Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део)

 

Никола Варагић

Никола Варагић

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. ДЕО)

 

 

Философирати из вере

 

 

Логос значи Реч (Ум). У почетку беше Реч. Реч (Ум) даје живот и “живот беше светлост људима“. Ум није исто што и (раз)ум у стању грехопада. У таквом (чистом) разуму (у стању грехопада) нема “семена знања“ које је Бог ставио у људску душу, како је мислио Рене Декарт[1]. Он је веровао да вакуум не постоји јер је њему тако говорила његова математичка логика, закони природе које је у том тренутку познавао и схватао. Човек је икона Божја, у човеку сачуван је лик Божји, сваки човек носи “семе знања“ да правилно разуме Реч, али се до истине не долази само кроз (чист) (раз)ум, само кроз “принципе“ који “важе за нас[2]“. Пре грехопада постојали су другачији закони природе – данашњим људима делују као натприродни, непојмљиви за данашњи разум. Оно што је за људски разум и законе науке немогуће, за Бога је могуће. Оно што је апсурдно за сазнање кроз природну светлост, не мора бити апсурдно (и немогуће) за сазнање кроз натприродну Светлост[3]. Реч (=Ум=Логос) јесте Светлост. Бог заиста, како је веровао Декарт, неће да буде обмањивач[4]. Међутим, истина Откривења може бити противречна “истини“ људског, сувише људског разума. Бог не узима (сваки пут) у обзир оно што (сваки) човек сматра праведним – зато Бог суди; исто тако Бог не узима (сваки пут) у обзир оно што (сваки) човек сматра разумним. Г. В. Ф. Хегел је веровао да човек може – путем дијалектике – из ума да извуче све што треба да зна. Тако може да дође до “апсолута“ – до границе свести и света у стању грехопада.

Бог је извор живота. Бог је свет створио из ничега. Творевина је плод Воље, а не Божје Суштине. Бог постоји изван и независно од Своје творевине. Бог није створио свет из себе и своје Суштине. Ништа не можемо урадити без Божје благодати. Божанске енергије су Бог, али нису Његова Суштина[5]. Оне су нестворене и не могу пропасти. Обожење је сједињење са Богом преко Његове светлости или енергија. Бог Логос оваплотио се у телу, Христ је био човек, од “крви и меса“ као и сви остали људи. У Светом Писму откривена је тајна, и остала је тајна. Речено је “рађајте се и множите се“. Чак и ако би монаси наметнули потпуну аксезу свим људима, који би у томе били драговољно и који би искрено веровали у Христа, не би се убрзало пропадање света, тј. долазак Спаситеља. Спас не долази са/из овог света. Нико не зна када ће доћи Судњи дан.

“Вечне истине догматске нису ни апстрактни појмови, ни силогистички закључци, ни логичке хипотезе, већ догађаји и доживљаји у свој својој историјској непосредности и стварности, јер су оне објављене, откривене, виђене, чуте, остварене у простору и времену међу људима… Свето Предање претходи светим Књигама… Нема догматске истине која се може сасвим сместити у чауру људског огреховљеног разума, те стога нема догмата који се може потпуно логички схватити, логички објаснити, логички образложити… Бог увек остаје тајна, вечита тајна и за најсавршеније благодаћу Божјом сазнање људско и разум људски. Тајна Божја никад не престаје бити тајном, зато и вера људска никад не престаје бити вером, већ увек остаје, и у вечном животу остаје…. Због своје ограничености, релативности и немоћи људска природа је неспособна да поднесе визију Божанске суштине и да је позна… Бог је открио себе људима сразмерно способности, моћи, границама и обиму њиховог сазнања. И људи могу сазнати из Откривења о Богу оно и онолико, што им је и колико им је могуће знати. Људи могу стицати знање о Богу зато што им је Бог усадио у душу способност за богопознање, за примање натприродног Откривења. Та способност, иако натприродна по себи, назива се природном, пошто се налази у богозданој природи људској. Степен нашег богопознања зависи од степена наше пријемљивости. Природно богопознање допуњено је и усавршено натприродним Откривењем… Савршено знање о Богу припада једино самом Богу… Најбоље је у овом погледу стати уз светог Златоуста који говори: ‘Да је Бог свуда – то знамо, али како – то не разумемо.[6]“’

Ђаво најлакше превари људе који су толико сигурни у себе, свој разум и своје (научно или мистичко) “знање“, а нису победили сујету света, нису свесни последица грехопада. Свети Оци рекли би за научнике или мистике који “све знају“ и самоуверено износе “теорију свега“ – “у име Бога“ или у име свих људи, да је расејаност почетак свих зала. Избегните замке “господара лажи“. Ђаво лако превари и оне који ништа не знају, који немају знања о свету, који немају ни рационалну[7] ни емотивну[8] интелигенцију, који не разликују духовно од душевног, који не познају себе, који ништа не знају ван пролазног (физичког) света а често не знају много ни о пролазном (темпоралном) свету.

Није највећа несрећа која може да задеси човека да постане “мрзитељ ума[9]“. Највећа несрећа је да постане мрзитељ Бога. Ако хоћеш да се вратиш Богу и стању пре грехопада, немој да тежиш да све потчиниш себи тако што ћеш се “потчинити разуму[10]“. Потчини се Божјем закону. Истина Откривења није оно што теби открива “сопствени дух[11]“. Истина Откривења не открива се у разуму као суми свих стварности који се може самоспознати као апсолутна стварност, истина Откривења је изнад дијалектике и “тезе, антитезе и синтезе“. Чудо није “насиље над духом[12]“. Са друге стране, логику је потребно развијати, логичко мишљење је неопходно оруђе за свакодневни живот[13]. “Слепа вера“ није права вера. Земља се окреће око Сунца. Не треба постати мрзитељ (раз)ума – не ради се о томе – већ бити уздржан када се ради о истинима до којих се долази картезијанским, хјумовским и кантовским (раз)умом. Ум и разум нису исто. Ум може бити чист само ако је срце чисто. Чисто срце ум чисти. Раз(ум) и вера могу заједно до одређене границе: (раз)ум води – вера ослобађа. Земља заузима централно место у творевини јер се Бог оваплотио на њој[14]. Не треба бити заточник (раз)ума. Бог Логос је и Бог који је Љубав. Све долази од Бога, кога људски (раз)ум не може савршено спознати. Бог није разуман за људски разум – за разум у коме важе закони математике и геометрије, аристотеловско-схоластички закон (не)противречности или закон узрочности. Не може човек расуђивати шта је добро, а шта зло[15] са “помраченим“ разумом – у трансцеденталној саморефлексији и на основу феноменолошког искуства “субјективне свесности[16]“. Божанске енергије нису Божја Суштина. Човек који би да спозна Суштину (једног-истог) или “теорију свега“, и да је представи свету, живи у самољубивој гордости, клици свих осталих грехова. Да ли тада постаје “натчовек“ и да ли “воља за моћ[17]“ долази из сујете света, из страсти душе и тела и интелигибилног света? Страсно тежити чистом (раз)уму који је “супстанца света“ јесте страст ума (умска страст). Имамо, са једне стране, страст онога који умује[18] и жели да дође до знања о корену свих ствари, о суштини, да спозна апсолут, Бога, да створи Бога по својој мери, а са друге стране, хладан ум[19] у својим категоријама, појмовима и законима, са вољом (за моћ) да буде бесмртан, без Бога у свету коначног стремећи ка самоочигледним, вечним и непроменљивим (створеним или нествореним) истинама. Ко је онај ко посматра (појми)? Да ли је он жив човек, са манама, у стању грехопада? Да ли постоји разумски (теоријски) егоизам? Да ли су границе моралности и самољубља толико јасне и толико оштро повучене да и најобичније око никако не може погрешити у разликовању (спознаји) добра и зла[20]? Шта је етички егоизам? Да ли се иза разумоцентричке метафизичке или позитивистичке “истине“ крије и неки интерес[21]?

Није срамота да те буде срамота ако грешиш. Стид је један од пратилаца покајања. Зато није страшно да се одрекнеш неких “постулата“ ако си погрешио, није страшно да у “сопственим очима“ будеш “достојан презрења[22]“ и признаш себи да си погрешио. То је само један степеник, један део процеса покајања и преумљења. Вером се човек одриче закона егоизма. Декарт је оснивач (модерног) рационализма[23] – “мислим, дакле јесам“. Истицао је Бога као узрока сопствене егзистенције: медитативни субјекат, као актуално егзистирајућа коначна супстанција с мишљењем као својом суштином, путем ограничених сазнајних моћи, тј. вођен од природне светлости која даје принцип узрочности као једну вечну истину, може бити сигуран да је спознао стварност (створени свет), али ако покуша да спозна савршеног Бога који је (или може бити) узрок самог себе и чија бескрајна моћ и немерљивост и незамисливост суштине (у Богу нема разлике између моћи и суштине) јесте позитивна (те узрок зашто Бог не захтева узрок јесте позитиван) увидеће да принцип (не)противречности не важи за Бога (бескрајна Божја моћ је са оне стране принципа непротивречности, она се ту појављује) и може само (апстрактно) нагађати да су егзистенција Бога и егзистенција створена од Бога исте, те по угледу на егзистенције коначне мислеће супстанције исте особине приписује Богу који је узрок и истинско одређење супстанције; на крају, све несагласности морају бити у сагласности са природном светлошћу.

Колико се можемо ослонити на вечне истине које даје природна светлост, чак и у вези закона природе, закона физике и математике? Данас се, на пример, и теорије А. Ајнштајна[24] доводе у питање. Ко сме да тврди данас, скоро пола миленијума после Декарта, да познаје “законе“ природе, односно природу, и законе коначног, и да, као што је Декарт (и хиљаде других нешто слично попут њега) тврдио да не постоји вакуум, тврди да су могући или нису могући неки “парапсихолошки феномени“, да постоји или не постоји “црна рупа[25]“, да је могућа или није могућа већа брзина од брзине “светлости“? Докле ће наука да иде у свом сазнању – до “божје честице“? Да ли је могуће открити “божју честицу“? Да ли би та “божја честица“ била део Божје енергије или део Божје Суштине? Ако је део Божје енергије, да ли је онда “божја честица“? Да ли је “истински постојеће биће“ само оно које је у складу са принципима узрочности и противречности делотворно и актуално у сфери бивствујућег на архимедски аналоган начин тако да се егзистенција и суштина Бога (не)разликују? Шалу на страну, нисам ја схоластичар или картезијанац, ја верујем у Бога који чује људски плач и коме је то важније од односа углова у троуглу и 2+2=4[26]. Ако ништа друго, да мало карикирам Хегела када говори о Декарту – “субјекат“ је и на Западу постао Личност[27], а не само “објекат“, и ослободио се страха од католичке Инквизиције[28].

Православна вера остала је иста током претходних хиљаду година. Декарт је на почетку 17. века доказивао да Бог постоји (“Егзистенција Бога… јесте једна вечна истина“) и полемисао са схоластичарима око “(не)самоидентичности (не)делотоворног и формалног (не)узроковања[29]“, да би дошао, на неки начин, тамо где је био патријарх Источног римског царства 1100 година пре њега, Свети Јован Златоусти: “Да је Бог свуда – то знамо, али како – то не разумемо.“ На Западу на почетку 21. века скоро сви доказују да Бог не постоји и да је човек настао од мајмуна. То су последице (философских) питања о суштини Бога која долазе из људског, сувише људског ума, чиме су се бавили католици и протестанти (Декарт је Аристотелову философију[30] учио у елитној језуитској школи, образован је у духу схоластике) а која су проблематизовали философи попут Канта[31]. После Д. Хјума и И. Канта у питање је доведен и “(раз)ум“. Тако је текао развој матрице мишљења (крај метафизике) на Западу после раскола унутар хришћанске Цркве. Тачније, код оног дела мислилаца и учених људи који су преовладали и унутар Католичке цркве, и ван цркве, широм Запада, то су – скептици и рационалисти. Они су поставили основе хуманистичког образовања. Позитивизам је људе на Западу водио у нихилизам[32]. То је пут који је Запад прошао од пада Смедерева до Берлинског конгреса, дакле, док је Србија била под окупацијом. После Инквизиције, широм западне и средње Европе дошло је до повлачења Католичке цркве (мањег утицаја у јавности, у свету, опадао је број хришћана, посебно правих верника) и до ширења бројних нехришћанских и мистичких учења, окултизма и окултних (тајних) друштава (и оних блиских са Католичком црквом и веома антихришћански и антирелигиозно оријентисаних). У том добу је утврђен капиталистички систем.

наставља се…


[1] Истина, данашњи појам разума настаје касније, после Декарта (разум као способност логичких категоризација стварности, као способност постулирања идеја у теоријском смислу).

[2] “Картезије се није одвајао од тела да би дошао до некаквог онтолошки чистог света који једино вреди сазнавати већ је ово одвајање предузимао не би ли стигао до стања властитог духа у његовом заметку, не би ли у самом себи, у свом чистом разуму, пронашао клице истинитог знања и реалног света… Не сме се сметнути са ума да је Платон у математици видео принцип за одабир оних малобројних којима ће бити дозвољен приступ филозофској науци, док је за Декарта свако начело којим се тврди разлика међу људским духовима представљало насиље над божанском правичношћу, оном која се остварује кроз демократизацију разума.“ – Јасна Шакота Мимица: “Декартова метафизика тела“, Мали Немо, 2006.

[3] „Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет“ (Јн. 1, 9)

[4] Бог Јесте, у човеку је лик Божји – човек је онај који јесте, односно: Ја јесам (дакле, мислим).

[5] Павле Евдокимов: “Бог обитава у центру, али остаје недостижан; иманентност Његовог присуства у Његовим енергијама никада не укида оностраност Његовог Бића у Себи Самом.“ Свети Максим Исповедник: “У извесном погледу Бог и оно што је божанско могу се познати; у другом погледу не могу се познати. Може се познати кроз оно што је око Њега; али се не може познати у ономе што је Он сам.“

[6] Свети Јустин Ћелијски: “Догматика Православне Цркве“

[7] Који немају способност логичког закључивања, нису образовани, усамљеници који слабо познају људе и људску природу, који не разумеју свет око себе…

[8] Који нису попут првих апостола и хришћана, обичних и неписмених рибара, занатлија… a који су кроз знања која су долазила из срца и света око њих спознали Истину, препознали Спаситеља.

[9] За Сократа и Платона највећа несрећа је да постанеш мрзитељ ума. Исто и за Ајн Ренд.

[10] Сенека је учио да се потчиниш разуму ако желиш све да потчиниш себи.

[11] Г. В. Ф. Хегел

[12] Г. В. Ф. Хегел је мислио да чудo јесте “насиље над природном повезаношћу појава“.

[13] И ја док пишем користим и формалну логику “медитативног субјекта“.

[14] Када ме онај који верује да постоје ванземаљци пита да ли и ја верујем у исто, одговорим му да верујем у постојање Анђела (и Серафима, Херувима, Престола, Господства, Сила, Власти, Начела и  Арханђела). Дакле, верујем у Христа, и Други долазак, а не у долазак ванземаљаца.

[15] Отац Тадеј: “Морамо бити испуњени добрим мислима да не бисмо дали места рђавима. Демонска бића, после Христа, не могу да наносе зла небу, остала им је само земља и човек. Чим се у нама роди једна мисао која није заснована на љубави, знајмо да смо примили упливе духова злобе. Примајући мисао зла, примамо самога врага у тело. Духови нису видљиви, ми им дајемо тело да буду видљиви. Оно зло што се манифестује кроз човека, то видимо духа који је окупирао душу тог човека и показује се кроз њега, псује… Не вређа Господа та душа, она је рођена хришћанска, него онај који је њу окупирао и заузео позицију, па дрма како он хоће. И уместо да разумемо шта је живот, ми се противимо и упућујемо злу мисао човеку. Тако и сами постајемо зли. Колико пута смо се прогневили на оне чији је однос према нама био некоректан или увредљив? Помислимо му зло, значи убијамо му душу! Јер се пред Богом прима све оно – било добро било зло – што је сједињено мислено са осећајима срца, и срца са душом. Зато треба са разумевањем да опазимо зло и са разумевањем прихватимо добро. Да стално будемо на стражи и не пуштамо да у нашу клет уђу они што не мисле добро.“ (Духовне поуке српском народу)

[16] Да ли и савест (пошто је за неке свест епифеномен мозга који се током еволуције развио и укључио модел самог себе, а за неке је извор свести у квантним флуктуацијама како механизама мозга тако и универзума чији је мозак примопредајник) настаје у активностима неурона око таламуса, у квантном хаосу неурона?

[17] Фридрих Ниче: “Све је воља за моћ и ништа друго…“

[18] Који се игра и надмудрује са другима, који тражи признање за свој рад, жели да буде најбољи, све у оквирима свог ума, тела и света насталог после грехопада. Сујетни људи.

[19] Аристотелу је истина била најдража; Спиноза је учио да се не плаче и не смеје већ – разуме. Дакле, одстранити сва осећања (из срца). Ово не треба мешати са (Хусерловом) критиком “психологизма“, нити са појавом “мистицизма“ јер су ту сензације које долазе из оностраног и мешају се са жељама и мислима “мистика“. Исто тако, не треба мешати усамљеност, осаму, једног монаха (па и песника, уметника…), и усамљеност, изолованост од других, једног интелектуалца (нпр. Кант, Хегел…) или неког таквог научника (који нема смисла, рецимо, за уметност).

[20] Имануел Кант је мислио да су границе јасне и оштро повучене и да их може видети и најобичније око.

[21] Зашто је већини “проналазача“ толико важан престиж односно слава? Шта је донео, пре свега у стварном животу и историји, тај “повратак идола“? Зашто би неко желео да буде идол неком другом, и ако јесте, без и да је то хтео, зашто би у томе уживао, чему служе “обожаваоци“? Или склоност ка среброљубљу и претераном богаћењу (на пример, у фармацеутској индустрији)…

[22] Имануел Кант је мислио да је то страшно. За Канта молитва је била “улагивање“ Богу.

[23] Покушао је математичарима (математичком уму) да докаже да Бог постоји, правећи методолошки изузетак или парадокс када је доказивао да је Бог узрок самог себе.

[24] Ајнштајн: “Потпуно је погрешно покушавати да се теорија заснује искључиво на видљивим величинама. У стварности се дешава нешто сасвим супротно. Теорија је та која одлучује шта можемо видети.“

[25] Недавно је Стивен Хокинг демантовао своју ранију теорију о “црним рупама“, односно, како су медији пренели, изјавио је да “црне рупе“ не постоје.

[26] Бог праведног Јова; Бог који не слуша “свиство“ (Достојевски). Размишљао је о таквом Богу и Декарт, на мало другачији начин, својом методом дошао је до тога да се не би усудио да каже да Бог не може начинити “брдо без долине“ или да “један и два не буду три.“ “Историја награђује победнике“ (“историју пишу победници“), а Бог награђује праведнике, који су у историји често губитници (живе и умиру као мученици). Још увек није дошло до “краја историје“, како ће изгледати “крај историје“? Опет, хришћанин никоме не жели пакао.

[27] У духу овог карикирања – Декарт: “Ја сам ствар која мисли, тј. дух, или душа, или разум, или ум, што су називи чије ми значење није било познато раније“. Тачније, Декарта највише помињем јер је он први употребио (на Западу) савремени појам “свести“ и “самосвести“. До њега је дошао кроз схоластику, која је тада још имала колико-толико везе са хришћанством какво је (хришћанско учење о непоновљивој личности и друга) остало у православљу, односно, какво је било пре раскола. “Код Суареза entitas је принцип индивидуације… ‘Чак и као само могућа бића (као идеје у божанском духу), Петар и Павле суштински садрже своје сопствене индивидуалне појмове… Дакле, чак иако претпоставимо да су Петар и Павле међусобно слични на сваки могући и замислив начин, још увек је Божје хтење да створи Петра (макар разумски) различито од Божјег хтења да створи Павла… ‘Сваки entitas је принцип сопствене индивидуације кроз себе самог… Ентитет није актуална егзистенција, већ је биће које је, као трансцендентално заменљиво… и које зато поседују и актуални и могући индивидууми’… После Декарта појам entitas излази из употребе.“ – Предраг Милидраг: “’Попут слика ствари’: Темељи Декартове метафизичке теорије идеја“, Институт за филозофију и друштвену теорију и ИП Филип Вишњић, Београд, 2010.

[28] Декарт је био млад када је Ђордано Бруно спаљен, нешто старији када је Галилео Галилеј почео да трпи прогон од стране Католичке цркве зато што је подржавао учења Николе Коперника о хелиоцентричном систему. Византија је нестала, исто и царска Србија, затим Бугарска, Русија је тек настајала… зато се не може тврдити да би и Православна Црква исто тако прогонила научнике да су у 16. и 17. посебно, па до почетка 19. века, постојале православне државе. Неки параметри могу бити ови: Свети Сава је као монах развијао медицину и просвету у средњевековној Србији, увео је Римско право; затим, на почетку борбе за слободу на почетку 19. века, Доситеј Обрадовић, који је био заступник рационализма и није разумео смисао аскетике и манастирског живота, у заосталој патријахалној Србији није одбачен од свештеника и верника-сељака (самим тим и народних вођа), већ је прихваћен, и сигурно није учио Србе да је земља равна плоча. Католичка црква је тек 11 година после смрти Доситеја прихватила учења Коперника. Доситеј је сахрањен у Саборној цркви, а Католичка црква је тек недавно, 1992. године, укинула пресуду против Галилеја. Свети Јустин Ћелијски један је од оснивача Српског философског друштва (1938). Такође, теорија хелиоцентричног система постојала је још у античкој Грчкој, није била непозната ни у Средњем веку, пре Коперника. Пошто је Католичка црква јеретичка, може се рећи да хришћанска Црква (а то је Православна) није спаљивала научнике (о затварању Платонове академије у Атини касније). Процват науке на западу долази после пада Источног римског царства, које је тек после пада један Герман назвао Византија и данас тако Источно римско царство сви зову. Свети Оци, црквени оци из доба патристике, добро су познавали хеленску философију. Исто важи за неопатристику.

[29] “Формални узрок као такав нема моћ испољавања своје узрочности, она му придолази од делотворног узрока. Узрок попут архетипа мора бити формално-делотворни узрок (који као такав искаче из схоластике)… Везаност за природну светлост, коју је парцијална реалност искусила у лику медитативног субјекта, за саму је ту рационалност апсолутна и непрелазна граница… Створеним категоријама створеног света створена рационалност не може појмити нестворену ‘суштину’ нествореног бића…“ – Предраг Милидраг: “Самосвест и моћ. Декартов Бог као causa sui“, Институт за философију и друштвену теорију и Океан, Београд 2006.

[30] “Знање је доказано овладавање.“

[31] Све до Ничеовог: “Бог је умро… Најмоћније и најсветије Биће које је постојало на свету искрварило је под нашим ножевима.“ Ове речи долазе 8 векова после раскола унутар хришћанске цркве, 3 века после Коперника и Лутера (раскола унутар Католичке цркве), 2 века после Декарта, непун век након Канта и Хегела, у времену када су стварали Маркс и Дарвин.

[32] Ниче: “Преко је можда пут у велико Ништа“.

———————————–

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (2. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (3. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (4. део)

17 Responses to Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део)

  1. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део) […]

  2. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део) […]

  3. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део) […]

  4. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део) […]

  5. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део) […]

  6. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део) […]

  7. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део) […]

  8. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део) […]

  9. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део) […]

  10. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део) […]

  11. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део) […]

  12. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део) […]

  13. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део) […]

  14. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део) […]

  15. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део) […]

  16. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део) […]

  17. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део) […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: