Српски Центар

Никола Варагић

Никола Варагић

Из текста ”УСТАВНИ ИДЕНТИТЕТ”:

(…) Срби су без српског политичко-економско-културног Центра скоро цео век. У последњих 30 година имамо више центара моћи и одлучивања у Србији. Међутим, не постоји један свесрпски Центар. Срби су данас подељени између више центара, од којих је сваки под утицајем неке стране државе, организације или идеологије. СПЦ није постала такав Центар, али и не треба, јер Црква има другу мисију на свету. Црква је духовни центар православних Срба.

Дакле, једни су за чланство у ЕУ али не и у Нато; други су за чланство у ЕУ али и у Нато; трећи су за савез са Русијом и улазак у Евроазијску унију; четврти су за неутралност; пети су за боље односе са муслиманима (Турцима и Арапима); шести су за екуменизам и сарадњу са Ватиканом; седми су за боље односе са Немачком а слабије са САД; осми су за боље односе са Француском а слабије са САД; девети су за већу сарадњу са САД а слабију са ЕУ; десети су за сарадњу са Великом Британијом; једанаести су против Израела; дванаести виде Израел као савезника Србије; тринаести могу са Хрватима у нову Југославију (”Југосферу”); четрнаести неће више никада да живе са Хрватима у истој држави, и тако даље и томе слично.

Све је то на неки начин природно, нормално. Такво је стање и поводом бројних унутрашњих питања као што су одржавање параде поноса, увођење сексуалног образовања, веронауке и грађанског васпитања у школе, итд. Оно што није добро је то што не постоји култура дијалога, нема духа заједништва, саборности и солидарности међу људима, односно, унутар српске елите, између елите и народа, а резултат тога је да нема српског Центра. Односно, Србија није Држава.

Без српског политичко-економско-културног Центра немогуће је да створимо и остваримо државне и националне стратегије. Нема развоја економије. Сви ће остати сиромашни. Не можемо да имамо праве и искрене савезнике у свету. Без Центра нема позитивне селекције – селекцију ће и даље вршити окупатори и квислинзи.

Центар је немогуће створити ако не знамо ко смо и шта желимо. Зато је важно стварати уставни идентитет, на основу традиције, у демократском друштву, водећи рачуна о сопственим економским интересима. Стварање уставног идентитета и Центра, и ослобађање из ”меке” окупације под којом се налази Србија, мора да иде заједно. Тек када се Центар утврди у слободној Србији може се размишљати о ослобађању дела територије који је под војном окупацијом, заштити и остваривању права Срба ван Србије, уласку у ЕУ или ЕА, стварању нечег трећег…

(…) Потребан је све-српски Центар кроз који ће све (информације, одлуке, итд.) пролазити, у коме ће се сви национални и државни елементи спајати и укрштати. Тај Центар не сме да буде само једна институција, институција суверена или монарха. Та институција може бити само почетак процеса стварања Центра, у извесним околностима.

Потребно је имати више институција које би заиста имале улогу Центра, попут Скупштине и Уставног суда, и шире, друштвене организације попут универзитета или удружења новинара, књижевника, уметника и научника. Наравно, ту је и СПЦ. Морају се изградити националне и демократске институције унутар којих би се радило, унутар којих би се одвијао дијалог, где би се доносиле одлуке које уважавају интересе свих који у дијалогу учествују, а у дијалогу треба сви да учествују. Тако треба изградити српски Центар (вертикалу) и развијати државу (хоризонталу). Узмимо као пример колико је потребно отворити дискусију о новом државном уређењу у Србији на свим нивоима – настанак тајних служби. До данас нису истражени злочини комуниста после 1945. године, нико није одговарао за убиства десетине хиљада невиних људи. Из таквих служби настају службе и (пара)војне формације из деведесетих. Из тих служби настају службе које су после 2000. године надгледале приватизацију и стварање банкарског картела. Који се систем вредности негује у овим службама? Шта су били циљеви, какви су људи радили у тим службама? Коме су служили? Систем настао после 1945. године не може да опстане, а да Срби преживе. Устав из 2008. године, донет на референдуму, са тесном већином, у многим апектима је споран.

(…) Шта значи демократизација у српском случају? Око којих вредности Центар може да настане? Како до уставног идентитета? Око чега се могу окупити све друштвене групе, око којих вредности и симбола,  да би се сазвала Уставотворна Скупштина? Да ли Срби заиста траже Вођу који би их водио са ”чврстом руком”? Да ли је ово последња генерација политичара која ствара своје идолопоклонике?

(…) Предлози за постизање консензуса (у начелу):

– ЕУ има алтернативу. Процес европеизације нема алтернативу.

– Европеизација уз ре-христијанизацију.

– Да за Европу. Не за Европу без Христа.

– Да за већу економску сарадњу са Русијом. Не за прекид културних веза са Западом.

– Да за афирмацију ћирилице. Не за прогон латинице.

– Да за слободу организовања протеста хомосексуалаца. Не за параду каква се организује у Берлину и Сан Франциску.

– Да за већа права и већу заштиту хомосексуалне мањине. Не ако њихова права нарушавају права деце и јавног морала.

– Да за тржишну привреду. Не за уништавање домаће привреде и продају људских, привредних и природних ресурса.

– Да за стране инвеститоре. Не да српски радници служе као јефтина радна снага.

Advertisements

4 Responses to Српски Центар

  1. […] Никола Варагић: Српски Центар […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: