ПРОМЕНА СВЕСТИ (10. део)
.
Рђава “бесконачност“
Левичари се не мире са хришћанским песимизмом када је у питању (свеопшти) напредак (еволуција) човека и (линеарни) напредак (прогрес) људског друштва у овом времену и простору, у стању после пада у грех (а још мање са хришћанским оптимизмом који наду полаже у загробни живот и веру у васкрс душе и тела). Већина левичара (тј. атеиста) верује у утопију – левичари верују да људи могу да живе савршеним животом на Земљи. Левичари су оптимисти: могуће је изградити рај на Земљи – не буквално – али, левичари верују да је (без Бога, уз помоћ науке) могуће постићи далеко савршеније друштво, верују да сви људи могу бити савршенији и да међуљудски односи могу бити далеко више складнији, у свету без зла или са далеко мање зла[1]. Зато левичари увек имају у плану неку светску револуцију, односно потребу да “извозе“ револуцију. Слично је и са либералима (такође атеистима, у већини), али да се задржимо на левичарима, којих је било далеко више на нашим просторима у претходна два века.
Српско-југословенски комунисти средином 20. века обећавали су прогрес, “царство слободе“ када се укине “царство нужности“. Они који су пре 1941/45 знали како су људи живели у СССР-у после 1918. године и обећавали су и даље благостање у Југославији када дођу на власт – били су агенти Коминтерне, Ватикана, Немачке, Британије… Комунисти који су знали како се живи у СССР-у нису више могли да буду комунисти, а ако су и остајали социјалисти, нису могли да теже ка диктатури и једнопартијском систему после рата. Томе су тежили, међу њима, само страни агенти, србомрзци и антихришћани, или поремећени људи (егоманијаци и слични душевно болесни људи)[2]. Оне који су били умерени комунисти, за демократију и заштиту српских интереса, титоисти су убили, отерали или затворили. Социјализам је настао на Западу. Руси и Срби били су сељачки народи, нису имали велику радничку класу, за боље услове живота борили су се сељаци, а не радници. Сељаци су у руској царевини и српској краљевини имали своје странке које су се бориле за њихове интересе. Сељаци су сами одлазили у градове, у којима је развијано предузетништво. Србија је, на пример, пре увођења комунизма имала велики број фабрика – од озбиљне текстилне индустрије до производње авиона. Тако је могло да остане у Русији после првог и Србији после другог светског рата, односно, и Русија и Србија могле су током целог 20. века да постоје као парламентарне монархије (па и демократске републике у којој се поштују верска права), са капиталистичким системом, развијеном науком и индрустријом – временом би, као и на Западу, социјадемократе избориле више права за раднике, жене и све мањине, па би конзервативци тражили своја права, нашла би се мера, настала би јака средња класа, људи би живели далеко слободније. Западни агенти успостављају комунизам у Русији насилним путем и одржавају га путем терора. Користе хаос који је донео светски рат. Немци су послали Лењина, Стаљин се школовао у Бечу, Троцки је боравио у Аустрији, па у САД, одакле је стигао у Русију 1917. године. У Русији владар деценијама није био Рус. Касније, западни и совјетски агенти успостављају комунизам у Југославији, насилним путем и одржавају га путем терора. Користе хаос који је донео светски рат. Тито је био официр Аустроугарске, агент Коминтерне и Ватикана, члан масонских ложа. У Србији/Југославији владар деценијама није био Србин. Руски и српски комунисти прихватили су философију човека коме је циљ био да укине философију – Карла Маркса. У својим државама спроводили су комунистичку инквизицију. Нису се разликовали од француских револуционара. Француски револуционари постали су толерантни тек када су освојили сву власт, на свим нивоима, када су избацили цркву и свештенство из система одлучивања (које јесте било лоше) и од Француске направили социјалистичку и капиталистичку државу – која се није одрекла национализма и империјалних и колонијалних тежњи све до данас. Француска је данас једна од најболеснијих држава у Европи и када се буде мењао садашњи поредак у Европи и свету, “француска нација“ биће од оних које ће вероватно нестати, а Француска свакако више неће бити као до сада велика и важна држава у Европи и свету. То су постигли француски револуционари и просветитељи за претходних 200 година. Француски социјалисти су на теоријском плану утицали на руске и српске социјалисте и комунисте, а Немци су на томе да Руси и Срби прихвате комунизам радили у пракси. За британске емпиристе и окултисте, Русија и Србија су у 20. веку била места за експериментисање, места за оне врсте експеримената које нису могли радити у својим државама, где су морали да буду суптилнији. Руски и српски комунисти припаднике својих народа направили су заморчићима. Толико су мрзели своје народ. Одакле је дошла та мржња? Да ли су их православни Руси и православни Срби унутар руске царевине и српске краљевине заиста толико прогонили и мучили, да су ови морали тако свирепо да се свете? Да ли су Лењин, Стаљин, Троцки, Тито, Ранковић, Ђилас, Кардељ и слични, били људи који су служили ђаволу? Колико је људског било у ономе што су радили? Шта је ту био прогрес, шта је ту било еманципаторско? Где су настале те идеје, ко их је учио, финансирао, одржавао на власти?
Карл Маркс је (расистички) презирао и потцењивао Словене[3]. Председник немачких социјалдемократа пред Први светски рат (пред рат су социјалдемократе били на власти у Немачкој) изјављује: “Када је реч о борби против руског царизма као непријатеља свих култура и свих потлачених, ја сам спреман да узмем пушку и одем у рат.“[4] Хитлер је био национал-социјалиста. Нацисти су (и) социјалисти. Мусолини је био и социјалиста. Када је “демократска“ Немачка бомбардовала Србију (СР Југославију) 1999. године, на власти у Немачкој била је коалиција социјалдемократа (левичара) и зелених (либерала). Почетком фебруара 2014. године философ Јирген Хабермас је на семинару у Потсдаму, поред Берлина, у организацији немачке Социјалдемократске партије (СДП) “упутио недвосмислену критику овој партији, оптужујући је да, прво у опозицији, а сада у власти, подржава Ангелу Меркел у спровођењу убитачне куре према европским државама захваћеним кризом. Упозорио је да једнострана политика Меркелове у разрешењу дужничке кризе дубоко штети демократији, производећи несагледиве социјалне последице, потпомажући бујање национализма широм Европе. ‘Ви сте настављачи претходне владе, не радите ништа за Европу од онога што сте обећали’ – рекао је Хабермас[5].“ Видели смо на примеру Југославије (сада на КиМ), и видимо на примеру у Украјини, колико се Немци левичари разликују од Немаца десничара. За нас, Словене, и православне, између њих нема битних разлика[6]. Част изузецима.
Свима је познато колико је злочина почињено после Француске револуције, колико су (црвени) јакобинци били сурови, колико је људи погинуло у Наполеоновим ратовима ширећи идеје револуције по Европи.
Руски и совјетски комунисти, бољшевици (лењинисти, троцкисти, стањинисти), убили су више милиона (недужних) људи у својим чисткама, током стварања “бољег“ и “напреднијег“ друштва. Исто су урадили српски и југословенски комунисти (титоисти, коминтерновци) – они су убили или прогнали више стотина хиљада (недужних) људи.
Данашњи либерали не разликују се много од некадашњих комуниста. Колико је крви проливено у претходних неколико векова од стране енглеских либерала (и скептика, емпириста) – какви су све злочини почињени у име либерализма (грађанских вредности и прогреса)? Данас су неолиберали највећи непријатељи слободе. Како од либерала настаје тоталитарац, тј. неолиберал, питање је за философе (метафизичаре). Некада је Енглеска била, а данас су то САД – највећа светска либерална демократија. Таква (либерално-демократска) држава води империјалне ратове као колонијална сила са циљем успостављања светског тоталитарног система или смањивања броја становника планете на “златну милијарду“, у својој држави прави некакве фема кампове, тј. припрема логоре. Обичан грађанин САД против је тоталитарне државе, данас је можда и половина становника САД против тога да САД буду “светски полицајац“, добар део њих је свестан да то што су грађани САД није гаранција да би постали део “златне милијарде“ (а постали становници фема капма), па ипак, скоро сви грађани САД ће са поносом помињати Бил Гејтса и његову компанију, истицаће да имају најбоље универзитете и научне институте, филмску индустрију, банке и берзе, а то су места, поред још неких (и ван САД, у Европи), на којима се развијају идеје и планови као што је (фашистичка и неолиберална) идеја о “златној милијарди“, па ће онда сви заједно са поносом да истичу своје либералне вредности, демократску традицију, људска права, животни стандард, “изабраност“ и “космички“ прогрес. (У томе не заостају ни бројни “хришћани“ међу републиканцима и конзервативцима, посебно што се тиче “изабраности“ да се по свету шире вредности у које верују, на начин за који мисле да је исправан.)
Српски и југословенски либерал-комунисти, док је постојала КПЈ, тражили су више либерализма унутар комунистичког тоталитаризма (!), а “деца цвећа“ 1968. године још “црвенији универзитет“. Какав је то борац за људска права који другачијем од себе ускраћује људска права само зато што је та особа другачија?
Није ми циљ да покажем како је више, мање или исто злочина почињено у име идеја (нео)либерализма од стране (нео)либерала и идеја социјализма (комунизма) од стране социјалиста (комуниста) у односу на злочине почињене у име Христа од стране “хришћана“ (који су у ствари, исто тако, служили ђаволу). Бог суди.
Циљ ми је да покажем каква је основа хришћанског песимизма (и оптимизма), и колико је нереална утопија, “вечни мир“. Хришћанин зна да ни међу хришћанима нема савршених. Хришћанин зна да и он сам није безгрешан. Свезнајући Бог предвидео је да ће воља сваког од нас, потомака палог Адама, бити слична вољи Адамовој. Данашња генерација људи не подлеже смрти због прародитељског, већ сопственог греха. Постати по подобију Божјем зависи од наше воље. Боголика душа унакажена је грехом. Зато нема праведника који нема неки, макар и мали, грех. Са друге стране, лик Божји није био потпуно уништен (чак и у демонским дубинама, у највећој тами); Бог је људима кроз своју Реч дао силе да могу живети светим животом. Христ је дошао у свет да обнови лик Божји у човеку.
Срби су “преспавали“ крај Средњег века и почетак модерног доба у Европи – доба формирања модерних западноевропских нација, када се развио национализам међу европским народима (како онај француско-рационалистички на таласу Француске револуције и Наполеонових ратова, тако и онај Хердеров немачко-романтичарски, који се век након Хердера претворио у нацизам), када је хришћанска вера доведена у сумњу и када се појавила вера у разум и/или природу. Тада је у Европи дошло до одвајања државе од цркве, а са тим одвајање и образовања и науке, што се дешавало уз сукоб између свештеника (клирика) и научника (лаика), између атеиста и верника. Буне, Устанак и борбу за слободу Срби почињу (а са Устанком у Србију долази и Доситеј Обрадовић, касније се Вук Караџић повезује са “олуја и нагон[7]“ спинозистом Ј. В. Гетеом, који је у Вајмар довео Ј. Г. фон Хердера[8]) у добу када су у Немачкој И. Кант и Г. В. Ф. Хегел постали славни философи и угледни професори[9]. Кант напушта картезијанску философију – разматрања о бесмртности душе и егзистенцији Бога – сумња да се о томе може било шта поуздано знати, посвећује се истраживању “фундаменталне“ структуре људског интелекта, правећи разлику између разума и ума на штету ума. Хегел, у духу “нове антике“, нешто покушава да промени, да врати примат спекулативном уму над формалнологичким разумом, покушава да своју философију духа постави као “ново хришћанство“ и повратак метафизике, али, на крају, није дао неки допринос ни хришћанству ни метафизици, после њега не само да је Христ још више “испарио“ из срца и умова хришћана на Западу, већ су и Платон и Аристотел “испарили“ из умова философа. У време владавине кнеза Милоша Обреновића, у Француској Огист Конт успоставља нову науку – социологију – као “позитивну религију“ и утврђује сцијентизам, бави се светом феномена, оспоравајући сазнајну оправданост сваке метафизике, одступивши од картезијанског рационализма, настављјући “француски век просвећености“. (После О. Конта, у “Немачкој идеологији“ Карл Маркс “сахрањује“ метафизику и теологију на Западу; британски емпиризам тријумфује, наступа доба науке).
Срби су тада неписмен народ, али народ са вером. Са том вером српски народ је почео и водио борбу за ослобођење. Народ који је 800 година раније стварао глагољицу и ћирилицу, који је имао календар више од 6500 година, после више векова окупације био је скоро неписмен (заборавио је и на стари календар)[10]. Писменост се одржала око Цркве која је користила црквенословенско писмо, неразумљиво народу[11]. Српски народ био је разбијен на више нивоа: верском, културном, језичком… Тада нису постојале велике разлике између Срба православаца и Срба католика и Срба просветитеља. Постојала је свест о роду, народна самосвест. Такође, истицале су се сличности између Срба и Хрвата (и Словенаца). Јужни Словени (Илири) почели су да сањају стварање своје државе, свог језика и свог писма. Али, одмах разлике почињу све више да долазе до изражаја. Српска средњевековна држава била је православна, српска народна династија била је православна, српска црква била је православна, Срби су имали државотворну свест (сећање на државу Немањића), највећи број Срба, на целом Балкану, био је православне вере, православни Срби повели су устанке и почели стварање модерне српске државе. Тада се продубљују разлике између православаца и просветитеља. Са друге стране, Срби католици, Хрвати и Словенци вековима су живели под утицајем Аустрије и Католичке цркве и имали су своје интересе. Са треће стране, после повлачења Турске са Балкана остали су да живе Срби муслимани (који су се касније масовно бунили против анексије БиХ од стране Аустроугарске)[12]. Интереси Беча, Рима и Истанбула (Цариграда) нису били сагласни са интересима православних Срба. Срби који су повели устанак били су неписмени. Кнез Милош је био неписмен. Владика Његош је био писмен, и сматран генијалним и ван српског народа. Међутим, мали број писмених људи, попут Његоша или проте Матеје Ненадовића, није био довољан. Српски народ је био неписмен, и живео у великом сиромаштву, у руралним крајевима, у планинама (далеко од градова где је живео окупатор). На почетку 19. века Србија је била неразвијена и заостала средина. Узор за себе и своју државу Срби су тражили на развијеном Западу. Србија се убрзано развија. До краја 19. века настаје грађанска класа, српска буржоазија, отварају се школе и универзитети, српски студенти одлазе на европске универзитете, појављују се први српски интелектуалци – све под утицајима који су долазили из западне Европе, пре свих они који су долазили од Немаца (и Аустријанаца) и Француза. Развија се и привреда, отварају се фабрике, гради се железница… Али, опстају и лоше навике стечене у доба окупације под азијатима, уз лоше навике стечене у судару са западном културом.
Српска интелигенција усвајала је идеје модерне Европе. Међу образованим људима било је оних са паланачким духом, оних који су са љубомором гледали на Запад, оних који су у Православљу видели разлог за заостајалост – себе су видели изнад оног ко је (слепи) верник. Црква је током окупације делила судбину народа – свештенство није било авангарда у том добу. То је разумљиво имајући у виду околности, и знајући да је СПЦ (поново) утемељена тек у 20. века, после Првог светског рата, дакле, после више векова под окупацијом (па у Цркви у 18. и 19. веку није било врхунских теолога, манастири су тек почели да се обнављају, а са њима и заједнице монаха[13], итд.). Обнова српске цркве ишла је споро. После Берлинског конгреса у манастиру Хиландар није било монаха који су се изјашњавали као Срби. Тада и Срби који улазе у Цркву улазе са знањима које су усвојили у свету, а у том свету знање је стизало и са Запада. Слично је и сада, после 70 година комунизма, свештеници долазе из народа који се обезбожио, који је и даље прилично неписмен (необразован). Вера се чувала у срцу. Али, духовно је изнад душевног, изнад осећања.
Међу православцима (у 19. веку) било је оних који нису хтели да признају тековине модерног доба – оно што је Запад постигао док је Србија била под окупацијом. Међу таквим православцима и патријахално васпитаним било је оних који су се неразумно опирали модернизацији (мање због тога што су знали за замке које је носила модернизација, тј. “нова антика“, масонерија и капитализам, више због ирационалности и ината према српским просветитељима/рационалистима, или љубоморе пред западњацима, па су уздизали свој начин живота, или због старих навика које нису хтели да мењају, духовне лењости, психичког нерада)[14]. Тек када су стасале прве генерације високо образованих српских православних теолога, под утицајем руских православних богослова и писаца, предвођени (данас проглашеним свецима) Јустином Поповићем и Николајем Велимировиће, отпор према модернизацији унутар СПЦ јавио се због духовних (есхатолошких) разлога. Међутим, то није имало значаја у реалном животу. Католици и илуминати кренули су у поход на Балкан. Прво су Аустријанци извршили геноцид над православним Србима у првом, па нацисти и хрватске усташе у другом светском рату, па долази послератна окупација комуниста. СПЦ од почетка 19. века није добила прилику да (теолошки и философски, из тога политички, социолошки…) одговори Западу, тј. учењима која су настала у модерно доба. После “исламског потопа“, СПЦ (тј. православно хришћанство) је “потопио“ западњачки рационализам, натурализам, спиритизам, емпиризам, социјализам, либерализам, комунизам… Можда ће се у Србији у 21. веку створити услови за (православан) одговор (рационалном Западу).
Модерна Србија створена је на темељима просветитељства – рационализма и романтизма. Развој морала и етике преузели су они који су изгубили везу са православном аскетиком, са патристичком традицијом (један од разлога – српска црква се обнављала, а са њом и монашке заједнице[15]). Доситеј Обрадовић је као и Мартин Лутер напустио манастир. Протестант Имануел Кант, савременик Доситеја, није се молио и трудио се да избегне сваки одлазак у хришћанску цркву или храм. Хегел је мистика и неписменог обућара Јакоба Бемеа прогласио за првог философа међу Немцима. У њихово доба је (и католичка) Аустроугарска масовно затварала манастире и мењала им намену.
Срби који су се попут немачких или француских романтичара окренули природи, селу, “искону“, субјективном доживљају и поштовању емоција, којима се није допао рационализам “нове антике“ – нису одбацили до краја рационализам и дух “нове антике“ – постали су српски романтичари, хеленофили, шекспиромани, гетеовци… Узор романтичарима били су људи попут калвинисте Ж. Ж. Русоа, они који су говорили о природној религији, нису до краја одбацили хришћанство, али јесу, као и просветитељи, све подредили свом (раз)уму и емоцијама. Противтег њима, унутар српске интелектуалне и владајуће (политичке) елите, нису били православни Срби, тј. они који су образовани у духу православне аскетике, који су постигли подвиг вере – умујућу веру. Противтег романтичарима унутар српске интелектуалне и владајуће елите представљали су позитивисти, емпиричари и материјалисти – они који су као и романтичари прихватили тековине Запада – модерног доба и “нове антике“. Заједно, удаљавањем од православне вере и духа патристике, далеко од егзистенцијалних философа и руских богослова, постепено су сви они прихватали идеје југословенства и “new age-а“. Православни теолози и интелектуалци остали су мањина и на маргини све до данас, и остаће тако све док влада “изгубљена“ генерација. Јован Скерлић (1877-1914) био је француски ђак и присталица позитивног и научног метода у књижевној критици, у књижевним делима тражио је “напредне“ идеје у духу рационализма. Такође, био је, као социјалиста[16], посланик Самосталне радикалне странке и присталица идеје југословенства и латинизације. Скерлић је критички “оцрнио“ поезију, прозу и преводилачки рад романтичара Лазара Костића (1841-1910), првог хеленофила и шекспиромана у модерној Србији. Скерлић, коме су узор западни рационалисти, Костића описује као “занесењака“[17] у стилу западних романтичарских песника који су одбацили разум и логику и живели екцентрично (“он је поставио себи за правило да треба да буде генијално оригиналан у животу, неуредан, пуст, забораван, са ногама на земљи али главом, са дугом и разбарушеном косом, у облацима“ – описује Јован Скерлић философа и песника Лазу Костића). Лазар Костић био је један од најобразованијих Срба, говорио је више језика, али пред смрт није било пуно оних који су га поштовали и ценили његова дела (један од разлога је то што се приближио Цркви и конзервативцима).
Неколико година након смрти Костића и Скерлића настаје Краљевина Југославија – Срби почињу да се одричу светосавља, ћирилице… Све је више Срба анархиста и комуниста[18]. Младобосанци су пре тога (пре настанка Краљевине Југославије) клицали: “У нама кључа хаос[19]!“. У Дрездену се 1928. године одржао конгрес Комунистичке партије Југославије, под покровитељством Коминтерне, где су донете одлуке да се Краљевина Југославија разбије, да се обузда “великосрпска хегемонија“ и да се створе независне државе Словенија, Хрватска, Албанија и Македонија. Милош Црњански 1935. године у свом недељнику Идеје пише да је забрањено гледати са “српског становишта“[20]. Толико су се, већ тада, Срби удаљили од светосавља и Косовског Завета[21]. Пар деценија након тих речи Црњанског, латиницу као писмо користи већина Срба (тако је и данас). Црњански је писао о Хипербореји и Лондону (у коме је Димитрије Митриновић[22] био један од предводника “new age“ покрета[23]). Недељник Идеје, у коме је писао о Светом Сави, после две године престаје да излази. Као да је то била најава да ће за 5 до 10 година “српско становиште“ бити забрањено на више деценија (до данас). Исте (1935) године када Црњански то пише, у Љубљани се оснива Југословенски народни покрет Збор (и у њему, као и раније у Младој Босни, и касније у Југословенској војсци у Отаџбини, нису само Срби православци, већ и Хрвати, Словенци, муслимани… верни идеји Југославије)[24]. Када је Црњански објављивао прве књиге, традиционалисти[25] су у Европи развијали идеју Центра, мистичког Средишта света. У Краљевини Југославији између два рата држава покреће производњу опијума (и кокаина). Почиње са радом Опијумски одсек Привилегованог извозног друштва са седиштем у Београду[26]. Власт не зна шта да ради са Старом Србијом, нити елиту то занима – од конзулских дана Б. Нушића, В. Илића и М. Ракића стање је само горе, на Косово и Метохију шаље се најгори кадар, полицајци по казни и слично.
НАСТАВЉА СЕ…
[1] Наравно, и хришћани су умерени оптимисти у том смислу, али далеко од (земаљске) утопије.
[2] Овде не говорим о обичним партизанима, о обичним људима који су пришли партизанима током рата, већ о вођама партије, и касније највишим фунционерима војске, полиције и тајне службе.
[3] И Хегел је, пре њега, имао јако лоше мишљење о Словенима. Лутер је имао лоше мишљење о Јеврејима. Маркс је био Јеврејин који је крштен у Лутеранској цркви. Хитлер је, верује се, био под утицајем Лутерове књиге о Јеврејима, а са Марксом је делио лоше мишљење о Словенима.
[4] Напомена 19 (8. део)
[5] НИН, број 3297, 06.03.2014. www.nin.co.rs/article.php?id=85187
[6] Међу онима који су подржали Ј. Хабермаса био је и социјалдемократа (и еврокоминтерновац) Мартин Шулц, председник Европског парламента, који је похвалио (?) бившу Југославију као земљу у којој су уметници могли да стварају уметничка дела “готово неспутано“ – “као несврстана земља бивша Југославија је развијала сопствену културну политику, допуштајући уметницима да се слободно изражавају под условом да не стварају смутњу“. 19.03.2014. www.fakti.rs/sulc-pozitivno-pomenuo-jugoslaviju
[7] Sturm und Drang – олуја и нагон – уметнички покрет настао у другој поливини 18. века у Немачкој. Одликују га култови личности, субјективних осећања и природе. Интелектуалци из тог времена називани су дивљим или бурним генијима. Тежили су оригиналности, необузданим осећањима и индивидуалзму до крајности. Покрет је био заснован на идејама француског рационализма, али садржао је и противљење строгим шаблонима и догмама естетике рационализма.
[8] Вук Караџић одлази на универзитет у Халеу, где је и Доситеј Обрадовић студирао, а докторат Вук Караџић добија у Јени (где су предавали Шилер, Фихте, Шелинг, Хегел…). Вајмар, Јена и Хале били су центри немачке државе, народа, културе и образовања. Ту В. Караџић упознаје Ј.В. Гетеа, Ј. Грима, фон Ранкеа…
[9] Доба “нове антике“, враћања паганским коренима, на два нивоа: рационалном и емотивном. Кант је већ био славан, а Хегел је постајао славан философ.
[10] Па су сада Немци били писменији од Срба – иза Немацаје било пар векова од стварања јединственог језика и пар векова развоја у богат језик, а иза Срба пар векова под окупацијом.
[11] У првој половини 18. века српскословенски књижевни језик делови свештенства хтели су да замене рускословенским књижевним језиком. Прихватање рускословенског језика пропало је због тога што Срби нису могли да прихвате руске акценте. Акценат је део идентитета (карактера). Тада су постојали и предлози да се из Русије “увезе“ нов српски краљ.
[12] По схватању митрополита Стратимировића изворном српству припадали су само они Јужни Словени који су говорили штокавским и који су били православне вероисповести, док су за Вука Караџића то били и они Срби који нису били православне вероисповести. Сава Текелија сматрао је да су сви припадници Јужних Словена који су користили штокавски, кајкавски и чакавски дијалект, без обзира на њихову верску припадност (муслимани, католици, православци), припадали истинском српском народу. Вук Караџић је сматрао да нису сви јужнословенски православци, муслимани и католици били етнички Срби.
[13] Чак и Хиландар, који је био на заштићеној Светој Гори, требало је обновити – после укидања Пећке патријаршије 1766. године у њему је било више бугарских и грчких монаха.
[14] Ту су упадљиви описи великог српског родољуба, либерала и економисте Владимира Јовановића (1833-1922) о скоро босоногој деци која предуго стоје по највећем мразу у цркви са хладним подом, и пита се да ли је морало толико деце да се разболи, поред свих невоља у којима народ живи, болести и смртности…
[15] Стање није боље ни данас, осим што је литература далеко више обимнија и доступнија. Међутим, то што је стање у СПЦ лоше, не значи да треба да будем нешто друго осим православан хришћанин, па чак и ако би ме одређени људи у одређеном тренутку унутар СПЦ анатемисали. Ако верујем у триједног Бога, онда верујем. Ако сам на путу самоспознаје и сазнања, онда сам на том путу. Ако на том путу схватам смисао поста, значај аскетике, онда схватам. То је унутрашњи свет. Унутар тог света тражимо Бога, Бог нам се открива. Бог се открива и кроз друге људе и свет и зато свет не треба одбацити (треба га духовно превладати, нагоне контролисати, итд). Ако би ме одређени људи у одређеном тренутку унутар СПЦ анатемисали зато што нећу да одбацим свет, зато што они мисле да треба живети као у Средњем веку, остао бих и даље православан хришћанин. Остао бих православан хришћанин и ако у СПЦ никоме није стало што сам обесправљен као радник, не би постао коминтерновац. Остао бих православан хришћанин и ако у СПЦ никоме није стало са каквим се проблемима суочавам као предузетник, не бих постао масон или сорошевац. Или зато што неки свештеник не уме да се понаша и тражи доста новца за своју службу. Итд. итсл.
[16] Био је следбеник социјалисте Светозара Марковића, који је схватио да се програм Интернационале може применити у индустријској Енглеској, али не и у сељачкој Србији, па се од социјализма окренуо идејама радикализма. Светозар Марковић је схватио да је у Србији патријахална економска структура и да већину чине сељаци, да не треба разбијати народно јединство и да се социјализам у Србији мора развијати на посебан начин, према српским условима. Тако се међу српским социјалистима размишљало све до времена убиства краља Александра Карађорђевића Ујединитеља.
[17] У то време Никола Тесла постаје угледан научник у САД и живи као “занесењак“, научнички екцентрично. Наравно, научничко занесењаштво разликује се од уметничког. Када је Тесла прочитао сва дела просветитеља Волтера, противника хришћанства, рекао је “Никад више“.
[18] Следбеника Николаја Чернишевског и Петра Кропоткина, али и лењиниста и троцкиста.
[19] Није то био само хаос због окупације/анексије БиХ. То се видело средином и крајем 20. века.
[20] “У сваком случају наше скромно мишљење, ако је тако, било би да наше политичке ‘проблеме’ треба, после петнаест година, гледати једанпут и са српског становишта.“ М. Црњански
[21] Још један пример: “Пре свог окрета социјализму, професор Универзитета у Скопљу, Александар Бановић у тексту из 1935. даје позитиван приказ дела Зењковског: Проблем васпитања у светлу хришћанске антропологије (1935). Оно што издвајамо јесте савршена анaлогија ставовима Поповића из 1926. / 1927. са којима се он слаже у име Зењковског: ‘Морално васпитање мора бити у вези са религијом. Морални живот постаје важан духовни чинилац само ако се разуме као религиозни живот. Оно мора бити засновано на бази мистичног морала, онако како га хришћанство развија. Аутономни морал (…) није у стању да одолева принципу греховности“’ – др Богдан Лубардић: “Јустин Поповић и Кант: рецепција и сукоб – о проблему хетерогених традиција мисли“, Историја српске филозофије I, Evro Guinti, Београд, 2011.
[22] Рођен у Херцеговини, у Сарајеву објављује прве песме Иве Андрића, члан Младе Босне, одлази у Лондон и улази свет окултизма. Пише за часопис „The New Age“. По увођењу диктатуре Краљ Александар зове Митриновића, као оснивача груше “Нова Европа“ у Београд да заједно раде на идеји југословенства, али одустаје када га упознаје.
[23] У то време у Лондону тајна друштва преузима и оснива сатаниста Алистер Кроули. У Великој Британији основан је и Тависток институт. Окултизам је био популаран, широм Европе било је много “угледних“ окултиста/мистика. На пример, након разлаза са теозофима (М. Блавацки), Рудолф Штајнер основао је Антропозофско друштво. Наводно, користио је “астралну шпијунажу“ и водио “магијски рат“ са “туловцима“ – групом црних магова која је служила нацистима… Алистер Кроули је на Западу постао идол, и данас веома поштован и помињан, а у Латинској Америци постоји на стотине школа које се зову по Р. Штајнеру.
[24]“Фашизам и хитлеризам су добро познати покрети, који су у поратним временима – у Италији и Немачкој рођени, а које су створили Мусолини и Хитлер. Ова двојица у својим земљама су успели да окупе око себе велике масе људи. Наш покрет нема никакве везе са овим покретима. Привидна сличност долази од истовременог негативног става према либералној демократији и од позитивног става према замисли сталешког уређења друштва, као и већег ослонца политичких форми на друштвене стварности… Али такво гледиште немају само фашизам и хитлеризам, већ и бољшевизам и рузвелтизам и многи други покрети, који се иначе међу собом много разликују… И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганским концепцијама старог Рима и старих Германа. Фашизам је деификација – обожење државе. Фашисти кажу: ‘Држава је полубожанство, она је свемоћна и апсолутна’. А ми кажемо: ‘Не дај Боже да она то буде. Држава је људска творевина потребна људској судбини. То је оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора да служи’. Хитлеризам је деификација – обожавање расе. А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само може бити, значи стварно примити једно атеистичко-нехришћанско схватање света. Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. Како тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не признају!… Ми смо против парламентаризма, али нисмо против парламента, нисмо против пуног и стварног учешћа народних представника у законодавству и надзору над радом владе, већ смо, напротив, за прави и стварни парламент… Фашизам и хитлеризам сматрају себе апсолутним органима државе, односно расе, искључују слободу владара, представништва, сталежа, судства, војске и штампе. Насупрот томе, ми стојимо на гледишту да свака оправдана функција у друштву мора бити потпуна и стварна, са исто таквом одговорношћу. Ето, зашто ми не можемо личити на фашизам и хитлеризам.“ – Димитрије Љотић: “Ни фашизам, ни национал-социјализма, него Збор!“, из књиге “Димитрије В. Љотић – Сабрана дела“. Задруга, Нови Сад, 2001. На нападе председника владе Југославије Милана Стојадиновића, Љотић између два рата одговара: “Ти си, Милане Стојадиновићу, био за време рата најобичнији забушант; поред свог сјајног здравља, далеко си био од свега што би могло твоју драгоцену главу да доведе у опасност. После рата, кад су све кукавице изишле из својих рупа, настало је твоје време; постао си министар финансија, богат човек, директор банке, председник берзе, председник ‘Феникса’, шеф ротаријанаца, а узгред стални заступник страног капитала.“
[25] Попут Италијана Јулијуса Еволе, Француза Рене Генона…
[26] “Подређени положај Југославије у односу на Турску, у којој су се налазиле све фабрике за прераду опијума, југословенско Министарство трговине и индустрије је решило да поправи августа 1935. одобривши подизање фабрике за производњу деривата опијума крај пута Скопље-Велес. Оно што је изненадило стручну јавност, било је то да је дозволу добило предузеће из Галичника које се до тада бавило производњом млечних производа. Браћа Огњановић, власници фирме са јаким политичким везама, постала су легални произвођачи опојних дрога, укључујући кокаин и препарате од индијске конопље, иако то нису били деривати опијума. Узалудни су били протести Хемијског друштва Краљевине Југославије што се такав посао поверава нестручним људима, јер је већ средином октобра 1936. скопски митрополит освештао нову фабрику чији је капацитет износио 35 тона сировог опијума, или половину целокупне југословенске годишње продукције.“ – Владан Јовановић: “Рађање балканске Колумбије“, Пешчаник, 30.06.2013. http://pescanik.net/radanje-balkanske-kolumbije
———————————–
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (2. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (3. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (4. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (7. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део)