Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део)

Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део)

.

Постхришћански свет (2. део)

 

 

Препород Србије могућ је и ако се Србија определи за војну неутралност, односно, и после одустајање од уласка у ЕУ. Препород није могућ све док је на власти постојећа владајућа елита – припадници “изгубљене“ генерације. Препород Србије може знатно теже да се одвија, чак и ако на власт дођу много бољи људи, ако дође до новог рата на Балкану, између балканских народа. Зато је важно постићи мир са суседима, тражити решења која свима одговарају. Тако се могу онемогућити велике силе да лако употребе, нпр. Хрвате, Бошњаке и Албанце, да покрену рат против Србије. То се постиже изградњом добросуседских односа, поштовањем другог. Србија своје интересе у региону може да заштити без рата и војних похода. Пошто за тако нешто не постоје праве гаранције, и не зависи све од Србије, Србија мора да има и јаку војску (плус, због могућности да дође до светског рата).

Време за промене унутар Србије долази. Промене које ће водити ка препороду могу да се покрену за пет до десет година. Препород ће предводити нова елита. Неће сви припадници нове елите бити православни Срби, али ће унутар елите да се постигне консензус о даљем путу, људи који буду чинили елиту знаће ко су и шта су (које су вере или идеологије, којим језиком говоре, којим писмом пишу…), поштоваће другачијег, радиће пре свега за опште добро. Са тиме ће доћи и покајање. Када православни Срби упознају правог Светог Саву, дакле оног светог, упознаће са њим и правог Христа, и они којима сада смета што је школска слава Свети Сава, који би се сада противили да Београдски универзитет промени име у универзитет Свети Сава, када упознају светог Саву имаће разумевања и прихватиће то. Прихватиће зато што прави православци поштују Личност, другог човека, оног који је различит, јер прави православац не суди, љуби и ближње и непријатеље, има правну свест и тежи ка владавини права… Да ли је то оно што поштују они који нису лицемери и сада веома критички гледају на Православље, Светог Саву и СПЦ? Када прави светосавци буду на власти (што се неће лако и брзо постићи, то је процес који ће се одвијати кроз више генерација, кроз позитивну селекцију коју неко мора да успостави, као основу – до постављања те основе може доћи у наредних пет до десет година), у школама и на универзитету Свети Сава неће бити дискриминације на било којој основи, деца и студенти неће се учити да било кога на било који начин дискриминишу, и неће бити онемогућен даљи развој (природних) наука. Они који су против Светог Саве и Христа схватиће да су се за највећи део вредности за које се сами залажу залагали и Свети Сава и Христ. Међу “противницима“ светосавске традиције има оних који су против (само) зато што нису упознали правог Светог Саву и правог Христа[1]

Хришћанин је и оптимиста и песимиста. У вертикалном смислу хришћанин је оптимиста – Јеванђеље је Радосна вест, вера у спасење и васкрс носи оптимизам (наду). Делом је то тако и у свакодневном животу и пролазном смислу. Али је ту, у хоризонтали, хришћанин дугорочно и ако се гледа идеалистички – песимиста, јер је хришћанин свестан грехопада и свестан је да Царство Небеско није могуће у овом времену и простору. У овом времену и простору нема ни коначне награде за добра дела, нити коначне казне за зла дела. Хришћанство није религија смрти, већ религија живота. И када је окренуто ка смрти, окренуто је ка новом животу. Међутим, хришћанство није окренуто само ка новом животу (смрти), хришћанин није онај ко само чека Други долазак (то јесте суштина, али не значи да човек треба да буде пасиван, обожење се не достиже на тај начин). Хришћанин је делатник (подвижник – подвиг значи кретање) – прво у духовном и умном смислу, затим и у телесном (физичком). Хришћанин је борац, за њега излаз није самоубиство, још мање да не буде хришћанин, да постане нешто друго. Хришћанин не куне Бога када га стигне нека болест или несрећа.

Идеалне хришћанске државе никада није било нити ће икад бити. Источно римско царство (Византија) није било идеална хришћанска држава, то није била ни држава Немањића, још мање оно што је касније настало на Западу (за време Инквизиције, после тога хришћанство са Запада нестаје). Идеална хришћанска држава није била царска Русија, нити ће модерна Русија то икада бити. Све што можемо као људи јесте да се приближимо највише што можемо том идеалу, тако што ће свако појединачно тежити да постане савршен као што је Христ савршен. Никада то неће сви хтети и моћи те је илузорно теоретисати о “вечном миру“ међу људима, народима и државама.

Прави хришћани никада нису били већина негде у свету, посебно не у политици и власти (тако је било и на врхунцу хришћанске цивилизације, за време теократије у Средњем веку, како у Цариграду тако и у Риму), нити ће бити. Срби су део хришћанске и европске цивилизације. Тако је до сада било. Свет се мења. Од краја Средњег века, хришћана је унутар хришћанско-европске цивлизације све мање. Хришћанство је религија Европљана – прихваћено је и утврђено у грчко-римском античком свету, затим у Средњем веку сви европски народи прихватају нову религију, а преко Европљана хришћанство стиже и на друге континенте[2]. Па ипак, и у Средњем веку нису сви упознали правог Христа, а од почетка новог доба таквих је све мање. На Западу је Католичка црква ширила јерес, из те цркве настале су нове јереси (учења протестантских секти), објављен је “крај метафизике“, да је “Бог умро“, да је дошло време за “нову антику“, поведен је рат против свега што је хришћанско. Хришћани на истоку Европе падају под власт муслимана, по ослобађању враћају се својој вери, али, као и у случају Русије, на кратко и површно, јер је међу њима било оних који су изгубили везу са хришћанством, који су остали пагани (у суштини), и оних који су веру сматрали назадном и по угледу на западњаке своју веру заснивали на (чистом) разуму и емпирији, да би до средине 20. века цела Европа постала бојно поље атеиста – ратовали су атеисти међу нацистима и фашистима са атеистима међу комунистима и капиталистима[3]. Од 20. века “власт кључева“ је у рукама оних који нису хришћани. Источна Европа је постала комунистичка, а Бог протеран. Западна Европа је доста раније постала капиталистичка и атеистичка, и Бог је, наравно, протеран. Данас су искрени верници међу хришћанима мањина у свим европским државама.

Живимо у постхришћанском свету. Неолиберализам[4] се још увек доводи у везу са хришћанском религијом, али неће моћи још дуго[5]. Хришћанство и неолиберализам немају ништа заједничко[6]. Неолиберализам је постао идеологија (начин живота, поглед на свет) антихришћана. Због тога неолиберализам треба све више доводити у везу са левицом (атеистима), јер имају много више заједничког[7]. Неолиберализам нема ништа заједничко са моралом и етиком православних монаха[8]. Неолиберализам је настао на Западу, из либерализма, после више векова дехристијанизације (никада потпуно христијанизованог) Запада. Прво се на Западу појавила (опстала) вера у разум, а онда се појавила сумња у разум, али се није вратила вера у Бога. Неолиберализам се развио у цивилизацији која је постала рационалистичка, позитивистичка, материјалистичка и нихилистичка (модерна западна Европа са САД). Из те постхришћанске евроатлантске цивилизације међу Словене и православце прво долази (извозе) комунизам. По рушењу комунизма извозе неолиберализам – који настаје у данашњем неокомунизму, те заједно владају неолиберали и неокомунисти (једино се у Русији почетком 21. века нешто мења, колико – видећемо у наредним деценијама; у Србији се стварају услови за промене).

Постхришћански свет значи свет који више није евроцентричан. Хришћанство данас има добро упориште у Јужној Америци, али, Јужна Америка окреће се на другу страну од Европе и САД. Муслимани имају своју цивилизацију, данас велики број муслимана живи у Европи, арапски нафташи купили су велики број  некретнина и компанија у Европи и САД, а задржали шеријатске законе у својим државама. Кина постаје водећа светска сила и Кина је посебна цивилизација. Поред Кине у Азији се појављују и нове силе попут Индије, ту је од раније Јапан, то су све посебне цивилизације, које се полако ослобађају евроцентричног погледа на свет – међу њима се враћају (у Индији су опстале) старе традиције (философије). Африка се полако буди, Африканци се организују и удаљавају од Европе и САД. Настаје мултиполаран свет – најаву тог света представља организовање држава БРИК (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка република), настанак Шангајске организације за сарадњу, Меркосура и Евроазијске уније. Неке исламске државе сарађују са Кином, Кина сарађује са афричким државама, Русија сарађује са скоро свим јужноамеричким државама, неке исламске државе сарађују са Русијом, јужноамеричке државе сарађују са афричким државама, и тако даље и томе слично. Дакле, свет је и политички и културно све мање евроцентричан и постаје мултиполаран. Са тиме и све мање христоцентричан, посебно имајући у виду да је сама европска цивилизација, практично, одбацила Христа (па се хришћанство не истиче као основа европског идентитета у “уставу“ ЕУ – тим путем иду и САД). Зато данас “борце за људска права“ са Запада не занима то што се хришћани у исламским државама свакодневно убијају и што им се ускраћују људска права, иста она која су они омогућили муслиманима на Западу[9]. Хришћани на (југо)истоку Европе, практично, на тај начин живе од Средњег века. Уз извесно ограђивање када је у питању Русија, и кратак период слободе (повратка хришћанству) током 19. и почетка 20. века, када су у питању Јужни Словени, после окупације муслимана долази време окупације нациста, па комуниста. Словени који су (православни) хришћани скоро цео 20. век провели су у прогону. Прогонили су их нацисти, комунисти, фашисти, дарвинисти, социјалисти, либерали, капиталисти[10]… До средине 21. века на Западу ће хришћане и хришћанство (поново[11]) прогонити на исти начин на који су комунисти прогонили хришћане и хришћанство у СССР-у и СФРЈ-у у 20. веку. Данас је, идеолошки, на први поглед, све у знаку “new age-a“. Све је релативизовано, еклактивизовано, измешано…Свако може да верује у шта хоће, да узима из ове или оне религије или философије шта хоће, да прихвата обичаје које хоће, да постаје шта хоће… Имамо Европљане који су будисти, имамо Кинезе који су марксисти, имамо Американце који су зен-будисти, имамо Јапанце који су атеисти и емпиричари, имамо Арапе који су хришћани, имамо Кинезе који су муслимани, међу припадницима народа Јужне Америке има и хришћана и социјалиста (комуниста) и оних који се враћају својим старим традицијама… Цркве (као грађевине) прелазе из власништва једне верске заједнице у власништво друге верске заједнице, уз купопродајни уговор. Неке цркве на Западу продају се и у њима настају ресторани, клубови… Прво су протестанти почетком модерног доба затварали манастире и мењали им намену, сада затварају и цркве и мењају им намену.

У таквом свету, хришћанство међу Србима, у Србији, не стоји боље. Исто је и са Српском Православном Црквом. Није боље ни у Русији (или Бугарској). Грци, Украјинци и Румуни су се поунијатили. Православни народи и православне цркве око Леванта су под окупацијом (хришћане у Сирији и Египту свакодневно убијају). Европска унија се одрекла, и формално, хришћанства. То се показује кроз политику према Србији и КиМ. Сједињене америчке државе су формално хришћанска држава, али у суштини антихришћанска творевина (“У Бога верујемо“ – а испод тог слогана стоји пирамида са оком – у ког Бога верују?). Војска САД има своју базу на КиМ, а муслимани (Албанци) руше (српске) хришћанске манастире и цркве. Слично је било у Босни и Херцеговини. Ако се унутар Србије и Русије не увећа број (правих) хришћана, уколико не стаса једна нова христољубива и родољубива елита (у случају Србије то значи елита која зна шта је Косово и Метохија и шта радити у будућности са КиМ, јер је одрицање од КиМ одрицање од Светог Саве и Христа, и тога треба бити свестан), у 21. веку се неће моћи испред неке државе ставити да је хришћанска, односно, нестаће хришћански народи, у смислу да је хришћанство основа идентитета неког народа, или нације, постојаће само хришћани као појединци, окупљени у мање и разбијене хришћанске заједнице (можда и то не би значило да су дошла последња времена). Србија и Русија у 21. веку могу опстати као једине хришћанске државе на свету, за које се са пуним правом може рећи да то јесу. То се може постићи само ако се успостави владавина права унутар ових држава.

Српска владајућа елита далеко је од Христа, зато толико жели у ЕУ и тражи да се Срби одрекну Косова и Метохије. Због тога је за  езотерне кругове са Запада важно да се “прихвати реалност“ – да је Христ “илузија“ – да се одрицањем од Косова и Метохије српски народ одрекне и Христа, и да без КиМ и Христа постане део антихришћанске заједнице. По мишљењу већине чланова те заједнице, то је заједница напредних људи, социјалног благостања, људских слобода и слично. За разлику од антихришћана, хришћани не обећавају Рај на Земљи, те самим тим никога не лажу и убеђују да их следи на путу стицања благостања, нирване, рајског стања… на земљи, у овом телу, у свету после пада у грех. Тај пут се обично заврши тако да онај ко то обећава доживи благостање, а они који га следе не доживе благостање – чак, они су оном који их предводи омогућили да живи као у рају. У Србији имамо пример комунистичког маршала који је отерао краља, коме су Срби помогли да отера српског (југословенског) краља[12] – да би уместо краља који је Србин, Срби служили хрватском комунистичком диктатору и католику, који не само да је живео као краљ, живео је како су живели енглески или холандски монарх, као најбогатији исламски султани и шеици (или: колико су користи од пријема у ЕУ имале источноевропске државе, а колико западноевропске – да ли западноевропске државе свој рај одржавају искоришћавајући источноевропске државе, чији су народи поверовали да ће са уласком у ЕУ и они живети рајски, да ће бити успостављена владавина права и слично?). Тако далеко од Христа, и припадници српске владајуће елите, и они који владају Европском унијом, САД и Нато алијансом, природно и очекивано, не поштују владавину права – једни воде Србију ка ЕУ, а други ће примити Србију у ЕУ иако у Србији нема владавине права (под условом да Србија одустане од КиМ), примиће после тога тзв. “Косово“ у ЕУ, као и НД Хрватску, иако у тим “државама“ нема владавине права, иако су настале после етничког чишћења Срба, грађани ових држава живеће исто, ако не и горе, него пре пријем у ЕУ, “лидери“ “међународне заједнице“ наставиће кршење међународног права…

Србија је у тешком положају и дугорочно позиција неутралности није могућа. Улазак Србије у ЕУ треба зауставити, и прогласити неутралност, а улазак Србије у Евроазијску унију није реалан још 5 до 10 година, колико Русији треба се организује (до тада ће се знати како ће се односи између Русије и ЕУ/Нато развијати до краја 21. века). Улазак у Евроазијску унију биће реалан само ако се у Русији успостави владавина права, ако се Русија демократизује у хоризонтали, ако Русија не спроводи империјалну политику “двоструких стандарда“, ако поштује начела равноправности и очувања идентитета која су у основи идеје о настанку Евроазије – ако се оправослави, тј. рехристијанизује[13]. Русија је сада на том путу, после опоравка следи развој. Улазак Србије у Евроазијску унију на силу, без подршке већине грађана Србије који би несумњиво подржали такву одлуку, као и у случају актуелног недемократског вођења Србије у Европску унију, може водити Србију и регион у грађански рат (украјински сценарио, отварају се старе поделе, дакле, могући су већи немири у Србији у наредних пар година). 

Да замислимо да је Евроазијска унија формирана и функционална (да је Украјина део Евроазијске уније), тј. да више ништа изнутра не може да заустави њено успостављање (на пример, масовни протести и грађански рат у Русији, Белорусији или Казахстану, као сада у Украјини[14]). После тога отвара се могућност за успостављање саобраћајне везе између Русије и Србије тако да нико не може да спречи промет људи и робе (то значи да Румунија, Мађарска, Словачка, Молдавија и Украјина не би спутавале тај проток између овог дела Балкана и Русије). Србија, као демократска држава, може да постане члан Евроазијске уније без страха од бомбардовања Нато алијансе. Јер, ако Србија постане део Евроазијске уније, а Нато нападне Србију, то би био почетак светског рата, и тада би свима било исто[15]. Зато не треба да постоји страх, посебно ако Русија постане узорна демократска држава, јер је Русија и највећа војна сила, која има савезнике широм света – Русију не сме нико тек тако да нападне. Што не значи да неће. Царска Русија је крајем 19. и почетком 20. века покренула реформе, јачање војске, у култури Русија је доживљавала Сребрни век, “ново средњевековље“, а онда су Германи покренули рат, затим бољшевици узели власт, па опет Германи још један рат, и за пар деценија скоро је уништен руски народ и РПЦ. Надам се да је данас руски народ далеко мудрији и да неће доћи да такве врсте унутрашњег преврата, односно, да ће наставити путем повратка Православљу и путем демократизације. Не знам да ли би данас Царска Русија имала пет пута више нуклеарних бомби, али и ово што је остало из СССР и што модерна Русија постиже на војном плану, довољно је за политику одвраћања, а све што буде иза тога (напад неке велике војне силе на Русију), неће бити добро ни за Русију, ни за оне који нападну Русију, нити за остатак света, то ће бити велика катастрофа, и неће бити победника. Зато, ако Русија остане стабилна у наредних неколико година, ако се настави привредни развој (обичан Рус дана живи далеко боље него пре 20 година), и ако настави путем рехристијанизације и демократизације, ако се образује нова владајућа елита коју нико са стране неће моћи да поткупи и која ће бити побожна, ако сличним путем крене и Србија, и ако дође до савеза са Русијом, Србија је безбедна, јер ако Србија не буде безбедна, нико на свету неће бити безбедан.

Хладни рат није се завршио ратом. Тада су “ратовали“, са једне (евроатлантске) стране, капиталисти, тј. (квази)демократе, а са друге (совјетске) стране, комунисти, тј. недемократе. Данас је стање другачије: Запад је све мање демократски и све више фашистички, а Русија је све више демократска и капиталистичка држава. На Западу је Хришћанство на издисају, у Русију се све више људи враћа Православљу. Ако се криза око Украјине продуби, али и ако се не продуби, има доста нових случајева као КиМ и Крим, а Запад настави (што се очекује) да успоставља свој тоталитаризам (хегемонију), на прагу смо новог хладног рата, ја бих га назвао –есхатолошки рат. Почеће као монетарни рат, са “пуцањем“ долара и евра, што ће изазвати хаос на Западу и читавом свету. Да ли ће се есхатолошки рат претворити у прави рат, у катаклизму (без Другог доласка Христа, зато је есхатолошки) и шта ће после тога бити, само Бог зна. Дакле, ако Русија настави да иде путем повратка Православљу и успешно спроведе политичке, привредне и друге реформе, ако Кина остане независна – ако се руска и кинеска елита не договоре са евроатлантском елитом око поделе света и прављења светске владе, Запад ће постати, у очајању што губи хегемонију, све агресивнији, и садашњи покушај “изолације“ Русије због Крима претвориће се у нови хладни рат, који сам назвао есхатолошки рат (унутар европске цивилизације то би био сукоб између хришћана и антихришћана). Не знам да ли ће Русија и Кина бити у савезу за сто година, али све док је Запад агресиван и жели да све покори, а у Русији и Кини постоји отпор према Западу, ове две државе остаће у савезу и тај савез би у наредне две деценије могао да промени однос снага у свету, на штету Запада, у корист Русије и Кине. Пошто се Запад са тиме неће лако помирити, овај век може бити веома буран и динамичан, са доста искушења и неприлика.

Ничега се не плаше они који се боје Бога. Није српски плашити се било кога и било чега, осим Бога. Ко себе чува и Бог га чува. Нама Србима, у оваквом свету, најмање требају неприлике које сами себи правимо – због наших подела, необразовања, не развијања предузетништва и привреде, итд. Свет је глобално село, зато се глобализацији (успостављању новог светског поретка, европске и светске владе под контролом малог броја људи које нико не би изабрао демократским путем) не треба супростављати анти-глобалистички, већ алтер-глобалистички. Србији су потребни савезници у региону и свету. У региону, могуће је стратешко савезништво са Грчком[16], Бугарском и Македонијом, могу се изградити још бољи односи са Румунијом, покушати исто са Мађарском, направити договор са Бошњацима око будућности Босне и Херцеговине и Републике Српске (и Србије и Црне Горе). Тек после видети шта и како, дугорочно, са Хрватима и Албанцима да се договара или не договара. Ван региона, савезници Србије су Русија, са Чешком и Словачком може да се унапреди сарадња, а ако се направи договор и са Мађарском и Румунијом, то би могао да буде панонски савез[17] (ослоњен на помоћ Русије, али где би свака држава била независна, а државе из панонског савеза би тако једне друге штитиле од тога да се из Русије намеће нешто што није у интересу грађана ових држава), затим Кина, и државе попут Аргентине, Бразила, Кубе, можда Ирана и Јапана, у економском смислу свакако државе попут Индије, Вијетнама, Индонезије, Египта… Не треба прекидати сарадњу ни са Западом, посебно не у култури, Србија може и на Западу да нађе савезнике, попут Шпаније око КиМ.  

 

НАСТАВЉА СЕ…

 


 

[1] Хришћански је праштати онима који не знају.

[2] Наравно, имам у виду да су први хришћани били и Јевреји, и да и данас постоје православне заједнице око Леванта које су неевропског порекла.

[3] Да ли је Черчил био хришћанин (искрени верник)? Да ли је Рузвелт био хришћанин? Да ли је Хитлер био хришћанин? Да ли је Мусолини био хришћанин? Да ли су Форд и Круп били хришћани? Да ли је Хитлер држао Фордову слику на зиду и да ли је Форд био одушевљен дарвинизмом? Да ли су Рофелери и Ротшилди хришћани? Да ли је Стаљин био хришћанин? Да ли је Тито био хришћанин? Да ли је тадашњи папа био хришћанин? Да ли су усташе хришћани? Да ли су разни српски десничари који су служили нацистима били хришћани?

[4] Као идеологија, као поглед на свет, као схватање живота, начин мишљења и живљења…

[5] На пример, књига Ајн Ренд још увек се сматра “Библијом конзервативне Америке“, а прва асоцијација на реч “конзервативно“ јесте “хришћанство“ (и “амерички креационисти“), па тек онда капитализам. Међутим, неолиберализам, чије је темеље између осталих поставила Ајн Ренд, нема никакве везе са хришћанством, као што ни идеолози креационизма не преносе учења православног хришћанства. На пример, Ајн Ренд је била атеиста. “Конзервативизам“ Ајн Ренд није исто што и конзервативизам Едмунда Берка.

[6] Не треба до краја изједначити данашњи неолиберализам са (старим) либерализмом.

[7] Дакле, као идеологија, али и у економском смислу, левица постоји због капитализма (а данашњи капитализам и капиталисти више немају везе са правим хришћанством – на пример, Мит Ромни из САД, капиталиста и председнички кандидат Републиканаца, припада протестантској секти која има јако мало везе са учењем Светих Отаца, са добом патристике, са православним хришћанством).

[8] По доласку на власт 2000. године Зоран Ђинђић је изјавио да свако коме је до морала иде у цркву, а не у политику. Он је спроводио неолибералну економску политику, а странку окренуо ка Социјалистичкој интернационали. Идеал је био: европска социјалдемократија са неолибералним капитализмом (шта год то значило, пошто још увек настаје и не знамо како ће ЕУ изгледати за пар деценија). Подсетимо, и фашизам и нацизам настају из/уз помоћ социјализма и капитализма. А међу социјалистима и капиталистима већину чине атеисти.

[9] Исто важи за православне Србе на Косову и Метохији, под контролом муслимана и Нато/ЕУ.

[10] Истина, некада нису били бољи ни они који су се представаљали као хришћани. Нису православни Срби или Руси без кривице, безгрешни. Нико није безгрешан. Међутим, остаје чињеница да су у 20. веку у Русији и Србији, од стране Руса и Срба, паљене православне цркве, свештеници су убијани и јахани, православни верници су убијани и прогањани на сваки могући начин. Нису комунисти и атеисти имали добар положај унутар царске Русије и Краљевине Србије и Југославије, али се не може говорити о злочини толиких размера, о таквој врсти мржње и систематског уништавања, нечему тако демонском.

[11] Као у Француској за време Француске револуције крајем 18. века.

[12] Ако је српски краљ, или престолонаследник, био лош, Срби су могли да изаберу другог (Србина) за краља. Може на челу Србије да буде и онај ко није Србин, али да води просрпску политику, све остало је мазохизам и аутошовинизам.

[13] “Руско народњаштво, које је у разним видовима увек владало умовима и срцима Руса, увек је стајало на путу наше зреле националне самосвести. Ми смо имали конзервативно, револуционарно, религиозно и материјалистичко народњаштво. Али оно је увек означавало капитулцију нашег културног слоја који је позван да доноси светлост у тами, то је била капитулација пред огромном масом непросвећеног сељачког царства; народњаштво је увек било израз руске заосталости, руске екстензивности, увек је означавало недостатак духовне мушкости. Народњачка свест је доводила до идолопоклонства пред народом као емпиријском чињеницом, као квантитативном масом; оно је одувек духовни живот потчињавало друштвеној материјалној средини, увек је гушило, стваралачко лично начело, утапало је личност у колектив.“ – Николај Берђајев: “Философија неједнакости“, Октоих, Подгорица, 2001.

[14] Делује као да су сви Руси православци и за Владимира Путина, али у стварности није баш тако. Велики број Руса је и даље под утицајем комунизма и коминтерноваца, још је већи број они образованих под утицајем западњачке потрошачке културе, велики број Руса и даље живи у сиромаштву, са друге стране Руси имају велики број милијардера, и даље је велики број Руса склон анархизму, итд. Социјалне и културне буне могу се појавити и у Русији, Белорусији и Казахстану. Све док се Руси тога на ослободе до краја, а да то не реше на тоталитаран начин, Евроазијска унија неће бити стабилна, функционална и дугорочно одржива. “Ми имамо офшорну економију у којој су приоритетне гране сировинске. Те гране извозе сировине и за њих добијају девизну зараду чија половина се напросто раствори тамо – у иностранству. Друга половина се враћа у земљу, али пошто унутрашњих извора кредита нема, паралелно са повећавањем извоза капитала имамо увоз – зајмова. Крајњи резултат је то да наш јефтини новац одлази у офшорне зоне без плаћања пореза и камата, а ми позајмљујемо скуп новац. На таквој нееквивалентној размени Русија годишње губи 35-40 милијарди долара само на плаћању камата. На оваквом стању формирана је офшорна олигархија која се изванредно осећа при таквом кружења офшорног капитала који износи приближно 0,5 билиона долара“ – изјавио је Сергеј Глазјев, саветник Владимира Путина, наступивши на Московском економском форуму; Факти, 27. 03. 2014. www.fakti.org/glazjev-rusija

[15] “Раније је појам као ‘умни рат’ био познат само монасима. И то не свим монасима, већ само поштено монахујућима. И друго, тај склоп речи је звучао помало архаично: ‘невидљива борба’… Сада основе невидљиве борбе или вођења умног рата, или основе унутрашњег духовног супротстављања (зовите како желите) треба да буду познате најширим слојевима крштеног становништва. Основни курс аскетике треба да се предаје као што су раније на курсевима грађанске одбране људима говорили о нуклеарној експлозији, хемијском нападу и коришћењу биолошких отрова. Наравно, специјални курсеви из ове области су фантазија. Корисна знања и навике духовне самозаштите треба да се предају дедовским тачније светоотачким начином – од свештеника пастви, од родитеља деци, од учитеља ученицима. И још је неопходно активирати се на информационом пољу. То поље и јесте поље битке. Оно о чему је маштао Мајаковски догодило се већ одавно: бајонет је изједначен са оловком. Радио су изједначили са казненим авио-експедицијама, а квалитетне часописе са армијским нападима… Ја се лично не предајем. Уопште се нећу предати, тим више – без борбе. Тешко ми је да видим Гуливера како служи лукавим Лилипутанцима. Болно ми је да гледам садашњост, знајући прошлост и предосећајући будућност. Зато певам: ‘Устај, земљо огромна’. Певам тихо, а не на сав глас. Прво, зато што ће онај ко има уши да чује чути. А друго, зато што је наш рат – умни. Немамо разлога да вичемо.“ Протојереј Андреј Ткачев: “Умни рат“, www.pravoslavie.ru/45620.htm / www.dverisrpske.com/umni-rat

[16] Грчка у наредних неколико деценија, као и Србија, може добити праву антизападну владајућу елиту, тј. заиста родољубиву, христољубиву и непоткуљиву елиту. Млади Срби и млади Грци треба што више да се повезују и сарађују, државе се налазе у скоро истим проблемима, од економске окупације коју спроводи тројка до проблема са Албанцима, Турцима, око Македоније…

[17] Уз могућност да се прошири на Грчку, Македонију и Бугарску, ако се успешно реши македонско питање, и можда на Пољску, ако у будућности између Пољака и Руса буде више разумевања. Тада би то био више словенски савез, или можда словенско-панонска група унутар Евроазијске уније.

 

———————————–

 

13 Responses to Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део)

  1. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део) […]

  2. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део) […]

  3. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део) […]

  4. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део) […]

  5. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део) […]

  6. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део) […]

  7. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део) […]

  8. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део) […]

  9. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део) […]

  10. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део) […]

  11. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део) […]

  12. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део) […]

  13. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део) […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: