Будимо људи, ми смо Срби. Брат је сваки човек. Ближњи је и странац кога не познајеш

Budimo ljudi

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ):

Ти си створен за вечност. Немој живети као пролазни, него живи као вечно биће, као вечни човек. И сваки човек поред тебе то је твој вечни брат, твој бесмртни брат, који ће с’тобом у онај свет. Господ је рекао: „Љубите ближње своје као себе саме, љубите непријатеље своје“… Ми хришћани, хришћани смо само дотле док стално водимо рат са гресима својим, са злом, са ђаволима. Свети Апостол објављује хришћанима и пише: „Наш је рат са духовима зла испод неба, са духовима таме“… Само човек који је сав обожен може истински љубити свог ближњег. Човек који љубав Божију преживљава као суштину свога срца, своје душе, свога ума, све личности своје, добија моћи да ближње своје љуби Богом, из Бога, и у Богу. Само чинећи то, човек живи, и сваки ближњи је жив за њега: у сваком ближњем он налази образ (лик) Божји, то вечно живо у човеку, то вечно Божије… Богочовечанска љубав нема граница, јер „ако љубите оне који вас љубе, какву награду имате„, вели Спаситељ (Мт.5,46)… Љубав је та која свим хришћанским врлинама даје суштину и вечну вредност. Ма која хришћанска врлина, ако нема љубав као своју суштину, без вредности је, неспасоносна је, ништа је… Никада твоје добро не остаје само твоје, увек прелази на твоје ближње. Никада човек сам не спасава себе, кад спасава себе он и другима око себе свесно и несвесно помаже у спасењу…

…Шта да кажемо о љубави према Богу и према ближњему? О, како је то велика и тешка наука, тражи рад над собом, непрекидан рад и дању и ноћу. Како је тешко волети човека у греху његовом, како је тешко волети пијаницу зато што је пијаница, како је тешко волети блудника зато што је блудник, како је тешко волети злочинца зато што је злочинац, како је тешко волети разбојника зато што је разбојник! Ко ће ми Дати те љубави? Само Ти, Господе. Ти очисти и смири срце моје да љубим ближњега свог и у греху његовом. Љубав, велики подвиг, браћо! Љубав према Богу и ближњему – тежак рад, свети рад, непрекидни рад. Ето вредноће твоје хришћанине, ето верности твоје Богу.

Милостиња, шта је милостиња? Милостиња то је језик, пламени језик прикривене милостивости и жалостивости твоје душе хришћанске. А стећи милостиво срце, тешко је, браћо. Треба дуго штавити своје срце молитвом, и подвизима, и постом, и бдењем, треба много суза да омекша срце човеково, да буде милостиво према људима, да дели и телесну милостињу и духовну милостињу. А то је рад, свети рад, велики посао: да срце своје, грубо и сурово, омекшаш и умекшаш сузама, молитвом, постом, бдењем, и свим осталим еванђелским светим подвизима.

***

AzilantiuSrbijifotoTanjug

Azilanti sinoć dobili hranu i vodu

Lajkovac – Zbog blokade koju su napravili meštani sela Vračević, azilanti smešteni u okolnim kućama ostali bez hrane i vode. Meštani sela Ušće juče ujutru blokirali su raskrsnicu puta nadomak Termoelektrane (TE) „Nikola Tesla“ nedaleko od Obrenovca ne dozvoljavajući da grupa azilanata bude smeštena u barakama u tom mestu, a jedna od baraka je sinoć bila i zapaljena. Pomoć im je ipak stigla kasno sinoć. Blokada lokalnog puta je usledila nakon celodnevne drame azilanata iz Avganistana, Pakistana i drugih država, oko 100 azilanata ostalo je juče bez hrane i pića. Tražioci azila biće smešteni i u objekte na teritoriji opština Sjenica i Tutin, na osnovu saglasnosti dobijenih od tih opština.

B92, Tanjug: www.b92.net/info/vesti/index

***

Pomoć azilantima

Akcija prikupljanja pomoći (zimske garderobe) za azilante u Bogovađi subota od 14h do 18h, „Ilegalac“ Đure Jakšića br 6, Beograd
FB:Prikupljanje zimske garderobe

***

Aleksandar R. Miletić: Zidovi mržnje

U Košicama koje su evropska prestonica kulture 2013, podignut je zid oko romskog naselja. Anticiganizam u društvima Istočne i Centralne Evrope. Romi-azilanti i Jevereji-imigranti u Nemačkoj... Iako su evropski Romi, sa stanovištva nemačkog zakonodavstva, takođe populacija prema kojoj se nemačka država ogrešila i prema kojoj postoji velika moralna odgovornost, pripadnici ove etničke grupe u domenu imigracionog zakonodavstva ne uživaju nikakve privilegije. Naprotiv, prema njima su imigraciona pravila naročito represivna i primenjuju se čak i u slučaju lica koja su uživala status azilanata i njihove dece koja su rođena u Nemačkoj i govore nemački… U Srbiji nema nijednog registrovanog političkog pokreta ili stranke koja programski ili javno istupa protiv Roma. Slučajevi Belvil, Resnik, Jabučki Rit, Zemun Polje svakako ukazuju na potencijalnu upotrebnu vrednost antiromske retorike, pa ipak nijedna politička partija u Srbiji nije nikada nastupala sa ovih pozicija; ovo važi i za najagresivnije desničarske pokrete i stranke.

Peščanik: http://pescanik.net/2013/11/zidovi-mrznje/

***

Naoružavanje tvrđave Evropa 

Beživotna tela najslabijih izvučena su iz vode nedaleko od Lampeduze. Usled masovne panike, afričke izbeglice, među kojima je bilo trudnica i dece, skakali su u more. Za mnoge je spas došao prekasno. Možemo samo da nagađamo koliko ih je bilo, jer na svaki pronađeni leš dolazi 45 onih koji su potonuli, smatra UNHCR. Da li je ovo tragedija koja je ovih dana duboko potresla Evropu? Ne, ovaj izveštaj potiče iz aprila 2011. On je karaterističan za evropsku izbegličku politiku u proteklih nekoliko godina. Ostaje još da se sa vremena na vreme upiše tačan datum i broj mrtvih. Međutim, mehanizmi koji prouzrokuju ove izbegličke drame su i dalje nepromenjeni. Zašto je to tako? Nakon što su organizacije za ljudska prava žestoko kritikovale Frontex, EU je imenovala specijalno telo za ljudska prava. Kritičarima evropske izbegličke politike i dalje nije jasno kako se izbeglice na otvorenom moru mogu odvratiti od nastavka putovanja uz istovremeno poštovanje ljudskih pravaPeščanik

Čije je more?  Lampeduza je samo jedna stanica. Na obroncima Gibraltara je nekoliko grobalja nepoznatih tela, koje je more tu izbacilo.  PressEurop – Dajte Nobelovu nagradu Lampeduzi U ovim mediteranskim vodama, sajt Tvrđava Evropa je registrovao 6.825 žrtava od 1994, od toga 2.352 samo 2011. godine. Ako uzmemo u obzir čitavu dužinu granice Evrope, od Kanarskih ostrva do Turske, broj žrtava je 19.142 od 1988. godine… још>Heribert Prantl – Nema mesta u čamcuSüddeutsche Zeitung – Čekajući zimu Peščanik

***

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ): Шта је човек без Вечнога Живота? Врећа крваве иловаче, врећа пуна црва. Шта је човек без бесмртности? Несрећа модерног и новог европског човека. Шта је он? Одбио Господа Христа, истерао Господа Христа из овога света, из просвете; деца јадна уче да нема Бога! Ко је то дао нама несрећним Србима? Европа, њена култура такозвана, њени телевизори, њене бестидности, њене срамоте, њени ужаси, то. А несрећни Срби, шта раде? Висе поред телевизора и дању и ноћу. А Црква, што га ствара вечним, што му даје Живот Вечни и Правду Вечну, увек је скоро празна. Шта је то? Јесмо ли ми род Светог Саве?

објављенo петак, 29. новембар 2013.

***

Dodatak

12.12.2013.

Azilanti iz više afričkih država, od nedavno smešteni u Obrenovcu, prisustvovali su 8. decembra svetoj liturgiji u obrenovačkom hramu.

Po završetku liturgije, sveštenstvo ih je ugostilo i poslužilo u sali crkvenog doma, a članovi hora otpevali su im nekoliko pesama iz našeg naroda i na taj način poželeli dobrodošlicu u obrenovačku crkvu.

Azilanti u crkvi u Obrenovcu

Azilanti u crkvi u Obrenovcu

Azli

Azilanti u SPC u Obrenovcu

 

9 Responses to Будимо људи, ми смо Срби. Брат је сваки човек. Ближњи је и странац кога не познајеш

  1. Varagić Nikola каже:

    Božidar Mandić

    Porodica bistrih potoka

    Mušterije

    Ja više ne vidim ljude, samo mušterije – veli mi jedan običan čovek. Kako to? – morao sam da ga pitam. Pa jednostavno, sedim po ceo dan u radnji, moram da zaradim da bih preživeo i prehranio svoju porodicu koju, uzgred, i nemam jer ih retko viđam.

    Radim … posla ima, ali nema novca. Pitam se gde je taj novac koji bi trebalo svima da pripada. Eto, taj mali majstor koji popravlja motorne testere ne zna kako da popravi život. On dobro sagledava naše stanje propasti i stradanja kroz prevaru i nepravdu. Ne može biti pravde dok intelekt razvija modele iskorištavanja i zgrtanja samo u lične svrhe. Takav svet napreduje, a nigde ne stiže. Brzina čini da se naš cilj sve više udaljava od nas samih. Civilizacija kopni jer otima sama od sebe.

    Ne rađaju se više ljudi, već mušterije. Potencijalni kupci već u pelenama predstavljaju grupu za odgajanje ka supermarketu. Eto, otkud ta reč – super. Nekad smo je koristili da bi izrazili opšte uzbuđenje i radost. Sada je samo čujemo u vidu narudžbe benzina, prodavnica, Supermena. A nikom nije super. Ljudi se sada zbližavaju da bi mogli da naplate svoje prijateljstvo. Sretneš komšiju, a osetiš kako ti naplaćuje pogled. Ne daj bože da mu kažeš dobar dan, cena prijateljstva se povećava. Nekad je naplata u novcu, nekad u emocijama.

    Kada sam prvi put čuo za reč trgovati, mislio sam da su to druženja po trgovima. Ili da je to glagol koji nas nagoni da se trgnemo iz alkohola ili od loših dela. Danas reč trgovati isključivo znači zavući crevo usisivača u tuđi džep. Moj otac je bio trgovac na veliko gvožđem. Gradio se socijalizam, puno je putovao, puno zarađivao. Na jednom takvom putu je i poginuo. Naša majka je takođe trgovala, ali na sitno. Nešto je zaradila za vreme svog života, a brat i ja sve to podelili: ušteđen novac, kuću i stan. Podelili smo onima koji nisu imali, onima koji su bežali sa ratišta. I dalje smo bogati (obojica) jer nam ne treba mnogo, jer možemo da podelimo i ukazujemo na pacifikaciju ekonomije. Lako je zaraditi koliko hoćeš para, problem nastaje kad treba da ga podeliš. Lično nemam ništa protiv divnih bogatih ljudi, moj problem je da ne mogu da odobrim da jedni drugima budemo samo mušterije.

    Ako ne odustaneš od viđenja plemenitijeg sveta, on automatski ne može biti uništen.

    Kapa je prljava, ali misli mogu da mi budu čiste.

    I kako su bliske te dve reči: mušterija i muštrati! Na našim prostorima, sad, retko ko ne bi mogao biti psihoterapeut. To svima treba. Glavna mušterija alkoholu postao je čovek. Čovek se plaši smrti, a kapital narasta kao odbrambeni mehanizam od susreta sa nestajanjem. Umesto da se množe osmesi, množi se glad za trpanjem predmeta u sebe. Nije šala kad kažem da bi moja komuna trebalo da bude na fondu, ne kulture ili ekologije, nego Ministarstva zdravlja.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/musterije.1107.html?news_id=272006#sthash.W46CCHN6.dpuf

  2. Varagić Nikola каже:

    БЕОГРАД – Државни секретар у Министарству унутрашњих послова Владимир Божовић изјавио је да ће у наредних седам дана бити решен проблем азиланата у Србији на тај начин да ће сви тражиоци азила који се налазе ван центра за азил, на отвореном или у две приватне куће код села Врачевићи, бити пребачени у друге центре.

    Ти центри су у међувремену, залагањем министра без портфеља Сулејмана Угљанина, отворени у Сјеници и Тутину, а добили смо понуду и из Новог Пазара, рекао је Божовић Танјугу.

    Он је најавио да ће сви тражиоци азила који се налазе ван центра за азил у Боговађи бити премештени у друге, новоотворене центре.

    Према речима Божовића, у кабинет министра унутрашњих послова у петак је стигао велики број мејлова, писама, позива грађана Србије који су изразили спремност да помогну азилантима и да се сместе у њиховим срединама.

    Тиме се, казао је Божовић, јасно шаље порука о гостопримљивој Србији, а не нека ружна слика која је и „због неадекватног поступања и државних органа и Комесаријата за избеглице и других била виђена ових дана у медијима”.

    Ако су грађани Лајковца и Боговађе прихватили тај центар за азиланте, онда није коректно да преко броја који је потребан и има тај центар они буду оптерећени присуством азиланата ван тог центра, рекао је Божовић.

    Он је казао да ће, с обзиром на то да постоји сагласност општине Обреновац и „апсолутно изражена жеља руководства фирме која газдује бившим хотелом Обреновац”, тај центар до даљњег остати тамо, у њему ће се смештати жене, деца, они најугроженији којима је потребно да бораве у том центру, јер су услови много бољи у односу на друге.

    Taнјуг
    објављено: 30.11.2013.

  3. Varagić Nikola каже:

    Iz hotela „Berlin“ u Sjenici pobegla 32 azilanta

    | 11. 12. 2013.

    Iz hotela „Berlin“, koji se nalazi u centru Sjenice, u noći izmedu ponedeljka i utorka pobegla su 32 azilanata koja su tu bila smeštena pre nekoliko dana, potvrdeno je danas Tanjugu u sjeničkom Komesarijatu za izbeglice.

    – Na doručku se pojavilo 70 azilanata. Izvršili smo proveru i ustanovili da ih je 32 pobeglo. Ne znam zbog čega su to uradili. Ovo je centar otvorenog tipa i nikoga ne možemo na silu zadržati – rekao je Behudin Zekić iz Komeserijata za izbeglice u Sjenici.

    U Sjenici ovih dana vlada prava polarna hladnoća, temperatura je iznosila minus 20 stepeni, a Komeserijat za izbeglice je azilantima podelio zimske jakne i obuću.

    U utorak sve azilante smeštene u Sjenici su pregledale lekarske ekipe, a kako su saopštlii, njihovo zdravstveno stanje je dobro, izuzev nekoliko njih koje muči prehlada.

    Smešteni su u potpuno nov hotelski objekat, u kome postoji visoki komfor, hotel je zagrejan, a azilantima su građani obezbedili puno tople odeće, obuće i obilje hrane.

    I rukovodstvo lokalne samouprave u Sjenici je azilantima obezbedilo preko Komesarijata sve uslove za prijatan boravak u ovom gradu, koji je, uprkos minus 21 u ponedeljak, kada su ovde pristigli 102 azilanta, primio topla srca.

    http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/426600/Iz-hotela-Berlin-u-Sjenici-pobegla-32-azilanta

  4. Varagić Nikola каже:

    „Put ka gore“

    Srecko Sekeljic

    25.11.2014.

    Tokom dugog razgovora sa Saidom, azilantom iz Sirije koji živi u okolini Beograda, u meni su počela da naviru sećanja iz školskih dana.
    Tada, sredinom devedesetih, u moje odeljenje u osnovnoj, a kasnije i u srednjoj školi u Beogradu, došlo je nekoliko novih đaka. Bila su to deca koja su sa porodicama izbegla iz Hrvatske i BiH. Setio sam se i prijatelja odavde koji su par godina kasnije, na prvoj godini fakulteta, pod zvukovima sirena za uzbunu odlučili da migriraju ka zapadu, u Evropsku uniju. Pomislio sam kako između naših porodica koje su bežale od ratova na Balkanu i migranata koji danas beže od ratova na Bliskom Istoku i u Africi, ima mnogo toga sličnog. Na prvom mestu, svi mi želimo šansu da vodimo bezbedan život, bez metaka, bombi i paljevina. Želimo da sa sebe skinemo oznaku neprijatelja, želimo da se uklopimo u društvo u kojem nećemo biti meta nasilja i progona.
    Međutim, razgovor nas je ubrzo vratio u današnje vreme, u Srbiju. Naglo sam se podsetio koliko smo Said i ja zapravo različiti: ja sam kod svoje kuće, a on ima privremeni azil. Ja se danas slobodno šetam svojim gradom, a on se krije od protesta koje moji sugrađani organizuju protiv migranata.

    Saida znam kao izuzetno inteligentnog i osećajnog studenta medicine, koji govori na tečnom srpskom jeziku i zrači svojim jedinstvenim smislom za humor. Ovde je stekao mnoge prijatelje. Budući da dobro poznaje obe kulture – onu iz koje potiče i ovu u koju je utekao – danas radi kao kulturni medijator između migranata i lokalne zajednice. Takođe, radi i u lokalnoj pekari. Ali u danima kada se protiv njega i njegovih sunarodnika organizuje protest, on ne izlazi iz kuće. Zbog straha od progona, zbog osećanja da je nepoželjan, zbog svesti o tome da nema gde da se vrati, niti gde dalje da ode.

    Da li se naši građani, okupljeni na anti-migrantskim protestima, ikada zapitaju sa čime se suočavaju ovi ljudi koji beže sa zgarišta svojih porušenih domova? Ovo pitanje je sebi postavio i Mirko Rudić, novinar nedeljnika „Vreme“, pre nego što je odlučio da istraži opasan put migracija između Bliskog Istoka i nama bliskog Zapada. On je proputovao Tursku, Grčku i Srbiju, razgovarao sa ljudima izloženim ilegalnom tranzitu i dokumentovao sve što je video i čuo.
    Mirko Rudić je zajedno sa udruženjem Atina, koje se bori protiv trgovine ljudima i nasilja nad ženama, potom pretočio ovaj poduhvat u kratak i jezgrovit dokumentarni film, pod nazivom „Put ka gore“:

    U filmu možete videti potresna svedočenja migranata o tome zašto su primorani da napuste svoju zemlju i zbog čega nisu bezbedni čak ni kada pređu granicu susedne Turske. Bez dokumenata i bez novca, oni su lak plen trgovaca ljudima. Muškarci često upadaju u zamku prinudnog rada, a žene i deca neretko postaju žrtve seksualne ekspolatacije. U životu ih održava nagon da se otisnu sa egzistencijalnog dna i krenu dalje „putem ka gore“ – što je naziv koji migranti koriste za put ka severu i bezbednijem životu u Evropi.

    Na tom putu ih vrebaju još mnoge opasnosti. Ako im i pođe za rukom da ih krijumčari iz Turske prebace u Grčku, a da ih pritom ne prevare, ne prodaju i ne oduzmu im novac, njihove muke su tu tek počele. Oni koji su drugačije boje kože lako su prepoznatljivi i postaju meta rasističkih napada. Razbojnici vrebaju na svakom ćošku u nameri da im otmu sve što imaju: mobilne telefone, nakit i ono malo para iz novčanika. Tek ukoliko stignu do Atine, naićiće na organizacije kojima mogu da se obrate za osnovnu pomoć i okrepljenje. Ipak, opasnost od deportacije im uvek diše za vratom. Zato ćutke trpe maltretiranja i od samih grčkih policajaca, koje nikome ne smeju da prijave.

    Ukoliko imaju sreće i dovoljno snage, migranti na nogama i u gepecima prelaze još hiljadu kilometara i još par granica u nameri da stignu do Srbije. Neki nikad ne dožive da vide našu zemlju. Oni koji u tome ipak uspeju – gladni, iscrpljeni i iznemogli – često boluju od fizičkih povreda i narušenog su zdravlja. Povrh svega, mnogi od njih, izmučeni traumama i klonuli duhom, pate od hroničnog nepoverenja prema lokalnim institucijama i stanovništvu.

    U Srbiji mogu da se smeste u jednom od šest centara za tražioce azila. U jednom od tih prihvatilišta susrešće se sa Saidom i drugim profesionalcima koji će im objasniti koja prava imaju i čemu ovde mogu da se nadaju. Ono što svakako mogu da očekuju jesu neefikasne procedure i nedostatak međusobne koordinacije različitih institucija, iako za kontakt sa službenicima uglavnom imaju samo reči hvale. Zbog nedovoljno razrađenog sistema prihvatanja migranata, oni ne mogu uvek da ostvare sva prava zagarantovana našim zakonom i međunarodnim konvencijama, kao što je na primer pravo na odgovarajući smeštaj ili medicinsku negu. Nažalost, u našim prihvatnim centrima nema dovoljno mesta za sve koji stignu, pa ljudi često spavaju u napuštenim prostorima, poput urušenih skladišta i fabričkih hala. A mnogi se plaše da se uopšte prijave i izraze nameru za traženjem azila, pa se klone ljudi i uniformi i na margini se probijaju dalje ka severu.

    Na moje pitanje koliko migranata namerava da ostane u Srbiji, Said odgovara – gotovo niko. „Ako su već krenuli na put, neće stati na pola puta“, rekao mi je. Od cele Evrope, najpovoljniji zakoni po migrante su u Švedskoj i Nemačkoj. A to su ujedno i zemlje čija privreda može da izdrži dolazak nove radne snage i gde ima dovoljno posla. Uostalom, to znaju i hiljade naših građana koji se svake godine tamo upute trbuhom za kruhom, gde svi gastarbeiteri dele istu sudbinu. Migrantima je, dakle, Srbija samo usputna stanica i konačište pred hiljade kilometara koje tek treba da utabaju na putu ka bezbednijem životu. Nakon svega što su prošli, i uoči onog što ih tek čeka, verovatno postoji humaniji način da ih dočekamo i ispratimo nego što su to neprijateljski komentari i anti-migrantski protesti.
    Uostalom, sećate li se kako ste se vi osećali onda kada ste i sami pomišljali da napustite ovu našu stradiju, i kad su vas zbog toga opsedali prvi strahovi i neizvesnosti? – Zamislite najgori scenario vašeg puta i smeštaja od koga ste tada strahovali, a potom pogledajte kako on realno izgleda u kratkom filmu koji dokumentuje potresan „put ka gore“.

    http://blog.b92.net/text/24940/Put-ka-gore/

  5. Varagić Nikola каже:

    Uhapšena 22 avganistanska azilanta u centru Beograda

    Kako saznajemo policija je sinoć kod Mitra Cvetkovića u Zmaj Jovinoj ulici u Beogradu pronašla 500 komada ekstazi tableta, a policija je slučajno otkrila azilante, nezavisno od hapšenja Cvetkovića koji je po nalogu tužioca zadržan u pritvoru, naišli na štek Avganistanaca koji su organizovali Bojović i Grujić. Pronašli 22 avganistanaca, jedan štek bio i u Ulici Vuka Karadžića.

    http://www.alo.rs/vesti/hronika/uhapsena-22-avganistanska-azilanta-u-centru-beograda/72085

  6. Varagić Nikola каже:

    Ја сам радио другу групу. Вођа те друге групе знао је енглески. Још памтим његово име, Али Шер Хусеин. Позовем колегу Мишу и кренемо… А у мобилним телефонима имаш шта и да видиш. Силовање младе жене од стране петорице мушкараца у једном граду на истоку Ирана, забаве жена иза лажног огледала. Порно фотографије, Авганистанки, Иранки и других. Одмах сам обавестио тужилаштво у Врању. И стигао је одговор. Смешан. Пропустили смо прилику. Хусеин ми је рекао да ће бити мртав ако га изручимо Ирану. Због снимљеног силовања мобилним телефоном. Свако од тих миграната је још на поласку имао тачно одређену дестинацију у Европи до које је требало да дође и људе који ће га прихватити. Илегалан транспорт до Европе коштао је 10.000 евра. Нико није имао те новце. Транспорте су плаћале муслиманске терористичке организације. Већина тих илегалаца-мушкараца је знала да рукује оружјем. 

    http://stanjestvari.com/2014/10/11/%d1%81%d0%b8%d0%bd%d0%b8%d1%88%d0%b0-%d0%b0%d0%bd%d1%82%d0%be%d0%bd%d0%b8%d1%98%d0%b5%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d0%b5%d0%b1%d0%be%d0%bb%d0%b0-%d1%80%d0%b5%d0%ba%d0%b0-%d0%b1%d0%b5%d0%b7-%d0%bf/

  7. […] Будимо људи, ми смо Срби. Брат је сваки човек. Ближњи је … (29.11.2013) […]

  8. […] Будимо људи, ми смо Срби. Брат је сваки човек. Ближњи је … […]

  9. […] сам против ширења било какве мржње према мигрантима, о томе сам писао у пар текстова пре […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: