Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део)

 

Никола Варагић

Никола Варагић

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. ДЕО)

.

Философирати из вере (2. део)

 

 

Величањем антике (претхришћанског погледа на свет) обнављана је паганска слика света[1]. У 16. веку било је философа који су мислили да је њихово време не само права антика већ и изнад антике; пар векова касније било је философа који су били расисти (антисемите и словенофоби), касније и философа који су подржали нацизам и фашизам[2]. Данас на Западу постоје и (естрадни) философи, који од себе стварају “култ идола“ (“холивудске звезде“) и “морално“ правдавају “хуманитарне интервенције“. “Нова антика“ прави процват доживела је од друге половине 20. века са појавом порнографије, културе разврата, геј парада, са ширењем “врата перцепције“… Европљани су се вратили “дионизијским баханалијама“. 

Од схоластичара, преко Канта (ви који сте мислили да је Земља равна сада видите праву и вечну истину до које је дошао наш разум са нашим методама[3], а то је да се Земља окреће око Сунца) и Дарвина, до Ајнштајна и Бора (чије су теорије[4] многи протумачили тако да више не важе “вечне истине“, свако има своју истину) и њихових следбеника који су своје философије заснивали на физичком свету какав су познавали[5] и “једином животу“ који су имали[6]. Од “све је могуће“, преко “све је тако како јесте“, до, поново, или назад ка – “све је могуће (јер је све релативно)“. То су одговори (или закључци) на та питања (која су постављали схоластичари, Декарт и остали западни философи)… Делује као вечно враћање истог… Да ли је могућа обнова духовности, тј. рехристијанизација унутар држава које су чланице Европске уније? Није на Западу све било црно, није ни сада црно. Није историја Запада, у последњих 1000 година, само историја крсташких ратова, Инквизиције, колонијализма, расизма, нацизма (национал-социјализма), дивљег капитализма, фашизма, “хуманитарних интервенција“… Запад је и доста доброг дао свету.

***

Од оног који верује да Бог постоји, глупљи је само онај који верује да Бог не постоји[7].

Научна достигнућа која олакшавају људски живот припадају свету пролазног. Наука у свету пролазног може користити људима и наука користи људима. Може се и злоупотребити, као што се злоупотребљава, за разарање од стране “мрзитеља људи“. Може да се користи, као што се и користи, и за (само)одбрану од напада “мрзитеља људи“. Да ли ће, на пример, “љубитељ (раз)ума“ (“љубитељ мудрости“) признати да га је ђаво могао наводити да дође до “суштине“ Бога чистим разумом и да одређује шта је могуће а шта немогуће за Бога, а затим и за људе, јер је он као љубитељ (раз)ума и мудрости у суштини љубитељ добра, он трага за појмом највишег добра, те због тога не може себе да не воли, нити има потребе да не удовољава телу и чулима ако може? На основу ког искуства тако нешто (да га је и ђаво могао “наводити“) може да порекне? Како зна да ђаво нема уплив у интелигибилни свет[8]? Разум је убедио човека да Бог не постоји. Следствено томе (зар не?) разум је убедио људе да ђаво не постоји. Шта су у науци “забрањени плодови“ и колико људи није спремно да их куша? Или, научници који “стварају живот“, који стварају “новог човека“ из “себичног гена“ – на основу ког моралног искуства то раде? Ако то раде због “себичних интереса репродукције“, шта је ту морално и етичко? Да ли људски род може да дође до универзалног (“један закон за сваку вољу[9]“) “категоричког императива“, да ли постоји такав “јединствен систем чињеница“? Ко тражи (рационалан) доказ (формулу) о постојању Бога? Шта ће да уради алхемичар који нађе такав доказ (формулу свега)? Да ли ће моћи да хода по води и да ли ће желети да нахрани и излечи све људе? Ако ће и желети, да ли ће то моћи да оствари? Да ли ће тако победити смрт (да ли ће он одређивати ко може да буде бесмртан)? Да ли сунце сија подједнако и праведницима и грешницима и после Коперника, и после Њутна, и после Дарвина, и после Маркса, и после Анштајна, и после Гејтса? Шта се суштински променило код човека од времена када је јахао коња до времена када лети авионом и ракетом у свемир? Да ли је Запад данас заиста толико хуманији, или је у питању симулакрум[10] слободе, симулација демократије[11]? Како се остварује симулација? Да ли је онај ко стоји иза симулације и сам део неког симулакрума? У ком ће се све правцу померати границе апсурдног (немогућег[12]) за човека, где је граница људског духа? Да ли ће бити више братства, јединства и солидарности међу људима ако човек стигне до Марса, ако се са једном пилулом могу подмирити потребе за дневним уносом хране, ако можемо да мењамо изглед тела и унутрашње органе, ако и компјутер и телефон буду једно и величине сата на руци…? Све су то питања за 21. век.

Да ли Бог може стварати “из ничега“? Логика каже да из ништа настаје ништа. “Човеку није потребно да разуме, већ да живи“, или, “о суштини се може и не размишљати“ – кажу (нео)егзистенцијални философи[13] – они који су се спремали на покрет (подвиг) вере:

“То је противречност у себи, али ваља имати парадоксалну и смирену храброст: докопати се преко апсурднога целокупне времености. То је храброст вере… Могу ли схватити Бога објективно, онда не верујем. Али баш што не могу, морам веровати. Став противречности ојачава јединку у верности самој себи… То је тајна савести, коју индивидуални живот носи у себи: да је истовремено и индивидуално и опште… Личност се јавља као јединство општег и појединачног… Бити истовремено појединачан и општи човек, то је одиста права животна вештина[14].“

“Васпитан на Хегелу коме се у младости дивио и сукобивши се са оном стварношћу у вези са којом је Хегел позивао људе да је се у име интереса духа ослободе, Кјеркегор је одједном осетио да се у философија великог учитеља крије издајничка, кобна и лажна саблазан… Он је напустио прослављеног, знаменитог мислиоца и великог научника и пошао, и то не пошао, већ је као свом једином спасиоцу, похрлио ‘индивидуалном мислиоцу’, библијском Јову.[15]“ “Окамењеном Пармениду није суђено да понесе човека иза граница његове ограничености. Ни мишљење које се осврће неће нас довести до извора бића. Аристотел се осврнуо, сви који су ишли за Аристотелом освртали су се и постали вечити сужњи Нужности. Да би се човек ишчупао из њене власти – мора кидисати на све, мора се прихватити велика и последња борба, мора се ићи напред, не одгонетајући и не питајући шта нас чека. И сама спремност да се здружиш са смрћу коју рађа непролазна зебња може човека надахнути на неравну и безумну борбу са Нужношћу.[16]

“(Шестов у предфидеистичкој фази) Радикалним емпиризмом Џејмса, надаље, философија Шестова отклања како предкантовску метафизику трансцендентног, тако и кантовски трансцендентални интелектуализам a priori – остајући окренута најважнијим питањима бића, мисли и живота. (…) Дакле, субјект учествује у игри конституције сазнања као активан чинилац (ослобођен априористичких ‘налога и обавеза’), помажући тако у ‘стварању’ истина које ‘региструјемо’ (дакле, не на начин пасивног одраза вечних истина у огледалу разума). А то одговара рату Шестова против пацификације субјекта сазнања (од стране савеза истине, нужности и природе) и преузимању прерогатива слободе у своје руке: у своје гносеолошке, не само антрополошки схваћене ‘руке’.[17]

Егзистенцијалисти су поново поставили питање смрти: да ли је смрт чињеница са којом се треба помирити и да ли је после смрти – ништа? Да ли сви ми када умремо постајемо – ништа? Да ли се смрт може победити? Да ли заиста више нема никакве везе између нас, као појединаца, и оних које волимо, и других који нас воле, и после смрти? Самим тим отварају пут ка питању: да ли је љубав сила која може учинити оно што је за разум немогуће учинити; да ли љубав може да споји оно што је за разум неспојиво? Егзистенцијална философија човека враћа из хладноће ума у топлину срца.

У срцу се налази знање да ли је нешто могуће или немогуће. Срцем се спознаје да ли је нешто стварно или није стварно. Духовно делање је изнад осећања[18]. Разум може разумети да не може спознати Бога до краја и да је разумно не тражити суштину. Није срећа бити савршен у несавршеном свету. У несавршеном свету нема савршене слободе. У несавршеном свету срећа је волети. Љубав ослобађа. Живот без љубави је живот без Бога. Бог је Љубав. Бог који је Љубав јесте Бог који је Реч. У почетку беше Реч. И Реч беше од Бога (који је Љубав). И све беше добро. Зашто човек мора сазнавати шта није добро? Човеку је потребно да живи и да воли.

Православни одговор на “Једно питање за све ствари“ је вера у Христа. Христ је победио смрт. Христ позива на спасење. Христ спасава грешнике. У Христу нема господара и слуга (“поглавара“ и “чланова“, у Царству Божјем нема “цена“, све је “достојанство“). Љубити Христа више и пре него себе и своју породицу значи држати се прве Христове заповести – љуби Бога свим срцем својим. Почетак, за сваког хришћанина, је да се поштују две Божје заповести на које је Христ указао као најважније: љуби Бога свим срцем, сваким елементом свога ума, сваким делом своје душе и сваким атомом свога тела, и, љуби ближњег свог као себе самог. То су заправо три заповести – прва је да се љуби Бог целим својим бићем, а друга се дели на две које су нераздвојне – љубити друге, али, љубити и себе, прво. Човек може да воли Бога, да воли друге људе, да победи грех, само ако воли и себе. Христ је описао и ближње – нису то само чланови најуже породице, то су сви људи, сваки незнанац поред ког прођеш и треба му помоћ. То нас враћа на прву и најважнију заповест – љубити Бога – јер је сваки човек Божје створење. Ко љуби Бога љубиће сваког човека (незнанца), неће мрзети људе (људски род). Неће мрзети себе. Ко љуби Бога – не мрзи, у њему нема мржње. Ко воли Бога, воли свет, и све што је у свету створено, јер је све створио Бог. “Човек треба боголиком душом својом светлети свој твари[19]“. Бити “господар природе“ не значи уништавати природу[20]. Ко поштује прву заповест и свестан је да ништа није могао постићи без Божје благодати, не може бити егоиста, не може да умисли да је месија и слично, нити може постати идолопоклоник неког “месије“… 

“Грех тако дејствује на разум да овај из себе рађа и производи мисли грешне и зле…[21]“ Ум се кроз покајање ослобађа страсти. Ум треба да влада над душевним чулима и телесним осећањима. Очишћење ума стиче се уз очишћења срца, уз чистоту срца – које треба да влада над духовним чулима. Чистота срца је основа, духовно је изнад душевно-телесног. Дакле, пут до Христа не води кроз синтетичке судове a priori, нити се Христ може наћи у оквирима феноменологије. Поново, то не значи да се (раз)ум одбацује. Човек има потребе, речено је “рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме, и будите господари од риба морских до птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи[22]“ (1. Мојс. 1, 28) – односи међу људима морају се уредити, свакодневни живот мора функционисати[23] – све то олакшава употреба здравог разума[24] (индуктивне и дедуктивне логике). Такође, разум је неопходан да се човек не би уплео у замке психологизма и мистицизма. Да се у исте замке не би уплео, али и у замке рационализма и натурализма (материјализма), замке нихилизма, да би знао где је граница науке, шта су “забрањени плодови[25]“ – човеку је потребна вера – пад у покајање и уздизање, преумљење, кроз молитву, у созерцање.

Бог је свет створио из ничега. То није “слепа“ вера. Верујеш у Бога за кога је све могуће и који је Љубав – и кроз веру – уздижеш се (улазиш у метаноју, у созерцање, обожујеш се) до “мере раста висине Христове“ (Еф. 4, 13). Са Духом Светим учествујеш у дешавањима у свету[26]. До тога си дошао зато што си све време знао да је све од Бога, да се ништа не може без Божје благодати – зато што си победио гордост и умске страсти. То знање (разумевање) не долази ако се срце не очисти, ако срце није чисто. Молећи се за спас своје душе молиш се за спас свих душа и целе творевине, и обрнуто. Када осетиш Бога у себи више никада ниси сам; знаш да ће све сакривено бити откривено. Знаш да није на теби да доносиш (коначан) суд. Не ужасава те таква “самовоља“ Бога. Напротив, побеђујеш егоизам, самољубље. Постајеш Личност. После Христа, са настанком хришћанске Цркве, у хришћанској цивилизацији, долази до пуног признавања и поштовања Личности[27]. Црква је заједница оних који су се одазвали позиву Бога, који су се окренули ка Богу. Са Богом никада ниси сам, Бог је други, Христ је Личност, када си у Богу, када Христ живи у теби, ти си и са другима који су у Богу. Зато је Црква, као тело Христово, заједница људи, тј. Личности. Када такве Личности живе у саборности, онда се ту не ради о колективизацији, о превласти општег над појединачним. Са друге стране, саборност зауставља атомизацију, тј. индивидуализацију и потпуно отуђење човека од другог човека. Таква саборност Личности, где ће све бити у хармонији и свако слободан и савршен, није могућа на овом свету, у овом простору и времену. Царство Небеско настаје са Другим доласком Христа[28]. Ми ка томе можемо само да тежимо, можемо да градимо друштво на тим темељима, да нам као појединцима Христ представља идеалног човека и оно што треба постићи на личном плану, а са тим у вези и идеал Царства Божјег, у друштвеном смислу.

Творевина је плод Воље, а не Божје Суштине. Бог постоји изван и независно од Своје творевине. Бог није створио свет из себе и своје Суштине. Божанске енергије су Бог, али нису Његова Суштина. “Иманентност Божјег присуства у Божјим енергијама никада не укида оностраност Божјег Бића у Себи Самом.[29]“ “У извесном погледу Бог и оно што је божанско могу се познати; у другом погледу не могу се познати – може се познати кроз оно што је око Њега; али се не може познати у ономе што је Он сам.[30]“ “Да је Бог свуда – то знамо, али како – то не разумемо.[31]“ “То из чега је Бог створио све ствари јесте нешто што нема ни вид, ни форму. А то је ништа.[32]

Шта се сада, почетком 21. века, дешава унутар српске православне теологије?

“Флоренски разликује три ступња људског сазнања с обзиром на однос какав имају према стварности вере, односно према власти разума над или против вере. Први је ступањ изражен тврдњом ‘Верујем јер је апсурдно’. Други је ступањ изражен тврдњом ‘Верујем и разумевам’. Трећи је ступањ изражен тврдњом: ‘Разумевам верујући’. (…) Покушај иманентног дијалога са философијом и теологијом Запада на основу ума и учења црквених отаца: покушај унутрашње критике и извесни ‘онтолошки прекор’ (ако не моралистичко упозорење) дарови су Флоренског Поповићу. (…) Јустина Поповића надаље треба посматрати унутар дијалектике односа Флоренског и Флоровског: утолико што не мало дугује обојици. Неопатристичка синтеза, дакле повратак оцима и пре свега јелинским оцима византијске и поствизантијске епохе православља, инаугурисано је из Русије (…) Уосталом, ни неопатристичка теологија није изум православних у ексклузивном смислу, премда православни њој најдубље с правом припадају делима управо православних отаца Цркве.[33]

Српска Православна Црква је после 1990. године постала институција у коју Срби (поново) имају највише поверења. У последњих 5 година поверење у СПЦ опада, дошло је и до озбиљног раскола унутар СПЦ (највише због неслагања око деловања Цркве и државе на Косову и Метохији). Садашњи Патријарх нема ауторитет какав је имао Патријарх Павле, нити има такву подршку у народу (испада да је препород, повратак поверења у СПЦ, током деведесетих 20. века повезан искључиво са личношћу Патријарха Павла). Највеће православне светиње стоје незавршене: Храм Светог Саве, манастир Хиландар, манастири и цркве на простору Рашке, Косова и Метохије…

Шта ако Судњи дан не дође још неколико векова (или миленијума)? Да ли ће Срби остати хришћански народ до краја времена[34]? Да ли можемо да опстанемо ако нисмо православан народ? Верујем да ће Срби остати хришћански народ. Да би у томе успели, владајући “дух антике“, који је у модерно доба (од 19. века) усвајан са Запада, треба да замени “дух патристике“, али тако да се они, којима је ова идеја сада више него одбојна, када превлада “дух патристике[35]“ не осећају као да живе у “мрачном“ Средњем веку[36]. То значи да поред духовне (унутрашње) делатности мора да постоји и делатност у свету. То значи враћање моралу чија је основа у аскетском искуству, али, и обезбеђивање пристојних услова за живот својој деци. Конкретно: да ли можете да замислите Православан Универзитет Свети Сава (у овом контексту није важно да ли би се финансирао приватно или из буџета) на којем, поред Православно богословског факулета, постоје и факултети природних наука, институти за квантну физику и развој нанотехнологија, као и факултети других друштвених наука, и где би се у раду примењивали сви научни принципи и стандарди, а у моралу аскетски, и да онда заједно теолози и научници одређују докле да се иде у истраживањима, шта се може производити, шта су људске потребе, шта лоше утиче на човека и природу, итд.? Можда би такав универзитет настао у Србији у 16. или 17. веку да је од 14. века ток српске историје ишао другим путем[37]. Имајући у виду тренутно стање и расположење унутар српског народа, није могуће да на пристојан (уз сагласност већине[38]) начин неко промени назив Београдског универзитета у БУ Свети Сава. Да ли је могуће да у наредних 20 година СПЦ – са верницима у Србији (посебно привредницима), са верницима (и привредницима) из расејања, уз подршку свих православаца широм света (Русија, Грчка…), у сарадњи са другим универзитетима и научним институцијама – оснује приватан Православни универзитет Свети Сава? Србија нема ниједан озбиљан приватан универзитет (кредибилан у Србији и свету), посебно не универзитет ка који би, у већем броју, долазили млади Срби из расејања и региона да студирају (и да могу да се врате у своје државе, ако желе, са дипломама које су признате) – приватан универзитет који ће давати надареној, а сиромашној деци, стипендије.

 

НАСТАВЉА СЕ…


 

[1] Друга половина 19. века и прва половина 20. века на Западу: У Немачкој излази “Талмудски Јеврејин“ (упозорење да Јевреји желе да владају светом); у Енглеској настаје еугеника (наука о здравом наслеђивању); Едуард Дримон упозорава да се у наредним деценијама мора зауставити пошаст финансијског капитализма (објавио књигу “Јеврејска Француска“), афера Драјфус и писмо Емила Золе против антисемитизма у Француској; у Француској излази књига “Расе Европе“, а у Немачкој излазе часописи “Архив за расну и социјалну биологију“ и “Остара, новине за Плавокосе“; поштоваоци Дарвина међу највећим капиталиста у свету, попут Карнегија (САД) и Крупа (Немачка), шире идеје дарвинизма о преживљавању најспособнијих; “Стандард оил“ (Рокфелери) преузима тржиште нафте у Немачкој (“Немачку банку“); у САД настају “Jekyll Island Plan“ за стварање светског монетарног тржишта и “Banker’s Trust“ и “New York Federal Reserve Bank“ од стране најмоћнијих банака и породица (настанак модерних “Федералних резерви САД“ које су и даље приватно власништво); развој психологије (Сигмунд Фројд и К.Г. Јунг); феноменологија (Е. Хусерл); Шире се будистичка и хиндуистичка учења, све више обичних људи долази у додир са источноазијском философијом; настају разне теозофије, езотерије, астрологије, долази до ширења окултизма и враћању “европској традицији“ (Блавацки, Штајнер, Кроули, Гурђијев, Генон, Евола…); нови(е) философи(је) у Европи (Хајдегер, Јасперс, Сартр, Расел, Витгенштајн…); нацисти (са социјалистом и националистом А. Хитлером на челу) долазе на власт у Немачкој (уз подршку капиталиста, попут Х. Форда); нацисти одају почаст Хјустону Стјуарту Чемберлену; нацисти спроводе истребљење Јевреја, Словена и Цигана (Рома). О историји расизма у Европи видети: Џорџ Л. Мос – “Историја расизма у Европи“, Службени гласник Београд, 2005.

[2] Расизам и нацизам последице су и (између осталих разлога) нове паганизације (нације су се враћале својим паганским боговима и коренима), која је кренула да се шири унутар Запада крајем Средњег века, а залет добила током 19. века.

[3] Кант је своја истраживања и своје теорије заснивао и на теоријама Исака Њутна.

[4] Они су изнели нове теорије, што је значило да старе теорије нису тачне и више не важе, а после њих други износе своје теорије и доказују да њихове нису тачне. Итд.

[5] Емпиризам, епистемологија… И емпиричка и чиста философија.

[6] Човек као “случај“, који случајно господари Земљом, јер је мозак сам развио ту способност током еволуције и пошто је све релативно, и човек је релативан, и као што појединац када умре постаје ништа, тако и људски род може да нестане, то значи да Земљом може господарити и неко други, кога еволуција избаци, или ако ванземаљци дођу, а не мора нико ни да господари, као што не мора да постоји човек или Земља, и вероватно једног дана неће, као ни Сунце…

[7] Не могу сада да се сетим где сам то прочитао и ко је то рекао, овде сам изокренуо пар речи јер мислим да овај смисао више одговара данашњем времену. Дакле, оригинал је: “Од оног ко верује да Бог не постоји, глупљи је само онај који верује да Бог постоји“.

[8] За Канта је ноуменон био проблем који произилази из ограничења чулности (када је објашњавао “појам по себи“) али је признавао да је свет феномена био израз моћи света ноумена (и схватао га је негативно за разлику од Лајбница који је веровао у чисто разумско сазнање, прочишћено од сваке чулности; слободној делатности ума оставио је у начелу могућност да појам статичног разума a priori може преиспитати). Како се проверава кретање субјекта у трансценденталном смислу ако кретање субјекта конституише објективне карактеристике појмова? Да ли се ја (и даље) гордо шалим? Заиста, да ли “медитативни субјекат“ може да обасја натприродна светлост? (И. Кант: “…можда постоје интелектуална бића са којима наша моћ опажања нема апсолутно никакве везе, али наши појмови разума као просто мисаоне форме за наше чулно опажање не доспевају ни најмање до њих…“ КЧУ, Дерета 2003) Ко може да утврди где је (за другог и да ли уопште постоји) граница између “овостраног“ и “оностраног“ и зашто би (тај други) то износио на видело (и да ли је то могуће изнети на видело)? Зашто нема необоривих научних доказа да је човек настао од мајмуна, да је човек био мајмун? Зашто је та теорија (спекулација) прихваћена као аксиома, као догма за атеисте? Коме то више одговара, човекољубивом Богу који је човека створио по свом образу да постане и по Његовом подобију, или, “палом анђелу“ “мрзитељу људи“?

[9] “Ја под једним царством (сврха) разумем систематски спој различитих умних бића, повезаних заједничким законима… Међутим, умно биће припада царству сврха као његов члан, ако је оно у том царству заиста опште законодавно, али је тим законом такође и само потчињено. Ако оно као законодавно није потчињено вољи неког другог, онда оно припада томе царству као његов поглавар… Ум примењује сваку максиму воље као опште законодавне на сваку другу вољу, а и на сваку радњу према самом себи, и то не због неке друге практичне побуде или будуће користи, већ на основи идеје достојанства умног бића које се не покорава ниједном другом закону до оном који у исто време оно само поставља. У царству сврха све има или неку цену или неко достојанство. Оно што има цену такво је да се на његово место може поставити такође нешто друго као његов еквивалент; напротив, оно што је узвишеније од сваке цене, оно што не допушта никакав еквивалент, достојанство је.“ – Имануел Кант: “Заснивање метафизике морала“, Дерета, Београд 2004

[10] Жан Бодријар је заступао тезу да се Запад налази у ери хиперреалности, симулацији стварности путем масовних медија, од стране центара моћи, који изокрећу истину у неистину и обрнуто. Симулакрум је систем симулација који копију стварности поставља на место самог оригинала. Да ли је случајно што се ова појава, и ова кованица, појавила на Западу (у другој половини 20. века)?

[11] Може да се пита и овако: да ли је било мање љубави међу људима када су јахали коње? Да ли су постојали слободни људи који су живели складно са својом породицом у срећи и пре појаве модерне демократије и индустријске револуције? Да ли је “модерно доба“ – у својој суштини – заиста толико различито од ранијих доба? Шта су показали светски ратови из 20. века? Шта показује данашњи неоколонијализам старих колонијалних сила и неких нових, као и нов робовласнички систем који стварају транснационалне и националне корпорације? Одакле долазе идеје попут идеје о “златној милијарди“? Више о томе касније.

[12] На пример, некада је деловало немогуће да се Земља окреће око осе и Сунца, да ће људи летети… а са друге стране, увек су постојали људи (појединци, генијалци-визионари) који су тако нешто могли да предвиде или су о томе сањали. На пример, Ерастотен из Кирене је пре 2200 година израчунао обим Земље, са 10% одступања од данашњег мерења. Затим, примери Леонарда да Винчија, Емануела Сведенборга, Жила Верна, Николе Тесла… Ту су и примери из других раса и цивилизација…

[13] Серен Кјеркегор – прва половина 19. века (и Лав Шестов – прва половина 20. века): Почетак философије је чуђење (антика). Почетак егзистенцијалне философије је очајање. Егзистенцијална философија не доноси разумевање, већ живот (веру). Егзистенцијална философија истину не тражи од ума – са његовим ограниченим могућностима, већ од Апсурда – који не познаје границе.

[14] Серен Кјеркегор: “Бревијар“, Модерна, Београд, 1990.

[15] Лав Шестов: “Кјеркегор и егзистенцијална философија“, Плато, Београд 2002.

[16] Лав Шестов: “Душа и егзистенција“, Сфаирос, Београд, 1989.

[17] Богдан Лубардић: “Философија вере Лава Шестова (Апофатичка деконструкција разума и услови могућности религијске философије)“, Православни богословски факултет БУ, Институт за теолошка истраживања, Београд, 2010.

[18] За “слепу“ љубав важи скоро исто што и за “слепу“ веру. “Делатност вере испуњује се духовним мислима, у чисто духовном делању“ – Свети Јустин Ћелијски: “Гносеологија Светог Исака Сирина“.

[19] Свети Јустин Ћелијски: “Догматика Православне Цркве“

[20] (Прави) Хришћани имају “еколошку свест“ још из древних времена. Монаси који се одричу хране, а не само меса, највећи су “љубитељи животиња“. То важи и за друге религије.

[21] Свети Јустин Ћелијски, из напомене 24 (4. део).

[22] Деца не могу да се хране као аскете, за здрав психофизички развој деце важна је здрав и разноврсна храна. Трпање свих религија у исти кош довело је до тога да многи хришћанству приписују будистичка и слична учења о свету као илузији, представи… Са тим у вези је и погрешно разумевање православне (хришћанске) аскетике. Пример Светог Саве је најбољи пример колико је православно схватање аскетике другачије од будистичког. “Тело је храм Духа Светога“ (1. Кор. 6;19)

[23] Ту је Кант у праву, не може свако да буде “мајстор за све“. Таква су правила Игре, видимо кроз историју. Варварски народи нису ушли у историју, нестали су. Опстали су они који су се уклопили у “цивилизацију“. Са друге стране, верујем да су Словени живели срећно током више хиљада година док су правили своје насеобине од дрвета, без “реда, рада и дисциплине“, без власти Нужности. Варварин има и позитивно значење, варварин је – слободан човек.

[24] Разум као инструментално-логички режим свести, који из искуства из чулног опажања апстрахује одређене константе и релације које чине непроменљиву основу тог искуства. Дакле, поштовање одређених чињеница. Не треба заборавити да разум и ум нису исто.

[25] Због самог човека, за самог човека, ако имамо у виду моћ деструкције (не само за човека) коју носи наука и са тим повезану опасност од самоуништења човека и природе око човека. Више као изградња савести у човеку, него стварање утопије на Земљи.

[26] Бог није напустио човека; добри анђели чувају човека. То је православно обожење.

[27] На пример, кроз борбу против робовласничког система, кроз поштовање сиромашних… Зато су неки социјалисти, који су се борили за права радника, у Христу видели првог социјалисту. Социјализам настаје унутар хришћанске цивилизације. Борба за права радника је борба за поштовање другог човека, за поштовање његове личности.

[28] “Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш“ (Мт. 24, 42).

[29] Павле Евдокимов

[30] Свети Максим Исповедник

[31] Свети Јован Златоусти

[32] Свети Августин

[33] Богдан Лубардић: “Патролошки радови Јустина Поповића и Павле Флоренски: историјат учинка једне рецепције – прилог разумевању почетка ‘неопатристичке синтезе’ у српској теологији“, Православни богословски факултет БУ, Београд, 2010.

[34] На страну сада да ли је то Божја воља и да ли има неке везе са промислу Божјем, на страну да ли свет не може без Срба… Срби су православни хришћани више од 1000 година, то је основа нашег идентитета, морала… Шта друго можемо да будемо, а да останемо Срби? На који други начин можемо постати бољи људи осим да се вратимо Христу?

[35] Повратак Светом Писму, Предању, догматима вере…

[36] Истина је да Средњи век уопште није био “мрачан“ како се описује. Био је “мрачан“ као и свако друго време. У неким случајевима је био веома “светао“.

[37] Затим, можда би се такав универзитет до 20. века удаљио од “духа патристике“ и остао само формално православан… Зато не треба много размишљати шта би било да је било другачије…

[38] Да се не ради као сада са премештањем урне Николе Тесле из музеја Никола Тесла у Храм Светог Саве, у предизборно време, у договору са привременим органима власти, и представницима једне странке, која учествује на изборима. Још један доказ колико је врх СПЦ под утицајем удбаша.

 

———————————–

 

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (2. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (3. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (4. део)

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део)

16 Responses to Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део)

  1. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део) […]

  2. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део) […]

  3. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део) […]

  4. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део) […]

  5. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део) […]

  6. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део) […]

  7. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део) […]

  8. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део) […]

  9. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део) […]

  10. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део) […]

  11. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део) […]

  12. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део) […]

  13. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део) […]

  14. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део) […]

  15. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део) […]

  16. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део) […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: