Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (10. део)

Никола Варагић

 

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (10. део)

 .

Рђава “бесконачност“

 

 

 

Левичари се не мире са хришћанским песимизмом када је у питању (свеопшти) напредак (еволуција) човека и (линеарни) напредак (прогрес) људског друштва у овом времену и простору, у стању после пада у грех (а још мање са хришћанским оптимизмом који наду полаже у загробни живот и веру у васкрс душе и тела). Већина левичара (тј. атеиста) верује у утопију – левичари верују да људи могу да живе савршеним животом на Земљи. Левичари су оптимисти: могуће је изградити рај на Земљи – не буквално – али, левичари верују да је (без Бога, уз помоћ науке) могуће постићи далеко савршеније друштво, верују да сви људи могу бити савршенији и да међуљудски односи могу бити далеко више складнији, у свету без зла или са далеко мање зла[1]. Зато левичари увек имају у плану неку светску револуцију, односно потребу да “извозе“ револуцију. Слично је и са либералима (такође атеистима, у већини), али да се задржимо на левичарима, којих је било далеко више на нашим просторима у претходна два века.

Српско-југословенски комунисти средином 20. века обећавали су прогрес, “царство слободе“ када се укине “царство нужности“. Они који су пре 1941/45 знали како су људи живели у СССР-у после 1918. године и обећавали су и даље благостање у Југославији када дођу на власт – били су агенти Коминтерне, Ватикана, Немачке, Британије… Комунисти који су знали како се живи у СССР-у нису више могли да буду комунисти, а ако су и остајали социјалисти, нису могли да теже ка диктатури и једнопартијском систему после рата. Томе су тежили, међу њима, само страни агенти, србомрзци и антихришћани, или поремећени људи (егоманијаци и слични душевно болесни људи)[2]. Оне који су били умерени комунисти, за демократију и заштиту српских интереса, титоисти су убили, отерали или затворили. Социјализам је настао на Западу. Руси и Срби били су сељачки народи, нису имали велику радничку класу, за боље услове живота борили су се сељаци, а не радници. Сељаци су у руској царевини и српској краљевини имали своје странке које су се бориле за њихове интересе. Сељаци су сами одлазили у градове, у којима је развијано предузетништво. Србија је, на пример, пре увођења комунизма имала велики број фабрика – од озбиљне текстилне индустрије до производње авиона. Тако је могло да остане у Русији после првог и Србији после другог светског рата, односно, и Русија и Србија могле су током целог 20. века да постоје као парламентарне монархије (па и демократске републике у којој се поштују верска права), са капиталистичким системом, развијеном науком и индрустријом – временом би, као и на Западу, социјадемократе избориле више права за раднике, жене и све мањине, па би конзервативци тражили своја права, нашла би се мера, настала би јака средња класа, људи би живели далеко слободније. Западни агенти успостављају комунизам у Русији насилним путем и одржавају га путем терора. Користе хаос који је донео светски рат. Немци су послали Лењина, Стаљин се школовао у Бечу, Троцки је боравио у Аустрији, па у САД, одакле је стигао у Русију 1917. године. У Русији владар деценијама није био Рус. Касније, западни и совјетски агенти успостављају комунизам у Југославији, насилним путем и одржавају га путем терора. Користе хаос који је донео светски рат. Тито је био официр Аустроугарске, агент Коминтерне и Ватикана, члан масонских ложа. У Србији/Југославији владар деценијама није био Србин. Руски и српски комунисти прихватили су философију човека коме је циљ био да укине философију – Карла Маркса. У својим државама спроводили су комунистичку инквизицију. Нису се разликовали од француских револуционара. Француски револуционари постали су толерантни тек када су освојили сву власт, на свим нивоима, када су избацили цркву и свештенство из система одлучивања (које јесте било лоше) и од Француске направили социјалистичку и капиталистичку државу – која се није одрекла национализма и империјалних и колонијалних тежњи све до данас. Француска је данас једна од најболеснијих држава у Европи и када се буде мењао садашњи поредак у Европи и свету, “француска нација“ биће од оних које ће вероватно нестати, а Француска свакако више неће бити као до сада велика и важна држава у Европи и свету. То су постигли француски револуционари и просветитељи за претходних 200 година. Француски социјалисти су на теоријском плану утицали на руске и српске социјалисте и комунисте, а Немци су на томе да Руси и Срби прихвате комунизам радили у пракси. За британске емпиристе и окултисте, Русија и Србија су у 20. веку била места за експериментисање, места за оне врсте експеримената које нису могли радити у својим државама, где су морали да буду суптилнији. Руски и српски комунисти припаднике својих народа направили су заморчићима. Толико су мрзели своје народ. Одакле је дошла та мржња? Да ли су их православни Руси и православни Срби унутар руске царевине и српске краљевине заиста толико прогонили и мучили, да су ови морали тако свирепо да се свете? Да ли су Лењин, Стаљин, Троцки, Тито, Ранковић, Ђилас, Кардељ и слични, били људи који су служили ђаволу? Колико је људског било у ономе што су радили? Шта је ту био прогрес, шта је ту било еманципаторско? Где су настале те идеје, ко их је учио, финансирао, одржавао на власти?

Карл Маркс је (расистички) презирао и потцењивао Словене[3]. Председник немачких социјалдемократа пред Први светски рат (пред рат су социјалдемократе били на власти у Немачкој) изјављује: “Када је реч о борби против руског царизма као непријатеља свих култура и свих потлачених, ја сам спреман да узмем пушку и одем у рат.“[4] Хитлер је био национал-социјалиста. Нацисти су (и) социјалисти. Мусолини је био и социјалиста. Када је “демократска“ Немачка бомбардовала Србију (СР Југославију) 1999. године, на власти у Немачкој била је коалиција социјалдемократа (левичара) и зелених (либерала). Почетком фебруара 2014. године философ Јирген Хабермас је на семинару у Потсдаму, поред Берлина, у организацији немачке Социјалдемократске партије (СДП) “упутио недвосмислену критику овој партији, оптужујући је да, прво у опозицији, а сада у власти, подржава Ангелу Меркел у спровођењу убитачне куре према европским државама захваћеним кризом. Упозорио је да једнострана политика Меркелове у разрешењу дужничке кризе дубоко штети демократији, производећи несагледиве социјалне последице, потпомажући бујање национализма широм Европе. ‘Ви сте настављачи претходне владе, не радите ништа за Европу од онога што сте обећали’ – рекао је Хабермас[5].“ Видели смо на примеру Југославије (сада на КиМ), и видимо на примеру у Украјини, колико се Немци левичари разликују од Немаца десничара. За нас, Словене, и православне, између њих нема битних разлика[6]. Част изузецима.

Свима је познато колико је злочина почињено после Француске револуције, колико су (црвени) јакобинци били сурови, колико је људи погинуло у Наполеоновим ратовима ширећи идеје револуције по Европи.

Руски и совјетски комунисти, бољшевици (лењинисти, троцкисти, стањинисти), убили су више милиона (недужних) људи у својим чисткама, током стварања “бољег“ и “напреднијег“ друштва. Исто су урадили српски и југословенски комунисти (титоисти, коминтерновци) – они су убили или прогнали више стотина хиљада (недужних) људи.

Данашњи либерали не разликују се много од некадашњих комуниста. Колико је крви проливено у претходних неколико векова од стране енглеских либерала (и скептика, емпириста) – какви су све злочини почињени у име либерализма (грађанских вредности и прогреса)? Данас су неолиберали највећи непријатељи слободе. Како од либерала настаје тоталитарац, тј. неолиберал, питање је за философе (метафизичаре). Некада је Енглеска била, а данас су то САД – највећа светска либерална демократија. Таква (либерално-демократска) држава води империјалне ратове као колонијална сила са циљем успостављања светског тоталитарног система или смањивања броја становника планете на “златну милијарду“, у својој држави прави некакве фема кампове, тј. припрема логоре. Обичан грађанин САД против је тоталитарне државе, данас је можда и половина становника САД против тога да САД буду “светски полицајац“, добар део њих је свестан да то што су грађани САД није гаранција да би постали део “златне милијарде“ (а постали становници фема капма), па ипак, скоро сви грађани САД ће са поносом помињати Бил Гејтса и његову компанију, истицаће да имају најбоље универзитете и научне институте, филмску индустрију, банке и берзе, а то су места, поред још неких (и ван САД, у Европи), на којима се развијају идеје и планови као што је (фашистичка и неолиберална) идеја о “златној милијарди“, па ће онда сви заједно са поносом да истичу своје либералне вредности, демократску традицију, људска права, животни стандард, “изабраност“ и “космички“ прогрес. (У томе не заостају ни бројни “хришћани“ међу републиканцима и конзервативцима, посебно што се тиче “изабраности“ да се по свету шире вредности у које верују, на начин за који мисле да је исправан.)

Српски и југословенски либерал-комунисти, док је постојала КПЈ, тражили су више либерализма унутар комунистичког тоталитаризма (!), а “деца цвећа“ 1968. године још “црвенији универзитет“. Какав је то борац за људска права који другачијем од себе ускраћује људска права само зато што је та особа другачија?

Није ми циљ да покажем како је више, мање или исто злочина почињено у име идеја (нео)либерализма од стране (нео)либерала и идеја социјализма (комунизма) од стране социјалиста (комуниста) у односу на злочине почињене у име Христа од стране “хришћана“ (који су у ствари, исто тако, служили ђаволу). Бог суди.

Циљ ми је да покажем каква је основа хришћанског песимизма (и оптимизма), и колико је нереална утопија, “вечни мир“. Хришћанин зна да ни међу хришћанима нема савршених. Хришћанин зна да и он сам није безгрешан. Свезнајући Бог предвидео је да ће воља сваког од нас, потомака палог Адама, бити слична вољи Адамовој. Данашња генерација људи не подлеже смрти због прародитељског, већ сопственог греха. Постати по подобију Божјем зависи од наше воље. Боголика душа унакажена је грехом. Зато нема праведника који нема неки, макар и мали, грех. Са друге стране, лик Божји није био потпуно уништен (чак и у демонским дубинама, у највећој тами); Бог је људима кроз своју Реч дао силе да могу живети светим животом. Христ је дошао у свет да обнови лик Божји у човеку.

Срби су “преспавали“ крај Средњег века и почетак модерног доба у Европи – доба формирања модерних западноевропских нација, када се развио национализам међу европским народима (како онај француско-рационалистички на таласу Француске револуције и Наполеонових ратова, тако и онај Хердеров немачко-романтичарски, који се век након Хердера претворио у нацизам), када је хришћанска вера доведена у сумњу и када се појавила вера у разум и/или природу. Тада је у Европи дошло до одвајања државе од цркве, а са тим одвајање и образовања и науке, што се дешавало уз сукоб између свештеника (клирика) и научника (лаика), између атеиста и верника. Буне, Устанак и борбу за слободу Срби почињу (а са Устанком у Србију долази и Доситеј Обрадовић, касније се Вук Караџић повезује са “олуја и нагон[7]“ спинозистом Ј. В. Гетеом, који је у Вајмар довео Ј. Г. фон Хердера[8]) у добу када су у Немачкој И. Кант и Г. В. Ф. Хегел постали славни философи и угледни професори[9]. Кант напушта картезијанску философију – разматрања о бесмртности душе и егзистенцији Бога – сумња да се о томе може било шта поуздано знати, посвећује се истраживању “фундаменталне“ структуре људског интелекта, правећи разлику између разума и ума на штету ума. Хегел, у духу “нове антике“, нешто покушава да промени, да врати примат спекулативном уму над формалнологичким разумом, покушава да своју философију духа постави као “ново хришћанство“ и повратак метафизике, али, на крају, није дао неки допринос ни хришћанству ни метафизици, после њега не само да је Христ још више “испарио“ из срца и умова хришћана на Западу, већ су и Платон и Аристотел “испарили“ из умова философа. У време владавине кнеза Милоша Обреновића, у Француској Огист Конт успоставља нову науку – социологију – као “позитивну религију“ и утврђује сцијентизам, бави се светом феномена, оспоравајући сазнајну оправданост сваке метафизике, одступивши од картезијанског рационализма, настављјући “француски век просвећености“. (После О. Конта, у “Немачкој идеологији“ Карл Маркс “сахрањује“ метафизику и теологију на Западу; британски емпиризам тријумфује, наступа доба науке).

Срби су тада неписмен народ, али народ са вером. Са том вером српски народ је почео и водио борбу за ослобођење. Народ који је 800 година раније стварао глагољицу и ћирилицу, који је имао календар више од 6500 година, после више векова окупације био је скоро неписмен (заборавио је и на стари календар)[10]. Писменост се одржала око Цркве која је користила црквенословенско писмо, неразумљиво народу[11]. Српски народ био је разбијен на више нивоа: верском, културном, језичком… Тада нису постојале велике разлике између Срба православаца и Срба католика и Срба просветитеља. Постојала је свест о роду, народна самосвест. Такође, истицале су се сличности између Срба и Хрвата (и Словенаца). Јужни Словени (Илири) почели су да сањају стварање своје државе, свог језика и свог писма. Али, одмах разлике почињу све више да долазе до изражаја. Српска средњевековна држава била је православна, српска народна династија била је православна, српска црква била је православна, Срби су имали државотворну свест (сећање на државу Немањића), највећи број Срба, на целом Балкану, био је православне вере, православни Срби повели су устанке и почели стварање модерне српске државе. Тада се продубљују разлике између православаца и просветитеља. Са друге стране, Срби католици, Хрвати и Словенци вековима су живели под утицајем Аустрије и Католичке цркве и имали су своје интересе. Са треће стране, после повлачења Турске са Балкана остали су да живе Срби муслимани (који су се касније масовно бунили против анексије БиХ од стране Аустроугарске)[12]. Интереси Беча, Рима и Истанбула (Цариграда) нису били сагласни са интересима православних Срба. Срби који су повели устанак били су неписмени. Кнез Милош је био неписмен. Владика Његош је био писмен, и сматран генијалним и ван српског народа. Међутим, мали број писмених људи, попут Његоша или проте Матеје Ненадовића, није био довољан. Српски народ је био неписмен, и живео у великом сиромаштву, у руралним крајевима, у планинама (далеко од градова где је живео окупатор). На почетку 19. века Србија је била неразвијена и заостала средина. Узор за себе и своју државу Срби су тражили на развијеном Западу. Србија се убрзано развија. До краја 19. века настаје грађанска класа, српска буржоазија, отварају се школе и универзитети, српски студенти одлазе на европске универзитете, појављују се први српски интелектуалци – све под утицајима који су долазили из западне Европе, пре свих они који су долазили од Немаца (и Аустријанаца) и Француза. Развија се и привреда, отварају се фабрике, гради се железница… Али, опстају и лоше навике стечене у доба окупације под азијатима, уз лоше навике стечене у судару са западном културом.

Српска интелигенција усвајала је идеје модерне Европе. Међу образованим људима било је оних са паланачким духом, оних који су са љубомором гледали на Запад, оних који су у Православљу видели разлог за заостајалост – себе су видели изнад оног ко је (слепи) верник. Црква је током окупације делила судбину народа – свештенство није било авангарда у том добу. То је разумљиво имајући у виду околности, и знајући да је СПЦ (поново) утемељена тек у 20. века, после Првог светског рата, дакле, после више векова под окупацијом (па у Цркви у 18. и 19. веку није било врхунских теолога, манастири су тек почели да се обнављају, а са њима и заједнице монаха[13], итд.). Обнова српске цркве ишла је споро. После Берлинског конгреса у манастиру Хиландар није било монаха који су се изјашњавали као Срби. Тада и Срби који улазе у Цркву улазе са знањима које су усвојили у свету, а у том свету знање је стизало и са Запада. Слично је и сада, после 70 година комунизма, свештеници долазе из народа који се обезбожио, који је и даље прилично неписмен (необразован). Вера се чувала у срцу. Али, духовно је изнад душевног, изнад осећања.

Међу православцима (у 19. веку) било је оних који нису хтели да признају тековине модерног доба – оно што је Запад постигао док је Србија била под окупацијом. Међу таквим православцима и патријахално васпитаним било је оних који су се неразумно опирали модернизацији (мање због тога што су знали за замке које је носила модернизација, тј. “нова антика“, масонерија и капитализам, више због ирационалности и ината према српским просветитељима/рационалистима, или љубоморе пред западњацима, па су уздизали свој начин живота, или због старих навика које нису хтели да мењају, духовне лењости, психичког нерада)[14]. Тек када су стасале прве генерације високо образованих српских православних теолога, под утицајем руских православних богослова и писаца, предвођени (данас проглашеним свецима) Јустином Поповићем и Николајем Велимировиће, отпор према модернизацији унутар СПЦ јавио се због духовних (есхатолошких) разлога. Међутим, то није имало значаја у реалном животу. Католици и илуминати кренули су у поход на Балкан. Прво су Аустријанци извршили геноцид над православним Србима у првом, па нацисти и хрватске усташе у другом светском рату, па долази послератна окупација комуниста. СПЦ од почетка 19. века није добила прилику да (теолошки и философски, из тога политички, социолошки…) одговори Западу, тј. учењима која су настала у модерно доба. После “исламског потопа“, СПЦ (тј. православно хришћанство) је “потопио“ западњачки рационализам, натурализам, спиритизам, емпиризам, социјализам, либерализам, комунизам… Можда ће се у Србији у 21. веку створити услови за (православан) одговор (рационалном Западу).

Модерна Србија створена је на темељима просветитељства – рационализма и романтизма. Развој морала и етике преузели су они који су изгубили везу са православном аскетиком, са патристичком традицијом (један од разлога – српска црква се обнављала, а са њом и монашке заједнице[15]). Доситеј Обрадовић је као и Мартин Лутер напустио манастир. Протестант Имануел Кант, савременик Доситеја, није се молио и трудио се да избегне сваки одлазак у хришћанску цркву или храм. Хегел је мистика и неписменог обућара Јакоба Бемеа прогласио за првог философа међу Немцима. У њихово доба је (и католичка) Аустроугарска масовно затварала манастире и мењала им намену.

Срби који су се попут немачких или француских романтичара окренули природи, селу, “искону“, субјективном доживљају и поштовању емоција, којима се није допао рационализам “нове антике“ – нису одбацили до краја рационализам и дух “нове антике“ – постали су српски романтичари, хеленофили, шекспиромани, гетеовци… Узор романтичарима били су људи попут калвинисте Ж. Ж. Русоа, они који су говорили о природној религији, нису до краја одбацили хришћанство, али јесу, као и просветитељи, све подредили свом (раз)уму и емоцијама. Противтег њима, унутар српске интелектуалне и владајуће (политичке) елите, нису били православни Срби, тј. они који су образовани у духу православне аскетике, који су постигли подвиг вере – умујућу веру. Противтег романтичарима унутар српске интелектуалне и владајуће елите представљали су позитивисти, емпиричари и материјалисти – они који су као и романтичари прихватили тековине Запада – модерног доба и “нове антике“. Заједно, удаљавањем од православне вере и духа патристике, далеко од егзистенцијалних философа и руских богослова, постепено су сви они прихватали идеје југословенства и “new age-а“. Православни теолози и интелектуалци остали су мањина и на маргини све до данас, и остаће тако све док влада “изгубљена“ генерација. Јован Скерлић (1877-1914) био је француски ђак и присталица позитивног и научног метода у књижевној критици, у књижевним делима тражио је “напредне“ идеје у духу рационализма. Такође, био је, као социјалиста[16], посланик Самосталне радикалне странке и присталица идеје југословенства и латинизације. Скерлић је критички “оцрнио“ поезију, прозу и преводилачки рад романтичара Лазара Костића (1841-1910), првог хеленофила и шекспиромана у модерној Србији. Скерлић, коме су узор западни рационалисти, Костића описује као “занесењака“[17] у стилу западних романтичарских песника који су одбацили разум и логику и живели екцентрично (“он је поставио себи за правило да треба да буде генијално оригиналан у животу, неуредан, пуст, забораван, са ногама на земљи али главом, са дугом и разбарушеном косом, у облацима“ – описује Јован Скерлић философа и песника Лазу Костића). Лазар Костић био је један од најобразованијих Срба, говорио је више језика, али пред смрт није било пуно оних који су га поштовали и ценили његова дела (један од разлога је то што се приближио Цркви и конзервативцима).

Неколико година након смрти Костића и Скерлића настаје Краљевина Југославија – Срби почињу да се одричу светосавља, ћирилице… Све је више Срба анархиста и комуниста[18]. Младобосанци су пре тога (пре настанка Краљевине Југославије) клицали: “У нама кључа хаос[19]!“. У Дрездену се 1928. године одржао конгрес Комунистичке партије Југославије, под покровитељством Коминтерне, где су донете одлуке да се Краљевина Југославија разбије, да се обузда “великосрпска хегемонија“ и да се створе независне државе Словенија, Хрватска, Албанија и Македонија. Милош Црњански 1935. године у свом недељнику Идеје пише да је забрањено гледати са “српског становишта“[20]. Толико су се, већ тада, Срби удаљили од светосавља и Косовског Завета[21]. Пар деценија након тих речи Црњанског, латиницу као писмо користи већина Срба (тако је и данас). Црњански је писао о Хипербореји и Лондону (у коме је Димитрије Митриновић[22] био један од предводника “new age“ покрета[23]). Недељник Идеје, у коме је писао о Светом Сави, после две године престаје да излази. Као да је то била најава да ће за 5 до 10 година “српско становиште“ бити забрањено на више деценија (до данас). Исте (1935) године када Црњански то пише, у Љубљани се оснива Југословенски народни покрет Збор (и у њему, као и раније у Младој Босни, и касније у Југословенској војсци у Отаџбини, нису само Срби православци, већ и Хрвати, Словенци, муслимани… верни идеји Југославије)[24]. Када је Црњански објављивао прве књиге, традиционалисти[25] су у Европи развијали идеју Центра, мистичког Средишта света. У Краљевини Југославији између два рата држава покреће производњу опијума (и кокаина). Почиње са радом Опијумски одсек Привилегованог извозног друштва са седиштем у Београду[26]. Власт не зна шта да ради са Старом Србијом, нити елиту то занима – од конзулских дана Б. Нушића, В. Илића и М. Ракића стање је само горе, на Косово и Метохију шаље се најгори кадар, полицајци по казни и слично.

 

НАСТАВЉА СЕ…

 

---

 

 

[1] Наравно, и хришћани су умерени оптимисти у том смислу, али далеко од (земаљске) утопије.

[2] Овде не говорим о обичним партизанима, о обичним људима који су пришли партизанима током рата, већ о вођама партије, и касније највишим фунционерима војске, полиције и тајне службе.

[3] И Хегел је, пре њега, имао јако лоше мишљење о Словенима. Лутер је имао лоше мишљење о Јеврејима. Маркс је био Јеврејин који је крштен у Лутеранској цркви. Хитлер је, верује се, био под утицајем Лутерове књиге о Јеврејима, а са Марксом је делио лоше мишљење о Словенима.

[4] Напомена 19 (8. део)

[5] НИН, број 3297, 06.03.2014. www.nin.co.rs/article.php?id=85187

[6] Међу онима који су подржали Ј. Хабермаса био је и социјалдемократа (и еврокоминтерновац) Мартин Шулц, председник Европског парламента, који је похвалио (?) бившу Југославију као земљу у којој су уметници могли да стварају уметничка дела “готово неспутано“ –  “као несврстана земља бивша Југославија је развијала сопствену културну политику, допуштајући уметницима да се слободно изражавају под условом да не стварају смутњу“. 19.03.2014. www.fakti.rs/sulc-pozitivno-pomenuo-jugoslaviju

[7] Sturm und Drang – олуја и нагон – уметнички покрет настао у другој поливини 18. века у Немачкој. Одликују га култови личности, субјективних осећања и природе. Интелектуалци из тог времена називани су дивљим или бурним генијима. Тежили су оригиналности, необузданим осећањима и индивидуалзму до крајности. Покрет је био заснован на идејама француског рационализма, али садржао је и противљење строгим шаблонима и догмама естетике рационализма.

[8] Вук Караџић одлази на универзитет у Халеу, где је и Доситеј Обрадовић студирао, а докторат Вук Караџић добија у Јени (где су предавали Шилер, Фихте, Шелинг, Хегел…). Вајмар, Јена и Хале  били су центри немачке државе, народа, културе и образовања. Ту В. Караџић упознаје Ј.В. Гетеа, Ј. Грима, фон Ранкеа…

[9] Доба “нове антике“, враћања паганским коренима, на два нивоа: рационалном и емотивном. Кант је већ био славан, а Хегел је постајао славан философ.

[10] Па су сада Немци били писменији од Срба – иза Немацаје било пар векова од стварања јединственог језика и пар векова развоја у богат језик, а иза Срба пар векова под окупацијом.

[11] У првој половини 18. века српскословенски књижевни језик делови свештенства хтели су да замене рускословенским књижевним језиком. Прихватање рускословенског језика пропало је због тога што Срби нису могли да прихвате руске акценте. Акценат је део идентитета (карактера). Тада су постојали и предлози да се из Русије “увезе“ нов српски краљ.

[12] По схватању митрополита Стратимировића изворном српству припадали су само они Јужни Словени који су говорили штокавским и који су били православне вероисповести, док су за Вука Караџића то били и они Срби који нису били православне вероисповести. Сава Текелија сматрао је да су сви припадници Јужних Словена који су користили штокавски, кајкавски и чакавски дијалект, без обзира на њихову верску припадност (муслимани, католици, православци), припадали истинском српском народу. Вук Караџић је сматрао да нису сви јужнословенски православци, муслимани и католици били етнички Срби.

[13] Чак и Хиландар, који је био на заштићеној Светој Гори, требало је обновити – после укидања Пећке патријаршије 1766. године у њему је било више бугарских и грчких монаха.

[14] Ту су упадљиви описи великог српског родољуба, либерала и економисте Владимира Јовановића (1833-1922) о скоро босоногој деци која предуго стоје по највећем мразу у цркви са хладним подом, и пита се да ли је морало толико деце да се разболи, поред свих невоља у којима народ живи, болести и смртности…

[15] Стање није боље ни данас, осим што је литература далеко више обимнија и доступнија. Међутим, то што је стање у СПЦ лоше, не значи да треба да будем нешто друго осим православан хришћанин, па чак и ако би ме одређени људи у одређеном тренутку унутар СПЦ анатемисали. Ако верујем у триједног Бога, онда верујем. Ако сам на путу самоспознаје и сазнања, онда сам на том путу. Ако на том путу схватам смисао поста, значај аскетике, онда схватам. То је унутрашњи свет. Унутар тог света тражимо Бога, Бог нам се открива. Бог се открива и кроз друге људе и свет и зато свет не треба одбацити (треба га духовно превладати, нагоне контролисати, итд). Ако би ме одређени људи у одређеном тренутку унутар СПЦ анатемисали зато што нећу да одбацим свет, зато што они мисле да треба живети као у Средњем веку, остао бих и даље православан хришћанин. Остао бих православан хришћанин и ако у СПЦ никоме није стало што сам обесправљен као радник, не би постао коминтерновац. Остао бих православан хришћанин и ако у СПЦ никоме није стало са каквим се проблемима суочавам као предузетник, не бих постао масон или сорошевац. Или зато што неки свештеник не уме да се понаша и тражи доста новца за своју службу. Итд. итсл.

[16] Био је следбеник социјалисте Светозара Марковића, који је схватио да се програм Интернационале може применити у индустријској Енглеској, али не и у сељачкој Србији, па се од социјализма окренуо идејама радикализма. Светозар Марковић је схватио да је у Србији патријахална економска структура и да већину чине сељаци, да не треба разбијати народно јединство и да се социјализам у Србији мора развијати на посебан начин, према српским условима. Тако се међу српским социјалистима размишљало све до времена убиства краља Александра Карађорђевића Ујединитеља.

[17] У то време Никола Тесла постаје угледан научник у САД и живи као “занесењак“, научнички екцентрично. Наравно, научничко занесењаштво разликује се од уметничког. Када је Тесла прочитао сва дела просветитеља Волтера, противника хришћанства, рекао је “Никад више“.

[18] Следбеника Николаја Чернишевског и Петра Кропоткина, али и лењиниста и троцкиста.

[19] Није то био само хаос због окупације/анексије БиХ. То се видело средином и крајем 20. века.

[20] “У сваком случају наше скромно мишљење, ако је тако, било би да наше политичке ‘проблеме’ треба, после петнаест година, гледати једанпут и са српског становишта.“ М. Црњански

[21] Још један пример: “Пре свог окрета социјализму, професор Универзитета у Скопљу, Александар Бановић у тексту из 1935. даје позитиван приказ дела Зењковског: Проблем васпитања у светлу хришћанске антропологије (1935). Оно што издвајамо јесте савршена анaлогија ставовима Поповића из 1926. / 1927. са којима се он слаже у име Зењковског: ‘Морално васпитање мора бити у вези са религијом. Морални живот постаје важан духовни чинилац само ако се разуме као религиозни живот. Оно мора бити засновано на бази мистичног морала, онако како га хришћанство развија. Аутономни морал (…) није у стању да одолева принципу греховности“’ – др Богдан Лубардић: “Јустин Поповић и Кант: рецепција и сукоб – о проблему хетерогених традиција мисли“, Историја српске филозофије I, Evro Guinti, Београд, 2011.

[22] Рођен у Херцеговини, у Сарајеву објављује прве песме Иве Андрића, члан Младе Босне, одлази у Лондон и улази свет окултизма. Пише за часопис „The New Age“. По увођењу диктатуре Краљ Александар зове Митриновића, као оснивача груше “Нова Европа“ у Београд да заједно раде на идеји југословенства, али одустаје када га упознаје.

[23] У то време у Лондону тајна друштва преузима и оснива сатаниста Алистер Кроули. У Великој Британији основан је и Тависток институт. Окултизам је био популаран, широм Европе било је много “угледних“ окултиста/мистика. На пример, након разлаза са теозофима (М. Блавацки), Рудолф Штајнер основао је Антропозофско друштво. Наводно, користио је “астралну шпијунажу“ и водио “магијски рат“ са “туловцима“ – групом црних магова која је служила нацистима… Алистер Кроули је на Западу постао идол, и данас веома поштован и помињан, а у Латинској Америци постоји на стотине школа које се зову по Р. Штајнеру.

[24]“Фашизам и хитлеризам су добро познати покрети, који су у поратним временима – у Италији и Немачкој рођени, а које су створили Мусолини и Хитлер. Ова двојица у својим земљама су успели да окупе око себе велике масе људи. Наш покрет нема никакве везе са овим покретима. Привидна сличност долази од истовременог негативног става према либералној демократији и од позитивног става према замисли сталешког уређења друштва, као и већег ослонца политичких форми на друштвене стварности… Али такво гледиште немају само фашизам и хитлеризам, већ и бољшевизам и рузвелтизам и многи други покрети, који се иначе међу собом много разликују… И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганским концепцијама старог Рима и старих Германа. Фашизам је деификација – обожење државе. Фашисти кажу: ‘Држава је полубожанство, она је свемоћна и апсолутна’. А ми кажемо: ‘Не дај Боже да она то буде. Држава је људска творевина потребна људској судбини. То је оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора да служи’. Хитлеризам је деификација – обожавање расе. А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само може бити, значи стварно примити једно атеистичко-нехришћанско схватање света. Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. Како тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не признају!… Ми смо против парламентаризма, али нисмо против парламента, нисмо против пуног и стварног учешћа народних представника у законодавству и надзору над радом владе, већ смо, напротив, за прави и стварни парламент… Фашизам и хитлеризам сматрају себе апсолутним органима државе, односно расе, искључују слободу владара, представништва, сталежа, судства, војске и штампе. Насупрот томе, ми стојимо на гледишту да свака оправдана функција у друштву мора бити потпуна и стварна, са исто таквом одговорношћу. Ето, зашто ми не можемо личити на фашизам и хитлеризам.“ – Димитрије Љотић: “Ни фашизам, ни национал-социјализма, него Збор!“, из књиге “Димитрије В. Љотић – Сабрана дела“. Задруга, Нови Сад, 2001. На нападе председника владе Југославије Милана Стојадиновића, Љотић између два рата одговара: “Ти си, Милане Стојадиновићу, био за време рата најобичнији забушант; поред свог сјајног здравља, далеко си био од свега што би могло твоју драгоцену главу да доведе у опасност. После рата, кад су све кукавице изишле из својих рупа, настало је твоје време; постао си министар финансија, богат човек, директор банке, председник берзе, председник ‘Феникса’, шеф ротаријанаца, а узгред стални заступник страног капитала.“

[25] Попут Италијана Јулијуса Еволе, Француза Рене Генона…

[26] “Подређени положај Југославије у односу на Турску, у којој су се налазиле све фабрике за прераду опијума, југословенско Министарство трговине и индустрије је решило да поправи августа 1935. одобривши подизање фабрике за производњу деривата опијума крај пута Скопље-Велес. Оно што је изненадило стручну јавност, било је то да је дозволу добило предузеће из Галичника које се до тада бавило производњом млечних производа. Браћа Огњановић, власници фирме са јаким политичким везама, постала су легални произвођачи опојних дрога, укључујући кокаин и препарате од индијске конопље, иако то нису били деривати опијума. Узалудни су били протести Хемијског друштва Краљевине Југославије што се такав посао поверава нестручним људима, јер је већ средином октобра 1936. скопски митрополит освештао нову фабрику чији је капацитет износио 35 тона сировог опијума, или половину целокупне југословенске годишње продукције.“ – Владан Јовановић: “Рађање балканске Колумбије“, Пешчаник, 30.06.2013. http://pescanik.net/radanje-balkanske-kolumbije

 

 

———————————–

 

• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (2. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (3. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (4. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (7. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део)

 

 

 

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део)

Никола Варагић

 

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део)

.

Постхришћански свет (2. део)

 

 

Препород Србије могућ је и ако се Србија определи за војну неутралност, односно, и после одустајање од уласка у ЕУ. Препород није могућ све док је на власти постојећа владајућа елита – припадници “изгубљене“ генерације. Препород Србије може знатно теже да се одвија, чак и ако на власт дођу много бољи људи, ако дође до новог рата на Балкану, између балканских народа. Зато је важно постићи мир са суседима, тражити решења која свима одговарају. Тако се могу онемогућити велике силе да лако употребе, нпр. Хрвате, Бошњаке и Албанце, да покрену рат против Србије. То се постиже изградњом добросуседских односа, поштовањем другог. Србија своје интересе у региону може да заштити без рата и војних похода. Пошто за тако нешто не постоје праве гаранције, и не зависи све од Србије, Србија мора да има и јаку војску (плус, због могућности да дође до светског рата).

Време за промене унутар Србије долази. Промене које ће водити ка препороду могу да се покрену за пет до десет година. Препород ће предводити нова елита. Неће сви припадници нове елите бити православни Срби, али ће унутар елите да се постигне консензус о даљем путу, људи који буду чинили елиту знаће ко су и шта су (које су вере или идеологије, којим језиком говоре, којим писмом пишу…), поштоваће другачијег, радиће пре свега за опште добро. Са тиме ће доћи и покајање. Када православни Срби упознају правог Светог Саву, дакле оног светог, упознаће са њим и правог Христа, и они којима сада смета што је школска слава Свети Сава, који би се сада противили да Београдски универзитет промени име у универзитет Свети Сава, када упознају светог Саву имаће разумевања и прихватиће то. Прихватиће зато што прави православци поштују Личност, другог човека, оног који је различит, јер прави православац не суди, љуби и ближње и непријатеље, има правну свест и тежи ка владавини права… Да ли је то оно што поштују они који нису лицемери и сада веома критички гледају на Православље, Светог Саву и СПЦ? Када прави светосавци буду на власти (што се неће лако и брзо постићи, то је процес који ће се одвијати кроз више генерација, кроз позитивну селекцију коју неко мора да успостави, као основу – до постављања те основе може доћи у наредних пет до десет година), у школама и на универзитету Свети Сава неће бити дискриминације на било којој основи, деца и студенти неће се учити да било кога на било који начин дискриминишу, и неће бити онемогућен даљи развој (природних) наука. Они који су против Светог Саве и Христа схватиће да су се за највећи део вредности за које се сами залажу залагали и Свети Сава и Христ. Међу “противницима“ светосавске традиције има оних који су против (само) зато што нису упознали правог Светог Саву и правог Христа[1]. 

Хришћанин је и оптимиста и песимиста. У вертикалном смислу хришћанин је оптимиста – Јеванђеље је Радосна вест, вера у спасење и васкрс носи оптимизам (наду). Делом је то тако и у свакодневном животу и пролазном смислу. Али је ту, у хоризонтали, хришћанин дугорочно и ако се гледа идеалистички – песимиста, јер је хришћанин свестан грехопада и свестан је да Царство Небеско није могуће у овом времену и простору. У овом времену и простору нема ни коначне награде за добра дела, нити коначне казне за зла дела. Хришћанство није религија смрти, већ религија живота. И када је окренуто ка смрти, окренуто је ка новом животу. Међутим, хришћанство није окренуто само ка новом животу (смрти), хришћанин није онај ко само чека Други долазак (то јесте суштина, али не значи да човек треба да буде пасиван, обожење се не достиже на тај начин). Хришћанин је делатник (подвижник – подвиг значи кретање) – прво у духовном и умном смислу, затим и у телесном (физичком). Хришћанин је борац, за њега излаз није самоубиство, још мање да не буде хришћанин, да постане нешто друго. Хришћанин не куне Бога када га стигне нека болест или несрећа.

Идеалне хришћанске државе никада није било нити ће икад бити. Источно римско царство (Византија) није било идеална хришћанска држава, то није била ни држава Немањића, још мање оно што је касније настало на Западу (за време Инквизиције, после тога хришћанство са Запада нестаје). Идеална хришћанска држава није била царска Русија, нити ће модерна Русија то икада бити. Све што можемо као људи јесте да се приближимо највише што можемо том идеалу, тако што ће свако појединачно тежити да постане савршен као што је Христ савршен. Никада то неће сви хтети и моћи те је илузорно теоретисати о “вечном миру“ међу људима, народима и државама.

Прави хришћани никада нису били већина негде у свету, посебно не у политици и власти (тако је било и на врхунцу хришћанске цивилизације, за време теократије у Средњем веку, како у Цариграду тако и у Риму), нити ће бити. Срби су део хришћанске и европске цивилизације. Тако је до сада било. Свет се мења. Од краја Средњег века, хришћана је унутар хришћанско-европске цивлизације све мање. Хришћанство је религија Европљана – прихваћено је и утврђено у грчко-римском античком свету, затим у Средњем веку сви европски народи прихватају нову религију, а преко Европљана хришћанство стиже и на друге континенте[2]. Па ипак, и у Средњем веку нису сви упознали правог Христа, а од почетка новог доба таквих је све мање. На Западу је Католичка црква ширила јерес, из те цркве настале су нове јереси (учења протестантских секти), објављен је “крај метафизике“, да је “Бог умро“, да је дошло време за “нову антику“, поведен је рат против свега што је хришћанско. Хришћани на истоку Европе падају под власт муслимана, по ослобађању враћају се својој вери, али, као и у случају Русије, на кратко и површно, јер је међу њима било оних који су изгубили везу са хришћанством, који су остали пагани (у суштини), и оних који су веру сматрали назадном и по угледу на западњаке своју веру заснивали на (чистом) разуму и емпирији, да би до средине 20. века цела Европа постала бојно поље атеиста – ратовали су атеисти међу нацистима и фашистима са атеистима међу комунистима и капиталистима[3]. Од 20. века “власт кључева“ је у рукама оних који нису хришћани. Источна Европа је постала комунистичка, а Бог протеран. Западна Европа је доста раније постала капиталистичка и атеистичка, и Бог је, наравно, протеран. Данас су искрени верници међу хришћанима мањина у свим европским државама.

Живимо у постхришћанском свету. Неолиберализам[4] се још увек доводи у везу са хришћанском религијом, али неће моћи још дуго[5]. Хришћанство и неолиберализам немају ништа заједничко[6]. Неолиберализам је постао идеологија (начин живота, поглед на свет) антихришћана. Због тога неолиберализам треба све више доводити у везу са левицом (атеистима), јер имају много више заједничког[7]. Неолиберализам нема ништа заједничко са моралом и етиком православних монаха[8]. Неолиберализам је настао на Западу, из либерализма, после више векова дехристијанизације (никада потпуно христијанизованог) Запада. Прво се на Западу појавила (опстала) вера у разум, а онда се појавила сумња у разум, али се није вратила вера у Бога. Неолиберализам се развио у цивилизацији која је постала рационалистичка, позитивистичка, материјалистичка и нихилистичка (модерна западна Европа са САД). Из те постхришћанске евроатлантске цивилизације међу Словене и православце прво долази (извозе) комунизам. По рушењу комунизма извозе неолиберализам – који настаје у данашњем неокомунизму, те заједно владају неолиберали и неокомунисти (једино се у Русији почетком 21. века нешто мења, колико – видећемо у наредним деценијама; у Србији се стварају услови за промене).

Постхришћански свет значи свет који више није евроцентричан. Хришћанство данас има добро упориште у Јужној Америци, али, Јужна Америка окреће се на другу страну од Европе и САД. Муслимани имају своју цивилизацију, данас велики број муслимана живи у Европи, арапски нафташи купили су велики број  некретнина и компанија у Европи и САД, а задржали шеријатске законе у својим државама. Кина постаје водећа светска сила и Кина је посебна цивилизација. Поред Кине у Азији се појављују и нове силе попут Индије, ту је од раније Јапан, то су све посебне цивилизације, које се полако ослобађају евроцентричног погледа на свет – међу њима се враћају (у Индији су опстале) старе традиције (философије). Африка се полако буди, Африканци се организују и удаљавају од Европе и САД. Настаје мултиполаран свет – најаву тог света представља организовање држава БРИК (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка република), настанак Шангајске организације за сарадњу, Меркосура и Евроазијске уније. Неке исламске државе сарађују са Кином, Кина сарађује са афричким државама, Русија сарађује са скоро свим јужноамеричким државама, неке исламске државе сарађују са Русијом, јужноамеричке државе сарађују са афричким државама, и тако даље и томе слично. Дакле, свет је и политички и културно све мање евроцентричан и постаје мултиполаран. Са тиме и све мање христоцентричан, посебно имајући у виду да је сама европска цивилизација, практично, одбацила Христа (па се хришћанство не истиче као основа европског идентитета у “уставу“ ЕУ – тим путем иду и САД). Зато данас “борце за људска права“ са Запада не занима то што се хришћани у исламским државама свакодневно убијају и што им се ускраћују људска права, иста она која су они омогућили муслиманима на Западу[9]. Хришћани на (југо)истоку Европе, практично, на тај начин живе од Средњег века. Уз извесно ограђивање када је у питању Русија, и кратак период слободе (повратка хришћанству) током 19. и почетка 20. века, када су у питању Јужни Словени, после окупације муслимана долази време окупације нациста, па комуниста. Словени који су (православни) хришћани скоро цео 20. век провели су у прогону. Прогонили су их нацисти, комунисти, фашисти, дарвинисти, социјалисти, либерали, капиталисти[10]… До средине 21. века на Западу ће хришћане и хришћанство (поново[11]) прогонити на исти начин на који су комунисти прогонили хришћане и хришћанство у СССР-у и СФРЈ-у у 20. веку. Данас је, идеолошки, на први поглед, све у знаку “new age-a“. Све је релативизовано, еклактивизовано, измешано…Свако може да верује у шта хоће, да узима из ове или оне религије или философије шта хоће, да прихвата обичаје које хоће, да постаје шта хоће… Имамо Европљане који су будисти, имамо Кинезе који су марксисти, имамо Американце који су зен-будисти, имамо Јапанце који су атеисти и емпиричари, имамо Арапе који су хришћани, имамо Кинезе који су муслимани, међу припадницима народа Јужне Америке има и хришћана и социјалиста (комуниста) и оних који се враћају својим старим традицијама… Цркве (као грађевине) прелазе из власништва једне верске заједнице у власништво друге верске заједнице, уз купопродајни уговор. Неке цркве на Западу продају се и у њима настају ресторани, клубови… Прво су протестанти почетком модерног доба затварали манастире и мењали им намену, сада затварају и цркве и мењају им намену.

У таквом свету, хришћанство међу Србима, у Србији, не стоји боље. Исто је и са Српском Православном Црквом. Није боље ни у Русији (или Бугарској). Грци, Украјинци и Румуни су се поунијатили. Православни народи и православне цркве око Леванта су под окупацијом (хришћане у Сирији и Египту свакодневно убијају). Европска унија се одрекла, и формално, хришћанства. То се показује кроз политику према Србији и КиМ. Сједињене америчке државе су формално хришћанска држава, али у суштини антихришћанска творевина (“У Бога верујемо“ – а испод тог слогана стоји пирамида са оком – у ког Бога верују?). Војска САД има своју базу на КиМ, а муслимани (Албанци) руше (српске) хришћанске манастире и цркве. Слично је било у Босни и Херцеговини. Ако се унутар Србије и Русије не увећа број (правих) хришћана, уколико не стаса једна нова христољубива и родољубива елита (у случају Србије то значи елита која зна шта је Косово и Метохија и шта радити у будућности са КиМ, јер је одрицање од КиМ одрицање од Светог Саве и Христа, и тога треба бити свестан), у 21. веку се неће моћи испред неке државе ставити да је хришћанска, односно, нестаће хришћански народи, у смислу да је хришћанство основа идентитета неког народа, или нације, постојаће само хришћани као појединци, окупљени у мање и разбијене хришћанске заједнице (можда и то не би значило да су дошла последња времена). Србија и Русија у 21. веку могу опстати као једине хришћанске државе на свету, за које се са пуним правом може рећи да то јесу. То се може постићи само ако се успостави владавина права унутар ових држава.

Српска владајућа елита далеко је од Христа, зато толико жели у ЕУ и тражи да се Срби одрекну Косова и Метохије. Због тога је за  езотерне кругове са Запада важно да се “прихвати реалност“ – да је Христ “илузија“ – да се одрицањем од Косова и Метохије српски народ одрекне и Христа, и да без КиМ и Христа постане део антихришћанске заједнице. По мишљењу већине чланова те заједнице, то је заједница напредних људи, социјалног благостања, људских слобода и слично. За разлику од антихришћана, хришћани не обећавају Рај на Земљи, те самим тим никога не лажу и убеђују да их следи на путу стицања благостања, нирване, рајског стања… на земљи, у овом телу, у свету после пада у грех. Тај пут се обично заврши тако да онај ко то обећава доживи благостање, а они који га следе не доживе благостање – чак, они су оном који их предводи омогућили да живи као у рају. У Србији имамо пример комунистичког маршала који је отерао краља, коме су Срби помогли да отера српског (југословенског) краља[12] – да би уместо краља који је Србин, Срби служили хрватском комунистичком диктатору и католику, који не само да је живео као краљ, живео је како су живели енглески или холандски монарх, као најбогатији исламски султани и шеици (или: колико су користи од пријема у ЕУ имале источноевропске државе, а колико западноевропске – да ли западноевропске државе свој рај одржавају искоришћавајући источноевропске државе, чији су народи поверовали да ће са уласком у ЕУ и они живети рајски, да ће бити успостављена владавина права и слично?). Тако далеко од Христа, и припадници српске владајуће елите, и они који владају Европском унијом, САД и Нато алијансом, природно и очекивано, не поштују владавину права – једни воде Србију ка ЕУ, а други ће примити Србију у ЕУ иако у Србији нема владавине права (под условом да Србија одустане од КиМ), примиће после тога тзв. “Косово“ у ЕУ, као и НД Хрватску, иако у тим “државама“ нема владавине права, иако су настале после етничког чишћења Срба, грађани ових држава живеће исто, ако не и горе, него пре пријем у ЕУ, “лидери“ “међународне заједнице“ наставиће кршење међународног права…

Србија је у тешком положају и дугорочно позиција неутралности није могућа. Улазак Србије у ЕУ треба зауставити, и прогласити неутралност, а улазак Србије у Евроазијску унију није реалан још 5 до 10 година, колико Русији треба се организује (до тада ће се знати како ће се односи између Русије и ЕУ/Нато развијати до краја 21. века). Улазак у Евроазијску унију биће реалан само ако се у Русији успостави владавина права, ако се Русија демократизује у хоризонтали, ако Русија не спроводи империјалну политику “двоструких стандарда“, ако поштује начела равноправности и очувања идентитета која су у основи идеје о настанку Евроазије – ако се оправослави, тј. рехристијанизује[13]. Русија је сада на том путу, после опоравка следи развој. Улазак Србије у Евроазијску унију на силу, без подршке већине грађана Србије који би несумњиво подржали такву одлуку, као и у случају актуелног недемократског вођења Србије у Европску унију, може водити Србију и регион у грађански рат (украјински сценарио, отварају се старе поделе, дакле, могући су већи немири у Србији у наредних пар година). 

Да замислимо да је Евроазијска унија формирана и функционална (да је Украјина део Евроазијске уније), тј. да више ништа изнутра не може да заустави њено успостављање (на пример, масовни протести и грађански рат у Русији, Белорусији или Казахстану, као сада у Украјини[14]). После тога отвара се могућност за успостављање саобраћајне везе између Русије и Србије тако да нико не може да спречи промет људи и робе (то значи да Румунија, Мађарска, Словачка, Молдавија и Украјина не би спутавале тај проток између овог дела Балкана и Русије). Србија, као демократска држава, може да постане члан Евроазијске уније без страха од бомбардовања Нато алијансе. Јер, ако Србија постане део Евроазијске уније, а Нато нападне Србију, то би био почетак светског рата, и тада би свима било исто[15]. Зато не треба да постоји страх, посебно ако Русија постане узорна демократска држава, јер је Русија и највећа војна сила, која има савезнике широм света – Русију не сме нико тек тако да нападне. Што не значи да неће. Царска Русија је крајем 19. и почетком 20. века покренула реформе, јачање војске, у култури Русија је доживљавала Сребрни век, “ново средњевековље“, а онда су Германи покренули рат, затим бољшевици узели власт, па опет Германи још један рат, и за пар деценија скоро је уништен руски народ и РПЦ. Надам се да је данас руски народ далеко мудрији и да неће доћи да такве врсте унутрашњег преврата, односно, да ће наставити путем повратка Православљу и путем демократизације. Не знам да ли би данас Царска Русија имала пет пута више нуклеарних бомби, али и ово што је остало из СССР и што модерна Русија постиже на војном плану, довољно је за политику одвраћања, а све што буде иза тога (напад неке велике војне силе на Русију), неће бити добро ни за Русију, ни за оне који нападну Русију, нити за остатак света, то ће бити велика катастрофа, и неће бити победника. Зато, ако Русија остане стабилна у наредних неколико година, ако се настави привредни развој (обичан Рус дана живи далеко боље него пре 20 година), и ако настави путем рехристијанизације и демократизације, ако се образује нова владајућа елита коју нико са стране неће моћи да поткупи и која ће бити побожна, ако сличним путем крене и Србија, и ако дође до савеза са Русијом, Србија је безбедна, јер ако Србија не буде безбедна, нико на свету неће бити безбедан.

Хладни рат није се завршио ратом. Тада су “ратовали“, са једне (евроатлантске) стране, капиталисти, тј. (квази)демократе, а са друге (совјетске) стране, комунисти, тј. недемократе. Данас је стање другачије: Запад је све мање демократски и све више фашистички, а Русија је све више демократска и капиталистичка држава. На Западу је Хришћанство на издисају, у Русију се све више људи враћа Православљу. Ако се криза око Украјине продуби, али и ако се не продуби, има доста нових случајева као КиМ и Крим, а Запад настави (што се очекује) да успоставља свој тоталитаризам (хегемонију), на прагу смо новог хладног рата, ја бих га назвао –есхатолошки рат. Почеће као монетарни рат, са “пуцањем“ долара и евра, што ће изазвати хаос на Западу и читавом свету. Да ли ће се есхатолошки рат претворити у прави рат, у катаклизму (без Другог доласка Христа, зато је есхатолошки) и шта ће после тога бити, само Бог зна. Дакле, ако Русија настави да иде путем повратка Православљу и успешно спроведе политичке, привредне и друге реформе, ако Кина остане независна – ако се руска и кинеска елита не договоре са евроатлантском елитом око поделе света и прављења светске владе, Запад ће постати, у очајању што губи хегемонију, све агресивнији, и садашњи покушај “изолације“ Русије због Крима претвориће се у нови хладни рат, који сам назвао есхатолошки рат (унутар европске цивилизације то би био сукоб између хришћана и антихришћана). Не знам да ли ће Русија и Кина бити у савезу за сто година, али све док је Запад агресиван и жели да све покори, а у Русији и Кини постоји отпор према Западу, ове две државе остаће у савезу и тај савез би у наредне две деценије могао да промени однос снага у свету, на штету Запада, у корист Русије и Кине. Пошто се Запад са тиме неће лако помирити, овај век може бити веома буран и динамичан, са доста искушења и неприлика.

Ничега се не плаше они који се боје Бога. Није српски плашити се било кога и било чега, осим Бога. Ко себе чува и Бог га чува. Нама Србима, у оваквом свету, најмање требају неприлике које сами себи правимо – због наших подела, необразовања, не развијања предузетништва и привреде, итд. Свет је глобално село, зато се глобализацији (успостављању новог светског поретка, европске и светске владе под контролом малог броја људи које нико не би изабрао демократским путем) не треба супростављати анти-глобалистички, већ алтер-глобалистички. Србији су потребни савезници у региону и свету. У региону, могуће је стратешко савезништво са Грчком[16], Бугарском и Македонијом, могу се изградити још бољи односи са Румунијом, покушати исто са Мађарском, направити договор са Бошњацима око будућности Босне и Херцеговине и Републике Српске (и Србије и Црне Горе). Тек после видети шта и како, дугорочно, са Хрватима и Албанцима да се договара или не договара. Ван региона, савезници Србије су Русија, са Чешком и Словачком може да се унапреди сарадња, а ако се направи договор и са Мађарском и Румунијом, то би могао да буде панонски савез[17] (ослоњен на помоћ Русије, али где би свака држава била независна, а државе из панонског савеза би тако једне друге штитиле од тога да се из Русије намеће нешто што није у интересу грађана ових држава), затим Кина, и државе попут Аргентине, Бразила, Кубе, можда Ирана и Јапана, у економском смислу свакако државе попут Индије, Вијетнама, Индонезије, Египта… Не треба прекидати сарадњу ни са Западом, посебно не у култури, Србија може и на Западу да нађе савезнике, попут Шпаније око КиМ.  

 

НАСТАВЉА СЕ…

 

---

 

[1] Хришћански је праштати онима који не знају.

[2] Наравно, имам у виду да су први хришћани били и Јевреји, и да и данас постоје православне заједнице око Леванта које су неевропског порекла.

[3] Да ли је Черчил био хришћанин (искрени верник)? Да ли је Рузвелт био хришћанин? Да ли је Хитлер био хришћанин? Да ли је Мусолини био хришћанин? Да ли су Форд и Круп били хришћани? Да ли је Хитлер држао Фордову слику на зиду и да ли је Форд био одушевљен дарвинизмом? Да ли су Рофелери и Ротшилди хришћани? Да ли је Стаљин био хришћанин? Да ли је Тито био хришћанин? Да ли је тадашњи папа био хришћанин? Да ли су усташе хришћани? Да ли су разни српски десничари који су служили нацистима били хришћани?

[4] Као идеологија, као поглед на свет, као схватање живота, начин мишљења и живљења…

[5] На пример, књига Ајн Ренд још увек се сматра “Библијом конзервативне Америке“, а прва асоцијација на реч “конзервативно“ јесте “хришћанство“ (и “амерички креационисти“), па тек онда капитализам. Међутим, неолиберализам, чије је темеље између осталих поставила Ајн Ренд, нема никакве везе са хришћанством, као што ни идеолози креационизма не преносе учења православног хришћанства. На пример, Ајн Ренд је била атеиста. “Конзервативизам“ Ајн Ренд није исто што и конзервативизам Едмунда Берка.

[6] Не треба до краја изједначити данашњи неолиберализам са (старим) либерализмом.

[7] Дакле, као идеологија, али и у економском смислу, левица постоји због капитализма (а данашњи капитализам и капиталисти више немају везе са правим хришћанством – на пример, Мит Ромни из САД, капиталиста и председнички кандидат Републиканаца, припада протестантској секти која има јако мало везе са учењем Светих Отаца, са добом патристике, са православним хришћанством).

[8] По доласку на власт 2000. године Зоран Ђинђић је изјавио да свако коме је до морала иде у цркву, а не у политику. Он је спроводио неолибералну економску политику, а странку окренуо ка Социјалистичкој интернационали. Идеал је био: европска социјалдемократија са неолибералним капитализмом (шта год то значило, пошто још увек настаје и не знамо како ће ЕУ изгледати за пар деценија). Подсетимо, и фашизам и нацизам настају из/уз помоћ социјализма и капитализма. А међу социјалистима и капиталистима већину чине атеисти.

[9] Исто важи за православне Србе на Косову и Метохији, под контролом муслимана и Нато/ЕУ.

[10] Истина, некада нису били бољи ни они који су се представаљали као хришћани. Нису православни Срби или Руси без кривице, безгрешни. Нико није безгрешан. Међутим, остаје чињеница да су у 20. веку у Русији и Србији, од стране Руса и Срба, паљене православне цркве, свештеници су убијани и јахани, православни верници су убијани и прогањани на сваки могући начин. Нису комунисти и атеисти имали добар положај унутар царске Русије и Краљевине Србије и Југославије, али се не може говорити о злочини толиких размера, о таквој врсти мржње и систематског уништавања, нечему тако демонском.

[11] Као у Француској за време Француске револуције крајем 18. века.

[12] Ако је српски краљ, или престолонаследник, био лош, Срби су могли да изаберу другог (Србина) за краља. Може на челу Србије да буде и онај ко није Србин, али да води просрпску политику, све остало је мазохизам и аутошовинизам.

[13] “Руско народњаштво, које је у разним видовима увек владало умовима и срцима Руса, увек је стајало на путу наше зреле националне самосвести. Ми смо имали конзервативно, револуционарно, религиозно и материјалистичко народњаштво. Али оно је увек означавало капитулцију нашег културног слоја који је позван да доноси светлост у тами, то је била капитулација пред огромном масом непросвећеног сељачког царства; народњаштво је увек било израз руске заосталости, руске екстензивности, увек је означавало недостатак духовне мушкости. Народњачка свест је доводила до идолопоклонства пред народом као емпиријском чињеницом, као квантитативном масом; оно је одувек духовни живот потчињавало друштвеној материјалној средини, увек је гушило, стваралачко лично начело, утапало је личност у колектив.“ – Николај Берђајев: “Философија неједнакости“, Октоих, Подгорица, 2001.

[14] Делује као да су сви Руси православци и за Владимира Путина, али у стварности није баш тако. Велики број Руса је и даље под утицајем комунизма и коминтерноваца, још је већи број они образованих под утицајем западњачке потрошачке културе, велики број Руса и даље живи у сиромаштву, са друге стране Руси имају велики број милијардера, и даље је велики број Руса склон анархизму, итд. Социјалне и културне буне могу се појавити и у Русији, Белорусији и Казахстану. Све док се Руси тога на ослободе до краја, а да то не реше на тоталитаран начин, Евроазијска унија неће бити стабилна, функционална и дугорочно одржива. “Ми имамо офшорну економију у којој су приоритетне гране сировинске. Те гране извозе сировине и за њих добијају девизну зараду чија половина се напросто раствори тамо – у иностранству. Друга половина се враћа у земљу, али пошто унутрашњих извора кредита нема, паралелно са повећавањем извоза капитала имамо увоз – зајмова. Крајњи резултат је то да наш јефтини новац одлази у офшорне зоне без плаћања пореза и камата, а ми позајмљујемо скуп новац. На таквој нееквивалентној размени Русија годишње губи 35-40 милијарди долара само на плаћању камата. На оваквом стању формирана је офшорна олигархија која се изванредно осећа при таквом кружења офшорног капитала који износи приближно 0,5 билиона долара“ – изјавио је Сергеј Глазјев, саветник Владимира Путина, наступивши на Московском економском форуму; Факти, 27. 03. 2014. www.fakti.org/glazjev-rusija

[15] “Раније је појам као ‘умни рат’ био познат само монасима. И то не свим монасима, већ само поштено монахујућима. И друго, тај склоп речи је звучао помало архаично: ‘невидљива борба’… Сада основе невидљиве борбе или вођења умног рата, или основе унутрашњег духовног супротстављања (зовите како желите) треба да буду познате најширим слојевима крштеног становништва. Основни курс аскетике треба да се предаје као што су раније на курсевима грађанске одбране људима говорили о нуклеарној експлозији, хемијском нападу и коришћењу биолошких отрова. Наравно, специјални курсеви из ове области су фантазија. Корисна знања и навике духовне самозаштите треба да се предају дедовским тачније светоотачким начином – од свештеника пастви, од родитеља деци, од учитеља ученицима. И још је неопходно активирати се на информационом пољу. То поље и јесте поље битке. Оно о чему је маштао Мајаковски догодило се већ одавно: бајонет је изједначен са оловком. Радио су изједначили са казненим авио-експедицијама, а квалитетне часописе са армијским нападима… Ја се лично не предајем. Уопште се нећу предати, тим више – без борбе. Тешко ми је да видим Гуливера како служи лукавим Лилипутанцима. Болно ми је да гледам садашњост, знајући прошлост и предосећајући будућност. Зато певам: ‘Устај, земљо огромна’. Певам тихо, а не на сав глас. Прво, зато што ће онај ко има уши да чује чути. А друго, зато што је наш рат – умни. Немамо разлога да вичемо.“ Протојереј Андреј Ткачев: “Умни рат“, www.pravoslavie.ru/45620.htm / www.dverisrpske.com/umni-rat

[16] Грчка у наредних неколико деценија, као и Србија, може добити праву антизападну владајућу елиту, тј. заиста родољубиву, христољубиву и непоткуљиву елиту. Млади Срби и млади Грци треба што више да се повезују и сарађују, државе се налазе у скоро истим проблемима, од економске окупације коју спроводи тројка до проблема са Албанцима, Турцима, око Македоније…

[17] Уз могућност да се прошири на Грчку, Македонију и Бугарску, ако се успешно реши македонско питање, и можда на Пољску, ако у будућности између Пољака и Руса буде више разумевања. Тада би то био више словенски савез, или можда словенско-панонска група унутар Евроазијске уније.

 

———————————–

 

• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (2. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (3. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (4. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (7. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део)

Никола Варагић

 

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део)

.

Постхришћански свет

 

 

Срби су водили ослободилачке ратове против азијског освајача уз подршку која долази са две (европске) стране. Са једне стране, долазила је мала подршка са Запада[1], са друге стране, нешто већа из Русије. Док су Срби били под окупацијом, настала је моћна руска царевина. Први велики сукоб у модерном добу између Запада и Русије догодио се у време српских буна и Првог српског устанка (Наполеонови походи после Француске револуције). Када се погледа из данашњег угла, и ако се сви Срби без обзира на поделе гледају као једна целина, као један народ, Срби су хтели, са једне стране, да граде државу на светосавским темељима и по узору на православну Русију, а са друге стране, по узору на Француску после Француске револуције (прави циљ револуционара и оних који су их финансирали био је рушење монархизма и прогон Хришћанства из Европе[2]).

Када Срби почињу Први српски устанак и “српску револуцију“, Наполеон растура Свето римско царство у средњој и западној Европи; после Имануела Канта и Г.В.Ф. Хегела у Немачкој долази до “краја метафизике“ и победе атеизма – у Француској настаје социологија (Огист Конт); власт у Европи преузимају банкари, илуминати и масони. Србима су, због близине и тешких услова (дугих) путовања у то доба, били најближи Французи и Немци (и са њима Аустријанци), и одатле је примано највише утицаја. (Италија је после ренесансе и Млечана губила на значају, а пошто је у тој држави било седиште Католичке цркве, која је задржала непријатељску политику према православним хришћанима и Србима још из Средњег века, Италија је “прескочена“ од стране српске интелигенције, осим, делом, у уметности.) Тако је остало до прве половине 20. века. Српска интелигенција из 19. века била је под утицајем француских и немачких научника, философа и (политичких) мислилаца.

Учени Срби током 19. века нису боље упознали савременике широм Европе, ван немачко-француског (рационалистичко-позитивистичког) света, попут Фјодора Достојевског и Серена Кјеркегора, који су међу прима изразили сумњу у рационалистички и материјалистички пут којим је кренуо Запад. Нису нашли везу између светосавља, тј. светоотачке традиције из доба патристике и Достојевског и егзистенцијалних философа. Што је и оправдано, једна од последица вишевековне окупације јесте и скоро потпуни нестанак српске цркве и са тим повезано све слабије познавање своје вере и све мања писменост, од свештенства до верника. Можда је Доситеј Обрадовић побегао из манастира (у конкретном манастиру, у том тренутку, са тим монаштвом) зато што се сусрео са неким изопаченим видом православне вере. Можда би, да је био савременик Светог Саве, и да је отишао у Хиландар, тамо и остао. То не знамо, али знамо да је српска интелигенција у 18. и 19. веку школована у духу европске континенталне традиције (па је ту традицију пренела на оне који су школовани почетком 20. века) и да је слабије познавала философску и политичку традицију са британског острва и северноамеричког континента (која се развијала и под хришћанским и словенским утицајима следбеника Јана Хуса из Моравске цркве, који су после спаљивања Хуса и разбијања Бохемије од стране католика – Хабсбурговаца и језуита, из данашње Чешке стигли до Британије, где су, као први протестанти у Европи, у добу када се појављују пијетизам и пуританизам, чинили елементе новог хришћаног покрета/учења – евангелизма, који улази у учење и Ирске цркве и који се касније шири по САД, а познато је да је Јан Хус крајем 14. века желео да се врати/приближи традицији Православне Цркве/Византије и преведе Библију на чешки језик, у духу моравског владара Растислава из 9. века који је довео Ћирила и Методија, као и да је сам Хус био под утицајем англосаксонца Џона Виклифа, борца против папства, који је у 14. веку превео Библију на енглески):   

“Насупрот Француској, Едмунд Берк (родоначелник конзервативизма, 1729-1797) хвали Америчку револуцију. У Француској је 1793. године почело споровођење плана дехристијанизације и замена хришћанства новом религијом ‘разума’. Просветитељи су ум претходних генерација, који је кристалисан и сачуван у постојећим институцијама, обичајима и традицији, омаловажили и бацили под ноге. У Француској се десило оно најгоре што се једном друштву може десити: да му се институције грађене вековима насилно сруше. Револуција је представљала погубан прекид традиције и природног тока ствари. Берк за револуционаре тврди да су се у властитој земљи и против властитог народа понашали као освајачи… Берк је припадао оној традицији која је наглашавала да људе треба прихватити онаквим какви јесу (између осталог, себичне, склоне превари, нераду и слично), те да су институције једино што их држи под контролом. Институције стварају амбијент који амортизује слабости људске природе и који одржава стабилан и функционалан друштвени поредак… Берк је тврдио да демократија омогућује да већина грађана врши најсуровију репресију над мањином, и да је та жестина снажнија од оне која се може очекивати од власти једног краља. Идеји демократије супроставио је идеју ‘природне аристократије’ – народ једноставно није способан да влада, будући да нема развијене оне способности које су за тај посао потребне… Природна аристократија не представља представнике неког издвојеног интереса у држави. Без ње просто не постоји народ.[3]“

Видимо да је Ирац Едмунд Берк, у 18. веку, у основи,  учио своје сународнике исто што је Свети Сава 500 година раније учио своје сународнике током успостављања државе и правног система[4] (уз све разлике које су се унутар хришћанства на Западу догодиле, што важи, у неком смислу, и за учење И. Канта о моралу, законима и друштвеном поретку). Доситеј Обрадовић био је савременик (мало млађи од) Имануела Канта и Едмунда Берка. Међутим, током 19. века учени Срби “пали“ су под утицај француских револуционара (атеиста) и немачких илумината (рационалиста). У том веку Енглеска (Велика Британија) постала је моћнија сила од Француске (и Аустроугарске са Немачком). До почетка 20. века, када долази до ближих контаката између Срба и Британаца, када је Велика Британија била најмоћнија светска сила, и В. Британија је била под утицајем богатих припадника буржоазије – банкара, трговаца и индустријалаца[5]. У сагласности са циљевима нових владара спровођена је спољна империјална политика Британије на Балкану (увек против интереса православних Срба). Слично се дешавало и унутар САД и са развојем односа између Србије и САД од почетка 20. века до данас. Недуго или упоредо са Француском револуцијом долази до индустријске револуције и утврђивања капиталистичког система на Западу. Од Француске револуције, Француска је капиталистичка држава. Одговор крупним капиталистима долази од стране немачког Јеврејина Карла Маркса и енглеског капиталисте Фридриха Енгелса. Зашто су Руси – који нису имали капиталисте и раднике, већ су Руси у већини били сељаци – у комунизму нашли излаз из стега феудализма (“источњачког деспотизма“) и пут ка више слободе и већој једнакости међу људима, и зашто су истим путем кренули Срби, када сада знамо да су комунисти по доласку на власт, прво уништили села и сељаке, дакле “носиоце револуције“, промена, учеснике у ратовима, а онда су их, као раднике (“владајућу класу“) које су населили у градовима, прогласили пролетерима (током не-планске индустријализације, да би комунизам имао смисао?) и насилно правили “новог човека“…? Одакле толико мржње код Руса и Срба према својој православној традицији, Цркви и Христу?

Русија, утемељена после рата са Пољацима, током 17. и 18. века није била у довољној мери христијанизована, јер није усвојила у већој мери традицију из Византије (Православне Цркве[6]). Тада су и Руси почели да “падају“ под утицај Запада и западног рационализма[7]. То се дешавало истовремено са јачањем Русије изнутра и ширењем споља, у највећу државу на свету (17. и 18. век). Руска црква јесте била дубоко у Православљу, али не и шири слојеви народа, посебно не учени људи (зато су скоро сви руски интелектуалци у 19. веку и почетком 20. века, посебно као млади људи, били социјалисти и анархисти). Поред утицаја који је долазио од стране западноевропских рационалиста, и (словенски) паганизам је још био прилично укорењен у руским душама. Зато, док Срби током 19. века воде своју “српску револуцију“, тј. ослободилачке ратове против муслимана, стварају своје (народне) династије[8] и обнављају цркву, међу Русима јачају идеје социјализма и појављује се све више анархиста. Зашто је тако велики број (учених) Руса (затим и Срба) у 19. веку био толико склон идејама социјализма и анархизма? То је, сигурно, и последица, већ од стране многих, описаног стања инфериорности, комплекса ниже вредности, малограђанског и паланачког духа… Достојевски је био у прави када је рекао да ће проћи још један век док се Словени тога не ослободе[9]. Да ли је дошло време да се Словени тога ослободе (за почетак Срби и Руси)? Такође, делом је то и због тога што су Руси, као што сам поменуо, задржали доста паганског духа у себи, номадског духа који је чинио руски (словенски и европски) идентитет више миленијума и није могао нестати. Делом је та склоност ка идејама социјализма и анархизма последица и (погрешног тумачења) хришћанског учења. Нешто слично се дешавало и међу Србима, али док су Срби, десетковани током неколико векова уназад, били посвећени борби за ослобођење, Руси су у 19. веку били међу набројнијим народима у Европи, имали су највећу државу (без колонија) и једну од најмоћнијих царевина (држава) на свету. Русија је постала империја. Изгледа, више према споља, него изнутра. То је још један од разлога победе бољшевика, руска аристократија и православно свештенство, очигледно, нису разумели свој народ, нису схватили потребе свог народа, и, на крају, нису знали да усмеравају свој народ и задовоље потребе свог народа. Москва је, тада, била виђена као “Трећи Рим“, православни Руси сањали су ослобађање Цариграда. На простору Русије никла је нова цивилизација, различита од византијске и модерне европске, али и под утицајем ових цивилизација. Једну од разлика је чинио и “азијски елемент“ унутар руског царства, који је решаван на словенски, православни и византијски начин, тако што није гушен идентитет муслиманских народа или сибирских Индијанаца, нису прогоњени и насилно покрштавани (Руси нису били колонизатори какви су Европљани са Запада). Са друге стране, у градовима као што су Москва и Петровград, у европском делу Русије, прихватане су вредности Запада, на првом месту западни рационализам и идеје Француске револуције, тако да су се у Москви и Петровграду нашли и православни клирици и владари, и интелигенција под утицајем Запада, и “азијски елемент“, односно припадници народа из Азије и муслимани међу њима у највећем броју. Русија је таква остала до данас. Комунизам полако одлази у историју, Русија постаје све више држава руског народа, руски народ се враћа православљу, Русија наставља са развојем науке, Руси прате све светске трендове, Русија је остала мултиетничка и мултиконфесионална држава.

Крајем Средњег века и почетком модерног доба (за Србију), Русија је помагала православне Србе, део Срба се населио у Русији, руска Црква је помагала српску Цркву током турске окупације, Руси су више пута ратовали са Србима против заједничких непријатеља. Русија у 21. веку може постати стуб Православља, бедем који ће спречити утапање Словена и православаца међу Германе и католике, у “нови светски поредак“, и шире од тога, једина велика хришћанска држава на свету, мост између Европе и Азије… Такође, верујем да ће се Русија демократизовати (у хоризонтали) и да ће постати држава у којој се поштују људска права, у којој постоји владавина права, али на православан и руски начин, у складу са вредностима рускословенске и хришћанске цивилизације.

Тек када се део словенофоба, тј. еврофила, међу Србима, и Русима, увери да је таква будућност православне Русије, и православне Србије, могућа, могу се водити озбиљни преговори између Русије и Србије о уласку Србије у Евроазијску унију[10]. У овом тренутку, долазак руских тенкова, и градња руске војне базе са градњом Јужног тока, не би помогао решавању проблема и изласку из стања у коме се Србија налази. Бољи економски и културни односи са Русијом, уз градњу Јужног тока, краткорочно и средњерочно више значе Србији. Русија, као демократска и хришћанска (православна) држава, је једина држава са којом Србија може да планира дугорочно и стратешко партнерство у 21. веку.

Решавању проблема и изласку из стања у коме се налазимо не доприноси наставак “пута у Европску унију“. Демократска Србија, Србија у којој постоји владавина права, која никога не угрожава територијално и војно, а која каже “не“ ЕУ и одустане од евроатлантских интеграција, неће и не може бити бомбардована од стране Нато алијансе. Ако се у Србији постигне консензус, ако међу Србима влада слога, ако се зна ко су савезници и пријатељи у свету, прилично су смањене могућности да се на неки други начин (економски, политички, научно…) Србија изнутра дестабилизује, да се уводе неке “тихе“ санкције после одустајања од ЕУ. Србија једно време може да преживи као политички неутрална држава, са чврстим економским везама са Русијом (али не тако што ће се тражити милостиња, већ тако што ће се искористити потенцијал руског и евроазијског тржишта) и економском сарадњом са свима у Европи и свету, а све док свет не уђе у стање пред рат, може опстати и као војно неутрална (што не значи да не треба да има војску у том периоду, напротив) држава.

Данашње европске нације коначно су формиране после Француске револуције – неке велике нације попут италијанске и немачке тек крајем 19. века. Српски и руски народ постоје вековима пре Француске револуције, имали су народну свест (свест о свом роду) много пре Европљана који су градили “националну свест“ (то је једна од разлика између православног и католичког дела света). Срби су у Средњем веку имали народну династију, народно свештенство, свој језик и писмо. Све то западноевропске нације стичу вековима касније, почетком модерног доба. Када су европски народи стицали “националну свест“, Срби су са очуваном народном свешћу и својим језиком (пример народне поезије) стварали модерну државу, са народном династијом и народним свештенством[11]. Тако је било и у Средњем веку: Срби су примали нову веру (Хришћанство), тековине друге цивилизације (Римско право), са припадницима другог народа стварали су писмо (Грци), али су знали да су Срби, тј. Словени, нешто другачије, у хришћанском смислу – непоновљива личност (посебан, јединствен, народ, као и многи други). Створили су своје писмо, своју цркву, своју династију. Нашли су своје место у свету. Са таквом свешћу, неколико векова касније, Срби су кренули да ослобађају своју државу и стварају модерну Србију. Али, утицаји који су стизали из Француске и Немачке, временом су учинили своје (као и верске поделе међу Србима). Нација образована на француски начин подразумева асимилацију, јер свако ко живи у Француској мора бити Француз. Срби нису тако стварали своју државу, док нису почели да стварају Југославију, али је то било под утицајем француских револуционара, европских илумината и масона, а делом и Католичке цркве. Тада су почели да стварају југословенску нацију и да се одричу српства и Православља. Они који су стварали Југославију покушали су да Србе асимилују међу Југословене, посебно за време комунизма. До 1918. Срби су ослобађали само земље које су биле настањене православним Србима, а не свим Јужним Словенима. Да нису створили Југославију, Срби не би створили “велику“ Србију, већ само Србију (као државу српског народа, који живи на одређеном простору више од 1000 година). Доказ да Срби нису тежили “великој“ Србији, односно Србији унутар које би се асимиловали и покрштавали сви они који нису православни Срби, иако је било оних који су тако размишљали, јесте то што се српска елита у већини, али и већи део народа који је следио, определио за стварање Краљевине Југославије, и то се поновило неколико деценија касније са стварањем СФРЈ. Под утицајима са Запада, међу Србима долази до схватања “нације“ на француски начин и појаве национализма, а национализам[12] није исто што и родољубље. Србија је држава српског народа[13], а не српске нације. У Србији не живе само Срби и зато, ако говоримо о заштити државних интереса, говоримо о заштити интереса заједнице, а не нације, пошто заједницу (која живи унутар Србије) чине припадници више народа. Зато је правилније да се за репрезентацију у спорту каже да је то државни тим, а не национални тим (репрезентација). Србија је и после распада Југославије и током грађанског рата опстала као мултиетничка и мултиконфесионална држава. Национализам из деведесетих 20. века, као и национализам из времена пред и за време Другог светског рата, долази после више од једног века утицаја са Запада (од Француске револуције – обнове паганизма, “нове антике“, теорије еволуције, појаве расизма; онај из деведесетих после југословенског комунизма: национал-комунисти, радикали као републиканци), после више векова дехристијанизације и заборављања светосавских корена (од краја Средњег века); после Првог светског рата када је најбољи део Срба погинуо; после још једног светског рата и још једног огромног броја убијених Срба; после одласка најбољих Срба у великом броју у расејање… Срби ће, верујем, у 21. веку добити нову и праву родољубиву и христољубиву елиту. Нова христољубива елита неће бити “националистичка“, већ родољубива – дакле – неће пасти у замку етнофилетизма (ако је хришћанска, јер “у Христу нема ни Јеврејина ни Грка“, односно ни Србина ни Хрвата…), али ће знати да штити интересе свог народа и своје државе (хришћанин љуби свог ближњег).

Пут у Европску унију је пут којим су Срби кренули када су почели да стварају Југославију – то је пут за нестанак српског народа, удаљавање од Христа.

Европске нације нису проживеле своје национализме. Европска унија је у смислу једнакости, братства и јединства утопија као што је била Југославија. Нико не може гарантовати да у овом веку у Европи неће настати нове државе и нације (неке на основу одређења према роду и језику, неке према одређењу према идеологији или вери…). Енглези и у 21. веку настављају своју националну и империјалну политику, Французи мисле да су Наполеон и Де Гол још живи, Немачка је поново тамо где је била пре 100 и 75 година… У претходна три века формирана северно-америчка нација иде сличним путем[14]... Колонијализам је заменио неоколонијализам, робовласништво је замењено новим обликом робовласништва, крсташки походи и “пут на Исток“ сада се спроводе кроз “хуманитарне интервенције“, “наранџасте револуције“, економску, медијску и културну окупацију.

“Човек са Запада“ неће стати са уништавањем свега што је српско (тј. руско), православно, византијско и словенско[15]. Никада Запад неће бити толико христијанизован, да би могао да престане са освајањем и поробљавањем. Германии Латини јесу вековни непријатељи Словена[16]. Такође, Запад није монолитан, како се чини. Европска унија и Нато алијанса на крају овог века, ако буду постојали, неће постојати у садашњем облику. Русија у овом веку може изградити Евроазијску унију. Постоји потенцијал, а да ли ће то урадити друго је питање, како због развоја унутар Русије тако и због међународних околности.

Муслимански народи су, попут католичких, дуго живели без “националне свести“, па су крај колонијалног система дочекали и стварање држава и нација спроводили у духу Француске револуције, уз надгледање евроатлантских држава (донедавних колонизатора)[17]. Муслиманима је циљ да сви људи света постану муслимани и док је ислама тај циљ ће остати. Међу собом, муслимани су подељени, и међу њима има “националних“ и верских разлика (издвајају се као посебни ентитети: Персија-шиити-Иран, Турска-сунити, Саудијска Арабија-сунити, муслимани из далеке Азије – Индонезија, муслимани из неарапског дела Африке). Дакле, ни муслимани нису толико монолитни.

Словени и православци међу собом сарађују, али се и сукобљавају. То исто важи за католике и људе са Запада. Исто важи и за муслимане. Запад сарађује и ратује против Словена и православаца. Запад сарађује и ратује са муслиманима. Муслимани сарађују и ратују са Западом[18]. И тако даље и томе слично…

Колике су шансе да до краја 21. века, или у 22. веку, не дође до великог светског рата? Да ли би тај рат означио почетак Апокалипсе? Не знам да ли би са ратом дошло и до Судњег дана, Другог доласка Христовог, али знам да је такав рат известан. Људи и даље живе у стању грехопада, број похлепних и сујетних егоманијака није мањи него пре неколико векова или пре једног века, сада још имају и технологије са још већом разарном моћи. О томе треба размишљати. Ако велики светски рат не би значио Други долазак Христов, зашто Срби не би преживели и тај рат? Свакако да свет после тог рата не би био исто место за живот, свакако да ће бити далеко теже обновити живот него што је то био случај после претходна два светска рата, али то не вреди објашњавати онима који ће тај рат покренути. Срби треба да буду спремни колико могу, остало је у Божјим рукама. Морамо да живимо као да ће рата бити[19] и као да рата неће бити. Док не дође време за рат Србија има простор да за препород.

 

НАСТАВЉА СЕ…

 

---

 

[1] На неким нивоима је то била подршка, на многим, посебно високо политичким, не да није било подршке већ је било опструкција, како од Аустрије, тако и од Енглеске и Француске.

[2] Замена феудалног система капиталистичким системом – из руку аристократије и свештенства “власт кључева“ прелази у руке банкара и капиталиста. Сељаци се доводе у градове и постају најамна снага, настаје нова врста робовласништва. Уместо верника на власт долазе атеисти.

[3] “Берк сматра да се влада не успоставља на основу апсолутних ‘природних права’ – пошто имају право на све, они хоће све. Грађанско друштво треба да утврди одговарајуће ограничење њихових страсти. Друштво захтева не само потчињеност страсти појединца, већ често и да се људској маси, у целини исто као и међу индивидуалцима, склоности људи осујећују, њихова воља контролише а њихове страсти потчињавају. То се може постићи само снагом која проистиче из њих самих, а не вршењем функције друштва у зависности од те воље и тих страсти које би по дужности требало да обузда и савлада. ‘Ако је грађанско друштво сачињено за добробит човека, све погодности због којих је то учињено постају његово право. Оно је институција добротворности, а сам закон је добротворан само ако се поступа по правилу. Људи имају право да живе по том правилу; они имају право да врше правду као међу себи равнима… и право на праведан удео у свему што друштво, својим укупним вештинама и снагом може учинити у корист појединца… У овом партнерству сви људи имају једнака права, али не на једнаке ствари.“ Из књиге: “Теоретичари либерализма“ (Драган Д. Лакићевић, Божо Стојановић, Илија Вујачић), Службени гласник, Београд, 2007.

[4] Британија је остала монархија прихватајући све изазове: увела је демократски и капиталистички систем, постала дом науке и емпиризма, прихватила је идеје левице и поштовање права радника…

[5] Чарлс Дарвин у Енглеској развија теорију еволуције, емпиристи владају, појављују се еугеничари, тајна окултна друштва… У то доба настаје “new age“ идеологија, Лондон је центар тог покрета.

[6] Због тога што је са настајањем Русије дошло до нестајања Источног римског царства, српског царства; и остале православне цркве од Бугарске, Јерменије до Египта пале су под власт муслимана. Док Русија није постала моћна и стабилна држава, православни Грци, Срби и остали одлазили су на Запад, прво у Италију, касније и у Аустоугарску, и даље на Запад.

[7] Случајно или не, Кант је живео и радио близу руске престонице, у Калининграду (Кенингсбергу). Руси су одлазили на школовање у Француску и Немачку. Владарске породице су се повезале, у једном тренутку су имали Немицу за краљицу. Међутим, имали су и српске генерале у својим редовима, па су словенске везе опстајале. Такође и јаку православну цркву која је чувала везе са осталим православним црквама и народима.

[8] Са врло малим мешањем са европским династијама.

[9] “За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње. Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље… Они међу вама који би хтели да се сматрају владајућом класом јесу ксенофоби, што је још горе, ксенофобија им није последица претераног национализма, већ накарадне зависти. Љубоморни су на од себе образованије, отменије и напредније странце… Та љубомора касте зване ‘интелигнција’ српског народа не исказује се само према странцима већ и према сународницима. ‘Отмено друштво’ тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу… Дуго ваш народ, иначе тако бистар, није могао да задовољава жеђ за ‘знањем’, због тешког јарма, у ропству које сте трпели само ретким изузецима је било могућно да пошаљу децу у иностранство да стекну темељнија знања. Ослобођена турске власти, земља почиње да се развија на комерцијалном плану. Све више српских младића одлази у иностранство да се напаја са извора знања која код куће нису налазили… Ти млади људи били су принуђени да у најкраћем временском року преузму и науче оно најнеопходније… Зато су ваши српски студенти, поред усвојених стручних знања, у своју земљу донели углавном оно лоше из страних земаља које су походили… То је био корен деформисаности ваше ‘интелигенције’… Себе су сматрали супериорним. Презирно су називали друге – оне који нису имали универзитетску диплому или неки сличан папир – сељацима… Ти људи сиромашног духа не увиђају да се истинска интелигенција не стиче само студијама, па чак ни оним највишим… Сваки градић је добио ‘гимназију’, а школовање на универзитету је било бесплатно, што није случај ни у најдемократскијим земљама попут моје Швајцарске… Морални ниво интелигенције је, међутим, све више опадао… Ако не би успели да избегну служење у војсци, копали би рукама и ногама како би се склонили у позадину или било какву комисију у иностранству… Да би се оправдали, говорили су да ће њихова памет бити потребна Србији после рата како би се обновило оно што рат буде уништио. Рђав изговор. Ко је био превелика кукавица да остане са својим народом док је у опасности и да се с њим жртвује ако буде потребно, нема оног неопходног утицаја у том народу када опасност прође… Многи припадници ‘интелигенције’ би хладно жртвовали слободу, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи.“ – Арчибалд Рајс: “Чујте, Срби! Чувајте се себе“ Београд, 1. јуна 1928. године.

[10] „Слово о слободи – о начелима устава устаничке Србије 1805 (МостАрт – Рес Публица), управо је објављена, злата вредна, књижица Божидара Грујовића и о Божидару Грујовићу (1778 – 1807). У њој је, уз пропратне текстове других аутора, прештампано и „Слово о слободи“, својеврсни нацрт Устава Србије који је Грујовић припремио да прочита пред Карађорђем и устаничким старешинама 15. августа 1805. године, али га није прочитао… Бог и батина устаничке Србије, од устаника, без изузетка, називан господаром, вожд Карађорђе није видео ништа добро и праведно у томе да му се законом ограничи самовоља, на шта, на почетку, већ у другој реченици, позива ‘Слово о слободи’:  ‘Први дакле господар и судија у вилајету јест закон. Под законом мораду и господари, поглавари и совјет правитељствујушчи (обшча канцеларија) и свјашченство, и воинство, и сав народ бити; и то под једним и тим истим законом.’… После првог издања, већ у следећем, издању Српске књижевне задруге, 1893, ‘Слово о слободи’ искључено је из мемоара Проте Матеје Ненадовића, да се тако, ампутирано, прештампава и у свим следећим издањима, до дана данашњег, а има их безмало четрдесет. Заборав пада и на ‘Слово’ и на његовог аутора, тог пештанског доктора права и професора Универзитета у Харкову, који је дошао у Србију да се бори са устаницима и постане, како је писао Вук Караџић, ‘стуб српског совјета’, а да на њега данас не подсећа ни један једини споменик.“ – Златко Паковић: “Закон и курчевитост“, Данас, 07.11.2013. www.danas.rs/zakon_i_kurcevitost

[11] Доситеј Обрадовић: “Закон и вера могу се променити, а род и језик никада… ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере.“

[12] “Изван Запада национализам није настао ни у једном другом културном кругу… Национализам настаје као одговор на структуралне кризе раних модерних западних друштава и њихових некада обавезујућих и неприкословених слика света… Хришћанска идеја да су све душе пред Богом једнаке лако се дала преобликовати у секуларизовану варијанту, по којој сви људи на земљи треба да буду једнаки и равноправни. Ту се налазе религијски корени модерне егалитарне демократије, која је од самог почетка ступила у тесну везу са национализмом… Имајући у виду да се национализам развио у политичку религију (у цивилну или секуларну) мора се рећи да су такви појмови сасвим примерени… Ти делови јеврејско-хришћанског предања учвршћени су помоћу природног права са позивањем на позитивне правне принципе и просветитељство, које је истицало право индивидуе на слободно самоодређење… На тај начин су секуларизацијом религијских традиција настајали важни елемененти национализма.“  – Ханс-Урлих Велер: “Национализам“, Светови, Нови Сад, 2002.

[13] А унутар српског народа нису сви Срби православни хришћани.

[14] Мислим на национализам нације која је у северној Америци настала са настанком САД (и уздржавам се од коришћења речи “америчка“, пошто су америчке нације и оне из средње и јужне Америке). Канада је протекторат Енглеске и САД, и Канађани су “оперисани“ од национализма.

[15] НД Хрватска примљена је у ЕУ, а онда је унутар НДХ забрањена ћирилица. Када Хрвати убију последњег Србина, постаће нова мета Ватикана, Германа и германизације. На пример, Срби имају све услове да постану национална мањина у Аустрији, али Аустрија није дала статус националне мањине Србима. Нису боље прошли ни Словенци у Аустрији. Онако како су прошли Словенци у Аустрији тако пролазе Срби у Словенији. Ту је и пример Лужичких Срба у Немачкој, који нестају.

[16] Арчибалд Рајс (1928): “Вама је заједнички непријатељ, упркос корацима које данас чини, био и остао човек са севера – Немац. Верујте, ништа он није заборавио. Чим поново постане довољно снажан, ујединиће се са Аустријом, и удружени ће настојати да поврате оно што су изгубили.“

[17] “Случајност, покретљивост и флексибилност су реална снага Империје. Империјално ‘решење’ није да се негирају или истање ове разлике, већ, напротив, да их афирмише и да их уреди у ефикасан апарат командовања. То значи да девиза ‘завади па владај’ није коректна формулација империјалне стратегије. Империја веома ретко ствара поделе; напротив, она реорганизује постојеће или потенцијалне разлике, истиче их и уплиће у општу економију командовања… Официјелни социјалистички рецепт деколонијализације следио је суштинску логику коју су диктирале транснационалне агенције: свака постколонијална влада била је обавезна да створи радну снагу адекватну дисциплинарном режиму… У процесу обједињавања светског тржишта, Трећи свет, у ствари, не ишчезава, већ улази у Први свет, гнезди се у његовом срцу као гето, град страћара, фавела, који се стално продукује и репродукује… Националне државе су филтери токова глобалне циркулације и регулатори артикулације глобалног руковођења; другим речима, оне дистрибуишу и усмеравају токове богатства према светској власти и од светске власти, оне дисциплинују своје популације колико год је то могуће.“ – Мајкл Хард, Антонио Негри: “Империја“, Игам, Београд, 2005

[18] Овде сам се ограничио на Русију, Запад и муслимане, јер се њихови интереси највише укрштају на Балкану, али у обзир треба узети и даљи развој Кине, Индије, Бразила, Африке… За пар деценија можда још нека светска сила (неки нови фактор) више буде присутна на Балкану.

[19] “Аугуст Бебел, надалеко чувени председник СПД-а врло добро упознат са читавом проблематиком превенције рата, подржао је на конгресу у Базелу заједнички апел за мир. Међутим, и он се све више залагао за идеју одбране земље. Русија је према његовом мишљењу, које је делила и већина социјалдемократа, била реакционарна и деспотска држава без икаквих изгледа за демократски развој. Сви су се у партији у лето 1914. још увек добро сећали Бебелових речи из 1904. и 1907: ‘Када је реч о борби против руског царизма као непријатеља свих култура и свих потлачених, ја сам спреман да узмем пушку и одем у рат.’ Немачка социјалдемократија је од 1912. била највећа политичка снага у Рајхстагу.“ – Wolfram Wette: “1914: Жеља за ратом“, Пешчаник, 09.03.2014. http://pescanik.net/2014/03/1914-zelja-za-ratom/ Треба се сетити и да је “демократска“ Немачка бомбардовала Србију 1999. године док су на власти били социјалдемократе и зелени.

 

———————————–

 

• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (2. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (3. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (4. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (7. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (7. део)

Никола Варагић

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (7. део)

.

Римско право и византизам

 

Словени на простору од Балтичког мора до Јадранског мора, и од Дунава до Урала, живе више хиљада година. Толико дуго су Словени – Европљани. Од искона (Европе) Словени су у (некој) вези (интеракцији) са свим европским народима (од времена митске “Хипербореје“[1], Етрурије[2], Скитије, Скордиског савеза[3], Илирије…). Колико људи у свету зна да је су на простору данашње Немачке некада живели Словени и да су то древне словенске земље (ко се још сећа велике Пруске, ко зна да у Немачкој живе Лужички Срби)?

Словени су (масовно) примили хришћанство пре више од 1100 година. Са примањем хришћанства, Словени су усвојили и грчко-римски облик организације друштва и државе. Део Словена (Јужни Словени) на простору некада моћног Римског царства ствара своје државе. У средњој и источној Европи настају неке друге словенске државе. То се дешавало када се једна римска држава и једна хришћанска црква устоличавала у Цариграду (Константинопољу), а друга римска држава и друга хришћанска црква у Риму. У првој је превладао грчки језик, у другој је опстао латински[4]. Словени су (у то време) више били савезници Источног римског царства и Православне Цркве, а Германи су тада постали “ударна песница“ реанимираног Западног римског царства и Католичке цркве (пре свега).

Источно римско царство (Византија) није гушило језике нероманских (негрчких) народа, већ је дозвољавало да они говоре својим језиком, и још је помагало, као у случају Словена, да развију писмо и писменост (мисија Ћирила и Методија у 9. веку у Моравској[5]). То је у складу са устројством Православне Цркве. У наредних неколико векова Словени су скоро потпуно христијанизовани. Код католика је било другачије, само они који су знали латински, а они су били мањина, могли су да читају Библију. Лутер преводи Библију на немачки језик 600 година након што су Словени превели Библију на своје писмо и свој језик. У међувремену, део Словена (Срби, Бугари, Руси, али и Грци и остали православни народи) трпео је ударце са Истока, од неевропских народа (Монголи, Татари, Угари, Турци…)[6]. Настају Финска и Угарска. Са поделом унутар хришћанске Цркве (почетак 11. века) почели су озбиљни ударци и са Запада (крсташки ратови, покрштавање, Латинско царство, Тевтонци, Нормани, Пољаци и Литванци…). Словени су остали подељени на католике и православце; опасност са истока на крају је уништила Источно римско царство, Србију и Бугарску. Већи део Балкана нашао се под окупацијом Османске империје. Руси се опорављају од налета са истока, али и запада (Пољаци), стварају јаку државу – на темељима Источног римског царства (Византије) и Православне Цркве (покушај стварања Трећег Рима). Све православне државе, осим Русије, нашле су се под окупацијом. То важи и за православне заједнице од простора Јерменије и Грузије до Египта (Африке). Југоисточну Европу освајају Азијати. Западни део Балкана долази под потпуни утицај Католичке цркве (а касније и Германа). Исто важи за Словене из средње Европе (Пољаци, Чеси[7], Словаци)[8]. Пре двеста година Словени из средње Европе помагали су ослобађање Јужних Словена, крајем 20. века и почетком 21. века те државе спроводе политику Нато алијансе и Ватикана на Балкану (или сада у Украјини где Пољаци и Украјинци против Руса играју улогу Хрвата против Срба).

Срби су до 10. века чинили већину на простору од (данашње) Далмације, преко Босне и Херцеговине, Црне Горе, Рашке, Косова и Метохије, Македоније – до Солуна. Срби формирају своје прве средњевековне државе (Дукља/Зета, Рашка, Босна) на простору некадашње римске Илирије[9]. Дакле, то је период после слома великог Римског царства, период успостављања Источног римског царства, рестаурације Западног римског царства (Франачка држава Карла Великог), када су све више долазиле до изражаја разлике унутар хришћанске Цркве, из чега је дошло до коначног разлаза на Православну (Цариград) и Католичку цркву (Рим).

Тада је дошло и до настанка две државе – са којима Србија све до 21. века ратује или сарађује – Угарска (Мађарска) на северу, и Бугарска на истоку. Мађари су постали католици, а Бугари су постали православци. Као и касније настали Румуни и њихова држава Румунија (Романија), и Бугари и Мађари настали су кроз мешање са Словенима[10]. Србија је све до времена Стефана Немање и Светог Саве, али и после њих, и ратовала и сарађивала и са Цариградом и са Римом. За време Светог Саве, српски народ (Рашани/Расени) ствара сопствену православну цркву и Србија (Рашка) постаје Краљевина. На западу Католичка црква јача, као и државе које признају власт папе, на истоку Источно римско царство (Византија) постепено слаби. Србија се временом шири ка истоку. Истовремено, са ширењем ка истоку, на територије Источног римског царства, Срби се утврђују у православној вери, а Срби унутар српске државе све се више удаљавају од (Срба) католика, који све више потискују православце ка истоку, или их прекрштавају (ако их не убију).

У вековима током којих се одвијала христијанизација Срба (Словена) и стварање првих српских држава, Источно римско царство је било развијеније и више урбанизовано у односу на остатке Западног римског царства. У Цариграду је Света (Аја) Софија изграђена у 6. веку, а у Риму црква Светог Петра у 16. веку – 1000 година касније. Грађани Источног римског царства (Византије) себе су називали Римљанима, говорили су грчки језик и били су православни хришћани. Платонова академија у Атини јесте затворена, то је био период утврђивања вере унутар државе, међутим то није био крај за оно што данас зовемо природним наукама. Академија је затворена због тога што је била центар из кога се ширила јерес. Изучавање закона природе и наука нема везе са тиме. Да је другачије, не би се градила Света Софија, ширио Цариград, не би Источно римско царство било толико урбанизовано. То не би било могуће без познавања закона физике, без познавања математике и геометрије. То се потврђује и кроз начин како је војска била организована, постојања болница и развојем медицине, тростепеним нивоом образовања. У новој престоници Цариграду (Константинопољу) развијен је (нови) универзитет (са правним и философским студијама); Грци се нису одрицали традиције својих античких предака и преносили су традицију античке литературе; развијана је веома богата (хришћанска) уметност. Источно римско царство трајало је 1200 година. То је могуће само ако постоји поредак.

Као што су Грци из Источног римског царства чували најбоље из традиције својих предака из антике (паганског доба), тако су и Словени, пошто су христијанизовани, чували најбоље из традиције својих предака из паганског доба. Источно римско царство чувало је и најбоље из традиције античког Рима. Срби стварају своју државе на простору римске Илирије и Источног римског царства (Византије) – простор грчко-римске цивилизације – простор где је грчко-римски свет прихватио хришћанство (где је Апостол Павле проповедао, Цар Константин рођен је у Нишу а владао у Цариграду, цар Јустинијан изградио Јустинијану Прима – Царичин Град, на Атосу настала Света Гора…). Срби примају хришћанство и усвајају најбоље из Источног римског царства (и нешто касније) Православне цркве, али и из традиције античког Рима (највише кроз традицију Источног римског царства и Православне цркве – исто важи за традицију античке Грче). За Србе и Грке Средњи век је завршен падом Цариграда, Солуна, Смедерева и Београда. Сви писмени, археолошки и остали материјални, и нематеријални, докази упућују на то да се период од почетка Средњег века (затварања Платонове академије у Атини) до слома грчког и српског царства не може звати “мрачан“ век[11](унутар овог дела света). Платон се налази на фресци у манастиру Богородице Љевишке у Призрену (и Плутарх – фреска је настала између 1309. и 1313. године).

На простору на коме Срби стварају прву средњевековну државу, 10 000 година уназад развијана је цивилизација (од времена Лепенског вира и Винче, преко антике, до Источног римског царства). Срби су били окренути ка Цариграду, тада најурбанијем и најцивилизованијем граду у Европи. Преко српских земаља одвијао се промет људи, роба и знања унутар Источног римског царства (Цариграда, Солуна, тада је и Далмација са Дубровником део Византије), а касније између Византије (Цариграда, Солуна) и Млетачке републике (Дубровника) и даље Италије (Рима) и западне (касније и средње) Европе (остатака Западног римског царства). Срби брзо примају хришћанство, у веома кратком року развија се писмо и шири се писменост, која се касније кроз мисије грчке браће Ћирила и Методија (9. век) и њихових ученика ширила по осталим словенским народима. Методије је учио словенски језик[12] у источној Македонији, Ћирило у Солуну и Цариграду; у Охриду (Македонија) настаје словенски универзитет, чији су оснивачи ученици Ћирила и Методија (данас Свети Климент Охридски, Свети Наум Охридски), а под покровитељством бугарског владара. Пар векова раније, на том простору је изграђена Јустинијана Прима. После 10. века на том простору смењивала се власт српских, бугарских и цариградских владара. Од 13. до почетка 15. века Срби владају и простором (северног дела) древне Македоније, где је у једном тренутку била и српска престоница (Скопље). Срби су се на том простору населили неколико векова раније – населили су се око Солуна, и дубље у Грчкој. Истовремено, живот и писменост развијају се и у српским срединама на западу, око Дубровника и у Далмацији. Срби су током Средњег века имали контакте са народима и на истоку (Цариград) и на западу (Дубровник, Венеција, Рим…), и на северу (германске државе, Угарска, Моравска…) и са Словенима на истоку (Руси, Власи).

Србија се нагло развија у Средњем веку, шири се у свим правцима, граде се нови градови, обнављају антички, гради се на стотине прелепих манастира и цркава, отварају се болнице и школе, развија се књижевност и уметност, успоставља се правни систем, цвета трговина, отварају се рудници, кује се сопствени новац. Свети Сава утврђује православно хришћанство међу Србима унутар српске државе. То доба је између највећег процвата Источног римског царства (Византије и Православне Цркве) и процвата западне културе која је почела у Италији са ренесансом. Српска држава настаје у средишту европске, и не само европске, цивилизације (тог доба). Срби чувају свој (словенски) календар (тада је тај календар бројао више од 6 500 година[13]). Зато је Свети Сава био свестан шта значи опредељење за Православну Цркву и православну веру, то је било изнад сваког световног и политичког разлога, али био је и потпуно свестан свих световних и политичких последица (у његово време Тома Аквински почиње свој рад на западу и велича Аристотела, трговци и банкари постали су утицајни колико и свештеници Католичке цркве[14], настало је тзв. Латинско царство у Цариграду, Свети Сава одлази и у Азију и упознаје се са животом и учењима која су постојала у Азији…). Србе утврђује у православном хришћанству и прихвата Римско право као основу поретка у држави:

“Држава није заједница, него правна установа (институција). (…) По Римском праву власт припада – не људима, него – само закону! (…) Душанов законик осуђује ‘латинску јерес’ зато што она – баш као и ислам – поистовећује духовну заједницу са државном. (…) закон не тражи ништа немогуће… него само поступке уважавања права других и својих. (…) Зато правна свест јасно разликује царство земаљско од Царства Небеског (трансцеденције), што је Свети Сава утврдио као темељ живота у свакој заједници. (…) Зато нема правне свести без свести о човеку као личности. (…) Уживати достојанство, право (с тим и живот и срећу) човека исто је што и осећати смисао његовог постојања; осећањем смисла човек верује у нешто што не може разумом бити доказано; тим осећањем се човек снажно укључује у духовну заједницу. Црква је – у ‘византијском’ и светосавском схватању Римског права и хармоније вере са правом – таква заједница. (…) Црква је иницијатор за то да би у основу права била уграђена хармонија Цркве и државе, вере и правне свести. Јер, само вера доноси – и тражи! – од човека правну свест. (…) Правна свест сматра суштином човека оно што је у њему најбоље, а не оно што је у њему зло и најгоре. (…) Нема права ни заштите човека ако право није схваћено као право личности. Христос признаје Римско право, јер је то право полазило од права личности и реалности личне душе (којој је и упућено Откровење). Христа није осудило, него га је, напротив, ослободило оптужбе Римско право… Христовим Васкрсењем је оповргнута вера законска, а доказана вера пророчка. (…) Хришћанство је свест да је личност незаобилазна реалност свих збивања у свету и у надсветовности. (…) Кад се, у доба латинског царства у ‘Византији’, појавила могућност да Српска Православна Црква буде схваћена као организација моћи (тј. као световна организација земаљског царства), Свети Сава се одриче чак и архиепископског престола, одлази у монахе и у Свету Земљу. То је зачетак Косовског Завета. Завет се утврђује монаштвом. Он је монашки, а не ратнички. (…) Беседу о надсвесној удаљености заједнице Небеског Царства од сваке установе, па и државе, изрекао је Свети Сава на Жичком сабору 1221. године. (…) Из саме повести српског народа излази да та повест и Завет (који је порука и тежња те повести) могу бити остварени само са правном државом.[15]“

Косовски Завет је монашки, а не ратнички, и он може бити остварен само са правном државом. Морал и етика такође су на основу монашког искуства утврђивани. Свирепост међу владарима или унутар народа тада је била иста као у окружењу (а окружење Србије тада је најцивилизованији део света). Процес христијанизације трајао је вековима. Често су у име Христа проповедали или на силу покрштавали погрешни људи. Срби су имали срећу да државу и цркву утврђује човек какав је био Свети Сава. Да је у себи имао више “љубави према свету“ и да је желео земаљско царство, не би ишао у монахе, а ако би и отишао, могао је да изабере католике и неки католички манастир (исто важи за његовог оца, Светог Симеона Мироточивог), и да и он(и) и Србија (још) боље прођу у наредним деценијама, и (посебно) вековима[16]. Век након Светог Саве, краљ Душан уздиже српску цркву на ниво патријаршије и проглашава себе за цара, настаје српско царство. Цар Душан умире прерано, царство се распада, Турци продиру дубоко на Балкан. Остаје чињеница да цар Душан, поред заслуга за цркву и што је створио највеће српско земаљско царство, чувен и по Душановом законику, није проглашен за свеца (једини од Немањића), а да је неколико деценија након њега у Косовском боју погинули “губитник“ (одабрао Царство Божје) и са титулом кнеза, Лазар Хребељановић, слављен (тако је и данас) као Свети цар Лазар. То говори о значају христијанизације и ширења православне вере од стране Светог Саве у српском народу[17]. Најбоље, из онога што се, данас, зове православна, патријахална или конзервативна традиција (једним именом: хришћанске породичне вредности), утврђено је са Светим Савом. Зато су Срби у оба светска рата у 20. веку били на страни добра, а тако ће бити и када дође до новог светског рата. Срби, од времена цара Душана – од времена Косовског боја, воде одбрандбене или ослободилачке ратове. Светосавље, а то значи хришћанство, основа је српског идентитета.

Србија пада под налетом Османлија. Где су стали Свети Сава и Срби (наравно и Грци, тј. Византија), наставили су, са једне стране, католици из западне Европе, а са друге стране, православни Руси. Европљани су на Западу то радили на свој начин, имали су своје тумачење хришћанске вере и правног система. После слома српског и грчког царства “човек са Запада“ открива нове континенте, Медитеран губи на значају, поред културног процвата, на Западу се одвија и економски процват (добрим делом захваљујући пљачкању колонија и искоришћавању робова)[18].

Срби опстају неколико векова под окупацијом, негују светосавску традицију, односно сећање на Косовски Завет (бој) и (златно) доба Немањића. Утврђују се породичне вредности, шири се дух задругарства. Црква остаје центар писмености. Положај српског народа под окупацијом није био лак, начин живота је морао да се мења (и неке од тих промена, нове навике, прате српски народ од Устанка до 21. века, а ту има и доста лоших навика и последица), народ је био принуђен на сеобе из јужних делова некадашњег српског царства (Македонија, Косово и Метохија, Црна Гора…), ка северним деловима (земљама породице Бранковић и тадашње Угарске и Влашке) и северозападним деловима (ка Србима католицима и Хрватима католицима који су били под влашћу Аустрије, тј. Хабсбурга[19] и Католичке цркве). Део Срба стигао је и до Русије и Сибира. Од 18. века Срби, преко европских држава у које су избегли, у већем броју насељавају и САД. Народ који се простирао од Далмације до Македоније, осипао се и цепао. Нов црквени, културни и просветни центар настаје у Панонији – Сремски Карловци и манастири на Фрушкој Гори.

Вредности које је Свети Сава утврђивао међу Србима почетком 13. века – то је пре свега поштовање Личности, другог човека – на Западу су утврђиване вековима касније. Почетком 19. века и Устанком Срби крећу са стварањем државе од нуле. Препород долази уз помоћ пречана, Срба из Војне крајине и остатка Запада. Пречани су истовремено били и највећи конзервативци (верни Косовском Завету) и највећи модернизатори (окренути ка западном рационализму и модерном друштвеном уређењу). Срби вековима нису имали државу, самим тим просветни систем – почетком 19. века најписменији део Срба живео је у Војној крајини и на Западу (делом и у Русији, али су они у великој мери асимиловани међу Русе). Срби из Војне крајине и остатка Европе долазили су да се боре за ослобођење. Тако су и век касније Срби из Европе, и посебно САД, долазили да се боре у Првом светском рату на страни Србије. Срби, као и у Средњем веку, успешно започињу стварање државе. До средине 20. века смањује се разлика у односу на Запад, односно, разлика у односу на 400 година које су Срби пропустили за развој (на пример у 18. веку Руђер Бошковић није имао прилику да ради у својој, српској држави, век касније Србија још није била спремна за Николу Теслу). Томе је допринела самосвест коју су очували (из доба Немањића, вековима пре Декарта и његовог појма само-свести). Та разлика је (природно) најмање смањена у односу на материјално (новчано) богатство које је Запад имао (и тако је остало до данас, те је то један од разлога зашто најбољи одлазе из Србије и зашто окупатори са Запада лако нађу Србе који ће се продати или побити међусобно због новца). Срби након (само) пар деценија од смрти И. Канта доносе најмодернији устав у Европи. Развија се правни и просветни систем, у 19. веку појављују (рађају) се научници као Никола Тесла, Михајло Пупин, Милутин Миланковић, Јосиф Панчић, Јован Цвијић… У првој половини 20. века Димитрије Митриновић у Лондону постаје један од идеолога “нове Европе“. Истовремено, у Србији (Југославији) Јустин Поповић и Николај Велимировић израстају у угледне (и ван Србије) православно-хришћанске теологе и светитеље.

Свети Сава је отишао у манастир на Светој Гори и одлазио је у Цариград и Свету Земљу. Доситеј Обрадовић је (као и Лутер) напустио манастир и обилазио је на европске универзитете и градове. Разлику, која се током неколико векова које су Срби провели под окупацијом продубила, између Јерусалима (вере, православља) са једне стране и Атине (науке, католичанства, протестантизма) са друге стране, добро су описали егзистенцијални философи и руски богослови на прелазу између 19. и 20. века. Срби су средином Средњег века подељени на православце и католике. Крајем Средњег века настаје ново “цепање“ због Срба који су примили ислам. Од 19. века креће нова подела – на оне верне светосавској традицији и модернисте (рационалисте, атеисте). Такође и на нове пагане (који могу да прихвате и националну цркву, националне богове, национални комунизам…). До нашег времена, почетка 21. века, те разлике се нису смањивале, већ су се продубљивале. Југославије су се показале као илузије и утопије. Срби су ношени Косовским Заветом од почетка 19. века до почетка 20. века ослободили Стару Србију (Рашку, Косово и Метохију, Македонију). Како је из свести и душа Срба нестајао Косовски Завет, како се у душе уселио “дух модернизације“ (“нове антике“, паганизације, идолопоклонства, богоборства, заборављање на последице стања после грехопада и непоштовања Божјих заповести), Срби су изгубили Стару Србију. Дакле, истовремено са наглим буђењем свести о Косовском Завету, што је почело почетком 19. века и чему су у великој мери допринели Срби пречани, међу Србима се ширио и дух западног рационализма, чему су у великој мери допринели Срби пречани. Слично се поновило и после 1990. када се ради о Србима из расејања. У 19. веку владари Црне Горе себе су звали Србима и ослобађали су Косово почетком 20. века, крајем 20. и почетком 21. века владари Црне Горе себе не називају Србима, прогоне све што има везе са СПЦ и стали су на страну непријатеља Србије (признали тзв. државу Косова, сада уводе санкције Русији!). Наравно, заслуге за све добро, и одговорност за све лоше, у току претходна два века је и на Србима из Србије (Шумадије).

Када су Срби у 19. веку стварали државу, Запад је био оно што је Византија била када су Срби стварали државу од 7. века до 14. века. Од 18. и 19. века Срби примају највише утицаја са Запада[20]. Да ли се види разлика у односу на време Немањића и Источног римског царства? Шта се догодило са Србима у 20. веку? Зашто смо у 21. веку ту где смо, у стању у каквом смо (у горем смо стању иако имамо “државу“ и живимо у “слободи“ – гори у душевно-умно-психичком смислу, и више одрођени, него крајем 18. века)? Да ли би све било другачије да је Русија остала царска (парламентарна монархија) и православна држава? Сигуран сам да би све било другачије и да би Србија данас била моћна европска сила у којој су развијени највиши стандарди владавине права да није било инвазије Турака крајем Средњег века и да комунисти нису дошли на власт у Русији почетком 20. века. Но, то је било и прошло, треба видети шта даље да се ради, где ће Срби бити и каква ће Србија бити на крају 21. века. Због тога је, делом, потребно и познавање историје и критички осврт, посебно на оно што је зависило и што зависи од нас самих, а не само од других, од спољних околности (како да стварамо боље околности). Стварању бољег унутрашњег уређења и бољем сналажењу у свету може само да допринесе, никако да одмогне, познавање своје православне вере (покајање) и успостављање владавине права. То су биле основе средњевековне Србије и светосавља (и византизма) – Хришћанство (свест о грехопаду и спасењу) и Римско право (правна свест).

“Наша мисао о васпитању, о образовању људи мора произилазити из наше мисли о природи и о бићу човека, о његовом положају у животу и свету. ‘Како’ образовати, увек зависи и од ‘шта’ образовати. Јер, образовати – то значи давати образ, облик, лик човечји; и увек је ту питање: ‘а по ком подобију?’… Таква светосавственост, очишћена од кривих тумачења и пребацивања на туђа духовна земљишта, може бити извор жељене и тражене ‘народне културе’. Њен прави зачетник је Свети Сава, али свети, не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије.[21]“

 

НАСТАВЉА СЕ…

 

---

 

[1] За Пеласте се претпоставља да су староседеоци на простору Грчке. Они су се утопили у хеленска племена која су дошла са севера, најмање из Подунавља. Једно од Хеленских племена звало се Дорани. Име су добили по Дору, сину Хелена, унуку Деукалијона, праунуку Прометеја (постојао је и пророк Хелен, син Пријама и Хекабе, владара Илиона, саборац Хектора). Деукалион је једини преживео потоп који изазвао Зевс и тако спасао људски живот. По другој легенди од Деукалиона је настао мушки род, од његове супруге Пире је настао женски род. Све ове легенде настају много пре него што је јеврејски Стари завет почео да се пише. Зевс је био бог пелашког племена и имао је у Епиру, у Додони, своје пророчиште. У Делфима се јављао преко Аполона (Аполона налазимо и у Панонији). Вековима касније, Орфици (име добили по трачком песнику Орфеју) у грчки живот уводе кајање и аскезу, певају химне Зевсу… Хелени Македонце, Илире и Трачане сматрају варварима. Александар Македонски, Македонац, уз помоћ Илира и Трачана хеленизује Азију и северну Африку. Вековима су у Грчку стизали дарови који су Грке радовали, из прапостојбине, (митске) Хипербореје. На Светој Гори (Атосу) у почетку примењују скитска монашка правила.

[2] Историјски подаци који говоре о присутности Етрураца, етрурских пророка, у Римској империји (и на Балкану), досежу до шестог века наше ере. У том веку се Словени појављују на Балкану. Етрурци су себе звали Расени. Етрурци су познати као најстарије класно друштво које је постојало на Апенинском полуострву. Етрурска цивилизација, по проценама, настаје после Тројанског рата, средином другог миленијума пре нове ере. Држава се простирала око четири града. По једној теорији Етрурци су пореклом Тирсени, гусари дошли из Мале Азије. По другима, дошли су из Паноније и са Балкана (те се повезују са Винчанском цивилизацијом). Тешко је претпоставити да су гусари створили тако високу културу, организовану државу, да су извршили доминантан културни и верски утицај на Латине/Римљане, да су предали и писмо… Етрурска култура је у темељу римске цивилизације. Митолошка слика Етрураца и Грка има исту културно-историјску основу.

[3] Археолошко налазиште Кале код Бујановца на југу Србије датира из дванаестог века пре нове ере. У овом граду се луксузно живело од четвртог века пре нове ере до другог века нове ере. То је најјужнија тачка у којој је забележено присуство Келта, из доба Филипа Македонског. Скордиски савез трајао је од трећег века до првог века пре нове ере.

[4] Колике су разлике међу њима биле види се по томе што су католици дела античких грчких философа преводили са арапског. Међу грцима је искорењен латински, и обрнуто, међу Латинима је искорењен грчки језик. Тек после пада Византије на Западу поново уче грчки језик.

[5] Глагољица је стварана под утицајима грчког писма, а по некима, и хебрејског, коптског, самарићанског и јерменског писма. Из глагољице настала је ћирилица.

[6] Словени су и у ери пре Христа имали контакт са народима Азије, још из времена Хетитског царства, Персије и старе Индије и Кине…

[7] Данас је Чешка држава са највећим бројем атеиста, скоро сви Чеси су атеисти (и на неки начин парадоксално, после искуства са комунизмом и СССР, Чеси су и антикомунисти и русофоби).

[8] Словени као најбројнији народ у Европи данас је маргинализован у сваком смислу. У току претходних 700-800 година Германи су постали бројнији, већи, јачи, заузимају веће површине, итд. Германи (Немци) су, и због утицаја Католичке цркве, као вековни непријатељи Словена и посебно православних Словена, спроводили систематско уништење и пре 20. века, а не само за време светских ратова и нациста, и почетком 21. века делује као да ће до краја 21. века Германи и католици покорити све Словене, оне који преживе германизовати и поунијатити. Комунизам је био међуетапа у том процесу.

[9] Па се шире на простору римске Горње и Доње Мезије, Дакије, Тракије…

[10] У случају Румуна то се види по називу Влах који је за Србе важио до модерног доба, а важи и данас. На пример, на Пештеру данас, муслимани православне Србе и даље зову Власи. Прве румунске кнежевине у 13. и 14. веку називају се Влашка и Молдавија.

[11] Посебно имајући у виду предисторију региона: у поменутом граду Кале код Бујановца на југу Србије луксузно се живело од четвртог века пре нове ере до другог века нове ере. Кочанска котлина и иконе из Винице у Македонији показују висок уметнички и религиозни ниво који су поседовали људи који су ширили хришћанство у четвртом веку нове ере. Ова два налазишта обухватају простор у коме су рођени Александар Македонски и Константин Велики. Касније, ту се гради град Јустинијана Прима. Видимо да је живот био динамичан, богат и културно веома садржајан у ових десет векова (од 4 в.п.н.е. до 4 в.н.е.) После долази хиљадугодишња византијска цивилизације, Срби стварају на том простору своју државу. Може се рећи да се на овом простору живот непрекидно развија већ више од дванаест хиљада година. Аргонаути су пловили Дунавом и Савом. У периоду Диоклецијана, Галерија, Костантина, и Јустинијана “срце Рима“ биле су Илирија, Мезија, Дација и Дарданија. На Балкану је рођено 30 римских императора. Од тога 17 на простору Србије. Најпознатији гладијатор Рима је пореклом из Мезије. Предводник највеће буне робова у историји Рима рођен је као слободни Трачанин око 120. године пре нове ере.

[12] Словенски језик Јужних Словена, наречје којим су они говорили, постао је основа свесловенског језика, из тог језика издеференцирали су се језици свих Словена који данас постоје. Старословенски језик је српскословенски језик који се говорио у делу Византије који су већини насељавали Срби, у том делу Византије постојали су и градови који су носили српска имена (у 5. и 6. веку долази до већег насељавања Словена, пре свих Срба, унутар Византије). Словенски језик има везу са језиком Венета и Етрураца. А ови језици имају везу са грчким и латинским.

[13] Сада (2014) је 7 522 година по српско-словенском календару. “Због тога писах и потписах овај свој рукопис, 6707 (=1199) године. Од свих последњи, Сава грешни.“ (Карејски типик) “Године 6708 (1200) месеца фебруара 13. дан, у вечно пређе блаженство отац наш Симеон, заветом оставивши манастир овај мени.“ (Хиландарски типик) Из књиге: “Свети Сава – Сабрана дела“, Народна књига, Алфа, Београд, 2003.

[14] Због забрана Католичке цркве Јевреји преузимају примат у тим пословима у Европи, али и сами постају забрањени за време инквизиције и касније нацизма од стране Европљана и католика. Део послова и финансија контролишу и европски темплари. Темплари су основа каснијих масона и илумината и осталих тајних и полујавних друштава – која данас контролишу светске/европске финансије и токове новца. Витезови темплари одлазили су у крсташке ратове и пљачкашке походе… Тада се међу Јеврејима утврђују и учења као што је Кабала. Христово учење о греху разликује се од учења талмудиста. Упознају се и са исламским мистицизмом… И даље су живели међу Европљанима пагански богови… Новац је (п)остао мера свих вредности. То се убрзо после Светог Саве показало када је дошло до ратова између паписта и антипаписта, практиковања индулгенција (опраштања грехова за новац), речи Еразма Ротердамског (напомена 8, 4. део), или када се један од најмоћнијих владара у историји Европе, краљ краљевине римских краљевина, Карло Пети, повукао са власти – у манастир.

[15] “Правну природу државе има да брани сама СПЦ, уколико је верна свом, светосавском предању… Зато суштину Римског права – и саме српске римско-правне традиције – не можемо схватити из историје Русије, него само из историје и вере која је Римско право кодификовала, из ‘Византије’… ‘Жички сабор’ – кад је и Србија, ауторитетом Светога Саве, усвојила Римско право као основу поретка – отворен је 1221. слављењем св. Равноапостолног цара Константина… То је, у време Латинског царства, била и истовремено демонстрација против ‘латинске јереси’, дуалистичке вере крсташких легија које су у ‘Византији’ газиле правни поредак и успомену равноапостолних царева Константина и Јустинијана, православних кодификатора Римског права…“ Жарко Видовић: “Свети Сава и Римско право“, из књиге “Тајна светосавља“, Catena Mundi, 2013.

[16] Да су сви Срби са Немањићима на челу постали католици, до краја Средњег века Србија би се простирала до Алпа и Паноније на северу и најмање до јужне границе данашње Македоније и Софије на југу (где би зауставили продор Турака). Срби би контролисали источну обалу Јадрана, имали излаз скоро до Егејског и Црног мора, контролисали би све копнене путеве преко Балкана и трговину између истока и запада, велики број рудника широм региона… Немањићи би израсли у најмоћније и најбогатије владаре у Европи. Нешто слично се може рећи и за кнеза Лазара и јунаке из Косовског боја да су пристали на савез за Турцима и да су са њима кренули ка Бечу.

[17] Упоредите то са, на пример, слављењем Наполеона од стране Француза.

[18] Историја западне Европе од 15. до друге половине 18. века: Ренесансa (Донатело, Рафаел, Микеланђело, Леонардо да Винчи); Никола Коперник формулисао хелиоцентричну теорију свемирских тела (Коперников торањ); Вилијам Шекспир и Мигел де Сервантес; почетак Хуманизма и Просветитељства; Реформација или протестантска реформа (Јан Хус, Жан Калвин и Мартин Лутер); барок настаје у Италији; у Европи међу робовима и Словени (и од стране робовласника из западних европских држава); Карло V Хабзбуршки добио у наследство Аустрију, Холандију, кастиљански и арагонски престо (Шпанију), Напуљ, Сицилију, Сардинију, Малту (Италију, где је пресекао вишевековни сукоб гвелфа и гибелина), Канарска острва и Западну Индију (како су се у то доба звале америчке колоније) и право на престо Светог римског царства (у управљању Светим римским царством учествовали и Чеси и Пруси); Тридесетогодишњи рат и Вестфалски мир; почетак укидања ропства на Западу креће из Дубровника; Јевреји сабијени у гета широм западне и средње Европе; појава либерализма и конзервативизма (демократије) у Британији (Лок, Берк, Хјум) и “Поносна (Славна) револуција“; широм Европе појављују се велики философи и мистици (Декарт, Спиноза, Беме, Сведенборг, Кант…); нови крсташки ратови против Турака на Балкану; Шпанска инквизиција; Амерички рат за независност (Џ. Вашингтон први председник САД); Француска револуција – “Декларација о правима човека и грађанина“ и почетак рата црвених и белих јакобинаца; неутралност САД у рату Британије и других држава против револуционарне Француске; Јохан Себастијан Бах и Волфганг Амадеус Моцарт; настанак капитализма и ширење лихварства (зеленаштва); буржоазија узима власт у великом делу Европе, аристократија се повлачи, нестаје феудализам, нестају монархије, слабе утицаји хришћанских цркава (пре свега Католичке цркве)…

[19] Хабсбурзи у време краља Милутина и цара Душана нису били тако значајна породица, а Аустрија није била велика европска сила. Да су Немањићи прихватили католичку веру, они би вероватно постали оно што су Хабсбурзи постали – бедем пред налетом Турака, иза њих би стајала цела тадашња Европа, и заједно би од Турака бранили не Србију, већ Цариград.

[20] Историја западне Европе од друге половине 18. века и до друге половине 19. века: У Енглеској донет Закон о Јеврејима; Француска револуција шири се Европом, Наполеон води освајачке ратове; у уметности настаје романтизам; Франсиско Гоја и Јохан Волфганг фон Гете; Лудвиг ван Бетовен и Фредерик Шопен; настаје немачки идеализам; породица Ротшилд шири послове (банке) по Европи; у Француској излази ”Есеј о неједнакости људских раса” и књига ”Јевреји, краљеви нашег времена – Феудална аристократија финансијера”; у Немачкој настају Бајротски круг (Вагнер) и Пангермански савез; због Источног питања разбија се Света Алијанса; појава нација и национализама (посебно у Средњој и Источној Европи) на таласу Француске револуције (по узору на француску нацију); Џејн Остин; настаје расизам у Западној Европи (прве теорије о Аријевцима или Кавкасцима); настају пијетистички (хришћанско-конзервативни) покрети у католичким и протестантским (немачким и британским) државама; грађански рат у САД између Уније и Конфередерације (Париз и Лондон подржали Конфедерацију, Царска Русија подржала Унију, која је изашла као победник); настају меритократија, социологија и позитивизам (Сен-Симон, Конт, Диркем, касније Вебер); настају бајке Ханс Кристијан Андерсена и браће Грим; Револуције 1848. и 1868. у Европи; Први и Други опијумски рат (између Енглеске и Француске против Кине); Чарлс Дарвин написао ”Порекло врста”; Карл Маркс пише ”Капитал”, настаје марксизам, пролетеријат (радници) устају против буржоазије (грађанско-капиталистичке нове владајуће елите настале из средњег сталежа); Париска комуна; Џон Стјуарт Мил; Жорж Санд; феминизам; ”Манифест Комунистичке партије” и Прва интенационала; Протест радника у Чикагу; Јевреји на таласу Француске револуције добијају већа права, Ashkenazi Јевреји постају већина унутар Јевреја (у односу на Sephardic Јевреје) и настаје ционистички покрет…

[21] Владимир Вујић: “Педагогија Светог Саве“, из књиге “Тајна светосавља“, Catena Mundi, 2013.

 

———————————–

 

• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (2. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (3. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (4. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део)
• Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део)

 

Никола Варагић

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. ДЕО)

.

Философирати из вере (2. део)

 

 

Величањем антике (претхришћанског погледа на свет) обнављана је паганска слика света[1]. У 16. веку било је философа који су мислили да је њихово време не само права антика већ и изнад антике; пар векова касније било је философа који су били расисти (антисемите и словенофоби), касније и философа који су подржали нацизам и фашизам[2]. Данас на Западу постоје и (естрадни) философи, који од себе стварају “култ идола“ (“холивудске звезде“) и “морално“ правдавају “хуманитарне интервенције“. “Нова антика“ прави процват доживела је од друге половине 20. века са појавом порнографије, културе разврата, геј парада, са ширењем “врата перцепције“… Европљани су се вратили “дионизијским баханалијама“. 

Од схоластичара, преко Канта (ви који сте мислили да је Земља равна сада видите праву и вечну истину до које је дошао наш разум са нашим методама[3], а то је да се Земља окреће око Сунца) и Дарвина, до Ајнштајна и Бора (чије су теорије[4] многи протумачили тако да више не важе “вечне истине“, свако има своју истину) и њихових следбеника који су своје философије заснивали на физичком свету какав су познавали[5] и “једином животу“ који су имали[6]. Од “све је могуће“, преко “све је тако како јесте“, до, поново, или назад ка – “све је могуће (јер је све релативно)“. То су одговори (или закључци) на та питања (која су постављали схоластичари, Декарт и остали западни философи)… Делује као вечно враћање истог… Да ли је могућа обнова духовности, тј. рехристијанизација унутар држава које су чланице Европске уније? Није на Западу све било црно, није ни сада црно. Није историја Запада, у последњих 1000 година, само историја крсташких ратова, Инквизиције, колонијализма, расизма, нацизма (национал-социјализма), дивљег капитализма, фашизма, “хуманитарних интервенција“… Запад је и доста доброг дао свету.

***

Од оног који верује да Бог постоји, глупљи је само онај који верује да Бог не постоји[7].

Научна достигнућа која олакшавају људски живот припадају свету пролазног. Наука у свету пролазног може користити људима и наука користи људима. Може се и злоупотребити, као што се злоупотребљава, за разарање од стране “мрзитеља људи“. Може да се користи, као што се и користи, и за (само)одбрану од напада “мрзитеља људи“. Да ли ће, на пример, “љубитељ (раз)ума“ (“љубитељ мудрости“) признати да га је ђаво могао наводити да дође до “суштине“ Бога чистим разумом и да одређује шта је могуће а шта немогуће за Бога, а затим и за људе, јер је он као љубитељ (раз)ума и мудрости у суштини љубитељ добра, он трага за појмом највишег добра, те због тога не може себе да не воли, нити има потребе да не удовољава телу и чулима ако може? На основу ког искуства тако нешто (да га је и ђаво могао “наводити“) може да порекне? Како зна да ђаво нема уплив у интелигибилни свет[8]? Разум је убедио човека да Бог не постоји. Следствено томе (зар не?) разум је убедио људе да ђаво не постоји. Шта су у науци “забрањени плодови“ и колико људи није спремно да их куша? Или, научници који “стварају живот“, који стварају “новог човека“ из “себичног гена“ – на основу ког моралног искуства то раде? Ако то раде због “себичних интереса репродукције“, шта је ту морално и етичко? Да ли људски род може да дође до универзалног (“један закон за сваку вољу[9]“) “категоричког императива“, да ли постоји такав “јединствен систем чињеница“? Ко тражи (рационалан) доказ (формулу) о постојању Бога? Шта ће да уради алхемичар који нађе такав доказ (формулу свега)? Да ли ће моћи да хода по води и да ли ће желети да нахрани и излечи све људе? Ако ће и желети, да ли ће то моћи да оствари? Да ли ће тако победити смрт (да ли ће он одређивати ко може да буде бесмртан)? Да ли сунце сија подједнако и праведницима и грешницима и после Коперника, и после Њутна, и после Дарвина, и после Маркса, и после Анштајна, и после Гејтса? Шта се суштински променило код човека од времена када је јахао коња до времена када лети авионом и ракетом у свемир? Да ли је Запад данас заиста толико хуманији, или је у питању симулакрум[10] слободе, симулација демократије[11]? Како се остварује симулација? Да ли је онај ко стоји иза симулације и сам део неког симулакрума? У ком ће се све правцу померати границе апсурдног (немогућег[12]) за човека, где је граница људског духа? Да ли ће бити више братства, јединства и солидарности међу људима ако човек стигне до Марса, ако се са једном пилулом могу подмирити потребе за дневним уносом хране, ако можемо да мењамо изглед тела и унутрашње органе, ако и компјутер и телефон буду једно и величине сата на руци…? Све су то питања за 21. век.

Да ли Бог може стварати “из ничега“? Логика каже да из ништа настаје ништа. “Човеку није потребно да разуме, већ да живи“, или, “о суштини се може и не размишљати“ – кажу (нео)егзистенцијални философи[13] – они који су се спремали на покрет (подвиг) вере:

“То је противречност у себи, али ваља имати парадоксалну и смирену храброст: докопати се преко апсурднога целокупне времености. То је храброст вере… Могу ли схватити Бога објективно, онда не верујем. Али баш што не могу, морам веровати. Став противречности ојачава јединку у верности самој себи… То је тајна савести, коју индивидуални живот носи у себи: да је истовремено и индивидуално и опште… Личност се јавља као јединство општег и појединачног… Бити истовремено појединачан и општи човек, то је одиста права животна вештина[14].“

“Васпитан на Хегелу коме се у младости дивио и сукобивши се са оном стварношћу у вези са којом је Хегел позивао људе да је се у име интереса духа ослободе, Кјеркегор је одједном осетио да се у философија великог учитеља крије издајничка, кобна и лажна саблазан… Он је напустио прослављеног, знаменитог мислиоца и великог научника и пошао, и то не пошао, већ је као свом једином спасиоцу, похрлио ‘индивидуалном мислиоцу’, библијском Јову.[15]“ “Окамењеном Пармениду није суђено да понесе човека иза граница његове ограничености. Ни мишљење које се осврће неће нас довести до извора бића. Аристотел се осврнуо, сви који су ишли за Аристотелом освртали су се и постали вечити сужњи Нужности. Да би се човек ишчупао из њене власти – мора кидисати на све, мора се прихватити велика и последња борба, мора се ићи напред, не одгонетајући и не питајући шта нас чека. И сама спремност да се здружиш са смрћу коју рађа непролазна зебња може човека надахнути на неравну и безумну борбу са Нужношћу.[16]“

“(Шестов у предфидеистичкој фази) Радикалним емпиризмом Џејмса, надаље, философија Шестова отклања како предкантовску метафизику трансцендентног, тако и кантовски трансцендентални интелектуализам a priori – остајући окренута најважнијим питањима бића, мисли и живота. (…) Дакле, субјект учествује у игри конституције сазнања као активан чинилац (ослобођен априористичких ‘налога и обавеза’), помажући тако у ‘стварању’ истина које ‘региструјемо’ (дакле, не на начин пасивног одраза вечних истина у огледалу разума). А то одговара рату Шестова против пацификације субјекта сазнања (од стране савеза истине, нужности и природе) и преузимању прерогатива слободе у своје руке: у своје гносеолошке, не само антрополошки схваћене ‘руке’.[17]“

Егзистенцијалисти су поново поставили питање смрти: да ли је смрт чињеница са којом се треба помирити и да ли је после смрти – ништа? Да ли сви ми када умремо постајемо – ништа? Да ли се смрт може победити? Да ли заиста више нема никакве везе између нас, као појединаца, и оних које волимо, и других који нас воле, и после смрти? Самим тим отварају пут ка питању: да ли је љубав сила која може учинити оно што је за разум немогуће учинити; да ли љубав може да споји оно што је за разум неспојиво? Егзистенцијална философија човека враћа из хладноће ума у топлину срца.

У срцу се налази знање да ли је нешто могуће или немогуће. Срцем се спознаје да ли је нешто стварно или није стварно. Духовно делање је изнад осећања[18]. Разум може разумети да не може спознати Бога до краја и да је разумно не тражити суштину. Није срећа бити савршен у несавршеном свету. У несавршеном свету нема савршене слободе. У несавршеном свету срећа је волети. Љубав ослобађа. Живот без љубави је живот без Бога. Бог је Љубав. Бог који је Љубав јесте Бог који је Реч. У почетку беше Реч. И Реч беше од Бога (који је Љубав). И све беше добро. Зашто човек мора сазнавати шта није добро? Човеку је потребно да живи и да воли.

Православни одговор на “Једно питање за све ствари“ је вера у Христа. Христ је победио смрт. Христ позива на спасење. Христ спасава грешнике. У Христу нема господара и слуга (“поглавара“ и “чланова“, у Царству Божјем нема “цена“, све је “достојанство“). Љубити Христа више и пре него себе и своју породицу значи држати се прве Христове заповести – љуби Бога свим срцем својим. Почетак, за сваког хришћанина, је да се поштују две Божје заповести на које је Христ указао као најважније: љуби Бога свим срцем, сваким елементом свога ума, сваким делом своје душе и сваким атомом свога тела, и, љуби ближњег свог као себе самог. То су заправо три заповести – прва је да се љуби Бог целим својим бићем, а друга се дели на две које су нераздвојне – љубити друге, али, љубити и себе, прво. Човек може да воли Бога, да воли друге људе, да победи грех, само ако воли и себе. Христ је описао и ближње – нису то само чланови најуже породице, то су сви људи, сваки незнанац поред ког прођеш и треба му помоћ. То нас враћа на прву и најважнију заповест – љубити Бога – јер је сваки човек Божје створење. Ко љуби Бога љубиће сваког човека (незнанца), неће мрзети људе (људски род). Неће мрзети себе. Ко љуби Бога – не мрзи, у њему нема мржње. Ко воли Бога, воли свет, и све што је у свету створено, јер је све створио Бог. “Човек треба боголиком душом својом светлети свој твари[19]“. Бити “господар природе“ не значи уништавати природу[20]. Ко поштује прву заповест и свестан је да ништа није могао постићи без Божје благодати, не може бити егоиста, не може да умисли да је месија и слично, нити може постати идолопоклоник неког “месије“… 

“Грех тако дејствује на разум да овај из себе рађа и производи мисли грешне и зле…[21]“ Ум се кроз покајање ослобађа страсти. Ум треба да влада над душевним чулима и телесним осећањима. Очишћење ума стиче се уз очишћења срца, уз чистоту срца – које треба да влада над духовним чулима. Чистота срца је основа, духовно је изнад душевно-телесног. Дакле, пут до Христа не води кроз синтетичке судове a priori, нити се Христ може наћи у оквирима феноменологије. Поново, то не значи да се (раз)ум одбацује. Човек има потребе, речено је “рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме, и будите господари од риба морских до птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи[22]“ (1. Мојс. 1, 28) – односи међу људима морају се уредити, свакодневни живот мора функционисати[23] – све то олакшава употреба здравог разума[24] (индуктивне и дедуктивне логике). Такође, разум је неопходан да се човек не би уплео у замке психологизма и мистицизма. Да се у исте замке не би уплео, али и у замке рационализма и натурализма (материјализма), замке нихилизма, да би знао где је граница науке, шта су “забрањени плодови[25]“ – човеку је потребна вера – пад у покајање и уздизање, преумљење, кроз молитву, у созерцање.

Бог је свет створио из ничега. То није “слепа“ вера. Верујеш у Бога за кога је све могуће и који је Љубав – и кроз веру – уздижеш се (улазиш у метаноју, у созерцање, обожујеш се) до “мере раста висине Христове“ (Еф. 4, 13). Са Духом Светим учествујеш у дешавањима у свету[26]. До тога си дошао зато што си све време знао да је све од Бога, да се ништа не може без Божје благодати – зато што си победио гордост и умске страсти. То знање (разумевање) не долази ако се срце не очисти, ако срце није чисто. Молећи се за спас своје душе молиш се за спас свих душа и целе творевине, и обрнуто. Када осетиш Бога у себи више никада ниси сам; знаш да ће све сакривено бити откривено. Знаш да није на теби да доносиш (коначан) суд. Не ужасава те таква “самовоља“ Бога. Напротив, побеђујеш егоизам, самољубље. Постајеш Личност. После Христа, са настанком хришћанске Цркве, у хришћанској цивилизацији, долази до пуног признавања и поштовања Личности[27]. Црква је заједница оних који су се одазвали позиву Бога, који су се окренули ка Богу. Са Богом никада ниси сам, Бог је други, Христ је Личност, када си у Богу, када Христ живи у теби, ти си и са другима који су у Богу. Зато је Црква, као тело Христово, заједница људи, тј. Личности. Када такве Личности живе у саборности, онда се ту не ради о колективизацији, о превласти општег над појединачним. Са друге стране, саборност зауставља атомизацију, тј. индивидуализацију и потпуно отуђење човека од другог човека. Таква саборност Личности, где ће све бити у хармонији и свако слободан и савршен, није могућа на овом свету, у овом простору и времену. Царство Небеско настаје са Другим доласком Христа[28]. Ми ка томе можемо само да тежимо, можемо да градимо друштво на тим темељима, да нам као појединцима Христ представља идеалног човека и оно што треба постићи на личном плану, а са тим у вези и идеал Царства Божјег, у друштвеном смислу.

Творевина је плод Воље, а не Божје Суштине. Бог постоји изван и независно од Своје творевине. Бог није створио свет из себе и своје Суштине. Божанске енергије су Бог, али нису Његова Суштина. “Иманентност Божјег присуства у Божјим енергијама никада не укида оностраност Божјег Бића у Себи Самом.[29]“ “У извесном погледу Бог и оно што је божанско могу се познати; у другом погледу не могу се познати – може се познати кроз оно што је око Њега; али се не може познати у ономе што је Он сам.[30]“ “Да је Бог свуда – то знамо, али како – то не разумемо.[31]“ “То из чега је Бог створио све ствари јесте нешто што нема ни вид, ни форму. А то је ништа.[32]“

Шта се сада, почетком 21. века, дешава унутар српске православне теологије?

“Флоренски разликује три ступња људског сазнања с обзиром на однос какав имају према стварности вере, односно према власти разума над или против вере. Први је ступањ изражен тврдњом ‘Верујем јер је апсурдно’. Други је ступањ изражен тврдњом ‘Верујем и разумевам’. Трећи је ступањ изражен тврдњом: ‘Разумевам верујући’. (…) Покушај иманентног дијалога са философијом и теологијом Запада на основу ума и учења црквених отаца: покушај унутрашње критике и извесни ‘онтолошки прекор’ (ако не моралистичко упозорење) дарови су Флоренског Поповићу. (…) Јустина Поповића надаље треба посматрати унутар дијалектике односа Флоренског и Флоровског: утолико што не мало дугује обојици. Неопатристичка синтеза, дакле повратак оцима и пре свега јелинским оцима византијске и поствизантијске епохе православља, инаугурисано је из Русије (…) Уосталом, ни неопатристичка теологија није изум православних у ексклузивном смислу, премда православни њој најдубље с правом припадају делима управо православних отаца Цркве.[33]“

Српска Православна Црква је после 1990. године постала институција у коју Срби (поново) имају највише поверења. У последњих 5 година поверење у СПЦ опада, дошло је и до озбиљног раскола унутар СПЦ (највише због неслагања око деловања Цркве и државе на Косову и Метохији). Садашњи Патријарх нема ауторитет какав је имао Патријарх Павле, нити има такву подршку у народу (испада да је препород, повратак поверења у СПЦ, током деведесетих 20. века повезан искључиво са личношћу Патријарха Павла). Највеће православне светиње стоје незавршене: Храм Светог Саве, манастир Хиландар, манастири и цркве на простору Рашке, Косова и Метохије…

Шта ако Судњи дан не дође још неколико векова (или миленијума)? Да ли ће Срби остати хришћански народ до краја времена[34]? Да ли можемо да опстанемо ако нисмо православан народ? Верујем да ће Срби остати хришћански народ. Да би у томе успели, владајући “дух антике“, који је у модерно доба (од 19. века) усвајан са Запада, треба да замени “дух патристике“, али тако да се они, којима је ова идеја сада више него одбојна, када превлада “дух патристике[35]“ не осећају као да живе у “мрачном“ Средњем веку[36]. То значи да поред духовне (унутрашње) делатности мора да постоји и делатност у свету. То значи враћање моралу чија је основа у аскетском искуству, али, и обезбеђивање пристојних услова за живот својој деци. Конкретно: да ли можете да замислите Православан Универзитет Свети Сава (у овом контексту није важно да ли би се финансирао приватно или из буџета) на којем, поред Православно богословског факулета, постоје и факултети природних наука, институти за квантну физику и развој нанотехнологија, као и факултети других друштвених наука, и где би се у раду примењивали сви научни принципи и стандарди, а у моралу аскетски, и да онда заједно теолози и научници одређују докле да се иде у истраживањима, шта се може производити, шта су људске потребе, шта лоше утиче на човека и природу, итд.? Можда би такав универзитет настао у Србији у 16. или 17. веку да је од 14. века ток српске историје ишао другим путем[37]. Имајући у виду тренутно стање и расположење унутар српског народа, није могуће да на пристојан (уз сагласност већине[38]) начин неко промени назив Београдског универзитета у БУ Свети Сава. Да ли је могуће да у наредних 20 година СПЦ – са верницима у Србији (посебно привредницима), са верницима (и привредницима) из расејања, уз подршку свих православаца широм света (Русија, Грчка…), у сарадњи са другим универзитетима и научним институцијама – оснује приватан Православни универзитет Свети Сава? Србија нема ниједан озбиљан приватан универзитет (кредибилан у Србији и свету), посебно не универзитет ка који би, у већем броју, долазили млади Срби из расејања и региона да студирају (и да могу да се врате у своје државе, ако желе, са дипломама које су признате) – приватан универзитет који ће давати надареној, а сиромашној деци, стипендије.

 

НАСТАВЉА СЕ…

---

 

[1] Друга половина 19. века и прва половина 20. века на Западу: У Немачкој излази “Талмудски Јеврејин“ (упозорење да Јевреји желе да владају светом); у Енглеској настаје еугеника (наука о здравом наслеђивању); Едуард Дримон упозорава да се у наредним деценијама мора зауставити пошаст финансијског капитализма (објавио књигу “Јеврејска Француска“), афера Драјфус и писмо Емила Золе против антисемитизма у Француској; у Француској излази књига “Расе Европе“, а у Немачкој излазе часописи “Архив за расну и социјалну биологију“ и “Остара, новине за Плавокосе“; поштоваоци Дарвина међу највећим капиталиста у свету, попут Карнегија (САД) и Крупа (Немачка), шире идеје дарвинизма о преживљавању најспособнијих; “Стандард оил“ (Рокфелери) преузима тржиште нафте у Немачкој (“Немачку банку“); у САД настају “Jekyll Island Plan“ за стварање светског монетарног тржишта и “Banker’s Trust“ и “New York Federal Reserve Bank“ од стране најмоћнијих банака и породица (настанак модерних “Федералних резерви САД“ које су и даље приватно власништво); развој психологије (Сигмунд Фројд и К.Г. Јунг); феноменологија (Е. Хусерл); Шире се будистичка и хиндуистичка учења, све више обичних људи долази у додир са источноазијском философијом; настају разне теозофије, езотерије, астрологије, долази до ширења окултизма и враћању “европској традицији“ (Блавацки, Штајнер, Кроули, Гурђијев, Генон, Евола…); нови(е) философи(је) у Европи (Хајдегер, Јасперс, Сартр, Расел, Витгенштајн…); нацисти (са социјалистом и националистом А. Хитлером на челу) долазе на власт у Немачкој (уз подршку капиталиста, попут Х. Форда); нацисти одају почаст Хјустону Стјуарту Чемберлену; нацисти спроводе истребљење Јевреја, Словена и Цигана (Рома). О историји расизма у Европи видети: Џорџ Л. Мос – “Историја расизма у Европи“, Службени гласник Београд, 2005.

[2] Расизам и нацизам последице су и (између осталих разлога) нове паганизације (нације су се враћале својим паганским боговима и коренима), која је кренула да се шири унутар Запада крајем Средњег века, а залет добила током 19. века.

[3] Кант је своја истраживања и своје теорије заснивао и на теоријама Исака Њутна.

[4] Они су изнели нове теорије, што је значило да старе теорије нису тачне и више не важе, а после њих други износе своје теорије и доказују да њихове нису тачне. Итд.

[5] Емпиризам, епистемологија… И емпиричка и чиста философија.

[6] Човек као “случај“, који случајно господари Земљом, јер је мозак сам развио ту способност током еволуције и пошто је све релативно, и човек је релативан, и као што појединац када умре постаје ништа, тако и људски род може да нестане, то значи да Земљом може господарити и неко други, кога еволуција избаци, или ако ванземаљци дођу, а не мора нико ни да господари, као што не мора да постоји човек или Земља, и вероватно једног дана неће, као ни Сунце…

[7] Не могу сада да се сетим где сам то прочитао и ко је то рекао, овде сам изокренуо пар речи јер мислим да овај смисао више одговара данашњем времену. Дакле, оригинал је: “Од оног ко верује да Бог не постоји, глупљи је само онај који верује да Бог постоји“.

[8] За Канта је ноуменон био проблем који произилази из ограничења чулности (када је објашњавао “појам по себи“) али је признавао да је свет феномена био израз моћи света ноумена (и схватао га је негативно за разлику од Лајбница који је веровао у чисто разумско сазнање, прочишћено од сваке чулности; слободној делатности ума оставио је у начелу могућност да појам статичног разума a priori може преиспитати). Како се проверава кретање субјекта у трансценденталном смислу ако кретање субјекта конституише објективне карактеристике појмова? Да ли се ја (и даље) гордо шалим? Заиста, да ли “медитативни субјекат“ може да обасја натприродна светлост? (И. Кант: “…можда постоје интелектуална бића са којима наша моћ опажања нема апсолутно никакве везе, али наши појмови разума као просто мисаоне форме за наше чулно опажање не доспевају ни најмање до њих…“ КЧУ, Дерета 2003) Ко може да утврди где је (за другог и да ли уопште постоји) граница између “овостраног“ и “оностраног“ и зашто би (тај други) то износио на видело (и да ли је то могуће изнети на видело)? Зашто нема необоривих научних доказа да је човек настао од мајмуна, да је човек био мајмун? Зашто је та теорија (спекулација) прихваћена као аксиома, као догма за атеисте? Коме то више одговара, човекољубивом Богу који је човека створио по свом образу да постане и по Његовом подобију, или, “палом анђелу“ “мрзитељу људи“?

[9] “Ја под једним царством (сврха) разумем систематски спој различитих умних бића, повезаних заједничким законима… Међутим, умно биће припада царству сврха као његов члан, ако је оно у том царству заиста опште законодавно, али је тим законом такође и само потчињено. Ако оно као законодавно није потчињено вољи неког другог, онда оно припада томе царству као његов поглавар… Ум примењује сваку максиму воље као опште законодавне на сваку другу вољу, а и на сваку радњу према самом себи, и то не због неке друге практичне побуде или будуће користи, већ на основи идеје достојанства умног бића које се не покорава ниједном другом закону до оном који у исто време оно само поставља. У царству сврха све има или неку цену или неко достојанство. Оно што има цену такво је да се на његово место може поставити такође нешто друго као његов еквивалент; напротив, оно што је узвишеније од сваке цене, оно што не допушта никакав еквивалент, достојанство је.“ – Имануел Кант: “Заснивање метафизике морала“, Дерета, Београд 2004

[10] Жан Бодријар је заступао тезу да се Запад налази у ери хиперреалности, симулацији стварности путем масовних медија, од стране центара моћи, који изокрећу истину у неистину и обрнуто. Симулакрум је систем симулација који копију стварности поставља на место самог оригинала. Да ли је случајно што се ова појава, и ова кованица, појавила на Западу (у другој половини 20. века)?

[11] Може да се пита и овако: да ли је било мање љубави међу људима када су јахали коње? Да ли су постојали слободни људи који су живели складно са својом породицом у срећи и пре појаве модерне демократије и индустријске револуције? Да ли је “модерно доба“ – у својој суштини – заиста толико различито од ранијих доба? Шта су показали светски ратови из 20. века? Шта показује данашњи неоколонијализам старих колонијалних сила и неких нових, као и нов робовласнички систем који стварају транснационалне и националне корпорације? Одакле долазе идеје попут идеје о “златној милијарди“? Више о томе касније.

[12] На пример, некада је деловало немогуће да се Земља окреће око осе и Сунца, да ће људи летети… а са друге стране, увек су постојали људи (појединци, генијалци-визионари) који су тако нешто могли да предвиде или су о томе сањали. На пример, Ерастотен из Кирене је пре 2200 година израчунао обим Земље, са 10% одступања од данашњег мерења. Затим, примери Леонарда да Винчија, Емануела Сведенборга, Жила Верна, Николе Тесла… Ту су и примери из других раса и цивилизација…

[13] Серен Кјеркегор – прва половина 19. века (и Лав Шестов – прва половина 20. века): Почетак философије је чуђење (антика). Почетак егзистенцијалне философије је очајање. Егзистенцијална философија не доноси разумевање, већ живот (веру). Егзистенцијална философија истину не тражи од ума – са његовим ограниченим могућностима, већ од Апсурда – који не познаје границе.

[14] Серен Кјеркегор: “Бревијар“, Модерна, Београд, 1990.

[15] Лав Шестов: “Кјеркегор и егзистенцијална философија“, Плато, Београд 2002.

[16] Лав Шестов: “Душа и егзистенција“, Сфаирос, Београд, 1989.

[17] Богдан Лубардић: “Философија вере Лава Шестова (Апофатичка деконструкција разума и услови могућности религијске философије)“, Православни богословски факултет БУ, Институт за теолошка истраживања, Београд, 2010.

[18] За “слепу“ љубав важи скоро исто што и за “слепу“ веру. “Делатност вере испуњује се духовним мислима, у чисто духовном делању“ – Свети Јустин Ћелијски: “Гносеологија Светог Исака Сирина“.

[19] Свети Јустин Ћелијски: “Догматика Православне Цркве“

[20] (Прави) Хришћани имају “еколошку свест“ још из древних времена. Монаси који се одричу хране, а не само меса, највећи су “љубитељи животиња“. То важи и за друге религије.

[21] Свети Јустин Ћелијски, из напомене 24 (4. део).

[22] Деца не могу да се хране као аскете, за здрав психофизички развој деце важна је здрав и разноврсна храна. Трпање свих религија у исти кош довело је до тога да многи хришћанству приписују будистичка и слична учења о свету као илузији, представи… Са тим у вези је и погрешно разумевање православне (хришћанске) аскетике. Пример Светог Саве је најбољи пример колико је православно схватање аскетике другачије од будистичког. “Тело је храм Духа Светога“ (1. Кор. 6;19)

[23] Ту је Кант у праву, не може свако да буде “мајстор за све“. Таква су правила Игре, видимо кроз историју. Варварски народи нису ушли у историју, нестали су. Опстали су они који су се уклопили у “цивилизацију“. Са друге стране, верујем да су Словени живели срећно током више хиљада година док су правили своје насеобине од дрвета, без “реда, рада и дисциплине“, без власти Нужности. Варварин има и позитивно значење, варварин је – слободан човек.

[24] Разум као инструментално-логички режим свести, који из искуства из чулног опажања апстрахује одређене константе и релације које чине непроменљиву основу тог искуства. Дакле, поштовање одређених чињеница. Не треба заборавити да разум и ум нису исто.

[25] Због самог човека, за самог човека, ако имамо у виду моћ деструкције (не само за човека) коју носи наука и са тим повезану опасност од самоуништења човека и природе око човека. Више као изградња савести у човеку, него стварање утопије на Земљи.

[26] Бог није напустио човека; добри анђели чувају човека. То је православно обожење.

[27] На пример, кроз борбу против робовласничког система, кроз поштовање сиромашних… Зато су неки социјалисти, који су се борили за права радника, у Христу видели првог социјалисту. Социјализам настаје унутар хришћанске цивилизације. Борба за права радника је борба за поштовање другог човека, за поштовање његове личности.

[28] “Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш“ (Мт. 24, 42).

[29] Павле Евдокимов

[30] Свети Максим Исповедник

[31] Свети Јован Златоусти

[32] Свети Августин

[33] Богдан Лубардић: “Патролошки радови Јустина Поповића и Павле Флоренски: историјат учинка једне рецепције – прилог разумевању почетка ‘неопатристичке синтезе’ у српској теологији“, Православни богословски факултет БУ, Београд, 2010.

[34] На страну сада да ли је то Божја воља и да ли има неке везе са промислу Божјем, на страну да ли свет не може без Срба… Срби су православни хришћани више од 1000 година, то је основа нашег идентитета, морала… Шта друго можемо да будемо, а да останемо Срби? На који други начин можемо постати бољи људи осим да се вратимо Христу?

[35] Повратак Светом Писму, Предању, догматима вере…

[36] Истина је да Средњи век уопште није био “мрачан“ како се описује. Био је “мрачан“ као и свако друго време. У неким случајевима је био веома “светао“.

[37] Затим, можда би се такав универзитет до 20. века удаљио од “духа патристике“ и остао само формално православан… Зато не треба много размишљати шта би било да је било другачије…

[38] Да се не ради као сада са премештањем урне Николе Тесле из музеја Никола Тесла у Храм Светог Саве, у предизборно време, у договору са привременим органима власти, и представницима једне странке, која учествује на изборима. Још један доказ колико је врх СПЦ под утицајем удбаша.

 

———————————–

 

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (2. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (3. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (4. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део)

 

Никола Варагић

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. ДЕО)

 

 

Философирати из вере

 

 

Логос значи Реч (Ум). У почетку беше Реч. Реч (Ум) даје живот и “живот беше светлост људима“. Ум није исто што и (раз)ум у стању грехопада. У таквом (чистом) разуму (у стању грехопада) нема “семена знања“ које је Бог ставио у људску душу, како је мислио Рене Декарт[1]. Он је веровао да вакуум не постоји јер је њему тако говорила његова математичка логика, закони природе које је у том тренутку познавао и схватао. Човек је икона Божја, у човеку сачуван је лик Божји, сваки човек носи “семе знања“ да правилно разуме Реч, али се до истине не долази само кроз (чист) (раз)ум, само кроз “принципе“ који “важе за нас[2]“. Пре грехопада постојали су другачији закони природе – данашњим људима делују као натприродни, непојмљиви за данашњи разум. Оно што је за људски разум и законе науке немогуће, за Бога је могуће. Оно што је апсурдно за сазнање кроз природну светлост, не мора бити апсурдно (и немогуће) за сазнање кроз натприродну Светлост[3]. Реч (=Ум=Логос) јесте Светлост. Бог заиста, како је веровао Декарт, неће да буде обмањивач[4]. Међутим, истина Откривења може бити противречна “истини“ људског, сувише људског разума. Бог не узима (сваки пут) у обзир оно што (сваки) човек сматра праведним – зато Бог суди; исто тако Бог не узима (сваки пут) у обзир оно што (сваки) човек сматра разумним. Г. В. Ф. Хегел је веровао да човек може – путем дијалектике – из ума да извуче све што треба да зна. Тако може да дође до “апсолута“ – до границе свести и света у стању грехопада.

Бог је извор живота. Бог је свет створио из ничега. Творевина је плод Воље, а не Божје Суштине. Бог постоји изван и независно од Своје творевине. Бог није створио свет из себе и своје Суштине. Ништа не можемо урадити без Божје благодати. Божанске енергије су Бог, али нису Његова Суштина[5]. Оне су нестворене и не могу пропасти. Обожење је сједињење са Богом преко Његове светлости или енергија. Бог Логос оваплотио се у телу, Христ је био човек, од “крви и меса“ као и сви остали људи. У Светом Писму откривена је тајна, и остала је тајна. Речено је “рађајте се и множите се“. Чак и ако би монаси наметнули потпуну аксезу свим људима, који би у томе били драговољно и који би искрено веровали у Христа, не би се убрзало пропадање света, тј. долазак Спаситеља. Спас не долази са/из овог света. Нико не зна када ће доћи Судњи дан.

“Вечне истине догматске нису ни апстрактни појмови, ни силогистички закључци, ни логичке хипотезе, већ догађаји и доживљаји у свој својој историјској непосредности и стварности, јер су оне објављене, откривене, виђене, чуте, остварене у простору и времену међу људима… Свето Предање претходи светим Књигама… Нема догматске истине која се може сасвим сместити у чауру људског огреховљеног разума, те стога нема догмата који се може потпуно логички схватити, логички објаснити, логички образложити… Бог увек остаје тајна, вечита тајна и за најсавршеније благодаћу Божјом сазнање људско и разум људски. Тајна Божја никад не престаје бити тајном, зато и вера људска никад не престаје бити вером, већ увек остаје, и у вечном животу остаје…. Због своје ограничености, релативности и немоћи људска природа је неспособна да поднесе визију Божанске суштине и да је позна… Бог је открио себе људима сразмерно способности, моћи, границама и обиму њиховог сазнања. И људи могу сазнати из Откривења о Богу оно и онолико, што им је и колико им је могуће знати. Људи могу стицати знање о Богу зато што им је Бог усадио у душу способност за богопознање, за примање натприродног Откривења. Та способност, иако натприродна по себи, назива се природном, пошто се налази у богозданој природи људској. Степен нашег богопознања зависи од степена наше пријемљивости. Природно богопознање допуњено је и усавршено натприродним Откривењем… Савршено знање о Богу припада једино самом Богу… Најбоље је у овом погледу стати уз светог Златоуста који говори: ‘Да је Бог свуда – то знамо, али како – то не разумемо.[6]“’

Ђаво најлакше превари људе који су толико сигурни у себе, свој разум и своје (научно или мистичко) “знање“, а нису победили сујету света, нису свесни последица грехопада. Свети Оци рекли би за научнике или мистике који “све знају“ и самоуверено износе “теорију свега“ – “у име Бога“ или у име свих људи, да је расејаност почетак свих зала. Избегните замке “господара лажи“. Ђаво лако превари и оне који ништа не знају, који немају знања о свету, који немају ни рационалну[7] ни емотивну[8] интелигенцију, који не разликују духовно од душевног, који не познају себе, који ништа не знају ван пролазног (физичког) света а често не знају много ни о пролазном (темпоралном) свету.

Није највећа несрећа која може да задеси човека да постане “мрзитељ ума[9]“. Највећа несрећа је да постане мрзитељ Бога. Ако хоћеш да се вратиш Богу и стању пре грехопада, немој да тежиш да све потчиниш себи тако што ћеш се “потчинити разуму[10]“. Потчини се Божјем закону. Истина Откривења није оно што теби открива “сопствени дух[11]“. Истина Откривења не открива се у разуму као суми свих стварности који се може самоспознати као апсолутна стварност, истина Откривења је изнад дијалектике и “тезе, антитезе и синтезе“. Чудо није “насиље над духом[12]“. Са друге стране, логику је потребно развијати, логичко мишљење је неопходно оруђе за свакодневни живот[13]. “Слепа вера“ није права вера. Земља се окреће око Сунца. Не треба постати мрзитељ (раз)ума – не ради се о томе – већ бити уздржан када се ради о истинима до којих се долази картезијанским, хјумовским и кантовским (раз)умом. Ум и разум нису исто. Ум може бити чист само ако је срце чисто. Чисто срце ум чисти. Раз(ум) и вера могу заједно до одређене границе: (раз)ум води – вера ослобађа. Земља заузима централно место у творевини јер се Бог оваплотио на њој[14]. Не треба бити заточник (раз)ума. Бог Логос је и Бог који је Љубав. Све долази од Бога, кога људски (раз)ум не може савршено спознати. Бог није разуман за људски разум – за разум у коме важе закони математике и геометрије, аристотеловско-схоластички закон (не)противречности или закон узрочности. Не може човек расуђивати шта је добро, а шта зло[15] са “помраченим“ разумом – у трансцеденталној саморефлексији и на основу феноменолошког искуства “субјективне свесности[16]“. Божанске енергије нису Божја Суштина. Човек који би да спозна Суштину (једног-истог) или “теорију свега“, и да је представи свету, живи у самољубивој гордости, клици свих осталих грехова. Да ли тада постаје “натчовек“ и да ли “воља за моћ[17]“ долази из сујете света, из страсти душе и тела и интелигибилног света? Страсно тежити чистом (раз)уму који је “супстанца света“ јесте страст ума (умска страст). Имамо, са једне стране, страст онога који умује[18] и жели да дође до знања о корену свих ствари, о суштини, да спозна апсолут, Бога, да створи Бога по својој мери, а са друге стране, хладан ум[19] у својим категоријама, појмовима и законима, са вољом (за моћ) да буде бесмртан, без Бога у свету коначног стремећи ка самоочигледним, вечним и непроменљивим (створеним или нествореним) истинама. Ко је онај ко посматра (појми)? Да ли је он жив човек, са манама, у стању грехопада? Да ли постоји разумски (теоријски) егоизам? Да ли су границе моралности и самољубља толико јасне и толико оштро повучене да и најобичније око никако не може погрешити у разликовању (спознаји) добра и зла[20]? Шта је етички егоизам? Да ли се иза разумоцентричке метафизичке или позитивистичке “истине“ крије и неки интерес[21]?

Није срамота да те буде срамота ако грешиш. Стид је један од пратилаца покајања. Зато није страшно да се одрекнеш неких “постулата“ ако си погрешио, није страшно да у “сопственим очима“ будеш “достојан презрења[22]“ и признаш себи да си погрешио. То је само један степеник, један део процеса покајања и преумљења. Вером се човек одриче закона егоизма. Декарт је оснивач (модерног) рационализма[23] – “мислим, дакле јесам“. Истицао је Бога као узрока сопствене егзистенције: медитативни субјекат, као актуално егзистирајућа коначна супстанција с мишљењем као својом суштином, путем ограничених сазнајних моћи, тј. вођен од природне светлости која даје принцип узрочности као једну вечну истину, може бити сигуран да је спознао стварност (створени свет), али ако покуша да спозна савршеног Бога који је (или може бити) узрок самог себе и чија бескрајна моћ и немерљивост и незамисливост суштине (у Богу нема разлике између моћи и суштине) јесте позитивна (те узрок зашто Бог не захтева узрок јесте позитиван) увидеће да принцип (не)противречности не важи за Бога (бескрајна Божја моћ је са оне стране принципа непротивречности, она се ту појављује) и може само (апстрактно) нагађати да су егзистенција Бога и егзистенција створена од Бога исте, те по угледу на егзистенције коначне мислеће супстанције исте особине приписује Богу који је узрок и истинско одређење супстанције; на крају, све несагласности морају бити у сагласности са природном светлошћу.

Колико се можемо ослонити на вечне истине које даје природна светлост, чак и у вези закона природе, закона физике и математике? Данас се, на пример, и теорије А. Ајнштајна[24] доводе у питање. Ко сме да тврди данас, скоро пола миленијума после Декарта, да познаје “законе“ природе, односно природу, и законе коначног, и да, као што је Декарт (и хиљаде других нешто слично попут њега) тврдио да не постоји вакуум, тврди да су могући или нису могући неки “парапсихолошки феномени“, да постоји или не постоји “црна рупа[25]“, да је могућа или није могућа већа брзина од брзине “светлости“? Докле ће наука да иде у свом сазнању – до “божје честице“? Да ли је могуће открити “божју честицу“? Да ли би та “божја честица“ била део Божје енергије или део Божје Суштине? Ако је део Божје енергије, да ли је онда “божја честица“? Да ли је “истински постојеће биће“ само оно које је у складу са принципима узрочности и противречности делотворно и актуално у сфери бивствујућег на архимедски аналоган начин тако да се егзистенција и суштина Бога (не)разликују? Шалу на страну, нисам ја схоластичар или картезијанац, ја верујем у Бога који чује људски плач и коме је то важније од односа углова у троуглу и 2+2=4[26]. Ако ништа друго, да мало карикирам Хегела када говори о Декарту – “субјекат“ је и на Западу постао Личност[27], а не само “објекат“, и ослободио се страха од католичке Инквизиције[28].

Православна вера остала је иста током претходних хиљаду година. Декарт је на почетку 17. века доказивао да Бог постоји (“Егзистенција Бога… јесте једна вечна истина“) и полемисао са схоластичарима око “(не)самоидентичности (не)делотоворног и формалног (не)узроковања[29]“, да би дошао, на неки начин, тамо где је био патријарх Источног римског царства 1100 година пре њега, Свети Јован Златоусти: “Да је Бог свуда – то знамо, али како – то не разумемо.“ На Западу на почетку 21. века скоро сви доказују да Бог не постоји и да је човек настао од мајмуна. То су последице (философских) питања о суштини Бога која долазе из људског, сувише људског ума, чиме су се бавили католици и протестанти (Декарт је Аристотелову философију[30] учио у елитној језуитској школи, образован је у духу схоластике) а која су проблематизовали философи попут Канта[31]. После Д. Хјума и И. Канта у питање је доведен и “(раз)ум“. Тако је текао развој матрице мишљења (крај метафизике) на Западу после раскола унутар хришћанске Цркве. Тачније, код оног дела мислилаца и учених људи који су преовладали и унутар Католичке цркве, и ван цркве, широм Запада, то су – скептици и рационалисти. Они су поставили основе хуманистичког образовања. Позитивизам је људе на Западу водио у нихилизам[32]. То је пут који је Запад прошао од пада Смедерева до Берлинског конгреса, дакле, док је Србија била под окупацијом. После Инквизиције, широм западне и средње Европе дошло је до повлачења Католичке цркве (мањег утицаја у јавности, у свету, опадао је број хришћана, посебно правих верника) и до ширења бројних нехришћанских и мистичких учења, окултизма и окултних (тајних) друштава (и оних блиских са Католичком црквом и веома антихришћански и антирелигиозно оријентисаних). У том добу је утврђен капиталистички систем.

наставља се…

---

[1] Истина, данашњи појам разума настаје касније, после Декарта (разум као способност логичких категоризација стварности, као способност постулирања идеја у теоријском смислу).

[2] “Картезије се није одвајао од тела да би дошао до некаквог онтолошки чистог света који једино вреди сазнавати већ је ово одвајање предузимао не би ли стигао до стања властитог духа у његовом заметку, не би ли у самом себи, у свом чистом разуму, пронашао клице истинитог знања и реалног света… Не сме се сметнути са ума да је Платон у математици видео принцип за одабир оних малобројних којима ће бити дозвољен приступ филозофској науци, док је за Декарта свако начело којим се тврди разлика међу људским духовима представљало насиље над божанском правичношћу, оном која се остварује кроз демократизацију разума.“ – Јасна Шакота Мимица: “Декартова метафизика тела“, Мали Немо, 2006.

[3] „Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет“ (Јн. 1, 9)

[4] Бог Јесте, у човеку је лик Божји – човек је онај који јесте, односно: Ја јесам (дакле, мислим).

[5] Павле Евдокимов: “Бог обитава у центру, али остаје недостижан; иманентност Његовог присуства у Његовим енергијама никада не укида оностраност Његовог Бића у Себи Самом.“ Свети Максим Исповедник: “У извесном погледу Бог и оно што је божанско могу се познати; у другом погледу не могу се познати. Може се познати кроз оно што је око Њега; али се не може познати у ономе што је Он сам.“

[6] Свети Јустин Ћелијски: “Догматика Православне Цркве“

[7] Који немају способност логичког закључивања, нису образовани, усамљеници који слабо познају људе и људску природу, који не разумеју свет око себе…

[8] Који нису попут првих апостола и хришћана, обичних и неписмених рибара, занатлија… a који су кроз знања која су долазила из срца и света око њих спознали Истину, препознали Спаситеља.

[9] За Сократа и Платона највећа несрећа је да постанеш мрзитељ ума. Исто и за Ајн Ренд.

[10] Сенека је учио да се потчиниш разуму ако желиш све да потчиниш себи.

[11] Г. В. Ф. Хегел

[12] Г. В. Ф. Хегел је мислио да чудo јесте “насиље над природном повезаношћу појава“.

[13] И ја док пишем користим и формалну логику “медитативног субјекта“.

[14] Када ме онај који верује да постоје ванземаљци пита да ли и ја верујем у исто, одговорим му да верујем у постојање Анђела (и Серафима, Херувима, Престола, Господства, Сила, Власти, Начела и  Арханђела). Дакле, верујем у Христа, и Други долазак, а не у долазак ванземаљаца.

[15] Отац Тадеј: “Морамо бити испуњени добрим мислима да не бисмо дали места рђавима. Демонска бића, после Христа, не могу да наносе зла небу, остала им је само земља и човек. Чим се у нама роди једна мисао која није заснована на љубави, знајмо да смо примили упливе духова злобе. Примајући мисао зла, примамо самога врага у тело. Духови нису видљиви, ми им дајемо тело да буду видљиви. Оно зло што се манифестује кроз човека, то видимо духа који је окупирао душу тог човека и показује се кроз њега, псује… Не вређа Господа та душа, она је рођена хришћанска, него онај који је њу окупирао и заузео позицију, па дрма како он хоће. И уместо да разумемо шта је живот, ми се противимо и упућујемо злу мисао човеку. Тако и сами постајемо зли. Колико пута смо се прогневили на оне чији је однос према нама био некоректан или увредљив? Помислимо му зло, значи убијамо му душу! Јер се пред Богом прима све оно – било добро било зло – што је сједињено мислено са осећајима срца, и срца са душом. Зато треба са разумевањем да опазимо зло и са разумевањем прихватимо добро. Да стално будемо на стражи и не пуштамо да у нашу клет уђу они што не мисле добро.“ (Духовне поуке српском народу)

[16] Да ли и савест (пошто је за неке свест епифеномен мозга који се током еволуције развио и укључио модел самог себе, а за неке је извор свести у квантним флуктуацијама како механизама мозга тако и универзума чији је мозак примопредајник) настаје у активностима неурона око таламуса, у квантном хаосу неурона?

[17] Фридрих Ниче: “Све је воља за моћ и ништа друго…“

[18] Који се игра и надмудрује са другима, који тражи признање за свој рад, жели да буде најбољи, све у оквирима свог ума, тела и света насталог после грехопада. Сујетни људи.

[19] Аристотелу је истина била најдража; Спиноза је учио да се не плаче и не смеје већ – разуме. Дакле, одстранити сва осећања (из срца). Ово не треба мешати са (Хусерловом) критиком “психологизма“, нити са појавом “мистицизма“ јер су ту сензације које долазе из оностраног и мешају се са жељама и мислима “мистика“. Исто тако, не треба мешати усамљеност, осаму, једног монаха (па и песника, уметника…), и усамљеност, изолованост од других, једног интелектуалца (нпр. Кант, Хегел…) или неког таквог научника (који нема смисла, рецимо, за уметност).

[20] Имануел Кант је мислио да су границе јасне и оштро повучене и да их може видети и најобичније око.

[21] Зашто је већини “проналазача“ толико важан престиж односно слава? Шта је донео, пре свега у стварном животу и историји, тај “повратак идола“? Зашто би неко желео да буде идол неком другом, и ако јесте, без и да је то хтео, зашто би у томе уживао, чему служе “обожаваоци“? Или склоност ка среброљубљу и претераном богаћењу (на пример, у фармацеутској индустрији)…

[22] Имануел Кант је мислио да је то страшно. За Канта молитва је била “улагивање“ Богу.

[23] Покушао је математичарима (математичком уму) да докаже да Бог постоји, правећи методолошки изузетак или парадокс када је доказивао да је Бог узрок самог себе.

[24] Ајнштајн: “Потпуно је погрешно покушавати да се теорија заснује искључиво на видљивим величинама. У стварности се дешава нешто сасвим супротно. Теорија је та која одлучује шта можемо видети.“

[25] Недавно је Стивен Хокинг демантовао своју ранију теорију о “црним рупама“, односно, како су медији пренели, изјавио је да “црне рупе“ не постоје.

[26] Бог праведног Јова; Бог који не слуша “свиство“ (Достојевски). Размишљао је о таквом Богу и Декарт, на мало другачији начин, својом методом дошао је до тога да се не би усудио да каже да Бог не може начинити “брдо без долине“ или да “један и два не буду три.“ “Историја награђује победнике“ (“историју пишу победници“), а Бог награђује праведнике, који су у историји често губитници (живе и умиру као мученици). Још увек није дошло до “краја историје“, како ће изгледати “крај историје“? Опет, хришћанин никоме не жели пакао.

[27] У духу овог карикирања – Декарт: “Ја сам ствар која мисли, тј. дух, или душа, или разум, или ум, што су називи чије ми значење није било познато раније“. Тачније, Декарта највише помињем јер је он први употребио (на Западу) савремени појам “свести“ и “самосвести“. До њега је дошао кроз схоластику, која је тада још имала колико-толико везе са хришћанством какво је (хришћанско учење о непоновљивој личности и друга) остало у православљу, односно, какво је било пре раскола. “Код Суареза entitas је принцип индивидуације… ‘Чак и као само могућа бића (као идеје у божанском духу), Петар и Павле суштински садрже своје сопствене индивидуалне појмове… Дакле, чак иако претпоставимо да су Петар и Павле међусобно слични на сваки могући и замислив начин, још увек је Божје хтење да створи Петра (макар разумски) различито од Божјег хтења да створи Павла… ‘Сваки entitas је принцип сопствене индивидуације кроз себе самог… Ентитет није актуална егзистенција, већ је биће које је, као трансцендентално заменљиво… и које зато поседују и актуални и могући индивидууми’… После Декарта појам entitas излази из употребе.“ – Предраг Милидраг: “’Попут слика ствари’: Темељи Декартове метафизичке теорије идеја“, Институт за филозофију и друштвену теорију и ИП Филип Вишњић, Београд, 2010.

[28] Декарт је био млад када је Ђордано Бруно спаљен, нешто старији када је Галилео Галилеј почео да трпи прогон од стране Католичке цркве зато што је подржавао учења Николе Коперника о хелиоцентричном систему. Византија је нестала, исто и царска Србија, затим Бугарска, Русија је тек настајала… зато се не може тврдити да би и Православна Црква исто тако прогонила научнике да су у 16. и 17. посебно, па до почетка 19. века, постојале православне државе. Неки параметри могу бити ови: Свети Сава је као монах развијао медицину и просвету у средњевековној Србији, увео је Римско право; затим, на почетку борбе за слободу на почетку 19. века, Доситеј Обрадовић, који је био заступник рационализма и није разумео смисао аскетике и манастирског живота, у заосталој патријахалној Србији није одбачен од свештеника и верника-сељака (самим тим и народних вођа), већ је прихваћен, и сигурно није учио Србе да је земља равна плоча. Католичка црква је тек 11 година после смрти Доситеја прихватила учења Коперника. Доситеј је сахрањен у Саборној цркви, а Католичка црква је тек недавно, 1992. године, укинула пресуду против Галилеја. Свети Јустин Ћелијски један је од оснивача Српског философског друштва (1938). Такође, теорија хелиоцентричног система постојала је још у античкој Грчкој, није била непозната ни у Средњем веку, пре Коперника. Пошто је Католичка црква јеретичка, може се рећи да хришћанска Црква (а то је Православна) није спаљивала научнике (о затварању Платонове академије у Атини касније). Процват науке на западу долази после пада Источног римског царства, које је тек после пада један Герман назвао Византија и данас тако Источно римско царство сви зову. Свети Оци, црквени оци из доба патристике, добро су познавали хеленску философију. Исто важи за неопатристику.

[29] “Формални узрок као такав нема моћ испољавања своје узрочности, она му придолази од делотворног узрока. Узрок попут архетипа мора бити формално-делотворни узрок (који као такав искаче из схоластике)… Везаност за природну светлост, коју је парцијална реалност искусила у лику медитативног субјекта, за саму је ту рационалност апсолутна и непрелазна граница… Створеним категоријама створеног света створена рационалност не може појмити нестворену ‘суштину’ нествореног бића…“ – Предраг Милидраг: “Самосвест и моћ. Декартов Бог као causa sui“, Институт за философију и друштвену теорију и Океан, Београд 2006.

[30] “Знање је доказано овладавање.“

[31] Све до Ничеовог: “Бог је умро… Најмоћније и најсветије Биће које је постојало на свету искрварило је под нашим ножевима.“ Ове речи долазе 8 векова после раскола унутар хришћанске цркве, 3 века после Коперника и Лутера (раскола унутар Католичке цркве), 2 века после Декарта, непун век након Канта и Хегела, у времену када су стварали Маркс и Дарвин.

[32] Ниче: “Преко је можда пут у велико Ништа“.

———————————–

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (2. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (3. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (4. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (4. део)

Никола Варагић

.

ПРОМЕНА СВЕСТИ (4. ДЕО)

.

Покајање (2. део)

.

Да ли се до дана спасења, у стању грехопада, због тога што је Адам узео плод са дрвета познања добра и зла, човек треба одрећи сваког (са)знања, да ништа не открива, проналази и ствара, да учини да “време стане“? Ако то учине само Срби да ли могу да опстану у оваквом свету? Довољно је узети пример Светог Саве који је као монах отварао школе и болнице. Археолози откривају да је држава, чије су темеље поставили Свети Сава и Свети Симеон, два монаха, два светитеља, била у то доба веома развијена, са богатим градовима (нпр. до сада непознат град на Руднику), са болницама при манастирима у којима су се одвијале компликоване операције и на глави (нпр. код Прибоја пронађен је инструмент за извлачење метака са сврдлом седам милиметара дужи од сачуваног аналогног примерка који се налази у Германском националном музеју у Нирнбергу). Православна аскетика не унижава човека и тело, не учи да је “тело затвор за душу“, подвижници су испуњени са љубавњу према твари, аскете саветују верницима да је поред душевног здравља важно водити рачуна и о телесном здрављу. Свети Сава, тада аскета, поред тога што је духовни отац православних Срба и оснивач прве српске болнице, био је оснивач и српског школства (просвете). Са путовања ван Србије и Балкана доносио је, речено данашњим речником, нове “технологије“ и учио народ да их примени. Прихватио је Римско право (на сабору у Жичи[1]). Свети Сава је знао за разлику између схоластичара и исихаста – западна хришћанска црква кренула је путем (христијанизованог) аристотелизма[2] (и одатле проистеклог рационализма), права вера сачувана је у Православној Цркви.

Схоластички теолози или философи који су постали католички светитељи усмерили су западно хришћанство ка човекобоштву тако што су уклонили апсолут и рекли да се човек може ослонити на самога себе. Код католика и схоластичких философа (и у времену ране модерне философије) расло је поверење у природан разум (“човек је мера свих ствари[3]“), Бог се доказивао уз помоћ закона логике и математике (и док се признавало да је Бога немогуће спознати довољно), са самопоуздањем (у људски ум) расло је “сазнање“ шта је и какав је Бог, шта може а шта не може Бог, са циљем да се стигне до универзалне и математички доказиве “мере“ тако да не може “свако да има своју истину“, па је природно да се папа прогласи безгрешан (у тумачењу вере; по католичком учењу папа је “алат Божји кога води Свети Дух“, јер тако је и св. ап. Петар “решавао спорове“). Унутар такве Католичке цркве долази до реформације, односно, до појаве протестантизма – Мартин Лутер је напустио манастир да би “спасао душу“.

Свети Сава је знао куда иде западно хришћанство и сигурно је могао наслутити како ће се то завршити[4], знао је и да су стоичари веровали да могу стварати све што је човеку потребно, знао је и за учења гностика и других јеретика тога времена и времена пре њега (из доба Васељенских сабора)… Одабрао је да постане православан монах и да свој народ уведе у Православну Цркву. Зато је са својим оцем на Светој Гори градио манастир Хиландар[5]. Догмати Православне Цркве имају своју основу у Светом Писму и Предању. Сва друга учења – немају. Са друге стране, када није проводио време у молитви на Светој Гори, Свети Сава је развијао медицину и просвету, односно науку у тадашњој Краљевини Србији (прво је створио српску Цркву, а затим је Србија постала Краљевина[6]). Зашто је Бог дозволио да та држава нестане и да православни Срби проведу скоро 4 века под турским ропством? Многе ствари на овом свету зависе од околности које сами људи стварају. Може да се направи паралела, када се неко пита зашто сунце не сија само добрима, и са већ поменутим да је Бог предвидео да ће воља сваког од нас, потомака палог Адама, бити слична вољи Адамовој; односно, објашњење из напомене 6 (3. део) зашто Бог понекад допушта да праведник страда – један од много разлога може бити да праведник не падне у гордост. Можда би Царевина Србија постала империја као и свака друга. А можда и не би? Можда је то било искушење (данас знамо да није било једино за српски народ) као са праведним Јовом? Срби су током турске окупације сачували веру, обновили су Цркву и Краљевину на темељима Косовског Завета. Зашто су изгубили ту државу? Да ли ће успети да у 21. веку, после 50 година комунизма и 20 година неокомунизма (са којим су ушли у 21. век), обнове Цркву и Краљевину?

Да замислимо за тренутак да је средњевековно српско царство опстало, да се развијало без прекида од средине 14. века све до почетка 19. и затим кроз цео 19. до средине 20. века и да је средњевековна Србија од 15. до краја 18. века као моћна и стабилна држава дочекала период ренесансе и просветитељства у Европи, колонизовање других континената, успостављање система демократије и капитализма, индустријску револуцију… Да ли би Србија имала своје колоније и да ли би робови из Африке служили у дворовима аристократа и кућама богатих чланова буржоазије? Како би се развијала демократија у Србији у 16. и 17. веку? Да ли би православни владари Србије и у 17. и 18. веку вршили насилне асимилације и дозвољавали да у Србији као слободни грађани могу и смеју да живе само они који се изјашњавају као православни хришћани и Срби? Како би таква Србија реаговала на дешавања око Француске револуције? Да ли би између царске Србије и царске Русије настао Свети хришћански савез? Да ли би феудални систем у Србији пре или касније отишао у историју у односу на остатак Европе? Да ли би Србија била прва држава на свету којој су жене добиле право гласа? Да ли би у Србији сељаци и радници имали већа права и боље услове за живот него сељаци и радници на Западу или Русији? Како би се развијала наука у царској Србији, да ли би постојали и како би се одвијао живот на универзитетима у 18. веку? Да ли би се Никола Тесла крајем 19. века школовао у Србији и да ли би до средине 20. века у Србији створио све што је иначе створио живећи у САД? Да ли би Српска Православна Црква мењала своје догмате и каноне, како би реаговала на појаву протестантизма да је била јака и стабилна и утицајна у Европи; да ли би процес екуменизације почео у 19. веку, или би српска црква остала верна светосавским коренима и патристичкој традицији? Да ли би Срби до 19. века у већини остали православни хришћани, или би се већ у 18. веку појавио већи број атеиста, рационалиста, социјалиста, либерала, затим масона, илумината и окултиста[7]? Да ли би већи број Срба већ у 19. веку “спас“ тражио у будизму и осталим источњачким философијама? Да ли би стране силе успеле да током прве половине 20. века убаце агенте Коминтерне у Србију и успоставе антисрпски и антихришћански комунистички тоталитарни систем? Колико би хришћана остало међу Србима да је тако текао развој Србије од средине 14. до средине 20. века, односно да ли би се догодило да се сами Срби у већем броју одричу своје вере и прогоне своје Цркву? Да ли би опет дошли до тога да у Србији на почетку 21. века доминира култура потрошачког друштва, само што би то друштво имало више новца за потрошњу и хедонизам?

У првом делу текста писао сам о “изгубљеној генерацији“. На почетку овог дела о покајању написао сам да до покајања може да дође кроз нове генерације. Унутар “изгубљене генерације“ може долазити до покајања међу појединцима. Али, до општег покајања, тј. искупљења као народа пред Богом – и повратка Богу, новог завета са Богом – може доћи само кроз наредну генерацију Срба. Верујем да ће тако бити иако то неће бити лако и једноставно. Ако тако буде на добитку могу бити сви грађани Србије без обзира на разлике међу њима. У нашем друштву много тога није добро. Велики број појединаца не живи хришћанским начином живота и нису делатни верници. Срушен је систем вредности, неморал влада. Медији шире култуту разврата. Све то утиче на развој детета. Остале су последице дугог периода негативне селекције, владавине нестручних и просечних, великог одлив мозгова из Србије… Сада на друштвену сцену ступају генерације које су стасале у добу неокомунизма – где су имали прилику да осете шта је комунизам, а још боље су упознали дивљи капитализам (неолиберализам). Видели су како изгледа бити “религиозно зависан“ без духовне основе. Дуго ће се осећати последице система у коме су млади одрастали у последњих 20 година. Са једне стране, и међу младе је ушао тај “дух социјализма“, па многи мисле да могу колико хоће бесплатно да студирају, да им је држава дужна наћи посао, стан и слично, “јер тако је било и са нашим родитељима, који нису много радили, а све су имали“. Са друге стране, на младе је свој траг оставио и дух дивљег капитализма, када је све могуће и све дозвољено. У таквом су систему расли – са погрешним узорима, од тајкуна и “војсковођа“ до силиконских народних певачица и данашњих “звезда“ ријалитија. Дакле, имамо људе који стасавају и који у себи носе оно најлошије из комунизма и неокомунизма (квазикапитализма, неолиберализма). Уместо Богу, људи се клањају идолима. Ако остане негативна селекција, садашње кадрове замениће управо ти људи. Тако су данашњи кадрови наследили комунистичке кадрове који су их створили. Ако се у наредним деценијама направи дисконуитет у односу на претходне деценије, ако створимо позитивну селекцију, створиће се услови за морални и сваки други препород.

Хришћанин је човек који иде ка Богу. Трагајући за Богом упознајеш и своју веру – не само у формалном смисли, већ суштину своје вере. Суштина хришћанске вере је у (личном) обожењу и – животу у заједници (са Светом Тројицом, са другим људима). Затим постајеш делатник – живиш у складу са својом вером. Када правих хришћана буде више у нашем народу обновиће се и Косовски Завет[8]. Косовски Завет сачуван је међу Србима као што је лик Божји сачуван у човеку после грехопада. Потребно је обновити Завет. Тада ће и морално стање у друштву бити боље. Повратак Косовском Завету је повратак Христу. Повратак Христу значи и повратак моралу и етици, љубави према ближњем. Свети Сава је отишао у манастир, постао монах и оставио путоказ за српски народ. Свети Сава следио је св. ап. Павла – “Угледајте се на мене, као и ја на Христа.“ (1. Кор. 11,1). Свети Сава је на тај начин свој народ упутио ка Богу, показујући да је све у Богу, а да је човек “кварљива роба[9]“. Србија слави дан Светог Саве као дан просвете, школски дан. Проблем је што мало људи познаје Светог Саву, његову веру, самим тим и Христа. “Христос је тај идеалан човек, кога људска просвета тражи као свој циљ, као свој смисао, као свој идеал[10].“ То не значи да, када говоримо о свакодневном животу у свету, не треба развијати природне науке, да се теорија еволуције избаци из школе. Бог је Други. У Богу су и други. У Цркви су и други. Љубити Бога значи љубити ближње, мислити на све људе и на сва бића и сву твар, а не само на себе и оно што долази из твог раз(ума) и стомака (телесних страсти). Бог је Љубав. Волети Бога значи волети људе, природу, сваки део Божје творевине. Христ је идеалан човек. Зато у православљу морал и етика не постоје ван аскетике, јер се хришћански живот схвата као духовни и телесни напор (вежбање), као подвиг који се постиже кроз аскетску борбу. Савлађивање греха може бити само свесно. То се заборавило. Дух Косовског Завета носио је устанике почетком 19. века. Међутим, временом, српски народ је све више прихватао дух Запада. Србија је тежила модернизацији на западни начин. Доситеј Обрадовић је напустио манастир, прихватио је западни рационализам. Доситеј је као и Лутер напустио манастир да би “спасао душу“. Срби су све више прихватали морал и етику Запада. Црква, која се после вишевековног прогона опорављала, није успела да упути народ у учења православне аскетике. Тада се створила неприродна и непотребна дихотомија између вере и науке (школства) – између верника и научника[11]. На примеру Светог Саве видели смо да православни хришћани немају проблем са науком и задовољавањем људских потреба у свакодневном (световном) животу. Посебно питање је шта су све људске потребе (о томе касније). Такође, однос СПЦ (православља) према науци и школству може се видети по томе што је (највећи српски просветитељ) Доситеј Обрадовић сахрањен у порти Саборне цркве у Београду; у плану је да се урна (највећег српског научника) Николе Тесле из музеја пренесе у Храм Светог Саве.

Хришћанин зна да је подложан греху и зато разуме смисао покајања. “Покајање је завет са Богом да ће се водити један нов живот.[12]“ Хришћанин се бори са страстима, побеђује сујету света и таштину. Страсти осуђивања, злурадости, суровости представљају породе гнева, мржње и злопамћења. “Ко је у срцу свом злопамтљив, није на путу покајања.[13]“ Хришћанин не показује људима своју врлину, да не би упао у гордост. “Надменост доводи до заборављања грехова.[14]“ “Свака врлина је крст. Разликовање добра и зла веће је од сваке врлине.[15]“ Смисао поста је самоконтрола и самодисциплина – у мислима, речима и делима, као и у јелу и осталим телесним и чулним насладама. Зато (прави) хришћанин није склон среброљубљу. Хришћанин тежи смирењу и само се Бога плаши. Не плаши се Бога зато што је Бог страшан и зато што ће га Бог казнити, већ зато што је Бог Љубав – сусрет са Богом ствара осећања која буде савест и раздиру душу грешника јер схвата своје грехе и има потребу за покајањем. Покајање је (и) емотивно стање. Покајање је дубока самоспознаја (интроспекција) – преиспитивање свих мисли, осећања, речи и дела имајући пред собом лик Христа као идеал. У Христу вреди само “вера која кроз љубав дела“ (Гал. 5, 6). Са расуђивањем које је “неупрљана савест и чисто осећање[16]“ можеш да улазиш у созерцање. У созерцању, молитвеном усредсређивању над надумним тајнама, можеш наћи оно “што око не види, и ухо не чу, и у срцу човеку не дође“ (1 Кор. 2,9). Тамо не важи етика закона – људска етика (етика рођена из људског ума после грехопада), тамо не важе закони природе после грехопада и “закони Нужности (Немогућности) која не слуша људска уверења (да је све могуће)[17]“.

Овај свет је свет настао после грехопада, духовна пустиња. Нема бежања из света – “рађајте се и множите“. Свет је део човека. Човек је део света. Свет је начин Божјег откривења. Тело је призвано да буде храм Божји. У манастире одлазе људи жељни Бога и општења са Богом, а не људи уморни од света, који беже од света. У манастире одлазе људи да би победили свет, да би се ослободили сујете света[18]. Нема аскезе (обожења) без победе над светом. Преумљење (метаноја) јесте одбацивање свог ја (ега), и сусрет са Лицем Другог. “Никада твоје добро не остаје само твоје, увек прелази на твоје ближње. Никада човек сам не спасава себе, кад спасава себе он и другима око себе свесно и несвесно помаже у спасењу… Само човек који је сав обожен може истински љубити свог ближњег… Љубав према Богу и ближњему – тежак рад, свети рад, непрекидни рад.[19]“ Преумљење је почетак пута који води до “мере висине раста Христове“. У молитвеној контемплацији монах зрачи ка свету преображавајући свет привлачењем божанских енергија[20]. Монах је свестан да су човеку (у свету, у историји) потребни стан и храна, само истиче да је човеку најпотребнији Бог[21]. Хришћанин у манастиру има један начин свакодневног живота, хришћанин ван манастира има другачији начин свакодневног живота. Нису монаси из манастира криви зато што је на почетку 21. века Срба далеко мање него што би требало да буде ако се има има у виду бројност у Средњем веку или на почетку 19. века, нити је то разлог појаве “беле куге“. Више аскезе (морала и етике на основу аскетског искуства[22]) међу Србима данас допринело би биолошком препороду[23]. Дакле, то не значи да сви треба да иду у манастир или да живе као монаси у манастирима. Бог се не налази само у цркви и манастиру. То значи живети са Богом, служити Богу, поштовати Божје заповести. Из вере рађа се молитва, из молитве рађа се Љубав. То је могуће и ако се живи у свету (света се “ослобађамо“ у срцу и уму). Постоје страсти које су дате од Бога и служе на корист. Само тако култура разврата може бити потиснута.

“Греховна повређеност духовне природе човекове појавила се најпре у помрачењу разума – ока душе. Грехом се разум наших прародитеља одвратио од Творца и окренуо твари, од богоцентричног постао егоцентричан. Грех тако дејствује на разум да овај из себе рађа и производи мисли грешне и зле и држи човекову мисао у кругу смртнога, пролазнога, временскога.[24]“

наставиће се…

---

[1] “Жички сабор“ је 1221. године отворен слављењем св. Равноапостолног цара Константина… У то време у тзв. Латинском царству, крсташке легије газиле су правни поредак успостављен у ‘Византији’. Свети Сава је на овај начин чувао успомену на равноапостолне цареве Константина и Јустинијана – православне кодификатора Римског права.

[2] Схоластичари су били и под утицајем персијског исламског философа Авицене, који је, опет, своју философију темељио и на аристотелизму и неоплатонизму.

[3] Протагора, Платон

[4] За време његовог живота крсташи са запада запалили су Цариград и масакрирали грађане, успоставили су тзв. Латинско царство, а Млетачка република постала је највећа поморска сила. Трговци из Млетачке републике данас су заборављени, али тада су били велика сила и одиграли су важну улогу у даљем развоју западне Европе (Западног римског царства). Корени европског банкарства (лихварства) и европске масонерије, европских невидљивих центара моћи, могу се наћи и у Млетачкој републици (после и међу Тевтонцима). Средњевековна Србија имала је трговачке односе са Млетачком републиком, роба са запада, из (северног) Јадранског басена, преко Србије (Пештерске висоравни) путовала је ка истоку и Цариграду… Такође, блиски односи са Млечанима одвијали су се и у Дубровнику, тада и српском граду (већину грађана чинили су Срби, а већину међу Србима католици), и једном од најважнијих трговачких центара Млетачке републике (касније, Цар Душан је даровао/изнајмио Дубровнику део територије, острво и полуострво).

[5] “Кад се, у доба латинског царства у ‘Византији’, појавила могућност да Српска Православна Црква буде схваћена као организација моћи (тј. као световна организација земаљског царства), Свети Сава се одриче чак и архиепископског престола, одлази у монахе и у Свету Земљу. То је зачетак Косовског Завета. Завет се утврђује монаштвом. Он је монашки, а не ратнички.“ Жарко Видовић: “Свети Сава и Римско право“, из књиге “Тајна светосавља“, приредио Бошко Обрадовић, Catena Mundi, 2013.

[6] Владика Николај о Светом Сави: “Он је био склон дубокој медитацији као оријенталац и био одлучан у акцији као западњак.“ (“Тајна светосавља“, Catena Mundi, 2013.)

[7] Зато многи тврде да је за Србе била боља турска окупација него да је Србија пала под окупацију Католичке цркве и Аустроугарске империје или да се дух Француске револуције проширио на Србију 100 година раније (рецимо да смо уместо Првог српског устанка имали јакобински устанак, односно, можда би Србија пре Русије имала своју Октобарску револуцију).

[8] Турска војска ушла је у Смедерево 1459. године, Црна Гора пала је под власт Османлија 1496. године, а пар деценија касније, у западној Европи, Еразмо Ротердамски 1516. године пише Paraklesis (Подстрек) – увод за издање грчког оригинала Новог Завета: “Поновно успостављање и ширење кршћанске вјере овиси прије свега од ова три људска сталежа: од владара и службеника који су њихови намјесници, од бискупа и њихових намјесника – свећеника, и на крају од оних који одгајају у узрасту када је човјек још увијек пријемчив за све. Ако би се ова три сталежа оставила своје уобичајене послове и од срца се ујединила у Кристу, зацијело бисмо за неколико година могли видјети како се појавио неки нови, како Павао каже, гнесион (изворни, прави) род кршћана, који неће Кристову филозофију објављивати само путем обреда и тврђења, него својим срцем и свеукупним животом. Пуно брже би непријатеље имена кршћанског привукли вјери у Криста тим оружјем, него пријетњама и силом. Јер ако и ујединимо све силе обране, ништа неће бити моћније од Истине саме.“ http://pescanik.net/2012/04/paraklesis/

[9] Наравно, не заборављајући оно добро у човеку; не заборављајући оно што човек може да добије кроз веру; у човеку је сачуван лик Божји. Ту се православци разликују од протестаната.

[10] Свети Јустин Ћелијски

[11] Из те дихотомије развиле су се дубље поделе у народу, те су се средином 20. века присталице “научног социјализма“ насилним путем обрачунале са православним верницима. Дух тог времена и даље траје, универзитети и институти остали су места унутар којих атеисти владају и где се верници углавном исмевају и потцењују.

[12] Свети Јован Лествичник, “Лествица“, V

[13] Свети Јован Лествичник, “Лествица“, IX

[14] Свети Јован Лествичник, “Лествица“, XXII

[15] Свети Исак Сирин

[16] Свети Јован Лествичник, “Лествица“, XXVI

[17] (Нео)егзистенцијална философија устаје против закона Нужности-Немогућности.

[18] Није свет крив за пад у грех, змија је створена добра, као и дрво познања добра и зла.

[19] Свети Јустин Ћелијски

[20] Свети Агатон: „Желео бих да нађем губавца, па да узмем тело његово и дам му своје.“

[21] “Ми живимо заједно, али свако умире сам и смрт је врхунска самоћа… Која деца ће нас спасти? Телесна кроз васкрсење тела или духовна кроз бесмртност душе? Да нису можда она у суштини међусобно контрадикторна?“ Мигел де Унамуно – “Агонија хришћанства“, Clio, Београд, 2000.

[22] Пошто аскете најбоље знају цену борбе са ђаволом.

[23] Аскете у целибату једна су врста сексуалне мањине са којом се већина неумесно шали, која се маргинализује… Данас је за већину сексуално активних људи целибат несхватљив и одбојан, и оне који су се замонашили, или људе који су одлучили да један период не буду сексуално активни зато што су се посветили духовном усавршавању и покајању, сматрају ненормалним, говоре да то није здраво, да није природно, итд. То раде подједнако и хетеросексуалци и хомосексуалци(?). Не могу да прихвате другачијег од себе! Већину сексуално активних грађана чине они којима је целибат несхватљив и непотребан, а Србија има проблем са наталитетом, са насиљем међу децом, итд. Како, зашто?

[24] Свети Јустин Ћелијски

————————————————————————

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (2. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (3. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (3. део)

Никола Варагић

.

ПРОМЕНА СВЕСТИ (3. део)

.

Покајање

 

  

Покајање може да дође кроз генерације које долазе – кроз људе који нису били пионири, који се нису образовали у комунистичком систему и који нису насели на пропаганду “new age“ идеолога. Покајање може да дође кроз нову елиту – која неће бити бирана од стране припадника и у којој неће бити идеолошких наследника КПЈ, ЈНА и УДБ-е. Покајање може да дође кроз (нову) генерацију православних Срба који добро познају своју веру – Христово учење. Такође, који добро познају и све лоше стране (поменутог) комунизма, затим, (неолибералног) капитализма, национализма (етнофилетизма) и народњаштва (негативне стране патријархалне културе). Покајање је промена свести која је потребна нашем народу и нашем друштву.

Покајање није само – окајавање греха (нпр. ако сте нешто лоше урадили другом човеку). Покајање је и – познавање вере. То је разумевање грехопада, гордости, егоизма, разумевање наследности греха, то је пут обожења, то је вера у Спаситеља. Покајање је и – спознавање себе. Не постаје се грешан само због учињеног дела, грех чини и онај ко у мислима има више “љубави према свету“ него према Богу, ко у мислима крши Божје заповести.

Сунце сија и добрима и лошима. Ко је толико безгрешан да сме да баци камен на грешника? Постоји хиљаду разлога зашто Бог допушта да праведник страда, а грешник да живи дуговечно и угодним животом. Сваки човек је “посебан случај“ – чудни су путеви Господњи. Некада је “праведник“ само за неке људе праведник, и некада је “грешник“ само за неке људе грешник. Нема безгрешних људи. Постоје људи који су се покајали, или су на путу покајања. Постоје људи који не осећају потребу за покајањем, или не знају шта је покајање. Христ је дошао да позове грешнике на покајање, а не да суди свету. Покајање је супротан пут од пута којим води гордост. Покајање је поправљање пута који води ка Богу, повратак Богу. Покајање води ка савлађивању страха од “самовоље“ Бога. Покајање је излаз из нихилизма, суочавање са “страхом од Ништа“. Покајање води ка Апсурду (апсурду за људски разум, математичку логику). Покајањем губиш своје ја, и добијаш (опстаје) твоје ја. Нестаје егоизам, настаје Личност, идеш путем обожења. То је суштина хришћанства, православне и светосавске вере. За православне хришћане – обожење је циљ човековог постојања (да постане савршен као што је Бог савршен).

Победа над грехом је победа над смрћу и злом. Почетак зла и смрти, односно греха, је гордост (самољубље, егоизам). Ђаво је хтео да се изједначи са Богом. Анђели својом сопственом силом не могу творити чудеса. Бог је једини творац чудеса.

Постоје људи који не верују у Бога и анђеле, атеисти који су упознати са садржајем Библије, површно познају хришћанско учење, те су приметили да су хришћани “оцрнили“ “палог анђела“, што сматрају неправдом и стају у одбрану “палог анђела“ (иако не верују у анђеле, у таква духовна бића). За такве, Адам и Ева нису починили грех када су пробали плод са дрвета познања добра и зла. Они величају тај чин, када је прекршена Божја заповест, устају против “самовоље“ Бога, у Његовој “самовољи“ виде нешто демонско, а у кршењу Божје заповести херојско дело.

У почетку све беше добро; Бог је првим људима дао све плодове, осим једног, са дрвета познања добра и зла. Адам и Ева живели су у рају. Први људи живели су рајски, као богови, у јединству са Богом. Све би тако остало да Адам и Ева, користећи своју слободну вољу, нису прекршили Божју заповест и окусили јабуку са дрвета познања добра у зла. За поменуте атеисте (философе-рационалисте), и неке (чак и “хришћанске“) мистике (а све антихришћанске окултисте), тај тренутак је значио пут у слободу. По њима, човек се “ослободио“ “самовоље“ Бога. “Пали анђео“ је хтео да људи служе њему уместо Богу. Мрзео је људе зато што служе Богу. Људи су знали шта је добро, а шта зло – Ева је знала да је смрт казна ако се узме плод са дрвета познања добра и зла. Дрво познања, као и змија, створени од доброг Творца, беху, сама по себи, добра. Зло се појавило у свету после настанка света. Зло није споља унесено, настало је у човеку. Змија је била оруђе ђавола који је, из зависти према Богу и људима, Еви предложио да прекрши Божју заповест. Адам и Ева драговољно су прекршили Божју заповест, у свом паду учествовали су својом пуном слободом. Први људи пожелели су да живе “као богови“ помоћу ђавола, а не Бога. Демони су, први, одбили да се покоравају Богу и да Му буду верни. Тако су прародитељи својим грехом увели ђавола у свој живот. Последица греха је смртност. Дошло је до искварености људске природе, и не само људске природе, већ све твари. Адам и Ева нису љубили Бога свим срцем својим, нису љубили ближњег свог, тј. један другог, што је искористио ђаво и преко змије их наговорио да прекрше заповест, те су они изгубили своју бесмртност. Тако је ђаво успоставио закон греха и смрти. Одмах се појављује и склоност ка лажи – Ева криви змију, Адам Еву, па и Бога који му је дао. Затим имамо причу о Каину и Авељу (или о блудном сину у Новом завету). Свет је постао несавршен, у таквом свету нема савршене слободе, природа се не може узвисити после пада, у смртном телу не може се достићи потпуна духовна савршеност. Лик Божји није био потпуно уништен (чак и у демонским дубинама, у највећој тами); Бог је људима кроз своју Реч дао силе да могу живети светим животом. Христ је дошао у свет да обнови лик Божји у човеку. Потомци палог Адама од рођења живе у греховном стању природе. Зато су сви људи, као потомци палог Адама, подложни греху. Сви осим Господа Исуса Христа, истинитог Богочовека, савршеног Бога и савршеног човека, у коме су Божанство и човечанство сједињени у једну Ипостас, у једно лице, и који се међу људима појавио у обличју слуге. Речима “Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ Христ представља оно што је људско – присваја наше, људско, лице. Анђели не знају тајну Исуса Христа (анђели не знају тајну искупљења, не могу да завире у срца људи). Бог Логос оваплотио се у телу.

Свезнајући Бог предвидео је да ће воља сваког од нас, потомака палог Адама, бити слична вољи Адамовој (зато одмах међу Адамовим потомцима имамо случај са Каином). Данашња генерација људи не подлеже смрти због прародитељског, већ сопственог греха. Постати по подобију Божјем зависи од наше воље. Боголика душа унакажена је грехом. Зато нема праведника који нема неки, макар и мали, грех. Зато је важно покајање. Познати су случајеви светих отаца, који су били признати као живи свеци, случајеви монаха који су провели деценије у келији – сваки дан по цео дан у молитви и покајању, који су се покајали и за мале грехе које су починили као мала деца у дечијој невиности, и због мрава којег су случајно згазили или паука ког су убили, и као монаси моле се за све људе – који су и даље осећали потребу за покајањем, радили су то ревносно и искрено као и на почетку свог монашког живота. Толико је дубоко наше отпадништво од Бога. Толико је дубок понор. За неког човека тај понор је самољубива гордост – егоизам, преувеличано ја, када умисли да је он сам бог, па почиње да схвата да је мањи од мрава све док је далеко од Бога… За другог човека схватање колико је дубок понор може бити спознаја колика је несигурност у себе – без свога ја, неизграђена Личност, па са тим повезано стање нихилизма, вера у Ништа која се показује као страх од Ништа, односно “космичка“ усамљеност, живот без смисла и циља… За трећег је то схватање колико је грешан, колико је срце испуно мржњом и колико је зла починио…

Бог чува човека, чува људски род, држи у постојању и одржава у трајању свој створени свет. Божја заповест била је васпитач за душу (драговољно и покорно се покоравати Богу, који је Љубав, који је Логос) и обуздивач у наслади (човек је имао на располагању све рајске плодове осим једног – Бог је човеку дао да влада свиме што је у свету, да осветљава пут свој твари). “Потребно је било (зато Бог није спасао прве људе одмах по паду у грех) да људи као разумна-слободна бића осете свим бићем својим гадост греха и ужас смрти, да осете немоћ своју и развију у себи чежњу за Спаситељем и спасењем.[1]“ Наследна греховност се од Адама преноси на све људе путем физичког зачеће и рађања. Такође, Адаму и Еви била је позната “тајна искупљења“, тј. да ће се Месија-Спаситељ родити од жене (Бог се оваплотио кроз Нову Еву – Пресвету Богородицу), и тако победити грех и смрт. Треба се суочити са палим Адамом у себи. Смисао поста је самоконтрола и самодисциплина (не само у јелу, већ, пре свега, у мислима, речима и делима).

Духовни живот не припада закону смрти. Личност не настаје у космичком стварању и не подлеже космичком распадању (законима еволуције). Личност остаје ван граница било којег психо-соматског и социјалног контекста. За православну аскетику важан је садржај искуства из садашњости, садржај искуства човека “овде и сада“, а прошло искуство се појављује као навика. У православљу морал и етика не постоје ван аскетике, јер се хришћански живот схвата као духовни и телесни напор (вежбање), као подвиг који се постиже кроз аскетску борбу (аскете су подвижници). Унутрашњи живот подвижника је у сталном покрету, динамичан, увек “овде и сада“. Сваки човек је непоновљива и јединствена личност. Адам и Ева нису живели без свог ја у рају, пре пада. Мноштво људских личности (ипостаси) има заједничку природу исто онако као што заједничку природу имају три личности (ипостаси) Свете Тројице – “међу њима не постоји никакав размак нити отуђеност, већ само разлика ипостасних својстава.[2]“

Можда неко искрено тежи Богу, али све док је у њему јача “љубав према свету“ у односу на љубав према Богу, тај не може спознати Бога, није упознао себе, није се суочио са демонским у себи. Њега су демони завели. Њега не воде анђели. Воља (“снага жеље“) и осећање, као природне енергије личности, формирају позитивни или негативни садржај искуства. Несвесно није објективна реалност. Савлађивање греха може бити само свесно[3]. Савест је највиши облик свести[4]. У тајну људске личности најдубље су проникли Свети Оци. Они су најбоље схватили духовну страну личности, која се разликује од душевно-телесне стране, са којом је дубоко повезана. Они су (сви прави подвижници) најбоље спознали цену борбе са ђаволом. Учења Светих Отаца најверније преноси Православна Црква. Страсти осуђивања, злурадости, суровости представљају породе гнева, мржње и злопамћења. Не судите и неће вам се судити. Не показуј људима врлину своју, тако ћеш избећи да упаднеш у гордост. Страст је слабост душе. Против сваке страсти постоји супротна јој врлина. Постоје и страсти које су дате од Бога и служе на корист. Мудрац је онај који се боји Господа. Где преовлађује страх Божји, тамо влада и смирење, Бог се насељава у таквој души. Ничега се не плаше они који се боје Бога. Све што у вама буди радост потиче од анђела. Ништа не можемо урадити без Божје благодати. Човек није способан да сам победи грех. Бог сваком човеку даје анђела да га чува не спутавајући његову слободу[5]. Анђели припомажу људе на путу добра и спасења. То су добри анђели, непокретни на зло дејством Божје благодати, поседници и преноситељи светости и светлости Божје. Бог не присиљава покрете наше воље. Грех је чин воље, а не део људске природе. Поменуто је да човек није од почетка био грешан. После пада нису сви људи подједнако грешни. Чак и у стању грехопада човек може да чини добра дела – није људски род “штеточина“ која уништава саму себе и живот око себе (планету Земљу). Бог помаже људе када иду на ка добру, а оставља их саме када иду ка злу. Поново, некада Бог допушта да праведник страда[6]. Христ је позвао и највећех грешника на покајање. Овај живот није време коначне награде или коначне казне.

*** 

“Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан.“ (Мт. 10:37)

Хришћанин се не постаје лако. Нису сви клирици прави хришћани. Свештеник мора бити достојан свог звања да би му верник пришао и исповедио се[7]. Прави хришћани су и на врхунцу хришћанске цивилизације били мањина[8]. Хришћани ће остати мањина до краја света. Велики број оних који се изјашњавају као хришћани не зна или се грози када чује наведени цитат из Светог Писма (“зар није хришћанство љубити ближњег, како сада да не љубим мајку или кћер, или, да љубим невидљивог Христа више него њих?“). Или, када чују да је Христ дошао да донесе мач, а не мир, питају се: како сада мач, а овамо “окрени и други образ“? За такве, ближњи није и – незнанац. Зато многи лако упадну у замке, на пример, етнофилетизма (национализма). Са друге стране, када сам код овог примера, прави хришћанин није космополита који не мисли на свој народ, који се однародио од својих, који је заборавио на своју породицу и претке, јер он “воли цео свет и све људе“.

Да ли је хришћанин онај коме смета што ће на небу бити велика радоста због грешника који се покајао, због “црне овце“ која је лутала и грешила? Да ли је хришћанин онај ко се не радује таквом грешнику, па био он и заклети непријатељ на земљи? Да ли би се љутио на њега (и Бога) као што је Каин био љут на свог брата? Зар Христ није рекао да се и непријатељ љуби? Хришћански је праштати покајнику. Грешника треба позвати на покајање. Можда је тај грешник онај због којег ће бити већа радост на небу када се покаје него због сто праведника или “религиозних зависника“ који нису имали разлога за кајање[9]. Нико не може да зна шта се дешава у људском срцу, посебно у тренутку смрти, када је човек сам пред Богом. Зато је покајање средство за препород и уздизање људи – побољшање животних услова у овом, и спасење у загробном животу. Хришћанин не подсећа човека који је грешио па се покајао какав је био пре покајања. Када би се Каин покајао, Авељ би му опростио[10].

“Религиозна зависност нема ништа заједничко са истинском вером у Христа. Њу одликује потреба да се одговорност за свој узајамни однос са Богом пренесе на јаког учитеља… да би избегао ту одговорност. При таквој уцерковљености човек је мотивисан ‘од’ а не ‘ка’, он тражи бекство од ђавола а не кретање ка Христу… У религиозном животу такав човек тражи могућност да сатера себе у тесне оквире формалне религиозности, то јест, оне која се ослања на форму, уместо да, по Апостолу Павлу, задобије слободу у Христу[11].“

Некада се не зна да ли су гори незнабошци и богоборци или “религиозно зависни“ хришћани склони “формалној религиозности“. Оно што је њима заједничко јесте (не)поверење које имају у свој ум, разум. Богоборци су управо због тога богоборци, а “религиозно зависни“ не могу да направе тај “покрет вере[12]“ ка слободи у Христу (значи, ка повратку Богу). Први су склони служењу ђаволу, други више верују у ђавола него у Бога, односно, за све што је, по њима, зло у њиховим животима, криве ђавола. Људи некада не разликују демоне и анђеле. Демони се некада крију иза “добра“ (добро које је добро јер нам је тако рекао наш ум, и наше земаљско ја). Бог и анђели некада искушавају човека па он помисли да га ђаво куша. Даље, неко може (мистик, пре свих) да током трагања за Богом и упознавања себе (тражећи одговор на питање “Ко сам ја?“) сусретне и духовна бића која ће га убедити да демони не постоје.  Међутим, то и даље не значи да духовна бића која среће нису демони.

Личност не постаје онај ко нема своје мишљење, коме је увек важније мишљење другог па се стално прилагођава мишљењу другог. Такви су неофити или зилоти према одређеним свештеницима или учитељима које слушају без изграђене критичке свести, без разумевања суштине вере, поштујући и следећи само “етику закона“ и “идеалистички нормативизам“. Такви су другосрбијанци[13] који не смеју ништа да предузму ако се то не свиђа Хрватима, муслиманима, Албанцима, Западу…  те су смислили “политички коректан говор“ и често као некоректан говор или “говор мрже“ означавају оно што је српски интерес, што је Србима свето, зато што се то другима не свиђа. Тада говоримо о колективизму, психологији масе, “инстиктима стада[14]“ и робовском менталитету, а не о саборности и заједници слободних људи, односно заједници Личности, како треба да буде.

наставља се…

_____________________________

[1] Свети Јустин Ћелијски: “ДОГМАТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ“, доступно као и друга његова дела на сајту Светосавље.орг

[2] Символ вере – догма о Светој Тројици: “Верујем у једног Бога у трима Лицима: Оца, и Сина, и Светога Духа, раздељивог у смислу личних својстава, а нераздељивог по суштини… не сливајући Ипостаси нити раздељујући суштину… јер су сједињени раздељиво и раздељиви сједињено… Бог је Отац, Бог је Син, Бог је и Дух Свети, па опет нису три бога него један Бог…“

[3] “Хришћанство и психологија у 21. веку – духовничка и духовна помоћ оболелима душом (Игуман Евменије, Пол Виц, Сет Фарбер)“, приредио Владимир Димитријевић, Православно мисионарска школа при храму Александра Невског, Београд, 2005.

[4] “Свест постаје сила једино тада и само утолико уколико поседује унутрашњу снагу, то јест уколико се може оправдати начелом. Свест прихвата апсолутно начело као такво ако и само ако, оно у потпуности собом одређује свест, тако да није могуће постојање било каквог изолованог, појединачног садржаја свести по себи, већ сваки одговарајући начин припада том начелу, које је апсолутно.“ – Павле (Павел) Флоренски: “С ону страну визије“, Службени гласник, Београд, 2008.

[5] “Слобода коју људи имају не смета промислу Божјем, нити промисао Божји смета слободи.“ Свети Јустин Ћелијски (Догматика Православне Цркве)

[6] Један од много разлога може бити да праведник не падне у гордост.

[7] Добар пример, у негативном смислу, долази из Лазаревца. Тамо је прошле године настала група грађана Свети Сава која је покренула борбу против нарокодилера у свом градићу. Сви медији су о томе известили. Због назива Свети Сава многи су ту групу повезали са СПЦ. Затим се у медијима појавила вест да локална црква у Лазаревцу нема везе са тим удружењем, локални свештеници молили су новинаре да их не доводе у везу са њима и да су у страху од наркодилера, јер “имају своје породице“! Очигледно, свештеници су недостојни свог позива, више се плаше наркодилера него Бога, нису сведоци вере. Како таквом свештенику приступити ради Свете тајне исповести? Са друге стране, имамо доста светлих примера међу свештенством СПЦ. Или примери из других, много тежих, времена. Рецимо, Свети ђакон Авакум Београдски. Да су свештеници из Лазаревца били заједно са ђаконом Авакумом у турском затвору, да ли би носили свој колац на губилиште, или би се попут игумана Генадија потурчили и променили име? Колико је таквих свештеника сада у СПЦ после 70 година деловања комунистичке тајне полиције, који се више плаше удбаша него Бога? Колико је бивших високих функционера КПЈ пришло неком свештенику или епископу достојног свог знања, ради Свете тајне исповести?

[8] О овој теми више у наставку.

[9] “Јер није споља, не долази из даљине да бисмо му могли умаћи. У срцу нашем станује Крик и виче. ‘Спали своју кућу!’ виче Бог. ‘Долазим! Ко има кућу не може да ме прими. Спали своје идеје, уништи своје расуђивање! Ко је пронашао решење не може ме пронаћи. Волим гладне, немирне, бескућнике. Они вечито мисле на глад, на побуну, на пут бескрајни – на Мене! Долазим! Остави своју жену, своју децу, своје идеје и следи ме. Ја сам велики Бескућник. Следи! Гази преко радости и преко туге, преко мира, преко правде, преко врлине! Напред! Уништи ове идоле, уништи их, јер у њих не могу стати! Уништи и себе да бих ја прошао!’ (…) Мушки прихватимо нужност. Извукли смо ратнички згодитак, стегнимо каишеве чврсто, наоружајмо своје тело, срце и мозак! Заузмимо свој борбени положај. Рат је законити вођа овог времена. Данас је једино ратник здрав и честит човек. Зато што једино он, веран великом духу нашег времена, рушећи, мрзећи, желећи, следи савремено наређење нашег Бога.“ Никос Казанцакис – “Аскеза“, Рад, Београд, 2001. Када је Казанцакис сазнао да су његови романи стављени на црну листу реаговао је: „Комисији за Индеx у Ватикану упутио сам телеграфски Тертулијанову реченицу ‘На твој се суд, Господе, позивам’. Упућујем исту реченицу и православној Цркви! И додајем ово свим нашим фелама митрополита и деспота: ви сте ме проклели, а ја вас благосиљам. Желим да ваша савест буде једнако чиста као моја, да будете једнако морални и религиозни као што сам то ја.“

[10]  Николај Берђајев (“О Човековом позвању“, Цептер ВБ, Београд, 2000): “Нову хришћанску свест брину јеванђељске речи о паклу… Морална свест је почела од Божјег питања: ‘Каине, где је брат твој Авељ?’ оно ће се завршити другим Божјим питањем: ‘Авеље, где је брат твој Каин?’“ Да ли ће се Каин покајати?

[11] Игуман Евменије

[12] Серен Кјеркегор

[13] Они су, наравно, убеђени да су личности и да поштују све људе као себе самог (своју личност).

[14] Фридрих Ниче

——————————————————

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (2. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (2. део)

Никола Варагић

.

ПРОМЕНА СВЕСТИ (2. део)

(”Изгубљена” генерација)

.

У последњих 70 година Србија није имала десничарску владу. Једина влада, која је у некој мери била десничарска[1], била је влада из средине прве деценије 21. века, дакле 60 година од увођења комунизма и то је била коалициона влада у којој су се више питали неолиберали и комунисти, без чије подрше у скупштини и не би било те владе. Та влада је кратко трајала. Питање је и у којој мери се ДСС уопште може звати десничарском странком. Не због написаног програма, већ због људи који је предводе. И ту странку предводи генерација пионира, они који су одрасли за време титоизма, дакле “инфицирани“. Зато за председника ДСС говоре да је “спор“, а да су остали само “салонски интелектуалци“, зато ДСС није допринела ширењу предузетничког духа и грађанског активизма. Само они који не познају православље могу овакав менталитет доводити и са хришћанством, које никада није одрицало “тело“ како мисле они који мисле да знају о хришћанству, те та “спорост“ није хришћанска одлика, већ долази из менталитета насталог за време комунизма. Исто важи сада за СНС. И СНС, као ДСС после 2000. године, на власти је у коалицији са странкама левице и националних мањина, са либералима и неолибералима. СНС сада спроводи програм ЛДП и зато има подршку ЛДП. Сви заједно коче сваку могућност за реформама (нпр. бирократског система). Током деведесетих оснивачи СНС били су у власти заједно са СПС и Југословенском левицом. Њих је створила УДБ-а[2]. Између владе ДСС и владе СНС, на власти су били ДС, СПС и неолиберали (од 2008. до 2012. године). СПС поред периода од 1990. односно 1945, после 2000. на власти је од 2004. до данас (2014.). Међутим, овакве чињенице ништа не значе делу национал-комуниста и скоро свим либерал-комунистима[3] који ће за све лоше у Србији оптуживати СПЦ, православне хришћане и “четнике“[4].

Закључак је да је Србија још увек тоталитарна комунистичка држава. Српски неокомунисти желе да уведу Србију у тоталитарну либерал-социјалистичку или национал-социјалистичку Европску унију (нама, православним Србима, потпуно је свеједно да ли ће превласт унутар федералне ЕУ имати, рецимо, сорошевци или немачки националисти[5]). Мисле да ће тако потећи “мед и млеко“, желе да се врате на тај начин у “срећно детињство“, потребно им је да о њима други брину, овог пута неки ЕУ комесари[6]. Они који су за ЕУ очекују да ЕУ реши све проблеме Србије. Они који су против ЕУ очекују да неко други извуче Србију из кризе (Бог, Русија, Кина….) или чекају да Запад пропадне (док Србија нестаје). Дакле, говорим о делу српског народа у Србији који је сада “владајућа генерација“, који од 1990. до данас чини већину у бирачком телу, и посебно о владајућој елити, унутар које више од две трећине припадника припадају генерацији пионира, бивши су чланови или потомци чланова и високих функционера КПЈ, ЈНА, УДБ, бивши или још увек марксисти, говорим о владајућој елити унутар које су атеисти и даље већина (нпр. у САНУ, на универзитетима…).

Међу Србима који су на попису сврстани међу православне хришћане има и атеиста. То доказује поменуто истраживање да се две трећине осећа као “социјалиста у души“. То доказује да су традиоционалне вредности нестале и да две трећине људи живи животом неолиберала, животом у коме је све дозвољено и све треба пробати у овом животу јер је један једини. Међу (православним?) атеистима има оних који поштују православне обичаје јер су српски обичаји, али не верују у Бога, у анђеле, за њих су бибилијске приче легенде, обична митологија, итд. То су у већини национал-комунисти или стаљинисти, који сада, као социјалисти или напредњаци, славе славе и децу крсте у цркви. Постоје атеисти који не желе да имају било какав контакт са СПЦ, религијом и традицијом. То су либерал-комунисти или лењинисти. Затим, имамо агностике. Међу њима има оних који мало више и оних који мало мање поштују СПЦ и православну традицију. Имамо и оне који верују у Нешто. Они се придржавају традиције, али површно. Они се венчавају у православној цркви, око врата носе крст на ланчићу, али имају урађене наталне карте, отварају тарот, у многим стварима слажу се са фројдовцима и дарвинистима, верују у реинкарнације, итд. У овој групи могу да се нађу и они који се јавно изјашњавају као атеисти, који у себи нису до краја рашчистили да ли верују у Нешто или Ништа. Зато је могуће да атеиста истовремено буде и окултиста и да слави славу због традиције. Ту су, међу Србима, и “православни пагани“ или само “пагани“[7].

Од две трећине Срба који се на попису изјасне као православни хришћани, половина су атеисти или агностици, или нешто треће. Унутар те половине, половина поштује (и ово треба нагласити – својевољно, потпуно слободно, без притиска СПЦ) православну традицију. Са друге стране, унутар половине православних хришћана коју чине искрени верници, добар део је током одрастања и живота прихватио “социјалистички“ менталитет и стекао навике које су се усталиле током комунизма (нпр. радне навике оних који су радили или раде у државној служби и јавним предузећима, полицији и војсци).

Као што су у заблуди они који мисле да знају више о православљу када мисле да је хришћанство против “тела“, да је за хришћанина “тело затвор за душу“, па из тога изводе разне теорије и закључке, тако су исти у заблуди када се ради о хришћанском односу према радницима и раду или природи. Да ли је СПЦ креирала процес приватизације? Ко је издао раднике у току транзиције? Да ли су то урадили либерал-комунисти као неолиберали и национал-комунисти као тајкуни? Ако су неокомунисти владајућа елита, која контролише све медије, јасно је ко је стајао иза издаје радничке класе, иза процеса приватизације, успостављања неолибералног капитализма, тј. “слободног тржишта“ које постоји само за владајућу елиту (тајкуне који финансирају странку и политичаре који имају своја приватна предузећа) и “стране инвеститоре“ (за све њих, истовремено, једино важе и принципи државног интервенционизма). Колико су се радници (и синдикати) за последње две деценије бунили? Ко данас води коморе и удружења привредника и предузетника у Србији? Ако неко донира новац Цркви (и добије признање од СПЦ), ако за себе каже да је православац, док истовремено учествује у корупцији током приватизације, не брине о грађанима, радницима и животној околини, финансира странке на власти, да ли је такав човек хришћанин? Како се догодило да радници који су стварали самоуправни социјализам, који се и данас радо сећају како су радили у својим фабрикама, које су биле, како они кажу – њихове, после 1990. године све то забораве, да тако лако препусте своје фабрике? Да ли се оправдање може наћи само у ратовима и санкцијама, у томе што је један део тих радника прешао у православље и почео да слави славе? Да ли је хришћанин онај који не верује у Бога, у Христа, у Свети Дух, који не верује у Васкрс тела и душе? Колико је мало оних који данас у Србији познају хришћанство, до које мере је Србија антихришћанска, без обзира што се више од две трећине Срба изјашњавају као православни верници, показује се и види се голим оком свуда око нас: Србија је међу најпрљавијим државама у Европи – смеће се баца свуда, папири и кесе поред аутопутева, реке су загађене разним отпадом и баца се смеће у сваку реку… Ова срамота је настала у времену после Другог светског рата, када су комунисти прогласили да је “Бог умро“ – Србију су испрљале генерације пионира, титоиста, они који су носили штафете, ишли на кафу у Трст и куповину у Солун. Ту видимо “еманципацију“ на делу. Највећи број грађана ове државе, од национал-комуниста преко либерал-комуниста све до правих верника, прошао је кроз васпитни и образовни систем Комунистичке партије Југославије. Та ружна навика бацања смећа где год се стигне наставља се и на нове генерације, јер се млади угледају на старије. И то је тема овог текста, како то прекинути, како променити свест и упознати Христа.  

Да ли вреди помињати покајање? Да ли путем покајања можемо доћи до промене свести? Тако би требало да буде. Али, овој владајућој елити, овој “изгубљеној генерацији“, не вреди помињати покајање. Они се неће покајати. До покајања може доћи само код неких појединаца, као што је током претходних деценија било изузетака и оних за које не важи све ово што сам писао о генерацији пионира.

Утицај СПЦ на токове у друштву током претходних 20 година јесте растао. Са тим утицајем расла је и одговорност СПЦ за стање у друштву. И СПЦ воде људи који су већи део свог живота провели у комунистичком систему. Очигледне су последице тог времена, по СПЦ. Међутим, данас половина становника ове државе припада православној вери (сада је небитно да ли као искрени верници или само кроз поштовање традиције и формалну религиозност, сви то раде слободно и добровољно). Ако стварамо Србију као демократску државу, то се мора поштовати – половина од укупног броја грађана, која плаћа порез, жели да се њихова верска права поштују (ако рачунамо вернике који нису православни хришћани, тај број је већи). Са тиме расте и одговорност СПЦ. Стога, да овај текст пишем 2034. године, а да је стање у држави и даље овако лоше, онда би далеко већа одговорност била на СПЦ. Критика би ишла, у знатно већој мери, и ка верницима (посебно онима који су део владајуће елите) који нису “социјалисти у души“, који не гледају са носталгијом на СФРЈ, у којима нису превладале страсти које носи култура потрошачког друштва – који су прави верници, дакле, сведоци вере и делатни верници[8]. Са таквим верницима не може ни СПЦ да буде оваква каква је данас. Прво, такви верници би постајали и клирици и мењали би СПЦ изнутра. Друго, хришћанска саборност није исто што и “демократски социјализам“. Данашњи клирици (епископи) и верници (посебно унутар владајуће елите) под већим су утицајем неокомуниста и комунистичке традиције, него обрнуто. 

Од времена Немањића и Косовског боја међу Србима делују силе против Христа, које су често (биле) знатно јаче. Тако је било пар векова под окупацијом. Период од Устанка и ослобођења до настанка Југославије може да се означи као период када православље (хришћанство) није било у дефанзиви, међутим, не може се говорити о доминацији над неправославним. Срби су тада почели да иду путем Доситеја Обрадовића – из манастира, а не путем Светог Саве – ка манастиру. Логичан след јесте настанак прве Југославије, када почиње доминација масонерије и “царства разума“, и настанак друге Југославије, са доласком комуниста и коминтерноваца. После распада СФРЈ дошло је до повратка православљу, али, као што сам описао, и даље доминирају неокомунисти и комунистичка традиција, коју преноси генерација пионира[9].

Сада, почетком 21. века, повратак православљу је у току. Томе доприносе и национал-комунисти тиме што, ако ништа друго, не прогоне православне хришћане[10], а добар део и поштује православну традицију и учи себе и своју децу православним обичајима. Такође, доприносе и либерал-комунисти тако што дају пример како изгледа друштво без Бога, како изгледа нихилизам на делу. Да ли ће за неколико деценија владати брадати четници са камом у руци? Неће. Доба комунизма и СФРЈ донело је и неке добре ствари, наравно да није све било црно. За православне то доба је користило за преиспитивање и сагледавање грешака, и утврђивање у вери (како за оне који су остали у Србији/СФРЈ тако и за оне који су избегли на Запад). Како време буде пролазило, слично ће и комунисти и неокомунист гледати на период СФРЈ, далеко више критички, чувајући оно најбоље. Не могу се злочинци из деведесетих повезивати са рехабилитацијом равногораца и ту успостављати веза и да се истовремено “превиди“ да комунисти нису одговарали за злочине после рата и да се не види веза између злочина удбаша после 1945. са злочинима парамилитарних структура из деведесетих, које су створили удбаши. Ако тврдим да су разни Шојићи и “криминалци, ратни профитери, силеџије, покварењаци и убице, оперважени идиотским, профитерским национализмом и ужасавајућим простаклуком и баналношћу естраде, таблоида и ријалитиа“ производ КПЈ, ЈНА и УДБ-е, односно васпитања и образовања које су стекли у СФРЈ – да су они последица комунистичке и атеистичке идеологије и тоталитарног система; ако, са тим у вези, питам какви су то радници који су стварали самоуправни систем који су тако лако предали своје фабрике; ако питам какве су то биле породичне вредности и каква је то солидарност владала међу људима (“братство и јединство“) ако се породица тако брзо распала, ако је нестала солидарност међу људима, ако су неки постали звери током ратова – не могу да не питам и – какав је то систем био пре Другог светског рата[11] када се тако брзо распао и када су комунисти тако лако дошли на власт и успоставили свој систем[12]? Када то питам, онда морам да се питам: какав је систем био пре Првог светског рата када су Срби одлучили да након рата стварају Југославију, да се окрећу идеологији “new age“ покрета и да се утапају у непостојећу југословенску нацију[13]? Колико су тада Срби били укорењени у православљу, колико су били хришћани[14]? Да идемо даље у прошлост[15]?

Ми, данашњи Срби, који живимо у 21. веку, не можемо за све невоље да кривимо Османлије. Не можемо више да кривимо ни Ватикан, усташе и Немце. Све мање можемо да кривимо и комунисте[16]. Нато алијанса поседује моћна оружја, али нема оружје којим може контролисати срце и ум човека. Ђаво је кушач – демони могу наводити људе на зло, али их не могу приморати на зло без њиховог пристанка. Исто тако анђели не могу приморати човека да чини добра дела. Бог ће људима оставити путоказе, помоћи ће онима који иду путем добра, али неће приморати човека да иде путем добра. Све је на човеку и његовој слободној вољи.

Не треба нам истрага потурица. Потребно је покајање.

---

[1] У смисли да је чине искрени верници.

[2] А УДБ-у створили и контролишу је странци – коминтерновци, империјалисти и окултисти.

[3] “Србин/Српкиња не можеш бити по држављанству (статус грађанина), па ни по неком нерелигијском националном обележју, нити ако си атеиста или неке друге вере, али ни ако си припадник ЛГБТ поплације… Борба за одбацивање верског идентитета српске нације дугачка је и далекосежна. То јесте борба за модерну и грађанску Србију… Баш то што је наша нација базирина на вери јесте уграђена национална грешка, због које Србија има тако слаб интегративни капацитет, спору модернизацију, што је удаљена од европских вредности и модерних нација и због чега ређамо националне поразе, готово један за другим, остајући неразвијено друштво сиромашних људи… без православног идентитета српске нације нема великосрпског идентитета, нема велике Србије, цео свет би нам се наглавачке окренуо… морамо ићи до краја и рећи нећемо више да будемо верска нација, што је друга реч за заосталост. То је најбитнија ствар која би нам променила поглед на свет, а и перспективе.“ Весна Пешић: “Одбрана и светло на крају тунела“, Пешчаник, 09.03.2014. http://pescanik.net/odbrana-i-svetlo-na-kraju-tunela

[4] Проф. др Александар Илић, филолог, преводилац, књижевник и дипломата, рођен је у Знојму, Чехословачка 1945. Потписник је Повеље 77 Јана Паточке, Вацлава Хавела и Јиржија Хајека. Био је амбасадор Србије у Прагу од 2001. до 2005. године, за лист Данас у тексту “Ово је дивљи социјализам а не дивљи капитализам“: “Док су у чехословачкој владали Масарик и Бенеш, значи, све до 1948. године, мојој породици није фалила ни длака с главе, напротив. Невоље су почеле са доласком комуниста на власт… Та врста лојалности за стаљинисте је представљала злочин и довољан разлог за прогоне. Како то код комуниста бива, после вам пришију свашта, да сте кулак, односно имућни (па шта?) и разне друге грехе, и ето вас у руднику урана Јахимово да копате уран голим рукама. (…) Читајте Даницу Поповић, она говори много више него ми литерате. Погледајте, ми смо стално суочени са комунистичком пропагандом по којој је за све наше невоље крив некакав „дивљи либерални капитализам“. Овде нема ни дивљег, нити питомог либерализма. Седамдесет процената српске привреде налази се у рукама партије (добро, хајде, кобајаги партија, част изузетку), и то је онда по дефиницији државни социјализам. Ово је дивљи социјализам, а не дивљи капитализам, јер и у дивљем капитализму владају приватна својина и суров али и те како брз привредни раст, а ово је реалсоцијалистичка трулеж. Свакако нисам противник борбе против корупције, и о тајкунима мислим исто што и Даница Поповић, али ако се одржи државни социјализам и реалсоцијалистички систем, онда нас очекују не дивоте перманентне револуције, већ перманентна хапшења… Партије су власници државе и и те како претежног дела привреде, и оне као пијавице уништавају и државу и привреду. И што је најгоре, тероришу оно нормално, радно и поштено што је преостало у овој земљи. Наравно, у капитализму, као ни у државном социјализму не можете потпуно спречити корупцију – с тим да је у либералном капитализму можете маргинализовати, док је она у реалсоцијализму системска и општа. (…) наши етатистички економисти, заговорници нових промашених инвестиција, изградње нових „белих слонова“, који ће нас много коштати и задужити, а неће ништа зарадити, требало би да проуче Хајека и да науче нешто о слободној тржишној економији и о томе шта су функције државе, а шта приватног предузетништва и капитала. Хајек пише, наравно, и о солидарности. Када, како, зашто… (…) Сметала ми је идејна неодређеност ДС, сада као социјалдемократске странке. Наша социјалдемократија, узгред, персонално састављена од бивших комуниста, није се много и оштро одвојила од једног по злу познатог социјалдемократе, а то је В. И. Лењин. И у погледу схватања политике остало је доста тоталитарних и ауторитарних навика, а у економији – државна својина и партијска контрола државе и привреде. Погледајте немачку социјалдемократију – ако изузмемо с разлогом отпалог Оскара Лафонтена, од Кауцког до Хелмута Шмита само јача идеја о слободној тржишној економији и приватној својини, с тим да је Кауцки био националиста, а Вили Брант и Шмит то нису били. Код нас имате инфлацију социјалдемократских партија државног социјализма. Не говорим о њиховим речима, говорим о делима, о пракси. Овај рђаво прикривени комунистички карактер наше укупне социјалдемократије један је од главних узрока наше кризе, а то важи и за неке тобоже десне партије, које су грађани тачно препознали, крстивши их надимком „црвени војвода“.  (…) Кров за све је тада био брачни пар „научних социјалиста“, а издашну помоћ су им пружили Војислав Шешељ и Тома Николић. (…) част изузецима, али су ме од почетка до краја ометали само наши – или реалсоцијалисти или тоталитарни националисти.“ Данас, 25.01. 2014. www.danas.rs/ovo_je_divlji_socijalizam_a_ne_divlji_kapitalizam

[5] Нама је свеједно да ли ће настати сједињене европске Социјалистичке државе, дакле федерална ЕУ под контролом евроатлантских либерала и левичара, или ће западноевропска десница створити федералну ЕУ, и са њима већу моћ да добију западноевропски расисти, неолиберални капиталисти, нацисти и фашисти.

[6] Такви су и они који су на речима против ЕУ. Нити пружају отпор интеграцији Србије у ЕУ (односно, не боре се против окупације), нити нешто чине да се Србија изнутра европеизује (без уласка у ЕУ). Владика Николај: “У времену у коме ми живимо, драга браћо, ми понављамо сваки дан један смртни грех. Тај смртни грех и састоји се баш у томе, што ми не припремамо унутрашњу моћ нашу за дан надметања, који нам иде у сусрет, но полажемо све само на спољашње околности. Ми седимо украј пута везани и чекамо, да везе наше споља ослабе и попуцају, не бринући се о томе, да се можемо кретати онда, кад се одрешимо. Ми спавамо под сенком и хладом зимским и чекамо пасивно, да нас сунце пролећње разбуди и оживи, не мислећи много о томе, да ли ће сунце имати шта у нама да разбуди и оживи… Ми смо престали да верујемо, да будућа срећна Србија зависи једним делом од свакога од нас посебно…“

[7] “Ако Добрица Ћосић, „не може да буде отац српске нације због комунистичких грехова“, како то онда може да буде Сава Немањић када су његови греси према Србима много већи од Геџиних?“ – Драган Јовановић: “У Јунговој пећини“, НИН број 3292, 30.01.2014.

[8] “Делатност вере испуњује се духовним мислима, у чисто духовном делању“ – Свети Јустин Ћелијски, “Гносеологија Светог Исака Сирина“.

[9] “Ето, хвата ме носталгија, и то југоносталгија, тако омражена у распарчаној земљи. Кладим се да београдске и српске генерације од 1980. нити знају, нити су икада чуле за Кекеца. Рат је срушио и помео све, а као фигуре-водиље, као националне јунаке, устоличио криминалце, ратне профитере, силеџије, покварењаке и убице, оперважене идиотским, профитерским национализмом и ужасавајућим простаклуком и баналношћу естраде, таблоида и ријалитиа (…) Коликогод су комунисти на почетку своје власти, 40-их и 50-их година, били нетрпељиви и репресивни према свима који су могли да доведу у питање њихову апсолутну моћ, толико су показивали широку хуманистичку и просветитељску наклоност према младима, велику пажњу посвећивали су образовним и васпитним програмима за децу и омладину. После Цека и ЈНА, школе су биле најпрестижније институције. Посвећеност школи била је једнако строга као и код католика.“ – Момчило Ђорговић, “Јосип Вандот: Кекец – конфисковано памћење“ Данас, 25. 01.2014.

[10] Због подршке бирача који су православци и патриоте, излазе у сусрет захтевима СПЦ.

[11] “Једнако лоше могла је деловати и афера у којој је радикал Пуниша Рачић (познатији по атентату у Народној скупштини), представљајући се као ‘наследник светога краља Дечанског’, захтевао да му се додели 3.500 хектара земље и шумских комплекса манастира Дечани. Република од 5.10.1922. је писала како је Никола Пашић отезао са одобрењем кредита министру шума речима: ‘Не дам ти, ако не даш Пуниши шуму’. Новости од 2.8.1924. преносе разговор делегације која је Пашићу поручивала да ухапси Рачића јер је на своју иницијативу секао дечанску шуму. ‘Ако се не обустави сеча шуме, народ ће се дићи’, упозоравала је делегација Пашића, на шта је овај лаконски узвратио: ‘А ми ћемо послати војску’. Ма како ова афера изгледала надреално, спор између Пунише Рачића и Краљевине СХС решен је у корист овог првог, ‘на основу извршне пресуде независног и правилног суда у Пећи’. Победивши у спору, Рачић је подигао пилану у којој је почео да прерађује борово дрво.“ Владан Јовановић: “Југословенско краљевско чиновништво у Јужној Србији“, Пешчаник, 24. 05. 2013. http://pescanik.net/2013/05/cinovnici-kraljevine-u-juznoj-srbiji/

[12] “У Горњем Милановцу, настаће и Васићев текст Покушај једне анкете, објављен на страницама већ поменуте Мисли, коју уређују Велимир Живојиновић и Сима Пандуровић. У том тексту Васић оштрим потезима слика послератне друштвене околности: „Наш друштвени организам болује од многих болести и немоћан је од многих рана, али најтежа болест и рак рана његова то је паланка. У њој живе и развијају се, снаже се и шире се две озбиљне болести,које нико и не покушава да лечи, то су: корупција и отупелост савести (…) У паланци црв ове гадне болести то је конфидент, лиферант и ортак окупаторов, који је, за време рата, стекао много новца, постао врло богат. (…) Данас он, који је је слао на вешала своје суграђане, поново жари и пали, и опет тргује и опет лиферује и опет ортакује. (…) Конфидент и ратни богаташ то су борци, то су сасвим једна нова врста борца, то су борци противу свега што је морално. (…) Цео свет посматра: како зло пролази некажњено, издајнике и злочинце Отаџбине како се зло рехабилитује новцем, власти како одају почаст пороку, како друштвеног интереса и критеријума моралног нестаје. (…) Верујте, паланка више и не критикује, она се и зато осећа сувише уморном“. Васић се супротставља идеји да је за нову, велику Југославију, потребна нека нова велика визија да од ње начини велику и ваљано изграђену државу. Он мисли да се треба вратити моралу предратне Краљевине Србије, који је Србију припремио за велика дела, предлажући „да у нове послове што нам предстоје и у живот нове велике куће унесемо здрав и јасан смисао националног и економског живота којим смо живели у малој, али срећној нашој кућици, где смо се сви осећали једнодушни и равноправни“ (…) По повратку из рата, политички се опредљељује лево, постајући уредник републиканског листа Прогрес и бивајући по казни послат на југословенско-арбанашку границу, што ће описати у свом делу Два месеца у југословенском Сибиру (1921). (…) Све ово га је зближило и са Мирославом Крлежом, коме је био кум на венчању са Лепосавом (Белом) Кангргом. Крлежа га је хвалио као уредника републиканског Прогреса, писца Два месеца у југословенском Сибиру и браниоца комунистичког атентатора Спасоја Стејића. Године 1923. њих двојица су посетили Алексу Шантића у Мостару. Касније се Крлежа ограђивао од Васића, заменика Дражиног, али ипак је на свој начин био обузет судбином кума. (…) Седам Васићевих писама Дражи Михаиловићу, које је Добрици Ћосићу дао Александар Ранковић, Ћосић је предао Крлежи; овај му их никад није вратио, и писма су нестала… Када избије Други светски рат, Васић одлази међу борце за слободу и придружује се Драгољубу Михаиловићу, постајући „Чича број два“, све док га не истисне Стеван Мољевић. Не одвајајући се од Светог Писма, пишући Историју Равне Горе, вероватно затурену у архивима УДБЕ, и носећи мученички крст свог народа и Дражине војске, Васић се повлачио са четницима Павла Ђуришића ка Словенији. Постоје две верзије о његовој смрти 1945: по једној, убиле су га усташе у Јасеновцу, као и војводу Павла; по другој, убили су га партизани, негде код Бањалуке. Немци су му из одмазде 1941. палили кућу у Горњем Милановцу и држали му жену и ћерку као таоце. Комунисти су му после рата конфисковали имовину као „народном непријатељу“. У култури је био прецртан.“ Владимир Димитријевић: “Драгиша Васић или бунтовник у име Отаџбине“, Двери српске,  04.12.2013. www.dverisrpske.com/buntovnik-u-ime-otadzbine

[13] “Драгољуб Јовановић имао је прилике да упозна и Пашића и Броза… Смрт Пашића је Јовановић поздравио текстом «Одлазе старци», због кога је добио својих првих месец дана затвора и две хиљаде ондашњих динара новчане казне. Са Николом Пашићем, узалуд се надао Јовановић, легло је у земљу читаво једно покољење, један менталитет, један азијско-византински дух… Са том смрћу, надао се Јовановић, куцнуо је час за њега, за младе, нове, социјалисте и комунисте. Радикали ће га, међутим, сачекати и после 1945. године. Прерушени у комунисте… Тито је 1946. позвао Драгољуба као члана Президијума на дочек Нове године… Ђурић их је упитао, показујући руком на млади свет који је играо:»Шта велите вас двојица учењака, која је странка овде највише заступљена?» Белић је мудро ћутао, а Јовановић је одговорио: »Па, комунистичка.» Ђурић је одмахнуо: »Варате се, овде има највише радикала!»… Измешани комунисти и радикали су 1998. открили своје право политичко биће када су открили Баји, или Бради, споменик од пет метара, па је Трг Маркса и Енгелса постао Трг Николе Пашића… Чим су комунисти отерали Драгољуба на робију 1947. – прича ми унук др Јовановића – у кућу су нам уселили две породице удбаша. Заузели су најбољи део куће, користили су са нама и купатило. Када се Драгољуб вратио са робије једна породица се одселила, али нам се одмах на силу и против закона уселила породица другог удбаша. Били су у нашој кући 37 година… И када су добили стан, оставили су нам ташту на чување. Ташту смо иселили тек 1983. и то уз услов да плаћамо дому за старе разлику од њене пензије до пуне цене!’ (…) Дом воли срећу и хармонију, разарају га страх и мржња, претвара се у бол као и људска душа. Можда је зато и Ђилас имао потребу да ми много пута помене Драгољуба Јовановића који је тада био већ десет година мртав, а прошло је и четрдесет година од комунистичког лова на њега који је предводио и Милован. Он је тада упоређивао Тита и Јовановића, па је првог називао соколом, а другог гмизавцем. И после толико година: осећај кривице, сазнање неправде и искуство бола… Ђилас сам исповеда свој грех, говори ми мирно и сабрано: ‘Лично сам био за унификовање политичког живота. За то су исто били и сви остали, Тито и Кардељ, али су тактизирали и обећавали плурализам, на речима. Ево, случај Драгољуба Јовановића. Он је у ствари ухапшен невин, а по наредби Тита да му се створи кривица. Оптужба, кривица, суђење све је било инсценирано. Сметао је својом упорношћу, активношћу. Издвојио се у отворену опозицију. То је Запад пратио и давао му публицитет, што је храбрило друге опозиционаре. Гледајући уназад, то је наша велика историјска грешка. Могли смо имати лојалну опозицију.’ Грижу савести осетио је и Едвард Кардељ. Он је 1975. у Дубровнику хвалио Драгољуба Јовановића да је он био могућност једне здраве опозиције, а против стаљинизма.“ Момчило Ђорговић – “Жив је Пашић, умро није“ (2. део), Данас, 08.03.2014. www.danas.rs/ziv_je_pasic

[14] “Обојица (Јовановић и Тито) су били левичари и готово истог раста. Према ситном расту Драгољуба у комунистичкој скупштини су били сурово увредљиви, док су пред Титом падали у прашину од обожавања, не примећујући да је и он исте висине као и њихова жртва. Јовановић је био велики говорник, који би каткад и себе занео властитом реториком, вешт да говорећи сатима, наизуст влада милионима речи а да у сваком тренутку употреби ону која највише одговара. Одгојен на чувеној француској способност да пронађе ‘мот јусте’. Тито није био способан за вербалне каскаде и параде, прецизне артикулације, али и са слабим познавањем сопственог језика и његовом неправилном употребом фасцинирао је милионе… Приликом елиминисања неистомишљеника, само би лако пукнуо прстима и – готово, не постоји више. Тако се догодило и у политичкој ликвидацији Драгољуба Јовановића… Две године је у Скупштини Драгољуб Јовановић нервирао комунисте. Милован Ђилас је у ‘Револуционарном рату’ написао да је он био неподмитљив и неустрашив, али ‘ми вођи, поготову они из Србије, потајно смо неговали омразе, предратне, према њему и често се јадали да смо погрешили што га нисмо ликвидирали у ‘оној гужви’ при ослобођењу Београда…’ Нервирао је и Кардеља, Милоша Минића, Јакова Блажевића, Крцуна, Кидрича. Са Титом је био међу најстаријима, прешли су педесету, остали су били и по двадесет година млађи…. Управо када је Тито открио Брионе и почео да их припрема за своју резиденцију – 1947, Драгољуб Јовановић је открио Сремску Митровицу. Јовановић на робији био је гаранција за неузнемиравано уживање у монолитности једнопартијског система. Рајска острва су омогућила уживања, и имала позицију са које је Тито у случају совјетске интервенције могао за неколико минута да буде у водама Запада… Србија га се одрекла, а Броз га је претворио у превентивно страшило које га је чувало.“ Момчило Ђорговић – “Драгољуб Јовановић: Политика није ствар памети“ (1. део), Данас, 29.02.2014. www.danas.rs/politika_nije_stvar_pameti

[15] “Упркос томе што је 1831. формално ослободио сељаке феудалних односа, кнез Милош је ипак задржао поједине феудалне обавезе. Пошто је кнез на државу гледао као на приватан посед, „српска револуција“ се 1833. нашла у озбиљном раскораку: национални процес је већ био окончан, док је истовремено социјални био потпуно заустављен. Милетина буна од 1835. присилила је Милоша да бројне пореске обавезе обједини у једну новчану суму, па је кратак период „српског полуфеудализма” окончан доношењем Сретењског устава 1835. године, првог наговештаја грађанског друштва и модерне епохе. Ипак, након процене тадашњих великих сила да је „претерано демократски”, устав је суспендован и 1838. замењен тзв. Турским уставом. Њиме је кнежева власт ограничена Саветом састављеним од старешина чији су избор и смена били могући само уз пристанак Порте… Стари патријархални морал се убрзано губио, док су кнезови увећавали зараде на каматама и монополу на продају пољопривредних производа.“ Владан Јовановић: “Апсолутизам и корупција: случај кнеза Милоша“, Пешчаник, 08.03.2014. http://pescanik.net/apsolutizam-i-korupcija-slucaj-kneza-milosa

[16] “КПЈ је апсолутно сваки свој став заузимала по директиви из Москве и сваки потез повлачила после наређења отуда. КПЈ је била толико послушна Коминтерни из Москве да се то често граничило са апсурдношћу. Тако се, на пример, ова странка у Југославији од 1924. године залагала за разбијање Краљевине као версајске и империјалистичке творевине, док после Седмог конгреса Коминтерне (1935) они добијају наређење из Москве, да се залажу за државотворну целовитост Краљевине Југославије и то постаје истог момента њихова партијска линија. Притом, треба подсетити да су југословенски комунисти добијали плату из Москве, логистичку помоћ и сваку могућу подршку. Слободно можемо рећи да и ЛДП данас има своју Москву и своју Коминтерну који се налазе у Вашингтону. На комунистичку опијеност СССР-ом данас умногоме подсећају ЛДП-овци када говоре о Европској унији… Mожемо слободно рећи да је ЛДП у Републици Србији данас суштински исто оно што је КПЈ била у Краљевини Југославији.“ Милош Павловић: “ЛДП је нова КПЈ“,  www.dverisrpske.com/ldp-je-nova-kpj

——————————————————–

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)

 

Никола Варагић

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)

 

“Изгубљена“ генерација

.

“Ја сам православац, оно што се каже, поштујем традицију… Али, морам да кажем да се за време комунизма и титоизма знао неки ред, били су бољи услови за живот, није свако могао да краде…“ – каже Србин православац, некада члан КПЈ, гласач Слобе, па ДОС-а (ДСС) и сада СНС.

Или:

“Ја сам православац, ја сам за толеранцију… али ти са минђушама, ти дрогираши, то треба потаманити, послати на неки нови Голи оток.“

Колико пута сте имали прилику да чујете Србе у Србији старе (сада) између 45 и 95 година који на овај начин размишљају? Колико сте пута чули и прочитали на такозваним патриотским медијима (сајтовима) овакве реченице?

Тако размишља две трећине те популације – они који су рођени за време и после Другог светског рата – они који су постали пунолетни, усвојили систем вредности и формирали се као личности за време комунизма и титоизма[1], тј. који су већи део живота провели у оном комунистичком и овом неокомунистичком систему.

Унутар српске владајуће елите доминирају две фракције комуниста: национал-комунисти или стаљинисти, и, либерал-комунисти или лењинисти (троцкисти).

Ови други (бивши) марксисти, сада се представљају само као демократе и либерали. Од њих можете чути како су они за демократију, али би укинули веронауку у школама. Они се залажу за људска права само својих истомишљеника, другова. Ако нисте за улазак Србије у ЕУ, ако сте за одбрану Космета, онда вас искључују из друштва, забрањују у медијима. Што се тиче односа према комунизму и југоносталгији, они су искренији од стаљиниста, односно “православних комуниста“, јер никада не критикују тај систем, отворено подржавају његов опстанак и раде на томе да се православље не шири међу Србима[2]. Неки од (тих) најекстремнијих бивших комуниста који никада нису правили компромис са православним Србима и СПЦ сада се могу наћи међу неолибералима, и повезани су са неолибералима из света, посебно сорошевцима. Либерал-комунисти који су данас само (квази)либерали, или само (квази)левичари, или само (квазе)демократе, па чак и ако критички гледају на ЕУ, субјективно и некритички гледају на СФРЈ.

У једном истраживању од пре пар година утврђено је да је више од половине грађана Србије по својим ставовима и менталитету “социјалиста у души“ – а на попису се, истовремено, више од половине изјасни да су православне вере[3].

У Србији две трећине становника чине ”социјалисти у души”, православци чине две трећине, антикомунисти чине две трећине. Гледано са аспекта како појединци размишљају о неким темама и какве су им животне навике, у Србији живи и натполовичан број неолиберала[4] – а Србија се не помера из комунизма, из деспотије. Конзервирано је оно најгоре, кроз традицију се преноси оно најгоре. 

Све што су Радоје Домановић, Бранислав Нушић, Бора Станковић и Арчибалд Рајс писали о народу и владарима кулминацију је доживело за време титоизма. За време титоизма настали су ликови као Срећко Шојић. Да није био тоталитаран систем, и да су уметници могли слободно да стварају, ко зна колико би још настало ликова као што је Шојић, и много боље представљени. Ликове као Шојић, такву деградацију, нису могли да замисле ни Домановић, Нушић, Станковић и Рајс. Време је било такво да је Бранко Ћопић извршио самоубиство – пре него што је на тај начин окончао живот предвидео је шта ће се догађати у будућности. Другим речима, најбољи писац за децу добро је упознао људе око себе и систем у којем је живео[5].

Сада деца старих комуниста (тј. партизана, који су одрасли међу конзервативцима и монархистима у Краљевини, и који су предводили послератни опоравак и развој комунистичке Југославије) говоре да је ово врема, ова Србија – у којој та генерација (деца партизана) влада – нешто најгоре, најмрачније. Они се са носталгијом, радо и често сећају “како се лепо живело у СФРЈ“, када су владали њихови очеви, партизани, и док је још било људи из доба Краљевине (који нису били комунисти али међу којима је било доста оних који су радили за државу, на њеном развоју). О данашњем времену говоре да ништа не ваља – о времену комунизма да је било много боље.

Они који су имали “срећно детињство“ за време титоизма, сада када су “владајућа генерација“, говоре да је никад горе за живот у Србији, и радо се сећају, и радо би да се врате у то “срећно детињство“.

Национал-комунисти бране период деведесетих од оних који говоре да је тада било најгоре. Либерал-комунисти бране период после 2000. године од оних који говоре да је тада дошло зло.

Сви заједно чувају систем и сећање на период титоизма. Рећи ће они да је било мало диктатуре, јесте било неке репресије, али тако је свуда у свету, и наш народ је такав, али, генерално, већина припадника те генерације ће похвално говорити о животу за време СФРЈ[6]. Чак и они који су заиста били антикомунисти, и заиста јесу демократе, једноставно, провели су цео живот у таквом окружењу, међу таквим људима, па ако не у ставовима, онда у су нешто од њих примили, или се “инфицирали“, у смислу неких животних и радних навика. Зато је њима Зоран Ђинђић изгледао “брз“ и “пребрз“, зато га већина није разумела. Делом и због тога што њега није занимао сукоб тих фракција – он је био и за ЕУ и за увођење веронауке, и за модернизацију и за завршетак градње Храма Светог Саве. Био је међу реткима који нису били православни Срби а да су својим марксистичким учитељима замерили да су их држали у мраку[7]. Покушао је своју странку да учини социјалистичком, али је као председник владе спроводио неолибералну политику, што његова странка чини до данас[8].

Међутим, он није тема, сада говорим о “способностима“ те генерације некадашњих пионира. Они су, у већини, у менталном и образовном смислу, остали пионири. Најбољи пример је дуговечност лика Шојића (некада у “Тесној кожи“, сада у “Белој лађи“). У суштини, “очеви“ и “мајке“ комунистичке Југославије и Партије били су у свему просечни. Путем терора и страховладе, наметнули су, међу оним мање образовним делом становништа, мит о себи као о боговима. Најпаметније грађане су убили или отерали. Стварајући мит о себи као о свемогућим и савршеним људима желели су да у срцима и свести припадника српског народа замене Свету Тројицу и православне светитеље. Циљ им је био да се српски народ обезбожи, а да они постану чланови атеистичког пантеона. Комунистички лидери живели су као краљеви, а желели да умру као фараони. Пример је југословенски комунистички диктатор. Слављен је у свету за време живота, и кратко постхумно, јер је био страни агент, марионета Запада, и радио против интереса српског и руског народа, против Православне Цркве[9].

Сликовитије да објасним шта мислим када говорим о генерацији пионира и њиховим способностима. Замислите да имате дете које је после 20 или 30 година одрасло и започело са оснивањем своје породице. Ви се касније повлачите у пензију, све послове преузимају ваша деца која сада имају 40 или 50 година, стижу и унуци. Сада се о самима себи брину ваша деца, и ваша деца и унуци сама свој живот уређују. Све је на њима. И шта они раде, сада када су “владајућа генерација“, када су у годинама када имају и животног искуства и налазе се на положајима – они само кукају како сада ништа не ваља, како нема новца и посла, како је неуређена и прљава Србија. “Никада није било горе“ – стално понављају. Они говоре како је лепо било када су били деца и млади и када су други, њихови родитељи, бринули о свим животно важним и државним стварима[10]. Они су одрасли уз родитеље који су се борили против страног окупатора, а сада служе страним окупаторима, или су апатични и пасивни, предали су се. Шта би ви као родитељ мислили о својој деци? Колико сте ви криви ако су вам деца неспособна за живот? Какaв сте систем створили и оставили наследницима[11]?

За прве српске комунисте могу да имам разумевања да су за њихов лош лични живот криви они који нису комунисти – били су затварани за време монархије због тога што су радили на рушењу државе, али немам разумевања за данашње неокомунисте који узрок за лоше стање виде у СПЦ, “четницима“, “капиталистима“. На пример, процес рехабилитације генерала Драже Михаиловића од 1990. године у Србији предводе национал-комунисти, као што су председник СПО или редитељ “Равне горе“. Прави и искрени српски православни хришћани не подржавају на било који начин председника СПО, и сами се спрдају са серијом “Равна гора“, знају све мане Равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини, не оспоравају борбу за слободу партизанског покрета, не величају Недића, само траже истину, и прекид братоубилачког рата. Већина тајкуна настала је из удбашких и комунистичких структура. Па ипак, део национал-комуниста и скоро сви либерал-комунисти, за лоше стање у Србији, за ратове, за приватизацију… оптужују православце и “четнике“. Не значи им много чињеница да је председник СПО сада либерал-комуниста и близак ЛДП, не значи им ништа чињеница да је редитељ “Равне горе“ добио подршку за раније пројекте од председника ДС, да иза његовог садашњег пројекта стоји бивши амбасадор Г17, да има подршку и дела национал-комуниста… За њих је председник СРС и даље “четнички војвода“. Грађанима говоре да владике СПЦ имају утицај на политичаре и владајућу елиту, а ствари стоје обрнуто. У Србији не владају православни хришћани, већ удбаши и бивши комунисти. Такви чине више од две трећине српске владајуће елите. Кроз њих је култура потрошачког друштва надвладала и победила и марскизам и традиционалне и породичне вредности. Прво у њима, у њиховим срцима и умовима, па кроз њихове медије и систем образовања култура разврата  (хедонизма, конзумеризма, егоизма) преовладала је у целом друштву.  

Власт у Србији од 1945. године држи левица. Прво је владала Комунистичка партија Југославије до 1990. године, па Социјалистичка партија Србије до 2000. године, па Демократска странка (чланица Социјалистичке интернационале) и Социјалистичка партија Србије после 2000. године.

---

 

[1] “Припадам генерацији која, како је приметила Дубравка Угрешић, има два живота и једну биографију. Претходни живот био је у заједничкој држави – Југославији.“ – Момчило Ђорговић, “Јосип Вандот: Кекец – конфисковано памћење“, Данас, 25. 01. 2014. www.danas.rs/josip_vandot

[2] Владимир Илић, професор на Одељењу за социологију – Одговор на позив да присуствује светосавској прослави: “Поштовани колега декане, Топло захваљујем на позиву. Наиме, ако је у питању неки верски обред, моје присуство би могло да се схвати као (нипошто жељено нити намеравано) терање шеге са религијом, с обзиром да сам много година био члан Савеза комуниста, што је неспојиво са верским опредељењем.“ Пешчаник, 24.01.2014. http://pescanik.net/2014/01/odgovor-na-poziv-na-svetosavsku-proslavu/

[3] Колико је данас таквих православаца у државној администрацији и јавним предузећима?

[4] На пример, када се ради о личним слободама тада ће (како ко) ићи против учења СПЦ (рецимо питање абортуса или прељубе) или ће “издати“ идеје марксизма и комунизма (рецимо да отпусти раднике или да раде као “јефтина радна снага“).

[5] Као пример може да послужи и самоубиство песника Бранка Миљковића. Ако се уопште ту ради о самоубиству – његове последње речи биле су: “Зашто убијају песника у социјализму?“ www.srpskikulturniklub.com/ubistvo-branka-miljkovica

[6] Пример: Јосип Богић, бивши високи функционер и официр МУП-а, приликом гостовања код свог пријатеља, водитеља Милана Миленковића, левичара, у његовој емисији на радију “Снага народа“, где је говорио о томе како је некада, за време СФРЈ, полиција била добра, а сада је лоша. Тада се знао ред, сада се не зна. Када се један слушалац укључио у програм са речима “Бог вам помогао“, Јосип је одговорио “Богић ти помогао“. Либерал-комунисти из Друге Србије људе као он сматрају православцима и четницима само зато што критикује власт на десничарском радију који промовише покрет Двери, или пише за неке квазидесничарске сајтове. Какви су прави православци, какви су они који воде Двери, и који су покренули “Снагу народа“, говори то да је један од водитеља левичар, и да у емисије зове људе као што су Богић. У емисију код Марка Јанковића може да се јави сваки комуниста, као што се јављају, да каже шта мисли и изнесе своја уверења и никада неће бити искључен, као што нису. Да ли постоје такви другосрбијански медији, они под контролом либерал-комуниста? Или национал-комуниста, тзв. “православних комуниста“?

[7] “Зоран Ђинђић је замерао својим професорима што су његову генерацију држали у ‘духовном марксистичком гету’… Он је одбијао критику праксис-марксиста са схоластичких позиција… Окренуо се питању како Маркс уопште утемељује своју теорију…“ Латинка Перовић – “Зоран Ђинђић и српско друштво“ Политика, Београд 2013

[8] Показало се да је неолиберализам могућ и у неокомунизму. О томе више у наставку.

[9] “У савременом јавном дискурсу Сретен Вукосављевић фигурира као „борац за српство и Србију“ али и као искрени заговорник аутономије Санџака и поштовалац муслиманске националне посебности… Као необично омиљен и поштован политичар у свом завичају, постављен је новембра 1943. за председника Извршног одбора ЗАВНО Санџака. Његов ревидирани став био је да Санџак, уколико већ не може да буде засебна република (што је, додуше, једно време пропагирао), не треба делити него га као аутентичну целину ваља припојити Србији или Црној Гори… Вукосављевић је марта 1945. постао министар за колонизацију. Највећи проблем са којим се сусрео био је повратак српских и црногорских колониста на Косово и у Македонију. Наиме, пошто је марта 1945. донета привремена забрана њиховог повратка, Вукосављевић се ставио на страну колониста. Тито му је обећавао да ће лично омогућити повратак колонистима, док је истовремено саветовао Албанце да се стрпе како би им неправедно одузета земља била враћена. Августа исте године донет је Закон о ревизији додељивања земље колонистима у Македонији и косовско-метохијској области. Вукосављевић није крио своје незадовољство. Указивао је на суровост ревизионих комисија које су насељеницима остављале само „крчевине“ и утрине које су биле тешке за обрађивање… Истовремено, качаци су у правном смислу изједначени са „политичким кривцима“ па је земља враћена људима који су у доба претходне Југославије били проглашени за одметнике и државне непријатеље. У јесен 1945. Вукосављевић је дошао у сукоб са највишим функционерима нове власти који су његове говоре сматрали „непријатељским“. Моша Пијаде је био за то да се сви предратни колонисти најуре са Косова „без изузетка“, док их је председник федералне Србије Благоје Нешковић називао „четницима“ и „издајницима српског народа“. Пошто се није мирио са таквим ставовима, Вукосављевић је најавио своје повлачење са места министра. Након неуспелог посредовања Александра Ранковића и покушаја да смекша „Срету“, државни врх је одлучио да на релативно пристојан начин уклони препреку. Првог дана фебруара 1946. Вукосављевић је дошао на посао, али га је службеница обавестила да је Министарство за колонизацију угашено.“ Владан Јовановић: “Колонизација Косова и Метохије“, Пешчаник, 07.06.2013. http://pescanik.net/krah-kolonizacije-kosova-i-makedonije/

[10] “Када то нисмо имали „тиранина“ и ког тог „тиранина“ – осим Тита коме нисмо били дорасли…“ – Светислав Басара, “Сеча црвених банова“ Данас, 01. 02. 2014.  www.danas.rs/seca_crvenih_banova

[11] “Имају ли времена комунистичког тоталитаризма и данашње превладавајуће пост-демокрације икакве сличности?“ – Дубравка Угрешић, Пешчаник, 19. 02. 2014. http://pescanik.net/2014/02/slow-down-uspori-ralentissez-vertragen-po-bavno/

 

Дискриминација дијаспоре на изборима

(…) Недопустиво је да у ери модерних технологија за наше људе који живе у иностранству није уведена могућност гласања на даљину већ гласачи морају да путују стотине километара (што је повезано и са новчаним трошковима а и са губитком времена) да би остварили своје гласачко право. У свету постоје различити модели и већ испробана решења електронског гласања и гласања поштом а нека од њих користе се и у земљама у нашем окружењу. Иницијативе за увођење алтернативних видова гласања за дијаспору постоје још одавно али изгледа да ниједној власти не одговара да се дијаспора активно укључиви у демократске и све остале процесе у Србији. Због свега овога се наши људи у расејању често осећају као грађани другог реда за своју матицу и све више губе ионако олабављене везе са Србијом.

http://www.dverisrpske.com/sr/prenosimo/5035-diskriminacija-dijaspore-na-izborima.html

Упутство о начину пријављивања бирача да жели да гласа у иностранству