Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део)

Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део)

.

Постхришћански свет

 

 

Срби су водили ослободилачке ратове против азијског освајача уз подршку која долази са две (европске) стране. Са једне стране, долазила је мала подршка са Запада[1], са друге стране, нешто већа из Русије. Док су Срби били под окупацијом, настала је моћна руска царевина. Први велики сукоб у модерном добу између Запада и Русије догодио се у време српских буна и Првог српског устанка (Наполеонови походи после Француске револуције). Када се погледа из данашњег угла, и ако се сви Срби без обзира на поделе гледају као једна целина, као један народ, Срби су хтели, са једне стране, да граде државу на светосавским темељима и по узору на православну Русију, а са друге стране, по узору на Француску после Француске револуције (прави циљ револуционара и оних који су их финансирали био је рушење монархизма и прогон Хришћанства из Европе[2]).

Када Срби почињу Први српски устанак и “српску револуцију“, Наполеон растура Свето римско царство у средњој и западној Европи; после Имануела Канта и Г.В.Ф. Хегела у Немачкој долази до “краја метафизике“ и победе атеизма – у Француској настаје социологија (Огист Конт); власт у Европи преузимају банкари, илуминати и масони. Србима су, због близине и тешких услова (дугих) путовања у то доба, били најближи Французи и Немци (и са њима Аустријанци), и одатле је примано највише утицаја. (Италија је после ренесансе и Млечана губила на значају, а пошто је у тој држави било седиште Католичке цркве, која је задржала непријатељску политику према православним хришћанима и Србима још из Средњег века, Италија је “прескочена“ од стране српске интелигенције, осим, делом, у уметности.) Тако је остало до прве половине 20. века. Српска интелигенција из 19. века била је под утицајем француских и немачких научника, философа и (политичких) мислилаца.

Учени Срби током 19. века нису боље упознали савременике широм Европе, ван немачко-француског (рационалистичко-позитивистичког) света, попут Фјодора Достојевског и Серена Кјеркегора, који су међу прима изразили сумњу у рационалистички и материјалистички пут којим је кренуо Запад. Нису нашли везу између светосавља, тј. светоотачке традиције из доба патристике и Достојевског и егзистенцијалних философа. Што је и оправдано, једна од последица вишевековне окупације јесте и скоро потпуни нестанак српске цркве и са тим повезано све слабије познавање своје вере и све мања писменост, од свештенства до верника. Можда је Доситеј Обрадовић побегао из манастира (у конкретном манастиру, у том тренутку, са тим монаштвом) зато што се сусрео са неким изопаченим видом православне вере. Можда би, да је био савременик Светог Саве, и да је отишао у Хиландар, тамо и остао. То не знамо, али знамо да је српска интелигенција у 18. и 19. веку школована у духу европске континенталне традиције (па је ту традицију пренела на оне који су школовани почетком 20. века) и да је слабије познавала философску и политичку традицију са британског острва и северноамеричког континента (која се развијала и под хришћанским и словенским утицајима следбеника Јана Хуса из Моравске цркве, који су после спаљивања Хуса и разбијања Бохемије од стране католика – Хабсбурговаца и језуита, из данашње Чешке стигли до Британије, где су, као први протестанти у Европи, у добу када се појављују пијетизам и пуританизам, чинили елементе новог хришћаног покрета/учења – евангелизма, који улази у учење и Ирске цркве и који се касније шири по САД, а познато је да је Јан Хус крајем 14. века желео да се врати/приближи традицији Православне Цркве/Византије и преведе Библију на чешки језик, у духу моравског владара Растислава из 9. века који је довео Ћирила и Методија, као и да је сам Хус био под утицајем англосаксонца Џона Виклифа, борца против папства, који је у 14. веку превео Библију на енглески):   

“Насупрот Француској, Едмунд Берк (родоначелник конзервативизма, 1729-1797) хвали Америчку револуцију. У Француској је 1793. године почело споровођење плана дехристијанизације и замена хришћанства новом религијом ‘разума’. Просветитељи су ум претходних генерација, који је кристалисан и сачуван у постојећим институцијама, обичајима и традицији, омаловажили и бацили под ноге. У Француској се десило оно најгоре што се једном друштву може десити: да му се институције грађене вековима насилно сруше. Револуција је представљала погубан прекид традиције и природног тока ствари. Берк за револуционаре тврди да су се у властитој земљи и против властитог народа понашали као освајачи… Берк је припадао оној традицији која је наглашавала да људе треба прихватити онаквим какви јесу (између осталог, себичне, склоне превари, нераду и слично), те да су институције једино што их држи под контролом. Институције стварају амбијент који амортизује слабости људске природе и који одржава стабилан и функционалан друштвени поредак… Берк је тврдио да демократија омогућује да већина грађана врши најсуровију репресију над мањином, и да је та жестина снажнија од оне која се може очекивати од власти једног краља. Идеји демократије супроставио је идеју ‘природне аристократије’ – народ једноставно није способан да влада, будући да нема развијене оне способности које су за тај посао потребне… Природна аристократија не представља представнике неког издвојеног интереса у држави. Без ње просто не постоји народ.[3]

Видимо да је Ирац Едмунд Берк, у 18. веку, у основи,  учио своје сународнике исто што је Свети Сава 500 година раније учио своје сународнике током успостављања државе и правног система[4] (уз све разлике које су се унутар хришћанства на Западу догодиле, што важи, у неком смислу, и за учење И. Канта о моралу, законима и друштвеном поретку). Доситеј Обрадовић био је савременик (мало млађи од) Имануела Канта и Едмунда Берка. Међутим, током 19. века учени Срби “пали“ су под утицај француских револуционара (атеиста) и немачких илумината (рационалиста). У том веку Енглеска (Велика Британија) постала је моћнија сила од Француске (и Аустроугарске са Немачком). До почетка 20. века, када долази до ближих контаката између Срба и Британаца, када је Велика Британија била најмоћнија светска сила, и В. Британија је била под утицајем богатих припадника буржоазије – банкара, трговаца и индустријалаца[5]. У сагласности са циљевима нових владара спровођена је спољна империјална политика Британије на Балкану (увек против интереса православних Срба). Слично се дешавало и унутар САД и са развојем односа између Србије и САД од почетка 20. века до данас. Недуго или упоредо са Француском револуцијом долази до индустријске револуције и утврђивања капиталистичког система на Западу. Од Француске револуције, Француска је капиталистичка држава. Одговор крупним капиталистима долази од стране немачког Јеврејина Карла Маркса и енглеског капиталисте Фридриха Енгелса. Зашто су Руси – који нису имали капиталисте и раднике, већ су Руси у већини били сељаци – у комунизму нашли излаз из стега феудализма (“источњачког деспотизма“) и пут ка више слободе и већој једнакости међу људима, и зашто су истим путем кренули Срби, када сада знамо да су комунисти по доласку на власт, прво уништили села и сељаке, дакле “носиоце револуције“, промена, учеснике у ратовима, а онда су их, као раднике (“владајућу класу“) које су населили у градовима, прогласили пролетерима (током не-планске индустријализације, да би комунизам имао смисао?) и насилно правили “новог човека“…? Одакле толико мржње код Руса и Срба према својој православној традицији, Цркви и Христу?

Русија, утемељена после рата са Пољацима, током 17. и 18. века није била у довољној мери христијанизована, јер није усвојила у већој мери традицију из Византије (Православне Цркве[6]). Тада су и Руси почели да “падају“ под утицај Запада и западног рационализма[7]. То се дешавало истовремено са јачањем Русије изнутра и ширењем споља, у највећу државу на свету (17. и 18. век). Руска црква јесте била дубоко у Православљу, али не и шири слојеви народа, посебно не учени људи (зато су скоро сви руски интелектуалци у 19. веку и почетком 20. века, посебно као млади људи, били социјалисти и анархисти). Поред утицаја који је долазио од стране западноевропских рационалиста, и (словенски) паганизам је још био прилично укорењен у руским душама. Зато, док Срби током 19. века воде своју “српску револуцију“, тј. ослободилачке ратове против муслимана, стварају своје (народне) династије[8] и обнављају цркву, међу Русима јачају идеје социјализма и појављује се све више анархиста. Зашто је тако велики број (учених) Руса (затим и Срба) у 19. веку био толико склон идејама социјализма и анархизма? То је, сигурно, и последица, већ од стране многих, описаног стања инфериорности, комплекса ниже вредности, малограђанског и паланачког духа… Достојевски је био у прави када је рекао да ће проћи још један век док се Словени тога не ослободе[9]. Да ли је дошло време да се Словени тога ослободе (за почетак Срби и Руси)? Такође, делом је то и због тога што су Руси, као што сам поменуо, задржали доста паганског духа у себи, номадског духа који је чинио руски (словенски и европски) идентитет више миленијума и није могао нестати. Делом је та склоност ка идејама социјализма и анархизма последица и (погрешног тумачења) хришћанског учења. Нешто слично се дешавало и међу Србима, али док су Срби, десетковани током неколико векова уназад, били посвећени борби за ослобођење, Руси су у 19. веку били међу набројнијим народима у Европи, имали су највећу државу (без колонија) и једну од најмоћнијих царевина (држава) на свету. Русија је постала империја. Изгледа, више према споља, него изнутра. То је још један од разлога победе бољшевика, руска аристократија и православно свештенство, очигледно, нису разумели свој народ, нису схватили потребе свог народа, и, на крају, нису знали да усмеравају свој народ и задовоље потребе свог народа. Москва је, тада, била виђена као “Трећи Рим“, православни Руси сањали су ослобађање Цариграда. На простору Русије никла је нова цивилизација, различита од византијске и модерне европске, али и под утицајем ових цивилизација. Једну од разлика је чинио и “азијски елемент“ унутар руског царства, који је решаван на словенски, православни и византијски начин, тако што није гушен идентитет муслиманских народа или сибирских Индијанаца, нису прогоњени и насилно покрштавани (Руси нису били колонизатори какви су Европљани са Запада). Са друге стране, у градовима као што су Москва и Петровград, у европском делу Русије, прихватане су вредности Запада, на првом месту западни рационализам и идеје Француске револуције, тако да су се у Москви и Петровграду нашли и православни клирици и владари, и интелигенција под утицајем Запада, и “азијски елемент“, односно припадници народа из Азије и муслимани међу њима у највећем броју. Русија је таква остала до данас. Комунизам полако одлази у историју, Русија постаје све више држава руског народа, руски народ се враћа православљу, Русија наставља са развојем науке, Руси прате све светске трендове, Русија је остала мултиетничка и мултиконфесионална држава.

Крајем Средњег века и почетком модерног доба (за Србију), Русија је помагала православне Србе, део Срба се населио у Русији, руска Црква је помагала српску Цркву током турске окупације, Руси су више пута ратовали са Србима против заједничких непријатеља. Русија у 21. веку може постати стуб Православља, бедем који ће спречити утапање Словена и православаца међу Германе и католике, у “нови светски поредак“, и шире од тога, једина велика хришћанска држава на свету, мост између Европе и Азије… Такође, верујем да ће се Русија демократизовати (у хоризонтали) и да ће постати држава у којој се поштују људска права, у којој постоји владавина права, али на православан и руски начин, у складу са вредностима рускословенске и хришћанске цивилизације.

Тек када се део словенофоба, тј. еврофила, међу Србима, и Русима, увери да је таква будућност православне Русије, и православне Србије, могућа, могу се водити озбиљни преговори између Русије и Србије о уласку Србије у Евроазијску унију[10]. У овом тренутку, долазак руских тенкова, и градња руске војне базе са градњом Јужног тока, не би помогао решавању проблема и изласку из стања у коме се Србија налази. Бољи економски и културни односи са Русијом, уз градњу Јужног тока, краткорочно и средњерочно више значе Србији. Русија, као демократска и хришћанска (православна) држава, је једина држава са којом Србија може да планира дугорочно и стратешко партнерство у 21. веку.

Решавању проблема и изласку из стања у коме се налазимо не доприноси наставак “пута у Европску унију“. Демократска Србија, Србија у којој постоји владавина права, која никога не угрожава територијално и војно, а која каже “не“ ЕУ и одустане од евроатлантских интеграција, неће и не може бити бомбардована од стране Нато алијансе. Ако се у Србији постигне консензус, ако међу Србима влада слога, ако се зна ко су савезници и пријатељи у свету, прилично су смањене могућности да се на неки други начин (економски, политички, научно…) Србија изнутра дестабилизује, да се уводе неке “тихе“ санкције после одустајања од ЕУ. Србија једно време може да преживи као политички неутрална држава, са чврстим економским везама са Русијом (али не тако што ће се тражити милостиња, већ тако што ће се искористити потенцијал руског и евроазијског тржишта) и економском сарадњом са свима у Европи и свету, а све док свет не уђе у стање пред рат, може опстати и као војно неутрална (што не значи да не треба да има војску у том периоду, напротив) држава.

Данашње европске нације коначно су формиране после Француске револуције – неке велике нације попут италијанске и немачке тек крајем 19. века. Српски и руски народ постоје вековима пре Француске револуције, имали су народну свест (свест о свом роду) много пре Европљана који су градили “националну свест“ (то је једна од разлика између православног и католичког дела света). Срби су у Средњем веку имали народну династију, народно свештенство, свој језик и писмо. Све то западноевропске нације стичу вековима касније, почетком модерног доба. Када су европски народи стицали “националну свест“, Срби су са очуваном народном свешћу и својим језиком (пример народне поезије) стварали модерну државу, са народном династијом и народним свештенством[11]. Тако је било и у Средњем веку: Срби су примали нову веру (Хришћанство), тековине друге цивилизације (Римско право), са припадницима другог народа стварали су писмо (Грци), али су знали да су Срби, тј. Словени, нешто другачије, у хришћанском смислу – непоновљива личност (посебан, јединствен, народ, као и многи други). Створили су своје писмо, своју цркву, своју династију. Нашли су своје место у свету. Са таквом свешћу, неколико векова касније, Срби су кренули да ослобађају своју државу и стварају модерну Србију. Али, утицаји који су стизали из Француске и Немачке, временом су учинили своје (као и верске поделе међу Србима). Нација образована на француски начин подразумева асимилацију, јер свако ко живи у Француској мора бити Француз. Срби нису тако стварали своју државу, док нису почели да стварају Југославију, али је то било под утицајем француских револуционара, европских илумината и масона, а делом и Католичке цркве. Тада су почели да стварају југословенску нацију и да се одричу српства и Православља. Они који су стварали Југославију покушали су да Србе асимилују међу Југословене, посебно за време комунизма. До 1918. Срби су ослобађали само земље које су биле настањене православним Србима, а не свим Јужним Словенима. Да нису створили Југославију, Срби не би створили “велику“ Србију, већ само Србију (као државу српског народа, који живи на одређеном простору више од 1000 година). Доказ да Срби нису тежили “великој“ Србији, односно Србији унутар које би се асимиловали и покрштавали сви они који нису православни Срби, иако је било оних који су тако размишљали, јесте то што се српска елита у већини, али и већи део народа који је следио, определио за стварање Краљевине Југославије, и то се поновило неколико деценија касније са стварањем СФРЈ. Под утицајима са Запада, међу Србима долази до схватања “нације“ на француски начин и појаве национализма, а национализам[12] није исто што и родољубље. Србија је држава српског народа[13], а не српске нације. У Србији не живе само Срби и зато, ако говоримо о заштити државних интереса, говоримо о заштити интереса заједнице, а не нације, пошто заједницу (која живи унутар Србије) чине припадници више народа. Зато је правилније да се за репрезентацију у спорту каже да је то државни тим, а не национални тим (репрезентација). Србија је и после распада Југославије и током грађанског рата опстала као мултиетничка и мултиконфесионална држава. Национализам из деведесетих 20. века, као и национализам из времена пред и за време Другог светског рата, долази после више од једног века утицаја са Запада (од Француске револуције – обнове паганизма, “нове антике“, теорије еволуције, појаве расизма; онај из деведесетих после југословенског комунизма: национал-комунисти, радикали као републиканци), после више векова дехристијанизације и заборављања светосавских корена (од краја Средњег века); после Првог светског рата када је најбољи део Срба погинуо; после још једног светског рата и још једног огромног броја убијених Срба; после одласка најбољих Срба у великом броју у расејање… Срби ће, верујем, у 21. веку добити нову и праву родољубиву и христољубиву елиту. Нова христољубива елита неће бити “националистичка“, већ родољубива – дакле – неће пасти у замку етнофилетизма (ако је хришћанска, јер “у Христу нема ни Јеврејина ни Грка“, односно ни Србина ни Хрвата…), али ће знати да штити интересе свог народа и своје државе (хришћанин љуби свог ближњег).

Пут у Европску унију је пут којим су Срби кренули када су почели да стварају Југославију – то је пут за нестанак српског народа, удаљавање од Христа.

Европске нације нису проживеле своје национализме. Европска унија је у смислу једнакости, братства и јединства утопија као што је била Југославија. Нико не може гарантовати да у овом веку у Европи неће настати нове државе и нације (неке на основу одређења према роду и језику, неке према одређењу према идеологији или вери…). Енглези и у 21. веку настављају своју националну и империјалну политику, Французи мисле да су Наполеон и Де Гол још живи, Немачка је поново тамо где је била пре 100 и 75 година… У претходна три века формирана северно-америчка нација иде сличним путем[14]... Колонијализам је заменио неоколонијализам, робовласништво је замењено новим обликом робовласништва, крсташки походи и “пут на Исток“ сада се спроводе кроз “хуманитарне интервенције“, “наранџасте револуције“, економску, медијску и културну окупацију.

“Човек са Запада“ неће стати са уништавањем свега што је српско (тј. руско), православно, византијско и словенско[15]. Никада Запад неће бити толико христијанизован, да би могао да престане са освајањем и поробљавањем. Германии Латини јесу вековни непријатељи Словена[16]. Такође, Запад није монолитан, како се чини. Европска унија и Нато алијанса на крају овог века, ако буду постојали, неће постојати у садашњем облику. Русија у овом веку може изградити Евроазијску унију. Постоји потенцијал, а да ли ће то урадити друго је питање, како због развоја унутар Русије тако и због међународних околности.

Муслимански народи су, попут католичких, дуго живели без “националне свести“, па су крај колонијалног система дочекали и стварање држава и нација спроводили у духу Француске револуције, уз надгледање евроатлантских држава (донедавних колонизатора)[17]. Муслиманима је циљ да сви људи света постану муслимани и док је ислама тај циљ ће остати. Међу собом, муслимани су подељени, и међу њима има “националних“ и верских разлика (издвајају се као посебни ентитети: Персија-шиити-Иран, Турска-сунити, Саудијска Арабија-сунити, муслимани из далеке Азије – Индонезија, муслимани из неарапског дела Африке). Дакле, ни муслимани нису толико монолитни.

Словени и православци међу собом сарађују, али се и сукобљавају. То исто важи за католике и људе са Запада. Исто важи и за муслимане. Запад сарађује и ратује против Словена и православаца. Запад сарађује и ратује са муслиманима. Муслимани сарађују и ратују са Западом[18]. И тако даље и томе слично…

Колике су шансе да до краја 21. века, или у 22. веку, не дође до великог светског рата? Да ли би тај рат означио почетак Апокалипсе? Не знам да ли би са ратом дошло и до Судњег дана, Другог доласка Христовог, али знам да је такав рат известан. Људи и даље живе у стању грехопада, број похлепних и сујетних егоманијака није мањи него пре неколико векова или пре једног века, сада још имају и технологије са још већом разарном моћи. О томе треба размишљати. Ако велики светски рат не би значио Други долазак Христов, зашто Срби не би преживели и тај рат? Свакако да свет после тог рата не би био исто место за живот, свакако да ће бити далеко теже обновити живот него што је то био случај после претходна два светска рата, али то не вреди објашњавати онима који ће тај рат покренути. Срби треба да буду спремни колико могу, остало је у Божјим рукама. Морамо да живимо као да ће рата бити[19] и као да рата неће бити. Док не дође време за рат Србија има простор да за препород.

 

НАСТАВЉА СЕ…

 


 

[1] На неким нивоима је то била подршка, на многим, посебно високо политичким, не да није било подршке већ је било опструкција, како од Аустрије, тако и од Енглеске и Француске.

[2] Замена феудалног система капиталистичким системом – из руку аристократије и свештенства “власт кључева“ прелази у руке банкара и капиталиста. Сељаци се доводе у градове и постају најамна снага, настаје нова врста робовласништва. Уместо верника на власт долазе атеисти.

[3] “Берк сматра да се влада не успоставља на основу апсолутних ‘природних права’ – пошто имају право на све, они хоће све. Грађанско друштво треба да утврди одговарајуће ограничење њихових страсти. Друштво захтева не само потчињеност страсти појединца, већ често и да се људској маси, у целини исто као и међу индивидуалцима, склоности људи осујећују, њихова воља контролише а њихове страсти потчињавају. То се може постићи само снагом која проистиче из њих самих, а не вршењем функције друштва у зависности од те воље и тих страсти које би по дужности требало да обузда и савлада. ‘Ако је грађанско друштво сачињено за добробит човека, све погодности због којих је то учињено постају његово право. Оно је институција добротворности, а сам закон је добротворан само ако се поступа по правилу. Људи имају право да живе по том правилу; они имају право да врше правду као међу себи равнима… и право на праведан удео у свему што друштво, својим укупним вештинама и снагом може учинити у корист појединца… У овом партнерству сви људи имају једнака права, али не на једнаке ствари.“ Из књиге: “Теоретичари либерализма“ (Драган Д. Лакићевић, Божо Стојановић, Илија Вујачић), Службени гласник, Београд, 2007.

[4] Британија је остала монархија прихватајући све изазове: увела је демократски и капиталистички систем, постала дом науке и емпиризма, прихватила је идеје левице и поштовање права радника…

[5] Чарлс Дарвин у Енглеској развија теорију еволуције, емпиристи владају, појављују се еугеничари, тајна окултна друштва… У то доба настаје “new age“ идеологија, Лондон је центар тог покрета.

[6] Због тога што је са настајањем Русије дошло до нестајања Источног римског царства, српског царства; и остале православне цркве од Бугарске, Јерменије до Египта пале су под власт муслимана. Док Русија није постала моћна и стабилна држава, православни Грци, Срби и остали одлазили су на Запад, прво у Италију, касније и у Аустоугарску, и даље на Запад.

[7] Случајно или не, Кант је живео и радио близу руске престонице, у Калининграду (Кенингсбергу). Руси су одлазили на школовање у Француску и Немачку. Владарске породице су се повезале, у једном тренутку су имали Немицу за краљицу. Међутим, имали су и српске генерале у својим редовима, па су словенске везе опстајале. Такође и јаку православну цркву која је чувала везе са осталим православним црквама и народима.

[8] Са врло малим мешањем са европским династијама.

[9] “За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње. Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље… Они међу вама који би хтели да се сматрају владајућом класом јесу ксенофоби, што је још горе, ксенофобија им није последица претераног национализма, већ накарадне зависти. Љубоморни су на од себе образованије, отменије и напредније странце… Та љубомора касте зване ‘интелигнција’ српског народа не исказује се само према странцима већ и према сународницима. ‘Отмено друштво’ тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу… Дуго ваш народ, иначе тако бистар, није могао да задовољава жеђ за ‘знањем’, због тешког јарма, у ропству које сте трпели само ретким изузецима је било могућно да пошаљу децу у иностранство да стекну темељнија знања. Ослобођена турске власти, земља почиње да се развија на комерцијалном плану. Све више српских младића одлази у иностранство да се напаја са извора знања која код куће нису налазили… Ти млади људи били су принуђени да у најкраћем временском року преузму и науче оно најнеопходније… Зато су ваши српски студенти, поред усвојених стручних знања, у своју земљу донели углавном оно лоше из страних земаља које су походили… То је био корен деформисаности ваше ‘интелигенције’… Себе су сматрали супериорним. Презирно су називали друге – оне који нису имали универзитетску диплому или неки сличан папир – сељацима… Ти људи сиромашног духа не увиђају да се истинска интелигенција не стиче само студијама, па чак ни оним највишим… Сваки градић је добио ‘гимназију’, а школовање на универзитету је било бесплатно, што није случај ни у најдемократскијим земљама попут моје Швајцарске… Морални ниво интелигенције је, међутим, све више опадао… Ако не би успели да избегну служење у војсци, копали би рукама и ногама како би се склонили у позадину или било какву комисију у иностранству… Да би се оправдали, говорили су да ће њихова памет бити потребна Србији после рата како би се обновило оно што рат буде уништио. Рђав изговор. Ко је био превелика кукавица да остане са својим народом док је у опасности и да се с њим жртвује ако буде потребно, нема оног неопходног утицаја у том народу када опасност прође… Многи припадници ‘интелигенције’ би хладно жртвовали слободу, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи.“ – Арчибалд Рајс: “Чујте, Срби! Чувајте се себе“ Београд, 1. јуна 1928. године.

[10]Слово о слободи – о начелима устава устаничке Србије 1805 (МостАрт – Рес Публица), управо је објављена, злата вредна, књижица Божидара Грујовића и о Божидару Грујовићу (1778 – 1807). У њој је, уз пропратне текстове других аутора, прештампано и „Слово о слободи“, својеврсни нацрт Устава Србије који је Грујовић припремио да прочита пред Карађорђем и устаничким старешинама 15. августа 1805. године, али га није прочитао… Бог и батина устаничке Србије, од устаника, без изузетка, називан господаром, вожд Карађорђе није видео ништа добро и праведно у томе да му се законом ограничи самовоља, на шта, на почетку, већ у другој реченици, позива ‘Слово о слободи’:  ‘Први дакле господар и судија у вилајету јест закон. Под законом мораду и господари, поглавари и совјет правитељствујушчи (обшча канцеларија) и свјашченство, и воинство, и сав народ бити; и то под једним и тим истим законом.’… После првог издања, већ у следећем, издању Српске књижевне задруге, 1893, ‘Слово о слободи’ искључено је из мемоара Проте Матеје Ненадовића, да се тако, ампутирано, прештампава и у свим следећим издањима, до дана данашњег, а има их безмало четрдесет. Заборав пада и на ‘Слово’ и на његовог аутора, тог пештанског доктора права и професора Универзитета у Харкову, који је дошао у Србију да се бори са устаницима и постане, како је писао Вук Караџић, ‘стуб српског совјета’, а да на њега данас не подсећа ни један једини споменик.“ – Златко Паковић: “Закон и курчевитост“, Данас, 07.11.2013. www.danas.rs/zakon_i_kurcevitost

[11] Доситеј Обрадовић: “Закон и вера могу се променити, а род и језик никада… ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере.“

[12]Изван Запада национализам није настао ни у једном другом културном кругу… Национализам настаје као одговор на структуралне кризе раних модерних западних друштава и њихових некада обавезујућих и неприкословених слика света… Хришћанска идеја да су све душе пред Богом једнаке лако се дала преобликовати у секуларизовану варијанту, по којој сви људи на земљи треба да буду једнаки и равноправни. Ту се налазе религијски корени модерне егалитарне демократије, која је од самог почетка ступила у тесну везу са национализмом… Имајући у виду да се национализам развио у политичку религију (у цивилну или секуларну) мора се рећи да су такви појмови сасвим примерени… Ти делови јеврејско-хришћанског предања учвршћени су помоћу природног права са позивањем на позитивне правне принципе и просветитељство, које је истицало право индивидуе на слободно самоодређење… На тај начин су секуларизацијом религијских традиција настајали важни елемененти национализма.“  – Ханс-Урлих Велер: “Национализам“, Светови, Нови Сад, 2002.

[13] А унутар српског народа нису сви Срби православни хришћани.

[14] Мислим на национализам нације која је у северној Америци настала са настанком САД (и уздржавам се од коришћења речи “америчка“, пошто су америчке нације и оне из средње и јужне Америке). Канада је протекторат Енглеске и САД, и Канађани су “оперисани“ од национализма.

[15] НД Хрватска примљена је у ЕУ, а онда је унутар НДХ забрањена ћирилица. Када Хрвати убију последњег Србина, постаће нова мета Ватикана, Германа и германизације. На пример, Срби имају све услове да постану национална мањина у Аустрији, али Аустрија није дала статус националне мањине Србима. Нису боље прошли ни Словенци у Аустрији. Онако како су прошли Словенци у Аустрији тако пролазе Срби у Словенији. Ту је и пример Лужичких Срба у Немачкој, који нестају.

[16] Арчибалд Рајс (1928): “Вама је заједнички непријатељ, упркос корацима које данас чини, био и остао човек са севера – Немац. Верујте, ништа он није заборавио. Чим поново постане довољно снажан, ујединиће се са Аустријом, и удружени ће настојати да поврате оно што су изгубили.“

[17] “Случајност, покретљивост и флексибилност су реална снага Империје. Империјално ‘решење’ није да се негирају или истање ове разлике, већ, напротив, да их афирмише и да их уреди у ефикасан апарат командовања. То значи да девиза ‘завади па владај’ није коректна формулација империјалне стратегије. Империја веома ретко ствара поделе; напротив, она реорганизује постојеће или потенцијалне разлике, истиче их и уплиће у општу економију командовања… Официјелни социјалистички рецепт деколонијализације следио је суштинску логику коју су диктирале транснационалне агенције: свака постколонијална влада била је обавезна да створи радну снагу адекватну дисциплинарном режиму… У процесу обједињавања светског тржишта, Трећи свет, у ствари, не ишчезава, већ улази у Први свет, гнезди се у његовом срцу као гето, град страћара, фавела, који се стално продукује и репродукује… Националне државе су филтери токова глобалне циркулације и регулатори артикулације глобалног руковођења; другим речима, оне дистрибуишу и усмеравају токове богатства према светској власти и од светске власти, оне дисциплинују своје популације колико год је то могуће.“ – Мајкл Хард, Антонио Негри: “Империја“, Игам, Београд, 2005

[18] Овде сам се ограничио на Русију, Запад и муслимане, јер се њихови интереси највише укрштају на Балкану, али у обзир треба узети и даљи развој Кине, Индије, Бразила, Африке… За пар деценија можда још нека светска сила (неки нови фактор) више буде присутна на Балкану.

[19] “Аугуст Бебел, надалеко чувени председник СПД-а врло добро упознат са читавом проблематиком превенције рата, подржао је на конгресу у Базелу заједнички апел за мир. Међутим, и он се све више залагао за идеју одбране земље. Русија је према његовом мишљењу, које је делила и већина социјалдемократа, била реакционарна и деспотска држава без икаквих изгледа за демократски развој. Сви су се у партији у лето 1914. још увек добро сећали Бебелових речи из 1904. и 1907: ‘Када је реч о борби против руског царизма као непријатеља свих култура и свих потлачених, ја сам спреман да узмем пушку и одем у рат.’ Немачка социјалдемократија је од 1912. била највећа политичка снага у Рајхстагу.“ – Wolfram Wette: “1914: Жеља за ратом“, Пешчаник, 09.03.2014. http://pescanik.net/2014/03/1914-zelja-za-ratom/ Треба се сетити и да је “демократска“ Немачка бомбардовала Србију 1999. године док су на власти били социјалдемократе и зелени.

 

———————————–

 

15 Responses to Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део)

  1. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део) […]

  2. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део) […]

  3. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део) […]

  4. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део) […]

  5. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део) […]

  6. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део) […]

  7. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део) […]

  8. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део) […]

  9. Varagić Nikola каже:

    24. април, 2014

    Британски премијер Дејвид Камерон изазвао је велико незадовољство либералног дела краљевства, својом изјавом да је Британија -хришћанска земља и да је хришћанство много утицало на њен развој као државе.

    50 познатих Британаца – научници (укључујући једног нобеловца), дипломате, писци, уметници, глумци написали су министру отворено писмо. У њему се каже, да Камерон својим речима дели земљу, игноришући допринос не-хришћана – муслиманског становништва, хиндуса, будиста, Јевреја, атеиста и осталих, њеном развоју.

    Уочи Ускрса, англиканац Камерон је у свом дугом писму, објављеном у највећем англиканском листу на свету The Church Times, подсетио на доприносе хришћанства и на своју религиозност. Међутим, бура се и даље не стишава. Након напада на Камерона од стране присталица верске политичке коректности, на његову страну су стале присталице Англиканске цркве. Иначе, она је државна црква у Великој Британији. Краљ више не поставља англиканске епископе као некад, већ то ради парламент. Кандидатуре Примата и бискупа се усаглашавају са премијером.

    У друштву нешто није сасвим у реду, ако је и данас потребно да се бране права хришћанства, сматра члан Дома парохијана Генералног Синода (врховно управно тело) Англиканске цркве Кристина Рис.

    Премијер је апсолутно у праву: ми смо хришћанска земља. Велика Британија је била и остала историјски и културно хришћанска земља стотинама година. Драго ми је да премијер има довољно храбрости да отворено каже о својој хришћанској вери. Што се тиче његових критичара, то је нешто на шта смо навикли. Напади на хришћанство су чести. Критичари Камерона не би рекли ни реч, да је премијер, на пример, рекао да му будизам помаже да живи у миру са самим собом. Критиковати премијера и хришћанску веру данас је постало веома лако.

    Треба рећи да потез Камерона није сасвим уобичајан за британске премијери модерних времена. Даунинг Стрит 10 никада посебно нису дотицала своја и туђа верска определења. Међутим, премијер-лабуриста Тони Блер, одједном је изјавио да ће све своје наступе завршавати са речима „Бог те благословио“. Блер се борили за свој „божји крај“, све док му нису скренули пажњу да би то „било превише амерички“. Блер, истина, није типични британски премијер. После избора 1997. године прешао је из протестантизма у веру своје супруге – католицизам. То се никада раније није десило у Енглеској.

    Зли језици из клуба политичких противника тврде да у поступку Дејвида Камерона нема ништа религиозно. Да је све то чиста политика. У мају и на лето ће бити одржани избори у Великој Британији, прво за Европски парламент, а затим и локални. А у 2015. години – општи парламентарни избори. Ствар је у томе, да ће на тим изборима конзервативци бити под снажним притиском кандидата деснице и радикалне деснице. После економске кризе, велике незапослености, проблема са илегалном имиграцијом, велики број бирача верује да их је до тога довело управо – тржишно-имиграциони либерализам торијеваца.

    Лидер националистичке Партије независности Уједињеног краљевства Најџел Фараџ, на пример, предвиђа „политички земљотрес“ у Великој Британији, након победе његове партије на изборима за Европски парламент и победе на општим изборима 2015. године. Његови рецепти за лечење од британских мука немају религиозни карактер: „Британија – за Британце“ и „Доста је плаћања нерадницима у ЕУ“
    Потребна нам је постевроунијска Британија са разумном, отвореном имиграционом политиком. Ова политика се своди на следеће: ми поздрављамо имигранте, али ћемо пратити квалитет и квантитет оних који се налазе у Британији.
    Дакле, Камеронова религиозност има отворену политичку конотацију. Камерон ће морати да тражи додатне гласове у свим слојевима британског друштва. Али, хришћани ће остати већина на острву. Према недавној анкети, хришћани чине 54-59% становништва Енглеске и Шкотске.

    По угледу на Камерона, на хришћанске групе тренутно играју и политичари у Немачкој, Холандији, Шпанији, Данској, Аустрији. Религиозне вредности су постале део предизборног колорита.

    опширније: http://serbian.ruvr.ru/2014_04_24/Kameron-i-religija-kako-na-to-gledaju-Britanci-8014/

  10. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део) […]

  11. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део) […]

  12. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део) […]

  13. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део) […]

  14. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део) […]

  15. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део) […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: