Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)

 

Никола Варагић

Никола Варагић

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)

 

“Изгубљена“ генерација

.

“Ја сам православац, оно што се каже, поштујем традицију… Али, морам да кажем да се за време комунизма и титоизма знао неки ред, били су бољи услови за живот, није свако могао да краде…“ – каже Србин православац, некада члан КПЈ, гласач Слобе, па ДОС-а (ДСС) и сада СНС.

Или:

“Ја сам православац, ја сам за толеранцију… али ти са минђушама, ти дрогираши, то треба потаманити, послати на неки нови Голи оток.“

Колико пута сте имали прилику да чујете Србе у Србији старе (сада) између 45 и 95 година који на овај начин размишљају? Колико сте пута чули и прочитали на такозваним патриотским медијима (сајтовима) овакве реченице?

Тако размишља две трећине те популације – они који су рођени за време и после Другог светског рата – они који су постали пунолетни, усвојили систем вредности и формирали се као личности за време комунизма и титоизма[1], тј. који су већи део живота провели у оном комунистичком и овом неокомунистичком систему.

Унутар српске владајуће елите доминирају две фракције комуниста: национал-комунисти или стаљинисти, и, либерал-комунисти или лењинисти (троцкисти).

Ови други (бивши) марксисти, сада се представљају само као демократе и либерали. Од њих можете чути како су они за демократију, али би укинули веронауку у школама. Они се залажу за људска права само својих истомишљеника, другова. Ако нисте за улазак Србије у ЕУ, ако сте за одбрану Космета, онда вас искључују из друштва, забрањују у медијима. Што се тиче односа према комунизму и југоносталгији, они су искренији од стаљиниста, односно “православних комуниста“, јер никада не критикују тај систем, отворено подржавају његов опстанак и раде на томе да се православље не шири међу Србима[2]. Неки од (тих) најекстремнијих бивших комуниста који никада нису правили компромис са православним Србима и СПЦ сада се могу наћи међу неолибералима, и повезани су са неолибералима из света, посебно сорошевцима. Либерал-комунисти који су данас само (квази)либерали, или само (квази)левичари, или само (квазе)демократе, па чак и ако критички гледају на ЕУ, субјективно и некритички гледају на СФРЈ.

У једном истраживању од пре пар година утврђено је да је више од половине грађана Србије по својим ставовима и менталитету “социјалиста у души“ – а на попису се, истовремено, више од половине изјасни да су православне вере[3].

У Србији две трећине становника чине ”социјалисти у души”, православци чине две трећине, антикомунисти чине две трећине. Гледано са аспекта како појединци размишљају о неким темама и какве су им животне навике, у Србији живи и натполовичан број неолиберала[4] – а Србија се не помера из комунизма, из деспотије. Конзервирано је оно најгоре, кроз традицију се преноси оно најгоре. 

Све што су Радоје Домановић, Бранислав Нушић, Бора Станковић и Арчибалд Рајс писали о народу и владарима кулминацију је доживело за време титоизма. За време титоизма настали су ликови као Срећко Шојић. Да није био тоталитаран систем, и да су уметници могли слободно да стварају, ко зна колико би још настало ликова као што је Шојић, и много боље представљени. Ликове као Шојић, такву деградацију, нису могли да замисле ни Домановић, Нушић, Станковић и Рајс. Време је било такво да је Бранко Ћопић извршио самоубиство – пре него што је на тај начин окончао живот предвидео је шта ће се догађати у будућности. Другим речима, најбољи писац за децу добро је упознао људе око себе и систем у којем је живео[5].

Сада деца старих комуниста (тј. партизана, који су одрасли међу конзервативцима и монархистима у Краљевини, и који су предводили послератни опоравак и развој комунистичке Југославије) говоре да је ово врема, ова Србија – у којој та генерација (деца партизана) влада – нешто најгоре, најмрачније. Они се са носталгијом, радо и често сећају “како се лепо живело у СФРЈ“, када су владали њихови очеви, партизани, и док је још било људи из доба Краљевине (који нису били комунисти али међу којима је било доста оних који су радили за државу, на њеном развоју). О данашњем времену говоре да ништа не ваља – о времену комунизма да је било много боље.

Они који су имали “срећно детињство“ за време титоизма, сада када су “владајућа генерација“, говоре да је никад горе за живот у Србији, и радо се сећају, и радо би да се врате у то “срећно детињство“.

Национал-комунисти бране период деведесетих од оних који говоре да је тада било најгоре. Либерал-комунисти бране период после 2000. године од оних који говоре да је тада дошло зло.

Сви заједно чувају систем и сећање на период титоизма. Рећи ће они да је било мало диктатуре, јесте било неке репресије, али тако је свуда у свету, и наш народ је такав, али, генерално, већина припадника те генерације ће похвално говорити о животу за време СФРЈ[6]. Чак и они који су заиста били антикомунисти, и заиста јесу демократе, једноставно, провели су цео живот у таквом окружењу, међу таквим људима, па ако не у ставовима, онда у су нешто од њих примили, или се “инфицирали“, у смислу неких животних и радних навика. Зато је њима Зоран Ђинђић изгледао “брз“ и “пребрз“, зато га већина није разумела. Делом и због тога што њега није занимао сукоб тих фракција – он је био и за ЕУ и за увођење веронауке, и за модернизацију и за завршетак градње Храма Светог Саве. Био је међу реткима који нису били православни Срби а да су својим марксистичким учитељима замерили да су их држали у мраку[7]. Покушао је своју странку да учини социјалистичком, али је као председник владе спроводио неолибералну политику, што његова странка чини до данас[8].

Међутим, он није тема, сада говорим о “способностима“ те генерације некадашњих пионира. Они су, у већини, у менталном и образовном смислу, остали пионири. Најбољи пример је дуговечност лика Шојића (некада у “Тесној кожи“, сада у “Белој лађи“). У суштини, “очеви“ и “мајке“ комунистичке Југославије и Партије били су у свему просечни. Путем терора и страховладе, наметнули су, међу оним мање образовним делом становништа, мит о себи као о боговима. Најпаметније грађане су убили или отерали. Стварајући мит о себи као о свемогућим и савршеним људима желели су да у срцима и свести припадника српског народа замене Свету Тројицу и православне светитеље. Циљ им је био да се српски народ обезбожи, а да они постану чланови атеистичког пантеона. Комунистички лидери живели су као краљеви, а желели да умру као фараони. Пример је југословенски комунистички диктатор. Слављен је у свету за време живота, и кратко постхумно, јер је био страни агент, марионета Запада, и радио против интереса српског и руског народа, против Православне Цркве[9].

Сликовитије да објасним шта мислим када говорим о генерацији пионира и њиховим способностима. Замислите да имате дете које је после 20 или 30 година одрасло и започело са оснивањем своје породице. Ви се касније повлачите у пензију, све послове преузимају ваша деца која сада имају 40 или 50 година, стижу и унуци. Сада се о самима себи брину ваша деца, и ваша деца и унуци сама свој живот уређују. Све је на њима. И шта они раде, сада када су “владајућа генерација“, када су у годинама када имају и животног искуства и налазе се на положајима – они само кукају како сада ништа не ваља, како нема новца и посла, како је неуређена и прљава Србија. “Никада није било горе“ – стално понављају. Они говоре како је лепо било када су били деца и млади и када су други, њихови родитељи, бринули о свим животно важним и државним стварима[10]. Они су одрасли уз родитеље који су се борили против страног окупатора, а сада служе страним окупаторима, или су апатични и пасивни, предали су се. Шта би ви као родитељ мислили о својој деци? Колико сте ви криви ако су вам деца неспособна за живот? Какaв сте систем створили и оставили наследницима[11]?

За прве српске комунисте могу да имам разумевања да су за њихов лош лични живот криви они који нису комунисти – били су затварани за време монархије због тога што су радили на рушењу државе, али немам разумевања за данашње неокомунисте који узрок за лоше стање виде у СПЦ, “четницима“, “капиталистима“. На пример, процес рехабилитације генерала Драже Михаиловића од 1990. године у Србији предводе национал-комунисти, као што су председник СПО или редитељ “Равне горе“. Прави и искрени српски православни хришћани не подржавају на било који начин председника СПО, и сами се спрдају са серијом “Равна гора“, знају све мане Равногорског покрета и Југословенске војске у отаџбини, не оспоравају борбу за слободу партизанског покрета, не величају Недића, само траже истину, и прекид братоубилачког рата. Већина тајкуна настала је из удбашких и комунистичких структура. Па ипак, део национал-комуниста и скоро сви либерал-комунисти, за лоше стање у Србији, за ратове, за приватизацију… оптужују православце и “четнике“. Не значи им много чињеница да је председник СПО сада либерал-комуниста и близак ЛДП, не значи им ништа чињеница да је редитељ “Равне горе“ добио подршку за раније пројекте од председника ДС, да иза његовог садашњег пројекта стоји бивши амбасадор Г17, да има подршку и дела национал-комуниста… За њих је председник СРС и даље “четнички војвода“. Грађанима говоре да владике СПЦ имају утицај на политичаре и владајућу елиту, а ствари стоје обрнуто. У Србији не владају православни хришћани, већ удбаши и бивши комунисти. Такви чине више од две трећине српске владајуће елите. Кроз њих је култура потрошачког друштва надвладала и победила и марскизам и традиционалне и породичне вредности. Прво у њима, у њиховим срцима и умовима, па кроз њихове медије и систем образовања култура разврата  (хедонизма, конзумеризма, егоизма) преовладала је у целом друштву.  

Власт у Србији од 1945. године држи левица. Прво је владала Комунистичка партија Југославије до 1990. године, па Социјалистичка партија Србије до 2000. године, па Демократска странка (чланица Социјалистичке интернационале) и Социјалистичка партија Србије после 2000. године.


 

[1] “Припадам генерацији која, како је приметила Дубравка Угрешић, има два живота и једну биографију. Претходни живот био је у заједничкој држави – Југославији.“ – Момчило Ђорговић, “Јосип Вандот: Кекец – конфисковано памћење“, Данас, 25. 01. 2014. www.danas.rs/josip_vandot

[2] Владимир Илић, професор на Одељењу за социологију – Одговор на позив да присуствује светосавској прослави: “Поштовани колега декане, Топло захваљујем на позиву. Наиме, ако је у питању неки верски обред, моје присуство би могло да се схвати као (нипошто жељено нити намеравано) терање шеге са религијом, с обзиром да сам много година био члан Савеза комуниста, што је неспојиво са верским опредељењем.“ Пешчаник, 24.01.2014. http://pescanik.net/2014/01/odgovor-na-poziv-na-svetosavsku-proslavu/

[3] Колико је данас таквих православаца у државној администрацији и јавним предузећима?

[4] На пример, када се ради о личним слободама тада ће (како ко) ићи против учења СПЦ (рецимо питање абортуса или прељубе) или ће “издати“ идеје марксизма и комунизма (рецимо да отпусти раднике или да раде као “јефтина радна снага“).

[5] Као пример може да послужи и самоубиство песника Бранка Миљковића. Ако се уопште ту ради о самоубиству – његове последње речи биле су: “Зашто убијају песника у социјализму?“ www.srpskikulturniklub.com/ubistvo-branka-miljkovica

[6] Пример: Јосип Богић, бивши високи функционер и официр МУП-а, приликом гостовања код свог пријатеља, водитеља Милана Миленковића, левичара, у његовој емисији на радију “Снага народа“, где је говорио о томе како је некада, за време СФРЈ, полиција била добра, а сада је лоша. Тада се знао ред, сада се не зна. Када се један слушалац укључио у програм са речима “Бог вам помогао“, Јосип је одговорио “Богић ти помогао“. Либерал-комунисти из Друге Србије људе као он сматрају православцима и четницима само зато што критикује власт на десничарском радију који промовише покрет Двери, или пише за неке квазидесничарске сајтове. Какви су прави православци, какви су они који воде Двери, и који су покренули “Снагу народа“, говори то да је један од водитеља левичар, и да у емисије зове људе као што су Богић. У емисију код Марка Јанковића може да се јави сваки комуниста, као што се јављају, да каже шта мисли и изнесе своја уверења и никада неће бити искључен, као што нису. Да ли постоје такви другосрбијански медији, они под контролом либерал-комуниста? Или национал-комуниста, тзв. “православних комуниста“?

[7] “Зоран Ђинђић је замерао својим професорима што су његову генерацију држали у ‘духовном марксистичком гету’… Он је одбијао критику праксис-марксиста са схоластичких позиција… Окренуо се питању како Маркс уопште утемељује своју теорију…“ Латинка Перовић – “Зоран Ђинђић и српско друштво“ Политика, Београд 2013

[8] Показало се да је неолиберализам могућ и у неокомунизму. О томе више у наставку.

[9] “У савременом јавном дискурсу Сретен Вукосављевић фигурира као „борац за српство и Србију“ али и као искрени заговорник аутономије Санџака и поштовалац муслиманске националне посебности… Као необично омиљен и поштован политичар у свом завичају, постављен је новембра 1943. за председника Извршног одбора ЗАВНО Санџака. Његов ревидирани став био је да Санџак, уколико већ не може да буде засебна република (што је, додуше, једно време пропагирао), не треба делити него га као аутентичну целину ваља припојити Србији или Црној Гори… Вукосављевић је марта 1945. постао министар за колонизацију. Највећи проблем са којим се сусрео био је повратак српских и црногорских колониста на Косово и у Македонију. Наиме, пошто је марта 1945. донета привремена забрана њиховог повратка, Вукосављевић се ставио на страну колониста. Тито му је обећавао да ће лично омогућити повратак колонистима, док је истовремено саветовао Албанце да се стрпе како би им неправедно одузета земља била враћена. Августа исте године донет је Закон о ревизији додељивања земље колонистима у Македонији и косовско-метохијској области. Вукосављевић није крио своје незадовољство. Указивао је на суровост ревизионих комисија које су насељеницима остављале само „крчевине“ и утрине које су биле тешке за обрађивање… Истовремено, качаци су у правном смислу изједначени са „политичким кривцима“ па је земља враћена људима који су у доба претходне Југославије били проглашени за одметнике и државне непријатеље. У јесен 1945. Вукосављевић је дошао у сукоб са највишим функционерима нове власти који су његове говоре сматрали „непријатељским“. Моша Пијаде је био за то да се сви предратни колонисти најуре са Косова „без изузетка“, док их је председник федералне Србије Благоје Нешковић називао „четницима“ и „издајницима српског народа“. Пошто се није мирио са таквим ставовима, Вукосављевић је најавио своје повлачење са места министра. Након неуспелог посредовања Александра Ранковића и покушаја да смекша „Срету“, државни врх је одлучио да на релативно пристојан начин уклони препреку. Првог дана фебруара 1946. Вукосављевић је дошао на посао, али га је службеница обавестила да је Министарство за колонизацију угашено.“ Владан Јовановић: “Колонизација Косова и Метохије“, Пешчаник, 07.06.2013. http://pescanik.net/krah-kolonizacije-kosova-i-makedonije/

[10] “Када то нисмо имали „тиранина“ и ког тог „тиранина“ – осим Тита коме нисмо били дорасли…“ – Светислав Басара, “Сеча црвених банова“ Данас, 01. 02. 2014.  www.danas.rs/seca_crvenih_banova

[11] “Имају ли времена комунистичког тоталитаризма и данашње превладавајуће пост-демокрације икакве сличности?“ – Дубравка Угрешић, Пешчаник, 19. 02. 2014. http://pescanik.net/2014/02/slow-down-uspori-ralentissez-vertragen-po-bavno/

 

23 Responses to Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)

  1. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  2. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  3. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  4. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  5. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  6. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  7. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  8. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  9. Varagić Nikola каже:

    ДАНАС
    28/03/2014

    Владимир Јокић

    АНЂЕЛИ ЧУВАРИ

    I

    СИЛАЗАК

    Врх чиоде, јутро…
    „Врх, брате“ рече Рафаило Гаврилу док су остали са усхићењем разгледали своје нове чланске карте СНС.
    „И? Шта сад?“ запита Урило.
    „Сад ћемо да их чувамо“ Михаило ће.
    „Како? Од чега?“ пита Салафаило.
    „По сменама“, објашњава Михаило и додаје: „Чуваћемо их од њих самих“.
    „Не разумем“, на то ће Егудило, „како можемо да их сачувамо од њих самих?“
    Михаило уздахне. „Е мој брате сестро, ово је народ који одувек верује у чуда…“
    „И у нас?“ упада Варахаило.
    „У чуда, рекох, у све и свашта, у све и сваког, само у себе не верују. Хришћани јесу, још од Ћирила и Методија су хришћани, ама хришћанство је за њих чесница, бадњак, печење, шарена јаја, јагњетина, кољиво, свећа, славски колач, кандило – мало ко од њих је прочитао Библију. Уосталом, мало њих и чита било шта…“
    „Уосталом“, Гаврило ће у пола гласа, „мало њих и уме да чита…“
    „Њих, ето, треба да чувамо… То вам и пише на путном налогу. Детаље о сменама и операционализацији добили сте са Приручником Београд на води.“

    II

    БОРАВАК

    Врх чиоде, подне…
    „Шефе, не могу више!“
    „Шта то не можеш, брате сестро Јеремило?“
    „Не могу више да чувам краве.“
    „Какве црне краве? Хајде да си рекао овце…“
    „Краве, краве, шефе! И нису црне него шарене…“
    „Не разумем, Јеремило.“
    „Ови наши штићеници, ови које смо дошли да чувамо, они, како ујутру отворе очи, моле се да комшији цркне крава. Ретко који зна Оченаш, али ту молитву знају сви, сви, сви…“

    III

    ОДЛАЗАК

    Врх чиоде, вече…
    „Шта то пишете, шефе?“
    „Оставку, драги мој Варахаило, оставку… То је сад у моди.“
    „Али зашто, шефе, нисте ви криви.“
    „Јесам, Варахаило, крив сам. Наша мисија није успела – може се рећи да је то била немогућа мисија.“
    „Али, шефе, ове овде не може ни наш послодавац… Њих, бре, не може ни Господ Бог да сачува.“
    „Они у Њега више и не верују, мој Варахаило…“
    „Како не верују? Па сами сте казали да верују свему и свачему, да верују у све и свашта. И да смо зато ми ту.“
    „И даље у све и свашта верују, само у Бога више не – имају новог, Варахаило. Зову га Алек…“

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/andjeli_cuvari.893.html?news_id=278816

  10. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  11. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  12. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  13. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  14. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  15. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  16. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  17. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  18. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  19. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  20. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  21. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  22. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

  23. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део) […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: