Срби између Берлина и Москве

Никола Варагић

Никола Варагић

У Србији је веома јак германски лоби. Веома је јак и руски лоби. Постоји и лоби који пропагира сарадњу између Немачке и Русије. Ти људи виде Србију у савезу са ове две државе (које ће, по њима, ускоро формирати нов европски савез). То се потврђује градњом Северног и Јужног тока, који су заједничка инвестиција Немачке и Русије.

1. Да ли је реално да Немачка и Русија формирају (војни) савез? Није реално. Из више разлога.

2. Да ли би Срби на Балкану, ако би се формирао такав савез, и ако би Србија приступила таквом савезу, стекли више права и слобода, посебно у РСК и КиМ? Не би. Статус Срба у Крајини (НДХ) и на Косову и Метохији не би био бољи. Потребно је да се догоде још неке промене у свету, али пре свега у Србији. Данас су у Србији на власти људи који не воде рачуна о српском народу у РСК, КиМ, БиХ, Македонији и Црној Гори.

3. Да ли је могућ германско-руски савез на Балкану без договора између Католичке и Православне цркве? Тешко. Да ли би то био наставак екуменизације и унијаћења? Вероватно.

4. Да ли су усташе из НДХ сада савезници православне Србије само зато што су на референдуму изгласали да не дозвољавају хомосексуалне бракове? Усташе не могу бити савезници Срба у било ком облику, на било који начин. Да ли ће исти ти припадници усташког покрета и хрватске католичке цркве који су организовали референдум против геј бракова сада организовати референдум са циљем да се забрани ћирилица? Хоће. Мoжда неће одмах да не би били провидни. Да ли би се усташе другачије понашали ако би дошло до савеза између Немачке и Русије? Не би, наставили би све по старом. НДХ би ушла у сферу утицаја Немачке, а једног дана би у германској сфери утицаја могла бити и Војводина. Нису Руси Немцима потурили Лењина, већ Немци Русима. Па су Британцима Немцима потурили Хитлера. А онда су Руси (са Британцима) потурили Србима комунизам и титоизам. 

5. Да ли би савез између Немачке и Русије спречио Немачку, Аустрију, Мађарску, НДХ и Ватикан да подстичу сепаратизам и продају ораница у Војводини? Такви процеси би и даље били подстицани.

Занимљиво је да и припадници германског и припадници руског лобија у Србији говоре да “неутралност нема смисла и није могућа“, да се свако мора “одредити“, те да ЕУ или ЕА “нема алтернативу“, и то док пропагирају савез између Немачке и Русије. Разумем да се морамо определити ако су објавили рат, или се припремају за рат… На пример, ако би дошло до рата између Русије и Немачке да ли би на страни Немачке био цео Запад, заједно са САД? Односно, ако би дошло до рата између Русије и САД да ли би на страни САД ратовале све чланице Нато, са Немачком на челу? Шта би Србија, на војном плану, могла да представља у таквом сукобу ако би била “опредељена“ (наравно, за Русију)?

Следећи светски рат, ако до њега дође, неће бити “копнени“ рат, неће бити “пешадије“, то ће бити “свемирски“ рат вођен из ваздуха  и океана са ракетама (из авиона, сателита, бродова и подморница), нуклеарним и хемијским оружјем, можда и неким ласерским и електромагнетним системима у будућности… тако да ће улога Србије, у војном смислу, бити безначајна, за било коју страну у сукобу… Пре сто година људи су се рађали поред пушке, из пушака су учили да пуцају и деца и жене, данас већина људи не служи војску, формирале су се генерације међу којима већина појединаца никада није држала неко оружје у руци, тако да нико не може да покрене велике “копнене инвазије“ у стилу Александра Македонског, Атиле, Османлија, Наполеона или похода нациста на Русију, Балкан и Африку истовремено. Можда би то могла једино Кина, али је Кина далеко од Србије и далеко од покретања таквог похода. 

Да ли је реално да дође до сукоба између ЕУ и ЕА и да то остане локални (европски, континентални) сукоб? Да ли је могућ рат између САД и Русије а да тај рат не “запали“ цео свет? Јасно је да свет после таквог рата не би био исти – неће се наставити живот људи као после Првог и Другог светског рата. Све ће бити другачије, и нико не може да предвиди како би свет изгледао после тога, чак ни они који тај рат желе и припремају. 

Данас је бесмислено причати о војној опредељености Србије јер Србија нема војску. За почетак, потребно је да Србија има војску.

Ако се српски народ, грађани Србије, определе за војну неутралност, ако одустану од уласка у ЕУ и Нато, а не желе ни да буду део Евроазије – да ли ће се ЕУ и Русија удружити и уништити Србију? Да ли ће Нато, уз тиху сагласност или вербално противљење Русије, поново бомбардовати Србију, али овога пута као демократску државу? Наравно да нико неће бомбардовати демократску Србију. Такође, неће Русија увести санкције или одустати од Јужног тока кроз Србију ако Србија неће да буде део Евроазије. Да ли ће признати “Косова“? Неће. Ако Србија неће да буде део Евроазија, али неће ни да буде чланица ЕУ или Нато, неће ЕУ и САД увести санкције демократској Србији. Сигурно да унутар Запада постоје центри моћи који би то хтели и који ће наставити са притисцима на Србију, али ако је Србија демократска држава коју воде паметни и храбри људи њихови планови неће бити оствариви. Ако Србија не постане део ЕУ или ЕА то не значи да ће постати део новог Османског царства које ће Турска покушати да обнови до краја 21. века. Можда до краја века настане Српска Империја. Зато Срби треба да се посвете уређењу и развоју Србије и треба водити разговоре и преговоре са народима у суседству, са држава у окружењу, тражити мирна решења за сва нерешена питања и покушати да се до тога дође са што мање уплива треће стране (држава и центара моћи који се налазе ван Балкана). Ту су и највећи изазови за безбедност Србије и то је оно са чиме може да се носи српска војска у време мира, па и ако дође тај тренутак да морамо бити војно “опредељени“ уколико почне Трећи светски рат. Србија не може да учествује у “свемирском“ рату између великих сила, али може да носи са војним претњама у региону. Украјину данас не деле ЕУ или Русија, Украјину данас деле сами Украјинци. Нису на трговима Кијева Немци или Руси (из Русије), већ сами Украјинци. Један део Украјинаца жели у ЕУ, други део жели у Евроазију и више нико не жели независну Украјину. Када би Украјинци били сложни, Украјина би напредовала чак и ако би остала и ван ЕУ и ван ЕА. 

Русија је традиционалан и природан савезник Србије. То је била и то ће остати. Са Русијом треба развијати још боље односе у економији, култури, науци… Међутим, велики број Срба, и грађана Србије, не жели да Србија постане “руска губернија“. Преговори о чланству Србије у Евроазију нису почели, Србија није добила позив (Евроазијска унија је најављена од 2015. године, Украјина још није приступила Царинској унији са Русијом), нити постоји већина у Србији која то жели. Зато је важно да се не стварају поделе. А поделе се неће стварати ако русофили или еврофили не буду искључиви у “безалтернативности“ и “опредељености“. Дакле, потребно је да и еврофили стану са тзв. интеграцијом у Европску унију (која сигурно неће примити Србију пре 2020. године). Сада владајућа елита води преговоре о чланству Србије у ЕУ а да за то нису добили подршку народа. Већина грађана Србије није за улазак Србије у Европску унију (и Нато). По мом мишљењу, на референдуму не би прошао ни предлог да Србија постане део Европске уније, ни предлог да Србија постане део Евроазијске уније. 

Србију би данас у Европску унију или Евроазијску унију могла да уведе само тоталитарна власт, која неће спроводити вољу народа. Међутим, нико од њих у томе не би успе, јер би изазвао дубоке поделе међу Србима, међу грађанима Србије (као што сада украјинска елита ради у Украјини). Зато, по мом мишљењу, у овом тренутку треба одбацити сваку врсту интеграције Србије у било који “блок“ и посветити се обнови државе. То је могуће и ако останемо “неутрални“. По мени, то је једини начин, да се Срби и сви остали грађани Србије посвете развоју Србије. 

Као “неутрална“ држава Србија неће бити ван света, неће постати “црна рупа“. То је илузија (или ширење страха) да би “неутралну“ Србију сви заобилазили – да Јужни ток не би пролазио кроз Србију и да би Гаспром изашао из НИС-а, да Немачка не би извозила технику у Србију, да би се повукле француске банке, да Турци не би путовали кроз Србију за Немачку и обрнуто, да би Фиат напустио Крагујевац, да Кина не би улагала, да би Филип Морис и БАТ напустили Ниш односно Врање, итд. Такође, ако Србија има производе који могу да прођу на светском тржишту, ти производи ће наћи пут до купаца. Зато, “не бој се, мало стадо“ (Лк. 12:32) и будимо домаћини тако “да не зна левица шта ради десница“ (Мат.6:3-4). 

О англоамеричким, француским, јеврејским, турско-арапским, кинеским и осталим лобијима и њиховим сударањима и укрштањима са интересима германског, ватиканског и руског лобија у Србији и албанским, бошњачким, бугарским, грчким и мађарским интересима са српским и интересима великих сила на Балкану – други пут. (Делом сам већ писао о томе на другим местима на блогу.)

Још једна ствар везано за тему – Берлин (са њим и Рим) и Москву – пре него што се пређе на додатак који служи за развијање синтетичког мишљења, јесте разлика у односу на пре 100 и 70 година:

  1. Русија је данас поново православна држава
  2. у Немачкој је јак антинацистички и пацифистички лоби
  3. нови папа је ван Европе, из Јужне Америке са којом Србија и Русија имају добре односе
Међутим, положај Срба у НДХ (и КиМ) није бољи, сваки дан је све гори. Нису за све други криви, велики проблем је и у (званичном) Београду.

Додатак:

Vreme

Насловна Време. Плоча са именом Гаврила Принципа скинута у Сарајеву код вође нациста као поклон за рођендан

Некада:

Комунисти сарађивали са Павелићем и Немцима, убијали српске војнике

Мислослав Самарџић

(…) У Чачку је одиграна и пријатељска фудбалска утакмица између комуниста и Немаца. Један од чачанских комуниста, касније познати филмски режисер, Пуриша Ђорђевић, писао је:

“Политички слагали смо се са Немцима јер су Стаљин и Хитлер имали пакт о ненападању. Комунисти у Чачку су са весељем гледали тенкове и немачке топове. Раднички клуб ‘Борац’ одиграо је са Немцима и фудбалску утакмицу. Победили смо их са три према један. Јер су Немци играли у војничким цокулама”.

Водећи комунисти у Ужицу, Љубодраг Ђурић и Петар Стамболић, проводили су време у друштву немачких официра, како у њиховим канцеларијама, тако и по градским кафанама. Они су давали Немцима информације о непредатим деловима Југословенске војске, који су се у то доба окупљали у Западној Србији, на челу са генералштабним пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем.

www.vaseljenska.com/komunisti-saradjivali-sa-pavelicem-nemcima-ubijali-srpske-vojnike

***

Kakve veze imaju četnici s NDH, ustašama i Splitom u Drugom svjetskom ratu?

Boris Dežulović

(…) Tih dana, u Splitu pod talijanskom okupacijom, prilično je uobičajeno na ulici vidjeti ustaše u crnim uniformama i četnike s mrtvačkim glavama na šubarama, i jedne i druge pod talijanskim oružjem. Prava četnička parada održana je, međutim, početkom veljače 1943, kad je umro vojvoda Ilija Birčanin, glavni Mihailovićev povjerenik za Split i Dalmaciju, a na sprovod vlakom iz Knina stiglo nekoliko stotina Đujićevih četnika, pjevajući po gradu četničke pjesme i kličući “srpskom Jadranu”.

Svega koji tjedan kasnije u Split će ih vlakom iz Knina stići još više: gotovo tri hiljade četnika, po nekima i cijelih pet, iz Splita će zajedno s ustašama i domobranima krenuti na put prema – Neretvi. Upravo nadrealna, filmska scena mogla se tih dana vidjeti u splitskoj luci, iz koje je u sklopu velike zajedničke ofenzive 6. ožujka 1943. isplovio parobrod za Merković: na pramcu četnici, u sredini Talijani, a na krmi ustaše, tri vesele vojske na pijanom brodu pjevaju svaka svoju pjesmu, čak se i međusobno podbadaju i zajebavaju, pa onda zajedno bodre i pjesmom prijete partizanima.

http://pescanik.net/2013/12/pismo-citateljima-blica-i-gledateljima-serije-ravna-gora/

***

Tito, Mihailović i saveznici

Valter Roberts

(…) 14. novembra Tito je poslao poruku Mihailoviću u kojoj predlaže i treći sastanak kako bi se rešili problemi. Sastanak je održan 18. i 20. novembra u Čačku. Ovog puta Tito i Mihailović nisu lično učestvovali. Titovi delegati su bili Aleksandar Ranković, Ivo Lola Ribar i Petar Stambolić; Mihailovića su predstavljali major Lalatović, koji je sa Hadsonom došao u Jugoslaviju, i major Radoslav Đurić. Na kraju se došlo do slabašnog dogovora u osam tačaka, koje su obuhvatale zajedničku komisiju koja bi istražila odgovornost za kršenje poslednjeg dogovora, tako da se vinovnicima sudi pred sudskim većem.

(…) Izveštaj „Junajted presa“ o kominikeu je govorio da su vojni stručnjaci u Kairu smatrali ovu kampanju otvaranjem „trećeg fronta“ koji je primorao Nemce da se ponovo bore na Balkanu u vreme kada su bili pod jakim pritiskom u Rusiji i Severnoj Africi.

U kominikeu se tvrdilo da se srpske trupe pod vođstvom pukovnika Draže Mihailovića „uspešno odupiru snažnim naletima neprijatelja“ dok je u okolini Užica „neprijatelj tenkovskim napadima naterao jednu našu jedinicu da se povuče“. Nesvesno koristeći reč „partizan“ u kominikeu se dodaje da su „partizani izveli nekoliko uspešnih operacija u neprijateljskoj pozadini“.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/Lov-na-vodju-cetnika

nenato2

Недавни протест српских комуниста против уласка у Нато

***

Povodom 100 godina od Prvog svetskog rata bečki Der Standard je objavio esej Josef Kirchengasta na 9 jezika: ruskom, BHSCG, engleskom, francuskom, italijanskom, slovačkom, češkom i mađarskom.

(…) Katastrofa pokrenuta u leto 1914. atentatom u Sarajevu, završila se tek padom Berlinskog zida u novembru 1989. Rat dug 75 godina – najužasniji do tada, nemerljiv po broju žrtava, a u pauzama vođen bez krvavih sukoba – značajno je oblikovao kratki dvadeseti vek.

Mnogi istoričari proglašavaju ga evropskim građanskim ratom. Mnogi, kao Dan Diner, tvrde da bi bilo još tačnije nazvati ga svetskim građanskim ratom. Verovatno da niko od političkih i vojnih aktera iz 1914. nije ni sanjao kakve će posledice proizvesti njihove akcije. Tek današnji osvrt nam omogućava da shvatimo kako je – na prvi pogled neizbežno – jedan čin izazivao reakcije, sve dok 1945. pola Evrope nije ležalo u ruševinama, a zatim još pola veka prošlo u paralizi Hladnog rata.

Bilo je to doba neprekidne orgije izama: imperijalizam – nacionalizam – revanšizam – fašizam – nacionalizam – boljševizam – staljinizam. I sve je bilo prošarano naizgled istorijski zasnovanom konstantom antisemizitma, čije je praktično sprovođenje svoj neshvatljivi vrhunac dostiglo sa holokaustom. Industrijsko, masovno ubistvo miliona ljudi je – uz svu monstruoznost ovog zločina – imalo dodirnih tačaka sa Prvim svetskim ratom, sa novom tehnologijom masovnog nasilja, od mitraljeza, mašinskih pušaka, preko oklopnih vozila do bojnih otrova.

(…) Jedna od velikih istorijskih ironija jeste i ta da je ovaj neumoljivi automatizam zaustavljen separatnim mirom iz Brest-Litovska u martu 1918, koji su sklopile Nemačka i sovjetska Rusija, a koji se odigrao pošto su boljševici preuzeli vlast u Rusiji u oktobru/novembru 1917 (u zavisnosti od važećeg kalendara). Računica Nemaca, koji su Lenjina doveli u Rusiju oklopnim vozom, bila je kratkovida.

(…) Imperijalizam, nacionalizam, revanšizam: ni 1920. osnovano Društvo naroda, niti Ujedinjene nacije koje su 1945. nastale kao organizacija naslednica, nisu se pokazale kao institucije dorasle okončavanju ovih problema. Godine 1952. usledio je novi pokušaj: sa Evropskom zajednicom za ugalj i čelik.

(…) Evrokriza je najteži test koji je EU, makar za sada, položila. Ali nacionalističko komešanje u mnogim zemljama članicama pokazuje da zli duhovi iz 1914. još uvek nisu razvejani.

http://pescanik.net/2013/12/otac-i-neke-dobre-dece/

Председник владе Србије под окупацијом пристаје на још један ултиматум ЕУ у Бриселу

Председник владе Србије под окупацијом (и наследник КПЈ преко СПС) пристаје на још један ултиматум ЕУ у Бриселу

***

Две судбине, поуке из прошлости:

Vladan Jovanović: SRETEN VUKOSAVLJEVIĆ

(…) U savremenom javnom diskursu Sreten Vukosavljević figurira kao „borac za srpstvo i Srbiju“ ali i kao iskreni zagovornik autonomije Sandžaka i poštovalac muslimanske nacionalne posebnosti. Prilično nemirnog duha, posvećen „srpskoj stvari“ i borbi protiv turske vlasti, on je ubrzo postao član organizacije Ujedninjenje ili smrt, a osnovao je i sopstvenu komitsku četu uoči Balkanskih ratova. Tokom Solunskog procesa 1917. sud ga je pozvao za svedoka, ucenjujući ga ubistvima Turaka koja je po Sandžaku svojevremeno počinila njegova četa.

U politički život Kraljevine SHS je ušao kao član Demokratske stranke i dvaput je biran za narodnog poslanika. Tokom Drugog svetskog rata Draža Mihailović je posredstvom Italijana pokušavao da uvuče Sretena Vukosavljevića u četnički pokret, ali ih je ovaj oprezno odbio, pozivajući se na svoju starost i naučne obaveze. Dražini saradnici ga opisuju kao “podmuklu otrovnicu” koja se ranije razmetala nacionalizmom i naprasno pretvorila u modernog komunistu. Možda su ga i ovi kontakti dodatno iritirali pa je zajedno sa sinovima i suprugom pristupio partizanima u jesen 1943. Dok je u međuratnom periodu na makedonstvo gledao kao na taktiku VMRO, nakon rata je priznao da su se Srbi ogrešili što su gušili makedonski nacionalni osećaj. Sa druge strane, on je u nacionalnim manjinama i dalje video “nevolju i slabost državnu” pa se zalagao za proterivanje Nemaca iz Vojvodine i razmenu stanovništva sa Mađarskom. Ipak, najveći zaokret napravio je po pitanju Sandžaka. Kao neobično omiljen i poštovan političar u svom zavičaju, postavljen je novembra 1943. za predsednika Izvršnog odbora ZAVNO Sandžaka. Njegov revidirani stav bio je da Sandžak, ukoliko već ne može da bude zasebna republika (što je, doduše, jedno vreme propagirao), ne treba deliti nego ga kao autentičnu celinu valja pripojiti Srbiji ili Crnoj Gori.

Vukosavljević je marta 1945. postao ministar za kolonizaciju. Najveći problem sa kojim se susreo bio je povratak srpskih i crnogorskih kolonista na Kosovo i u Makedoniju. Naime, pošto je marta 1945. doneta privremena zabrana njihovog povratka, Vukosavljević se stavio na stranu kolonista. Tito mu je obećavao da će lično omogućiti povratak kolonistima, dok je istovremeno savetovao Albance da se strpe kako bi im nepravedno oduzeta zemlja bila vraćena. Avgusta iste godine donet je Zakon o reviziji dodeljivanja zemlje kolonistima u Makedoniji i kosovsko-metohijskoj oblasti. Vukosavljević nije krio svoje nezadovoljstvo. Ukazivao je na surovost revizionih komisija koje su naseljenicima ostavljale samo „krčevine“ i utrine koje su bile teške za obrađivanje. Istovremeno, kačaci su u pravnom smislu izjednačeni sa „političkim krivcima“ pa je zemlja vraćena ljudima koji su u doba prethodne Jugoslavije bili proglašeni za odmetnike i državne neprijatelje. U jesen 1945. Vukosavljević je došao u sukob sa najvišim funkcionerima nove vlasti koji su njegove govore smatrali „neprijateljskim“. Moša Pijade je bio za to da se svi predratni kolonisti najure sa Kosova „bez izuzetka“, dok ih je predsednik federalne Srbije Blagoje Nešković nazivao „četnicima“ i „izdajnicima srpskog naroda“. Pošto se nije mirio sa takvim stavovima, Vukosavljević je najavio svoje povlačenje sa mesta ministra. Nakon neuspelog posredovanja Aleksandra Rankovića i pokušaja da smekša „Sretu“, državni vrh je odlučio da na relativno pristojan način ukloni prepreku. Prvog dana februara 1946. Vukosavljević je došao na posao, ali ga je službenica obavestila da je Ministarstvo za kolonizaciju ugašeno.”

http://pescanik.net/2013/06/krah-kolonizacije-kosova-i-makedonije/

***

Генерал Дража Михаиловић са члановима америчке војне мисије, јесени 1944.

Генерал Дража Михаиловић са члановима америчке војне мисије, јесен 1944.

Vladimir Dimitrijević: DRAGIŠA VASIĆ

(…) Tu, u Gornjem Milanovcu, nastaće i Vasićev tekst Pokušaj jedne ankete, objavljen na stranicama već pomenute Misli, koju uređuju Velimir Živojinović i Sima Pandurović. U tom tekstu Vasić oštrim potezima slika posleratne društvene okolnosti:

„Naš društveni organizam boluje od mnogih bolesti i nemoćan je od mnogih rana, ali najteža bolest i rak rana njegova to je palanka. U njoj žive i razvijaju se, snaže se i šire se dve ozbiljne bolesti,koje niko i ne pokušava da leči, to su: korupcija i otupelost savesti (…) U palanci crv ove gadne bolesti to je konfident, liferant i ortak okupatorov, koji je, za vreme rata, stekao mnogo novca, postao vrlo bogat. (…) Danas on, koji je je slao na vešala svoje sugrađane, ponovo žari i pali, i opet trguje i opet liferuje i opet ortakuje. (…) Konfident i ratni bogataš to su borci, to su sasvim jedna nova vrsta borca, to su borci protivu svega što je moralno. (…) Ceo svet posmatra: kako zlo prolazi nekažnjeno, izdajnike i zločince Otadžbine kako se zlo rehabilituje novcem, vlasti kako odaju počast poroku, kako društvenog interesa i kriterijuma moralnog nestaje. (…) Verujte, palanka više i ne kritikuje, ona se i zato oseća suviše umornom“.

Vasić se suprotstavlja ideji da je za novu, veliku Jugoslaviju, potrebna neka nova velika vizija da od nje načini veliku i valjano izgrađenu državu. On misli da se treba vratiti moralu predratne Kraljevine Srbije, koji je Srbiju pripremio za velika dela, predlažući „da u nove poslove što nam predstoje i u život nove velike kuće unesemo zdrav i jasan smisao nacionalnog i ekonomskog života kojim smo živeli u maloj, ali srećnoj našoj kućici, gde smo se svi osećali jednodušni i ravnopravni“ (…) Po povratku iz rata, razočaran posleratnom svakodnevicom, politički se opredljeljuje levo, postajući urednik republikanskog lista Progres i bivajući po kazni poslat na jugoslovensko-arbanašku granicu, što će opisati u svom delu Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru (1921). Zatim prelazi u Beograd, gde će nastaviti sa književnim stvaralaštvom.

(…) Sve ovo ga je zbližilo i sa Miroslavom Krležom, kome je bio kum na venčanju sa Leposavom (Belom) Kangrgom. Krleža ga je hvalio kao urednika republikanskog Progresa, pisca Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru i branioca komunističkog atentatora Spasoja Stejića. Godine 1923. njih dvojica su posetili Aleksu Šantića u Mostaru. Kasnije se Krleža ograđivao od Vasića, zamenika Dražinog, ali ipak je na svoj način bio obuzet sudbinom kuma. (…) Sedam Vasićevih pisama Draži Mihailoviću, koje je Dobrici Ćosiću dao Aleksandar Ranković, Ćosić je predao Krleži; ovaj mu ih nikad nije vratio, i pisma su nestala.

Pred početak Drugog svetskog rata u Beogradu nastaje Srpski kulturni klub, u kome, po mišljenju Predraga Protića, preovladava uverenje „da je vreme da se Srbi pozabave sobom i da srpskim ustupcima mora doći kraj“. Vasić, već akademik, blizak Slobodanu Jovanoviću, prilazi Klubu i postaje urednik njegovog časopisa Srpski glas. Kada izbije Drugi svetski rat, Vasić odlazi među borce za slobodu i pridružuje se Dragoljubu Mihailoviću, postajući „Čiča broj dva“, sve dok ga ne istisne Stevan Moljević. Ne odvajajući se od Svetog Pisma, pišući Istoriju Ravne Gore, verovatno zaturenu u arhivima UDBE, i noseći mučenički krst svog naroda i Dražine vojske, Vasić se povlačio sa četnicima Pavla Đurišića ka Sloveniji. Postoje dve verzije o njegovoj smrti 1945: po jednoj, ubile su ga ustaše u Jasenovcu, kao i vojvodu Pavla; po drugoj, ubili su ga partizani, negde kod Banjaluke. Nemci su mu iz odmazde 1941. palili kuću u Gornjem Milanovcu i držali mu ženu i ćerku kao taoce. Komunisti su mu posle rata konfiskovali imovinu kao „narodnom neprijatelju“. U kulturi je bio precrtan.

www.standard.rs/vladimir-dimitrijevic-dragisa-vasic-ili-buntovnik-u-ime-otadzbine

***

Прогон 1995. Насловна Новости Загреб

Слика: Прогон 1995. Новости Загреб поводом ослобађања хрватских генерала у Хагу

Садашњост:

Добро је што Србија није ускочила у узбуркану воду

Милорад Пуповац, председник Српског народног већа у Хрватској

Да ли је могуће после свега што се дешава да се односи не погоршају?

– Ми смо разговарали шта се све може учинити да се ове негативне кампање које имају много елемената антисрпске кампање не рефлектују на односе Београда и Загреба.

Шта сте ви конкретно рекли вашим саговорницима у Београду?

– Изузетно је важно да се у целој ствари пробуди одговорност ЕУ и ЕК.

Да ли очекујете неку реакцију?

– Будући да је реч о угрожавању европских вредности у Хрватској и угрожавању одредби претприступног уговора Хрватске са ЕУ, онда очекујемо да се ЕУ јасно огласи о овој кампањи која је покренута у Хрватској против ћирилице и против права Срба и других мањина у Хрватској.

www.politika.rs/Dobro-je-sto-Srbija-nije-uskocila-u-uzburkanu-vodu

***

HRVATSKA DONELA ZAKON O PREBIVALIŠTU NA ŠTETU IZBEGLIH I PROGNANIH

Nova „Oluja” briše Srbe!

Novim hrvatskim zakonom o prebivalištu preti se da sa spiska budu izbrisani izbegli Srbi ukoliko do kraja ove godine ne prijave privremeni odlazak ili odjave prebivalište u nadležnim policijskim stanicama u „lijepoj njihovoj“ ili u konzularnim predstavništima zemalja u kojima trenutno žive! Ukoliko to ne učine do navedenog roka, hrvatske vlasti će ih izbrisati sa spiska državljana, a prete im i kazne od 70 do 700 evra! Ovaj zakon izazvao je pometnju među 200.000 izbeglih Srba, od kojih je najveći broj iz Hrvatske, a koji ni posle 20 godina nisu ostvarili nikakava prava. Savo Štrbac, predsednik Udruženja „Veritas“, kaže da će se ovim zakonom ostvariti davnašnja želja pokojnog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana da se postotak Srba u Hrvatskoj svede ispod tri odsto.

http://www.alo.rs/nova-oluja-brise-srbe

***

Капетан Драган: Хоћу у своју земљу

Бићу још дуго у аустралијском затвору, уколико се Србија не заузме за мене. Овдашњи судски процеси настављају се унедоглед – каже за „Новости“ из аустралијског затвора Драган Васиљковић, који се од 2006. године налази у притвору. Капетан Драган је ухапшен у Аустралији на основу захтева Хрватске за његово изручење због оптужби да је наводно починио ратне злочине у Книнској Крајини. Иако доказ о кривици није изведен, Васиљковићу је као држављанину Аустралије и Србије пресуђено да буде изручен Хрватској.

„Уколико се Србија не заузме за мене, предстоји ми дуга робија. Предлажем српском правосуђу да ме стави у програм размене затвореника са Хрватском, у случају да будем изручен званичном Загребу и да се тако опет вратим у Србију“, каже Драган Васиљковић, који је разочаран досадашњим понашањем Београда. Замера политичарима што не брину о њему као држављанину Србије, а Специјалном тужилаштву за ратне злочине, што не одговара на његове службене дописе.

http://www.novosti.rs/Kapetana-Dragana-zastitila-procedura

***

Графит из Британије

Графит из Британије

Šlomo Avineri: Rusija kao vodeća sila

Autor je profesor političkih nauka na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Bio je generalni direktor izraelskog Ministarstva spoljnih poslova za vreme vlade premijera Jicaka Rabina

(…) Nuklearni program Irana je za Kremlj samo jedno poglavlje u kampanji reafirmacije uloge Rusije kao velike sile. Zapravo, privremeni sporazum treba shvatiti kao još jednu u nizu nedavnih diplomatskih pobeda Rusije nad SAD. Aktuelnoj američkoj administraciji nedostaje ona vrsta velike strategije koju primenjuje ruski predsednik Vladimir Putin. Umesto nje, ona razmatra svako pitanje posebno, nesigurna kako da uspostavi ravnotežu između svoje uloge kao globalne sile i posvećenosti liberalnim vrednostima, a njome rukovodi predsednik koji očito veruje da je uzvišena retorika zamena za strateško razmišljanje. Iluzije ne treba da bude. Privremeni sporazum sa Iranom je apsolutni trijumf za Putina, a ne za Obamu i državnog sekretara SAD Džona Kerija. Nakon tog trijumfa ubrzo je usledio još jedan, a to je odluka Ukrajine da odbaci Sporazum o pridruživanju sa EU i umesto toga izabere da se pridruži Putinovom omiljenom projektu, evroazijskom carinskom savezu koji je osmišljen da bi se rekonstruisao veliki deo Sovjetskog Saveza kao jedinstvena ekonomska zona. U međuvremenu, kriza u Siriji se odvija onako kako Kremlj želi, budući da je sirijski predsednik i dalje na vlasti uprkos Obaminom insistiranju da se povuče.

(…) Niko ne mora da demonizuje Rusiju ili Putina da bi se bojao ovih događaja. Rusiji je dodeljeno mesto vodeće sile. A SAD treba da izbegavaju dominantnu politiku. Ali, suočene sa odlučnom ruskom politikom imperijalne reafirmacije, koja je sada primetna i na Kavkazu, stiče se utisak da SAD ne mogu da shvate kako su globalni tokovi povezani. Da li bilo ko u Vašingtonu pita kako su sporazumi o Siriji i Iranu iz Ženeve povezani sa odbijanjem Ukrajine da se približi EU?

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/rusija_kao_vodeca_sila

***

Odgovor Cvijanoviću ili Neće biti odsudne bitke

Radosav Lazić

(…)  „Pobednici pobeđuju pre nego što krenu u rat“, objasnio je davno Sun Cu Vu. „Poraženi“ (kad bi se samo prepoznali), objasnio je on „prvo idu u rat, pa tek onda pokušavaju da pobede“.

(…) Ako će Srbija, dok se cevka ne razvuče, od bele kuge izgubiti još dve divizije (30.000), zašto bi druga strana rizikovala svoje živote? Plastično je to i g. Cvijanović dočarao dok je ušuškavao Dačića (i Ružića).

(…) Dok čekamo da se iduće godine otvori 20-25 hiljada radnih mesta vezanih za izgradnju gasovoda, zaboravljamo da svakog meseca plaćamo deset puta više nepotrebnih „radnika“ po agencijama kojima se ni broja ne zna. Istovremeno, dok se govori o porastu izvoza, prećutkuje se porast deficita. Koja cevka to može da izdrži? Čak i da cev Južnog toka sve izdrži, biće to samo cev u opustošenoj zemlji, bez ljudi, reda i zakona.

(…) Šanse za pobedu postoje. Sve vojskovođe složiće se da se kreću u odnosu 25-33 odsto. Tolika je planirana mera neplaniranog i mera sumnje u sopstvene snage. (Kako reče Napoleon, onima koji bi hteli više može se posavetovati da nikada ne ratuju). Zato je sadašnji trenutak samo nagoveštaj preokreta, i ništa više. „Pobeda se može nazreti ali se ne mora zasigurno i pobediti“. Istovremeno, „uočiti pobedu kad nije svima vidljiva predstavlja umeće“. Treba pobediti bez odlučujuće bitke, jer je neće biti. Šta bi nam falilo?

www.standard.rs/radosav-lazic-odgovor-cvijanovicu-ili-nece-biti-odsudne-bitke

***

EU vs EA

Ruža Ćirković

(…) Ja sam samo htela da kažem da se nisu promenili ni Sirija ni Iran, nego Rusija. Sada je opet velika sila. Zato je i došlo do velikog pomirenja. A nije do velikog razaranja. A mi smo sada tamo gde je i Ukrajina – u sendviču, i iznutra podeljeni. Ako se oni ne dogovore, raspadosmo se. Mi, kojima bi se, kao i Ukrajini, najviše isplatilo da sarađujemo podjednako i sa jednima i sa drugima. I drugo sam htela da kažem, da ni jedan strani dolar ne ulazi u ovu zemlju, naročito državni dolar, a da sa njim ne ulazi i deo njenih političkih interesa i društvenih običaja.Toliko. Da li mi, mali kakvi jesmo, imamo ljude koji će znati da balansiraju u toj igri u kojoj se pravila menjaju u hodu? Da igramo, a da se ne raspadnemo.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/boza_vs_laza

>

>> ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ СА БЛОГА КОСМЕТ via КОСМОС:

29 Responses to Срби између Берлина и Москве

  1. Varagić Nikola каже:

    Француска, нови „европски болесник“

    БРИСЕЛ – Француска би могла постатати нови „европски болесник” због одсуства жеље за променама како би изашла из групе најзадуженијих земаља Европске уније (ЕУ), оцењено је у годишњем извештају консултантске куће Лисабонски савет под називом Евро Плус Монитор 2013.

    Лисабонски савет је у најновијем извештају, објављеном прошле недеље, изразио оптимизам у погледу опоравака еврозоне од светске финансијске и економске кризе, осим Француске, пренео је француски Евроактив.

    Док већина аналитичара Италију сматра „европским болесником”, због дугова те земље који ће вероватно 2014. прећи 134 одсто бруто домаћег производа (БДП), Лисабонски савет тврди да Италија може изаћи из кризе.

    Међутим, у извештају се наводи да је Француска једна од најнездравијих економија ЕУ.

    Tанјуг
    објављено: 09/12/2013

  2. Varagić Nikola каже:

    Bajden Janukoviču – uspostavi dijalog sa opozicijom

    Tanjug | 09. 12. 2013.

    Potpredsednik SAD Džozef Bajden razgovarao je danas telefonom s ukrajinskim liderom Viktorom Janukovičem, izrazivši ozbiljni zabrinutost zbog mogućeg izbijanja nasilja u toj zemlji i ukazujući na potrebu uspostavljanja dijaloga sa opozicijom.

    Bela kuća je saopštila da je Bajden u razgovoru podvukao potrebu da se odmah smiri situacija i da započne dijalog sa opozicionim liderima, kako bi se postigao konsenzus kojim putem dalje da ide Ukrajina.

    „Nasilje nema mesta u demokratskom društvu i suprotno je našem strateškom partnerstvu“, rekao je Bajden Janukoviču, prema saopštenju iz Vašingtona.

    Potpredsednik SAD je ponovio da Amerika pruža snažu podršku evropskim aspiracijama Ukrajine, pozdravivši posvećenost Janukoviča da nastavi tim putem.

    „Bajden je naglasio blisko savezništvo SAD i EU, najavivši skoru posetu pomoćnice državnog sekretara Viktorije Nuland i visoke predstavnice Unije Ketrin Ešton Kijevu“, zaključuje se u saopštenju.

    U Kijevu već desetak dana traju protesti opozicije zbog odluke vlasti da ne potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, koja je to pravdala željom da se ne pokvare trgovinski odnosi s Rusijom.

    Ukrajinska policija rasterala je danas demonstrante koji su blokirali sedište vlade u Kijevu, zaoštravajući napetosti između opozicije i vlasti.

  3. Varagić Nikola каже:

    Amnestija za članice Pusi rajota!

    Autor: Blic.rs

    Članice ruskog pank benda Pusi rajot i aktivisti Grinpisa, koji su u zatvoru, biće oslobođeni amnestijom u okviru proslave 20. godišnjice ruskog Ustava 12. decembra, otkriva list “Izvestija”.

    Amnestijom koju je inicirao predsednik Rusije Vladimir Putin biće oslobođeno 25.000 ljudi, rekao je Vladimir Vasiljev, zamenik predsednika skupštine, prenela je “Rusija danas”.

    – Oko 1.300 ljudi biće pušteno iz zatvora, a 17.500 će biti oslobođeno nezatvorskih kazni. Takođe, krivični postupci protiv skoro 6.000 ljudi će biti obustavljeni – istakao je Vasiljev.

    Amnestija se neće odnositi na one čiji zločini predstavljaju ozbiljnu pretnju društvu, dodao je on. Amnestijom će se dati prednost osuđenima iz ugroženih društvenih kategorija i ljudima koji su služili svoju zemlju.

    – Ovo se odnosi na maloletnike, majke sa malom decom, trudnice, žene starije od 55 i muškarce iznad 60 godina, invalide, čistače iz Černobilja i vojne veterane – precizirao je Vasiljev.

    Novinari lista “Izvestija” imali su uvid u kopiju nacrta amnestije, koju je Putin danas predao parlamentu. Prema tom dokumentu, učesnici u slučajevima koji su imali odjeka u javnosti, poput protesta članica benda Pusi rajot u crkvi, te aktivista Grinpisa na naftnoj platformi, biće takođe pomilovani.

    – Amnestija će biti usvojena pre kraja ove godine i primenjena u sledećih šest meseci – izjavio je za “Izvestiju” neimenovani izvor iz parlamenta.
    Tri članice benda Pusi rajot osuđene sun a po dve godine zatvora nakon protesta u crkvi u februaru 2012. Jedna članica je kasnije oslobođena nakon žalbe.

    Ukupno 30 aktivista Grinpisa pušteno je na slobodu uz kauciju i oni čekaju suđenje, nakon što su u septembru ove godine pokušali da zauzmu naftnu platformu Prirazlomnaja u Barencovom moru.
    Takođe će biti amnestirani i demonstranti koji su uhapšeni nakon protesta u maju 2012. na trgu Bolotnaja u Moskvi.

  4. Varagić Nikola каже:

    Cvijetin Milivojević

    Es wird bekannt gegeben!

    Ko učestvuje u manifestovanjima neprijateljskim prema Nemačkoj svake vrste ili u skupovima na ulicama i trgovima, ili ko bez odobrenja nadležnih nemačkih vlasti priređuje ili učestvuje na javnim sastancima ili povorkama, kazniće se smrću, robijom ili zatvorom. Kao manifestovanje neprijateljsko prema Nemačkoj smatra se i cepanje ili oštećenje izloženih Obznana nemačkih nadleštava. (čl. 10)

    Ko uvredi Vođu Nemačkog Rajha, nemački narod, nemačku ili neku savezničku vojnu silu, SS ili policiju, neko nemačko nadleštvo ili pripadnike okupacione sile kao takve, biće kažnjen zatvorom, u težim slučajevima robijom. (čl. 16)

    Ko preduzme da neprijateljskim licima ili nadleštvima, na štetu Nemačkog Rajha, nemačke vojne sile ili sa Nemačkim Rajhom savezničkih država, predaje vesti, kazniće se smrću, u manje teškim slučajevima robijom ne manjom od tri godine, ukoliko se delo prema drugim propisima ne kažnjava teže. (čl. 17)

    Ko sluša druge radio-emisione stanice osim nemačkih ili emisione stanice od nemačkih trupa zaposednutih područja ili za to da priliku, kazniće se robijom… (čl. 20)

    Ko drži golubove pismonoše, gaji ili ih uvozi na okupirano područje, kazniće se robijom, u manjem teškim slučajevima zatvorom, ukoliko se prema drugim propisima ne izriče teža kazna… (čl. 24)

    Ko bez odobrenja nadležnih nemačkih vojnih nadleštava izrađuje ili širi letke ili plakate, kazniće se robijom ili zatvorom, u teškim slučajevima smrću. (čl. 26)

    Ko vojna postrojenja, vojne formacije ili vojničko oružje i sprave fotografiše, crta ili slika, biće, ukoliko se prema drugim propisima ne kažnjava težim kaznama, kažnjen zatvorom… Kao vojna postrojenja smatraju se i važni mostovi, raskrsnice puteva, željeznička postrojenja, plinska, električna i vodena postrojenja. (čl. 34)

    Lice koje izvrši obležaj sa licem, nemačkim državljaninom, i pored toga što zna ili po okolnostima mora pretpostavljati da boluje od zarazne polne bolesti, kazniće se robijom ili zatvorom. (čl. 35)

    Eto, čisto da nastavim tamo gde sam, u prošloj kolumni, stao. Učini li i se i Vama, povremeno, da čujete „tam-tam“ onog Šicerovog dobošara iz „Salaša u Malom Ritu“?

    Ko prisilne lokalne izbore održane 3. novembra po zakonima Republike Kosovo smatra antiustavnim, protivzakonskim, ilegalnim i „paralelnim“; ko, dakle, nalog Berlina i Brisela Srbiji da digne ruke od 15 odsto svoje teritorije smatra neprijateljskim; ko isterivanje severnih Srba Kosmećana iz Srbije i uterivanje u Tačijevu državu smatra krivičnim delom… neka porazmisli o „Uredbi o primeni nemačkog kaznenog prava i za zaštitu unutarnjeg mira i okupacione sile“, objavljenoj u beogradskom

    „Verordnungsblatt des Befehlshabers Serbien“ (List uredaba zapovednika Srbije), od 8. jula 1943,

    čije delove, sedam decenija posle, bez dopuštenja „autora“
    (Der Kommandierende General und Befehlshaber in Serbien)

    – prenosim!

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/es_wird_bekannt_gegeben.886.html?news_id=272595#sthash.unHbhj75.dpuf

    • Varagić Nikola каже:

      Окупиране територије – Непознати разбојници испалили су више хитаца из ватреног оружја у повратничком селу Кош, код Истока у Метохији, након неуспеле крађе два трактора, изјавио је вечерас министар за повратак и заједнице у “Влади Косова” Далибор Јевтић.
      Јевтић је агенцији Бета рекао да се инцидент догодио протекле ноћи и да у њему није било повређених, а да су трактори, чија је крађа покушана, у власништву породица Обрадовић и Савић.
      Он је рекао да су му чланови породице Обрадовић, када их је данас обишао, рекли да су непознати разбојници ноћас покушали да им украду трактор из дворишта.

  5. Varagić Nikola каже:

    Израел жели зону слободне трговине са Царинском унијом РФ, Белорусије и Казахстана

    Руско – израелска међувладина комисија састаће се 9. децембра у Москви и размотрити, поред осталог, и могућност формирања зоне слободне трговине између Израела и Царинске уније Русије, Белорусије и Казахстана – објавио је званични Тел Авив.

    Делегације ће предводити копредседници комисије – руски вице-премијер Аркадиј Дворкович и шеф израелске дипломатије Авигдор Либерман, коме ће то бити први долазак у руску престоницу после повратка на функцију.

    Израел је посебно заинтересован да прво либерализује свој извоз воћа и поврћа у Русију и руске пшенице на своје тржиште.

    Либерман је открио да је његова земља заинтересована и да Русије учествује у градњи (дном Медитерана) гасовода који би израелска налазишта природног гаса спојио са потрошачима у Европи.

    Ускоро ће, иначе, Москва и Тел Авив потписати споразум по коме ће Русија исплаћивати „совјетске пензије“ оним Јеврејима који су у своје време напустили СССР са губљењем његовог држављанства.

    Факти

  6. Varagić Nikola каже:

    Грудобран општег limesa

    Ако би ту мапу главних праваца покрета четири основне струје евроазијског света сагледао у временској пројекцији, морао би опазити да је Београд, кроз историју, углавном био на удару освајачких похода поданика југоисточне струје. Ратна повест XX столећа то потврђује, јер су сви напади на Београд из северозападног правца били посредно или непосредно покретани из Нове Вавилоније, стратегијом чудовишно увећаних одраза југоисточне, нихилистичке струје.

    Као закључак, из твоје свести сад израња историјска мапа средишњости Београда на ратној мапи Евроазије. Београд се налази управо на месту дијахроног пресека обода низа културних и цивилизацијских кругова, од трачког и римског, преко византијског и исламског, до угарског, германског и данас североатлантског. Као да је нека виша воља место где почива Београд с Тврђавом предодредила да буде општи limes. Понекад ту границу освајачке силе пробијају: тако је најезда исламских завојевача доспела до зидина Беча, као што је аустроугарска сила успела да српску војску одбаци до Крфа и плаве гробнице. Ипак, таква одступања од историјског правила била су привремена и силе су се морале повући с оне стране међе коју данас симболично обележава фигура Победника на грудобрану Тврђаве. Можда ће и сила Североатлантског савеза – ратно средство југоисточног чудовишта у телу и с мозгом северозападног човека – успети да освоји Београд и досегне границе те срце Русије, које је и срце света, Heartland? Ипак, историја те теши поуком да ће и та победа бити само привремена.

    Нема повлачења

    У сваком случају, ти добро знаш да се не можеш повући, да се мораш придружити онима који се боре за живот и слободу народа коме припадаш. Добро знаш да би у противном, одуставши, остатак живота гледао, сваког јутра у огледалу, како бријеш ђубре. У сваком тренутку те борбе, па и у највећем поразу, ти ћеш знати да постоји један простор отаџбине који је недоступан непријатељској сили. То је простор отворен само за оне који имају чисту мисао, чисту реч, чисто дело. У сунчаном свету бело је симбол те чистоте. Зато је име Београд дато тајном и неосвојивом центру света.

    http://www.dragoskalajic.com/?l=beograd-tajni-centar-sveta

  7. Varagić Nikola каже:

    Галипољски Срби преживели Османлије, нестали у Југославији

    Београд – Срби из Срема и Београда, браниоци последњег остатка српске деспотовине, поклекли су пред османском инвазијом почетком 16. века. Османлије су их због непокорности у оковима преселиле у Цариград и на Галипољско полуострво. Највећи део се у наредним вековима стопио са околним становништвом, само су сремски изгнаници у селу Бајрамчик 400 година чували свој национални идентитет, језик, веру и наду да ће се једног дана вратити у отаџбину.

    Жеља им се испунила 1922, кад су дошли у Југославију, поносни што су сачували српски идентитет. После 1945. за пола века стварања вештачких нација у СФРЈ по рецепту Коминтерне, Галипољски Срби су нестали.

    „После невероватне одисеје више од 1.100 Галипољских Срба дошло је 1922. у село Пехчево на крајњем истоку данашње БЈР Македоније. На надгробним споменицима до Другог светског рата види се да су сахрањивани под старим презименима на „ић“.
    После рата на гробницама истих породица пишу презимена која се завршавају на „ски“. Од 73 породице Галипољаца које су дошле у Пехчево на последњем попису 2002. само 12 становника ове варошице изјаснило се као Срби“, каже историчар Борисав Челиковић, уредник едиције „Корени“.

    „Реч је о антропогеографским истраживањима порекла насеља и породица Срба на свим нашим етничким просторима. Међу тим сагама о сеобама нашег народа, најинтригантнија је она о Галипољским Србима“, сматра Челиковић, који је недавно посетио Пехчево у потрази за Галипољцима.

    Открио је да се они данас изјашњавају као Македонци.

    „То је очекивано јер их је матица заборавила. Претапању у нову нацију допринели су и природни процеси мешања и стварање вештачких нација у СФРЈ. Тек тад су Галипољци изгубили национални идентитет и заборавили језик који су чували вековима“, констатује Челиковић.
    Одисеја „сремских прогнаника“ почиње после пропасти деспотовине, кад турски хроничари бележе да Срби са „острва Срем“, како су називали простор између Саве и Дунава, и даље жестоко бране своје утврђене градове, пре свих тврђаву Шабац и резиденцију деспота, престони град Купиник. Ипак, њихова храброст није могла да заустави инвазију. Срем је опустошен, а османска војска је успела да у обруч затвори Београд, који је пао 1521. после јуначке одбране. Малобројну угарску посаду Османлије су пустиле на слободу, али не и непокорне Србе. Сремци и Београђани су под пратњом турских војника кренули на дуги марш ка Цариграду.
    „Тврђаве Купиник, Бареш, Земун и Сланкамен освојене су великим залагањем бораца. Предводници отпора и они који су се упорно супротставили били су заробљени и стављени су у ланце. Да би се упокорили и постали послушни, пребачени су у околину Цариграда“, записао је турски хроничар Бостан.
    Српско градско становништво насељено је у Цариград, у кварт који се и данас зове Београдска шума, а „неверници прогнани из Срема“ упућени су на Галипоље.
    „Њих око 2.000 насељено је у девет села на Галипољу. Забележена су имена Павле, Радослав, Радован, Марко, Јован, Милош, Вук, Радич, Лазар… С временом се део Срба исламизује, а део хеленизује под снажним утицајем Грка из околних села и грчког свештенства, јер је служба на српском била забрањена“, каже Челиковић.
    Ипак, Сремци у селу Бајрамич остали су непоколебљиви и задржали су језик и обичаје далеке отаџбине.
    „Они представљају јединствен феномен. У потпуном окружењу Турака, Грка и Бугара, они су успели да четири века очувају свој етнички индентитет, иако нису имали никакву везу с матицом“, наводи Челиковић.
    Турски документи у којима пише да је део „сремских изгнаника“ у 17. веку побегао с Галипоља, стигао у Србију и укључио се у аустро-турске ратове. Кад су се Аустријанци повукли остављајући Србе на цедилу, Турци су крај Јагодине поново заробили део Галипољаца. Једну групу су одвели на опустеле поседе у пиротском крају, а другу у Ниш, у четврт која се и сада зове Јагодин-мала. Већ на почетку следећег аустро-турског рата 1737-1739. пиротска раја – Галипољци – истерала је Турке из своје нахије. Турски продор из Софије 1737. почео је покољем ових устаника.
    „Становништво пиротске нахије кренуло је за Аустријанцима у другу сеобу Срба. Народ који је прешао на аустријску територију помилован је 1740. и дозвољен му је повратак на своја огњишта. Део Галипољских Срба вратио се у опустелу Србију, у Темнић, у близини Јагодине“, открила је др Радмила Тричковић.
    Нови преокрет у живот Галипољаца у Бајрамичу доносе балкански ратови. Српске трупе долазе у помоћ бугарској војсци и ослобађају европски део Турске. Разјарени Турци и придошли муслимани из Босне бес због пораза искаљују на Галипољским Србима. Они уз велике перипетије добијају одобрење за сеобу у Србију и долазе у тек ослобођено Скопље.
    „Власти су им одмах доделиле земљу где је било размерено земљиште за грађење кућа, па је већ и камен донет, кад изби Први светски рат и прекиде тај рад на насељавању ових Срба у околину“
    Скопља – записао је наш чувени етнолог др Миленко Филиповић.
    У јесен 1915. део Галипољаца креће са српском војском према Албанији, али их на Косову сустижу Бугари и одводе у интернацију, као и оне које су затекли у Скопљу. Већи део упутили су у села око Ниша и Алексинца, да раде као слуге и надничари, а мању групу шаљу у Пловдив.
    „По окончању Првог светског рата, погрешно обавештени од неких грчких војника да је Бајрамич заузела Грчка, Галипољци крену да се врате у своје село. После 40 дана путовања у Солун су стигли почетком 1919. Ту их је сачекало велико разочарање, у Бајрамичу су још били Турци. Неки су се одмах вратили у Скопље, а Грци остале упуте у село Лутру, где су остали једну и по годину и многи страдали од разних болести“, навео је Филиповић.
    Мировним уговорима из 1920. Бајрамич је припао Грцима и Галипољски Срби су из Лутре кренули у свој крај.
    „Нажалост, долазак у Бајрамич 1920. није донео мира већ знатно умањеној групи Срба пошто су неки помрли, а неки остали у Пловдиву, Скопљу и Солуну. Септембра 1922. после по Грке несрећног грчко-турксог рата, Бајрамич је пао поново под Турке“, пише Филиповић.
    Галипољски Срби су морали да беже главом без обзира пред новим турским погромима хришћана.
    „Овог пута нису могли готово ништа да понесу од имања. Док су раније носили стално са собом и звоно из своје цркве, приликом ове сеобе нису могли, него су га бацили у црквени бунар. Многи нису понели ништа сем икона“, забележио је Филиповић.
    Бежећи, стигли су до Солуна, где су се обратили за помоћ српском конзулу молећи да буду пресељени у Србију. Крајем децембра у планинско село Пехчево стигле су 73 породице Галипољских Срба и усељене су у напуштене турске куће.
    „И данас су потомци Галипољских Срба живе у Пехчеву груписани у горњем делу вароши. Говор старих Галипољаца знају само они најстарији, и са њима ће нестати та снажна нит која је вековима била веза са завичајем предака“, сматра Бранисав Челиковић.
    Ипак, додаје он, још има неколико Галипољаца који памте своје порекло и претке. Један од њих је и Љупче Галзов, чији је отац био је врло поносан на српско порекло, па га је у средњу школу послао у Јагодину, а потом на факултет у Београд.
    „Он нас је одвео до капеле Свете Петке, где Галипољци чувају своју највећу светињу – икону Свете преподобне мученице Параскеве – коју су са собом носили током свих сеоба. Ту се последњи Галипољски Срби моле да њихови потомци не забораве корене. Да не доживе оно што се већ збило са многим другим српским заједницама и појединцима ван државних граница Србије, током 19. и 20. века, а дешава се и данас, као што ће се све више дешавати у времену које долази“, закључује Челиковић.

    Нестали због небриге

    Све студије о вековној одисеји „сремских изгнаника“ први пут су сакупљене и објављене тек крајем 2012. у књизи „Галипољски Срби“ едиције „Корени“ у издању „Службеног гласника“ и САНУ. – Циљ „Корена“ је да у 80 књига објави на једном месту све студије написане о насељима и пореклу српског становништва, од Галипоља до Беле Крајине у Словенији, од јужне Италије до српских насеља у Мађарској, Чешкој, Словачкој, Румунији и Украјини.
    Основу чине студије објављене у „Српском етнографском зборнику“ Српске краљевске академије. Нажалост, оваква озбиљна проучавања српског етничког простора практично су престала половином 20. века. Због такве небриге матице, Срба у удаљеним енклавама више и нема, јер су потпуно асимиловани.

    Борис Субашић / Новости

  8. Varagić Nikola каже:

    Susret Dmitrija Medvedeva i Alenke Bratušek

    Nakon susreta u Moskvi sa premijerkom Slovenije Alenkom Bratušek, Medvedev je istakao da je Rusija uputila EU predloge za korekciju Trećeg energetskog paketa i za postizanje kompromisa.

    „Sa tačke gledišta međunarodnog prava, akti EU predstavljaju nacionalno zakonodavstvo, a međuvladini sporauzmi Rusije sa zemljama EU regulisani su međunarodnim pravom. U međunarodnom pravu i u pravu u celini postoji princip preimućstva međunarodnog prava nad nacionalnim zakonodavstvom“, izjavio je Medvedev na zajedničkoj konferenciji za novinare.

    „Ali, da ne bismo ulazili u ‘klinč’, održaćemo konsultacije, kako bismo uzeli u obzir interese EU izvršili našu misiju s Južnim tokom“, kazao je ruski premijer.

    Medvedev smatra da postoje mogućnosti za kompromis.

    „Postoje različite mogućnosti da i interesi EU i odgovarajuće odluke koje su usvojene, budu realizovani, i u isto vreme ti projekti – koje mi predlažemo, takođe bi bili realizovani“, ocenio je on.

    Ruski premijer je poručio da ne treba sumnjati da će Evropa dobiti gas.

    „Ali lopta je na strani EU. Očekujemo od naših partnera odgovor na našu inicijativu“, naveo je Medvedev.

    Moguće rešenje problema izgradnje Južnog toka ima ili pravni karakter, ili je na granici prava i ekonomije, rekao je Medvedev.

    Naveo je da je Treći energetski paket stvorio napetost i unutar EU, i između pojedinih država EU, i između Rusije i EU.

    Premijerka Slovenije Alenka Bratušek je kazala da jedinstvena pozicija Slovenije, Bugarske i Mađarske mogu pomoći da se brže reši problem.

    „Svi mi, članovi EU treba da poštujemo zakonodavstvo EU. Ali, na kraju krajeva, reč je o zajedničkom projektu, pa zato naša zajednička pozicija može samo pomoći da se brže reše sva pitanja“, kazala je Bratušekova.

    Agencija Interfaks navodi da su se krajem novembra premijeri te tri zemlje dogovorili da istupe sa zajedničkom pozicijom o realizaciji Južnog toka.

    Zamenik generalnog direktora za unutrašnje energetsko tržište u Evropskoj komisiji Klaus Diter Borhart, rekao je prošle nedelje u Briselu, na konferenciji o Južnom toku, da su bilateralni ugovori koje je ruski Gasprom zaključio sa zemljama uključenim u Južni tok, među kojima je i Srbija, protivni propisima EU, i da o njima te zemlje moraju ponovo da pregovaraju.

    http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2013&mm=12&dd=10&nav_id=787455

    • Varagić Nikola каже:

      Šest članica EU želi da odagna nejasnoće oko Južnog toka

      AUTOR: BETA

      Ministri ili visoki funkcioneri nadležni za energetiku šest članica Evropske unije koje su potpisale ugovore o gasovodu Južni tok, sutra che na zasedanju Saveta ministara EU u Briselu predočiti da ovim ugovorima nisu prekršeni propisi EU i da nema razloga za kočenje izgradnje ovog gasovoda s ruskim partnerima.

      To su agenciji Beta potvrdili izvori u EU koji su naveli da che ministri i visoki funkcioneri Bugarske, Grčke, Madjarske, Hrvatske, Austrije i Slovenije na margini zasedanja ministara za energetiku, telekomunikacije i transport EU dati sva potrebna objašnjenja evropskom komesaru Ginteru Etingeru, čiji su saradnici izneli tvrdnju da s Rusijom potpisani ugovori krše propise EU i da se o njima mora ponovo pregovarati.

      Premijerka Slovenije Alenka Bratušek je moskovskom dnevniku „Komersant“ izjavila da che che biti razmotreni svi problemi koji su se pojavili. Slovenačka premijerka je naglasila da je u vreme kada je Slovenija potpisivala sporazum s Rusijom o Južnom toku, dokument odgovarao zakonodavstvu EU. To isto je poručio i bugarski ministar enrgetike Dragomir Stojnev koji je stavio do znanja da „Južni tok u potpunosti odgovara zahtevima bugarskog zakonodavstva, koje u potpunosti odgovara evropskom“. U krugovima EU je rečeno da je s iznenadjenjem primljeno nastojanje komesara za energiju Etingera da se ugovori o izgradnji i radu Južnog toka, sklopljeni i poznati javnosti, dovedu u pitanje. Izvori nekih od članca EU koje su potpisale te ugovore ne vide u čemu se Južni tok razlikuje od Severnog toka koji je Nemačka izgradila s Rusijom, a ima i tumačenja da se ovo može shvatiti i u kontektsu zaoštrenih odnosa EU s Moskvom oko stanja u Ukrajini. Ruska kompanija Gasprom, koja gradi Južni tok, stavila je do znanja da che izgradnja gasovoda Južni tok biti nastavljena saglasno medjunarodnim propisima, ali je ponudila da se zahtevi Evropske komisije za puno poštovanje propisa Evropske unije reše po uzoru na Severni tok kojim se ruski gas doprema u Nemačku. To rešenje bi se ticalo prekograničnih sporazume o izgradnji i investicijama u gasovod Južni tok uz korišchenje iskustava iz zaključenja sporazuma o nadzemnom delu gasovoda Severni tok.

      http://www.danas.rs/danasrs/iz_sata_u_sat/sest_clanica_eu_zeli_da_odagna_nejasnoce_oko_juznog_toka.83.html?news_id=69249#sthash.DC8uLLbM.dpuf

  9. Varagić Nikola каже:

    У случају напада, Русија ће одговорити нуклеарним нападом

    11. децембар 2013.

    Москва – Говорећи на часу владе у Државној Думи, заменик премијера Дмитриј Рогозин изјавио је, да у случају напада, Русија може употребити нуклеарну силу.

    Релевантне одредбе, подсетио је Рогозин, постоје у војној доктрини Русије. Он је напоменуо да било који агресор или група агресора треба да буде тога свесна и да је таква могућност главна препрека за провокације и агресију против Руске Федерације.

    „Ми никада нисмо умањили улогу нуклеарног оружја, оружја одмазде које даје свима једнаке шансе,“ – рекао је Рогозин.

    Глас Русије

    • Varagić Nikola каже:

      12.12.2013

      Putin: Niko nije vojno jači od nas

      IZVOR: B92, BETA, TANJUG

      Moskva — U godišnjem obraćanju predsednik Rusije Vladimir Putin kaže da niko u svetu ne može da ima iluziju o vojnoj najdmoći nad Rusijom, jer Rusija to neće dopustiti.

      On takođe smatra da to što druge zemlje u svetu povećavaju svoj strateški potencijal, u odnosu na mogućnosti raketnog štita, može dovesti do poništavanja svih ranijih sporazuma u strateškoj oblasti.

      „Izaziva zabrinutost i to što druge zemlje razvijaju potencijal novih preciznih sistema koji su nalik na atomske eksplozivne naprave male snage , strateške rakete sa konvencionalnim punjenjem, nedzvučne konvencionalne sisteme namenjene nanošenju udara u kratkom vremenskom intervalu i na velikiu udaljenost. Pažljivo pratimo razvoj takozvane koncepcije razoružanja momentalnog globalnog udara“, rekao je Putin tokom svog godišnjeg obraćanja Donjem i Gornjem domu ruskog parlamenta.

      On je naglasio da je „protivraketni štit samo po nazivu odbranbeni sistem“ a da je u praksi to „suštinski deo strateskog napadačkog potencijala“.

      Rusko društvo i država moraju zajednički da se bore protiv međuetničkih konflikta u kojima se odražavaju svi problemi sa kojima se Rusija suočava, kaže Putin.

      Predsednik Rusije je u godišnjem obraćanju Donjem i Gornjem domu ruskog parlamenta rekao da međuetničke sukobe i napetost provociraju “ne predstavnici nekih naroda, već ljudi koji su lišeni bilo kakve kulture, koji ne poštuju ni svoju ni tuđu kuturu”.

  10. Varagić Nikola каже:

    Поводом једног случајa: „Гуд бај, Лењинe“

    11. децембар 2013.

    Кијев – Што се мене тиче, идеја да се Лењин уклони с центра Кијева – представља волшебну идеју, која је овај пут покренула монструозно глупy имплементацију.
    Ако сви имамо један заједнички циљ – Јанукович и Азаров, то онда све снаге треба фокусирати на ту ствар.
    Не може (добро, као што видимо, чак је могуће) да се сада бавимо, не главним питањем, већ секундарним. Јер то штети нашој заједничкој ствари.
    Зашто се бавити дивљаштвом? Зашто скретати пажњу на детаље? То ће створити само нове проблеме. Ми у ствари, јесмо Европа! Или – не баш сасвим? …
    Лично верујем, да легитимна украјинска влада треба да донесе такву одлуку званично. И једном, у светлој будућности, мораћемо живети у таквој земљи, у којој идоле неће рушити чудни ментални провокатори, већ власт на законодавном нивоу.
    Уосталом, ако је власт – слуга народа, а народ има жељу да што брже пошаље ову смрдљиву гљиву на сметлиште историје, то значи, да му је власт по том питању, дужна изаћи у сусрет.
    Па, колико је дуго могуће живети у земљи у којој посланици и министри нису за нас, већ против нас?
    Јасно је, да је већина у Врховној Ради – Партија региона и комунисти, од којих очекивати такав поклон у принципу нема смисла.
    Сви они долазе из црвено-заставног детињства. Ипак, немојте заборавити, да не баш сви, али већина чланова ПР су добили изборе преварним махинацијама.
    Иза неких, заиста и стоје прави бирачи, упркос њиховом ниском патриотском и интелектуалном нивоу. Узгред и они су људи. Било какви, али људи. А ми, ако желимо европске стандарде, морамо штитити мањину или је барем не игнорисати icon smile Поводом једног случајa: Гуд бај, Лењинe .
    Ипак, ја, као и многи људи много паметнији од мене, обраћамо пажњу на чињеницу, да је у последњих десет година у историјском Кијеву, уништено толико мноштво правих вредности и сада штитити Лењинa, било би стварно глупо.
    Али, по овом питању би се заиста могао организовати и референдум. Што да не? Јер је то питање целе наше друштвене заједнице.
    И управо тако директно и питати: Шта да радимо са споменицима црне прошлости: оставити их да стојe или их однети на депонију, одмах или им можда, преправити главе у актуелне личности?
    Баке по овом питању, најмање треба слушати. Знате, као у оном вицу о човеку, који никада није желео слушати да га о животу уче таксисти, да не би једног дана и сам постао таксиста?
    Иста је ситуација и сада – време је да наше баке ућуте. Већ смо видели мудрост куварa који су управљали земљом и чему је све довело. Још увек не можемо изаћи из ове мочваре.
    Да, мени апсолутно не смета ни сенилност бакa-комуниста, нити Уљанов лично. Знате, он је био велики револуционар и вероватно би се и њему допао јучерањи шоу. Дакле, o његовим осећањима чак није неопходно ни размишљати.
    Постојао? Време је уступити место другом. Ово је веома скупо место у срцу земље. Посебно за мртвог човека, који нема новца за кирију.
    Све у свему, хоћу рећи, да сам и поред свега, веома рад за ову случајност. Прво, сва та емоционалност публике, нашој власти је јасно показала, да се људи са Мајдана, више неће шалити.
    И друго, Кијев званично више ништа заједничко не повезује са московским маузолејом. Ми смо пресекли пупчану врпцу са СССР-ом. Иако ће вероватно неки ликови и даље прикупљати новац у жељи да све врате у првобитно стање.
    Али то више неће бити то. Неће помоћи. Чак и ако пронађу организатора и казне „вандале“, историју неће одгодити. Лењинa у центру Кијева више нема и не треба га ни бити. Од нас је његов воз отишао заједно још са њeговом првом женом Петром Симоненко.
    И тако, док у Русији више од 20 година одлучују да га уклоне или не, сахранити или не сахранити, човека који је уништио животе њихових родитеља и деце, код нас је на ово питање одговорено једноставо, а одговорили су обични скромни житељи. Што су – одмах дали исправан одговор. А знате зашто? Зато, што Русија није Украјина. И то је веома добро. Једноставно предивно.
    Увек молим, своје драге пријатеље из Русије да ово имају на уму, упркос чињеници, да је покојнa пра-бака вашег зета родом из Одесе, а комшија вашег нећака некада живео у Шепетовкy. То су ипак, две различите земље, иако је све то романтично, дубоко сентименталнo, па чак и топли породични осећај многиx од вас немају апсолутно ништа са политичким реалностима. То мора да се схвати чак и ако се „не жели“.
    То, што је воља судбине да ви данас живите у Русији, не чини ваc аутоматски нашим непријатељима.
    Непријатељем можете постати само тада, када завишћу или другим мотивима будете лоше утицали на наш срећан живот.
    Он је још увек веома илузорaн, али наш сан је рођен. И даље је нежан, крхак и деликатaн, али и све једно, веома реалaн. Могуће га видети на Мајдану. Не крадите бар нашу наду.
    И уопште, како нам налаже здрави разум, украјински – то није то, како деда говори на украјинском језику, већ је то, онај језик, којим разговарају и разумеју се деца и унуци. Ово је веома значајнa нијансa.
    Увек ми је смешно, кад људи мојих година или чак и млађи, говоре о тамо некаквим паметним стварима, спомињући фразу „а ето, у време СССР …“. Када ce распао Савез, ја сам имао 13 година и ништа нисам знао о разлици између живота у овој земљи, од другог живота негде другде.
    Ја лично не доносим одлуке и не могу са сигурношћу знати шта су људи осећали тада и како је тада заправо било.
    Одрастао сам и живео даље у независној Украјини.
    Погледајте шта на ТВ-у данас приказују Путинове лутке и марионете – заиста суманито. Тако циничне лажи, није могао ни Гебелс смислити. Ја сам навикао на такву лудост.
    Између осталог, мирнодобске новости нас засипају о томе, колико и шта је тачно ракетног наоружања произвела војна руска индустрија и то ме изненађује. Ово је заправо важно да знају обични људи? Или је то само информација за непријатеље?
    Да, много тога ми се код нас не допада. На пример, ја се веома критички односим према црно-црвеним заставама на митинзима (а чему све то?), као и у фирерском стилу наступ Тјањинбока. Додуше он и говори све и добро, али како он то ради – мене веома узнемирава. Цивилизованом политичару пристаје да буде интелигентан и промишљен, а ако и желите, аристократa.
    После свега, требало би да имамо алтернативу на будућим изборима.
    За Кличка кажу, потребно је гласати зато, што жели у Украјини поновити Реганово искуство у политици. Међутим, он је боксер, а не глумац.
    Јацењук je велики теоретичар, али без искуства, које је веома важно у политици.
    Одличан би избор био Петар Порошенко, осим ако он пристане да уђе у ово блато. Са његовим новцем и могућностима, ја бих лично отишао на Канаре и тамо, лежао у хладу палми, на сламчицу бих пио расхлађени авокадо фрапе.
    Искрено, још увек нисам донео одлуку кога од ове групе изабрати. Видећемо. Надамо се, да ће на дугој листи кандидата бити бар једна особа, не по нечијој жељи, већ по Господњој вољи. Најмање један од пет …
    Било како било, ја сам веома срећан да живим у времену када настајe новa земљa. Земља слободе и нових животних стандарда. Сада се наиме, решава питање наше независности.
    Оно што је било 1991 године – то је био дар са неба. Добили смо га сувише јефтино, није нас, тако рећи ништа коштао, па га вероватно зато нисмо сувише ни ценили, али ово је 20 година после.
    И само избор данашње украјинске младости – нас чини да се поносимо нашом великом, паметном и искреном Украјином. Докле год људи одлазе на Маjдан – остаће људима, а и ми сви заједно – велика и уједињена нација. Цивилизованa и слободна.
    Да, имамо много да радимо на себи, доказујући не само Москви, да смо Европa, већ и самој Европи да нисмо дивљаци.
    Али сам сигуран, да ћемо то исправити, врло брзо, да се наша деца не боје власти, коју ће сами бирати, а наша влада да се више не понаша попут прљаве проститутке у потрази коме ће се скупље продати.
    Нама није ни потребно да будемо у Европи, само да би пркосили Русији. Са друге стране, не може се ићи у Еропу на уштрб Украјине.
    И само они, који могу разумети разлику, заслужујy бољу будућност. Хвала вам на пажњи.

    Пише: протојереј Jeвгениј Заплетњук / са Руског Српском језику прилагодио: Славиша Лекић

    http://www.vaseljenska.com/vesti/povodom-jednog-slucaja-gud-baj-lenjine/

  11. Varagić Nikola каже:

    Украјина за споразум са ЕУ тражи 20 милијарди евра

    Кијев – Украјина тражи од Европске уније, у оквиру потписивања споразума о придруживању, финансијску помоћ од 20 милијарди евра, рекао је данас премијер Никола Азаров, отварајући седницу владе.

    „Они који су изашли на Трг независности траже да се хитно потпише Споразум о придруживању са ЕУ, влада такође подржава што скорије потписивање споразума, али ми желимо да створимо услове под којима ће губици украјинске привреде бити сведени на минимум“, рекао је премијер, а преноси Интерфакс-Украјина.

    Он је додао да је Кијев предложио Европској комисији да размотри услове под којима ће радити украјинска индустрија и привреда у целини, као и решесње питање финансијске помоћи Украјини.
    „Одредили смо приближну вредност од 20 милијарди евра“, истакао је Азаров.

    Он је истакао да се не ради о бесповратној помоћи из европског буџета, него о учешћу ЕУ у инвестирању у заједничке пројекте од обостраног значаја, као што су модернизација и проширење европских саобраћајаних коридора, изградња новог коридора према Кавказу и прелаза преко Керченског мореуза.

    Истовремено, премијер је нагласио да европски званичници сада, после протеста на Тргу независности, не журе да разговарају о тим пројектима и о питању висине помоћи.

    „Па због кога су били ти протести, због европских званичника или због народа Украјине ком је хитно потребна економска и финансијска помоћ? Ако имамо јединствени циљ – успешне евроинтеграције, хајде за сто да преговорамо и бранимо интересе Украјине“, рекао је Азаров.

    Премијер је, такође, уверен да се на предстојећим преговорима са Русијом неће разговарати евентуалном украјинском приступању Царинској унији, коју чине Русија, Белорусија и Казахстан.

    „Никаквих разговора о Царинској унији неће бити, никакве документе влада не припрема. Ја желим одмах да предупредим спекулације“, рекао је Азаров на седници владе.

    Танјуг
    http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/ukrajina-za-sporazum-sa-eu-trazi-20-milijardi-evra/

  12. Varagić Nikola каже:

    Заливске замље се војно групишу

    Кувајт – Саудијска Арабија и још пет земаља Персијског залива договорили су се данас на самиту у Кувајту да успоставе заједничку војну команду.

    Савет за заливску сарадњу који чине Саудијска Арабија, Кувајт, Бахреин, Катар, Оман и Уједињени Арапски Емирати договорио се, такође, да постави основе за заједничке заливске полицијске снаге и академију за стратешке студије, наводи се у завршном саопштењу са састанка који је пренела Кувајтска новинска агенција.

    Још није познато када би заједничка заливска војна команда и полицијске снаге могле да буду формиране, како ће бити структуриране и који ће бити опсег њиховог мандата.

    Агенција АП оцењује да заједничком иницијативом заливске земље желе да учине више на јачању њихове безбедности, због назнака отопљења односа између Запада и Ирана који је пристао прошлог месеца да замрзне неке делове свог нуклеарног програма, у замену за ублажавање санкција међународне заједнице.

    Саудијска Арабија, поред других заливских земаља, снажан Иран види као претњу свом утицају, а земље Персијског залива, такође, подржавају побуњенике који се боре за збацивање сиријског председника Башара ел Асада, чију владу подржава Техеран.

    Бета

  13. Varagić Nikola каже:

    Beleške o neizvedenoj revoluciji

    Radio Eho Moskve

    Vrhunac takozvane ukrajinske evrokrize („evrorevolucije“ koja se i pored toga što su je više puta najavljivali nije dogodila) je prošao. Sada će, kao zamena kratkom periodu političke aktivnosti, emocionalnog poleta i građanske samoorganizacije, nastupiti uobičajeni period reakcije, osvete, kontrarevolucije. Ova je „evrokriza“ obe suprostavljene strane koje su se spremale za okršaj tek na izborima 2015, u mnogo čemu uhvatila u raskoraku. Ozbiljna proba budućeg političkog sukoba nastupila je mnogo ranije i primorala učesnike da na brzinu primenjuju i stare i nove, još nedorađene tehnologije koje su pokazale stepen gotovosti jednih i nivo nepripremljenosti drugih. Sada će se obe strane potruditi da iz ovih događaja izvuku pouke i da se pripreme za nove političke (i ne samo) bitke. A zainteresovani ruski posmatrač bi prateći dramu ove neuspele evrorevolucije, odmah mogao da formuliše nekoliko zaključaka.

    1. Prvo što direktno upada u oči je razlika u mentalnom sklopu (frame of mind) ukrajinskog i ruskog društva. Banditi, prestupnici i nasilnici se, nažalost, svuda mogu sresti, ali stepen rasprostranjenosti političkog i društvenog ponašanja zasnovanog na pravilima agresivno-kriminalnog kodeksa u Ukrajini principijelno se razlikuje od onog u Rusiji. Po stepenu političkih i građanskih sloboda, po osećaju za ljudsko dostojanstvo, po spremnosti da se priznaju i prava oponenta, uopšte po trpeljivosti, po težnji za integracijom u napredniji deo sveta, po svemu tome su ove dve danas najveće slovenske zemlje sasvim različite. U godišnjem izveštaju nevladine organizacije Freedom House, ukupan indeks političkih i građanskih sloboda u Ukrajini je danas dva puta puta viši od onog u Rusiji: 57 i 26.

    2. Drugo, „evrokriza“ nam je pokazala koliko su se za poslednjih dvadest i nešto više godina, naše dve zemlje razišle. Još početkom 90-ih, često su bili vođeni razgovori o tome kako je „veštačko razdvajanje Ukrajine i Rusije besmisleno“. A danas, političku, institucionalnu i uopšte razliku u pogledima na svet više niko ne dovodi u sumnju. I mada je BDP po glavi stanovnika u današnjoj Ukrajini blizu dva puta niži nego u Rusiji, ta siromašna Ukrajina se mentalno već nalazi u jednom sasvim drugom političkom svetu. Sredinom 90-ih, između Rusije i Ukrajine nije bilo nekakve primetne razlike u broju kojim se označava sumarni indeks političkih i građanskih sloboda. Već 2003, Rusija je zaostajala za Ukrajinom punih deset indeksnih poena (42 i 52), a danas je njeno zaostajanje više nego dvostruko.

    3. U poslednjih deset godina upadljivo je napredovala kulturno-politička konsolidacija ukrajinskog društva. Za vreme Narandžaste revolucije 2004, Ukrajina je bila podeljena praktično na dve jednake polovine – Zapad i Centar, protiv Istoka i Juga. U prvom krugu predsedničkih izbora 2004, razlika u broju glasova koje su osvojili V. Juščenko i V. Janukovič bila je zaista ništavna – 39,9% protiv 39,3%. Prošlo je devet godina, i u avgustu 2013. istraživanja javnog mnjenja su pokazala da se u Ukrajini, nasuprot zagovornicima evroazijskog političkog projekta formiralo značajno preimućstvo pristalica integracije s Evropom – 45% protiv 36%. A što se tiče konkretnog pitanja o potpisivanju saglasnosti o udruživanju sa EU, u tom istom istraživanju je još više Ukrajinaca odgovorilo „za“ – 49% protiv 31%. Nesumnjivo da će aktuelna „evrokriza“, nezavisno od privremene pozicije vlasti, još šire konsolidovati ukrajinsko društvo i da će još više uvećati razliku u korist onih koji teže integraciji sa Evropom a ne sa Evroazijom.

    4. Tokom poslednjih nekoliko nedelja, u ukrajinskom društvu i van njega, došlo je do preciznog utvrđivanja samog predmeta spora između dva politička bloka. U početku je pitanje o tome hoće li se Ukrajina priključiti EU ili će se učlaniti u Carinski savez, imalo uglavnom ekonomski karakter. Baš je tako to pitanje javno interpretirao i sam V. Putin, i svi ruski emisari koje je on redovno mesecima slao u Ukrajinu. I predsednik ukrajinske vlade N. Azarov i predsednik V. Janukovič su svoje odluke o odustajanju od daljih pregovora sa Evropskom unijom obrazložili takođe čisto ekonomskim motivima. Međutim, Putinove izjave i stavovi su ovom pitanju postepeno sve više umanjivali njegov ekonomski i sve ubedljivije pokazivali njegov geopolitički karakter. U međuvremenu je postalo jasno sledeće: dok je Janukovič integraciju Ukrajine sa EU video kao zgodan predmet za sitnu trgovinu i kratkoročne manevre koji će lično njemu obezbediti drugi predsednički mandat, dotle Putin, a kako se pokazalo i većina Ukrajinaca (naravno, u obrnutom smislu), tu istu stvar smatra odlučujućom i to pitanje razmatra kao čisto geopolitički problem. Ispostavilo se da je i za Putina, i za većinu Ukrajinaca, odluka o geografskom smeru integracije prerasla u stvar čije su dimenzije postale istinski egzistencijalno značajne.

    5. Ovo novo viđenje stvari sobom je donelo nekoliko važnih posledica. Prvo, cena odluke o integraciji je naglo porasla, tako da su suprotstavljene strane, osim samožrtvovanja (J. Timošenko, I. Bogoslovskaja), sada spremne čak i na fizički obračun na ulicama Kijeva. Drugo, sukob koji je do sada imao uglavnom unutrašnjepolitički karakter, odjednom je dobio vrlo uočljive spoljnopolitičke razmere. Putin koji je do pre nekog vremena u Ukrajini bio najpopularniji političar, sada je u očima većine Ukrajinaca nesporno postao oličenje imperijalnog zla. Tu ulogu je zajedno sa njim dobila i zvanična Rusija. Treće, dogodilo se zaista poražavajuće brzo diskreditovanje i marginalizacija Janukoviča. Godine truda investiranih u formiranje imidža jednog, reklo bi se, potpuno nezavisnog političara, završile su na đubrištu. Poslušno sprovodeći cinične naredbe iz Moskve, on se za samo nekoliko dana u očima miliona ljudi pretvorio u marionetu kojoj se više ne može verovati. I na kraju, kao posledica ukrajinske krize, odnosi između Evrope i Rusije će se sigurno u znatnoj meri pogoršati. Briselska birokratija koja se dugo vremena starala da ne preduzima bilo kakve korake koji bi zaoštravali odnose s Putinom i koja je pune četiri godine radila na ukrajinskom projektu, sada je njegovim munjevitim sahranjivanjem ostala na cedilu i prilično ponižena. Ona to Putinu neće tek tako oprostiti.

    6. Bez obzira na očigledno preimućstvo i veliku podršku široke javnosti, pristalice integracije Ukrajine u Evropu su prvu rundu ove borbe izgubili. Mada su demonstranti na ulicama Kijeva i drugih gradova, kao i većina ostalih građana na njihovoj strani, ključni politički resursi – vlada, parlament (Верховная Рада), sile bezbednosti – su u potpunosti u rukama protivnika. Najavljene, ali još neprihvaćene ostavke nekolicine pripadnika izvršne vlasti i izlazak nekoliko deputata iz parlamentarne frakcije vladajuće Partije regiona, nisu mogle da utiču na raspored političkih snaga u parlamentu. Neznatne štete koje je režim doživeo biće brzo nadoknađene i nakon toga će on ponovo biti u punoj snazi. Tim pre ako taj proces bude praćen (što se nikako ne da isključiti) kampanjom sistematskog uništavanja opozicije. Recimo, po Putinovim receptima. Mada, strogo govoreći, Janukovič je već pokazao da se na tom poslu i bez Putina vrlo dobro snalazi. Za poslednje tri godine, to jest od kada se nalazi na mestu predsednika, Janukovič je na poslu uništavanja slobodnog društva ostvario zaista upečatljive rezultate. Za samo tri godine, indeks političkih sloboda u Ukrajini je pao za čitavih 16 poena – sa 73 na 57. Da bi dostigao taj isti rezultat, doduše s pokazateljima na znatno nižem nivou, Putinu je trebalo celih deset godina „političkog rada“ – sa 42 poena 2003, na 26 indeksnih poena 2013.

    7. Budući da je „evrokriza“ pružila ogromne količine dokumentarnog materijala o metodama koje radi zaštite svoje vlasti autoritarni režim koristi u borbi protiv opozicije i građanskog društva uopšte, poslednja ukrajinska iskustva imaju posebnu vrednost za takozvanu rusku građansku javnost. Meki (zasada relativno „meki“) autoritarni režim Janukoviča nam je dao izuzetnu mogućnost da se detaljno upoznamo sa sveobuhvatnom primenom takvih instrumenata primenjenih od strane specijalnih službi „bezbednosti“, kao što su npr. nezakonito formirani odredi najamnih provokatora (tzv. титушки), pripadnici unutrašnje armije (внутренние войска) preoubučeni u civilna odela, provokativni napadi na policiju s pokušajima rušenja spomenika i zauzimanja zgrada državne administracije. Pod svetlom pruženih informacija, primena ovih i ostalih omiljenih instrumenata kojima se sistematski koriste specijalne službe u Moskvi, Minsku i na drugim mestima, postala je mnogo jasnija.

    8. Imajući u vidu razliku između mekog autoritarnog režima Janukoviča i tvrdog autoritarnog režima Putina, ne sme se zaboravljati da je arsenal sredstava za sistematsko gušenje opozicije i građanskog društva u savremenoj Rusiji mnogo širi i istančaniji od onog koji se danas primenjuje u Ukrajini. Donekle jasniju sliku o dvadesetogodišnjem iskustvu vladajućih režima u primeni raznih oblika nasilja nad građanima (od snajperista iz redova specijalaca, preko plaćenih ubistava političkih protivnika i građanskih aktivista, pa do masovne primene teške vojne tehnike), pružaju nam mnogobrojni primeri minulih događaja na teritoriji bivšeg SSSR-a i današnje Rusije: Tbilisi 1989, Vilnus 1991, Prigradski reon 1992, Moskva 1993, Severni Kavkaz 1994-2013, Gruzija 2002-2012.

    9. Ukrajiska „evrokriza“ je samo najsvežiji primer, a arsenal instrumenata nasilja koje autoritarni režimi primenjuju radi gušenja političke opozicije i uništavanja građanskog društva je nešto što treba redovno napominjati. I to ne zato da bi se plašili građani. To je građanskom društvu neophodno radi tačnijeg razumevanja same prirode autoritarnih režima i radi razrade metoda suprotstavljanja s kojima bi se istovremeno obezbedili i najveća efikasnost i najmanji rizici.

    Andrej Ilarionov, Radio Eho Moskve blog, 04.12.2013.

    Preveo s ruskog Haim Moreno

    Peščanik.net, 12.12.2013.
    http://pescanik.net/2013/12/beleske-o-neizvedenoj-revoluciji/

  14. Varagić Nikola каже:

    Groblje nemačkih vojnika na vojnom aerodromu u Golubovcima

    Tanjug | 13. 12. 2013.

    Groblje nemačkih vojnika stradalih u Drugom svetskom ratu na prostoru Crne Gore, umesto u kasarni u Danilovgradu, biće izgrađeno na delu vojnog aerodroma Golubovci.

    Ministarstvo odbrane je navelo da je, zbog nastalih problema u donošenju planske dokumentacije, protivljenja SUBNOR-a i porodice narodnog heroja Milovana Šaranovića, čije ime nosi kasarna u Danilovgradu, kao alternativno rešenje za lokaciju za pohranu posmrtnih ostataka poginulih nemačkih vojnika predložilo deo vojnog aerodroma Golubovci.

    Za izradnju tog groblja, kako je saopšteno, biće određena parcela površine 2.600 kvadratna metra, na severnom delu vojnog aerodroma.

    Vlade Crne Gore i Nemačke potpisale su 10. avgusta 2011. godine sporazum o izgradnji groblja za nemačke vojnike poginule u Drugom svetskom ratu.Prema tom sporazumu, izgradnju groblja finansiraće Vlada Nemačke.

  15. Varagić Nikola каже:

    Za Evropu se zalažu oni Ukrajinci koji su tokom Drugog svetskog rata ratovali na strani nacista.

    Pored Rumunije i u Ukrajini je jak unijatski pokret, onaj koji utapa pravoslavnu crkvu u katoličku.

    Ukrajinski unijatski pokret povezan je sa ukrajinskim ultranacionalistima, a ovi sa neonacistima i nacistima iz Drugog svetskog rata. Naravno, i sa komunistima.

    Mrzi Kineze, Jevreje i Ruse:

    „Не знам како је мајка могла да отхрани човека који је данас припадник Партије региона! То нису деца мајки, то су кучкина деца“- могло се чути на проповеди из уста унијатског „свештеника“ Михаила Арсенича (служи у Коломијском рејону Ивано-Франковске области).

    „Са непријатељем не може бити другачијег разговора сем мецима! Са непријатељем не може бити другог језика, сем звука шуме- звука конопца за вешање како су вешали комунисти! Звук, који сваком срцу говори- узми оружје у руке и одбаци страх! Није време за страх! Чекамо 20 година!

    Хоћемо да будемо сигурни да ниједан кинески жућа, ни Јевреј, ни Московљанин неће доћи у моју кућу! Само од нас самих зависи да наше руке не задрхте пред непријатељем, да држимо на оку садашњу власт. Нека нашу руку ојача кундак! Слава Украјини!“ (груби превод суботње проповеди изговорене 7. децембра 2013.)

  16. Varagić Nikola каже:

    Građanin Zimmerman

    Heni Erceg

    Građanin Robert Allen Zimmerman trebao bi se uskoro pojaviti pred Kaznenim sudom u Parizu, točnije u njegovom odjelu 17, specijaliziranom za slučajeve klevete, poticanja na rasnu mržnju i medijske slobode. Tu bi gospodin Zimmerman sucima imao objasniti zašto je, s kojim pravom i na temelju čega klevetao malu, demokratsku Hrvatsku, a ako mu to ne pođe za rukom mogla bi ga sljedovati kazna od godinu dana zatvora i 45 tisuća eura.

    Uglavnom, kada je lani u razgovoru za časopis Rolling Stone Zimmerman, poznatiji inače kao Bob Dylan, kazao kako su Hrvati sitničavi rasisisti prema svojim Srbima, takozvana domovinska Hrvatska se totalno razgoropadila, a ona iseljena se našla toliko uvrijeđena da je njen ogranak u Francuskoj Dylana tužio sudu zbog širenja rasne, nacionalne i vjerske mržnje, pa neka tamo fino pjeva odkud mu elementi za bacanje ljage na čitav jedan plemeniti narod. I ne, ne traže oni od njega nikakve pare, to ne bi bilo onako hrvatski uljuđeno, nego od pjevača i uredništva Rolling Stonea traže javnu ispriku. Hm, da, komedija zabune, reklo bi se, s obzirom da su baš događaji u Hrvatskoj najbolja obrana Dylana od apsurdne tužbe za klevetu, to jest otvorenog prokazivanja Hrvata u kontekstu njegova uobičajeno kritičnog odnosa prema etničkim i rasnim netrpeljivostima. Utoliko ne bi trebalo biti posebno teško uvjeriti francuske suce kako nije uputno građaninu Zimmermanu suditi zbog verbalnog delikta.

    Jer delikt rasne, etničke i seksualne mržnje u Hrvatskoj je postao tako gadno činjenično stanje, da bi Dylanovom odvjetnicima bilo dovoljno sudu pokazati snimke one besprizorne gomile Hrvata koja čekićima razbija ćirilične ploče po trgovima i ulicama, ili pak predočiti tonski zapis na kojemu slavni nogometaš euforično izvikuje fašistički pozdrav, ili dokument od 650 tisuća potpisa, netom prikupljenih za referendum o zabrani ćiriličnog pisma. Ili presudu ovdašnjeg suda kojom je ovih dana od svake odgovornosti za širenje rasne mržnje oslobođen jedan gadan tip, inače potpredsjednik Hrvatskog nogometnog saveza, a koji za jednog ministra učestalo kaže da zbog srpskih krvnih zrnaca mrzi sve hrvatsko, te da mu „iz očnjaka curi krv“. Zagrebački sudac nije, međutim, tu našao elemente etničke mržnje, niti smatra da bi taj Mamić mogao time utjecati na širu javnost, jer da nije „on Dalaj Lama pa da ga se slijepo slijedi“.

    Zašto dakle one Dylanove tužibabe, ta grupa iseljenika u Francuskoj, žele dokazati da Hrvati nisu ono što oni sami uistinu žele biti? Kakav je to poremećaj u ponašanju ako se većina građana jedne države tako smrtno uvrijedi kada im se kaže da se prema svojim manjinama ponašaju odvratno rasistički, a sami čine sve da im država sliči na malu, zagušljivu fašističku jazbinu? U kojoj policija promtno privodi na ispitivanje vlasnika jednog medijskog portala zato jer je objavio montažu hrvatske zastave s kukastim križem, kao dobru ilustraciju referenduma o braku kojim su desničarski fundamentalisti uspjeli do kraja dezavuirati i diskriminirati homseksualne i izvanbračne zajednice. Policija je, kaže, postupala po zakonu, zbog vrijeđanja grba, zastave i bla, bla…, eh, još samo da organi reda nisu tako selektivni u zaštiti zakona, jer da nije tako valjda bi onda priveli i šefa jedne desničarske političke stranke koji je ovih dana uputio pismo ravnateljici Spomen područja Jasenovac, to jest koncentracijskog logora u kojemu su pobijene hiljade pripadnika manjina i komunista, pismo u kojemu dotični fašist optužuje ravnateljicu da dobro živi upravo od svojih laži o Hrvatima i Jasenovcu, te upozorava: „Vaše laži i mržnja prema svemu što je hrvatsko samo pridonose vašem kraju… takvi kao vi samo su ostaci truleži na hrvatskom nacionalnom tkivu i osuđeni ste na izumiranje“. Potom slijedi fašistički pozdrav „Za dom spremni“ i njegov potpis, da bi uskoro ravnateljici stigao još jedan mail. S fotografijom metka!

    Prijetnja? Ma kakvi. Barem tako svoju odvratnu poslanicu ne vidi dotični fašist, a bogami ni organi reda, koji ga eto nisu uznemiravali, a kamoli privodili, kao onoga novinara zbog fotomontaže kao poruke o opasnom stanju u zemlji. Štoviše, gospodin fašist kazao je da u potpunosti stoji iza svojih riječi, i ponovio da ravnateljica Jasenovca svjesno obmanjuje javnost i širi neistine o Hrvatima kao genocidnom narodu, uh, nešto kao Bob Dylan, i dodaje kako „postoje stotine dokaza da je popis žrtava u Jasenovcu lažan“, pa stoga on odlučno negira da je riječ o prijetnji. I doista, kakva je to prijetnja kad nekome kažeš da je osuđen na izumiranje i to potkrijepiš slikom metka? Ili, zar je prijetnja fašistički pozdrav „Za dom spremni“, inače zakonom zabranjen? Naravno da nije u okolnostima kada se otvoreno propagiranje nekadašnjeg naci režima i svih njegovih konzekvenci, uz minoriziranje zločina u ustaškom logoru Jasenovac, smatra iskazom ultimativnog domoljublja. Nešto kao poslati pismo upravi Auschwitza, s nježnim pozdravom „Sieg Heil“.

    Ali kada opasno ludilo jedne nacije registrira netko izvana i nazove ga pravim imenom, e onda se traži sudska intervencija. I tako je dakle Dylan nadrapao. Jer je pjevao istinu.

    Mladina, 13.12.2013.

    Peščanik.net, 15.12.2013.
    http://pescanik.net/2013/12/gradanin-zimmerman/

  17. Varagić Nikola каже:

    Nenad Čanak iz Lige Socijaldemokrata Vojvodine na skupu ustaša “Srem Hrvatskoj“ gde ustaše žele stare granice NDH (do Zemuna).

    ——–

    U sklopu revizije rezultata Drugog svetskog rata, posttitoistička Jugoslavija je morala da bude potopljena. Na tom talasu nastala je i neofašistička država Hrvatska.
    Nesumnjivo, predstavnici novog poretka su ozbiljno prihvatili Hitlerovo nasleđe, najilustrativnije iskazano u njegovoj poruci Hermanu Hojbaheru decembra 1943. godine: „Mi ne smemo nikada dozvoliti da na Balkanu postane premoćan jedan narod sa osećanjem političke misije. Srbi su jedan takav narod. Oni su pokazali veliku državotvornu snagu“.
    Među obelodanjenim Mesićevim izjavama (krajem 2006) odnosno delovima iz govora održanim devedesetih godina u Švajcarskoj i Austriji, te 1992. u Sidneju, posebno je transparentan njegov stav o Pavelićevoj NDH, satelitskoj Hitlerovoj tvorevini: „… traže od Hrvata — ajde, idite kleknuti u Jasenovac… Mi nemamo pred kim šta klečati! Mi smo dva puta pobijedili… Mi smo pobijedili 10. travnja (aprila) kad su nam Sile osovine priznale Hrvatsku i pobijedili smo poslije rata, kad smo se našli opet s pobjednicima, za pobjedničkim stolom“.
    Veličanje kvinsliške i marionetske Nezavisne Države Hrvatske (koju su ustaše proklamovale 10. 04. 1941) još jednom potvrđuje šta su savremeni Tuđmanovi političari imali za ideal stvarajući, 1991, drugu NDH. Mesićeva izjava tačno odražava dominantno političko uverenje u Hrvatskoj koje je, posle prvog kruga višestranačkih izbora (22. april 1990) i drugog kruga (6. maj), dovelo na vlast stranku HDZ (41,5% glasova) a komunističkog generala Franju Tuđmana za predsednika Predsedništva Hrvatske. Hrvatski Sabor je u međuvremenu izbacio iz ustava Hrvatske odredbe o srpskom jeziku, da bi već 25. jula 1990. doneo odluku o menjanju državnih simbola Hrvatske (vraćanje na grb i zastavu naciustaške NDH) a 22. decembra 1990. Sabor je usvojio novi Ustav kojim se Republika Hrvatska proglašava „nacionalnom državom hrvatskog naroda“ i po kome su Srbi izgubili status konstitutivnog naroda i pretvoreni u manjinu.
    U periodu buđenja neonacizma, rimokatoličkog fundamentalizma, održavanja referenduma o otcepljenju Hrvatske (19. maj 1991), sve prisustva balasta fašizma u Hrvatskoj, koja je za vreme Drugog svetskog rata svoju biografiju gradila na ovoj idelologiji i koncentracionim logorima prevashodno za Srbe, potom Jevreje i Cigane — Stipe Mesić nije izlagao suprotne stavove. Kao pripadnik hrvatskih šovinista iz 1971. i 1991. on je u svemu sprovodio i podržavao program Hrvatske demokratske zajednice.
    Kultni Mesićev odnos prema pobedi „10. travnja“, odnosno ustaškoj NDH, opšti je stav hrvatske političke inteligencije, posebno posle arhiviranja crvene imperije. Padom komunizma, hrvatskoj političkoj eliti se učinilo da je stvoren manevarski prostor za prikazivanje satelitske Pavelićeve države kao antikomunističke tvorevine.
    Sledeći programske osnove emigrantske političke elite izvršeno je nekoliko diverzija u zemlji „Miljenko Hrkać je realizovao eksploziju bombi u bisokopu ’20. oktobar’ 13. jula 1968, i u graderobi beogradske železničke stanice 25. septembra 1968“ ali i spektakularnih akcija. Hrvatski revolucionari su septembra 1972. u Švedskoj oteli avion, zahtevajući od vlasti puštanje na slobodu atentatora na jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića, što im je i uspelo. Sličnu akciju su izveli i spetembra 1976, kada su oteti avion sa linije Njujork—Čikago prisilno spustili na pariski aerodrom; uspeli su da se njihov letak objavi na francuskom i engleskom jeziku a Njujork tajms je (New York Times) objavio u celini taj „Poziv na dostojanstvo i slobodu“ i kome se traži uspostava suverene države Hrvatske. Ništa manje spektakularan bio je i upad pripadnika Hrvatske republikanske stranke sa upaljenom jugoslovneskom zastavom, 29. novembar 1976, na rukometnu utakmicu između Jugoslavije i Zapadne Nemačke; utakmica je bila prekinuta a izveštači sa Olimpijskih igara dali su tome veliki publicitet. Sličan publicitet, u američkim medijima, predstavnici HRS su ostvarili i juna 1977. kada su „nasilno“ upali u radni prostor jugoslovneske misije pri OUN, deleći tekst o kršenju ljudskih prava u Jugoslaviji i teškom položaju Hrvata.
    Inspirator privrženosti terorizma, divrzija i revolucionarnih metoda je Vjekoslav Maks Luburić (alijas general Drinjanin, iako istoriografiji poznat kao pukovnik), gospodar Hrvatskog narodnog otpora. U okviru Ustaške nadzorne službe (UNS), koja je po L. Horiju – M. Broscatu uređena po uzoru na Glavni Ured državne bezbednosti Trećeg Rajha („Ustaška država Hrvatska 41—45.“, Beograd, 1994, str.131), jedan od najuticajnijih je bio upravo Vjekoslav Luburić, „zapovjednik Ustaškog obranbenog zdruga“ i organizator koncentracionih logora. Prema beleškama policijskog namesnika nemačke ambasade u Zagrebu, Luburić je opisan ako veliki sadista, egzekutor, poslušan Poglavniku i spreman na sve. Od juna 1941. on je zapovednik svih logora, pa zato treba ozbiljno uzeti u obzir njegovu izjavu (od 9. oktobra 1942) da se samo u logoru Jasenovac „smakao više lica nego Otomansko carstvo u dugoj okupaciji evropskih zemalja“ (E. Paris, „Genocide in Satellite Croatia 1941—1945“, izd. American Institute for Balkan, 1962, pp. 132).
    Revitaliziranje antikomunizma u redovima hrvatske političke emigracije počiva na prihvatanju NDH kao uporišne tačke hrvatske poltičke misli. Vjekoslav Luburić dao je najbolju karakteristiku tih odnosa u članku „Put i cilj“ (1968):

    „Mi nismo komunisti. Prošlost je tome dokaz. Ali nismo ni isključivo i samo jedino ‘antikomunisti’ koji nemaju drugog životnog cilja… Nema tako slabog Hrvata s kojim ne bih rušio i najbolju Jugoslaviju i nema tako dobrog Srbina s kojim bih ja čuvao Jugoslaviju“.

    Ovim činom prihvaćena je ruka pomirenja sa Hrvatskom političkom emigracijom, a sabiranje oko ideje svopšte zaštite hrvatskih interesa evidentno došla do izražaja u zbivanjima nacionalnog „hrvatskog proljeća“ 1971, posebno i kvalitetnije posle sloma tog istog „hrvatskog proljeća“ decembra iste godine. Novi rasplet političkih nesuglasica u hrvatskoj emigraciji utemeljiće novi kurs a time i potopiti uticaj antikomunističke Hrvatske seljačke stranke sa Vlatkom Mačekom na čelu. Njegovi naslednici će preazići sindrom antikomunizma pa u novim istorijskim okolnostima uspostaviti veze sa Franjom Tuđmanom i Daliborom Brozovićem — kojima će omogućiti u Kanadi, 1989, seriju predavanja.
    Ideja opštehrvatskog fornta imala je dugu tradiciju u hrvatskoj emigraciji, uz sve razlike i razmimoilaženja na putu učvršćivanja ideje o stvaranju nove NDH. U tom smislu su Ujedinjeni američki Hrvati sazvali Svehrvatski kongres u Njujorku avgusta 1962, na kome svoje predstavnike nisu imali jedino Hrvatska seljača stranka i Hrvatski oslobodilački pokret. Rad kongresa je krunisan stvaranjem Hrvatskog narodnog Vijeća (31. avgust 1962) koje je aktiviralo političku akciju kao vid pritiska na vlade zemalja gde žive hrvatski gastarbajteri i ratna emigracija. Iz obilja demrša HNV izdvajamo delatnost „pročelnika Ureda za vanjske veze Izvršnog odbora HNV“ Bogdana Radice, koji je u pismu Kisindžeru (27. april 1976) predlagao da bi „američka politika morala pametno pripremiti diobu Jugoslavije, dajući Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini status nezavisne države“.
    http://www.riznicasrpska.net/istorija/index.php?topic=76.0

    —————————–

    зашто су украјински „револуционари“ рушили споменик Лењину, када су баш Совјети Украјини дали државност?

    Одговорио бих једноставном аналогијом:

    зашто се хрватски лидери свако мало баце дрвљем и камењем на загорског фараона (TITA), који им је не само дао државност, већ и Истру, Барању и цео Јадран, а онда моралном уравниловком амнестирао НДХ (осуђујући „реакционарно“ руководство, али перући идеју Serbenrein хрватске нације)? Из истог разлога.

    Шта се данас кличе по хрватским стадионима, што репрезентацији што Томпсону? А коме оранжисти у Украјини одају почасти? Не морам ваљда даље да цртам.

    препоручујем неколико видео-снимака.

    амблем СС дивизије Галиција (извор)Боксер што се представља као политичар и уместо платформе подмеће своју холивудску плавушу и пријатељство Џорџа Клунија, себе сматра „демократом“, је ли. А водећу улогу у његовој „демократској“ коалицији има партија Свобода, која негује баштину украјинских сепаратиста Степана Бандере из 2. светског рата, и СС-дивизије „Галиција“ (14. Waffen Grenadier Division der SS, galizische Nr.1). Звучи познато?

    Ево видео-вести од 16. августа 2013, са сахране посмртних остатака припадника „Галиције“. Јасно се види почасна стража у пуним СС-униформама, као и (ако ме очи не варају) украјински официр у модерној униформи америчког дизајна. А на сахрани говори посланик украјинске скупштине (Рада).

  18. […] Никола Варагић: Срби између Берлина и Москве […]

  19. […] Никола Варагић: Срби између Берлина и Москве […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: