоставља ништа што вређа наше сазнање, јесте схватање у духу и истини. Хегел је то формулисао овако – чудо је насиље над духом, чудо је насиље над природном везом појава

…Егзистенцијална философија се ослања на Апсурд и не само што то не скрива, већ у свакој прилици наглашава.

…Творац је саздао слободног човека и његова слобода се и састојала управо у томе да он није имао потребе ни за знањем, ни за разликовањем добра и зла. Почетак сваког знања јесте страх. Слободан човек се не боји, ничега се не боји, слободан човек не пита, не осврће се – због тога се његов однос са према Богу не изражава знањем, већ вером. Вера и јесте она слобода коју је Творац удахнуо у човека заједно са животом.

…И ја мислим да се Берђајев, када, и ако буде морао да суочи гносис и егзистенцијалну философију, ни сам неће колебати у избору. Почетак мудрости јесте страх од Бога, а не страх од Ништа. Слобода, пак, не долази човеку од знања, већ од вере која отклања све наше страхове.

***

Николај Берђајев

чланак написан после смрти Лава Шестова

…За Лава Шестова људска трагедија, ужаси и патње људског живота, доживљај безнадежности, били су источник философије.

…Спиноза је био његов непријатељ са којим се борио читавог свог живота као са саблазни. Спиноза је представник људског ума, разоритељ откривења. Па ипак је Лав Шестов веома волео Спинозу, стално га помињао и често наводио.

…Шестов је био потпуни обузет том мишљу да је грехопад повезан са сазнањем, са сазнањем добра и зла… Шестов у суштини уопште није против научног сазнања, није против ума и у свакодневном животу. Он је против претензије науке и ума да реши питање о Богу.

…По њему, ако Бог постоји, онда су отворене све могућности, онда истине ума престају да буду неминовне и ужаси живота су победиви… Не ослобађа ум, ни морал, ни људска активност, него вера.

…Шестов се борио за личност, за индивидуално-непоновљиво а против власти општег. Његов главни непријатељ био је Хегел и хегеловски универзални дух… У тој борби против власти општеобавезујућег он је био тако радикалан да оно што је исправно и спасавајуће за једног он није сматрао исправним и обавезујућим за другог. Он је, у суштини, мислио да сваки човек има своју личну судбину.

Сада није тренутак да критикујем философију мог старог пријатеља Лава Шестова. Само бих желео једно да кажем. Веома саосећам са проблематиком Лава Шестова и близак ми је мотив његове борбе против власти “општег“ над људским животом. Али сам се с њим увек разилазио у оцени сазнања – ја и сазнању не видим источник нужности која притиска наш живот. Само егзистенцијална философија може да објасни у чему је ту ствар. Књиге Л. Шестова помажу да се да одговор на основно питање људског бивствовања, оне имају егзистенцијални значај.

Из књиге:

“Умозрење и Откривење“, Лав Шестов, Плато Београд 2003.

>

>>

>>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

11 Responses to Дијалог са идејним противником

  1. Varagić Nikola каже:

    31/10/2013

    Nataša B. Odalović

    Ljudi odlaze i dolaze…

    „Kad Bog ne bi postojao, sve bi bilo dozvoljeno“, napisao je Dostojevski. „Bog ne egzistira, sve je dozvoljeno“, smatrali su egzistencijalisti. Sartr je zagovarao ideju autonomije volje, prema kojoj moral potiče od naše mogućnosti da sami biramo u stvarnosti, jer čovek je ono što od sebe načini, čovek je odgovoran za ono što jeste.

    Čovek je, dakle, zaključuje Sartr, osuđen na slobodu. Junaci Sartrovih drama mnogo govore, jer je za Sartra sama reč – čin. „Pisac koji zauzima stanovišta politička, društvena i književna treba da deluje samo pomoću sredstava koja su mu svojstvena, pomoću reči. Pisac treba da odbije da ga pretvore u instituciju.“

    A istina za Sartra? „Budi prijatelj istine do mučeništva, ali ne budi Njen zaštitnik do netrpeljivosti.“

    Drugi egzistencijalista, Alber Kami u „Strancu“, piše o činovniku Mersou, o običnom čoveku koji nije plakao na pogrebu svoje majke. Kasnije apsurdno upada u slučajnu tuču, dešava se ubistvo, Merso zaglavi zatvor. Tužilaštvo na suđenju naglašava da je reč o bezosećajnom čoveku, jer nije plakao na majčinoj sahrani. Merso biva osuđen na smrt. Čovek koga sve to kao da se nije ticalo, kao da se dešavalo nekom strancu, koji je on bio sebi oduvek. Merso se razjari jedino kada ispovednik dođe da mu ponudi utehu: „Ja sam osuđen na smrt jer nisam plakao na pogrebu svoje majke.“

    Kami smatra da je Merso osuđen jer ga nisu razumeli. Merso je bio proživeo kako je mogao, a potpuno oslobođen iluzija. Zato „Stranac“ svešteniku na kraju dovikuje: „Ako me gomila pre pogubljenja dočeka povicima mržnje, to će me, unekoliko, učiniti srećnim.“ Nemali broj ljudi plače na sahranama, jer se to od njih očekuje. Nemali broj ljudi ogovara pokojnike, jer se to od njih očekuje. Nemali broj ljudi patetično hvale pokojnike…

    Sartrov čovek ne čini ono što se od njega očekuje. Kamijev Merso ne ume da raspozna šta se, a i zašto bi se od njega nešto očekivalo. Čovek je ono što sam izabere da bude. I dobro i loše. Egzistencijalizam je ostao blizak onima koji su sa mučninom zapitani o čoveku kao egzistenciji, i čoveku kao biću – a biće čovek postaje tek svojom smrću. Egzistencijalizam je utočište onih koji ne bi da sude čovekovim postupcima, a niti bi da ih opravdavaju. Suđenje ili amnestiranje, optužbe živima, a naročito ispoljavanje mržnje prema mrtvima, pripadaju sferama filistro-sudijskog, ili, u drugom smislu, religioznog, priči o raju i paklu, strahu od kazne Božije. Mada i u toj poslednjoj priči, oni koji sude ljudima nakon njihove smrti, a za života, takvi se najčešće nisu usudili ni da im se obrate, ili zaboravljaju da čak i u hrišćanstvu, na kraju svega stoji priča o kamenu. Ko nema greha, neka se prvi baci kamenom na izvikane grešnike.

    Svako je odgovoran za svoje postupke. Kome? Vremenu u kojem je živeo. Čovek je sam odgovoran za ono što je postao. Šta je postao? Čovek je bačen u svet. Šta god da je postao, ne bi trebalo mnogo mudrovati oko toga. Svako mudrovanje je mudrovanje o sebi, a ne o drugom. Samosvest treba Drugoga, kako bi pokazala i dokazala svoje postojanje. „Pakao – to je Drugi“, tako se često citira, ali šta je pravo značenje? Pogled (uviđanje) Drugog naš je izvorni pad, jer krade i transcendira naš svet. I to je tako mazohistički normalno, i to je i Njegoševo, ako hoćete „Što je čovjek, a mora bit čovjek“, i to je to, što reče F. Selin u „Crkvi“: „To je neki momak bez kolektivnog značaja, jedva neka individua.“ Taj citat stoji na početku Sartrove „Mučnine“, kao delfijski zapis na vratima Hrama. Da, a postoje individue od kolektivnog značaja, dobrog ili rđavog, ali u čemu je, pod vidom večnosti razlika sa tim Selinovim momkom? Ko će da sudi o tome? Ko da baci kamen?

    Krajem oktobra u Beogradu su preminula dvojica ljudi. Aleksandar Tijanić. Srđa Popović. „Kad umre čovek, i moje srce rušno je.“ (M. Nastasijević)

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/ljudi_odlaze_i_dolaze.891.html?news_id=270246#sthash.06F70uvU.dpuf

  2. Varagić Nikola каже:

    Владимир Димитријевић: Писмо Архимандриту Сави Јањићу

    Уважени оче архимандрите,

    Дуго сам се двоумио да ли да Вам напишем ово писмо. Оно што ме је у томе ометало свакако је наше дугогодишње познанство, па и духовна блискост, коју сам осећао према Вама (чинило ми се – и Ви према мени). Нисам знао да ли да пишем човеку кога више не могу да препознам, бар кад су јавни иступи у питању. Јер, као што се сећате, када је изашла Ваша књига о екуменизму, био сам тај који је написао, у часопису „Византијско огледало“, њен најобимнији приказ.

    Касније смо заједно држали предавања и трибине – од оне о хришћанству и рокенролу у Ваљеву до оне о Светом Николају Жичком о екуменизму у Чачку. Био сам одушевљен Вашом „сајбер монк“ борбом преко Интернета за истину о Космету. (…) Ћутао сам, ћутао, све док, пре десетак дана, на сајту „Живе речи утехе“, не нађох Ваше правдање патријарховог позива Србима на Космету да изађу на шиптарске изборе, као и истоветног става владике Теодосија, који је патријарховом иступу претходио. Зато сам решио да се позабавим Вашом аргументацијом – ради Истине, која нам је свима на срцу, и ради читалаца, који су, по ко зна који пут, збуњени и саблажњени ставовима црквених званичника. Не очекујем да ћете ми одговорити; ако то учините, бићу уверен да у Вама има, бар још мало, жеље за дијалогом, који нам је, у ове дане полома и слома, тако важан и насушан.

    (…) Заиста, шта да се ради, оче архимандрите? Да ли ићи путем „мирења са реалношћу“? Или нам нуде „виртуелну реалност“ уместо стварности Христове?

    Грамшијевски „дуги марш кроз институције“ у Србији је, углавном окончан. Наша није ни власт, ни највећи део парламентарне опозиције: скоро сви се слажу да је Косово „баласт“ на путу ка „евроатлантским интеграцијама“. Војска нам је разорена, судство, здравство и школство на издисају, привреда је у колапсу. Српска академија наука и уметности, осим часних изузетака, ућуткана је. Прво и основно што нам је потребно јесте да схватимо да је Империја убацила своје људе у све институције овог народа, и да су институције окупиране. „Ниједна чаша што се пије, / Ниједна тробојка што се вије, / Наша није“, рекао би Милош Црњански.

    Најстрашније је што је тако и у врху Цркве, у којој неки, вољно или невољно, сарађују са окупатором, а други уплашено ћуте (част изузецима!). Враћа се доба слично оном после укидања Пећке патријаршије, у 18. веку, када су, уместо српских архијереја, Турци послали Грке са Фанара да управљају православним, али непокорним, Србима. О фанариотским епископима Иво Андрић у својој студији о духовном животу у Босни под турском окупацијом каже: “Грчке владике биле су у Босни као и у Србији „бич за масе“. Туђе по језику и духу, гледајући у своме епископском достојанству једино извор прихода, они не само да ништа нису учинили за духовни напредак епархије која им је била поверена, већ су у многим приликама наносили штету како у материјалном тако и у моралном погледу, често радећи заједно са Турцима на штету хришћана“. Народ фанариотске владике није волео, али их је разликовао од Цркве – због попа Николе није напустио Светога Николу. И слобода је дошла, и Српска Црква се обновила.

    У овом тренутку, морамо гледати право у лица наших светаца, који су се жртвовали за веру и отаџбину. Међу њима је и Свештеномученик Платон Бањалучки, кога су усташе заклале, после тешких мучења, 1941. године, зато што није хтео да остави своју паству. Он је, у свом тексту „Српско Правосавље и нација“, поручио: “Још како је Свети Сава отпочео утврђивати Цркву у српском народу, вера је постала штит за српски народ од туђинских насртаја и прохтева. /…/ Да није било те вере, будите уверени, не би било ни гигантске борбе нашега народа са вековним непријатељима.“

    Том вером надахнути, настављамо путем Светог Саве и Светог кнеза Лазара, Богу се молећи и Небеском Србијом надахњујући. Све остало препуштамо Христу, чија је икона, по речи Владике Николаја, смештена у рам српског отачаствољубља.

    Желећи Вам, оче архимандрите, свако добро од Господа сваког добра, искрено се надам да ћемо једнога дана поново бити на путу Косовског завета.

    Са изразима поштовања према Вашем свештеном чину и надом у Ваше добре намере,

    Владимир Димитријевић

    ЦЕЛО ПИСМО: http://borbazaveru.info/content/view/6240/1/

  3. […] Дијалог са идејним противником […]

  4. […] Дијалог са идејним противником […]

  5. […] Дијалог са идејним противником […]

  6. […] Дијалог са идејним противником […]

  7. […] Дијалог са идејним противником […]

  8. […] Никола Варагић: Дијалог са идејним противником […]

  9. […] Дијалог са идејним противником […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: