Никола Варагић
У Србији је веома јак германски лоби. Веома је јак и руски лоби. Постоји и лоби који пропагира сарадњу између Немачке и Русије. Ти људи виде Србију у савезу са ове две државе (које ће, по њима, ускоро формирати нов европски савез). То се потврђује градњом Северног и Јужног тока, који су заједничка инвестиција Немачке и Русије.
1. Да ли је реално да Немачка и Русија формирају (војни) савез? Није реално. Из више разлога.
2. Да ли би Срби на Балкану, ако би се формирао такав савез, и ако би Србија приступила таквом савезу, стекли више права и слобода, посебно у РСК и КиМ? Не би. Статус Срба у Крајини (НДХ) и на Косову и Метохији не би био бољи. Потребно је да се догоде још неке промене у свету, али пре свега у Србији. Данас су у Србији на власти људи који не воде рачуна о српском народу у РСК, КиМ, БиХ, Македонији и Црној Гори.
3. Да ли је могућ германско-руски савез на Балкану без договора између Католичке и Православне цркве? Тешко. Да ли би то био наставак екуменизације и унијаћења? Вероватно.
4. Да ли су усташе из НДХ сада савезници православне Србије само зато што су на референдуму изгласали да не дозвољавају хомосексуалне бракове? Усташе не могу бити савезници Срба у било ком облику, на било који начин. Да ли ће исти ти припадници усташког покрета и хрватске католичке цркве који су организовали референдум против геј бракова сада организовати референдум са циљем да се забрани ћирилица? Хоће. Мoжда неће одмах да не би били провидни. Да ли би се усташе другачије понашали ако би дошло до савеза између Немачке и Русије? Не би, наставили би све по старом. НДХ би ушла у сферу утицаја Немачке, а једног дана би у германској сфери утицаја могла бити и Војводина. Нису Руси Немцима потурили Лењина, већ Немци Русима. Па су Британцима Немцима потурили Хитлера. А онда су Руси (са Британцима) потурили Србима комунизам и титоизам.
5. Да ли би савез између Немачке и Русије спречио Немачку, Аустрију, Мађарску, НДХ и Ватикан да подстичу сепаратизам и продају ораница у Војводини? Такви процеси би и даље били подстицани.
Занимљиво је да и припадници германског и припадници руског лобија у Србији говоре да “неутралност нема смисла и није могућа“, да се свако мора “одредити“, те да ЕУ или ЕА “нема алтернативу“, и то док пропагирају савез између Немачке и Русије. Разумем да се морамо определити ако су објавили рат, или се припремају за рат… На пример, ако би дошло до рата између Русије и Немачке да ли би на страни Немачке био цео Запад, заједно са САД? Односно, ако би дошло до рата између Русије и САД да ли би на страни САД ратовале све чланице Нато, са Немачком на челу? Шта би Србија, на војном плану, могла да представља у таквом сукобу ако би била “опредељена“ (наравно, за Русију)?
Следећи светски рат, ако до њега дође, неће бити “копнени“ рат, неће бити “пешадије“, то ће бити “свемирски“ рат вођен из ваздуха и океана са ракетама (из авиона, сателита, бродова и подморница), нуклеарним и хемијским оружјем, можда и неким ласерским и електромагнетним системима у будућности… тако да ће улога Србије, у војном смислу, бити безначајна, за било коју страну у сукобу… Пре сто година људи су се рађали поред пушке, из пушака су учили да пуцају и деца и жене, данас већина људи не служи војску, формирале су се генерације међу којима већина појединаца никада није држала неко оружје у руци, тако да нико не може да покрене велике “копнене инвазије“ у стилу Александра Македонског, Атиле, Османлија, Наполеона или похода нациста на Русију, Балкан и Африку истовремено. Можда би то могла једино Кина, али је Кина далеко од Србије и далеко од покретања таквог похода.
Да ли је реално да дође до сукоба између ЕУ и ЕА и да то остане локални (европски, континентални) сукоб? Да ли је могућ рат између САД и Русије а да тај рат не “запали“ цео свет? Јасно је да свет после таквог рата не би био исти – неће се наставити живот људи као после Првог и Другог светског рата. Све ће бити другачије, и нико не може да предвиди како би свет изгледао после тога, чак ни они који тај рат желе и припремају.
Данас је бесмислено причати о војној опредељености Србије јер Србија нема војску. За почетак, потребно је да Србија има војску.
Ако се српски народ, грађани Србије, определе за војну неутралност, ако одустану од уласка у ЕУ и Нато, а не желе ни да буду део Евроазије – да ли ће се ЕУ и Русија удружити и уништити Србију? Да ли ће Нато, уз тиху сагласност или вербално противљење Русије, поново бомбардовати Србију, али овога пута као демократску државу? Наравно да нико неће бомбардовати демократску Србију. Такође, неће Русија увести санкције или одустати од Јужног тока кроз Србију ако Србија неће да буде део Евроазије. Да ли ће признати “Косова“? Неће. Ако Србија неће да буде део Евроазија, али неће ни да буде чланица ЕУ или Нато, неће ЕУ и САД увести санкције демократској Србији. Сигурно да унутар Запада постоје центри моћи који би то хтели и који ће наставити са притисцима на Србију, али ако је Србија демократска држава коју воде паметни и храбри људи њихови планови неће бити оствариви. Ако Србија не постане део ЕУ или ЕА то не значи да ће постати део новог Османског царства које ће Турска покушати да обнови до краја 21. века. Можда до краја века настане Српска Империја. Зато Срби треба да се посвете уређењу и развоју Србије и треба водити разговоре и преговоре са народима у суседству, са држава у окружењу, тражити мирна решења за сва нерешена питања и покушати да се до тога дође са што мање уплива треће стране (држава и центара моћи који се налазе ван Балкана). Ту су и највећи изазови за безбедност Србије и то је оно са чиме може да се носи српска војска у време мира, па и ако дође тај тренутак да морамо бити војно “опредељени“ уколико почне Трећи светски рат. Србија не може да учествује у “свемирском“ рату између великих сила, али може да носи са војним претњама у региону. Украјину данас не деле ЕУ или Русија, Украјину данас деле сами Украјинци. Нису на трговима Кијева Немци или Руси (из Русије), већ сами Украјинци. Један део Украјинаца жели у ЕУ, други део жели у Евроазију и више нико не жели независну Украјину. Када би Украјинци били сложни, Украјина би напредовала чак и ако би остала и ван ЕУ и ван ЕА.
Русија је традиционалан и природан савезник Србије. То је била и то ће остати. Са Русијом треба развијати још боље односе у економији, култури, науци… Међутим, велики број Срба, и грађана Србије, не жели да Србија постане “руска губернија“. Преговори о чланству Србије у Евроазију нису почели, Србија није добила позив (Евроазијска унија је најављена од 2015. године, Украјина још није приступила Царинској унији са Русијом), нити постоји већина у Србији која то жели. Зато је важно да се не стварају поделе. А поделе се неће стварати ако русофили или еврофили не буду искључиви у “безалтернативности“ и “опредељености“. Дакле, потребно је да и еврофили стану са тзв. интеграцијом у Европску унију (која сигурно неће примити Србију пре 2020. године). Сада владајућа елита води преговоре о чланству Србије у ЕУ а да за то нису добили подршку народа. Већина грађана Србије није за улазак Србије у Европску унију (и Нато). По мом мишљењу, на референдуму не би прошао ни предлог да Србија постане део Европске уније, ни предлог да Србија постане део Евроазијске уније.
Србију би данас у Европску унију или Евроазијску унију могла да уведе само тоталитарна власт, која неће спроводити вољу народа. Међутим, нико од њих у томе не би успе, јер би изазвао дубоке поделе међу Србима, међу грађанима Србије (као што сада украјинска елита ради у Украјини). Зато, по мом мишљењу, у овом тренутку треба одбацити сваку врсту интеграције Србије у било који “блок“ и посветити се обнови државе. То је могуће и ако останемо “неутрални“. По мени, то је једини начин, да се Срби и сви остали грађани Србије посвете развоју Србије.
Као “неутрална“ држава Србија неће бити ван света, неће постати “црна рупа“. То је илузија (или ширење страха) да би “неутралну“ Србију сви заобилазили – да Јужни ток не би пролазио кроз Србију и да би Гаспром изашао из НИС-а, да Немачка не би извозила технику у Србију, да би се повукле француске банке, да Турци не би путовали кроз Србију за Немачку и обрнуто, да би Фиат напустио Крагујевац, да Кина не би улагала, да би Филип Морис и БАТ напустили Ниш односно Врање, итд. Такође, ако Србија има производе који могу да прођу на светском тржишту, ти производи ће наћи пут до купаца. Зато, “не бој се, мало стадо“ (Лк. 12:32) и будимо домаћини тако “да не зна левица шта ради десница“ (Мат.6:3-4).
О англоамеричким, француским, јеврејским, турско-арапским, кинеским и осталим лобијима и њиховим сударањима и укрштањима са интересима германског, ватиканског и руског лобија у Србији и албанским, бошњачким, бугарским, грчким и мађарским интересима са српским и интересима великих сила на Балкану – други пут. (Делом сам већ писао о томе на другим местима на блогу.)
Још једна ствар везано за тему – Берлин (са њим и Рим) и Москву – пре него што се пређе на додатак који служи за развијање синтетичког мишљења, јесте разлика у односу на пре 100 и 70 година:
- Русија је данас поново православна држава
- у Немачкој је јак антинацистички и пацифистички лоби
- нови папа је ван Европе, из Јужне Америке са којом Србија и Русија имају добре односе
Међутим, положај Срба у НДХ (и КиМ) није бољи, сваки дан је све гори. Нису за све други криви, велики проблем је и у (званичном) Београду.
Додатак:
Насловна Време. Плоча са именом Гаврила Принципа скинута у Сарајеву код вође нациста као поклон за рођендан
Некада:
Комунисти сарађивали са Павелићем и Немцима, убијали српске војнике
Мислослав Самарџић
(…) У Чачку је одиграна и пријатељска фудбалска утакмица између комуниста и Немаца. Један од чачанских комуниста, касније познати филмски режисер, Пуриша Ђорђевић, писао је:
“Политички слагали смо се са Немцима јер су Стаљин и Хитлер имали пакт о ненападању. Комунисти у Чачку су са весељем гледали тенкове и немачке топове. Раднички клуб ‘Борац’ одиграо је са Немцима и фудбалску утакмицу. Победили смо их са три према један. Јер су Немци играли у војничким цокулама”.
Водећи комунисти у Ужицу, Љубодраг Ђурић и Петар Стамболић, проводили су време у друштву немачких официра, како у њиховим канцеларијама, тако и по градским кафанама. Они су давали Немцима информације о непредатим деловима Југословенске војске, који су се у то доба окупљали у Западној Србији, на челу са генералштабним пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем.
www.vaseljenska.com/komunisti-saradjivali-sa-pavelicem-nemcima-ubijali-srpske-vojnike
***
Kakve veze imaju četnici s NDH, ustašama i Splitom u Drugom svjetskom ratu?
Boris Dežulović
(…) Tih dana, u Splitu pod talijanskom okupacijom, prilično je uobičajeno na ulici vidjeti ustaše u crnim uniformama i četnike s mrtvačkim glavama na šubarama, i jedne i druge pod talijanskim oružjem. Prava četnička parada održana je, međutim, početkom veljače 1943, kad je umro vojvoda Ilija Birčanin, glavni Mihailovićev povjerenik za Split i Dalmaciju, a na sprovod vlakom iz Knina stiglo nekoliko stotina Đujićevih četnika, pjevajući po gradu četničke pjesme i kličući “srpskom Jadranu”.
Svega koji tjedan kasnije u Split će ih vlakom iz Knina stići još više: gotovo tri hiljade četnika, po nekima i cijelih pet, iz Splita će zajedno s ustašama i domobranima krenuti na put prema – Neretvi. Upravo nadrealna, filmska scena mogla se tih dana vidjeti u splitskoj luci, iz koje je u sklopu velike zajedničke ofenzive 6. ožujka 1943. isplovio parobrod za Merković: na pramcu četnici, u sredini Talijani, a na krmi ustaše, tri vesele vojske na pijanom brodu pjevaju svaka svoju pjesmu, čak se i međusobno podbadaju i zajebavaju, pa onda zajedno bodre i pjesmom prijete partizanima.
http://pescanik.net/2013/12/pismo-citateljima-blica-i-gledateljima-serije-ravna-gora/
***
Tito, Mihailović i saveznici
Valter Roberts
(…) 14. novembra Tito je poslao poruku Mihailoviću u kojoj predlaže i treći sastanak kako bi se rešili problemi. Sastanak je održan 18. i 20. novembra u Čačku. Ovog puta Tito i Mihailović nisu lično učestvovali. Titovi delegati su bili Aleksandar Ranković, Ivo Lola Ribar i Petar Stambolić; Mihailovića su predstavljali major Lalatović, koji je sa Hadsonom došao u Jugoslaviju, i major Radoslav Đurić. Na kraju se došlo do slabašnog dogovora u osam tačaka, koje su obuhvatale zajedničku komisiju koja bi istražila odgovornost za kršenje poslednjeg dogovora, tako da se vinovnicima sudi pred sudskim većem.
(…) Izveštaj „Junajted presa“ o kominikeu je govorio da su vojni stručnjaci u Kairu smatrali ovu kampanju otvaranjem „trećeg fronta“ koji je primorao Nemce da se ponovo bore na Balkanu u vreme kada su bili pod jakim pritiskom u Rusiji i Severnoj Africi.
U kominikeu se tvrdilo da se srpske trupe pod vođstvom pukovnika Draže Mihailovića „uspešno odupiru snažnim naletima neprijatelja“ dok je u okolini Užica „neprijatelj tenkovskim napadima naterao jednu našu jedinicu da se povuče“. Nesvesno koristeći reč „partizan“ u kominikeu se dodaje da su „partizani izveli nekoliko uspešnih operacija u neprijateljskoj pozadini“.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/Lov-na-vodju-cetnika
Недавни протест српских комуниста против уласка у Нато
***
Povodom 100 godina od Prvog svetskog rata bečki Der Standard je objavio esej Josef Kirchengasta na 9 jezika: ruskom, BHSCG, engleskom, francuskom, italijanskom, slovačkom, češkom i mađarskom.
(…) Katastrofa pokrenuta u leto 1914. atentatom u Sarajevu, završila se tek padom Berlinskog zida u novembru 1989. Rat dug 75 godina – najužasniji do tada, nemerljiv po broju žrtava, a u pauzama vođen bez krvavih sukoba – značajno je oblikovao kratki dvadeseti vek.
Mnogi istoričari proglašavaju ga evropskim građanskim ratom. Mnogi, kao Dan Diner, tvrde da bi bilo još tačnije nazvati ga svetskim građanskim ratom. Verovatno da niko od političkih i vojnih aktera iz 1914. nije ni sanjao kakve će posledice proizvesti njihove akcije. Tek današnji osvrt nam omogućava da shvatimo kako je – na prvi pogled neizbežno – jedan čin izazivao reakcije, sve dok 1945. pola Evrope nije ležalo u ruševinama, a zatim još pola veka prošlo u paralizi Hladnog rata.
Bilo je to doba neprekidne orgije izama: imperijalizam – nacionalizam – revanšizam – fašizam – nacionalizam – boljševizam – staljinizam. I sve je bilo prošarano naizgled istorijski zasnovanom konstantom antisemizitma, čije je praktično sprovođenje svoj neshvatljivi vrhunac dostiglo sa holokaustom. Industrijsko, masovno ubistvo miliona ljudi je – uz svu monstruoznost ovog zločina – imalo dodirnih tačaka sa Prvim svetskim ratom, sa novom tehnologijom masovnog nasilja, od mitraljeza, mašinskih pušaka, preko oklopnih vozila do bojnih otrova.
(…) Jedna od velikih istorijskih ironija jeste i ta da je ovaj neumoljivi automatizam zaustavljen separatnim mirom iz Brest-Litovska u martu 1918, koji su sklopile Nemačka i sovjetska Rusija, a koji se odigrao pošto su boljševici preuzeli vlast u Rusiji u oktobru/novembru 1917 (u zavisnosti od važećeg kalendara). Računica Nemaca, koji su Lenjina doveli u Rusiju oklopnim vozom, bila je kratkovida.
(…) Imperijalizam, nacionalizam, revanšizam: ni 1920. osnovano Društvo naroda, niti Ujedinjene nacije koje su 1945. nastale kao organizacija naslednica, nisu se pokazale kao institucije dorasle okončavanju ovih problema. Godine 1952. usledio je novi pokušaj: sa Evropskom zajednicom za ugalj i čelik.
(…) Evrokriza je najteži test koji je EU, makar za sada, položila. Ali nacionalističko komešanje u mnogim zemljama članicama pokazuje da zli duhovi iz 1914. još uvek nisu razvejani.
http://pescanik.net/2013/12/otac-i-neke-dobre-dece/
Председник владе Србије под окупацијом (и наследник КПЈ преко СПС) пристаје на још један ултиматум ЕУ у Бриселу
***
Две судбине, поуке из прошлости:
Vladan Jovanović: SRETEN VUKOSAVLJEVIĆ
(…) U savremenom javnom diskursu Sreten Vukosavljević figurira kao „borac za srpstvo i Srbiju“ ali i kao iskreni zagovornik autonomije Sandžaka i poštovalac muslimanske nacionalne posebnosti. Prilično nemirnog duha, posvećen „srpskoj stvari“ i borbi protiv turske vlasti, on je ubrzo postao član organizacije Ujedninjenje ili smrt, a osnovao je i sopstvenu komitsku četu uoči Balkanskih ratova. Tokom Solunskog procesa 1917. sud ga je pozvao za svedoka, ucenjujući ga ubistvima Turaka koja je po Sandžaku svojevremeno počinila njegova četa.
U politički život Kraljevine SHS je ušao kao član Demokratske stranke i dvaput je biran za narodnog poslanika. Tokom Drugog svetskog rata Draža Mihailović je posredstvom Italijana pokušavao da uvuče Sretena Vukosavljevića u četnički pokret, ali ih je ovaj oprezno odbio, pozivajući se na svoju starost i naučne obaveze. Dražini saradnici ga opisuju kao “podmuklu otrovnicu” koja se ranije razmetala nacionalizmom i naprasno pretvorila u modernog komunistu. Možda su ga i ovi kontakti dodatno iritirali pa je zajedno sa sinovima i suprugom pristupio partizanima u jesen 1943. Dok je u međuratnom periodu na makedonstvo gledao kao na taktiku VMRO, nakon rata je priznao da su se Srbi ogrešili što su gušili makedonski nacionalni osećaj. Sa druge strane, on je u nacionalnim manjinama i dalje video “nevolju i slabost državnu” pa se zalagao za proterivanje Nemaca iz Vojvodine i razmenu stanovništva sa Mađarskom. Ipak, najveći zaokret napravio je po pitanju Sandžaka. Kao neobično omiljen i poštovan političar u svom zavičaju, postavljen je novembra 1943. za predsednika Izvršnog odbora ZAVNO Sandžaka. Njegov revidirani stav bio je da Sandžak, ukoliko već ne može da bude zasebna republika (što je, doduše, jedno vreme propagirao), ne treba deliti nego ga kao autentičnu celinu valja pripojiti Srbiji ili Crnoj Gori.
Vukosavljević je marta 1945. postao ministar za kolonizaciju. Najveći problem sa kojim se susreo bio je povratak srpskih i crnogorskih kolonista na Kosovo i u Makedoniju. Naime, pošto je marta 1945. doneta privremena zabrana njihovog povratka, Vukosavljević se stavio na stranu kolonista. Tito mu je obećavao da će lično omogućiti povratak kolonistima, dok je istovremeno savetovao Albance da se strpe kako bi im nepravedno oduzeta zemlja bila vraćena. Avgusta iste godine donet je Zakon o reviziji dodeljivanja zemlje kolonistima u Makedoniji i kosovsko-metohijskoj oblasti. Vukosavljević nije krio svoje nezadovoljstvo. Ukazivao je na surovost revizionih komisija koje su naseljenicima ostavljale samo „krčevine“ i utrine koje su bile teške za obrađivanje. Istovremeno, kačaci su u pravnom smislu izjednačeni sa „političkim krivcima“ pa je zemlja vraćena ljudima koji su u doba prethodne Jugoslavije bili proglašeni za odmetnike i državne neprijatelje. U jesen 1945. Vukosavljević je došao u sukob sa najvišim funkcionerima nove vlasti koji su njegove govore smatrali „neprijateljskim“. Moša Pijade je bio za to da se svi predratni kolonisti najure sa Kosova „bez izuzetka“, dok ih je predsednik federalne Srbije Blagoje Nešković nazivao „četnicima“ i „izdajnicima srpskog naroda“. Pošto se nije mirio sa takvim stavovima, Vukosavljević je najavio svoje povlačenje sa mesta ministra. Nakon neuspelog posredovanja Aleksandra Rankovića i pokušaja da smekša „Sretu“, državni vrh je odlučio da na relativno pristojan način ukloni prepreku. Prvog dana februara 1946. Vukosavljević je došao na posao, ali ga je službenica obavestila da je Ministarstvo za kolonizaciju ugašeno.”
http://pescanik.net/2013/06/krah-kolonizacije-kosova-i-makedonije/
***
Генерал Дража Михаиловић са члановима америчке војне мисије, јесен 1944.
Vladimir Dimitrijević: DRAGIŠA VASIĆ
(…) Tu, u Gornjem Milanovcu, nastaće i Vasićev tekst Pokušaj jedne ankete, objavljen na stranicama već pomenute Misli, koju uređuju Velimir Živojinović i Sima Pandurović. U tom tekstu Vasić oštrim potezima slika posleratne društvene okolnosti:
„Naš društveni organizam boluje od mnogih bolesti i nemoćan je od mnogih rana, ali najteža bolest i rak rana njegova to je palanka. U njoj žive i razvijaju se, snaže se i šire se dve ozbiljne bolesti,koje niko i ne pokušava da leči, to su: korupcija i otupelost savesti (…) U palanci crv ove gadne bolesti to je konfident, liferant i ortak okupatorov, koji je, za vreme rata, stekao mnogo novca, postao vrlo bogat. (…) Danas on, koji je je slao na vešala svoje sugrađane, ponovo žari i pali, i opet trguje i opet liferuje i opet ortakuje. (…) Konfident i ratni bogataš to su borci, to su sasvim jedna nova vrsta borca, to su borci protivu svega što je moralno. (…) Ceo svet posmatra: kako zlo prolazi nekažnjeno, izdajnike i zločince Otadžbine kako se zlo rehabilituje novcem, vlasti kako odaju počast poroku, kako društvenog interesa i kriterijuma moralnog nestaje. (…) Verujte, palanka više i ne kritikuje, ona se i zato oseća suviše umornom“.
Vasić se suprotstavlja ideji da je za novu, veliku Jugoslaviju, potrebna neka nova velika vizija da od nje načini veliku i valjano izgrađenu državu. On misli da se treba vratiti moralu predratne Kraljevine Srbije, koji je Srbiju pripremio za velika dela, predlažući „da u nove poslove što nam predstoje i u život nove velike kuće unesemo zdrav i jasan smisao nacionalnog i ekonomskog života kojim smo živeli u maloj, ali srećnoj našoj kućici, gde smo se svi osećali jednodušni i ravnopravni“ (…) Po povratku iz rata, razočaran posleratnom svakodnevicom, politički se opredljeljuje levo, postajući urednik republikanskog lista Progres i bivajući po kazni poslat na jugoslovensko-arbanašku granicu, što će opisati u svom delu Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru (1921). Zatim prelazi u Beograd, gde će nastaviti sa književnim stvaralaštvom.
(…) Sve ovo ga je zbližilo i sa Miroslavom Krležom, kome je bio kum na venčanju sa Leposavom (Belom) Kangrgom. Krleža ga je hvalio kao urednika republikanskog Progresa, pisca Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru i branioca komunističkog atentatora Spasoja Stejića. Godine 1923. njih dvojica su posetili Aleksu Šantića u Mostaru. Kasnije se Krleža ograđivao od Vasića, zamenika Dražinog, ali ipak je na svoj način bio obuzet sudbinom kuma. (…) Sedam Vasićevih pisama Draži Mihailoviću, koje je Dobrici Ćosiću dao Aleksandar Ranković, Ćosić je predao Krleži; ovaj mu ih nikad nije vratio, i pisma su nestala.
Pred početak Drugog svetskog rata u Beogradu nastaje Srpski kulturni klub, u kome, po mišljenju Predraga Protića, preovladava uverenje „da je vreme da se Srbi pozabave sobom i da srpskim ustupcima mora doći kraj“. Vasić, već akademik, blizak Slobodanu Jovanoviću, prilazi Klubu i postaje urednik njegovog časopisa Srpski glas. Kada izbije Drugi svetski rat, Vasić odlazi među borce za slobodu i pridružuje se Dragoljubu Mihailoviću, postajući „Čiča broj dva“, sve dok ga ne istisne Stevan Moljević. Ne odvajajući se od Svetog Pisma, pišući Istoriju Ravne Gore, verovatno zaturenu u arhivima UDBE, i noseći mučenički krst svog naroda i Dražine vojske, Vasić se povlačio sa četnicima Pavla Đurišića ka Sloveniji. Postoje dve verzije o njegovoj smrti 1945: po jednoj, ubile su ga ustaše u Jasenovcu, kao i vojvodu Pavla; po drugoj, ubili su ga partizani, negde kod Banjaluke. Nemci su mu iz odmazde 1941. palili kuću u Gornjem Milanovcu i držali mu ženu i ćerku kao taoce. Komunisti su mu posle rata konfiskovali imovinu kao „narodnom neprijatelju“. U kulturi je bio precrtan.
www.standard.rs/vladimir-dimitrijevic-dragisa-vasic-ili-buntovnik-u-ime-otadzbine
***
Слика: Прогон 1995. Новости Загреб поводом ослобађања хрватских генерала у Хагу
Садашњост:
Добро је што Србија није ускочила у узбуркану воду
Милорад Пуповац, председник Српског народног већа у Хрватској
Да ли је могуће после свега што се дешава да се односи не погоршају?
– Ми смо разговарали шта се све може учинити да се ове негативне кампање које имају много елемената антисрпске кампање не рефлектују на односе Београда и Загреба.
Шта сте ви конкретно рекли вашим саговорницима у Београду?
– Изузетно је важно да се у целој ствари пробуди одговорност ЕУ и ЕК.
Да ли очекујете неку реакцију?
– Будући да је реч о угрожавању европских вредности у Хрватској и угрожавању одредби претприступног уговора Хрватске са ЕУ, онда очекујемо да се ЕУ јасно огласи о овој кампањи која је покренута у Хрватској против ћирилице и против права Срба и других мањина у Хрватској.
www.politika.rs/Dobro-je-sto-Srbija-nije-uskocila-u-uzburkanu-vodu
***
HRVATSKA DONELA ZAKON O PREBIVALIŠTU NA ŠTETU IZBEGLIH I PROGNANIH
Nova „Oluja” briše Srbe!
Novim hrvatskim zakonom o prebivalištu preti se da sa spiska budu izbrisani izbegli Srbi ukoliko do kraja ove godine ne prijave privremeni odlazak ili odjave prebivalište u nadležnim policijskim stanicama u „lijepoj njihovoj“ ili u konzularnim predstavništima zemalja u kojima trenutno žive! Ukoliko to ne učine do navedenog roka, hrvatske vlasti će ih izbrisati sa spiska državljana, a prete im i kazne od 70 do 700 evra! Ovaj zakon izazvao je pometnju među 200.000 izbeglih Srba, od kojih je najveći broj iz Hrvatske, a koji ni posle 20 godina nisu ostvarili nikakava prava. Savo Štrbac, predsednik Udruženja „Veritas“, kaže da će se ovim zakonom ostvariti davnašnja želja pokojnog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana da se postotak Srba u Hrvatskoj svede ispod tri odsto.
http://www.alo.rs/nova-oluja-brise-srbe
***
Капетан Драган: Хоћу у своју земљу
Бићу још дуго у аустралијском затвору, уколико се Србија не заузме за мене. Овдашњи судски процеси настављају се унедоглед – каже за „Новости“ из аустралијског затвора Драган Васиљковић, који се од 2006. године налази у притвору. Капетан Драган је ухапшен у Аустралији на основу захтева Хрватске за његово изручење због оптужби да је наводно починио ратне злочине у Книнској Крајини. Иако доказ о кривици није изведен, Васиљковићу је као држављанину Аустралије и Србије пресуђено да буде изручен Хрватској.
„Уколико се Србија не заузме за мене, предстоји ми дуга робија. Предлажем српском правосуђу да ме стави у програм размене затвореника са Хрватском, у случају да будем изручен званичном Загребу и да се тако опет вратим у Србију“, каже Драган Васиљковић, који је разочаран досадашњим понашањем Београда. Замера политичарима што не брину о њему као држављанину Србије, а Специјалном тужилаштву за ратне злочине, што не одговара на његове службене дописе.
http://www.novosti.rs/Kapetana-Dragana-zastitila-procedura
***
Графит из Британије
Šlomo Avineri: Rusija kao vodeća sila
Autor je profesor političkih nauka na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Bio je generalni direktor izraelskog Ministarstva spoljnih poslova za vreme vlade premijera Jicaka Rabina
(…) Nuklearni program Irana je za Kremlj samo jedno poglavlje u kampanji reafirmacije uloge Rusije kao velike sile. Zapravo, privremeni sporazum treba shvatiti kao još jednu u nizu nedavnih diplomatskih pobeda Rusije nad SAD. Aktuelnoj američkoj administraciji nedostaje ona vrsta velike strategije koju primenjuje ruski predsednik Vladimir Putin. Umesto nje, ona razmatra svako pitanje posebno, nesigurna kako da uspostavi ravnotežu između svoje uloge kao globalne sile i posvećenosti liberalnim vrednostima, a njome rukovodi predsednik koji očito veruje da je uzvišena retorika zamena za strateško razmišljanje. Iluzije ne treba da bude. Privremeni sporazum sa Iranom je apsolutni trijumf za Putina, a ne za Obamu i državnog sekretara SAD Džona Kerija. Nakon tog trijumfa ubrzo je usledio još jedan, a to je odluka Ukrajine da odbaci Sporazum o pridruživanju sa EU i umesto toga izabere da se pridruži Putinovom omiljenom projektu, evroazijskom carinskom savezu koji je osmišljen da bi se rekonstruisao veliki deo Sovjetskog Saveza kao jedinstvena ekonomska zona. U međuvremenu, kriza u Siriji se odvija onako kako Kremlj želi, budući da je sirijski predsednik i dalje na vlasti uprkos Obaminom insistiranju da se povuče.
(…) Niko ne mora da demonizuje Rusiju ili Putina da bi se bojao ovih događaja. Rusiji je dodeljeno mesto vodeće sile. A SAD treba da izbegavaju dominantnu politiku. Ali, suočene sa odlučnom ruskom politikom imperijalne reafirmacije, koja je sada primetna i na Kavkazu, stiče se utisak da SAD ne mogu da shvate kako su globalni tokovi povezani. Da li bilo ko u Vašingtonu pita kako su sporazumi o Siriji i Iranu iz Ženeve povezani sa odbijanjem Ukrajine da se približi EU?
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/rusija_kao_vodeca_sila
***
Odgovor Cvijanoviću ili Neće biti odsudne bitke
Radosav Lazić
(…) „Pobednici pobeđuju pre nego što krenu u rat“, objasnio je davno Sun Cu Vu. „Poraženi“ (kad bi se samo prepoznali), objasnio je on „prvo idu u rat, pa tek onda pokušavaju da pobede“.
(…) Ako će Srbija, dok se cevka ne razvuče, od bele kuge izgubiti još dve divizije (30.000), zašto bi druga strana rizikovala svoje živote? Plastično je to i g. Cvijanović dočarao dok je ušuškavao Dačića (i Ružića).
(…) Dok čekamo da se iduće godine otvori 20-25 hiljada radnih mesta vezanih za izgradnju gasovoda, zaboravljamo da svakog meseca plaćamo deset puta više nepotrebnih „radnika“ po agencijama kojima se ni broja ne zna. Istovremeno, dok se govori o porastu izvoza, prećutkuje se porast deficita. Koja cevka to može da izdrži? Čak i da cev Južnog toka sve izdrži, biće to samo cev u opustošenoj zemlji, bez ljudi, reda i zakona.
(…) Šanse za pobedu postoje. Sve vojskovođe složiće se da se kreću u odnosu 25-33 odsto. Tolika je planirana mera neplaniranog i mera sumnje u sopstvene snage. (Kako reče Napoleon, onima koji bi hteli više može se posavetovati da nikada ne ratuju). Zato je sadašnji trenutak samo nagoveštaj preokreta, i ništa više. „Pobeda se može nazreti ali se ne mora zasigurno i pobediti“. Istovremeno, „uočiti pobedu kad nije svima vidljiva predstavlja umeće“. Treba pobediti bez odlučujuće bitke, jer je neće biti. Šta bi nam falilo?
www.standard.rs/radosav-lazic-odgovor-cvijanovicu-ili-nece-biti-odsudne-bitke
***
EU vs EA
Ruža Ćirković
(…) Ja sam samo htela da kažem da se nisu promenili ni Sirija ni Iran, nego Rusija. Sada je opet velika sila. Zato je i došlo do velikog pomirenja. A nije do velikog razaranja. A mi smo sada tamo gde je i Ukrajina – u sendviču, i iznutra podeljeni. Ako se oni ne dogovore, raspadosmo se. Mi, kojima bi se, kao i Ukrajini, najviše isplatilo da sarađujemo podjednako i sa jednima i sa drugima. I drugo sam htela da kažem, da ni jedan strani dolar ne ulazi u ovu zemlju, naročito državni dolar, a da sa njim ne ulazi i deo njenih političkih interesa i društvenih običaja.Toliko. Da li mi, mali kakvi jesmo, imamo ljude koji će znati da balansiraju u toj igri u kojoj se pravila menjaju u hodu? Da igramo, a da se ne raspadnemo.
http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/boza_vs_laza
>
>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
Објављено од стране Varagić Nikola 
KOSMET VIA KOSMOS 